Свети мученици Онисифор и Порфирије; свети Нектарије Егински

Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако беху растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.

Убраја се међу највеће подвижнике мисирске. Колов – означава Мали, јер беше малена раста. У скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао усмеравати. Био је ученик светог Памва а доцније учитељ светом Арсенију Великом. Његов саучесник у светог Памва био је и свети Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову, свети Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње, залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: “Приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.

Из Перги Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир Светог Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Синај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у двадесет петој години и подвизавала се седамдесет пет година. Живела свега сто година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога 492. године.

Срби по происхођењу, и сродници високих аристократа византијских. Јефтимије, најпре друг светог Атанасија и економ његове лавре, а потом оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. године. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI века.

Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових стотину двадесет два животописа и исправио пет стотина тридесет девет животописа. Упокојио се око 960. године. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.

Рођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој седамнаестој години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу, Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала тридесет пет година. Упокојила се мирно 881. године.