[:en] Father Živojin’s Sermon During his Inaugural Service in New York’s Parish (August 21, 2016)[:SR]Беседа оца Живојина током служења његове прве литургије у њујоршкој парохији (21.VIII 2016.)[:]

[:en] 

I wish to use this opportunity and greet all of you, dear brothers and sisters, and to thank you, the faithful people of Saint Sava parish in New York, for your love, care and dedication for our Holy Church. This is exactly what matters and this is exactly what we need at this time and distress in this parish due to the loss of our church.

Abraham Maslow, speaking about children and what they need in order to learn, came up with a hierarchy of needs. He said that in order to learn and focus effectively, children need, food, shelter, safety, and love. However, I would reorder his criteria and say: we all, as human beings, need love first. To me personally, this is the foundation of our faith, tradition and identity. Holy Bishop Nikolaj Velimirović, who had a very big heart for the entire world, thanks to which, he obtained our Saint Sava church, virtually as a gift, expressed this identity in one of his conversations with my parishioner from Cleveland, Dragan Čupković. The Bishop said: “See Dragan, this world is a dish full of food and the Serbian people are its salt. God dispersed Serbian people all over the world to give taste to this food.” What do you think this salt is? I would say love, heart, and soul. It is especially important to keep this in mind now when our people in New York City need comfort, encouragement, and motivation to move forward at this time of grief. I emphasize these principles because I think they matter. When Spartans addressed their leader and asked him to build strong and tall walls around Sparta, in order to protect it from enemy, he replied: “Absolutely not! The strongest and the most powerful walls of Sparta are its sons.” I have witnessed this truth myself on many occasions. Namely, most of our people came from the Old Country to the United States with “one suitcase”. But they had love for each other, loyalty, affection and trust. They have not only made it in this country, but have exceeded their potential. On the other hand, I have seen people who have inherited wealth from their parents and grandparents, yet they were missing these principles, their inheritance dissipated on its own. Thus, while we are planning to build our church, let us keep in mind that we are not novices in this project. Building is a tradition in our people’s blood. Look at our churches and monasteries, how in spite of centuries of hardship and affliction, they stand tall. Some of them stood without a dome, uncovered for centuries, but the vision and sincere desire, faith and sense of collectivism has always been present and alive. This does not mean that to build and sustain these edifices was an easy task. On the contrary, it was a very bitter experience. And we should not flee from it either, as everything that is authentic requires effort, sweat, and tears. Ultimately, it will not be the completion of the church that will bring the joy, but rather the effort, the struggle and the zeal that is required to complete it.

V. Rev. Živojin Jakovljević[:SR]Желим да искористим ову прилику да поздравим Вас, сав верни народ парохије Саборног храма Светог Саве у Њујорку, и да Вам пре свега захвалим на Вашој љубави, бризи и оданости нашој Светој Цркви. Управо су те вредности оно што је важно и што нам је потребно у овом тренутку, када народ ове парохије жали због губитка свог светог храма.
Аврам Маслов, говорећи о томе шта је све потребно деци да би могла да уче, створио је једну хијерархију потреба. По тој скали, да би деца могла да уче успешно и да се сконцентришу, потребна им је храна, дом, безбедност и љубав. Међутим ја бих овај ред изменио и рекао: свим људским бићима је пре свега и изнад свега потребна љубав. То су у суштини основа и темељ наше вере, традиције и идентита. Ово је најлепше формулисао Свети Владика Николај Велимировић. Као човек великог срца и душе, гајио је љубав према целом човечанству. Захваљујући њему и тој љубави, добили смо храм Светог Саве овде у Њујорку скоро као дар. У разговору са једним мојим парохијанином из Кливланда, Драганом Чупковићем, Владика је изразио суштину нашег идентитета. Он је рекао: ”Видиш Драгане, овај свет је један велики суд пун хране, а српски народ је његова со. Бог је расуо Србе по целом свету да дају укус тој храни.” Шта се овде подразумева под сољу? Рекао бих, љубав, срце и душа. Ово је поготово важно да имамо у виду сада када је нашем народу у Њујорку потребна утеха, охрабрење, елан, да иде напред у ово време невоље. Наглашавам ове принципе, јер сматрам да су они много важни у овом тренутку. Ово су врло добро знали велики људи пре нас. Када су Спартанци молили свог војводу да изгради чврсте и високе зидове око Спарте, како би се заштитили од непријатеља, он је одбио да то учини рекавши: „Најјачи зидови Спарте су њени синови!” Много пута сам се уверио у ову истину. Наиме, већина нашег народа је дошла из oтаџбине са „једним кофером” у Америку. Међутим, тај наш народ је поседовао љубав, оданост, саосећање и поверење. Не само да је тај народ опстао, већ је добар део њега напредовао и успео да превазиђе свој потенцијал. Исто тако сам видео породице и појединце, које су наследили од својих предака, дедова, бака и родитеља, велика имања, али горе наведене принципе нису имали. Они нису расточили своје имање. Њихово имање је само од себе изчезло.
Док планирамо да подигнемо наш храм, имајмо у виду да ми нисмо у градњи и задужбинарству почетници. Штавише, задужбинарство је у крви нашег народа. Погледајте наше цркве и манастире, како и поред свих препрека, невоља и патњи ипак усправно стоје. Неке од ових светиња су вековима биле откривене, без крова и кубета; али искрена жеља, непрестана чежња и дубоко саосећање, су увек били живи. То не значи да је градња ових светиња била једноставан и безболан подухват. Насупрот, она је захтевала напор и труд. И ми не смемо избегавати и бежати од њих, јер све што је аутентично и трајно захтева напор, зној и сузе. Коначно, радост се неће доживети од довршетка храма, већ од напора и труда, који су неопходни да се до тог завршетка дође.

протојереј Живојин Јаковљевић[:]