BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.16.4//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260619
DTEND;VALUE=DATE:20260620
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T203247Z
LAST-MODIFIED:20260204T091158Z
UID:7723-1781827200-1781913599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Висарион и Иларион Нови
DESCRIPTION:Пролог за 6. јуни\n19. јуни по новом календару \n\n\n\nПреподобни Висарион\n\nРођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и „не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим“. Посетио је светог Герасима на Јордану\, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем\, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао\, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године. \n\n\n\nПреподобни Иларион Нови\n\nИгуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога\, чије је и име узео. Моћан у молитви\, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева\, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу\, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години. \n\n\n\nПреподобни мученици Архелаја\, Текла и Сузана\n\nКао монахиње\, чисте и девствене\, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном\, оне одбегну у Кампанију\, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи\, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет\, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој\, одговори она: „Силом Христовом попирем силу ђаволску\, људе учим разуму\, да познаду једног истинитог Бога\, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним“. Све три девице беху бијене\, врелом смолом поливане\, у тамници глађу морене\, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште\, јавише им се ангели\, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише\, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово\, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја. \n\n\n\n\nВисарион свети\, без крова и крува\,\nОд детства до гроба девственост очува:\nТелесну чистоту и чистоту ума\,\nЗато препун беше силе и разума\,\nБожанског разума и божанске силе\,\nРадостан у духу\, без туге униле.\nБез туге униле и без мисли мрачни’\nУм чист и прозорљив\, ко кристал прозрачни.\nКад љубав Божанску у срцу разгори\nОн чудеса многа и славна сотвори:\nПо води хођаше као и по суху.\nИ бич страшни беше сваком мрачном духу.\nОн устави сунце\, и одложи вече\,\nИ све поста’ делом што устима рече.\nTo Божија Сила дејствова у њему\nЈер он Богу беше послушан у свему.\nЧудотворни свече\, помози и нама\nПред престолом Божјим твојим молитвама! \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗлурадост је прљава хаљина\, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата\, и ти си пао\, на радост ђавола\, који је једном удицом две рибе уловио\, Братство по телу велика је веза\, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата\, по телу\, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу\, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани – сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху\, који беше учинио неки грех\, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље\, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно васкрсење кћери Јаирове (Мат. 9\, 18) и то:\n1. како Господ уверава људе\, да девојка није умрла него да спава\,\n2. како је Он ухвати за руку и девојка уста жива\,\n3. како и моју мртву од греха душу може Господ васкрснути једним додиром Духа Свог Животворног. \n\n\n\nБеседа\nо чувању срца\n\nСврх свега што се чува чувај срце своје\, јер из њега излази живот. (Приче Сол. 4\, 23) \nУ срцу је воља\, у срцу је љубав\, у срцу је ум – у срцу је образ Пресвете Тројице Божанске. Срце је дом Оца\, и жртвеник Сина и радионица Духа Светога. Бог срце хоће: сине\, дај ми срце! О брате мој: сврх свега што се чува\, чувај срце своје! Нека се планине претуре\, нека се мора исуше\, нека те пријатељи оставе\, нека те богатство изневери\, нека ти тело црви разједу\, нека свет сручи на тебе сву поругу коју има\, ти се не бој\, само чувај срце своје\, чувај га и прилепи га уз Господа\, подај га Господу. Из срца излази живот – откуд живот у срцу\, ако у њему не борави дах господара и источника живота – Бога? \nДобар човек из добре клијети износи добро\, а зао човјек из зле клијети износи зло (Мат. 12\, 35). То су речи Господа\, који пуни клијет срца твог богатством Својим. Шта је то добар човек? То је добра клијет срца. Шта је то зао човек? То је зла клијет срца. Од срца (злог човека) излазе зле мисли\, убиства\, прељубе\, курварства\, крађе\, лажна свједочанства\, хуле на Бога (Мат. 15\, 19): а од доброг срца излази: мир\, трпљење\, доброта\, милост\, вјера\, кротост\, уздржање (Гал. 5\, 22 – 23). Видиш ли\, како је срце људско огромно слагалиште? Видиш ли\, шта све може да стане у срце људско? О\, брате\, сам Бог Дух Свети\, када благоизволи\, може да стане у срце људско. И не само може\, него и хоће. Само Он чека\, да ти припремиш срце за Њега. Да га обратиш у храм\, јер Бог Дух Свети само у храму станује. Као што змија чува главу\, тако и ти\, сине\, чувај срце своје. Сврх свега што се чува\, чувај\, сине\, срце своје! Јер у њега улази и из њега излази живот\, који је од живога Бога. \nГосподе Животодавни\, помози нам\, да сачувамо срце своје\, за Тебе\, за Тебе Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-visarion-i-ilarion-novi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-visarion.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260620
DTEND;VALUE=DATE:20260621
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T203405Z
LAST-MODIFIED:20260204T091213Z
UID:7726-1781913600-1781999999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Теодор Анкирски
DESCRIPTION:Пролог за 7. јуни\n20. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Теодот Анкирски\n\nОвај Христов мученик беше потајни хришћанин\, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака\, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци\, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај). \n\n\n\nСвете мученице Кириакија\, Велерија и Марија\n\nСве три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана\, оне се повукоше из града у једну колибу\, и ту се неусипно Богу мољаху\, постећи и плачући\, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд\, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким. \n\n\n\nСвештеномученик Маркел\, папа Римски\n\nУ време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану\, који га беше узео за сацара\, Максимијан поче зидати купатила у Риму\, такозване Терме\, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак\, који имаше велику моћ над демонима\, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову\, Артемију\, и ћерку цара персијског\, Јовију\, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија\, и ђакон Сисиније\, Смарагд и Ларгије\, другови Кириакови\, и ђакон Апронијан\, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр\, и старац Сатурнин и Крискентијан\, и блажене девице Прискила и Лукина\, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел\, папа\, дуго чуваше стоку\, па најзад од глади\, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу. \n\n\n\nСвештеномученик Маркелин\, папа Римски\n\nБеше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком\, он принесе жртву идолима\, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја\, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом\, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше\, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина\, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече\, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану\, баци преда њ ону драгоцену хаљину\, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града\, заједно с три добра мужа: Клавдијем\, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена\, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу\, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер\, рече: „Ко се смирује\, узвисиће се“. \n\n\n\nПреподобни Данил Скитски\n\nИгуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит\, позову га братија\, да заједно с њима бежи. Он им одговори: „Ако се Бог не брине о мени\, на што ми и живети?!“ Још је говорио Данил: „Уколико се тело твоје гоји\, утолико ти душа мршави“. Подвизавао се у општежићу четрдесет година\, а потом\, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији\, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија\, свету Томаиду (в. 13. април)\, и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу. \n\n\n\n\nO грешниче\, баци очајање\,\nПа принеси Богу покајање.\nОчајање – врагу радовање.\nГле\, Маркелин архијереј беше\,\nПа када га на муке узеше.\nОн пред царем Господа издаде\,\nАл’ очају себе не предаде\,\nНо грех страшни исповеди јавно\nИ крвљу га својом опра славно.\nO грешниче\, и ти не унивај\nИ ко змију грехе не сакривај\,\nГрех сакривен\, змија у недрима!\nСрце једе тајним грешницима.\nПетар згреши – хитро грех одбаци\,\nТако чине прави покајници.\nКад апостол и папа згрешише\nИ од Бога опроштени бише.\nКако за те да нема проштења\,\nСамо кај се\, ал’ без одоцњења.\nСмрт те љута може одоцнити\nИ од Бога навек одвојити.\nХитно\, хитно бацај очајање.\nИ принеси хитно покајање! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ светитеља је врло изоштрена свест. Оно што обични људи сматрају малим грехом\, светитељи сматрају великим преступом. За авву Данила прича се\, да су га трипут хајдуци хватали и одводили у гору. Двапут се срећно спасао из ропства\, a трећи пут кад је хтео побећи\, удари каменом једног од њих и убије\, па умакне. To убиство падне му на савест као тешко олово. У недоумици шта да ради\, оде александријском патријарху Тимотеју\, исповеди му се и потражи савет. Патријарх га ублажи и ослободи сваке епитимије. Но њега је савест гризла\, и он оде у Рим папи. Папа му каже исто што и патријарх Тимотеј. Опет незадовољан Данил је редом посетио и остале патријархе\, у Цариграду\, Антиохији и Јерусалиму\, исповедајући се свима њима и тражећи савет. Но остане незадовољан. Тада се врати у Александрију и пријави власти као убица. Власт га ухапси. Када буде суђење пред кнезом\, Данил исприча све како је било и замоли\, да и сам буде убијен\, како би душу спасао од огња вечног. Зачуди се кнез свему томе\, и рече му: иди\, оче\, моли се Богу и за мене\, па макар још седам других убио! – Незадовољан и овим Данил се реши узети једног губавог човека\, однети га к себи у ћелију и служити му до смрти\, и кад овај умре\, тада узети другог. Тако и учини; и тек на тај начин успокоји своју савест. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење жене крвоточне (Матеј 9\, 20) и то:\n1. како жена крвоточна са великом вером дохвати се скута од хаљине Господа Исуса и оздрави\,\n2. како је и моја душа као жена крвоточна док год робује телу и крви\,\n3. како једним додиром до Христа Господа душа моја може бити исцељена и одухотворена. \n\n\n\nБеседа\nо угледању на мрава\n\nИди к мраву ленивче\, гледај путове његове и омудрај. (Приче Сол. 6\, 6) \nВоља је Творца\, који нас је послао у овај свет\, да делујемо док смо у свету. Сам Господ Исус заповеда: делујте\, стражите! Он похваљује оне који умножавају дате им таланте\, и осуђује лењивце који своје таланте закопавају. Своје време на земљи он назива службом и вели\, да није дошао да Му послуже него да Он послужи. Он узима за пример Оца Свога небеског и вели: Отац мој до сада делује\, и ја делујем. Делујте докле светлост имате. наређује Он ученицима Својим. \nО страшне срамоте за човека\, када му се за пример вредноће истиче мрав; једна бесловесна твар! Но кад човек не уме да се угледа на вредноћу Бога\, нужно је упутити га да се угледа бар на мрава. Мрав цело лето ради и спрема себи зимницу. Спремамо ли\, браћо\, и ми зимницу\, коју ћемо отворити и показати после смрти? О да не изађемо празних руку пред Онога\, који нам пуним рукама даје док смо у овом животу! \nЛењост је један од смртних грехова. Јер умртвљује душу у човеку. Лено тело је гнездо порока; лена душа насеобина ђавола. \nГосподе Свемогући\, који си сав мир и сав делатност у исто време. избави нас од погубне лености\, и покрени нас Духом Твојим Светим на сва дела блага\, ради спасења душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-teodor-ankirski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260621
DTEND;VALUE=DATE:20260622
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T203541Z
LAST-MODIFIED:20260204T091307Z
UID:7729-1782000000-1782086399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Теодор Стратилат
DESCRIPTION:Пролог за 8. јуни\n21. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Јефрем\, патријарх Антиохијски\n\nУ време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа\, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију\, порушену земљотресом и огњем\, одреди цар војводу Јефрема\, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ\, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник\, и нико не знаде\, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже\, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна\, да је епископ и прорече Јефрему\, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено\, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста\, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте\, чистоте\, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут\, да би убедио једног јеретика\, да је Православље истинито\, стави у огањ свој омофор\, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик\, ужасну се\, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје. \n\n\n\nПреподобни Зосим Финикијски\n\nОвај светитељ рођен би у селу Синди\, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој\, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса\, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога\, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном\, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву\, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње\, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије\, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку. \n\n\n\nСвети великомученик Теодор Стратилат\n\nОвај светитељ празнује се (в. 8. фебруар)\, и тамо је његово житије описано\, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању\, своме слуги Вару: „Тело моје“\, рече\, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск\, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели\, да је он лично био у тој цркви\, видео лик светитељев на дувару и трагове од стинуле крви. \n\n\n\n\nСвети Јефрем\, препун благочешћа\,\nБеше војник противу злочешћа\,\nПротив грешних јереси и глупи’\nA за Цркву што Аристос откупи\nЧесном крвљу\, низ крст изливеном\,\nЧесном крвљу вечно прослављеном.\nЧува Јефрем стадо од вукова\nИ растура гнезда паукова.\nЈефрем свети\, избраник Божији\,\nСветлост беше у Антиохији\,\nЗасја Црква кроз његова уста\nКо у време славног Златоуста\,\nБог’ прослави Свога слављеника\nЧудотворном моћи целебника.\nЈефрем – звезда у прошлости славној.\nЈефрем дика Цркви Православној. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтрах у страдању и страх од нестрадања. To je један исти страх\, и он означава бојазан духовна човека\, да ли се Бог није удаљио од њега. Када је света Катарина претрпела многе и тешке муке\, јави joj се Господ\, и она Га упита: „Где си био Господе досад\, да ме утешиш у толиким страдањима?“ A Господ joj одговори: „Овде сам ја био\, у твом срцу.“\nНо не мањи страх може да наиђе на духовна човека\, када дуго на њ не наилазе страдања. Ушао инок у једну цркву у Александрији\, и видео неку жену како клечи пред иконом Спаситељевом и c плачем вапије ка Господу: „Оставио си ме\, Господе\, помилуј ме\, Милостиви!“ После молитве упита инок жену: „Ко те је увредио\, да се тако горко жалиш Богу?“ одговори жена: „До сада ме нико није увредио; и баш зато ја и плачем\, јер ме је Бог оставио и за три године никаквим страдањем није ме посетио. За ово време нити сам ја боловала\, нити син мој\, нити ми је ишта од домаће живине пропало.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење двојице слепаца (Мат. 9\, 27) и то:\n1. како слепци вапијаху ка Господу\, да би им отворио очи\,\n2. како се Господ дохвати очију њихових и учини им по вери\, и они прогледаше\,\n3. како и моју слепу душу може Господ додирнути и духовни ми вид повратити\, ако c вером к Њему вапијем. \n\n\n\nБеседа\nо Цару над царевима\n\nМном цареви царују\, и владаоци постављају правду.\nМном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске.\nЈа љубим оне који мене љубе. (Приче Сол. 8\, 15-17) \nДа не помисли цар\, да својом силом и мудрошћу царује\, јер ће поруган бити од безсилних и безумних. Да не помисли владар\, да по својој памети и вољи правду поставља међу људима\, да не помисли лудост\, смешну и за децу. Да не помисле кнезови и поглавари и судије\, да владају по нечијој вољи и милости мимо Божје воље и милости\, јер ће се угрувати до смрти на поледици\, којим се клизају сви они што Бога заборављају. \nЈа љубим оне који мене љубе\, говори Господ. То Господ говори на првом месту царевима и кнезовима и судијама људским. Јер ако они љубе Господа\, мили су Господу веома. Ако они љубе Господа\, љубиће Га и народи\, над којима они владају и суде. А ако народи љубе Господа\, љубиће и своје цареве и кнезове и судије. \nУколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима\, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут. \nО браћо моја\, Господ се распео за нас на крсту\, и тиме је показао Своју љубав према нама. Онај који се распео за нас\, ваистину више нас љуби од онога\, ко се само весели с нама за трпезом. Па кад љубимо толико своје пријатеље око трпезе\, како да не љубимо Онога\, ко се из љубави према нама распео на крсту! \nО Господе благословени\, отвори нам вид духовни\, да бисмо видели сву неизмерну дубину љубави Твоје\, и да бисмо се и ми разгорели љубављу према Теби! Теби слава и хвала вавек. Амин
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-teodor-stratilat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jefrem.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260622
DTEND;VALUE=DATE:20260623
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T203838Z
LAST-MODIFIED:20260204T091318Z
UID:7732-1782086400-1782172799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Кирило Александријски
DESCRIPTION:Пролог за 9. јуни\n22. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил\, архиепископ Александријски\n\nПорекла племићког и близак сродник Теофила\, патријарха александријског\, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима\, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру\, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином\, ходили су обучени у бело одело\, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех\, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве\, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка\, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки\, тровали\, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег\, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија\, патријарха цариградског\, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил\, заступајући у исто време и папу римског Целестина\, по молби овога\, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен\, анатемисан\, и од цара прогнан на источну границу царства\, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик\, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“ \n\n\n\nСвети Кирил Бјелозерски\n\nРођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом\, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ\, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским\, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици\, да му покаже пут\, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: „Кирило\, изађи одавде и иди на Бело језеро!“ И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом\, оде у пределе белојезерске и тамо\, у густој боровој шуми\, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства\, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога\, и оде ка Господу\, кога је целог века љубио жарком љубављу. \n\n\n\n\nСвети Кирил непоколебиви\nВером својом вселену удиви.\nКрстом часним јунак огради се\nНа душмане Цркве ополчи се.\nНа Јевреје\, Крста дин-душмане.\nИ удари на новацијане.\nШто се собом сами погордише\nИ милости границу ставише\,\nОсудише грешнике пре Суда\,\nСили божјој одрекоше чуда\,\nАл’ највише Кирило засија\nКад се диже против Несторија.\nРушитеља Православне вере\nХулитеља Божије Матере.\nМатер Божја поможе Кирилу.\nТе победи сву вражију силу.\nЦркву свету очисти од плеве.\nСве помоћу Богомајке Деве.\nБеше Кирил витез Православља\,\nЗато Црква Кирила прославља\nИ њему се моли без престанка\,\nДа нас штити од вражјег устанка\,\nO Кирило\, звездо међ звездама.\nПомози нам твојим молитвама \n\n\n\nРасуђивање\n\nМи грешимо ако сматрамо за дужност да мрзимо оне које и наши сродници мрзе. Та мржња прелази на нас као нека фамилијарна болест. Усвајајући љубав својих сродника\, ми усвајамо и њихову мржњу. Toj слабости подавали су се понекад и велики духовни дивови. Патријарх Теофил никако није волео св. Јована Златоуста\, и до смрти остао је његов огорчени противник. Св. Кирил\, његов сродник и наследник на престолу александријском\, примио је ту мржњу против Златоустог светитеља и дуго је носио у себи. Узалуд га је саветовао св. Исидор Пелусиот да промени мишљење o Златоусту и да га упише у диптих светих; Кирил није могао променити своју зловољу. Тада Пресвета Богородица\, за чију славу и чест толико се бораше Кирил против Несторија\, јави се Кирилу у једној визији са мноштвом ангела и са Јованом Златоустом – у великој слави. И Света Пречиста умоли Златоуста\, да би опростио Кирилу\, и загрлише се и друг друга целиваше. Та визија је потпуно променила осећање Кирилово према Златоусту\, и Кирил се са стидом кајао\, што је онако нерасудно мрзео Златоуста као великог светитеља Божјег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење немога и беснога (Мат\, 9\, 32) и то:\n1. како Господ изгна из њега ђавола\, и неми проговори.\n2. како се ђаво свим силама стара да учини душу моју немом\, да не прославља Господа\,\n3. како Господ може\, ако ја пожелим\, једном речју удаљити од мене нечистог духа и учинити ме харфом славе Божје. \n\n\n\nБеседа\nо онима који љубе смрт\n\nСви који мрзе на ме\, љубе смрт. (Приче Сол. 8\, 35) \nТако говори Господ\, Створитељ неба и земље\, кроз пророка Свога. Ко мрзи Мудрост Божју\, мрзи на Бога\, а ко мрзи на Бога\, што има да љуби друго осим смрти? Није ли све ван Господа смрт? Сунце и звезде\, мора и планине\, животиње и биље – шта је то све него мртва прашина\, уобличена и оживљена силом Божјом\, речју Божјом\, мудрошћу Божјом. Ко не љуби Бога\, тај не само – не љуби Бога\, него он не љуби ништа што је од Бога\, тј. ни красоту звезда\, ни поредак мора и планина\, ни животну силу која је у животињама и биљкама. Ко не љуби Бога\, тај изузима и удаљава Бога из природе. Шта онда остаје? Само мртва\, безоблична\, тамна\, прашина – само смрт. Но и та прашина је створена Богом. И ту прашину мора богомрзац дати Богу\, и оно што се не дотиче Бога\, то јест: смрт\, грех и ђаво. Ко не љуби Бога\, тај у ствари љуби смрт\, грех и ђавола. Богомрзац је сваки играчка ђавола\, плод греха и залогај смрти. \nАко Тебе мрзимо\, о Господе љубави\, немамо кога ни шта волети. Јер и оно што волимо од Тебе је. Безуман је\, ко воли зраке а мрзи сунце; и ко воли капље воде а мрзи извор. \nНадахни нас животворном љубављу према Теби. Свељубавни Господе наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kirilo-aleksandrijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260623
DTEND;VALUE=DATE:20260624
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T203958Z
LAST-MODIFIED:20260204T091333Z
UID:7735-1782172800-1782259199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Тимотеј Бруски
DESCRIPTION:Пролог за 10. јуни\n23. јуни по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Тимотеј\, епископ Бруски\n\nЗбог велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства\, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана\, који се одрече Христа\, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници\, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то\, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај\, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију. \n\n\n\nСвети мученик Александар и Антонина\n\nБеху обоје из Александрије\, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу\, Александар\, по наређењу ангела Божјег\, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини)\, огрну је својим војничким плаштом\, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне\, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина\, сама се пријави судији\, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке\, потом их бијаше по голом телу\, а ране им паљаше свећама\, и најзад баци у огањ\, који беше наложен у једној рупи\, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија\, Фист\, у часу смрти мученика\, поста нем\, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори. \n\n\n\nСвети Васијан\, епископ Лавдијски\n\nКао незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља\, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове\, и да би избегао њихов гнев\, по заповести светог Јована Богослова\, који му се јави\, оде у Равену и јави се епископу Урсу\, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града\, и ту се дуго подвизаваше трудом\, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији\, Васијан би изабран\, сходно неком откровењу у сну\, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија\, и чуо из уста овога\, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости\, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје\, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне\, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља. \n\n\n\n\nВасијан Свети Господа вољаше\,\nВасијан свети Господа мољаше\,\nГоспод милостив\, благодат му даде\,\nВасијан прозре шта све људи раде\,\nКако демони игру злу играју\,\nИ како људе на зло навраћају.\nВасијан једном чаршијом хођаше\,\nТрговца виде где лажно мераше\,\nA црни ђаво у кантару стоји\,\nТе криво мери и неправо броји\,\nТрговцу мило што све људе вара\nИ c мало робе чини много ћара!\nВасијан свети ка дућану крочи:\nТрговче\, викну\, та отвори очи!\nO не радуј се због добитка\, лака\,\nОтвори очи\, погледај ортака! –\nУтом трговцу отворише с’ очи\,\nЂавола смотри\, и назад одскочи\,\nИспуњен страха\, испуњен трепета\,\nСва добит\, виде\, беше му проклета.\nЗарида љуто\, и пред свеца клече\nМоли се за ме – Васијану рече.\nПокај се\, покај! – Васијан гa учи\,\nДа ти се душа вечно не узмучи\,\nСвоме ортаку ђаво новце даје\,\nАли му душу тражи за уздарје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНије свеједно јести оброк свој c благословом и јести га без благослова. Сваки оброк је трпеза Божја коју је сам Бог поставио за нас. Зато треба Богу\, као домаћину\, благодарити и његов благослов просити. Благословено јело је и слађе и ситије; док је неблагословено и неслатко и несито и – нездраво. Једном цар Теодосије Млађи изашао у шетњу у околину Цариграда\, па видећи колибу неког монаха\, сврати у њу. Упита старац цара\, да ли жели што јести? „Хоћу\,“ одговори цар. Старац изнесе пред цара хлеба\, зејтина\, соли и воде. Цар jeo и пио\, па упитао монаха: „Знаш ли ти ко сам ја?“ „Бог тебе зна!“‘ одговори монах. „Ја сам цар Теодосије.“ Монах се поклони цару ћутке. Рекне му цар: „Ја сам цар и од цара рођен\, но веруј ми никад у животу нисам jeo тако слатко као данас у тебе.“ „А знаш ли ти због чега?“ упита старац. „Због тога\,“ продужи он\, „што ми монаси свагда c молитвом и благословом припремамо храну\, отуда и худа храна у нас се обраћа у слатку; у вас пак припремају храну c много труда\, но благослов не траже (од Бога)\, отуда и укусна храна бива неукусном.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење човека са сухом руком (Мат. 12\, 10) и то:\n1. како Господ рече сухоруком: пружи руку своју! пружи\,\n2. како су и моје руке сухе кад год не дајем милостињу. Господ ми непрестано говори: пружи руку своју! \n\n\n\nБеседа\nо томе како грешника сналази оно чега се боји\n\nЧега се боји безбожник\, оно ће га снаћи; а што\nправедници желе\, Бог ће им дати. (Приче Сол. 10\, 24) \nБезбожник се боји скоропостижне смрти\, лопов се боји обијача\, убица се боји мача\, гордељивац се боји срамоте\, отмичар се боји глади\, прождрљивац се боји болести\, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји\, оно ће га и снаћи. \nПраведник жели чисту савест\, праве мисли\, мир\, милосрђе\, љубав\, истину\, правду\, кротост. И Бог му то даје још док је овде на земљи. Праведник жели Царство Божје\, жели Рај\, жели друштво ангела и светитеља\, жели гледање лица Божјег у животу бесмртном. И Бог му то све даје онда када га призове к Себи. \nО како је праведан Господ према безбожницима\, и како је преблаг Он према праведницима! Оно чега се безбожник боји\, оно Господ попушта на њ\, а оно чега се праведник боји\, оно Господ отклања од њега. Чега се праведник боји? Само греха. И Бог отклања грех од праведника и управља ноге његове на пут добродетељи; и Бог чува праведника од злих духова\, сејача греха\, и благодаћу својом залева усев добродетељи у срцу његовом. \nО Господе Свевидећи\, сачувај нас од путова безбожничких\, и од добити безбожничке\, и од страха безбожничког! Помози нашем колебљивом срцу\, да се утврди у жељи само онога што је Теби угодно. Јер оно што је Теби угодно\, оно ће на крају победити и царовати\, а све остало биће предано труљењу и забораву. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-timotej-bruski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-timotej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260624
DTEND;VALUE=DATE:20260625
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204132Z
LAST-MODIFIED:20260204T091346Z
UID:7738-1782259200-1782345599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Вартоломеј и Варнава
DESCRIPTION:Пролог за 11. јуни\n24. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Вартоломеј апостол\n\nЈедан од дванаест великих апостола. По свему изгледа\, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом\, девицом Маријамом – а за неко време и са светим Јованом Богословом – проповедао Јеванђеље најпре по Азији\, потом у Индији и\, најзад\, у Јерменији\, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију\, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију\, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина\, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес\, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју\, многи притрче да скину апостоле с крстова\, но Филип беше већ издахнуо\, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију\, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију\, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст\, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса\, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских\, где га епископ Агатон\, по откровењу у сну\, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу\, одевен у беле ризе\, и благословио га Јеванђељем\, да би могао певати песме духовне: „Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!“ Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му\, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса. \n\n\n\nСвети Варнава апостол\n\nЈедан од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф\, но апостоли су га прозвали Варнавом\, Сином Утехе\, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја\, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима\, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова\, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту\, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму\, и то трипут у три ноћи\, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време\, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве\, би установљено\, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве. \n\n\n\nПразновање иконе „Достојно јест“\n\nи чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао\, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму\, буде сав узбуђен\, како због садржаја\, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају\,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу\, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград\, а песма и до данас остала у цркви. \n\n\n\n\nОсамљени инок у ноћи у храму\nМолитвом усрдном гони c душе таму\,\nУ том дође монах\, ничим необичан\nСтаде и он пјети\, ко пјенију вичан.\nТада први инок поче „Честнјейшую“\nМајку Божју славећ\, мајку Славнјейшую.\nЧудни гост му рече o том славопоју:\n– Код нас\, рече\, другче ову песму поју\,\nМи не почињемо као ти што поче.\nНего са „Достојно“\, преподобни оче!\nИ целу му песму „Достојно“ изусти\,\nИнок се стараше да реч не упусти.\n– O мој врли брате\, сада лакше дишем\nОд те твоје песме\, дај да је запишем!\nНо оловке нема\, нема ни хартије.\nХрам – место молитве a не писаније!\nТада гост поноћни храм осени крстом\nИ писати поче по камену прстом.\nПо камену писа ко по воску меку\,\nЗачуди се инок овоме човеку.\nКо си? – пита инок необичног госта.\nИме ми је Гаврил\, то нек ти је доста.\nУ томе га неста. Инок са ужасом\nАрхангела позна под монашком расом.\nTo што он написа\, нико не избриса –\nНапуни се црква небесног мириса. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине сe o спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине – то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића\, Варнава и Павле\, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Када Варнава постане хришћанином\, он се истрајно и плачевно молио Богу\, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце\, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу o Христу Господу\, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га c пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво\, учитељу истине\, сад сам се уверио\, да је истина што си ми o Христу говорио!“ Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског\, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење слепо-немог човека (Мат. 12\, 22) и то:\n1. како Господ исцели човека\, слепог и немог\,\n2. како и моју душу\, слепу и нему због удаљености од Христа\, може Господ тренутно исцелити\, само ако ја приведем ка Господу душу своју. \n\n\n\nБеседа\nо господару и робу\n\nКо жали прут\, мрзи на сина својега; а ко га\nљуби\, кара га за времена. (Приче Сол. 13\, 24) \nЧовекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу\, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби\, онога и кара\, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12\, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести\, прутом недаћа\, прутом губитка\, прутом глади\, прутом неродице\, прутом суше\, прутом поплаве\, прутом смрти сродника и пријатеља\, прутом злих демона\, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји\, којима Бог шиба децу Своју\, да би их поправио\, уразумио\, просветио и спасао. \nЗашто родитељ да не бије децу своју\, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања\, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу\, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи\, него да буде слуга духа\, да помогне духу\, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку\, и са духом савест\, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу\, господару своме. Ако господар спава\, онда се на слуге удара\, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности\, неће жалити ударце\, које су примиле\, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину\, ко жали прут\, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу\, издаје господара. \nО Господе Премудри\, отвори срце родитељима\, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-vartolomej-i-varnava/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vartolomej-i-varnava.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260625
DTEND;VALUE=DATE:20260626
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204259Z
LAST-MODIFIED:20260204T091359Z
UID:7741-1782345600-1782431999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Онуфрије Велики; преподобни Петар Атонски
DESCRIPTION:Пролог за 12. јуни\n25. јуни по новом календару \n\n\n\nПреподобни Онуфрије Велики\n\nПуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље\, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег\, и цео изглед његов блештећи\, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом\, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом\, које се ретко находило у пустињи\, а после тога\, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу\, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма\, која је доносила добар плод урме\, и отвори се извор живе воде. „А највише“\, рече Онуфрије\, „храним се и појим слатко речима Божјим“. На питање Пафнутијево\, како се причешћује\, одговори пустињак\, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију\, да је то дан његовог одласка из овога света\, преклони колена\, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело\, Пафнутије се врати у свој манастир\, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима\, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године. \n\n\n\nПреподобни Петар Атонски\n\nРодом Грк\, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа\, буде заробљен\, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату\, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу\, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници\, додирну му жезлом својим окове\, и ови се истопише као восак\, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим\, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи\, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се\, дакле\, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину\, где проведе педесет три године у тешким подвизима\, у борби са глађу и жеђу\, са жегом и мразом\, а највише са силама демонским\, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом\, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла\, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац\, који је ловио јелене по Атону\, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију. \n\n\n\nПреподобни Тимотеј\, пустињак Мисирски\n\nПодвизивао се најпре у Тиваиди\, а потом удаљио се у пустињу\, где је провео тридесет година. Угодивши Богу\, скончао мирно. \n\n\n\nПреподобни Васијан и Јона\n\nМонаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење\, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики\, спасавши се од буре\, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали. \n\n\n\n\nСвети Петар у пустињи страшној\,\nСваким земним благом сиромашној\nНо богатој ђаволским варкама\,\nСве победи плачним молитвама\,\nСрце стеже и ка Богу диже.\nУм усправи и к небу уздиже\,\nНеподвижан ко стена међ стењем\,\nМорен глађу и свеноћним бдењем\nУправи се у свакој правоти\nКо бесплотан у земаљској плоти.\nПол’ столећа на Атонској гори\nСамо c Богом у молитви збори\nОд старости као снег побели\,\nНит човека виде нит пожели.\nБог му откри прозор од небеса\,\nВиде Петар безбројна чудеса\,\nБожју Мајку и Божје анђеле\,\nИ предивне Божје светитеље.\nАнђела му Господ пошиљаше\,\nСвету причест са неба даваше.\nДок се Петар див духовни створи\nКо град неки на високој гори.\nДа учитељ буде вековима\,\nПример диван светим монасима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелика је и дивна тајна Причешћа. Чак и отшелници и пустињаци ни за чим нису толико жудели колико да им се да могућност да приме Свето Причешће. Св. Марија Египћанка умолила је св. Зосима\, да joj донесе свету тајну на Јордан и да је причести. Преп. Пафнутије враћајући се од св. Онуфрија\, наиђе у пустињи на скромно обиталиште четворице младића подвижника. Кад их је Пафнутије упитао\, да ли се и како причешћују\, они одговоре\, да сваке суботе и недеље посећује их ангел Божји и даје им Свето Причешће. Пафнутије остане до прве идуће суботе и лично се увери. Кад је сванула субота\, цело оно обиталиште испуни се неисказано дивним мирисом\, и када сви они беху на молитви\, ангел Божји у виду прекрасног младића\, светлог као муња\, појави сe c пречистим Тајнама. Пафнутије се уплаши и падне на земљу од страха. Но они га дигоше и приведоше ангелу\, те се и он заједно са њима причести из руку ангелових. \nИз руку ангелових причешћивао се и св. Онуфрије\, по његовом сопственом казивању\, као и многи други отшелници и пустињаци. Сасвим је\, дакле\, погрешно мислити\, као да се отшелници и пустињаци нису причешћивали. Бог\, који је промишљао o њиховој телесној храни\, није их оставио ни без животворне хране тела и крви Христа Господа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно умножење хлеба у пустињи (Мат. 14\, 15) и то:\n1. како Господ нахрани пет хиљада људи c благословених пет хлебова\,\n2. како је Он тај хлеб животни\, који једино и може чудесно нахранити моју гладну душу\, коју сав остали свет укупно не може нахранити. \n\n\n\nБеседа\nо дворцу и колиби\n\nДом безбожнички раскопаће се\, а колиба\nправеднијех цвјетаће. (Приче Сол. 14\, 11) \nДвор Иродов лежи у рушевинама\, а пећина Витлејемског Младенца стоји. Круне ћесарске изгубљене су\, а кости мученика сачуване су. Палате незнабожачких царева претвориле су се у гомиле камења и прашине\, а пећине испосничке разрасле се у прекрасне храмове. Златни идоли расути су у ништа\, а вериге апостола Петра чувају се као светиња. Силна држава римска сада је само једна прича о мртвацу\, док је колиба хришћанска\, Црква Света\, данас најмоћнија држава на свету. Где су Јевреји\, Богоубице? Расути по свету. Где су силни Римљани? У гробу. Где је сила крвавог Нерона? Где моћ опаког Диоклецијана и подлог Максимијана? Где успех Јулијана богоотпадника? Где су те куле високе? Тамо где и кула Вавилонска: под прахом и пепелом\, под срамом и проклетством. \nПођите по своме граду и распитајте\, колико је домова безбожничких раскопато? Колико ли колиба праведничких узрасло у домове прекрасне? На правди је\, браћо\, засновано небо и земља\, на Божјој непоколебљивој правди. Зато све творевине безбожничке јесу као надути мехур\, који прсне и табани га мимопролазника згазе. Дворови фараонски и вавилонски су као згажени мехури\, а шатор праведног Аврама зелени се и цвета у вечности. О браћо моја\, како је свесилна и дуготрајна правда\, и како је неправда хучна и пролазна као олуја на летњем дану! \nО Господе Праведни\, како си величанствен и доследан у држању правде. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-onufrije-veliki-prepodobni-petar-atonski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onufrije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260626
DTEND;VALUE=DATE:20260627
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204413Z
LAST-MODIFIED:20260204T091503Z
UID:7744-1782432000-1782518399@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Акилина; свети Трифилије Левкусијски
DESCRIPTION:Пролог за 13. јуни\n26. јуни по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Аквилина\n\nРођена у палестинском граду Вивлосу\, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански\, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа\, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење\, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану\, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају\, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе\, она паде као мртва. Намесник\, мислећи да је Аквилина уистини мртва\, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште\, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани\, буди здрава!“ И девица устаде\, и би здрава\, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу\, молећи Га\, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди\, биће ти\, како молиш!“ чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори\, и она дође и уђе\, слично духу\, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом\, видећи живу девицу\, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину\, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године. \n\n\n\nСвети Трифилије\, епископ Леквусије Кипарске\n\nУченик светог Спиридона\, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив\, чист мислима\, девствен целога живота\, „живи извор суза“ и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим\, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године. \n\n\n\nСветa Ана и син јој Јован\n\nКао сироче узета у кућу некога великаша\, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре\, навали родбина на његовог сина\, да отпусти своју жену\, због ниског јој рода\, и да се ожени другом\, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином\, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво\, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада\, по Промислу Божјем\, искрца се на то острво неки јеромонах\, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала. \n\n\n\n\nДок ђакон бејаше свети Трифилије.\nОн читаше Псалтир и Јевангелије:\nСмерно\, слаткогласно народу читаше\,\nA Спиридон свети пажљиво слушаше.\nЈедном кад у цркви\, набијеној светом\nПрекрасно читаше главу o узетом\,\nКако Господ благи болесника виде\,\n– Узми одар! рече\, и болник отиде.\nТрифилије одар са „ложе“ замени.\nТад Спиридон рече: дођи\, синко\, к мени!\n– Како реч да мењаш\, мој ђаконе драги\,\nРеч коју изусти наш Спаситељ благи.\nРеч одар изаће из Његових усти\nA ти „ложе“ рече\, реч Његову пусти!\nTa je књига\, синко\, надахнута свише\,\nЗато све читајмо како у њој пише.\nЈеванђелске речи препуне су силе\nA људске су речи немоћне и гниле.\nОдар људски није што и зверско ложе\,\nЗато реци\, синко: опрости ми Боже!\nТрифилије ђакон погрешку увиде\,\nПокаја се горко и много застиде.\nБлажен Трифилије због духовног оца\nСпиридона светог\, славног чудотворца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКротост и незлобивост красила је светитеље наше\, и она им је давала снаге и разума\, да не враћају зло за зло. Када се цар Констанције\, син Константинов\, разболи у Антиохији\, он позва св. Спиридона\, да му чита молитву. Св. Спиридон\, у пратњи свога ђакона Трифилија\, крете се са Кипра и дође у Антиохију пред царски двор. Беше Спиридон одевен у худо одело. На глави имађаше просту плетену капу\, у руци штап од палме\, a на прсима ношаше обешен неки земљани судић\, у коме имаше уља испод Часнога Крста (како то би онда обичај хришћанима у Јерусалиму на себи носити). Тако одевен\, a притом изнурен од поста и дуга пута\, светитељ ниуколико и ничим не одаваше свој чин и достојанство. Па када он хтеде крочити у двор царев\, неко од царских слугу\, мислећи да је то обичан просјак\, удари га шамаром по једном образу. Кротки и незлобиви светитељ окрете му и други образ. \nКада c трудом успе да дође до цара\, дотаче се руком главе цареве\, и цар оздрави. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно хођење Господа по води као пo cyxy (Maт. 14\, 25) и то:\n1. како лађа c ученицима беше у невољи ноћу на таласима морским\, и како Господ\, провидевши то\, пожури им у помоћ\,\n2. како сам и ја често у невољи од мрака и таласа страсти\, и како милостиви Господ жури к мени у помоћ ходећи изнад страсти као по тврду путу. \n\n\n\nБеседа\nо путу живота и путу смрти\n\nНеки се пут чини човјеку прав\, а крај му је пут к смрти. (Приче Сол. 14\, 12) \nПонекад се човеку учини\, да је пут безбожнички прав\, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се\, и не би никада крочио на тај пут. \nАко се крај једнога пута свршава пропашћу\, зар је тај пут прав? Зато\, човече\, не реци ни о једном путу\, да је прав\, ако му крај не видиш! Питаш: како ја\, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне\, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе\, а пре тебе\, умиру. Но онај први је пут поузданији\, и ако се држиш њега\, знај\, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти. \nСамо је онај пут прав\, који је од Бога указан као прав\, А сви други путови\, који се твоме уму учине као прави\, а не поклапају се са путом Божјим\, криви су и смртоносни. Гле\, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима\, ако ти се учине прави? Не иди\, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут\, указан од Бога\, ако ти се и крив учини\, прав је\, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали\, и кад ум наш не би био грехом укривљен\, нама се никад ни за час не би могло учинити\, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим\, а једини прав пут – кривим. \nО Господе Свевидећи\, Путовођо наш\, исправи ум наш\, да се не задржава на кривим путовима. Ти си\, Исусе\, једини пут\, истина и живот\, а оно што ми умујемо мимо Тебе\, јесте распут\, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-akilina-sveti-trifilije-levkusijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-akvilina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260627
DTEND;VALUE=DATE:20260628
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204532Z
LAST-MODIFIED:20260204T091516Z
UID:7747-1782518400-1782604799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Јелисеј; свети Методије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 14. јуни\n27. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Јелисеј\n\nЖивео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију\, открије овоме\, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја\, сина Сафатова\, од племена Рувимова\, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима\, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима\, а по чудесној сили\, која му се даде од Бога\, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску\, а другу\, опет\, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје\, како народу\, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости. \n\n\n\nСвети Методије\, патријарх Цариградски\n\nРодом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво\, у тамницу\, са два обична разбојника\, где проведе пуних седам година\, у влази\, без светлости и без довољно хране\, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила\, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву\, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити\, скверни јеретици најмише неку жену\, која изјави\, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност\, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом\, који је сам тражио\, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери\, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово\, обрадује се\, а јеретици постиде. Тада и она жена призна\, да је наговорена и плаћена\, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију\, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје. \n\n\n\nСвети Јован\, митрополит Евхаитски\n\nПрозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену\, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме\, што су му се јавили свети Василије\, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му\, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога\, ко је од та три светитеља већи\, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем\, и канон Ангелу Хранитељу\, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године. \n\n\n\nПреподобни Нифонт\n\nРођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору\, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести\, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба\, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем\, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења\, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се\, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше“. Најзад рече: „Време је да идем!“ И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године. \n\n\n\n\nШта помаже благо и свет овај убав\,\nШта власт сва и сила кад је човек губав?\nВојвода је Неман\, но губом покривен\nСав од губе бео\, ка’ од гноја сливен.\nПа војвода жури к Божијем човеку\,\nСамо још од њега надајућ се леку\,\nC целим караваном одела и злата\,\nTo Божјем човеку нека буде плата!\nЈелисеј му рече да Јордану ходи\nИ седам се пута окупа у води.\nРасрди се Неман у својој несрећи:\n– Немамо л’ ми’река\, бистријих и већи?\nИ хоћаше хитно дома да се врати\,\nНо мудри га слуга од тога одврати.\nГосподару\, рече\, хитно не одступај\,\nГле\, Јордан је близу\, иди се окупај!\nПослуша га Неман\, к Јордану пожури\nИ седам се пута у реку загњури.\nЗдрав постаде Неман\, проказа одлете\,\nЗдрав постаде Неман и чист као дете.\nБог је један\, викну\, Богу Израиљу\,\nОн чудеса славна чини у обиљу! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Неће нас спасти место\, ако не творимо вољу Божју“\, вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се\, како је живео у једном манастиру\, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног\, који га је вређао\, он се пресели у други манастир. \nУ том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала. \nОн пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив\,“ Извуче хартију и написа крупним словима: \n„Све ћу да отрпим ради Исуса Христа\, Сина Божјега.“ Када ступи у четврти манастир\, и ту су га једни волели a други вређали\, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио\, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа\, Сина Божјега.“ И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14\, 25) и то:\n1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне\,\n2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре\, и како и ја полазим но тонем због мале вере \n\n\n\nБеседа\nо смерности као претечи славе\n\nПрије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75\, 33) \nОвде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа\, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе\, није прослављен\, а кога Бог прослави\, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога\, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5\, 44)\, рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите\, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5\, 41). \nКо тражи славу од људи\, тај иде путем гордости\, а ко тражи славу од Бога\, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу\, браћо\, мора тако бити\, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе\, слава никад доћи неће. \nО Господе Исусе\, узоре и учитељу смерности\, славо наша једина\, и Прослављачу свих смерних и кротких\, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jelisej-sveti-metodije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jelisej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260628
DTEND;VALUE=DATE:20260629
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204655Z
LAST-MODIFIED:20260204T091529Z
UID:7750-1782604800-1782691199@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. Амос; СВ. МУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР И СВ. СРПСКИ МУЧЕНИЦИ - ВИДОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 15. јуни\n28. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Амос\n\nРођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом\, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца\, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа\, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство\, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио\, он прорекне\, да ће Асирци покорити Израиљ\, да ће посећи цара и синове Амасијине\, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно\, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују\, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет\, Књига пророка Амоса.) \n\n\n\nСвети мученици Вит\, Модест и Крискентија\n\nСвети Вит рођен је у Сицилији\, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали\, и руководили га и крепили у подвигу\, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији\, који га је тукао\, осуши се рука\, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде\, а лица као муње“. Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити\, ангел му се јави и преведе га\, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију\, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева\, за што га цар не награди него\, напротив\, љуто намучи\, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију\, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу. \n\n\n\nПреподобни мученик Дула\n\nЖивео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство\, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху\, и хтеде му руке одсећи\, сходно закону за таква недела\, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења\, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне. \n\n\n\nСвети мученик Лазар\, кнез српски\n\nЈедан од великаша српских\, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград\, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом\, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје\, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску\, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву\, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници). \n\n\n\nСвети Јефрем\, патријарх српски\n\nКао син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору\, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави\, па нажалост и у цркви\, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор\, он се горко заплакао\, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године\, отказао се престола и предао га Спиридону\, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој\, 1388. године\, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године\, када сконча\, у осамдесет осмој години свога живота\, и пресели се ка Господу\, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи. \n\n\n\nБлажени Августин\, епископ Ипонски\n\nБлагодарећи саветима\, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац\, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски\, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430). \n\n\n\n\nВит прекрасни\, пун небеснога меда\,\nПред неверним Христа исповеда\,\nA руга се мртвим идолима\nИ идолским мрачним жречевима.\nХриста слави ко силу Божју\,\nПравди учи оца и судију\,\nАл’ оба се на њег ополчише\,\nМалом Виту муке припремише.\nНо Бог чува Своје мученике\nИ прославља Своје слављенике.\nВит требаше и цару у очи\nДа Господа Христа посведочи\,\nИ у Риму да пострада јавно.\nДа му име буде више славно.\nMaлoг Вита ангели држаху.\nMaлoг Вита ангели вођаху\,\nИ душу му ангели узеше\nУ Рај зеше\, Богу је поднеше. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНије лако увек победити у себи дух сујетљивости и кичења: у томе су успевали само велики духовници са великом Божјом благодаћу на првом месту\, са непрекидним стражењем над душом својом и са врло финим духовним опажањима и разликовањима. Авва Нистерој ходио једном путем са својим сабратом. Наједанпут спазе на путу змију. Сабрат брзо побегне у страну\, a за њим побегне и велики Нистерој. „3ар се и ти бојиш\, оче?“ упита монах Нистероја. Одговори овај старац: „He\, синко\, не бојим се\, но морао сам побећи – иначе не бих побегао од духа сујетљивости. To јест: да сам ја остао на месту\, ти би се мени дивио\, a ja бих се од тога сујетио!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење многих болесника (Матеј 14\, 36) и то:\n1. како се многи болесници само дотакоше скута хаљине Господње\, и оздравише\,\n2. како и душа моја може оздравити\, ако се ја дотакнем тела и крви Његове\, као телесне хаљине Божанства Његовог. \n\n\n\nБеседа\nо сиромаху и његовом Створитељу\n\nКо се руга сиромаху\, срамоти створитеља његова. (Приче Сол. 17\, 5) \nАко си богат\, чиме си богат ако не имањем Божјим? Ствари\, које чине твоје богатство\, чије су ако не Божје? Ако се\, дакле\, гордиш оним што имаш\, гордиш се туђом имовином\, гордиш се Божјом позајмицом. Што се онда ругаш сиромаху\, који има у рукама мање туђе имовине? Што му се ругаш\, ако је он узео на зајам од Бога мање него ти? Ако је мање узео\, мање и дугује; а ти који си више узео\, више и дугујеш. Не само што не треба да се ругаш сиромаху\, него треба да му се дивиш. Гле\, он води борбу на мегдану овога света са много мање средстава од тебе. Обојица сте војници\, само што ти војујеш као војник изобилно снабдевен са свим потребама\, а он војује го и гладан. Ако обојица подлегнете и предате се непријатељу\, он ће бити лакше суђен од тебе; ако ли пак обојица победите\, он ће примити већу награду од тебе. и његова ће се победа више славити од твоје. \nКо се руга нагом и гладном војнику\, руга се цару његовом. Ко се руга сиромаху\, срамоти створитеља његова. Ако знаш\, да је сиромахов створитељ и твој створитељ један и исти\, ти му се нећеш ругати. Ако знаш\, да и сиромах стоји у истом борбеном реду у ком и ти\, ти ћеш га огрнути и нахранити и приближити га к себи. \nО Господе Сведржитељу\, неизмерна је мудрост Твоја у економији стварања. Обасјај нас Духом Твојим Светим\, да се дивимо тој економији\, и да са страхопоштовањем и љубављу гледамо на сва створења Твоја\, гледајући их кроз Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-amos-sv-mucenik-knez-lazar-i-sv-srpski-mucenici-vidovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-car-lazar.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260629
DTEND;VALUE=DATE:20260630
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T204939Z
LAST-MODIFIED:20260204T091724Z
UID:7753-1782691200-1782777599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Тихон Аматунски Чудотворац
DESCRIPTION:Пролог за 16. јуни\n29. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Тихон\, епископ Аматунтски\n\nЧудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа\, а посвећен славним Епифанијем\, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност\, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану\, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога\, а он се помоли Богу\, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је\, опет\, посадио сухо шибље од лозе\, и лоза је озеленела и у своје време плод донела. \n\n\n\nСвети мученици Тигрије и Евтропије\n\nОва двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда\, запали се саборна црква\, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји\, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога\, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропије чтец. Градски началник\, неки некрштени Грк Оптат\, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа\, који га ушкопи. Ослободивши се ропства\, он се сав предаде на службу цркви\, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога „кротког\, смиреног\, милостивог и гостољубивог“ човека Оптат стави на велике муке\, па га онда посла на заточење у Месопотамију\, где у тамници и сконча. Евтропије\, девственик од рођења\, чист\, непорочан и незлобив\, би бијен воловским жилама и штаповима\, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу\, чу се у ваздуху слатко ангелско појање. \n\n\n\n\nЗлатоуст преславни кo opо сe вије\,\nУз њега Тигрије и чтец Евтропије\nКо орлићи мали\, но чили и верни\,\nСледоваху њему\, незлобни\, нескверни;\nA немоћна злоба пакошћу се служи.\nНемоћне и злобне ђаво брзо здружи.\nУстадоше злобни на Божије слуге.\nИ излише на њих море од поруге.\nКao паликуће\, Божји кућаници\,\nНа муке вргнути\, дивни мученици:\nАли мука свака и јест за јунаке –\nИ мука презире врлином нејаке!\nТигрије презвитер и чтец Евтропије\nМуком потврдише истине Божије.\nКao паликуће Божији јунаци\nУморени бише – невини јагањци!\nОрлићи за орлом својим одлетеше\nИ у Рај сладосни на одмор падоше.\nA злоба из блата за орлима лаје –\nУ блату се рађа. у блату остаје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНабрајајући чудеса вере хришћанске\, ми не треба никад да заборављамо безбројна и велика чудеса промене срца и нарави људи\, истински обраћених у веру. Колико је јаросних злочинаца ова вера упитомила! Колико крвожедних разбојника преобратила у незлобне јагањце! Колико развратника обратила у чисте девственике! Колико себичних среброљубаца научила милосрђу! Колико плашљиваца навела на пут крајњег самопожртвовања! За руског кнеза Владимира пише митрополит Филарет: „Сластољубиви\, како је немогуће више\, јазичник Владимир у хришћанству је постао узор чистог супружанског живота; отпустио је од себе све жене и наложнице и живео c једном\, благоверном Аном. Опаки\, осветљиви и крвожедни братоубица у незнабоштву он је у хришћанству био најнежнијим пријатељем бедних. Беднима је навек био отворен доступ к њему\, и он им је раздавао и храну и новац штедром руком. И више од тога: „болесни нису у стању да дођу до мога двора“ говорио је он\, и наредио је\, да се по улицама вози месо\, риба\, хлеб\, квас и мед. Јеванђелске речи: „блажени милостиви проникле су у саму дубину срца његовог и постале му законом живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење кћери жене Хананејке (Мат. 15\, 22) и то:\n1. како жена Хананејка истрајно и поновљено мољаше Господа\, да joj спасе ћерку од ђавола\, који је мучаше\,\n2. како Господ похвали веру женину и исцели joj ћерку\,\n3. како Господ може ослободити и моју душу од ђавола\, који је напада у удаљености од Бога\, само ако My се истрајно и c вером молим. \n\n\n\nБеседа\nо томе како смрт и живот зависе од језика\n\nСмрт је и живот у власти језику. (Приче Сол. 18\, 21) \nНије ли ово потврдио сам Господ Исус када је рекао\, да ће људи за сваку празну реч дати одговора на Страшном Суду? Није ли Он изриком рекао: својијем ћеш се ријечима оправдати\, и својијем ћеш се ријечима осудити (Мат. 12\, 36-37)? Ко се оправда\, примиће живот; ко се осуди\, примиће смрт. Видите ли\, дакле\, како је у власти језика и живот и смрт? А апостол Јаков вели: ко у ријечима не погрешује\, онај је савршен човјек\, може зауздати и све тијело (Јак. 3. 2). Велика је\, ваистину\, и неиспитана тајна речи\, и утисак речи не да се измерити ни израчунати. Данас се реч људска може вештим справама да пренесе с краја на крај наше планете. Реч речена језиком у Америци може да се чује ухом у Европи. Није ли то слика свечувења Божјега? О браћо моја\, ми не можемо ништа шапнути земљи\, што неће чути небеса. Свака наша реч излази пред сабор ангела Божјих. Сваку злу реч нашу прима Ад\, и чува је као залогу наше вечне смрти; а сваку реч благу прима Рај\, и чува је као залогу нашег вечног живота. Ваистину\, премудро говори и благовремено нас опомиње старозаветни мудрац речима: смрт је и живот у власти језику! \nО Господе Спаситељу наш\, вечна Речи Божја\, помози нам зауздати језик наш\, да не говори на погибао нашу. Помози нам говорити језиком само оно што је по светој вољи Твојој а на наше вечно спасење у животу бесмртном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-tihon-amatunski-cudotvorac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tihon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260630
DTEND;VALUE=DATE:20260701
DTSTAMP:20260619T162315
CREATED:20250618T205100Z
LAST-MODIFIED:20260204T091552Z
UID:7756-1782777600-1782863999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Мануил\, Савел и Исмаил
DESCRIPTION:Пролог за 17. јуни\n30. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Мануил\, Савел и Исмаил\n\nБраћа рођена\, Персијанци\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им\, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве\, да су они страни поданици\, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства\, а не због чега другог; да су хришћани\, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери\, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их\, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе\, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!“ Ангел Божји јави им се\, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду\, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше\, би земљотрес велики\, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе\, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже\, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски\, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате\, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу\, и сам погибе са срамом\, на радост и смех целога света. \n\n\n\nПреподобни Пиор\, отшелник Нитријски\n\nЗагрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску\, где се херојски подвизавао. За њега кажу\, да никад није седао за трпезу да једе\, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини\, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом“. Када су га позвали у савет да се суди неки брат\, који беше нешто згрешио\, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан\, шта му то значи\, одговори светитељ: „Врећа песка на леђима – то су моји греси\, које ја не видим\, а кеса песка – то су греси мога брата\, које ја треба да судим“. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!“ Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку. \n\n\n\n\nОд хришћанске мајке и паганског оца\nТри рођена брата\, дивна миротворца:\nМануил и Савел и Исмаил млади –\nРади Христа мртви земаљској наслади –\nКренуше се вољно да миру послуже\,\nПерсе и Јелине миром да удруже.\nНо ђаволски слуга\, Јулијан проклети\,\nO вери се поче са три брата прети\,\nИ нуђаше браћу\, крштену у Христу\,\nДа његову веру уcвoje нечисту.\nТад рекоше браћа крунисаном зверу:\n– Нисмо зато дошли да мењамо веру\,\nНо мир да правимо\, царе од Јелина\,\nМи веру имамо у Божијег Сина.\nГоре се за боље још може и дати\nНо боље за горе луд може мењати. –\nРазјарен Јулијан\, ад у њему гори.\nУ мукама љутим три брата умори.\nНо Бог свевидећи што зна свему цену\nНа опаког цара гневом се покрену:\nЈулијан опаки\, пред Богом нејаки\,\nСрамном умре Cмpћy\, насмеја се сваки\,\nНасмеја сe сваки ко му гордост знаде\nИ кроз њега немоћ неправде познаде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПротивници Христови увек су постизали обрнут резултат својим напорима против Христа. Место да зауставе реку Хришћанства\, они су је ширили\, удубљивали и чинили шумнијом. Место да је исуше\, они су проузроковали такорећи потоп од ње по васцелом свету. Где је један мученик пао\, ту се чета хришћана створила; где је нанет срам\, поникла је слава; где се рекло – крај Хришћанства\, ту је био почетак бујнијег усева. Мимо све обзире и обичаје међународне Јулијан Одступник је убио персијске изасланике\, за мир: Мануила\, Савела и Исмаила\, из свог лудачког идолопоклоничког фанатизма. Шта je Јулијан тиме постигао? Умножио је број хришћана\, увећао број светих мученика\, и ускорио крај и себи и паганизму. Посредно и нехотично Одступник је помогао распрострањењу и удубљењу Хришћанства. И то не само својим опаким гоњењем\, него и нехотичним изјавама. Тако у препирци c хришћанима он је изјавио: „Христос није ништа у свом животу учинио што би заслуживало славу\, осим ако се то не рачуна великим делом\, што је он лечио хроме и слепе и изгонио демоне!“ O бедника њега! Кao да отварање очију једном једином слепцу моћном речју није веће дело од покорења десет царевина! Но драгоцено је то што је он као највећи издајник Христа после Јуде признао чудеса Христова. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно преображење Господа Исуса (Матеј 17\, 1) и то:\n1. како преображеном Господу засја лице као сунце\,\n2. како и ја\, помрачен грехом\, могу силом и благодаћу Христовом засјати првобитним сјајем безгрешна човека. \n\n\n\nБеседа\nо погибељи оних који лажно сведоче\n\nСвједок лажан неће остати без кара\, и ко говори лаж\, погинуће. (Приче Сол. 79\, 9) \nОно што бива у свету\, види Бог и све војске небеске. Како\, дакле\, може човек сакрити истину код толиких сведока истине! И не само да небеске војске виде истину но и ревнују за истину. Како\, дакле\, може један смртан човек ићи против истине\, што значи против безбројних небеских ревнитеља истине! Ваистину\, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж наместо истине. Кад милион видовитих ангела знају истину\, може ли један човек сакрити истину? Може ли неко устати против истине\, и остати некажњен? О браћо моја\, ништа лажније нема од лажи! ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе! \nОно што бива унутра у човеку\, то види Бог и све војске небеске. То види нарочито ангел хранитељ човеков. И овај ангел хранитељ не подноси\, да човек износи из себе и о себи оно што није у њему. Остане ли човек упоран у лажи\, ангел његов напустиће га и предаће га потпуно духовима лажи. Тешко тада томе човеку! Шта му вреди лажно сведочити против њега пред Богом и небеском војском! Боље томе човеку да се није ни родио. Јер ко год лаже\, Духу Божјем лаже\, и Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти. \nО Господе истинити\, подржи нас силом Духа Твога Светога\, да никад не сведочимо лажно. Ослади нам истину Твоју свету и одврати лажну реч са језика нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-manuil-savel-i-ismail/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-manuil-savel-ismail.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR