![[:en]Enthronement Homily of Bishop Irinej of Eastern America[:SR]Приступна беседа Епископа источноамеричког Иринеја[:]](https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/enthronement_of_bishop_irinej_208-x3-569x855.jpg)
[:en]
10. October 2016 – 9:29
In the Name of The Father and of the Son and of The Holy Spirit!
Your Eminences, Your Graces Most Esteemed brother hierarchs and archpastors, Representatives of our Holy and exceedingly beloved sister Orthodox Churches and of our own Holy Serbian Orthodox Church, Your Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine, Your Excellency Ambassador and Mrs Djerdj Matkovic of The Republic of Serbia to the United States of America, distinguished members of the diplomatic corps, Most Venerable, Very Reverend and Reverend Clergy, Most Venerable mother Abbess and sisterhood in Christ, Most Beloved brothers and sisters and cherished children in Christ our Lord,
Standing here today in your august presence and having acceded to the eminent Throne of the Bishops of Eastern America of the Serbian Orthodox Church, in this resplendent Cathedral dedicated to the All Holy and Life-giving Trinity, I am reminded by this passage that the ground beneath us is in verity holy, having been dedicated to the glory of the Triune God in this fair City of Pittsburgh, itself blessed of God by the triadic confluence of the Allegheny, Monongahela, and Ohio Rivers. Glory be to Him who has created all and to Whom I am summoned once again to offer the entirety of my being, now as a faithful steward of this Vineyard, promising to toil together with all of you, on behalf of all and for all.
I herein proclaim my steadfast loyalty and offer my deepest appreciation to His Holiness the Archbishop of Pech, Metropolitan of Belgrade-Karlovci and Serbian Patriarch Irinej, the Episcopal Council of North and South America, and the Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church for their confidence voiced on my behalf, having acclaimed my unworthiness worth of this exalted calling as Bishop of Eastern America.
In like manner, I would be entirely remiss as immediate past Bishop of the Metropolitanate of Australia and New Zealand, if I did not presently offer my exceeding and heartfelt gratitude to those dedicated clergy, monastics and devoted faithful, as well as my brother Hierarchs, clergy and laity of the pan-Orthodox community and wider Christian fellowship with whom I have labored over the past decade and whom I shall continue to carry unabated in my heart and prayers!
Daring to pause and to reflect at this auspicious moment, I call to remembrance a timeless sentiment of the ever-memorable First Hierarch of the then Greek Orthodox Archdiocese of North and South America, His Eminence Archbishop Iakovos. With whom I share in common the glorious day of his consecration to the Holy Episcopate and the humble day of my birth. Having arrived for the first time on American soil, he stated aptly: “I stand firmly with trembling knees!”
Following in the footsteps of my distinguished predecessors on the Throne of the Bishops of Eastern America: Their Graces Bishops Stefan and Sava, and His Eminence Metropolitan Christopher, all of blessed memory, and His Grace Bishop Mitrophan, presently Bishop of Canada; I, too, stand firmly with trembling knees in this sacred place. However, having been summoned by our Lord, the Great High Priest, I am emboldened by the prayerful presence and fervent support of you who have ushered me into this Throne on this day: my brother Hierarchs, Royalty, clergy, monastics and faithful laity of our Holy Church.
Albeit that this path has been firmly trodden, the knees of my heart and soul tremble as did the very foundations of the earth on that great and holy day of Pentecost. Yet I am comforted knowing that the episcopal authority bestowed in the Holy Spirit upon my uncertain hands and the pastoral staff which I now hold rest firmly on the most certain of foundation stones: Christ, the rock of the Petrine Confession (cf. Mat. 16:18) upon which He built His Church. Accordingly, preaching in the Cathedral of St John the Divine on the Sunday following Ascension in 1921, the Holy Bishop Nicholai delivered one of his most inspiring homilies, titled “The Stone the Builders Rejected”, stating:
I am told that the builders of skyscrapers in America dig the ground very deep until they find a solid stone under the earth. Then, and only then, they start to build in the heights up to the clouds. Dig deep, o brethren, dig deep into the earth of your body, till you find something more steady than your body. That is your soul. But don’t be deceived, for even the soul is not the steadiest stone in you. Dig still deeper into your soul, till you find in it the lamp of eternity, the nucleus of God, the eternal Christ, God’s wisdom and life, clothed with your soul, as your soul is clothed with your body. Rejoice then as the man rejoiced having found gold under [the] earth in his field, and make that nucleus the very corner stone of your soul building and of every building in your life, inward and outward.
In order to so endeavor in our building, we must “be of good courage”, as Joab admonished his brother in the days of Old, “let us be strong for our people and for the cities of our God. And may the Lord do what is good in His sight” (II Sam. 10:12). I am, thereby, in the words of the same St. Nicholai of Zhicha, “grateful to God, to the people thankful and without the seal of shame, bravely looking toward the future.” Thus as the great prophet Isaiah, responding to the summons of the Lord, while walking through the valley and seeing about him the people of God, joyously and with fullness of heart exclaimed, as I today reiterate, “Behold I and the children whom the Lord has given me!” (Is. 8:18).
Beloved! We must consciously strive together for a life in Christ. For He first loved us, creating us as an extension of Himself – His Love – in this world and in this age. But this world, the holy ground on which we stand, which the Lord has created and sealed with His love and beauty (cf. Gen. 1:31), requires us to cooperate fully with the Triumphant God-Man so that we can joyfully enter the abode of God and be His people and that He would be with us and we would live according to the will of our Heavenly Father.
However, in this very world there continue to be numerous difficulties and travails as many do not desire to accept God’s love! They prefer to live in their own right without the Lord. The laws and order of the Creator have been forgotten in our contemporary societies. Many are those who unwittingly live in the world as people of the world, and not as laity according to God’s salvific will. Prayer, which is more and more banned in public space, is understood as the exhausting pursuit of vain religions, rather than an unlimited time and space in which to stop and fill our lungs with the inspiration of the Holy Spirit; in which we breathe freely with the true faith; and responsibly contemplate and fulfill ourselves in His love.
The sense of humanity and thus community, marriage, parenthood and family, which are the unshakeable foundations of every healthy, wholesome society originate from our Heavenly Father and find their perfection in the iconic likeness of the intercommunion of the Holy and Life-creating Trinity. Today, the meaning of life itself is quickly removed and replaced by distorted societal shadows in which our children are taught about self-seclusion and in which a mother and father are no longer required; in which marriage that is according to God’s will is no longer essential; in which brother and sister are no longer an integral part of our existence. A person in this world is reduced to an individual, one which lives as a self-sufficient and lonely being, without the mutual sharing of God-given talents and life, completely devoid of the sanctity of community.
Standing here today in your midst, myself being a son of the Serbian American Diaspora, I behold you, my faithful pastors and flock of Christ’s Holy Church, gathered liturgically around your hierarch in a common unity of faith. For according to the teaching of St. Ignatius the God-bearer: “The Church gathers as a community of faithful around its bishop!” And as I hear echoed the words of the Great Prophet, at the same time I see visibly opening before the eye of my heart that moving icon wherein St. Sava, our first archbishop, welcomes his father, the Venerable Simeon, father of our nation, before Vatopaidi Monastery on Mt. Athos, while receiving him in a tender embrace. In that eternal moment, as time stood still, a son became a father to his father; and a father became a son to his son.
Most beloved children, rejoice with me, for I have wholeheartedly accepted you in my paternal embrace as your father in Christ, and pray the Lord that you have also accepted me, your son and now first among you, in the warmth and joy of your familial embrace!
Brother Hierarchs, Your Royal Highnesses, reverend brethren, venerable monastics and faithful people of God, Christ-loving assemblage!
His Holiness our saintly Patriarch Pavle has taught us that it is not up to us to determine the time in which we will be born, neither the people into which we will be born. However, how we shall choose to live that is, indeed, for us to determine. As all peoples are blessed of the Lord, I truly rejoice and am grateful to God for the devout and good people of God into which I was born and by whom I was brought up and in whose Holy Orthodox Faith I was baptized. For the fullness of the Way of Saint Sava is understood precisely as our common and living Orthodox Christian inheritance, and in no way a sealed and isolated, lifeless path.
It is historically accorded to St. Sava, through one of his bishops named Irinej, that “we are considered to be East by the West and West by the East, while we belong neither to the East nor the West, but only to the Heavenly Jerusalem”. This is our particular Serbian and common Orthodox ethos, our creative might of communion with the world and our unique contribution to contemporary society, which is neither East nor West. The same must become in unity, “a harmony of elevated emotion, intellect and will power”, according to the holy Bishop Nicholai, whose blessing I received while in the womb of my mother, and whose holy presence I feel constantly beside me. For precisely in describing America, he noted:
The light of the East and the light of the West will rest at their noon on the continent, which lies between East and West. . .
In that light make us worthy Lord, to behold Your Light, in order to fulfil the admonishment of Your Saint who continued by advising American church leaders to “make plans as large as the world and efforts as hard as those of the apostles”; “to prepare for a sacrifice as holy and as universal as Yours”. For in these troubled times, only such efforts issuing forth from a strong faith will be able to sustain those fainting from fear.
I beseech You, Lord, Who entrusted my humility with the care of this Vineyard, the holy Diocese of Eastern America, which You have planted with Your own Right Hand on this holy ground: let Your everlasting light guide me in prayerfully and diligently laboring, always together with those entrusted to my care. May we in our furrowing, planting and watering, reap the harvest of Your bountiful blessings. May Your Holy Right Hand always hold firmly our impoverished, outstretched hands and complete all that is wanting in us for the sake of Your holy ones. For You, Christ, are truly among us who have gathered in Your Name and You will be and remain with us, now and forever and unto the ages! Amen!
Source: spc.rs
[:SR]
9. Октобар 2016 – 17:16
У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства – најпоштованија браћо архијереји и архипастири, представници наше свете Цркве и изузетно вољених сестринских Православних Цркава и наше Свете Српске Православне Цркве, Ваша Краљевска Височанства Престолонаследниче Александре и Принцезо Катарина, Ваше Превасходство амбасадоре Републике Србије у Сједињеним Америчким Државама, заједно са Вашом супругом, г. Ђерђу Матковићу, високопреподобни, високопречасни и пречасни свештеници, преподобна мати игуманијо и сестринство у Христу, најљубљенија браћо и сестре, и драга децо у Христу Господу нашем,
Док стојим овде данас у вашем високоуваженомприсуству и ступивши на знаменити Престо Епископа источноамерике Српске Православне Цркве, у овој прекрасној Саборној цркви посвећеној Светој и Животворној Тројици, овај одељак из Дела апостолских подсетио ме је да је земља испод нас истински света, и да је посвећена слави Тројединог Бога у овом дивном граду Питсбургу, који је сâм Бог благословио ушћем трију река, Алигени, Мононгахела и Охајо. Слава Њему који је све створио и који ме је поново позвао да му понудим читаво своје биће, сада као верни старатељ овог Винограда, уз обећање да ћу предано радити са свима вама, у име свих и за све.
Овде изјављујем своју непоколебиву оданост и своју најдубљу захвалност Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју, Епископском Савету Северне и Јужне Америке, и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве на њиховом поверењу према мени удостојивши моју недостојност овог узвишеног звања Епископа источноамеричког.
Исто тако, ја бих се сасвим немарно понео као ранији Епископ Митрополије аустралијско-новозеландски, ако не бих сада изразио своју велику и искрену захвалност оном приврженом свештенству, монаштву и побожним верницима, као и мојој браћи архијерејима, свештенству и верницима свеправославне заједнице и шире хришћанске заједнице са којима сам сарађивао последњих десет година, а које ћу и даље несмањено држати у своме срцу и молитвама.
Усуђујући се да мало застанем и размислим о овом узвишеном тренутку, призивам у спомен безгранично поштовање које сам указивао блаженопочившем првојерхарху Грчке Православне Архиепископије за Северну и Јужну Америку, Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Јаковосу. Делим заједно са њиме онај диван дан Његове хиротоније у свети епископски чин са смерном дану мога рођења. Када је он први пут приспео на америчко тле отворено је изјавио: „Чврсто стојим коленоклецајући!“
Пратећи стопе мојих узоритих предшественика на престолу источноамеричких епископа: Њихових Преосвештенстава Г. Стефана и Г. Саве и Његовог Високопреосвештенства Митрополита Г. Христофера, – који су сви блаженог спомена – и Његовог Преосвештенства Епископа Г. Митрофана садашњег Епископа Канаде, и ја такође чврсто стојим коленоклецајући на овом свештеном месту. Међутим, пошто ме је Господ наш, Велики Првосвештеник позвао, ободрен сам вашим молитвеним присуством и силном подршком вас који сте ме увели у овај престо на данашњи дан: моје браће архијереја, представника краљевске круне, свештенства, монаштва и верних наше Свете Цркве.
Премда је ова стаза чврсто утабана, колена мога срца и душе тресу се као некада и сами темељи земље оног великог и светог дана Педесетнице. Па ипак, утешен сам знајући да епископска власт, Духом Светим поверена мојим слабашним рукама и пастирском жезлу, чврсто почива на најпоузданијем камену темељцу: Христу, стени из исповести Св. апостола Петра (уп. Матеј 16,18) на којем је он саградио Своју Цркву. Из овог разлога, кад је проповедао у катедрали Светог Јована Богослова у недељу после Вазнесења 1921. године, Свети Епископ Николај произнео је једну од најдахнутијих омилија под насловом „Камен који одбацише зидари“, кад је рекао:
Речено ми је да градитељи солитерā у Америци копају веома дубоко све док не пронађу чврст камен у земљи. Тада, и само тада почињу да зидају у висину све до облака. Копајте, дубоко браћо, копајте дубоко у земљу вашега тела, све док не пронађете нешто чвршће од вашега тела, а то је ваша душа. Али не варајте се, јер ни душа није најчвршћа стена у вама. Копајте још дубље у вашу душу, све док у њој не пронађете светиљку вечности, језгро Бога, вечнога Христа Божју мудрост и живот, обучену вашом душом, пошто је ваша душа обучена вашим телом. Радујте се онда као човек који се радовао када је пронашао благо у земљи у пољу, и учините да будете језгро самог тог угаоног камена ваше душевне грађевине и сваке грађевине у вашем животу, унутарње и спољне.
Да бисмо узнапредовали у нашем грађењу, морамо бити „довољно храбри“, као што је Јоав подсетио свога брата у она древна времена: „Буди храбар, и држимо се храбро за свој народ и за градове Бога свога, а Господ нека учини што му је по вољи“ (2 Сам. 10,12). И отуда сам ја, по речима истог Св. Николаја Жичког, „благодаран Богу, а људима захвалан, и без жига срама смело гледам у будућност“. Тако је велики пророк Исаија, одговарајући на призив Господњи, и док је корачао долином и гледао око себе народ Божји, радосно и пуног срца узвикнуо, што и ја данас понављам: „Ево, ја и деца коју ми је дао Господ!“ (Ис. 8,18).
Возљубљени! Морамо свесно заједно трагати за животом у Христу. Наиме, он нас је први заволео, створивши нас продужетком Себе – Своје љубави – у овом свету и у овом добу. Али овај свет, свето тле на којем стојимо, које је Господ створио и запечатио Својом љубављу и лепотом (уп. Пост.1,31), захтева од нас да у потпуност сарађујемо са Богочовеком Победником, тако да можемо радосно улазити у обитавалиште Господње и бити Његов народ, и да Он буде с нама док живимо према жељи нашег Небеског Оца.
Међутим, управо у овом свету и даље су многобројне тешкоће и невоље с обзиром на то да многи не желе да прихвате Божју љубав! Они више воле да живе на свој начин без Господа. Прописи и уредбе Творчеве заборављају се у нашем савременом друштву. Постоје многи који у незнању живе у свету као мирјани т.ј. световњаци, а не као лаици са Богом и сходно божанској спасоносној вољи. Молитва, која се све више избацује из јавног живота, схвата се као досадно трагање за испразним религијама, а не као неограничено време и простор кад треба починути и испунити своја плућа надахнућем Светога Духа, молитва у којој слободно дишемо истинском вером и одговарајуће сазерцавамо и испуњавамо Његовом љубављу.
Смисао самог човека а тиме и заједнице, брака, родитељства и породице, који су непоколебљиви темељи сваког здравог, целисходног друштва потичу од самога Оца Небескога и налазе своје савршенство у иконоликости међусобног општења Свете Живоначалне Тројице. Данас, смисао самог живота брзо се занемарује и замењује искривљеним друштвеним сенкама у којима се наша деца уче о самоповлачењу и у којима мајка и отац више нису потребни, где брак, који треба да је по божанској вољи, није више од суштинског значаја, где брат и сестра нису више интегрални део нашег постојања. У овом свету личност је сведена на појединца, на онога који живи као самозадовољно и усамљено биће без међусобног суделовања у богомданим талантима и животу, потпуно лишено светости заједнице.
Стојећи овде данас у вашој средини, а будући да сам и сâм чедо српско-америчке дијаспоре, посматрам вас, моје верне пастире и стадо Христове Свете Цркве, литургијски сабране око вашег архијереја у заједничком јединству вере. Наиме, према учењу Св. Игњатија Богоносца, „Црква се као заједница верних сабира око свога епископа!“ Ја ослушкујем речи великог пророка, а истовремено јасно видим пред оком свога срца ону дивну икону на којој Свети Сава, наш први Архиепископ, поздравља свога оца Преподобног Симеона, оца нашега народа, пред манастиром Ватопедом на Светој Гори, док га прима у нежни загрљај. У том вечном моменту у коме се време обуставило син је постао отац своме оцу, а отац је постао син свога сина.
Највозљубљенија чеда, радујте се са мном, јер сам ја свесрдно прихватио вас у свој очински загрљај као ваш отац у Христу, и молим се Господу да и ви мене прихватите, вашег сина, а сада првога међу нама, у топлини и радости вашег породичног загрљаја!
Браћо Архијереји, Ваша Краљевска Височанства, пречасна браћо, преподобни монаси и монахиње и верни Божји народе, христољубиви сабрање!
Његова Светост, наш Свети Патријарх Павле учио нас је да није до нас да одређујемо време када ћемо бити рођени, нити народ у којем ћемо бити рођени. Међутим, ми бирамо који и какав живот да водимо. И премда су сви народи Богом благословени, ја се истински радујем и захвалан сам Богу на побожном и добром народу Божјем у којем сам рођен и са којим сам одрастао и у чију свету православну веру сам крштен. Наиме, пунина Пута Светога Саве поима се управо као наше заједничко живо православно хришћанско наслеђе и није уопште запечаћена и за се затворена, беживотна стаза.
Историјски је приписано Светом Сави да је преко једног од својих архијереја по имену Иринеј изрекао да нас „ они са Запада сматрају да смо Исток, а они са Истока да смо Запад, премда не припадамо ни Истоку ни Западу, него једино небеском Јерусалиму“. Ово је наш посебни, српски и заједнички православни етос, наша стваралачка моћ општења са светом и наш јединствени допринос који није ни источни и западни. Све ово мора се остварити у јединству, „складу узвишеног осећања, интелекта и снаге воље“, према Светом владици Николају, чији сам благослов добио док сам био у утроби моје мајке и чије свето присуство непрестано осећам поред себе. Наиме, управо описујући Америку, забележио је:
Светлост Истока и светлост Запада почиваће у подневици континента који лежи између Истока и Запада…
У тој светлости учини нас достојним, Господе, да гледамо Твоју светлост како бисмо испунили опомену Твога Светог који и даље саветује америчке црквене великодостојнике: „Правите планове велике као свет и учините напоре тешке као и за апостоле“, „ да се припреме за жртву онаку светлу и свеопшту као што је твоја, Господе“. Јер у овим тмурним временима само такви трудови који исијавају из снажне вере, моћи ће да подрже оне који падају од страха.
Молим те, Господе, Који си поверио мојој смерности да се старам о Твоме Винограду, светој Источноамеричкој епархији, коју си засадио Твојом светом Десницом на овом светом тлу: нека ме Твоја вечна светлост води при моме молитвеном и преданом раду, увек заједно са онима које си поверио мојем старању. Нека бисмо у нашем орању, сејању и наводњавању пожњели жетву Твојих изобилних благослова. Нека Твоја света Десница увек чврсто држи наше ослабљене руке и допуни све што недостаје у нама зарад Твојих светих. Јер Ти си, Христе, истински међу нама који смо се сабрали у Твоје Име, и Ти ћеш бити и остати у нама, сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: spc.rs
[:]