BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260423
DTEND;VALUE=DATE:20260424
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T140726Z
LAST-MODIFIED:20260201T180521Z
UID:7514-1776902400-1776988799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије
DESCRIPTION:Пролог за 10. април\n23. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Теренције\, Африкан\, Максим\, Помпије и осталих 36 с њима\n\nПострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу\, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње\, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви\, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: „чувајмо се\, браћо\, да се не одрекнемо Христа Бога нашега\, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!“ – Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу\, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана\, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату\, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници\, додирну окове окованих\, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени\, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима\, да саберу што више отровних гадова\, као змија и скорпија\, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника\, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница\, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога\, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год. \n\n\n\nСветих 6000 мученика у Грузији\n\nУ Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира\, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615. год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши\, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов\, у само свитање Ускрса\, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова\, са свећама у руци. Када шах сазна\, да су то монаси он запита с чуђењем: „зар још није сва Грузија предана мачу?“ и нареди војницима\, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу\, и исеку на комаде најпре игумана\, који први пред њих изиђе\, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви\, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира\, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне. \n\n\n\n\nШест хиљада Божјих угодника\nВаскрсу се светлом радоваху\,\nШест хиљада човечјих срдаца\,\nЦело стадо незлобних јањаца!\nСа свећама цркву опхођаху\,\nСлатке песме Васкрсу појаху.\nДок вук страшан из поноћне таме\nС вучићима гладним не насрну\,\nДа покоље незлобне јагањце\nТо не беху јањци но пастири\nНамученог рода Грузинскога\,\nСветитељи и просветитељи\,\nСве иноци\, дивни подвижници\nАрсеније смрт предвиде свима\,\nПа овако збори иноцима:\n– Браћо моја\, синови Грузије\,\nЧас је дош’о чаша да се пије\nСлатка чаша страдања за Христа.\nЕво јуре вуци кроз планину\nБрже\, браћо к пречистом Причешћу.\nА по томе крвавом крштењу!\nПокајте се за се и за народ\,\nПа све мисли Богу управите\,\nЗлотворима својим опростите\,\nРајска нам се отварају врата\nНек брат сваки сваког прости брата.\nХристос воскрес – да ми воскреснемо\,\nВерни смо му док не издахнемо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу\, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „ако човек има свецелу намеру угодити Богу\, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли\, или кроз неког човека\, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан\, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа\, која не одаје ниједан звук без прста Божјег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус\, и како Га ови не познаше;\n2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше\, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб\,\n3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи. \n\n\n\nБеседа\nо живој нади\n\nБлагословен Бог и отац Господа нашег\nИсуса Христа\, који нас по великој милости\nсвојој препороди за жив нaд васкресенијем\nИсуса Христа из мртвијех. (I Петр 1\, 3) \nКо има мртво надање\, браћо\, а ко има живо надање? Онај има мртво надање\, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање\, ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању\, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. \nВаистину\, боље је живо надање од мртвог надања\, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. \nНо ко донесе и показа људима живо надање – ко\, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос\, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско\, и пружио га преко гроба\, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. \nСве ово не тврди неки лаковеран човек но апостол\, који се дуго колебао у вери\, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас. \nО Господе васкрсли. Победниче смрти\, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање\, молитвама светога Петра\, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-terencije-i-ostali.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260424
DTEND;VALUE=DATE:20260425
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T140844Z
LAST-MODIFIED:20260201T180537Z
UID:7517-1776988800-1777075199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Антипа
DESCRIPTION:Пролог за 11. април\n24. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Антипа епископ Пергамски\, у Азији\n\nСпомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2\, 13)\, који би убијен код вас\, гдје живи сотона\, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти\, опадачи\, насилници\, крвосмешници\, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме\, као ружа посред трња\, као злато посред блата“. Добрим и праведним сматраше се онај\, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању\, у тумачењу снова\, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња\, демони се јаве жречевима у сну и исповеде\, како се они боје Антипе\, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе\, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови\, господари васионе\, плаше мене\, смртног човека\, и морају да беже из овога града\, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:“ И још им говораше светитељ о вери Христовој\, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин\, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем\, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа\, унутра у огњеном волу\, слављаше Бога с благодарношћу\, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год. \n\n\n\nСвети мученик Прокес и Мартинијан\n\nБеху тамничари на римској тамници\, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска\, они се крстише\, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима\, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш\, Господе?“ упита Га Петар. А Господ одговори\, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град\, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика\, Прокес и Мартинијан. \n\n\n\n\nУ огњеном волу к’о у светлом храму\nАнтипа хришћанин не трпи осаму:\nУ срцу му чистом Господ обитава\,\nНит га огањ пече\, нити га је страва\nТрпељиво светац све за Христа сноси\,\nПа молитве Христу из огња узноси:\n– О свесилни Христе\, Царе свих векова\,\nСто пута Ти хвала за страдања ова!\nНек сагори огњем све грешно у мени\,\nДа бих скупљи био по небесној цени.\nМолим Ти се\, Спасе\, чувај паству моју\nУ овоме граду\, у страсноме гноју!\nКрв нека ју моја у вери укрепи\,\nИ срце јој Твојој љубави прилепи.\nИ за незнабошце молим Ти се\, Блаже\,\nОтргни их једном од демонске лаже;\nИ за све грешнике што Твој закон руже\,\nУпути их Теби једином да служе.\nГле\, све је у власти Твоје свете воље\,\nНајзад још те молим: нек је цркви боље! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Нема покоја на земљи онима који желе спасење“\, говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана\, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари\, час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово\, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске\, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење“. А кад дође спасење\, дође и покој. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;\n2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;\n3. како обојица видеше и вероваше\, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше. \n\n\n\nБеседа\nо два Адама: смртотворном и животодавном\n\nЈер како по Адаму сви умиру\, тако\nће и по Христу сви оживљети. (I Кор. 15\, 22) \nПо Адаму сеје се у срамоти\, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех\, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт\, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети\, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски\, ово је човек небески. Оно је човек телесни\, ово је човек духовни. \nХристос није васкрсао ради Себе него ради нас\, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење\, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? \nОнде где Адам скончава\, Христос почиње. Адам скончава у гробу\, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено\, то је семе под земљом\, које гнили и трули\, и не види сунца и не верује\, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем\, цветом и родом. Христово колено\, то је озеленела њива\, на којој пшеница расте\, и зелени се\, и листа\, и цвета\, и доноси род многи. \nПо Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети\, него значи да смо ми већ мртви – мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети\, него да смо већ оживљени\, т. ј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб а потпун израз живота бесмртног у Царству Божјем. \nУм Адамових синова саглашава се са смрћу\, мири се са трулењем\, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост\, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе\, отрезни ум свих синова људских\, да би бегали од таме и пропасти\, и пружали се ка светлости и животу вечном\, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-antipa/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-antipa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260425
DTEND;VALUE=DATE:20260426
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T141031Z
LAST-MODIFIED:20260201T180554Z
UID:7520-1777075200-1777161599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 12. април\n25. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Исаак Сирин II\n\n(Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско\, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака\, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако\, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи\, Исаак се наднесе над њега\, и зли дух побеже од њега\, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања\, но он све одби\, и ништа не прими\, него се повуче у шуму\, где направи себи келију\, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства\, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија\, коме ће тај ручак\, кад немају радника. Кад тамо\, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то\, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике\, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. – Други пут дођу два човека безмало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута\, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах\, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде\, када познаду своје одело\, које они беху у оном дрвету скрили. – Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут\, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку\, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе.“ \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nУ време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији\, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века\, и пресели се ка Господу. \n\n\n\nПреподобни Акакије\n\nИз села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник\, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години\, 1730. год. \n\n\n\nПреподобна Атанасија\n\nРођена на острву Егини\, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир\, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан\, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру\, била је слушкиња свима осталим сестрама\, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства\, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год. \n\n\n\n\nАтанасија завет изврши\nНа земљи засја к’о звезда јасна\,\nТелесну немоћ духом надвлада\,\nЗаволи Бога још као млада;\nПостом и бдењем тело исуши\,\nСамо да стекне спасења души:\nИмање много бедним раздаде\,\nСву себе вољи Божјој предаде.\nВиђење виде у светом храму:\nСветлост небеска просече таму\,\nИ глас јој дође: Атанасија\,\nКротост и смерност – то Богу прија\,\nУ том се вежбај од свега више\nДок срце куца и дух ти дише. –\nАтанасија\, душа прекрасна\,\nИ гордост сваку у себи скрши\,\nВољи се Божјој даде потпунце\,\nПослушна Богу к’о јарко сунце.\nЉубав љубављу Господ одврати\nИ благодаћу труде јој плати.\nА кад се сврши рок јој земаљски\nДаде јој живот\, бесмртни\, рајски. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ злога цара Константина Копронима беше добра ћерка\, девица Антуса „красна грана на злом дрвету“. На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна\, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре\, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви\, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом\, толико су двапут више за дивљење женске\, које презреше и младост\, и богатство\, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје\, рекао је сам Господ\, – тешко\, да\, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслога Господа Исуса\, и то:\n1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;\n2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека\, да се појави где хоће. \n\n\n\nБеседа\nо граду који се зида\n\nОвде немамо града који ће остати\,\nнего тражимо онај који ће доћи. (Јевр. 13\, 14) \nНе беху ли\, браћо\, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. \nНо оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. \nНо оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће\, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље\, сласт\, имање\, власт\, част\, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час\, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних. \nВаистину\, ми овде немамо града који ће остати. \nЗато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа\, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским\, бесмртним животом\, двором ангела\, пристаништем светитеља\, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје\, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос. \nО Господе васкрсли\, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isaak-sirin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260426
DTEND;VALUE=DATE:20260427
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T141329Z
LAST-MODIFIED:20260201T180702Z
UID:7523-1777161600-1777247999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Артемон Лаодикијски
DESCRIPTION:Пролог за 13. април\n26. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Артемон\n\nБи свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон\, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом“. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије\, посвећене томе „богу“. Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште\, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма\, Виталије\, видећи ово чудо\, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!“ И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу\, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ’ дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше\, праћен увек са два своја омиљена јелена\, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега\, коме је Артемон свети верно служио. \n\n\n\nСвети мученик Крискент\n\nИз града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен. \n\n\n\nСвета мученица Томаида\n\nРођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац\, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји\, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху\, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе\, него ту у одаји буде затечен и предат суду\, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом да су многи будући мучени блудном страшћу\, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит\, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476. год. \n\n\n\n\nКо пострада због злочеста дела\nС ангелима не има удела:\nКо л’ пострада због Божије воље\,\nИ рад Христа понесе невоље\,\nОд вернога ил’ од невернога\,\nТај ће лице сагледати Бога.\nТомаида\, Божија слушкиња\,\nБи по срцу права богомољка\,\nНо пострада рад Божјег закона\nОд својега свекра осиона.\n– Прођ’ се\, свекре\, бедног тела мога!\nЗар се вишњег ти не бојиш Бога?\nТело људско – ма да просто блато\nРад душе је од Бога нам дато.\nАко тело грехом упрљамо\,\nДуши својој крила саламамо\,\nОд Бога је одвајамо живог\,\nИ дајемо у плен нечестивог. –\nСлеп од страсти свекар је расече:\n– Бог да прости! праведница рече.\nАл’ убицу слепило постиже –\nДвострук слепац по Паклу гамиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад су мученика Крискента\, племића Мирликијског\, извели на суд\, судија га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе\, он најзад рече Крискенту: „поклони се само телом\, а душом клањај се твоме Богу!“ На то му честити Крискент одговори: „не може тело чинити ништа независно од душе\, које му је покретач и вођ“. И за то би Крискент убијен.-Јасна поука\, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу\, а не само душом. Овим се опровргава и лажни став неких хришћана\, који телесно живе као незнабошци\, а међутим хвале се да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје\, и стављају се у службу два господара\, иако су најсветија уста то огласила за немогућност. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се због Томе\, тренутно јединог неверног међу ученицима\, поново јавља у Свом прослављеном телу;\n2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем\, и поверова. \n\n\n\nБеседа\nо Томином опиту\n\nГоспод мој и Бог мој! (Јов. 20\, 28) \nКад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! \nКад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! \nКад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог\, он је признао: Господ мој и Бог мој! \nКад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос\, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! \nКад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их\, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг\, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су се подсмевачи подсмевали девојкама\, које се заветоваху девствовати\, и питали их\, ко је тај рад кога се оне одричу брака\, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе\, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси\, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! \nНеки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу\, на себи или на другима\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других\, и повероваше\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину\, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца\, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-artemon-laodikijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemon-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260427
DTEND;VALUE=DATE:20260428
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T141520Z
LAST-MODIFIED:20260201T180715Z
UID:7526-1777248000-1777334399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Мартин исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 14. април\n27. април по новом календару \n\n\n\nСвети Мартин исповедник\, папа Римски\n\nПостао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II\, унук Ираклијев\, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у Цркви\, сам цар написа књижицу Типос\, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа\, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу\, молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим\, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу\, али наговори једног војника\, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним\, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију\, и војвода Олимпије оде у Сицилију\, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу\, Теодора\, да веже и доведе папу под оптужбом да он\, папа\, стоји у дослуху са Сараценима\, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе\, овај одговори да је то клевета\, да он нема никакве заједнице са Сараценима\, противницима Хришћанства\, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања\, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград\, где болан преболан лежаше дуго у тамници\, мучен тескобом и глађу\, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон\, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу\, ради кога је много пострадао\, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт\, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина\, и молећи цара да Мартина ослободи. \n\n\n\nСвети мученици Антоније\, Јован и Евстатије\n\nСва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец\, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени\, један за другим\, на једном истом дубу\, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице\, у коју положе чесне мошти мученика\, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни. \n\n\n\nСвети мученици Ардалион Глумац\n\nБио је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру\, исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана\, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно да је он хришћанин\, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен\, и пострада за Христа\, и умре привезан на усијану гвоздену лесу\, одигравши тако праву и чесну улогу мученика. \n\n\n\n\nСвети Мартин папа пред Сенатом збори:\n– Нека ми се тело скрши и сагори\,\nИ најљуће муке радосно поднећу;\nНо праве се вере ја одрећи нећу.\nСпаситељ је благи Бог и Човек био\,\nДва јестества разна с две воље носио\,\nНо оба јестества у једној личности\,\nИ обадве воље у једној светлости.\nТакву су нам веру сви Оци предали\,\nЗа такву су веру многи пострадали.\nНек пострадам и ја\, од свих јевтинији\,\nСлуга свог Господа\, од свих најгрешнији! –\nТако Мартин веру исповеди свима\nИ истину рече пред јеретицима.\nО што човек вреди\, кад се Бога боји:\nНад људима малим к’о планина стоји! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Монаху приличи љубити Бога као син\, и бојати Га се као роб“\, вели св. Евагрије. Наравно\, то приличи и сваком хришћанину\, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх\, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!\n2. како им опет напуни мреже рибом\, и они Га познаше\, но не смедоше питати: ко си ти? \n\n\n\nБеседа\nо личном опиту свију апостола\n\nШто чусмо\, што видјесмо очима\nсвојима\, што расмотрисмо и руке\nнаше опипаше… то јављамо вама. (I Јов. 1) \nЕто каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци\, нити као философи\, а најмање као теоретичари\, који стварају претпоставке о нечем\, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили\, но које су њих неочекивано окружиле\, о факту\, кога нису они нашли него који је њих\, тако рећи\, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима\, нити су изучавали психологију\, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов – једно скроз чувствено\, телесно занимање. И кад су ловили рибу\, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање\, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали\, него су још опрезније и лаганије\, са страхом и недоумицом и многим колебањем прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим\, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан\, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука\, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана\, с Њим ходали\, с Њим разговарали\, с Њим јели\, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата\, којима су сазнали и утврдили један крупан факт\, на име: да је Христос Богочовек\, Син Бога Живога\, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих. \nО Господе васкрсли\, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-martin-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-martin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260428
DTEND;VALUE=DATE:20260429
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T141641Z
LAST-MODIFIED:20260201T180729Z
UID:7529-1777334400-1777420799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим
DESCRIPTION:Пролог за 15. април\n28. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим\n\nОви беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19\, 29; Колош. 4\, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа\, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим\, заједно са Марком\, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4\, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима\, а после се обратио у Цркву\, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20\, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4\, 20). У време Неронова гоњења\, када апостол Павле би посечен\, посечени беху и сва три ова славна апостола. \n\n\n\nСвети мученик Сава Готски\n\nУ Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село\, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке\, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене\, ја сам хришћанин.“ Видећи га кнез бедна и сиромашна\, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!“ – Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци\, па изненадно нападоше на дом Савин\, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје\, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу\, па их онда обојицу везаше уз дрво\, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи\, сећајући се речи апостолских\, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити\, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима\, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке\, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос\, у време цара Валента\, ратујући с Готима\, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години\, 372. године. \n\n\n\nСвети мученици Василиса и Анастасија\n\nДве благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу\, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене. \n\n\n\n\nМученици светли крв своју пролише\,\nИ сву земљу црну крвљу обагрише.\nБеше огањ силан у коме гораху\,\nНо силнија љубав ко’м Христа љубљаху.\nЗа највише добро мучеником бити –\nКакво благо с овим може се мерити?\nСвепобедни Христос\, цар онога века\,\nВаше храбре душе на небу дочека.\nОн их к Себи узе из ангелских руку\,\nИ сву вашу тешку благослови муку. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо\, да има осам главних предмета созерцања; прво\, Бог невидљиви и безвидни\, безпочетни и несоздани\, проузроковач свега што постоји\, тројично\, једино и пребитно Божанство; друго\, чин и стање умних сила; треће\, састав видљивих ствари; четврто\, домостројно ваплоћење Слова; пето\, свеопште васкрсење: шесто\, страшни други долазак Христов; седмо\, вечна мука; осмо\, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости\, а последња четири нису још јављена и припадају будућности\, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних\, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна\, да он зида фантазије\, и да нема созерцања.“ Тако пише велики и видовити Григорије Синаит\, који оно што знаде\, знаде из личног опита. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;\n2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају\, Он им спреми хлеба и рибе и даде им. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо\n\nЉубазни\, сад смо дјеца Божија\, и\nјош се не показа шта ћемо бити; него\nзнамо да кад се покаже\, бићемо као и\nон\, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3\, 2) \nДо сад смо били робови\, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла\, а сад смо слуге добра\, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека\, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком\, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво\, грех и смрт\, у непрестаном страху\, а сад ћемо живети близу Бога\, у слободи и радости. \nСад… Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу\, кад нам даде науку светлости\, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкa и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја\, синови видјела и насљедници царства. \nИ бићемо као и Он. То се\, истина\, још није показало\, али се Он показа\, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу\, и ми знамо\, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо\, или: нама је речено\, него вели: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба\, да само покаже Своју силу мртвацима без наде\, него да увери мртваце да ће и они оживети\, и да им покаже\, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима\, да би сви људи то исто знали – да би и ми знали. О васкрсли Господе\, утврди и у нама ово спасоносно знање\, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-aristarh-pud-i-trofim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260429
DTEND;VALUE=DATE:20260430
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T141812Z
LAST-MODIFIED:20260201T180743Z
UID:7532-1777420800-1777507199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Агапија\, Хионија и Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 16. април\n29. април по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Агапија\, Хионија и Ирина\n\nСестре рођене\, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри\, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац\, нађе тело мучениково\, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га\, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати\, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница\, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се\, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке\, да се поклоне идолима\, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару\, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета\, које су поручене\, за погођену цену\, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију\, поведоше за њим све робове и сужње\, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу\, хтеде да оскрвни девице\, но када хтеде ући к њима у тамницу\, у време када се оне мољаху Богу\, њему се узе памет\, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби\, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај\, нареди да други војвода\, Сисиније\, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење\, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште\, ангели Божји спасоше ову чисту девицу\, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду\, но не могавши се успети\, нареди\, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид и с њим мученице: Харнеса\, Никија\, Галина\, Калида\, Нунехија\, Василиса и Теодора\n\nБачене у море\, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах\, Господе\, и војска гоњаше за мном\, Господе\, и не одрекох се Тебе\, Господе\, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише\, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску\, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год. \n\n\n\n\nЧисте душе\, чиста тела\,\nК’о три крина\, чиста бела\,\nТри сестрице јунакиње\,\nСветог Духа златне скриње\,\nКрв пролише\, живот даше\,\nВенцима се увенчаше.\nАгапија – љубав чиста\,\nХионија – к’о снег блиста\,\nИ Ирина – име мира\,\nУ мукама к’о сред пира\nВеличаху живог Бога\nИ Господа Васкрслога:\nВишњи Боже што имамо\nТеби\, ево\, све давамо:\nТело\, душу\, и све муке –\nСве у Твоје прими руке!\nСпаси тело огња течног\,\nСпаси душу гнева вечног!\nО хвала Ти што нас створи\,\nИ још мука удостоји! –\nТри сестрице\, три девице\,\nЗбог Тројице мученице. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено\, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу\, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом\, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем\, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство\, други родбина\, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства\, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини\, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја\, која је с досадом вршио\, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује\, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова\, било добра\, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова\, сва до једнога\, иду са њим. Ко има разум да разуме\, нека разуме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јавио жив\, после смрти\, пет стотини људи одједном\, по сведочанству ап. Павла;\n2. како се јавио апостолу Јакову\, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15\, 6-7);\n3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола\, који су Га видели. \n\n\n\nБеседа\nо отрежњењу од греха\n\nОтријезните се једанпут као што\nтреба\, и не гријешите. (I Кор. 15\,34) \nОву заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег\, он одлучно заповеда вернима\, да се отрезне као што треба и да више не греше. \nЗашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба\, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно. \nОтријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. \nНезнабошци\, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише\, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота\, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви\, хришћани\, оправдати\, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду\, и продужисте грешити\, – како ћете се ви оправдати? \nБраћо моја\, отрезните се једанпут као што треба и не грешите\, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе\, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-agapija-hionija-i-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenice-agapija-hionija-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260430
DTEND;VALUE=DATE:20260501
DTSTAMP:20260423T154929
CREATED:20250422T142118Z
LAST-MODIFIED:20260201T180800Z
UID:7535-1777507200-1777593599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Персијски
DESCRIPTION:Пролог за 17. април\n30. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Симеон епископ Персијски\n\nУ време опакога цара Саворија\, или Сапора\, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера\, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан\, који се најпре беше одрекао Христа\, а после\, дирнут укором св. Симеона\, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче\, да би био последњи посечен\, те да би могао храбрити хришћане до краја\, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ\, уздрхта целим телом. А царев пристав\, Фусик\, који беше потајни хришћанин\, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче\, затвори очи\, и буди мужествен\, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече\, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори\, а тако исто и ћерку његову\, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен\, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха\, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год. \n\n\n\nСвети Акакије\, епископ Мелитински\n\nПодвизаваше се у граду у ком се и роди\, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије\, епископ тога града\, који је участвовао на II Вас. Сабору\, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу\, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно\, 435. год. \n\n\n\nСвети Агапит папа Римски\n\nПослат од Теодота\, краља Готског\, цару Јустинијану у Цариград\, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље\, и скончао 536. год. \n\n\n\nПреподобни Саватије и Зосим\n\nOсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435\, а Зосим 1478. год. \n\n\n\n\nНа острву пусту сред бурнога мора\,\nВан сујете светске и ван разговора\,\nЗосим своју душу молитвама храни\nИ именом Божјим од демона брани.\nДемони се злобни на њег’ озлобише\nИ сву своју силу на њег’ устремише.\nГовори им Зосим: залудна вам мука\nСве докле ме штити Божја моћна рука.\nЈе ли Божја воља да ме умртвите\,\nТад удрите брзо\, и не дангубите!\nШто се претварате у звери и змије\,\nУ вукове љуте\, тигре и скорпије\,\nКад немате снаге ни колико сени\,\nДа би штету какву направили мени?\nВи сте страшни само за синове греха\nИ за љубитеље насладе и смеха.\nАл’ за љубитеље Христовога ига\nИ Богоматере\, и чистог подвига\,\nВи сте као магла\, коју ветар носи\,\nТе час је доноси а час је односи.\nАко магла може стену ишчупати\,\nТо и мене грешног ви поколебати!\nОставте се мене\, ја се вама не дам\,\nЈа сам слуга Христов\, ја у Христа гледам. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле Халкидонског Сабора цар Анастасије\, јеретик\, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика\, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре\, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре\, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили\, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло\, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше\, кад народ већ очајаваше\, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија\, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове\, Акакије не хте налити воду у вино\, него се мољаше Богу\, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога\, и пусти дажд обилан\, како у суха поља тако и у часни путир. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;\n2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује\, да није васкрсао Себе ради но људи ради. \n\n\n\nБеседа\nо дивном обећању Христовом\n\nКоји побиједи даћу му да сједи са мном\nна пријестолу мојему. (Откр. 3\, 21) \nТо је\, браћо\, обећање Христа\, Победиоца ђавола\, греха и смрти. Но и ђаво\, и грех\, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа\, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. \nЂаво је стар као свет\, и старији још од света. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења\, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако\, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од времена и моћнијег од свих ангела\, злих и добрих. \nГрех је стар као и ђаво. Како може човек\, чији се век мери педљу\, избећи грех\, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако\, ако не зна да је постојао један Човек\, један једини\, који не згреши\, ни у рођењу ни по рођењу\, Богочовек Исус Христос\, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха. \nСмрт је стара као и човек\, истерани из Раја. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако\, ако не призна силу Крста и страдања Христова\, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако\, ако не стане чврсто уз Христа\, свемоћног победиоца смрти. \nО каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-persijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-persijski.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR