Света мученица Јулијана; свети Петар Кијевски

Рођен у Волинској области, и у дванаестој години примио чин монашки. Био диван подвижник и иконописац. Основао манастир на реци Рати, и био игуман. И преко своје воље постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија. Као митрополит трпео доста од завидљиваца и јеретика. Управљао црквом осамнаест година као пастир добри и ревносни. За живота свога саградио себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају свете и чудотворне мошти. Упокојио се 1326. године и прешао у своју праву домовину.

Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.

Ка год се пење Царству Христовоме, мора наилазити на препоне. Те препоне су и многобројне и разнолике. Нарочито су опасна лукавства демонска. Зато сваки ревнитељ духовног живота мора бити особито опрезан, и не примати сваку светлу појаву из онога света као појаву божанску. Да се и враг може јавити као ангел светлости, то доказује и живот св. муч. Јулијане. Када ова света девица лежаше у тамници, јави joj се враг у светлости ангелској и поче је саветовати, да принесе жртву идолима, да је мучитељ не би више мучио. Устрашена Јулијана упита: „Ко си ти?“ Враг одговори: „Ангел сам Божји! Много се Бог o теби брине, зато ме и посла c поруком, да се покориш епарху, те да ти тело не буде мукама сатрвено; благ је Господ и опростиће ти то због немоћи твога израњављеног тела.“ Ужасну се мученица од ових речи и збуни се, па припаде c плачем на молитву Богу, да joj јави, ко је то што је говорио c њом. Тада joj дође глас c неба: „Храбри се, Јулијано, Ја сам c тобом, дајем ти власт и силу над оним који ти дође, и од њега самог узнаћеш ко је он.“ И ђаво би везан и приморан да призна, да је он онај исти, који Еву у Рају превари, који наговори Каина да убије Авеља, и Ирода да побије младенце витлејемске, и Јевреје да убију камењем Стефана, и Нерона да распне Петра стрмоглав a Павла да посече итд. И тако ова света девица, опасана силом Божјом, не даде се прелестити од злог духа, него га својом опрезношћу и топлом молитвом Богу победи.

Да созерцавам покајање Давидово и то:
1. како цар Давид не погреши докле би пастир и потчињени грађанин,
2. како згреши Богу као цар,
3. како одмах увиде свој грех, исповеди га и покаја се горко.

У младости био рабаџија, но због једног нехотичног греха напустио свет и повукао се у пустињу на подвиг. Живео у Палестини у VI веку.

За нехотично убиство суд земаљски ослобађа убицу. Црква пак налаже епитимију на нехотичног убицу, епитимију много лакшу него на хотимичног убицу, но ипак без епитимије не оставља. Ако је свештеник нехотично убио, црква му доживотно забрањује свештенослужења. Хришћанин са осетљивом душом и изоштреном савешћу налаже на себе и тежу епитимију него што је црква одредила. Св. Пард као рабаџија дошао беше једном у Јерихон. Оставивши своје мазге пред гостионицом, он уђе у гостионицу. Утом дете неко падне под мазгу, и мазга га ногама згази и умртви. Када Пард виде мртво и крваво дете, умртвљено његовом мазгом, толико се сокруши срцем, као да је сам он хотимично крив за смрт детињу. И наложи овај савесни човек на себе претешку епитимију: остави своје занимање, напусти свет, иако беше сасвим млад, и удаљи се у сурову пустињу на тешки подвиг телесног и духовног труда и покајања. C многим плачем приносио је он покајање Богу за убиство детета. Желео је платити живот детињи својим животом. И молио се Богу, да Бог то некако устроји. Задиркивао је лава, да би га лав растргао, но лав је бежао од њега. Легао је на уску стазу, којом је лав ходио, да би био од звери умртвљен, но лав је прескакао преко њега и није га хтео такнути. Видећи по томе, да је воља Божја, да он живи a не да погине, он се успокојио, но остао је до смрти своје скрушени покајник. Није ли то осетљива, човекољубива и богобојажљива душа? Није ли то префињена и изоштрена савест једног правог хришћанина?

Да созерцавам силну веру Аврамову (Постања 15) и то:
1. како обећа Бог бездетном и престарелом Авраму пород многи,
2. како му Бог обрече потомство многобројно као звезде на небу,
3. како Аврам поверова Богу, насупрот свему, и како му Бог то прими у правди.

И оставив (Јосиф) хаљину своју у руци њеној побјеже и изађе ван. (Постања 39, 12)

Два велика и тешка искушења претрпе и победи незлобиви и целомудрени Јосиф: искушење злобне зависти од стране рођене браће, и искушење блудне страсти од заводљиве жене Мисирке. Завист га продаде као роба, а блудна страст га невиног отера у тамницу. И у једном и у другом случају он врати злу добром: гладној браћи даде хране, и устрашеном фараону спасе и живот, и престо, и народ. Браћа га умислише убити, Бог га сачува; блудна жена умисли га уништити, Бог га сачува. Од роба и сужња Бог га увенча славом и влашћу неограниченом. И од онога, кога злобна браћа могаху једним ударцем убити, и кога моћна жена Петефријева могаше једним мигом смрвити, учини Бог господарем неограниченим над животом многих милиона људи и јединим хранитељем изгладнеле браће његове. Тако је чудесна милост Божја с праведницима. Тако зна Господ да сачува и прослави незлобиве и целомудрене. У величини судбе Јосифове ми видимо величину милости Божје. Једно око никад не спава, о браћо моја. Држимо се Бога, и не бојмо се никога. Будимо незлобиви и целомудрени и не бојмо се ни злобе, ни клевете, ни тамнице, ни поруге, ни беде. Напротив, радујмо се, кад нас све то снађе због незлобивости и целомудрености, радујмо се и с вером очекујмо појаву Божјег чуда с нама. Очекујмо у свакој бури гром Божје правде и – тишину.

О Господе тајанствени, који притајено но будно пратиш праведника у ропству и у тамници, јављаш милост Своју у своје време, помози нам бити незлобивим и целомудреним. Теби слава и хвала вавек. Амин.