Преподобни Данило Столпник

Рођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона, но победи све стрпљењем, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп, на коме оста до смрти своје трпећи пођеднако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом, те чињаше чудеса многа, корисна људима, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава, кнежеве и великаше, и показивао им светог Данила на столпу говорећи им: “Ево чуда у моме царству!” Прорече Данило дан смрти своје, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле, пророке, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово.

Живео у Цариграду у време цара Константина Порфирородног. Као војник учествовао у рату против Бугара, у коме виде погибију многих хиљада људи, и из кога рата он изађе жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји, он презре сву сујету света, повуче се на један столп код Халкидона, на коме се подвизаваше пуних четрдесет пет година чистећи душу своју од сваке грешне жеље и помисли. Угодивши Богу, упокоји се између 970-980. године и пресели се у бољи живот.

Као монах у пештерама Кијевским би заробљен од Татара. Три године проведе у ропству, окован, мучен и поруган. Када његови сродници донеше паре, да га откупе од његовог господара, он одби то говорећи: “Да је Господ хтео, да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика”. Једном он рече свом господару, да ће га Христос кроз три дана ослободити. Татарин мишљаше, да ће му роб да побегне, па му подсече жиле под коленима. Но трећега дана, заиста Никон би пренет тренутно невидљивом руком у Кијев. После извесног времена дође онај Татарин у Кијев и познаде у Никону бившег роба свога, покаја се и крсти. И бивши господар поста послушник и ученик бившег роба свога. Никон, назван Сухим због велике испоштености тела, би велики прозорљивац. Упокоји се мирно у Господу 11. децембра 1101. године.

Мисирац. Заваран од муслиманског емира примио ислам. По том се покајао, ушао у џамију с крстом, објавио себе хришћанином, и позвао муслимане да оставе лаж и приме истину. Мучен и посечен око 640. године.