Свака наша заједница и моје појављивање пред њом, ма где да се налази, за мене је увек велики изазов, али одлазак у Њујорк и нашу Саборну цркву Светога Саве, чија је унутрашњост потпуно изгорела у пожару пре десет година, био је заиста изазов посебне врсте.
Света Литургија у том храму, коју одслужих заједно са протојерејем-ставрофором др Живојином Јаковљевићем и протонамесником Миланом Драговићем, са великим бројем верника и уз веома складно појање хора, под управом маестра др Милоша Раичевића, била је заиста необични дар Божијег надахнућа за све нас. А таква је, заправо, свака Литургија у том храму, који се полако, али корак по корак обнавља. Објективну хладноћу тог великог храма, на свакој Литургији благодат Духа Светога мења у још реалнији осећај топлоте литургијског заједништва и свести да једино и само љубећи једни друге и молитвом подржавајући једни друге, чланови те заједнице обнављајући храм заправо обнављају себе! Једино духовно обновљени и уједињени успеће да, Божијом милошћу, доврше велико дело грађевинске обнове.
После те заиста надахнуте Службе Божије у храму, одржао сам тога дана – у Крстопоклону недељу – 15. марта ове године у сали, која се налази у згради до храма, предавање управо на тему – “Док ми обнављамо храм – храм обнавља нас”.
Хвала, пре свега, нашем Свјатјејшем Патријарху српском Г. Порфирију на благослову, паросима – о. Живојину и о. Милану на литургијском гостопримству, а свим члановима њујоршке динамичне заједнице при храму Св. Саве на љубави и пажњи којом ме и дочекаше и саслушаше!
Али увек на сваку торту иде и шлаг, зар не? Али оно што сам доживео у ту недељу пред полазак на аеродром није био тек само шлаг, него она вишњица на врху шлага.
Када су ме после Литургије, предавања и ручка, ту негде на Менхетну, вратили испред цркве да узмем ствари и да кренем путем аеродрома, таман су последња деца напуштала Српску школу ( све је овде недељом!) И онда ми је то петоро преостале деце, ту на улици у сред Менхетна, отпевало “Исаије ликуј”, тропар који су тога дана научили.
И ко сада може да каже да и то није део заносног надахнућа?
Протојереј-ставрофор др Милош Весин