![[:en]Sts. Sebastian And Mardarije Orthodox Institute[:SR]Институт Светих Севастијана и Мардарија[:]](https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/orth-institute-052.jpg)
[:en]
Created on Tuesday, 14 February 2017 16:38
Clergy and faithful filled the St. George Serbian Church in San Diego, the host church of the 3rd Annual Sts. Sebastian and Mardarije Orthodox Institute, for the morning Orthos service on Tuesday, February 14, 2017, the feast day of the Holy Martyr Tryhon of Phrygia. Orthros was served by Hieromonk Fr. Platon (Jovic), a visiting monk from the Diocese of Banja Luka.
His Grace Bishop Maxim of the Western American Diocese welcomed all clergy and laity, many of whom were attending from other dioceses. He welcomed His Grace Bishop Irinej of the Eastern American Diocese who also greeted everyone at the beginning of this multi-day event. V. Rev. Dobrivoje Milunovic, president of the Clergy Brotherhood of the Serbian Orthodox Church, greeted the Instittue on behalf of the Brotherhood. Finally, Fr. Damascene introduced this year’s speaker Rev. Fr. Vasileios Thermos, MD, PhD.
Before Fr. Vasileios began his first plenary session he spent a few moments reflecting on his personal connection with Serbia and the Serbian people which began while he was a young student of medicine. He had the opportunity and blessing of meeting Fr. Justin Popovic, of blessed memory, a year before his repose. It was on that occasion that Fr. Justin gifted to him a small Divine Liturgy service book in which he inscribed a small note, a gift which he treasures to this day.
The title of the first session was: Addiction and the person: A Psychological and Theological Approach. Addiction is most commonly associated with dependence on substances like drugs and alcohol, but more broadly it may refer to any behavior that is compulsive and brings adverse consequences to the person and/or to others. In the scientific literature it has been characterized as a disorder of the brain’s reward system. What would be the closest equivalent in Patristic literature to the modern concept of addiction? While this of course is open to discussion, it seems that what we call addiction might be what the Fathers call the last stage in the growth of a passion. In the Patristic schema of the development of a passion, first comes the provocation of the tempting thought, then the conjunction of the thought with the feelings, then the joining or agreement of the will. If one does not pull back at this point, the thought becomes a habit and the mind is constantly preoccupied with the object of the passionate urge. Finally, in the last stage, the person falls into the captivity of the urge. As St. Nilus of Sora wrote in the fourteenth century, this last stage, captivity, “is what the Fathers truly call ‘passion.’” St. Nilus says, “It is when after a long time a certain thought becomes nested within the soul, and, like a habit, becomes a part of a person’s own nature. He has freely allowed it to enter within himself, so now he is continually disturbed by [it]…. Repeatedly a phantasm is presented to the troubled soul, which is willy-nilly attracted to it more than to all other thoughts.”
This Patristic understanding of the final stage of a passion as captivity ties in with some of the key points made by Fr. Vasileios in his article, “If Addiction Is an Answer, Then What Was the Question?” Here, looking at the question of addiction from a theological framework, Fr. Vasileios discusses it within the context of human freedom. First, he points out the paradox of our own times, when we have struggled to achieve such freedom and independence, and at the same time have demonstrated such an amazing willingness to subjugate our internal human freedom to all kinds of addictions, many of them unknown in the past. Secondly, he argues that addictions are rooted in the urge to control, which becomes an obsession, resulting in the person paradoxically having an illusion of control but in reality being enslaved by the addictive behavior. Put another way, the person seeks control while engaging in rewarding stimuli, and has the illusion of being able to cease this engagement. Such an urge for and illusion of control are incompatible with real relationships. As Fr. Vasileios observes, “A real relationship is unpredictable and not subject to control, and this is exactly what the addict wishes to avoid…. A true relationship is synonymous with freedom.”
Framed in this way, the way out of the mire of addiction becomes clear. In Orthodox theology we know that man was created to be in relationship — in communion — with God and with other human beings. In Fr. Vasileios’ article on addiction, which I found very helpful, he expands this theme, discussing the problem and its solution, and providing advice for pastoral care. In this talk we look forward to hearing more insights on this topic.
[:SR]
Психологија у служби Богу
Одржан трећи годишњи Институт Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу, Калифорнија, од 13. до 16. фебруара, 2017. године
У понедељак, 13. фебруара 2017. године започео је рад дугоочекиваног трећег годишњег црквеног Православног Института Светих Севастијана и Мардарија. Домаћини овогодишњем Институту били су Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим и парохија Светог великомученика Георгија у Сан Дијегу у сарадњи са Свештеничким братством Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, а са благословом Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци.
За време регистровања учесника и њиховог доласка могло се видети много познатих лица из Епархије западноамеричке, али исто тако и из других епархија Српске Православне Цркве, као и лица која по први пут учествујуу раду Института. Овогодишњи Институт је имао више учесника из Епархије источноамеричке захваљујући епископу Иринеју који је љубазно предочио своме свештенству о потребном учешћу ради неопходног обогаћивања пастирског знања и искуства. По завршеном регистровању, вечерњу службу је служио протојереј Предраг Бојовић из парохије Светога Саве у Сан Габријелу, у Калифорнији. Старешина храма протојереј Братислав Кршић је упутио поздравне речи топле добродошлице свима, нарочито овогодишњем предавачу др протојереју Василеосу Термосу са супругом презвитером Астерулом, позивајући их на вечеру и топли пријем.
Први дан Института
Свештенство и верни народ су испунили храм Светог великомученика Георгија ујутро, у уторак, на јутарњој служби на празник Светог мученика Трифуна, коју је служио гост Епархије, јеромонах Платон Јовић из Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим пожелео је добродошлицусвом свештенству и верницима, као и многима који су дошли из других епархија. Он је поздравио и Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, који се такође обратио присутнима указујући на плодни рад Института у области теологије и пастирске службе. Отац Добривоје Милуновић, председник Свештеничког братства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, такође је поздравио сабране. Коначно, отац Дамаскин, игуман манастира Светог Германа Аљаског, најавио је овогодишњег предавача др протопрезвитера ВасилеосаТермоса.
Пред почетак првог предавања отац Василеос је присутнима испричао о својој личној вези и искуству са Србима и Србијом које је почело још док је био студент медицине када је упознао оца Јустина Поповића годину дана пре његовог уснућа у Господу. Том приликом отац Јустин Поповић му је даровао служебник са посветом и благословом који је он узео ка срцу и носи у топлим успоменама.
Тема првог предавања је била: Зависност и појединац: психолошки и теолошки приступ. Зависност (едикција) је највише везана за зависност од супстанци као што су дрога, алкохол, док у ширем смислу може да се односи на било које компулзивно понашање које доноси негативне последице ономе који пати од њих, али исто тако онима који долазе у непосредни додир са том особом. У научној литератури оно је дијагнозирано као поремећај можданог наградног система. Шта би била најближа инстанца савременом схватању зависности у патристичкој литератури? Наравно, одговор остаје отворен за даље дискусије, али можемо да кажемо да оно што ми зовемо едикцијом (зависношћу) Свети Оци зову задњи степен раста у страстима. По светоотачком учењу, развој страсти почиње тако што се прво јављају провокативне мисли које нас искушавају, а затим повезивање тих мисли са осећањима и на крају пристајање, односно, сагласност воље са тим мислима. Ако се човек не отргне од таквих мисли у том моменту, онда оне постају хабитуалне, тј. учестале, док сам ум постаје преокупиран страсним нагонима. Коначно, у задњем степену, човек пада у ропство страстних нагона. Свети Нил Сорски (око 1433.-1508.) писао је да овај задњи степен, тј. ропство јесте “оно што Свети Оци зову страст”. Он даље каже: “После дужег времена одређена мисао нађе место у души, а затим, као навика постаје део човекове природе. Дозволивши да та мисао уђе у њега, као последица, она га непрестано узнемирава… Као понављана фантазма, мисао се нуди узбурканој души која је принудно привлачи више него све остале мисли.”
Ово патристичко схватање задњег степена страсти као ропство веже са неким кључним стварима које је отац Весилеос поменуо у своме чланку “Ако је едикција одговор, шта је онда само питање?” Гледајући овде на питање едикције из телолошке перспективе, отац Василеос разматра то питање у контексту људске слободе. Прво, он указује на парадокс нашег времена када смо се борили за достигнуће слободе и независности, али истовремено смо показали невероватну вољу да подвргнемо нашу унутрашњуљудскуслободу разноразним едикцијама, које су многе од њих непознате у прошлости. Друго, отац Василеос износи аргуменат у којем каже да су едикције укорењене у нагону за контролу, који постаје опсесија, који опет резултира у парадоксалној илузији да он уствари има контролу, док у реалности пада у ропство едикцији. Другим речима, човек тражи контролу док се укључује у награђујућу стимулацију имајући илузију да може да престане са таквом активношћу. Такaв један нагон и илузија за контролом су инкомпатибилане са стварним односима. Отац Василеос, посматрајући ово, каже: “Прави однос је непредвидив и није субјекат контроле, а то је управо оно што едикт покушава да избегне… Истински однос је синониман са слободом”.
Постављен на овим наведеним оквирима анализе, излаз из глиба едикције постаје јасан. У православној теологији, знамо да је човек створен да буде у односу, тј. у заједници са Богом и са осталим људима.
Овогодишњи рад Института разликовао се од досадашњих тиме што је ове године било назначено време за групне дискусије и размене искустава. Учесници су били подељени у две групе са следећим темама: “Пастирска брига адикта”,“Задовољство наспрам радости код данашњих хришћана”. Свака група је дискутовала самостално у назначеним просторијама своју дату тему и само претходно предавање. На крају, сви учесници су поново дошли да заједно изнесу закључке, дискусије, као и питања сваке групе. После тога уследили су одговори оца Василеоса, који је изнео своје богато искуство из пастирске службе и психологије.
Рад првог дана Института завршен је вечерњом службом и вечером у припрему за Господњи празник Сретење и свету Литургију наредног дана.
Други дан Института: Психологија у служби Богу
На празник Сретења Господњег, а што је био и други радни дан Института Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу, свету Литургију служили су Епископи западноамерички Максим и источноамерички Иринеј са свештенством и верним народом.
За време омилије Његово Преосвештенство г. Иринеј је пренео надахнутим речима дар сусрета са Господом који сви имамо у дветој Литургији, као сусрет Светог Симеона са Христом у самом празнику. -И управо због овог сусрета који истински доживљавамо у Литургији, имамо наду и, штавише, предукус, оног великог и задњег сусрета са Христом на Његовом Другом и славном доласку, поручио је владика Иринеј.
После доручка друго предавање и наставак рада Института почео је темом психосоматског здравља свештенства и њихових породица у Северној и Јужној Америци и Европи. Позивајући се на податке анкете спроведене међу свештенством Цркве у Грчкој и Грчке Архиепископије у Америци, отац Василеос је обележио три примарне области стреса на данашње свештенство. Област на коју се фокусирао укључила је спољни притисак који произилази из саме природе свештенства, затим унутрашња питања која се јављају из саме личности и психолошког састава свештеника и чланова његове породице, као и сама међусобна питања свештеника са парохијанима, осталим свештенством и његовом породицом.
По завршетку предавања уследила су многа питања која су захватала главне, али, и широке оквире тематике. Многа питања била су фокусирана на изазове на пољу међупарохијских односа. Будући да је служио као парохијски свештеник 30 година, отац Василеос је указао на важност произналажења баланса између екстремних реаговања као пресудан чинилац за ублажавање многих заједничких стресних реаговања свештенства.
Следећи део рада се односио на дискусију у којој су учесници подељени у три групе са једном темом датој свакој групи. По завршетку ручка и одмора, уследила је презентација резултата дискусије сваке групе са детаљним запажањима, питањима теолошког и пастирског садржаја и дискусијом на теме, после чега су уследили одговори од стране оца Весилеоса. Он је вешто и одмерено са пуно пажње износио своје надахнуто пастирско, теолошко и медицинско знање подржавајући сваку тезу са конкретним примером из личног пастирског рада, светоотачког Предања, Црквене традиције или, пак, из Светог Писма.
Други дан предавања на Институту закључен је дивним наступом чланова фолклорне групе Морава из парохије сандијешке најављених од стране протојереја Братислава Кршића. Епископ г. Иринеј је на крају позвао присутне да пожеле протојереју Велимиру Петаковићу са протиницом Љубинком многаја љета поводом 58 година брака.
Трећи дан Института: Психологија у служби Богу
После јутарње службе 16. фебруара 2017. године, на празник Светог Симеона Богопримца и пророчице Ане, на Институту Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу одржано је последње предавање на тему “Како може знање психологије помоћи у духовном животу?”.
Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности.
Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима.
Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави.
Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави.
Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна.
Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему.
Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”, “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса.
Последи дан Института завршен је вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све!
са енглеског превео протојереј Брацо Кршић
[:]