Св. пророк Јоил; преподоб. Прохор Пчињски; Јован Рилски

Други по реду из мањих пророка свети Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на осам стотина година пре Христа. Пророковао беду народа израиљског и ропство вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. “Наредите пост, огласите празник, скупите старјешине, све становнике земаљске, у дом Господа Бога својега, и вапијте ка Господу” (Јоил 1. 14). Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Беше римски официр у Мисиру, и притом потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечастиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. “Ја сам седми!” рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи светог Вара. Нареди те га нага шибаху сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле свети Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе свете мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. Потом измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти светог мученика Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже светом Вару. И јављаше јој се свети Вар често из онога света светао као ангел Божји.

Савременик и друг светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се свети Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцељењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се свети Прохор и преселио у Царство небеско у XI веку.