BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260506
DTEND;VALUE=DATE:20260507
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T214419Z
LAST-MODIFIED:20260201T181336Z
UID:7578-1778025600-1778111999@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 23. април\n6. мај по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Ђорђе\n\nОвај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа\, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску\, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна\, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане\, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди\, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу\, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди\, те га везаше на точак\, под којим беху даске са великим ексерима\, и да га тако окрећу\, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров\, тако да му само глава беше ван земље\, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу\, и Бог га исцељиваше тренутно\, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе\, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра\, и главни жрец Атанасије\, и земљоделац Гликерије\, и Валерије\, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења\, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима\, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима\, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин\, и богатство\, и царску почаст\, и пријатеље\, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. \n\n\n\nСвети мучченик Лазар Нови\n\nОвај новомученик\, Лазар\, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу\, Соми\, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе\, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања\, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу\, овај млади мученик би убијен\, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје\, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. \n\n\n\n\nСвети Ђорђе на коњу високу\nОд аждаје избави девојку\,\nНа копљу му знаменије крста\,\nОружије свето\, непобедно\,\nТим оружјем аждају порази\,\nЗдраву оцу девојку поврати\,\nСамог Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи.\nСвети Ђорђе са срцем јуначким\,\nСве богатство раздаде убогим\,\nА част светску и славу одбаци\nРад имена Христа Победнога\,\nМуке прими\, муке драговољне\,\nТело скруши рад спасења души\,\nСамог Бога добротом задужи\nВенцем славе Бог му се одужи.\nЂорђе свети и победоносни\nИ сад ходи са копљем крстатим\,\nПравду брани\, неправду кажњава.\nКо га виче с вером и плакањем\,\nКо га моли с душевним кајањем\,\nЂорђе свети у помоћ му лети.\nЂорђе Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПри некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и\, као са великим гнушањем\, испричају цару\, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе\, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом\, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;\n2. како је Његово васкрсење мир мој\, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу. \n\n\n\nБеседа\nо буђењу чистога разума\n\nЕво вам\, љубазни\, већ пишем другу\nпосланицу у којима будим напомињањем\nваш чисти разум. (II Петр. 3\, 1) \nВидите ли\, браћо\, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум\, не би остало ниједне људске душе на земљи\, која не би поверовала у Христа Господа\, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света\, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. \nНишта тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом\, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим\, мутним\, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто\, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају\, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски\, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити\, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни\, чисти\, јасни\, видовити\, од Бога саздани разум. О браћо моја\, помозимо у буђењу људи светом апостолу\, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди\, помозимо му бар у колико се нас самих тиче\, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини\, видећемо\, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један\, док је нечист разум – легион! \nО васкрсли Господе\, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-georgije-djurdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-djordje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260507
DTEND;VALUE=DATE:20260508
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T214630Z
LAST-MODIFIED:20260201T181349Z
UID:7581-1778112000-1778198399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Сава Стратилат; свети Сава Ердељски; св. свештеномуч. Бранко
DESCRIPTION:Пролог за 24. април\n7. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Сава Стратилат\n\nУ време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму\, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин\, он смело стаде пред цара\, баци преда њ свој војнички појас\, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама\, шибан\, гвожђем струган\, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама\, но јави се жив и здрав. Његови другови\, војници\, видећи очигледно да Бог помаже Сави\, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку\, где предаде душу Богу\, 272. год. И душа му оде ка Господу\, коме је веран остао у мукама многим. \n\n\n\nПреподобна Јелисавета\n\nУ раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду\, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом\, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима\, нарочито према болним и страдалним. Даром\, који јој Бог даде\, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне\, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. год. \n\n\n\nСвети мученици Евсевије\, Неон\, Леонтије и Лонгин\n\nОва четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа\, ови дивни војници посташе хришћани\, због чега бише посечени. \n\n\n\nСвети мученици Пасикрат и Валентин\n\nКада судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима\, а тако исто и брата мученикова Папијана\, који беше отпао од Христа због страха од мучења\, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева\, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!“ Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово\, око 228. год. \n\n\n\nПреподобни Тома Јуродиви\n\nКад год по послу манастирском беше у граду Антиохији\, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија\, нити ће ми Анастасије моћи што дати!“ После једног дана умре Анастасије\, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије\, у време патријарха Домина (546-560 г.). \n\n\n\nСвети новомученици Лука и Никола\n\nДивни младић Лука\, кројач по занату\, пострада за Христа 1564. год.\, а Никола 1776. год. \n\n\n\n\nСвети Тома луд се прави\nРади Христа Спаса свога\,\nА у срцу Бога слави\,\nТворца света Јединога.\nУ срцу му Божје име\,\n– Помилуј ме благи Боже!\nСвоју душу храни тиме:\n– Помилуј ме благи Боже\,\nНе брине се Тома свети\nШта ће свијет о њем’ рећи\,\nНек свет виче\, нека прети\,\nПрави Суд ће Бог изрећи.\nКо је свету угађао\nПред Богом се наш’о лажан\,\nА Тома се насмејао\nСвету што се прави важан.\nО ти сенко поврх вода\,\nШто се тако важна правиш?\nСва је стварност у Господа.\nКад за ништа сматраш себе\,\nТим ћеш Њега да прославиш. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрепоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату\, грађани не испитују живот доносиоца\, да ли је он богат или сиромашан\, или праведан или грешан\, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо\, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара\, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?“ И заиста\, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата\, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш\, имај за то оправдање у Св. Писму.“ Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму\, ако не знаш Св. Писмо? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса и то:\n1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност\, туробност и печал.\n2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину\, храброст и добру вољу. \n\n\n\nБеседа\nо ништавилу свега у сравњењу са Христом\n\nДржим све да су трице\,\nсамо да Христа добијем. (Филиб. 3\, 8) \nАпостол који ово пише имао је светску ученост\, имао је богатство и пријатеље\, имао је младост и здравље\, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала\, пред богаташима као просјак\, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти\, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице\, само да Христа добијем. \nПа да ли се\, браћо\, превари апостол Павле оставивши све као трице\, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче\, да се апостол не превари\, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености\, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански\, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. \nЗаиста\, браћо\, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује\, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је\, браћо\, наш једини истински пријатељ. \nО васкрсли Господе Христе\, помози нам одрећи се трица\, одрећи се трулежи\, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-sava-stratilat-sveti-sava-erdeljski-sv-svestenomuc-branko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-sava-stratilat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260508
DTEND;VALUE=DATE:20260509
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T214748Z
LAST-MODIFIED:20260201T181404Z
UID:7584-1778198400-1778284799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Марко - Марковдан
DESCRIPTION:Пролог за 25. април\n8. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Марко\n\nБеше Марко сапутник и помоћник апостола Петра\, који га у посланици својој првој назива сином својим\, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму\, умолише га верни\, да им напише спасоносну науку Господа Исуса\, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље\, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва\, идолопоклонства\, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији\, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију\, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју\, да јој постави епископа\, свештенике и ђаконе\, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка\, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере\, и када градоначелник поче трагати за Марком\, овај одбеже поново у Пентапољ\, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију\, на велику радост свих верних\, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци\, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу\, где му се најпре јави ангел небески\, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби\, Марко\, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје\, Господе\, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене\, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. \n\n\n\nСвети Аниан\, други епископ Александријски\n\nКад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији\, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара\, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку\, и поче крв тећи\, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку\, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду\, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем\, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. \n\n\n\n\nЈеванђелист Марко у Мисир долети\nКао пчела с медом. И Мисир осети\nСласт Христовог меда\, сласт науке живе\,\nИ почеше људи Христу да се диве:\nКако се ваплоти у божанској бризи\nЗа спасење људи\, како се понизи\,\nИ васкрсе како у слави и сили.\n– По густом смо мраку ми досад ходили!\nРекоше Мисирци: сад нам сунце грану\,\nРадујмо се\, људи\, овом светлом дану! –\nНо свој усев дивни Марко крвљу зали\,\nИдоли због тога сви су попадали.\nИ Мисир се крсти\, земља фараонска\nПоста њива Божја\, црква апостолска. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛењиве руке брзо запосли ђаво\, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена\, човек хтео нехтео мора бити запослен\, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити\, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци\, без изузетка\, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда\, духовног и телесног\, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује\, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља\, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд\, телесни и духовни;\n2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога\, који трудове наше броји\, мери и чува за Дан Суда. \n\n\n\nБеседа\nо апостолском трудољубљу\n\nНити за бадава хљеб једосмо у кога\,\nнего у труду и у послу\, дан и ноћ радећи\,\nда не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3\, 8) \nПрво испунити\, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради\, да и не једе\, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди\, да ничији хлеб не једоше за бадава\, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! \nЕво медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан? \nУ неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница\, котарица\, асура\, и од других ручних радова. Даноноћни труд\, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио\, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола. \nО браћо\, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску\, бежимо брзо из ње\, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови\, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе\, дивни у труду Своме око свих створења Својих\, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-marko.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260509
DTEND;VALUE=DATE:20260510
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T214926Z
LAST-MODIFIED:20260201T181417Z
UID:7587-1778284800-1778371199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Василије Амасијски
DESCRIPTION:Пролог за 26. април\n9. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Василије\, епископ Амасијски\n\nЛикиније\, зет цара Константина\, чијом сестром беше ожењен\, претвараше се пред великим царем као хришћанин\, но када доби од цара на управу цео Исток\, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома\, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству\, Ликиније се предаде безмерно свима страстима\, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру\, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици\, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију\, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино\, упућено царици\, паде у руке царском евнуху\, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира\, одмах посла да се доведе у Никомидију\, и она и епископ. У међувремену умре Глафира\, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море\, 322. год. Његови клирици\, по указању ангела Божјега\, нађоше му тело близу града Синопа\, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа\, и пренеше у Амасију\, где га чесно сахранише у храму\, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија\, победи га\, ухвати и посла на заточење у Галију\, где сконча свој богомрски живот. \n\n\n\nСвети Јанићије Девички\n\nСрбин из Зете. Као младић\, обузет љубављу Христовом\, остави дом и домаће своје\, и удаљи се у предео Ибра\, у ушчеље Црне Ријеке\, у пештеру тесну\, у којој се\, по предању\, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима\, он одбеже у Дреницу\, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи\, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку\, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту\, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница\, монахиња Ефимија\, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год. \n\n\n\nСвети Стефан\, епископ Пермски\n\nРус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов\, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу\, сву зараслу у коров незнабоштва\, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског\, а када савлада језик\, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се\, као презвитер\, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа\, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи\, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд\, муку\, злобу и понижење\, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву\, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу\, 1396. год. \n\n\n\n\nВасилије лежи у тамници\nЗа крст часни и веру Христову;\nПсалме поје\, Богу благодари\,\nШто му муке за правду подари\nЦарев трибун Василију збори:\n– Слушај\, старче\, цар ти поручује\,\nЛикиније\, штићеник богова\,\nДа принесеш жртву идолима\,\nА човека Христа да с’ откажеш\,\nНе хтеднеш ли\, смрт те чека худа. –\nВасилије сија од радости\,\nПа трибуну дивно одговара:\n– Иди кажи твом цару опаку:\nДа ми дадеш и све твоје царство\,\nА узмеш ми Христа васкрслога\,\nВише ћеш ми узет’ него дати.\nИздајниче Христа Спаситеља\,\nЗар и мене правиш издајником?\nСмртодавче\, смрти се не бојим\,\nЈа сам слуга Христа Живодавца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељи су живи\, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут\, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је\, објасни му светитељ\, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич\, почисти га\, уреди\, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр\, Мађар\, с одредом војске. Доведе игумана\, Дамаскина\, у гробницу пред ћивот св. Јанићија\, и упита га шта има под плочом? „Светиња\,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима\, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило\, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу\, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир\, па побегну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење светлост велика\, што разгони таму наше сумње\, незнања и очајања односно живота по смрти;\n2. како је Његово васкресење светлост велика\, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као потврди свега добра\n\nЈер син Божји Исус Христос којега ми\nвама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије\,\nне би да и не\, него у њему би да. (II Кор. 1\, 19) \nХристос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста\, сва истинита\, сва светла\, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен\, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је\, а све што је греха\, лажи\, злобе и неправде ван Њега је. \nТакву науку\, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност\, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра. \nДржимо се\, браћо\, и ми те јединствене Личности\, тог јединственог пута и те јединствене науке. \nСвесилни Господе\, помози нам силом Духа Твога Светога\, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-vasilije-amasijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-vasilije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260510
DTEND;VALUE=DATE:20260511
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T215256Z
LAST-MODIFIED:20260201T181430Z
UID:7590-1778371200-1778457599@stsavanyc.org
SUMMARY:Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару
DESCRIPTION:Пролог за 27. април\n10. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Симеон\n\nЈедан од Седамдесет апостола. Би син Клеопин\, а Клеопа опет би брат Јосифа\, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа\, поверова Симеон\, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова\, брата Господњег и првог епископа Цркве Јерусалимске\, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави\, тада би овај Симеон\, рођак Јаковљев\, постављен за епископа у Јерусалиму. И он\, као други епископ у Светоме Граду\, управљаше Црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини\, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту\, као и његов Господ\, коме верно послужи на земљи. \n\n\n\nПреподобни Стефан епископ Владимирски\n\nУченик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега\, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника\, управи живот преп. Стефана тако да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше Црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. год. \n\n\n\nСпаљење моштију светог Саве архиепископа Српског\n\nТело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља\, да тражи утехе и лека. Бојећи се\, да се из тога места не дигне буна на Турке\, Синан паша Београдски нареди\, те се мошти Савине пренесу у Београд\, и ту спале\, на Врачару\, 27. априла 1594. год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља\, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. \n\n\n\nПреподобни Јован исповедник\n\nИгуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова\, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила\, и сконча у прогонству\, око 832. год. \n\n\n\n\nСимеон блисташе младошћу и снaгом\,\nКада се приближи Учитељу благом\nВиде не рођака знаног му по телу\nНо незнаног Бога у телесном велу;\nИ свет сав му мркну од веље светлости\,\nКада себи дође\, са светом се прости\,\nИ ко силан ор’о у високом лету\nОн дух диже к небу и небеском свету.\nОн кроз Христа позна Божију доброту\,\nИ бесмртне Жизни бесмртну красоту\nЈош кроз Христа позна правога Човека\,\nЗато презре славу и част овог века;\nПредаде се труду као медна пчела\,\nНе жалећи младост\, не жалећи тела\,\nТек да закон Христов испуни до краја\nИ удостоји се божанскога Раја.\nИ на крсту распет\, стогодишњи старац\,\nНе осети смртни јадовити жалац\,\nЈер већ духом беше он васкрс’о давно\, –\nСад чека и телом да васкрсне славно. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрава вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом\, ко је од свих њихових пророка\, почев од Монтана и његових женa\, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде\, никада.“ – Православни светитељ\, дакле\, хоће овим да каже\, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу\, зато свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена – с кратким одисајима – то је одлика вере и Цркве Православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра\, споља од иновераца\, а изнутра од јеретика. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како заповеда\, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;\n2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино\, силу с више од Духа Светога. \n\n\n\nБеседа\nо гоњењу побожних\n\nСви који побожно хоће да живе уХристу Исусу\,\nбиће гоњени. (II Тим\, 3\, 12; Дела Ап. 14\, 22) \nИ Господ Исус ово је прорекао\, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли\, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве\, исповедници и мученици\, ово су рекли\, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати\, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати\, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не\, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена\, и то гоњена: од незнабожаца\, од идолопоклоника\, од јеретика\, од одступника\, од страсти и порока\, од греха и безакоња\, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења\, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије\, и хиљаде спаљених вичу друкчије\, и хиљаде исечених доказују друкчије\, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја\, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. \nКоји хоће побожно да живе\, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова\, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо\, који потврђује истинитост пророчанства. \nО васкрсли Господе\, дај нам светлости да будемо побожни до краја\, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/spaljivanje-mostiju-svetog-save-na-vracaru/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-simeon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260511
DTEND;VALUE=DATE:20260512
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250505T215427Z
LAST-MODIFIED:20260201T181846Z
UID:7593-1778457600-1778543999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Јасон и Сосипатр
DESCRIPTION:Пролог за 28. април\n11. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Јасон и Сосипатер\, и Керкира девица\n\nПрва двојица беху од Седамдесет апостола\, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16\, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле\, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског\, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље\, ова два апостола стигоше на острво Крф\, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу\, где беху затворени 7 разбојника: Саторније\, Јакисхол\, Фаустијан\, Јануарије\, Марсалије\, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то\, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле\, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи\, па сазнавши због чега их муче\, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју\, и затвори је у нарочиту тамницу\, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа\, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори\, но девица оста жива. Видећи то чудо\, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата\, но лађа потоне у мору\, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову\, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости\, и ту скончаше земни живот свој\, и преселише се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученици Максим\, Дада и Квинтилијан\n\nПострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. \n\n\n\nСвети мученик Тибал\n\nСловенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову\, и пострада у месту Цибалу. \n\n\n\n\nДевица Керкира\, и нежна и чиста\,\nИз царскога двора чу за име Христа\,\nИ то свето име срцем јој завлада\,\nТе готова беше за њег’ да пострада.\nОтац ћерку учи\, но како? и чему?\n– Бог је један\, оче\, поклони се Њему!\nЊегова је љубав кроз Христа јављена\,\nТом љубављу сад сам и ја ујазвљена.\nЈа не жалим себе\, нит’ се мука бојим\,\nТи што хоћеш чини\, ја пред Богом стојим. –\nУ пламену стоји Керкира девица\,\nТиха\, кротка\, светла\, као голубица.\nЦрвен пламен букти\, сва тамница пуца\,\nКеркирино срце небојазно куца\,\nУ срцу се гнезди молитва и нада\,\nТиме она огањ не огањ њу свлада\,\nУстрељена дева љубављу божанском\,\nРастави се лако с таштином земаљском\,\nТело јој разнеше смртоносне стреле.\nГоспод прими душу девице свецеле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету\, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима\, учињеним кроз три године после крштења\, и Човечанство кроз оних 30 година\, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства\, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив\, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;\n2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике; \n\n\n\nБеседа\nо тражењу лица Господњега\n\nТражим лице твоје Господе! – Покажи\nсвијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4\,7; 31\,16) \nЦар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње\, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања\, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег\, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем\, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења\, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог\, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице\, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем! \nО браћо моја\, потражимо и ми сјајно лице Господње\, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу\, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу\, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо\, браћо\, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом\, браћо\, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком\, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога\, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје\, да би окусили оно бесмртно пиће\, којим се ангели опијају. \nО Господе светлоносни\, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-jason-i-sosipatr/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-jason-i-sosipater.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260512
DTEND;VALUE=DATE:20260513
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250514T212705Z
LAST-MODIFIED:20260201T181858Z
UID:7599-1778544000-1778630399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Василије Острошки
DESCRIPTION:Пролог за 29. април\n12. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Василије Острошки\n\nРодом из Попова Села у Херцеговини\, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој\, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом\, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског\, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу\, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној\, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима\, и када Тврдош би разорен од Турака\, пресели се Василије у Острог\, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу\, у XVI веку\, оставивши своје целе и целебне мошти\, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани\, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. \n\n\n\nСветих Девет мученика у Кизику\n\nОвих девет храбрих мученика\, љубављу Христовом загрејани\, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа\, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика\, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније\, Руф\, Антипатер\, Теостих\, Артем\, Магн\, Теодот\, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку. \n\n\n\nПреподобни Мемнон чудотворац\n\nОд младости предаде се Мемнон посту и молитви\, и толико себе очисти\, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике\, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама\, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу\, и пресели се у небеске дворе Господње. \n\n\n\n\nСвети Василије\, Божји угодниче\,\nИ од сваке муке чудни целебниче\,\nСилом Христа свога Ког возљуби много\,\nНајтеже болнике ти си лечит’ мог’о\,\nТо и сада можеш сваком ко те штује\nИ у живог Бога ко тврдо верује.\nНе престај помагат’\, славо српског рода\,\nНе престај за грешне молити Господа.\nТи си светац Божји у небеској слави\nА свеци су људи духом цели\, здрави.\nУ теби видимо ми правог човека\,\nСлободног од греха\, и препуног лека\,\nУ ком огањ гори Духа Свесветога\,\nУ ком љубав стоји Христа Васкрслога.\nЗахвални смо теби\, и Богу свесилну\,\nШто кроз Тебе лије милост преобилну\,\nКроз Свог свеца чудна и ангелолика –\nВасилија српског\, Божјег угодника! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНишта се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету\, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем\, духовном. Ниједну намеру\, ниједну жељу\, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи\, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени\, јуродиви. Цар је телом био истина у храму\, али умом је био на Врапчијем Брду\, недалеко од Москве\, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио\, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија\, и упита га где је он био. „У цркви\,“ одговори Василије\, и одмах упита он цара: „а где си ти био\, царе?“ „И ја у цркви\,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину\, Иванушка\, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;\n2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових. \n\n\n\nБеседа\nо несравњивој љубави Христовој\n\nДа бисте могли познати – претежнију\nод разума љубав Христову. (Еф. 3\, 19) \nПретежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег\, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави\, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум\, удаљен од Бога\, не схвата никако Божју љубав\, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење\, кроз закон и пророке\, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе\, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег\, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја\, изнад речи и разума\, многе је запленила и повратила Богу\, т. ј. уразумила\, дала им нови разум\, чист и светао; но многе је опет збунила\, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. \nДа бисте могли познати\, вели апостол. Како ћемо\, браћо\, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума\, пробуђењем и разбистрењем разума\, просветљењем и узвишењем разума\, очишћењем и обожењем разума\, једном речју – стицањем новог разума\, који би имао ту способност\, да разуме љубав Христову\, претежнију од садашњег грешног разума људског. \nО дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи\, тај осети\, да си ти истовремено и дубина љубави Божје! \nО Господе вазнесени на небо\, осветли разум наш разумом Твојим\, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима\, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег\, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама\, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-vasilije-ostroski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilije-ostroski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260513
DTEND;VALUE=DATE:20260514
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250514T212832Z
LAST-MODIFIED:20260201T181912Z
UID:7601-1778630400-1778716799@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. апостол Јаков Заведејев
DESCRIPTION:Пролог за 30. април\n13. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\n\nСин Заведејев и брат Јованов\, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога\, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола\, којима је Господ откривао највеће тајне\, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама\, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму\, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген\, и Филип\, ученик Хермогенов\, бише побеђени силом истине\, коју Јаков проповедаше\, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини\, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт\, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште\, Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!“ И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа\, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију\, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења. \n\n\n\nСвети Донат\n\nЕпископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства\, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг\, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше\, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани\, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу\, дохвати га и викну: „устани\, брате\, и види шта имаш са зајмодавцем својим!“ Тада се мртвац диже\, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога\, и рече му\, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију\, коју оживели мртвац поцепа\, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу\, 387. год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији. \n\n\n\nСвета мученица Аргира\n\nОва нова мученица беше родом из Брусе\, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина\, загледа се у њу неки Турчин из комшилука\, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду\, како је хтела примити ислам\, па после одрекла. Од судије до судије\, из тамнице у тамницу\, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду\, 1725. год. \n\n\n\n\nЗаведејев Јаков од тројице беше\,\nШто пречудне тајне Христове видеше\,\nШто видеше Спаса преображенога\,\nОдећом белога\, лицем пламенога\,\nИ у врту опет видеше Га тужна\,\nУ крлетци света к’о немоћна сужња.\nЗбуњен беше Јаков овом супротношћу\,\nДок просвећен не би васкрсном светлошћу.\nА кад Господ уста\, Јаков поверова;\nРазбише се сумње као облак сновa!\nПа још Дух кад сиђе и силу му даде\,\nЈаков непобедив војвода постаде.\nВојевати поче и дању и ноћу\,\nИ чудеса творит’ с Божијом помоћу.\nСве за име Христа\, све у славу Христа\,\nДок то свето име светом не заблиста.\nЗалуд крвав Ирод одсече му главу\nБог војводи своме даде вечну славу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛеже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци\, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах\, јер се ви бојите смрти; други пут – јер нисте спремни за смрт; трећи пут – јер идем од труда у покој.“ – Видите\, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт\, и он види\, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању\, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот\, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога\, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха\, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу\, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;\n2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе. \n\n\n\nБеседа\nо обасјању Христовом\n\nУстани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех\,\nи обасјаће те Христос. (Ефес. 5\, 14) \nСвети апостол Павле\, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским\, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство\, опит\, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван\, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио\, и устао\, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао\, па онда из времена кад се пробудио\, па кад је устао\, па кад је Духом васкрснуо\, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој\, и верује\, да и сви други људи\, ако хоће\, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости. \nНо обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити\, ни устати\, ни васкрснути из мртвих\, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи\, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку\, на путу за Дамаск\, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу\, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење\, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова\, или су га имали па изгубили\, јесу као успавани\, као мртви. \nО Господе благи\, пробуди нас\, дигни нас\, васкрсни нас\, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-apostol-jakov-zavedejev/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260514
DTEND;VALUE=DATE:20260515
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250514T212949Z
LAST-MODIFIED:20260201T181925Z
UID:7604-1778716800-1778803199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Јеремија
DESCRIPTION:Пролог за 1. мај\n14. мај по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Јеремија\n\nРођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту\, недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече\, да ће његов погреб бити као погреб магарца\, тј. избациће се мртав ван Јерусалима\, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници\, Јеремија призва Варуха\, који стаде код прозорчића тамнице\, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство\, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице\, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече\, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети\, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим\, проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон\, да се не надају повратку у Јерусалим\, јер ће остати у Вавилону седамдесет година\, што се и догоди. У долини Тотеф\, под Јерусалимом\, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву\, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом\, проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим\, цара Седекију убију\, град опљачкају и разоре\, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф\, на месту где су деца клана на жртву идолима и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават\, где је Мојсеј умро\, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир\, где проживи четири године и тада буде од својих сaнародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Дјеве са Младенцем. Постоји предање\, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији. \n\n\n\nПреподобни мученик Акакије Папучар\n\nИз села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу\, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна\, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа\, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса“. Син послуша мајку и\, с благословом Светогорских отаца\, оде у Цариград\, где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије Боровски\n\nСин татарског великаша\, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године\, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник\, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године. \n\n\n\n\nЈеремија девственик и пророк. –\nБожју вољу он људима јавља\nКад у греху људи угнилише\nИ законе Божје погазише.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nРечи су му као пламен живи\,\nГрешне пали\, праведнима светли;\nСузе су му као сузе мајке\nНад породом својим умирућим.\nКазна једна\, пророк је провиђа\,\nКазна једна сто пут заслужена.\nМилост Божја у правду сe мења.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nНарод грешни зове покајању.\nНарод слуша што главари кажу\,\nA главари пророку се смеју\,\nИ речи му за лаж проглашују!\nНо пророк се не да заморити:\nСвоје речи мукама печати;\nЗлобни људи пророка убише\,\nТе га гласним навек учинише.\nРеч пророка свака испуни се –\nЦарство паде\, пророк прослави се. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПреп. Пафнутије Боровски говорио је својим ученицима\, да се човекова душа и дела његова скривена могу познати по погледу очију. Ученицима је то изгледало невероватно\, све док овај Божји човек није то потврдио у ствари\, и то y више махова. Прозирући у туђе судбе Пафнутије је прозрео и у своју. На недељу дана\, будући још здрав\, он je прорекао\, да ћe y идући четвртак разлучити се од овога света. A када је овај четвртак освануо\, он је радосно узвикнуо: „Ево дана Господњега\, веселите се људи; ево дође дан очекивани!“ – Ето тако дочекује смрт човек који је целога века мислио o растанку са овим светом и o сусрету c Богом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како се два ангела јављају ученицима док ови још гледају за вазнесеним Господом\,\n2. како ангели објављују\, да ће Господ доћи онако као што Га ученици видеше да одлази у небо. \n\n\n\nБеседа\nо сили речи Господње\n\nНије ли ријеч моја као огањ\, говори Господ\, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23\, 29) \nЈесте\, Господе\, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника\, а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника\, а разбија у прашину срца непокајаних грешника. \nНе гораше ли наше срце у нама кад нам говораше (Лк. 24\, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право\, оно гори од речи Господње\, и топи се од милине\, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено\, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново. (II Мојс. 7\, 13) \nЗалуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена\, у тврђаве своје од железа\, у тврђаве своје од сребра и злата\, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња\, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења\, у која се грешници утврђују. \nЗалуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом\, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском\, не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога\, или против Бога\, као силан и неодољив маљ. \nО браћо\, не уздајмо се у творевине своје од камења\, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења\, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом\, неголи прах пред силом ветра. \nО Господе свесилни\, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jeremija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-jeremija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260515
DTEND;VALUE=DATE:20260516
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250514T213140Z
LAST-MODIFIED:20260201T181938Z
UID:7607-1778803200-1778889599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Атанасије Велики; Свети Михаил
DESCRIPTION:Пролог за 2. мај\n15. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Еспер\, Зоа\, Кириак и Теодул\n\nУ време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера\, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани\, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава\, него оно што им се даваше они бацаху псима\, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал\, разгневи се веома\, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу\, но деца осташе непоколебљива у вери и\, шта више\, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ\, где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња. \n\n\n\nСвети Атанасије Велики\, архиепископ Александријски\n\nУ данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром. \n\n\n\nСвети мученици Борис и Гљеб\n\nСинови великога кнеза Владимира\, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена\, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк\, најстарији му син\, кнез кијевски\, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса\, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна\, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана\, и буду сахрањена у граду Вишгороду\, где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила\, која исцељује људе од разних болести и мука. \n\n\n\nСвети Михаил (Борис)\, цар Бугарски\n\nРођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике\, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери\, али је нова вера победила и крст се заблистао на многим храмовима\, што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима\, као и међу Србима\, утврдише нарочито Петочисленици Охридски\, ученици светих Кирила и Методија\, који су народу проповедали на народном\, словенском језику\, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство\, Михаил се обуче поново у војводско одело\, припаса мач\, скиде Владимира с престола\, па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу\, повуче се у тишину и\, у подвигу и молитви\, мирно сконча земни живот „у благој вери\, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа\, велик\, чесан и благоверан“\, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године. \n\n\n\n\nМихаил Бугарски крстом народ крсти\,\nУ Христово стадо пагане уврсти.\nИ примером својим људска срца косну\,\nДа заволе људи веру спасоносну.\nПа построји цркве\, безбоштво истреби\,\nИ Божијег Духа прослави у себи.\nЈош напусти славу и сујете луде\,\nИстини и правди он научи људе.\nНe пожали себе рад Божјег имена\nИ ради спасења бугарског племена.\nВенчан би на земљи венцем царовања.\nA на небу венцем вечног радовања. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБлажени Максим\, Христа ради јуродиви\, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме\, он је одговарао: „Јесте зима љута\, али је сладак Рај!“ И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе“. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт\, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт\, једну дијету за духовно оздрављење наше\, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо\, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. \nЗемља од нас тражи много веће жртве\, не обећавајући нам никакву награду после смрти. \nЗемља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско\, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб\, као крај свему и плату за све. \nХристос тражи да жртвујемо само земљу\, и животињство наше\, и грех\, и порок\, и свако неваљалство\, и зато нам обећава васкрсење и бесмртан живот у рају. Јесте зима љута\, али је сладак Рај! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како My ce ученици поклонише\,\n2. како се враћају у Јерусалим c великом радошћу. \n\n\n\nБеседа\nо извору живе воде и о сухом бунару\n\nЧудите се томе\, небеса… вели Господ\,\nјер два зла учини мој народ: оставише\nмене\, извор живе воде\, и ископаше себи\nбунаре\, бунаре испроваљиване\, који не\nмогу да држе воду. (Јерем. 2\, 12-13) \nЈе ли ово речено само за онда\, или и за данас? Извесно\, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски\, или и за наш народ? Извесно\, и за наш народ. Као што је речено: не убиј\, не укради\, не сведочи лажно\, не само за оно време него и за сва времена\, и не само за јеврејски народ него за све народе\, тако и ово. И ово важи и данас и увек\, за сваки народ и за сваког човека\, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар\, да из њега пије кишницу. \nИзвор живе воде је сам Господ\, непресушан\, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски\, који се ради насупрот Бога и Божјег закона\, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво\, и среброљубље\, и прождрљивост\, и разврат\, и властољубље\, и сујета\, и поклоњење идолима\, и гатарство\, и све остало што има ђавола за саветника\, грех за копача\, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе\, небеса\, и згрозите се и упропастите се! вели Господ (Јеремија 2\, 12)\, како се избезуми човек\, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу\, које му још више распаљује жеђ! \nО браћо\, и наш народ учини два зла\, јер заборави Господа као извор свакога добра\, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може\, не може\, браћо. Још мање се може наћи мира\, и среће\, и задовољства\, и радости\, и живота\, и ма каквог добра\, у бунарима греха и безбоштва. \nО Господе\, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити\, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших\, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-atanasije-veliki-sveti-mihail/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-atanasije-veliki-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260516
DTEND;VALUE=DATE:20260517
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T170534Z
LAST-MODIFIED:20260201T182039Z
UID:7610-1778889600-1778975999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тимотеј и Мавра
DESCRIPTION:Пролог за 3. мај\n16. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тимотије и Мавра\n\nЧудна је судба ових дивних мученика\, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању\, беху изведени на суд због вере хришћанске\, пред тиваидског намесника Ариана\, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше тако\, да му од бола\, зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука\, но кад је муж охрабри\, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше\, а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука\, којима би убрзо подлегли\, да их није крепила благодат Божја\, они бише обоје распети на крст\, једно према другом. И тако висећи на крсту\, осташе у животу пуних девет дана\, саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу\, за кога претрпеше крсну смрт\, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године. \n\n\n\nПреподобни Теодосије Кијево-Печерски\n\nОд најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке\, а нарочито још кад му мајка\, једнога дана\, смотри железни појас око нага тела\, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене\, није мене достојан“\, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући\, он посаветова мајку\, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом\, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију\, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи\, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу\, због његове девствене чистоте\, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим\, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим\, и исцељиваше болести\, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем\, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих. \n\n\n\n\nТимотеј и Мавра\, распети и бледи\,\nКроз Господа Христа једно друго гледи\,\nИ духом се виде боље но очима\,\nБолом узвишени над свима стварима.\nПа Тимотеј збори: Мавро\, сестро моја\,\nТи си женска страна\, – већа мука твоја!\nНо не клони\, сестро\, молитвом се крепи\,\nСве помисли своје уз Христа прилепи.\n– Одговара Мавра: брате Тимотеје\,\nДух Божји осећам\, у души ми веје;\nОн ме држи бодру\, немоћну ме снажи\,\nA Исус сладчајши муке моје блажи\,\nHo за тебе бринем\, мој поносе дични\,\nКакви боли могу твојим бити слични?\nHo joш мало\, мало\, мој слађани брате\,\nПа ће руже c трња мука да процвате\,\nСвој небесној војсци ти ћеш бити дика\,\nСамо трпи\, трпи\, без гласа и крика.\nБодрствујмо\, брале\, сном да не заспимо\,\nМоже Господ\, доћи\, – да с’ не постидимо.\nЕво сва небеса видим отворена\,\nНевиђена блага нама припремљена. –\nТад Тимотеј Маври: o дивна сестрице\,\nХристова невесто\, славна мученице\,\nПрославимо Бога за милост My красну\,\nШто попусти на нас смрт овакву часну.\nO слава Ти\, Спасе\, што за нас пострада:\nДух у Твоје руке предајемо сада. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАвва Јован Колов упита монахе: „Ко је продао Јосифа?“ Један одговори: „Браћа његова.“ Ha то ћe старац: „He браћа\, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је\, дакле\, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира.“ Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој\, зато и губимо добре плодове\, који се жању на крају непријатности\, поднетих са смирењем. \nАвва Пимен је говорио мудро: „Ми смо оставили лак јарам\, тј. самоукорење\, a натоварили смо тежак тј. самооправдање.“ \nХришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим\, испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:\n1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник\,\n2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ће се посрамити идолопоклоници\n\nПосрамиће се они … који говоре дрвету: ти си отац мој;\nи камену: ти си ме родио. Јер мени окренуше леђа а не лице;\nа кад су у невољи говоре: устани и избави нас! (Јерем. 2\, 26-27) \nВаистину\, посрамиће се сви они\, браћо\, који не виде даље од дрвета и камена\, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала\, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу\, они и не могу да виде друго до створења\, и заборављајући Творца\, они створења оглашују Творцем. Природа је\, веле\, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе\, нижи од природе\, слуга у крилу природе\, роб на ланцу природе\, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу\, и завикаће к Богу: устани и избави нас! \nЗашто вичу Богу: Устани? – као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји\, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом\, док су се уздали у своју силу – они су Га оборили у животу своме\, и избацили Га из живота свога. Зато\, кад их притисне невоља\, вичу му: устани! \nА Господ је кротак\, и устаје\, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински\, и одбацивши грешну своју љубав\, нека се врати љубави к Богу\, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену\, а лице к Богу живом\, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт\, него за живот. \nО браћо\, не тражимо помоћи у беспомоћних\, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем\, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу\, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо\, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада. \nО Господе вазнесени\, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље\, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-timotej-i-mavra/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-timotej-i-marva.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260517
DTEND;VALUE=DATE:20260518
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T170709Z
LAST-MODIFIED:20260201T182051Z
UID:7613-1778976000-1779062399@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Пелагија Тарсијска
DESCRIPTION:Пролог за 4. мај\n17. мај по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Пелагија Тарсанка\n\nРођена у граду Тарсу\, од родитеља незнабожних\, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе\, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се\, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу и\, да се за време његовог бављења у том граду\, његов син\, царевић\, заљуби смртно у Пелагију и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке\, да се она већ обрекла своме небесном Женику\, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке\, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона\, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства\, врати се дому и исповеди мајци\, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син и\, изгубивши сваку наду\, да ће моћи добити ову свету девицу за жену\, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице и\, заборавивши свога сина\, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој\, осуди је цар на сажежење у металном волу\, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише\, света Пелагија се прекрсти крстом и\, с благодарном молитвом Богу на уснама својим\, сама уђе у усијаног вола\, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије\, која се жртвова за Христа\, да вечито царује са Христом. \n\n\n\nСвештеномученик Силуан\, епископ Гаски\n\nБио најпре у војничкој служби\, но доцније\, гоњен силином вере своје\, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане\, он буде најпре љуто истјазаван\, а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески. \n\n\n\nПреподобни Никифор\n\nБио најпре римокатолик\, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој\, и принуди га да уђе у срце\, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу\, не треба да стоји празан\, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе\, Сине Божји\, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав\, радост\, мир\, и остало\, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена“. \n\n\n\n\nПелагија као ангел светла\nПредста цару на суд и осуду;\nЗверовидни цар joj говораше:\n– Венцем ћу те овенчати царским\,\nБуди моја жена међ женама!\nПелагија смело одговара:\n– Ја се гнушам брака c незнабошцем\,\nНикад\, царе\, твоја бити нећу\,\nШта ли нудиш? Венац од прашине!\nЈа три венца имам у Господа\,\nУ Исуса мог вечног Женика:\nПрви венац – јер веру одржах\,\nДруги венац – јер девство сачувах.\nТрећи венац – венац мучеништва.\nНe оклевај\, царе нечестиви.\nДроби ово тело од прашине\,\nДроби\, сеци\, гори\, и самељи.\nДа пре душа иде на венчање.\nДа пре станем уз Женика свога.\nСпаситеља Бога бесмртнога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМлад и неискусан у духовној борби човек подвлачи свако своје добро дело са самопохвалом. Но опитни војник\, усред окршаја са страстима и демонима\, омаловажава свако своје дело и појачава молитву своју за помоћ Божју. Авва Матеј говорио је: „Што се човек више приближује Богу\, то види себе више грешним.“ И још је говорио: „Кад сам ја био млад\, мислио сам\, да можда неко добро чиним; a сад кад сам остарео\, видим да немам ниједног доброг дела.“ – Није ли сам Господ рекао: нико није добар осим једнога Бога? Ако је\, дакле\, само једини Бог добар и извор свакога добра\, како се онда може догодити неко добро дело\, да није од Бога? И како неко\, ко учини добро дело\, може приписати га себи a не Богу? Па кад је тако\, чиме се онда може похвалити смртан човек? Ничим\, осим Богом и добротом Божјом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:\n1. како Он Својим вазнесењем доказује Своју божанску природу и Своју божанску моћ\,\n2. како Он Својим вазнесењем у небо показује људима да постоји један бољи\, узвишенији свет и живот – свет и живот небески. \n\n\n\nБеседа\nо идолопоклонству као прељуби\n\nЈуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом. (Јерем. 3\, 9) \nКаква је то прељуба\, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но\, пре овога греха\, они учинише један други\, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме\, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога\, за Бога живога и јединога\, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом. \nДа ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време\, а не и у наше\, и само од Израиља и Јуде\, а не и од хришћана? Нажалост\, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме\, Богу живоме и јединоме\, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета\, према трулежним стварима и смртним створењима\, тај прељубу чини\, и тај навлачи онај укор Божји на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад\, јер онда грешаху људи не познавајући Христа\, а сада греше познавајући Христа. \nО браћо\, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета\, од сребра и злата\, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане. \nО Господе вазнесени у врховно небо\, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са сакрушеним идолима – Крстом Твојим чесним. Помози нам\, Господе\, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме\, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-pelagija-tarsijska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pelagija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260518
DTEND;VALUE=DATE:20260519
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T170832Z
LAST-MODIFIED:20260201T182104Z
UID:7616-1779062400-1779148799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 5. мај\n18. мај по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ирина\n\nЖивела у времена апостолска на Балкану\, у некоме граду Магедону\, где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка\, од родитеља незнабожаца. Пенелопа – тако јој беше име незнабожачко – поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј\, ученик апостола Павла\, крсти њу и њене дворкиње\, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда\, она разгневи свога оца\, и отац је хтеде мучити\, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара\, осим њенога оца\, стављена на разне муке\, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером\, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду\, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше\, и девица оста здрава и жива. Цар Савах\, син Седекијин\, поткова је ексерима\, натовари на њу врећу песка\, и заузда је\, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. „Заиста сам као скот пред Тобом\, Господе!“ говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу\, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке\, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство\, Ирина пређе у град Калипољ\, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин\, одведе је у град Константину\, где је умисли убити на тај начин\, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини\, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију\, где је умртви цар Саворије\, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то\, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана\, кад гроб отворише\, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину\, која све жртвова и све претрпе\, да се Бог што више прослави међу људима. \n\n\n\nСвети Мартин и Ираклије\n\nСловени. Беху гоњени од јеретика\, аријеваца\, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку\, и преселише се ка Господу. \n\n\n\n\nПенелопа кћи царева на чардаку беше\,\nКад joj тице\, три по реду\, хитро долетеше.\nПрво голуб\, бел ко млеко\, c маслиновом граном\,\nПо том op’o c венцем цветним у кљуну кошчаном.\nНајзад гавран c гујом љутом слете и улете.\nПенелопа слуге пита\, могу л’ да се сете?\nСлуге ћуте. Нико не зна. Свак се чудом чуди.\nАпелијан старац рече: сви смо смртни људи\,\nНо чуј мене\, Пенелопо\, чуј ме чедо красно\,\nДух Божији кроз те знаке прориче ти јасно:\nГолуб значи тихост твоју\, зваћеш се Ирина\,\nБлагодат на теби Божју – то значи маслина.\nOp’o значи победника – победићеш страсти\,\nВенац цветни значи славу и небеске сласти;\nГавран c гујом то је демон c пакостима својим\,\nНо ти ћеш га победити терпјенијем твојим.\nTo Ирина све саслуша\, срцем устрепери\,\nИ реши се сва се дати спасоносној вери.\nШто решила\, то свршила\, и Бог joj поможе.\nМолитвама њеним светим спаси и нас\, Боже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНe помаже молитва речима\, ако срце не учествује у молитви. Само усрдну молитву слуша Бог. Авва Ксој Тивејски враћао се једанпут са Синајске горе\, па сретне монаха који му се пожали како у манастиру много страдају од суше. Рекне му Ксој: зашто се не молите и не просите од Бога? Одговори монах: и молимо се и просимо\, но кише нема. Нa то ћe Kcoj: очигледно\, ви се не молите усрдно. Хоћеш ли да се увериш да је то тако? И рекавши то уздиже старац руке к небу и помоли се. И киша обилата спусти се на земљу. Видевши ово\, удивљени монах падне на земљу пред старцем и поклони му се\, но старац\, бојећи се славе људске\, хитно побегне од њега. – Просите и даће вам се\, рекао је сам Господ. Но залуд су уста пуна молитве\, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом\, ма уста и ћутала. Бог ћe молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:\n1. како Својим вазнесењем Он означава победни свршетак целокупног деловања Свог на земљи у току неких 33 године\,\n2. како Својим вазнесењем Он учи нас\, да к небу\, a не к земљи\, управљамо сва стремљења своја. \n\n\n\nБеседа\nо божанском браку душе људске\n\nОбратите се\, синови одметници\, вели Господ\, јер сам ја муж ваш. (Јерем. 3\, 14) \nДуша је људска невеста\, а Господ живи и свесилни муж је душе људске. Своју невесту\, душу\, Господ одева у сјај и храни је благодаћу Својом. А душа од Бога мужа рађа добру децу\, и децу многу\, у виду многих и красних добродетељи. Ниједну добродетељ не може душа сама од себе родити. Само оплођена Богом\, душа рађа добродетељи. Оплођена пак светом\, душа или остаје јалова или рађа грех и порок. Зато Господ и говори људима: ја сам муж ваш. Да би душа људска знала\, за кога је обручена и с ким је венчана\, те да не би лутала и прељубом себе умртвљавала и у пепео претварала! \nБог је веран муж душе људске. Он никад невесту душу не изневерава. Његова љубав према души никад не хладни\, све док душа не окрене се од Бога и не учини прељубу. Но и тада Бог не напушта душу одједанпут\, но иде за њом и враћа је с пута погибељи. Обратите се\, говори тада Господ душама људским. Покајте се\, и опростићу вам. Обратите се\, и примићу вас. Покајници би знали рећи\, колика је милост Божја. Они би могли потврдити\, како је истрајна љубав Божја и према грешницима\, све до последњег часа. Бог је веран у љубави Својој\, и није брз на освету души прељубници. Он се стара непрестано да поврати души прељубној изгубљени стид. А стид рађа покајање\, а покајање води обновљењу\, а обновљење води првобитној љубави и верности. \nО Господе свесилни\, помози нам\, да од Твоје вечне љубави душе наше роде род добар и изобилан. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260519
DTEND;VALUE=DATE:20260520
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171044Z
LAST-MODIFIED:20260201T182120Z
UID:7619-1779148800-1779235199@stsavanyc.org
SUMMARY:Праведни Јов; пренос моштију Светог Саве
DESCRIPTION:Пролог за 6. мај\n19. мај по новом календару \n\n\n\nСвети праведни и многострадални Јов\n\nБеше Јов потомак Исава\, унука Аврамова\, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану\, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје\, и синове своје\, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест\, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана\, и лежаше Јов на ђубришту изван града\, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога\, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље\, и даде му богатство много веће него што је пре имао\, и родише му се опет седам синова и три кћери\, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година\, све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања\, које Бог на нас шаље\, и праобразом страдајућег Господа Исуса. \n\n\n\nСвети мученик Варвар\n\nБеше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака\, у тој војсци беше и Варвар\, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака\, сличан древном Голијату\, и зачикаваше Римљане\, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу\, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо\, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе\, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару\, а цар нареди\, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса\, и многи војници видећи то\, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово\, а за њима и Варвар\, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога. \n\n\n\nСвети Варвар разбојник\n\nПосле многих злочинстава покајао се и осудио сам себе\, прво\, да три године иде четвороношке и једе са псима\, и друго\, да дванаест година живи у шуми\, без одела\, без крова\, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела\, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму\, па видевши издалека Варвара\, помислише да је звер\, а не човек\, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли\, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро\, које је исцељивало разне болести и муке на људима. \n\n\n\n\nКажи\, брате\, шта поднети можеш\,\nПа ћy рећи\, колико си човек.\nЈов праведни\, богат и преславан\nБи сатаном бачен на ђубриште\,\nИ обложен гнојем и ранама –\nСтрашилиште псима и људима!\nШто имаде за дан му пропаде\nОсим вере и осим стрпљења.\nНo c оружјем вере и стрпљења\nJов победи страшнога сатану.\nБог гледаше борбу неједнаку\,\nПраведнику победу додели\,\nСа победом сва остала блага\,\nA посрами завидљивог врага. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАвва Исаија рекао o себи: „Видим себе сличног коњу лутајућем без јахача. Ко год га нађе\, седа на њега и језди на њему до миле воље. Када један јахач остави коња\, други га узјаше и поступа тако исто\, па и трећи итд.“ Овај велики подвижник\, за кога су сви c дивљењем говорили да је достигао савршенство\, рекао је то o себи или из смирења или из сећања на доба свога несавршенства. Главно је\, да је ова реч истинита у односу на свакога хришћанина\, који ходи духовно распојасан и необуздан. Тек што је једна страст c њега сјахала\, друга га је узјахала. Тек што га је једна заморила и оставила у очајању\, друга га је узјахала c обманљивом надом\, да ће га она усрећити. Такав човек нема јахача који би га управио правим путем\, без скретања ни лево ни десно. Једини пријатељски јахач\, кога треба поздравити добродошлицом\, јесте свети и моћни дух хришћански. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како је Он прво васкрсао телесно\, па се онда вазнео телесно\,\n2. како се душе праведних људи по смрти прво вазносе на небо\, док тела чекају опште васкрсење\, опште преображење\, и опште вазнесење. \n\n\n\nБеседа\nо сили коју Бог даде речима пророчким\n\nЕво ја ћу учинити да ријечи моје\nу устима твојим буду као огањ\, а овај\nнарод дрва\, те ће их спалити. (Јерем. 5\, 14) \nВидите\, браћо\, да је дејство речи Божје различито како према коме! Реч је Божја као огањ\, коме се радује праведник\, озебао у хладноћи овога света; и реч је Божја као огањ\, који спаљује неправедника\, кога је овај свет материјални сувише загрејао. Искусни духовници оставили су нам сведочанство\, да само име Исус\, које верним доноси силу\, радост и освежење\, – да то име пали зле духове као живи огањ. Тако је са сваком речју Божјом. Код једних она ствара утеху\, код других раздражење\, код једних утишава гнев\, код других појачава; код једних изазива страхопоштовање\, код других подсмех. Здравима је мед\, а болеснима је мед пелен. Но зашто народ да буде као дрва\, која ће се спалити? Зар је народ крив\, ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци\, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи\, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама\, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона. Бог је\, браћо\, праведан\, и Он зна меру свачије кривице\, и неће дати\, да неук и мален пострада колико учен и велик. \nГосподе Свевидећи\, спаси нас\, да не будемо ни слепе вође нити слепо вођени. Укрепи нам срце\, да и као вође и као вођени будемо вазда слуге Твоје\, и само Твоје слуге. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pravedni-jov-prenos-mostiju-svetog-save/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260520
DTEND;VALUE=DATE:20260521
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171216Z
LAST-MODIFIED:20260201T182132Z
UID:7622-1779235200-1779321599@stsavanyc.org
SUMMARY:Појава Часног Крста у Јерусалиму
DESCRIPTION:Пролог за 7. мај\n20. мај по новом календару \n\n\n\nСпомен појаве Часног Крста у Јерусалиму\n\nУ време цара Констанса\, сина светог Константина\, и патријарха јерусалимског Кирила\, појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом\, простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ\, и верни и неверни\, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој\, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу\, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа\, да вера хришћанска није у мудровањима светским\, по чулном разуму људском\, него у сили Божјој\, показаној кроз чудеса и знамења безбројна. \n\n\n\nСвети мученик Акакије\n\nОвај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа\, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља\, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту\, Акакије би преведен у Византију\, где издржа нове муке\, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године. \n\n\n\nПреподобни оци Грузијски\n\nУ VI веку\, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији\, јави се Пресвета Богоматер Јовану\, подвижнику Антиохијском\, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију\, да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију\, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија\, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама\, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид\, Антоније\, Давид\, Зинон\, Тадеј\, Иса\, Издериос\, Јосиф\, Михаил\, Пир\, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији\, основаше многе манастире\, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи. \n\n\n\n\nАкакије\, војин вишњег Цара\,\nАкакије за смрт се готови\,\nДушу кади тамјаном молитве;\nА пита га судија безбожни:\nЗашто Христос не избавља верне?\nШто не казни ваше мучитеље\,\nКад га зовеш Богом свемогућим?\nМученик му кротко одговара: –\nГоспод Христос велик је милошћу\,\nИ милошћу и дугим трпљењем\,\nОд грешника чека покајање\,\nA од верних трпљиво страдање.\nКад би грешне Он одмах кажњав’о\nМилост Своју како би јављао?\nA праведни кад не би страдали\,\nСилу Божју чим би показали?\nИ пред светом чим би засијали?\nРеч речена – глава посечена\,\nУ Рај Божји душа узнесена. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Признајем\, да сам ја био више дужан\, и да ми је више опроштено: од судских и јавних послова ја сам позват на свештенство\, па зато се бојим да се не покажем неблагодаран\, ако будем мање љубио него што ми је опроштено.“ Ово су речи светог Амвросија\, који је изненадно био Богом позват да промени звање и да од светског судије постане архијереј цркве Христове. Овим речима светитељ показује\, како је свештеничко звање више од световног\, како се до истог долази Божјим призвањем\, и како онај који је призват\, дугује благодарност Богу. Дуг благодарности Богу сви светитељи сматрали су својим главним дугом. Без благодарности Богу не може бити напредовања у духовном животу. Непрестана благодарност Богу јесте благородно семе\, из кога\, ако се залевало буде сузама непрестаног покајања\, израста прекрасни плод – љубав према Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на свете апостоле и то:\n1. како апостоли свети стоје сви једнодушно на молитви\,\n2. како наједанпут постаје хука c неба као дување силнога ветра. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се гресима одбија добро од људи\n\nГријеси ваши одбијају добро од вас. (Јеремија 5\, 25) \nАко немаш у изобиљу добра\, народе\, значи да имаш греха у изобиљу. Греси твоји одбијају добро твоје од тебе. Ако желиш добра себи\, народе\, одбаци грехе и не греши више\, и пропутићеш добру\, и добро ће доћи теби и неће се одвајати од тебе. Ако немаш добра\, човече\, значи да греха имаш. Не може добро становати у истој кући са грехом\, као што светлост и тама не могу бити истовремено на истом месту. Кад се светлост удаљи\, тама настане; и кад се тама удаљи\, светлост засија. Тако грех и добро могу се смењивати\, но заједно обитавати не могу. \nГријеси наши одбијају добро од нас\, о браћо моја. Ове речи није рекао само један пророк\, само једном народу\, него је сваки прави пророк говорио ове речи своме народу. Лажни пророци ласкају гресима народа свога\, и тако помажу још више одбијати добро од народа свога. А прави пророци иду на супрот гресима народним\, јер они са добром иду\, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа свога. Ако се кошница засмрди\, хоће ли медоносне пчеле ући у њу и истоварити мед свој у њу? Не! Па кад бесловесне пчеле неће да уђу у смрадну и димљиву кошницу\, како ће тек словесни Дух Божји ући у душу смрадну и димљиву од греха? А Дух Божји је поседник и дародавац свих добрих дарова. \nГосподе Душе Свети\, помози силом Твојом неодољивом људима Твојим\, да одагнају грех из душе своје\, те да би Ти могао ступити унутра са даровима Твојим животворним. Теби слава и хвала са Оцем и Сином вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pojava-casnog-krsta-u-jerusalimu/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/casni-krst.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260521
DTEND;VALUE=DATE:20260522
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171401Z
LAST-MODIFIED:20260201T182553Z
UID:7625-1779321600-1779407999@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - СПАСОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. мај\n21. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Јован\n\nСпомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када\, наиме\, Јовану беше више од сто година\, он узе седам својих ученика\, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб\, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов\, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова\, од које се исцељиваху болесници од разних болести. \n\n\n\nПреподобни Арсеније Велики\n\nОвај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму\, и добро школован\, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску\, он се предаде цркви на службу\, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен\, повучен\, ћутљив\, молитвен\, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија\, и постави га за сенатора\, окруживши га великим богатством\, и почастима\, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево\, него што га задовољаваше. Деси се једанпут\, да Аркадије учини неку кривицу\, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу\, за коју кад сазна Арсеније\, преобуче се у одело просјачко\, оде на обалу морску\, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит\, постаде ученик славнога Јована Колова\, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави\, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање\, он одговори: „Па ја сам пре њега умро\, како му\, дакле\, ја могу бити наследником?“ Повучен у једну пустињску келију\, као у гробницу\, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа\, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио\, он је себи често постављао питање: „Арсеније\, зашто си дошао у пустињу?“ Провео је педесет пет година као пустиножитељ\, и за све то време био је углед монасима\, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година\, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа\, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. \n\n\n\nСвета Емилија\n\nМати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком\, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце\, и тако их надахнула духом Христовим\, да су петоро од њих постали светитељи хришћански\, и то: Василије Велики\, Григорије\, епископ ниски\, Петар\, епископ севастијски\, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином\, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. \n\n\n\nПреподобни Арсеније Трудољубиви\n\nМонах кијевски. Никад себи није одмора давао\, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно\, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку. \n\n\n\n\nApсeнијe славни\, кога свет слављаше.\nБежећи од славе\, себи говораше:\n– Сматрај ceбe мртвим за свет и за људе.\nНe говори речи ни мудре ни луде.\nЗа реч сам се каткад у животу кај’о\,\nЗа ћутање никад нисам се покај’о.\nАко срце своје не вежем за Бога\,\nНe могу c’ отрести живота страснога.\nАко мисли моје само Бога славе\,\nСпољашње ћe страсти мене да оставе\,\nМолитвом и трудом време испуњавај\,\nТруди се што више\, a што мање спавај.\nАрсеније грешни\, та што си застао\,\nЗа што с’ у пустињу\, питам те\, дошао?\nРад спасења душе\, не рад’ ленствовања\,\nРади покајања\, a не рад’ спавања.\nЖурно себе лечи\, и душу оживљуј:\nГосподи помилуј! прости и помилуј! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНеки монах жалио се светом Арсенију\, како при читању Светог писма не осећа ни силу речи прочитаних\, нити умилења у срцу. На то ћe му велики светитељ одговорити: \n„Чедо\, ти само читај! Чуо сам да чаробници змија\, кад обајавају змије\, изговарају речи\, које они сами не разумеју\, али змије чувши изговорене речи\, осећају силу њихову и бивају укроћене. Тако и ми\, кад непрестано држимо у устима својим речи Св. Писма\, па ма силу њихову ми и не осећали\, зли духови чувши\, страше се и беже\, јер не могу да поднесу речи Духа Светога.“ Чедо\, ти само читај! Дух Свети\, који је преко надахнутих људи написао речи божанствене\, чуће и разумеће и похитаће ти у помоћ: и разумеће и осетиће демони\, и побећи ћe од тебе. To јест\, разумећe Онај кога призиваш у помоћ\, и разумеће они које желиш да отераш од себе. И оба циља биће постигнута. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како се показују огњени језици над апостолима\, по један на сваком од њих\,\n2. како се апостоли испуњавају Духа Светога и почињу говорити разним језицима\, како им сам Дух Свети даје да говоре. \n\n\n\nБеседа\nо злу као плоду мисли људских\n\nЧуј\, земљо\, ево ја ћу пустити зло на овај народ\,\nплод мисли њиховијех\, јер не пазе на моје\nријечи\, и одбацише закон мој. (Јерем. 6\, 19) \nВидите ли\, браћо\, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске\, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте\, и грана се\, и размножава се\, и цвета\, и листа\, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе\, да се тргну од злих мисли својих\, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. Благовремено опомену Бог Каина\, но Каин не хте чути опомену\, него пусти да зла помисао на брата донесе зао плод\, братоубиство. \nКоје су мисли зле? Све оне које иду насупрот закону Божјем\, речи Божјој. Зле мисли су самовољни закон човечји\, који човек самоме себи прописује мимо и насупрот закону Божјем. Ако ли је пак човек одлучно решен да се држи закона Божјег\, зле мисли су тада немоћне као сенке\, које се брзо појављују\, но исто тако брзо и ишчезавају. Тада је човек господар над мислима својим\, јер осећа Бога као господара над собом. Тада је закон Божји закон\, а зле мисли људске ништа. \nЕво\, ја ћу пустити зло на овај народ\, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе\, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе\, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене\, какво ће их зло снаћи\, као што сејач по семену цени\, шта ће имати да жање. \nО Господе кротки и незлобни\, спаси нас од нашег сопственог зла\, које смо сами у себи однеговали. Отклони зле плодове злога усева\, молимо Ти се. И помози нам почупати зло семе из душе своје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260522
DTEND;VALUE=DATE:20260523
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171520Z
LAST-MODIFIED:20260201T183111Z
UID:7628-1779408000-1779494399@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог оца Николаја
DESCRIPTION:Пролог за 9. мај\n22. мај по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Исаија\n\nОвај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса\, брата Амасије\, цара јудејског. По великој благодати Божјој\, која је била у њему\, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском\, окруженог шестокрилним серафимима\, који непрестано певају: „Свјат\, Свјат\, Свјат\, Господ Саваот“. Исаија је пророковао много ствари\, како појединим људима\, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима\, проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима\, и опомињући цара и главаре народне\, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана\, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима\, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство\, као и сва остала\, дословце се испунило. Али\, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога\, о зачећу Пресвете Дјеве\, о Јовану Претечи\, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше\, због чистоте срца свога и због ревности према Богу\, примио свише још и дар чудотворства. Тако\, када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи\, он се помоли Богу\, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије\, да би прогледао. У време цара Манасије\, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара\, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором\, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа\, и он би ухваћен\, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети\, Књигу пророка Исаије у Старом Завету) \n\n\n\nСвети Николај Чудотворац Мирликијски\n\nПренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика\, 1087. године\, буде тело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари\, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православни и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса\, како од додира моштију\, тако и од мира\, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским\, краљем српским; наиме\, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар). \n\n\n\nСвети мученик Христифор\n\nВелики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године. \n\n\n\n\nСлепи Стефан спава на Овчијем пољу\nИ у сну без мира подноси невољу.\nКрваве му очи\, дрхтаво му тело\,\nСмрт спрам таквог жића боља је зацело.\nУ том човек неки на сну му се јави\,\nУ небеском блеску\, у небеској слави.\n– Николај сам\, рече\, од Ликијског Мира\,\nA ти си од оних што Бог изабира.\nМоју десну руку погледај\, Стефане\,\nГле у њој су очи твоје сачуване!\nТи си без очију\, очи су у мене\,\nДаћу ти их онда када Господ хтедне.\nПет година прође\, a Стефан у мраку\nИма наду крепку\, има веру јаку:\n– Николај ће к мени још једанпут доћи\,\nC Божијом помоћи он ћe ми помоћи.\nТако Стефан једном у цркви мишљаше\,\nИ c плачем умилним свецу се мољаше.\nПа он у сан паде док у столу стаја\,\nАл’ ево му опет светог Николаја!\nДва краљева ока на десном му длану:\n– Ево\, рече\, краље\, дан и теби свану!\nУ име Господа што вид слепим дава\nПрогледај и викни: Богу нек је слава!\nПа очију слепих светац се дотаче\nИ мрак сe c очију к’о завеса смаче! \n\n\n\nРасуђивање\n\nМучеништво за веру може сваки хришћанин примити на себе\, како у време гоњења вере тако и у време мира. Авва Атанасије рече: „Буди мучен савешћу\, умри греху\, умртви уде земаљске\, и бићеш мученик по жељи својој. Они су се борили c царевима и кнежевима\, – имаш и ти цара греха\, ђавола\, и кнежеве демонске. Пре су били кумири\, капишта и идоложртвеници. И сад постоје они у души мислено. Ко је роб блуда\, тај се клања идолу Афродите. Ко се гневи и јари\, тај се клања идолу Ареја. Ko je среброљубив и затворен према муци и беди суседа свога\, тај се клања идолу Хермеса. Ако се уздржиш од свега овога\, и сачуваш себе од страсти\, победио си кумире\, одрекао си се зловерија\, и постао си мученик за веру.“ И тако\, дакле\, не мора човек нарочито чезнути за гоњењем и мучеништвом. Може свак и у свако време трпети мучеништво ради Христа и Његовог Јеванђеља. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како се сви људи диве и чуде слушајући апостоле где говоре разним језицима\,\n2. како се неки подсмевају говорећи: накитили су се вина! \n\n\n\nБеседа\nо проклетству човека који се узда у човека\n\nОвако вели Господ: да је проклет човјек\nкоји се узда у човјека и који ставља\nтијело себи за мишицу\, а од Господа\nодступа срце његово. (Јерем. 17\, 5) \nКад човек одступи срцем од Господа\, онда се он обично узда у људе и у себе – јер у кога би се иначе могао уздати\, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје\, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но – другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но – другога нема! \nНо\, о небо и земљо\, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима него ли у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље\, безумље\, безумље! \nДа је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут\, а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе\, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили\, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека! \nЗато да се у Бога уздамо\, браћо моја\, у Бога\, који је тврда лађа на бури\, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега\, јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо\, о Господе\, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се\, ако ми\, по безумљу и проклетству\, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-oca-nikolaja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-isaija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260523
DTEND;VALUE=DATE:20260524
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171726Z
LAST-MODIFIED:20260201T183127Z
UID:7631-1779494400-1779580799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Симон Зилот; преподобна Исидора
DESCRIPTION:Пролог за 10. мај\n23. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Симон Зилот\n\nЈедан од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо\, Симон младожења остави кућу\, и родитеље и невесту\, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа\, Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију\, у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој\, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ\, који му је припремио венац славе у царству бесмртном. \n\n\n\nСвети мученици Алфеј\, Филаделф и Кирин\n\nБраћа рођена\, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству\, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог\, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију\, и тамо убијени\, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси\, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији. (в. 2. март) \n\n\n\nПреподобна Исидора Јуродива\n\nЖивела у IV веку\, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда\, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове\, хранила се сплачинама од судова\, услуживала је све и свакога\, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир\, и кад види Исидору\, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму\, да је она луда. „Ви сте луде“\, одговори Питирим\, „а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога\, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!“ Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи\, одбеже из манастира\, и умре незнано где\, око 365. године. \n\n\n\nБлажена Тајса\n\nБеше Тајса богата девојка\, хришћанка\, у Мисиру. И реши се не ступати у брак\, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши\, она се преда развратном животу. Чувши за ово\, пустињаци умоле авву Јована Колова\, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених\, намах се покаја\, остави и кућу и све\, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу\, када она спаваше\, а Јован на молитви стајаше\, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно\, но топло\, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака. \n\n\n\n\nУ пустињи подвижник Питирим\nБога моли\, и сам ceбe пита:\nДа ли у свет има њему равна?\nТад се ангел Божји појавио\,\nПитирима благо укорео:\n– У мислима величаш се старче\,\nК’о да бољег у свем свету нема!\nХајде пођи\, старче Питириме\,\nХајде пођи да старицу видиш\,\nИсидору мниму јуродиву\,\nДа је видиш пa да се задивиш:\nОна срце од Бога не дели\,\nСвоје мисли све за Бога веже\,\nA не ка’ ти што си овде телом\nA мислима у крајеве света!\nПа да видиш све подвиге њене\,\nДа се стидом застидиш од жене!\nИ да мудрост Божију прославиш\,\nШто негује у корову руже! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ једној својој молитви обраћа се свети Јефрем Сирин Богу овим речима: „У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш ти нама грешнима\, Господе: ви људи добро знате шта сам ja претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за мене? – Шта ћу на ово рећи ја\, окајани\, лукави\, грешни\, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје\, на мучења\, на одсечене делове тела свога\, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво\, на дуги пост\, на бдења\, на несреброљубље\, на сузе и на трпљење своје до краја. A ja\, лењиви\, грешни\, безакони\, на што ћy ja указати? … Поштеди\, Господе! Поштеди\, милостиви! Поштеди\, човекољупче!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Бог Дух Свети од малих чини велике\,\n2. како Он од страшљивих чини неустрашиве. \n\n\n\nБеседа\nо томе како праведник трпи поругу због речи Господњих\n\nРијеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. (Јерем. 20\, 8) \nКо се то руга пророку Божјем\, носиоцу речи Божје\, носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов\, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога\, ми не можемо ићи њиме\, јер нам је сувише стрменит. \nКо се то руга трубачу гласа Господњега\, када он труби на узбуну због пожара\, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне\, и говоре му: што не затвориш уста\, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар\, што ти се чини\, но магла од росе планинске! \nКо се то још руга н подсмева човеку Божјем\, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена\, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао\, који те храни\, и идеш за туђим послом\, који те понижава. \nРијеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк\, тако апостол\, тако мученик\, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга\, ни подсмех никога од њих нису уплашили\, нити од сведочења одвратили\, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима. \nГосподе свеблаги\, укрепи и нас изнутра у срцу нашем\, да нас не збуни поруга\, и не смете подсмех света\, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-simon-zilot-prepodobna-isidora/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260524
DTEND;VALUE=DATE:20260525
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171841Z
LAST-MODIFIED:20260201T183141Z
UID:7634-1779580800-1779667199@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ; свети Никодим српски
DESCRIPTION:Пролог за 11. мај\n24. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил и Методије Равноапостолни\n\nБраћа рођена\, родом из Солуна\, од родитеља знаменитих и богатих\, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове\, тада\, по заповести царевој\, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову\, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград\, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова\, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску\, где веру благочестиву распростреше и утврдише\, а књиге умножише и дадоше их свештеницима\, да уче омладину. На позив папе оду у Рим\, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови\, петочисленици\, са светим Климентом као епископом на челу\, пређоше Дунав и спустише се на југ\, у Македонију\, где\, из Охрида\, продужише међу Словенима посао\, започети Кирилом и Методијем на северу. \n\n\n\nСвештеномученик Мокије\n\nРимљанин по рођењу\, и свештеник у Амфипољу\, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса\, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе\, а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године. \n\n\n\nСвети Никодим\, архиепископ Пећки\n\nОвај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори\, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“ 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог\, који зна немоћ нашу\, даће нам моћ духовну\, но ако ми прво труд покажемо“. Искрено је волео подвижнички живот\, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи. \n\n\n\n\nМуслимански вођи питали Кирила:\nКаква би то лица три у Богу била?\nАко је Бог један\, откуда три лица?\nНаш је Бог једини\, ваша су тројица!\nОдговара Кирил: није тако\, није\,\nНо ко сјајно сунце што у подне грије\,\nПа светлост\, топлоту\, и круг свој имаде\,\nTo je бледа слика божанске Тријаде.\nТри божанска лица a једна суштина\nКроз Христа је ова јављена истина.\nНикад смртан човек ово не докучи\,\nОво сам Бoг јави\, ово Црква учи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?“ На то св. Кирил одговори: „Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење\, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?“ На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.“ Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш\, заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне\, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу\, него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде\, које непријатељи чине нама појединачно\, и молимо се Богу за њих; но као друштво\, ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје\, да не би како ви\, пленећи браћу нашу\, не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како од простих прави мудре\,\n2. како од немуштих прави речите. \n\n\n\nБеседа\nо неодољивости воље Божје\n\nИ рекох: не ћу га више помињати нити\nћу више говорити у име његово; али би у\nсрцу мом као огањ разгорео\, затворен у\nкостима мојим\, и уморих се задржавајући\nга\, и не могох више. (Јерем. 20\, 9) \nАко још неко сумња\, да је Бог говорио кроз пророке\, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије\, и нека више не сумња. Пророк исповеда\, да је се био решио\, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој\, а ако је неко и обраћао пажњу\, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути\, да ли је уистини заћутао? Не\, није могао:уморих се задржавајући\, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори\, и он је морао да говори. Није\, дакле\, ствар пророка ни хоће ли говорити\, ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо – не по вољи човека\, но по вољи Бога\, и не по уму човековом\, но по уму Божјем. \nКако се пак осећа реч Божја\, кад уђе у пророка од Духа Божјега\, то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео\, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском – као под притиском огња затвореног у костима – писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га\, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини? \nО браћо моја\, неодољиво је дејство Бога Духа Светога! \nО Душе Божји Свесилни\, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-cirilo-i-metodije-sveti-nikodim-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril-i-metodije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260525
DTEND;VALUE=DATE:20260526
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T171959Z
LAST-MODIFIED:20260201T183154Z
UID:7637-1779667200-1779753599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Епифаније; свети Герман Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 12. мај\n25. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Епифаније\, епископ Кипарски\n\nРођен као Јеврејин\, но увидевши силу вере Христове\, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир\, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру\, због свог подвижништва\, духовне мудрости\, и чудотворства. Бежећи од славе људске\, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем\, који му прорече\, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста\, после више година\, Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар\, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини\, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година\, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград\, од цара Аркадија и жене му Евдоксије\, на сабор епископа\, који је требало\, по жељи царевој и царичиној\, да осуди светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград\, он оде у двор царев\, где га цар и царица дуже задрже\, наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани\, чује и Златоуст\, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: „Брате Епифаније\, чух да си саветовао цара\, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога“. На то му Епифаније отписа: „Страдалниче Јоване\, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места\, у које те прогоне“. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста\, Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар\, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство\, у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се свети Епифаније 403. године. Од многих дела светог Епифанија\, најпознатије је Ковчежић\, по грчки: Панарион\, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси. \n\n\n\nСвети Герман\, патријарх Цариградски\n\nСин првог царског сенатора\, кога уби цар Константин Погонат. Исти овај зли цар ушкопи сенаторовог сина\, овога Германа\, и силом га одагна у манастир. Као монах\, Герман засветли као звезда својим животом добродетељним. Због тога буде изабран прво за епископа кизичког\, а потом\, када се зацари Анастасије II\, и за патријарха цариградског. Као патријарх\, крстио је злогласног Копронима\, који у време крштења упрља воду нечистотом. И прорече тада патријарх\, да ће то дете\, кад постане царем\, унети у Свету Цркву некакву нечисту јерес. То се и зби. Када Копроним поста царем\, обнови јерес иконоборачку. Лав Исаврјанин\, отац Копронимов\, отпоче гоњење икона\, а кад му се патријарх Герман успротиви\, осорни Лав узвикну: „Ја сам цар и свештеник!“\, па збаци Германа с престола и отера у манастир\, где овај светитељ проживе још десет година\, док га Господ не позва к Себи у Царство небеско 740. године. \n\n\n\nСвети мученик Панкратије\n\nИз Фригије дошао беше у Рим\, где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа 304. године. Овај светитељ много се штује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена\, и у тој цркви почивају свете мошти његове. \n\n\n\n\nСледбеник Христов Епифаније\nХлебом се храни и воду пије\,\nХристовом силом он чуда ствара\,\nKao громовник јерес обара\,\nВојник Истине\, стуб Православља.\nНа смрти завет ‘ваки оставља:\n– Жеђ новца подлу ви угасите\,\nБогатом никад не завидите\,\nИ не мрзите\, не клеветајте\,\nA јерес сваку избегавајте\,\nГон’те ко змије помисли скверне\nОне од верних чине неверне.\nТрезвен ум држ’те за Бога везан\,\nПлен је ђавола човек нетрезан.\nЗа мене грешна Бога молите\,\nЖивотом целим Бога славите! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Климент Александријски наводи један страшан обичај код варвара. Када заробе\, вели\, непријатеља\, они га жива привежу за лешину мртва човека\, и тако их оба оставе да\, и жив и мртав\, заједно иструну. Кам’ да се може рећи: хвала Богу\, те је тај варварски обичај прошао! У ствари\, он није прошао\, него и данас царује у пуној сили. Сваки онај ко свој живи дух везује за тело умртвљено страстима\, варварин је исто тако као и онај ко везује жива човека за лешину и оставља да обоје иструну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како од ловаца рибе чини ловце људи за Царство Божје\,\n2. како од пастира бесловесног стада чини пастире стада словеснога. \n\n\n\nБеседа\nо томе како људи у срећи не слушају закон Божји\n\nГоворих ти у срећи твојој\, а ти рече: нећу да слушам. (Јерем. 22\, 21) \nОву жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас\, кад се искажу у лице нашег народа и безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни\, ми остављамо Бога у сенци\, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима\, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед\, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа\, у којој тражимо Бога\, него срећа\, у којој заборављамо Бога? \nО земљо\, земљо\, земљо! Чуј реч Господњу!\, вапије истинити пророк Божји. Човек је земља\, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева\, и да буде проклета\, или ће да негује поверени јој усев\, и да буде благословена? О како је ружна гола\, вододерна\, и јалова њива\, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си\, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа\, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина\, и ценити нешто њиву\, која изјалови свако семе што се на њу баци? \nШта ће бити од човека\, који у срећи својој не слуша речи Божје? Погребом магарећим погрепшће се.Тако рече пророк цару Јоакиму\, и реч се његова зби. Када Халдејци заузеше Јерусалим\, убише Јоакима\, вукоше га испод зидина градских\, и оставише псима. И би с царем непослушним што бива и с магарцима. О човече\, о земљо! Чуј благовремено реч Господњу\, да се не излије на тебе гнев домаћина као на јалову њиву\, и да крај твој не буде исти као и крај магарца. \nГосподе дуготрпељиви\, спаси нас окамењености срца и помрачености ума\, од ове две љуте болести\, злехудих последица оних часова живота\, које људи називају срећним. Спаси и помилуј\, Господе над војскама! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-epifanije-sveti-german-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-epifanije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260526
DTEND;VALUE=DATE:20260527
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172129Z
LAST-MODIFIED:20260201T183208Z
UID:7640-1779753600-1779839999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Гликерија
DESCRIPTION:Пролог за 13. мај\n26. мај по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Гликерија\n\nКћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој\, настани се Гликерија у Трајанопољу\, у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита\, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама)\, Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада“. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата\, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена\, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади\, отвори тамницу и зачуди се\, кад је виде здраву\, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије\, видевши то чудо\, и сам исповеди Христа Господа\, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену\, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња\, она хваљаше Господа\, спомињући чудо над три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове\, и помоливши се Богу\, ова света дева предаде душу своју Господу\, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро\, којим се лечаху болесници од најтежих болести. \n\n\n\nСвети мученик Александар\n\nСловен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да\, по царевој наредби\, ода почаст идолима римским\, због чега би дат капетану Тиверијану\, да га или усаветује\, да се одрекне Христа\, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни\, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград\, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани\, молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања\, Александру се више пута јављао ангел Божји\, блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту\, званом Карасура\, мученик створи чудо молитвом; наиме\, када жеђ досади и њему и војницима\, који га праћаху\, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом\, виде светле ангеле Божје унаоколо\, и уплаши се\, и клону му рука. Упита га Александар\, зашто му клону рука\, а он рече\, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом\, Александар се помоли Богу\, да одступе ангели\, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет. \n\n\n\nПреподобни Јован\, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски\n\nОснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври\, потом основао свој манастир\, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028.\, а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере\, која је морем дошла у манастир. \n\n\n\n\n– Гликеријо\, жртвуј боговима!\nНаређује безумни судија\,\nИл’ у огњу сагорети мораш.\nГликерија судији се руга:\n– Бог је један. „богови“ су беси\,\nКоји но ти памет помућују.\nКакве жртве безумни човече?\nЖртва једна не би л’ на Голготи\,\nЖртва страшна\, божанска крвава\,\nШто укиде све крваве жртве?\nЈедну жртву после он жртве\,\nЈедну жртву Господ од нас тражи:\nЧисто срце\, олтар молитвени\,\nЧисте руке\, дела милосрђа\,\nВеру\, наду. љубав\, благочешће.\nТакву жртву трудим се принети\nЖивом Богу\, Створитељу моме:\nБог Пресвети такву хоће жртву\,\nНe лешину крваву и мртву. \n\n\n\nРасуђивање\n\nO сили смрти и крста Христова пише свети Атанасије: „Чија је смрт икада изгонила демоне? И чије су се смрти икада бојали демони тако као смрти Христове? Где се само произноси име Спаситељево\, тамо се изгони сваки демон. Ко је у таквој мери укротио у људима душевне страсти\, да и блудници живе целомудрено\, и човекоубице не служе се више мачем\, и бојажљиви постају мужествени? Нe вера ли Христова? Нe крсно ли знамење? И ко је други уверио људе тако у бесмрће као крст Христов и васкрсење тела Христова?“\nСмрт безгрешника и крст човекољупца однели су већу и трајнију победу него ли сви цареви земаљски са многомилионим војскама. Јер која је војска икада могла победити једног јединог демона? Међутим\, сам спомен имена Распетога на крсту\, нагони у бекство војске демонске. O кад би сви хришћани знали\, какво богатство имају у имену Христовом\, и какво оружје у крсту Христовом! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како апостоли вођени Духом Светим путују по целоме свету без средстава и без пријатеља\,\n2. како обраћају вери Христовој богаташе и сиромахе само речју\, животом и чудесима. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се Бог служи неверним да би казнио верне\n\nНавуходоносор\, цар Вавилонски\, слуга мој\, вели Господ. (Јерем. 25\, 9) \nНије ли ова реч тврда? Ко се може њом нахранити? Цара незнабожачког\, цара идолопоклоничког\, назива Господ слугом Својим! Ако је слуга Божји онај ко зна за правога Бога и ко се држи закона Божјег\, како може бити слуга Божји онај ко не зна за правог Бога и ко се не држи закона Божјег? Заиста\, прави је слуга Божји онај ко зна за правог Бога и ко се држи закона Божјег\, али кад онај коме је Бог дао знање о Себи\, дао закон Свој\, преврати знање у незнање и закон у безакоње\, онда Господ узима за слугу Свога онога незналицу\, да би казнио одступника. Јер\, одступник од Бога гори је од незнабошца\, и одступник од закона Божјег нижи од рођеног идолопоклоника. \nЗато\, кад Израиљ\, као стара црква Божја\, одступи од Бога и закона Божјег\, избра Бог Навуходоносора за слугу Свога\, да казни Израиља одступника. \nЗато\, кад хришћански народи у Азији и Африци\, кроз многобројне јереси\, одступише од Бога\, узе Бог за слугу Свога Арапе\, да казни хришћане\, да би их уразумио. \nИ кад хришћански народи на Балкану одступише од Бога и Божјег закона\, призва Бог Турке за слуге Своје\, да казни одступнике\, да би их казном уразумио. \nКад год верни одступају од Бога\, Бог плете бич од неверних\, да уразуми верне. Па као што верни свесно и хотимично одступају од Бога\, тако неверни несвесно и нехотично постају слуге Божје\, бич Божји. \nНо неверне узима Господ само тренутно у службу против верних. Јер за земљу Навуходоносорову\, вели исти Господ\, да ће је походити за њена безакоња и обратићу је у пустош вечну. Тада ће се наћи слуга против слуге. Јер није Бог узео Вавилонце за слугу због њихове доброте и вере\, него због израиљске злоће и неверства. \nГосподе праведни\, помози нам Духом Твојим свевишњим држати се увек Тебе јединога истинитога Бога и Твога закона\, јединог спасоносног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-glikerija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-glikerija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260527
DTEND;VALUE=DATE:20260528
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172316Z
LAST-MODIFIED:20260204T085624Z
UID:7643-1779840000-1779926399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Исидор; Свети мученик Максим
DESCRIPTION:Пролог за 14. мај\n27. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Исидор\n\nУ време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту\, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин\, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело\, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа\, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему\, и остаћу у Њему\, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода\, те најпре бише Исидора воловским жилама\, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим\, војводу постиже казна Божја\, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди\, па хвалећи Бога\, изађе на губилиште\, где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово\, но зато и сам пострада и прими венац мученички. \n\n\n\nПреподобни Серапион Синдонит\n\nСиндон значи крпа платна. Синдонитом назван би овај светитељ\, јер своју телесну наготу скриваше само једном крпом платна. У руци носаше Јеванђеље. Живљаше Серапион као птица без крова и без бриге\, прелазећи с једног места на друго. Свој синдон даде једном беднику\, који дрхташе на мразу\, а он оста сасвим наг. Кад га неко упита: „Серапионе\, ко те обнажи?“\, он показа на Јеванђеље и рече: „Ово!“ Но потом и Јеванђеље даде за откуп некога дужнога човека\, кога поверилац му гоњаше у тамницу за дуг. Једном у Атини четири дана не једе ништа\, јер немаде\, и поче викати од глади. Кад га упиташе философи атински\, зашто виче\, он одговори: „Тројици бејах дужан; двојицу подмирих\, а трећи ме још мучи. Први зајмодавац јесте телесна похот\, која ме мучаше од младости; други среброљубље\, а трећи трбух. Она двојица ме оставише\, још ме овај трећи мучи“. Дадоше му философи златник да купи хлеба. Он оде хлебару\, узе један хлеб само\, остави цео златник\, и оде. У старости представио се мирно Господу\, у V веку. \n\n\n\nБлажени Исидор Јуродиви\, Христа ради\n\nНемац пореклом. Дошавши у Ростов заволи веру православну\, па не само да постаде члан Православне цркве\, него узе на се тешки подвиг јуродства. Ноћиваше у једној колиби од грања\, што сам беше направио у неком блатишту. Велика и страшна чудеса показа овај светитељ и за живота и по смрти. Једноме трговцу\, који беше избачен из лађе и дављаше се у мору\, јави се Исидор идући по води и изведе га на обалу. У књаза Ростовског пресушише одједном сви судови с вином\, када слуге његове отераше Исидора испред врата и не дадоше му ни поискану чашу воде. Када умре\, 1484. године маја 14. у својој колиби\, сав Ростов замириса неким дивним мирисом. Онај трговац\, кога Блажени спасе на мору\, подиже му цркву на оном месту где му беше колиба. \n\n\n\n\nИсидор блажени са собом се рво\nДок бестрастан поста као сухо дрво\,\nНо и сухо дрво пчеле медом пуне\,\nИ из сухе стене каткад извор груне.\nТело блаженога Духом напуњено\nМедом благодати срце заслађено.\nИзвор Божје силе у сулуду телу\,\nСкривено богатство у бедну оделу\,\nИсидор чудесни на ђубришту лежа\,\nПо улицам’ вика\, и скака\, и бежа\,\nБез крова и крува и без пријатеља\,\nНo под оком будним свога Створитеља\nОн поука беше сујетним људима\nИ укор – за земљу скотски везанима:\nОн животом својим к’о да хтеде peћи:\n– Људи\, бриге ваше одводе несрећи.\nСрећан није онај ко Божије краде\,\nНо ко Бога самог к’о благо имаде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nГрех који служи другима на саблазан\, двојни је грех. Благоразуман човек пашти се\, да својим греховним примером не саблазни ма кога и нe наведе на грех. Св. Амвросије похваљује такву благоразумност рано упокојеног цара Валентинијана\, наводећи ове примере из његовог живота: „Чувши цар да се говори по Риму o њему као страсном ловцу и љубитељу зверова – што он у ствари није био – и као да та страст одвлачи цара од државних послова. Он одмах нареди\, да се побију сви зверови у његовој башти. Чувши опет како неки злобници шире глас o њему\, као да рано ручава (хотећи тиме да га представе прождрљивим)\, он наложи на себе врло тврд пост и тајно и јавно. При јавним обедима ретко се виђао да неки залогај метне у своја уста. Кад су се опет сестре његове спориле c неким човеком око неког имања\, цар\, и ако је имао права да он спор пресуди\, упути тај предмет јавном суду\, да му се не би пребацила пристрасност.“ \nЗаиста овај побожни цар са великим страхом држао је реч Господњу: Тешко оном ко саблазни једног од ових малих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Дух Свети води апостоле кроз све скорби и муке испуњујући срце њихово утехом и радошћу\,\n2. како Дух Свети чини те расте и успева семе јеванђелско\, које апостоли сеју пo свету\, чак и тамо где изгледа узалуд бачено. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као изданку Давидову\n\nУ те дане и у то вријеме учинићу да проклија Давиду изданак прави\,\nкоји ће чинити суд и правду на земљи. (Јерем. 33\, 15) \nОвим речима прориче свети пророк Јеремија долазак Спаситеља света из колена Давидова. Изданак прави јесте сам Господ Исус Христос. Ни на кога се другог не могу ове речи односити\, пошто у време доласка Господа Исуса на престолу јерусалимском не сеђаше више кнез из колена Давидова но странац\, Ирод Идумејац. Нити пак од тада до данас би неки други знаменит изданак од Давида\, ни као владар светски ни као владар духовни. У време рођења Христова беше само још неколико лица из племена Давидова\, и то незнатна и осиротела. У ове се убрајаху и Пресвета Дјева и праведни старац Јосиф дрводеља. Јасно је\, дакле\, да за минуле хиљаде година\, откако је ово пророчанство изречено\, није се појавио неки други величанствен изданак из колена Давидова\, осим самога Господа Исуса. Ово постаје још јасније из следећих речи: као што се не може избројати војска небеска ни измјерити пијесак морски\, тако ћу умножити сјеме Давида слуге својега и Левита слугу својих. \nОве речи се могу однети само на духовне потомке Давидове кроз Христа Господа\, тј. на хришћане\, јер само се број хришћана (а никако телесних потомака Давидових\, којих уопште и нема никако) за ових 20 векова може мерити са звездама на небу и са песком у мору. \nО браћо моја\, радујмо се што и ми хришћани спадамо у овај безбројни народ Божји\, у овај највећи народ у историји света\, како по броју\, тако и по карактеру. Радујмо се још више\, што и ми припадамо овоме божанском Изданку Давидовом\, који нас крвљу Својом искупи од туђина\, и посвоји\, и учини наследницима и санаследницима Царства вечнога. \nГосподе преблаги\, Ти си избавио нас\, блудне синове\, од свињарског понижења и гладовања\, и учинио си нас синовима Царским. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-isidor-sveti-mucenik-maksim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isidor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260528
DTEND;VALUE=DATE:20260529
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172438Z
LAST-MODIFIED:20260204T085645Z
UID:7646-1779926400-1780012799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Пахомије Велики; Свети Ахилије
DESCRIPTION:Пролог за 15. мај\n28. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Пахомије Велики\n\nРодом Мисирац\, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом\, дознавши од хришћана за једнога Бога\, и видевши њихов благочестив живот\, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу\, знаменитом подвижнику Паламону\, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника\, на месту званом Тавенисиот\, и даде му дашчицу\, на којој беше написан устав општежитељног манастира\, наредивши му да такав манастир устроји на том месту\, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега\, Пахомије поче стројити многе ћелије\, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде\, Пахомије му просто рече\, да он следује заповести Божјој\, без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи\, покренути Духом Божјим\, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом\, добијеном од ангела. А када се број инока увелича\, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота\, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење\, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије\, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године\, у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља\, као што су: Теодор\, Јов\, Пафнутије\, Пекузије\, Атинодор\, Епоних\, Сур\, Псој\, Дионисије\, Псентаисије и други. \n\n\n\nСвети Ахил\, епископ Лариски\n\nОвај велики јерарх и чудотворац рођен би у Кападокији. Учествовао на I васељенском сабору\, на коме је посрамио јеретике и\, како својом ученошћу тако и светошћу\, изазвао велико дивљење. Узевши један камен\, свети Ахил викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје\, како ви кажете\, реците\, нека из овог камена потече јелеј!“ Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахила. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу\, као што ми верујемо\, нека потекне јелеј из овог камена“. И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил\, цар македонски\, када освоји Тесалију\, пренесе мошти Ахилове у Преспу\, на острво у језеру\, које се прозва\, а и данас зове Ахил\, или Аил. \n\n\n\nПреподобни Силуан\n\nНајпре био комедијант глумећи се над свим и сваким. Потом\, загрејан љубављу Христовом\, постао учеником светог Пахомија. „Готов сам живот свој дати\,“ говорио је свети Силуан\, „само да бих добио опроштај грехова“. \n\n\n\n\nПахомије Духом Божјим гори\,\nПахомије c ангелима збори.\nОко њега иноци се роје\,\nСви пред Богом као свеће стоје.\nЈедног дана закуца звекира\,\nСестра Авве за Авву разбира\,\nГодинама видела га није\,\nНек се јави\, што се од ње крије?\nВратар Авви поруку износи.\nАвва њему: поздравље joj носи:\nЈа ти\, сестро\, желим сваку срећу\nНо доћи ти на виђење нећу\,\nЈа сам свету једном збого рек’о\nИ свега се у свету одрек’о.\nСестро моја\, одреци се и ти\,\nЖур’ се\, сестро\, Богу посветити\,\nСвет сем гроба шта ти може дати?\nХристос ће те животом венчати.\nСветске сласти варљиви су снови\nУспаван се тим сновима тови\,\nНо пробуђен осећа се гладан\nИ сном другим душмански поткрадан\,\nКо лав гладан тад за храном риче\,\nЗа хлеб прави вапије и виче.\nХистос чује ко год га призива\nИ гладноме даје хлеба жива.\nTo je јава – друго су маштања\,\nИзван Христа не има надања.\nСестра чула па се расплакала.\nБратов савет хитно послушала. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад насилник врши насиље над праведником из користољубља\, тада насиље доноси једну корист и једну штету\, и то: штету насилнику\, a корист насилно пострадалом. Борис Годунов убио је осмогодишњег царевића Димитрија\, да би он завладао престолом без такмаца. Сврше се брзо и царски дани Борисови\, и насилник се преда трулежи и проклетству\, a Димитрије се посвети. После 15 година лежања у гробу Димитријево тело се откопа и нађе нетљено и чудотворно. \nИ зби се над његовим телом 45 чудесних исцељења. Чија је\, дакле\, штета a чија корист од насиља? Кад би насилник помислио\, да ћe насиљем помоћи своме противнику\, да се уврсти у свеце и да ће себи спремити погибао и проклетство\, одустао би од умишљеног насиља. Али крива мисао је претеча и сапутник насиља. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Духом Светим апостоли добијају виђења тајни онога света\,\n2. како Духом Светим апостоли прозиру у тајне срца људског. \n\n\n\nБеседа\nо прореченој и збивеној пропасти идола мисирских\n\nКуће богова мисирских попалиће огњем. (Јерем. 43\, 13) \nКо ће то попалити? Навуходоносор\, цар вавилонски\, слуга мој\, говори Господ. Пророчанство се ово обистинило: Навуходоносор је покорио Мисир\, и куће лажних богова\, идола мисирских\, попалио је огњем. Попалио их је\, но није их уништио за свагда. Јер\, дошла је потом пропаст и Вавилону\, опет по пророчанству светога пророка Јеремије\, и Вавилон је постао\, и до данас остао гомила\, стан змајевски\, чудо и подсмијех\, да нико не живи у њему (51\, 37). Али је у предању\, које је записао св. Епифаније Кипарски\, остало и друго једно пророчанство Јеремијино\, о коначном разорењу идола мисирских. „Сви ће идоли пасти\,“ гласи то пророчанство\, „и све рукотворено ће се скрушити у оно време када дође овамо Дјева Мати са Младенцем\, рођеним у пећини и положеним у јасле.“ И ово пророчанство сачували су сами жречеви мисирски\, који су од времена Јеремије увели били у обичај сликати Дјеву\, како почива на постељи и Њеног Младенца\, како повит пеленама лежи у јаслама. \nНавуходоносор\, слуга\, могао је по допуштењу Божјем само косити зло\, али не и чупати из корена. Но покошено зло\, као и покошена трава\, поново расте. А када је Господар дошао на земљу\, Он је чупао зло из корена. Навуходоносор\, слуга\, попалио је храмове и полупао идоле\, но храмови су ипак обновљени и идоли нови направљени\, јер нису били истргнути из душа људских. А када је Господар дошао и зацарио се у душама Мисираца\, храмови и идоли су заувек пали. Исто тако и с непослушним и богоборним Јеврејима: Навуходоносор\, слуга\, одвео их је у ропство на 70 година\, а увређени Господар расуо их је по свему свету\, где се у расулу и данас налазе\, после близу 2000 година. И то расуло народа јеврејског по целом свету јасно је прорекао Јеремија. И тако је време оправдало пророка Божјег у свима речима његовим. \nГосподе Свевидећи\, дај нам\, да се држимо речи Твога истинитога пророка. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-pahomije-veliki-sveti-ahilije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pahomije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260529
DTEND;VALUE=DATE:20260530
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172547Z
LAST-MODIFIED:20260204T085835Z
UID:7649-1780012800-1780099199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Теодор; свештеномученик Теодор Вршачки; мученик Вукашин; Св. Викентије и мученици сурдулички
DESCRIPTION:Пролог за 16. мај\n29. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Освештани\n\nУченик светог Пахомија. Рођен и одрастао као незнабожац\, но као младић дошао до познања праве вере\, крстио се\, и чувши за светог Пахомија\, добегао овоме у манастир тајно од својих родитеља. Свети Пахомије га замонаши и заволи због његове необичне ревности и послушности. Кад му је дошла мајка да га зове натраг дома\, он се не хтеде ни јавити мајци\, но мољаше се Богу за њу\, да би и њу Бог просветио истином. И заиста\, мајка не само не поврати свога сина кући\, него се и сама не поврати. Видећи недалеко женски манастир\, којим управљаше сестра Пахомијева\, она ступи у њега и замонаши се. После извесног времена дође у манастир и брат Теодоров\, Пафнутије\, те се и он замонаши. Деси се једном\, да епископ града Панопоља позва светог Пахомија\, да му устроји манастир за многе који жељаху монашког живота. Пахомије узе собом Теодора\, и предаде у главноме овоме дужност око устројења манастира. По смрти светог Пахомија Теодор поста игуманом свих Пахомијевих манастира\, и до дубоке старости поживе богоугодно управљајући мноштво монаха на пут спасења. Упокојио се мирно и преселио у царство вечне светлости 368. године. \n\n\n\nБлажена девица Муза\n\nО њој прича свети Григорије Двојеслов\, да је била само девет година стара\, када јој се у два маха јавила Пресвета Богородица\, окружена сјајним девицама. Када је Муза изјавила жељу\, да и она буде у тако сјајној пратњи Царице Небесне\, Богородица јој рекне да ће кроз месец дана доћи по њу и узети је. Још јој нареди како треба да живи за тих тридесет дана. Двадесет петог дана паде Муза у постељу\, а тридесетог дана опет јој се јави Света Пречиста\, зовући је тихим гласом\, на што Муза одговараше: „Ево ме идем\, Госпођо\, ево ме идем!“ И испусти дух свој. Прешла из свог живота у вечни у I веку. \n\n\n\nСвети Никола Мистик\, патријарх Цариградски\n\nПрославио се необичном строгошћу живота. Цар Лав ожени се четврти пут\, због чега му патријарх забрани улазак у цркву\, а свештеника који га венча – рашчини. Због тога цар збаци патријарха и отера га у манастир. Делегати римског папе Сергија III одобре цару четврти брак. Но када цар умре\, Никола поново дође на престо патријаршијски и сазва сабор 925. године\, на коме четврти брак у опште би хришћанима забрањен. Упокојио се 930. године. Мистик означава најстаријег члана царског савета. Најпре је овај светитељ\, дакле\, био дворјанин високог чина\, по том је оставио сујету света и замонашио се. Скончао мирно 930. године. \n\n\n\nСвети новомученик Николај\n\nРодом из Епира. За веру Христову мучен од Турака и посечен у Трикали 1617. године. Глава овог мученика чува се и данас у једном од Метеорских манастира у Тесалији. Чини многа чудеса\, лечи најтеже болести\, а нарочито је познато\, да одгони скакавце са њива. \n\n\n\nПреподобни мученици Саваити\n\nУ време цара Ираклија\, око 610. године\, пострадаше за веру Христову четрдесет четири монаха из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Њихово јунаштво и страдање описао je очевидац\, свети Антиох. (види 24. дец) \n\n\n\nСвети свештеномученик Теодор\, епископ Вршачки\n\nЕпископ Теодор се 1594. године нашао на челу устаника у Банату. Устаници су на заставама имали лик светога Саве. Темишварски паша ухвати у Вршцу владику Теодора и живог га одере. Исте године донете су мошти Светог Саве из манастира Милешеве и спаљене на Врачару. \n\n\n\n\nНиколај мученик за Христа пострада\nИ трпљењем љутим ђавола надвлада;\nНе хте јунак свога одрећи се Спаса\,\nНо слављаше Бога док имаше гласа;\nA кад глас га изда\, он срцем слављаше\nИ за муке веће душмане мољаше.\nТукоше га Турци свирепи ко вуци\,\nПредаваше свакој нечовечној муци\,\nИ најзад му свету отсекоше главу.\nСкотрља се глава у зелену трву\,\nСветитељска глава светлошћу засија;\nХришћанин ту главу у свилу завија\nИ у цркву носи да лек многим буде\,\nДа наказне лечи\, и слепе\, и луде.\nБог неверне казни са свакога краја\,\nA прослави вечно верног Николаја. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКада Теодор Освештани беше у Панопољу са својим духовним оцем св. Пахомијем\, дође му неки философ и понуди да се препире c њим o вери. Па стави философ Теодору ова три питања: „Ко се не роди a умре? Ко се роди a не умре? И ко умре a не иструну?“ На ова питања одговори св. Теодор: „Адам се не роди a умре. Енох се роди и не умре. Лотова жена умре и не иструну.“ Па додаде светитељ и овај савет философу: „Послушај ти наш здрав савет: остави се бескорисних питања и схоластичких силогизама\, приступи ка Христу\, коме ми служимо\, и добићеш опроштај грехова!“ – Философ занеми од таквог оштроумног одговора\, и постиђен удаљи се. \nИз овога се јасно види огромна разлика између једног незнабожачког философа и једног хришћанског светитеља. Онај се губи у апстракцијама\, у вештим обртима речи\, у логичним зачикавањима\, у мисаоном спорту\, док је овај управио сав свој ум на Бога живога и на спасење своје душе. Онај је апстрактан и мртав\, овај је практичан и жив. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Дух Свети чудесно управља ноге апостола по далеким земљама\,\n2. како их чудесно из далеких земаља сабира у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. \n\n\n\nБеседа\nо јављању пророка Јеремије из онога света\n\nПотом се јави други један муж\, диван седином и славом\,\nоколо Њега неки чудни и великолепни ореол. Одговори Онија и рече:\nово је братољубац\, који се много моли за људе и за свети\nград\, Јеремија Божји пророк. (II Макав. 15\, 13-20) \nОво је виђење које виде храбри Јуда Макавеј. Прво му се јави из онога света Онија архијереј\, а потом свети пророк Јеремија. Као што Мојсеј и Илија беху виђени у слави од апостола на Гори Таворској\, тако некад Јуда Макавеј виде у слави пророка Јеремију. Ни пре Христа Васкрслог\, дакле\, Бог милостиви није остављао људе без сведочанства о животу после смрти. У хришћанском времену пак та сведочанства су без броја и без краја. Ко и после свега тога сумња у живот после смрти\, тај стоји под проклетством свога греха као под гробном плочом. И као што мртве ствари не могу да виде светлост дана\, тако ни он не може да види живот који јесте и коме нема краја. \nНо погледајте\, каквом је славом увенчан пророк Јеремија у ономе животу! Диван седином и славом!Около њега нека неописана отменост\, неки светли ореол\, нека неисказана пријатност и красота. Он који је бивао вучен и тучен од људи којима је саопштавао вољу Божју\, и који је био сужањ у тамници\, и мученик у смрадној рупи\, и који је као лажа исмеван\, и као издајник суђен\, и најзад као преступник камењем убијен! Но један је суд грешнички а други је суд Божји. Најпониженији међу људима постао је код Бога увенчан славом ангелском. \nИ још погледајте\, како небо назива онога кога је земља назвала лажом и издајником и преступником! Братољубац – тако га назива небо. Братољубац који се много моли за људе. Видите\, најзад\, како се светитељи на небесима много моле Богу за нас! Не спавајући\, они се моле за нас кад спавамо; не једући\, они се за нас моле кад једемо и преједамо се; не грешећи\, они се моле за нас кад грешимо. \nО браћо\, застидимо се пред толиким нашим искреним пријатељима. Застидимо се\, застидимо се од толиких светитељских молитава за нас\, и придружимо се молитвама њиховим. Господе пречудни\, опрости нам грешну лењост и тупост нашу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-teodor-svestenomucenik-teodor-vrsacki-mucenik-vukasin-sv-vikentije-i-mucenici-surdulicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodor-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260530
DTEND;VALUE=DATE:20260531
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172713Z
LAST-MODIFIED:20260204T085928Z
UID:7652-1780099200-1780185599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Андроник и Јунија Пећка икона Пресвете Богородице (Летње - духовске задушнице)
DESCRIPTION:Пролог за 17. мај\n30. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Андроник\n\nЈедан од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла\, као што сам Павле пише (Рм 16\, 7)\, спомињући и свету Јунију\, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније\, но не становаше на једном месту\, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства\, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа\, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар). \n\n\n\nСвети мученик Солохон\n\nРодом би Мисирац и војник римски под војводом Кампаном\, у време нечестивог цара Максимијана. Када дође царска наредба\, да сви војници принесу жртве идолима\, Солохон се изјасни као хришћанин. То исто учинише и два његова друга: Памфамир и Памфалон. Војвода нареди те их бише и мучише страшним мукама\, под којима издахнуше свети Памфамир и Памфалон. Солохон оста још у животу\, и би стављен на нове муке. Тако\, нареди војвода војницима\, да му мачем отворе зубе и саспу у уста жртву идолску. Мученик зубима сломи гвожђе и не прими у се смрадну жртву идолску. Најзад му прободоше писаће перо кроз оба уха и тако га оставише да умре. Хришћани узму мученика и однесу у дом удовице\, где се мало окрепи јелом и пићем\, па настави саветовати верне да буду истрајни у вери и у мукама за веру. После тога уздиже хвалу Богу\, сконча свој земни живот\, и предста Господу у Царству небеском 298. године. \n\n\n\nСвети Стефан\, патријарх Цариградски\n\nСин цара Василија Македонца и брат цара Лава Мудрог. На престо патријаршијски дошао је после Фотија и управљао Црквом Божјом од 889-893. године. Мирно скончао и предстао Господу кога је много љубио. \n\n\n\n\nАпостол Андроник\, сродник светог Павла\,\nПроповедник мира и духовног здравља\,\nЉубављу пламеном ка Христу гораше\nИ науку светлу светом проношаше:\nБез плате и неге и без много pуxa\,\nСамо богат силом божанскога Духа.\nСве муке подели са светом Јунијом\nДок крст не пронеше целом Панонијом.\nГде крст часни блесну\, ту нестаде таме\,\nИздвоји се жито без плеве и сламе.\nПренуше се људи из сна животињства\,\nИ дар усвојише Божијега посинства.\nРазбише идоле као слабе трске\,\nОставише раздор и пороке мрске\,\nЗапеваше уста кад срце зајеца:\nОче наш небески\, ми смо Твоја деца!\nСад примисмо светлост од Твог апостола\,\nПрости нам што бесмо робови идола. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле страшног земљотреса у Антиохији говорио је Златоуст народу: „Велики су плодови земљотреса. Погледајте човекољубље Господа\, који потреса град a утврђује душу\, који колеба темеље и укрепљује помисли\, који показује слабост града a вољу чини силном! Обрати пажњу на Његово човекољубље: Он поколеба за мало – a утврди на свагда; земљотрес – за два дана\, a благочешће треба да остане на све време; ожалостили сте се за кратко – a утврдили заувек… Мајка хотећи да одлучи свога младенца од навике честог плакања\, силно затресе малу колевку његову\, не зато да би га погубила\, него да би га устрашила. Тачно тако и Господар свега\, који држи у рукама Својим весељену\, потреса ову не зато да би је срушио\, него да би обратио к спасењу оне (људе) који живе безаконо.“ Ето како су Свети Оци\, стубови Цркве васељенске\, знали објаснити човекољубљем Божјим и напасти\, исто онако као и благодјејања\, и несрећу исто онако као и срећу. \nДа се постидимо ми\, који смо и спори благодарити Богу\, кад Бог даје и брзи роптати на Бога\, кад Бог узима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на свете мученике за веру и то:\n1. како им Дух Свети даје мудрост да говоре пред судовима\,\n2. како им Дух Свети даје храброст да гину на губилиштима. \n\n\n\nБеседа\nо Духу Светом Утешитељу\n\nА утјешитељ Дух Свети\, којега ће Отац послати у име моје\,\nон ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох. (Јов. 14\, 26) \nШта практично значе ове речи ако не да треба сваки дан да се молимо\, да нам се пошаље Дух Свети онако исто као што се молимо сваки дан за хлеб насушни? Бог је вољан сваки дан да нам пошаље Духа Светога\, но Он тражи од нас\, да се сваки дан молимо за Духа Светога. Јер као у погледу хлеба што бива час обиље час оскудица\, тако бива и у погледу Духа Светога. Дух Свети долази нам и одлази од нас\, како кад\, сходно нашој ревности или лености у молитви\, сходно добрим делима и трпљењу. Зато је Црква установила\, да се прво јутарње богослужење почиње призивањем Духа Светога: \nЦаре небесни у душе истини – приђи! – а потом долази молитва: \nХлеб наш насушни дај нам! \nЗашто? Зато што без Духа Светога ми не умемо ни хлеб употребити како треба за наше спасење. \nОн ће вас научити свему. То јест: сваки дан и сваку ноћ\, према приликама у којима се будете налазили. Он ће вас упутити\, посаветовати\, наставити шта треба да мислите\, шта треба да говорите\, шта треба да чините. Зато просите од Бога само Духа Светога\, а остало Он ће донети сам собом\, све што вам у извесном тренутку буде требало. Кад Он буде сишао на вас\, ви ћете све знати\, све умети\, све моћи што је потребно. \nИ напоменуће вам све што вам рекох. То јест: не бојте се\, да ћете заборавити моју науку и моје речи. Дух Свети зна све што и Ја знам\, те кад Он буде присутан у вама\, биће и сва наука моја присутна у вама заједно са Њим. \nО Господе Душе Свети\, благоволи сићи на нас\, не по нашој заслузи\, но по заслузи Господа Исуса и по Твојој бескрајној благости. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-andronik-i-junija-pecka-ikona-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andronik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260531
DTEND;VALUE=DATE:20260601
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250516T172832Z
LAST-MODIFIED:20260204T090009Z
UID:7655-1780185600-1780271999@stsavanyc.org
SUMMARY:СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ПЕДЕСЕТНИЦА - ТРОЈИЦЕ
DESCRIPTION:Пролог за 18. мај\n31. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Теодот и седам девојака мученица\, Текуса\, Александра\, Клавдија\, Фаина\, Ефрасија\, Матрона\, и Јулија\n\nТеодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири\, за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен\, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају.“ (1. Кор 7\, 29) А крчму држаше\, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама\, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака\, беху мучене\, поругане\, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих\, света Текуса\, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице\, и\, вођен од ангела Божјих\, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији\, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот\, као да беше у туђем телу\, имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране\, и зубе му камењем раздроби\, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште\, многи хришћани плакаху за њим\, а свети Теодот им говораше: „Не плачите\, браћо\, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа\, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити“. – Рекавши то\, положи своју главу на пањ под мач\, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун). \n\n\n\nСвети мученици Петар\, Дионисије\, Андреј\, Павле и Христина\n\nПетар – диван младић\, Дионисије – муж угледни\, Андреј и Павле – војници\, и Христина – шеснаестогодишња девица\, сви исповедише храбро Христа Господа и поднеше муке и смрт за име Његово. Неки Никомах\, који с њима би мучен\, одрече се Христа усред мука\, и наједном сиђе с ума\, па као бесан гризаше своје тело и бацаше пену на уста докле не издахну. То је било 250. године. \n\n\n\nСвети мученици Ираклије\, Павлин\, Венедим\n\nБеху Атињани. Пострадаше за веру у време Декијево. За име Христово беху сажежени у пећи огњеној. \n\n\n\n\nКрај Анкире на зеленом брегу\,\nТу дружина гоњених хришћана\nС благословом објед обједаше.\nШто је сунце међ’ звездама сјајним\nTo Теодот у дружини бјеше\,\nA до њега презвитер Фронтоне.\nПа Теодот бесједи Фронтону:\n– Ово мјесто приличи за цркву\nНад моштима чесних мученика!\nТеодоту Фронтон одговара:\n– Постарај се ти предивни муже\,\nДобави нам мошти мученика\,\nЦркву ћемо лако сазидати\,\nМјесто ово црквом украсити.\nОсмјехну се Теодот предивни\,\nПрстен скида са деснице руке\,\nПа га даје чесноме Фронтону\,\nОваку му ријеч говорећи:\n– Ријеч ти часна\, a прстен ти залог\,\nМошти ћу ти скоро добавити\nИ на ово мјесто положити!\nTo Теодот проричући рече\,\nПроричући своје страданије\,\nИ за Христа своје мучеништво\,\nКако рече онако се стече.\nМошти су му туне положене\,\nИ над њима црква саграђена.\nДиван спомен бесмртне побједе\nКрај Анкире на зеленом брегу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСкривати врлину своју и подвиг свој био је обичај подвижника и подвижница\, не само првих времена Хришћанства\, него и кроз све векове до наших дана. Евдокија\, жена славнога кнеза Димитрија Донскога\, ослободиоца Русије од Татара\, остане удовом 1389. године\, и то још доста млада. Сва прожета благочешћем ова кнегиња зидала је храмове\, делила милостињу\, тајно изнуравала своје тело постом и бдењем. До тела је носила железне ланце. Међутим\, пред светом се вазда јављала насмејана\, одевена у раскош\, окићена бисером. Свет је свашта говорио o њој; почели су се проносити гласови o њеном неморалном животу. To дочују и њени синови; па увређени и озлојеђени кажу мајци отворено шта се говори o њој. Мајка отвори своју раскошну хаљину\, и деца са ужасом великим видеше њено тело\, сасвим сухо и усахло\, утегнуто ланцима железним. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на мученике и то:\n1. како им Дух Свети пружа утеху у страдањима\,\n2. како понекад\, према Своме произвољењу\, чини њихова тела несагоривим. \n\n\n\nБеседа\nо сведочењу Духа Божјег\n\nДух истине\, који од оца исходи\, он ће свједочити за мене. (Јов. 15\, 26) \nБог Син шаље у свет Бога Духа Светога да сведочи о Њему до краја времена. Он ће свједочити за мене. Како ће сведочити Бог Дух о Богу Сину? Сведочиће на многе начине\, као: \nДух који дејствује на ове и на многе друге сличне начине\, јесте Дух Божји\, Дух истине\, благи. животворни\, свесилни. \nНиједна реч Христова не противи се Духу Божјем\, нити се Дух Божји противи иједној речи Христовој. Зато кад Дух Божји благоизволи ући у срце човеково\, Он бива живим и нелажним сведоком свега што Христос рече и учини. И човек онда верује радосно и непоколебљиво. Јер како да не верује највећем и најтрајнијем Очевидцу и Саучаснику свих речи\, свих чудеса и свих дела Христових? \nЗато\, браћо моја\, молимо се пре свега и изнад свега\, да овај Очевидац и Саучасник\, Дух Свети и Свесилни\, усели се у срца наша\, да би вера наша постала жива\, непоколебљива и радостотворна. О Боже Душе Свети\, Душе истине\, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-teodor-ankirski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260601
DTEND;VALUE=DATE:20260602
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250605T212410Z
LAST-MODIFIED:20260204T090144Z
UID:7668-1780272000-1780358399@stsavanyc.org
SUMMARY:ДУХОВСКИ ПОНЕДЕЉАК
DESCRIPTION:Пролог за 19. мај\n1. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Патрикије\, епископ Бруски\, са три презвитера: Акакијем\, Менандром и Полиеном\n\nПострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника\, у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде\, зар не наши богови Ескулап и други\, којима се ми клањамо?“ Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони\, а ове воде\, као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш“. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти\, ако те ја бацим у ову врелу воду?“ Одговори светитељ: „Ако хоће\, Он ме може сачувати цела и неповређена\, премда бих ја желео\, да се у тој води разрешим од овог временског живота\, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља\, без које ни влас не отпада са главе човекове!“ Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне\, но светитељ Божји\, на чијем језику беше непрестана молитва\, оста неповређен\, као да стајаше у хладној води. Видећи ово\, намесник разјари се од срама и нареди\, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене\, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово\, да вечно царују. \n\n\n\nСвети Јован\, епископ Готски\n\nБи епископ у Грузији\, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане\, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој\, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: „Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом“ (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку. \n\n\n\nСвети кнез Јован Вологодски\n\nЧудотворац. Богобојажљив и благочестив\, одмалена он би од свога стрица\, кнеза Јована Васиљевића\, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем\, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије. \n\n\n\n\nУ тамници тамној кнез Јован тамнује\nC братом Димитријем: па брата сјетује.\n– О не тугуј\, брате\, тугом се не мори\,\nТамница је верним што и царски двори\,\nНит говори ружно o нашему стрицу\,\nШто нас без кривице врже у тамницу.\nБез Божије воље зар би могло бити\nДва Божија створа тамом заробити?\nАко наш се стрико брине само за се\,\nБог се за нас брине да нам душе спасе.\nНеразуман само своју корист тражи\,\nA Бог и презрене даровима блажи.\nМилостиви Господ тамнице с’ не боји –\nРадије са сужним но са гордим стоји.\nНe срди се\, брате\, не пребацуј стрицу\,\nБог једини знаде међ’ нама правицу.\nСтрица једним путем нас другим спасава\,\nПоклони cе Богу. Богу нек је слава! \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики јерарси\, стубови Цркве Православне\, умели су да сједине у свом карактеру кротост и одлучност\, кротост према праведницима и покајницима и одлучност према непокајаним крвницима. Једне недеље\, после свете службе\, приђе цар Иван Грозни митрополиту Филипу да прими благослов. Митрополит се правио да не види цара и гледао је у икону Спаситељеву. Тада царев ађутант приђе митрополиту и рекне му: „Владико\, Господар је пред тобом\, благослови га!“ Митрополит погледа на цара и рече: „Господаре\, убој се суда Божјег: ми овде приносимо бескрвну жртву Богу\, a иза олтара пролива се крв хришћанска. Колико невиних страдалника! Ти си висок на престолу\, но ипак си – човек.“ Разјарени цар опомињао је митрополита да ћути\, но Митрополит му рекне: „Где је моја вера\, ако ја будем ћутао?“ Када му је цар почео претити\, он мирно одговори: „Ја сам дошљак и гост на земљи\, и готов сам пострадати за истину!“ После неког времена опаки цар удави митрополита\, али не удави светитеља. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља мудрошћу и истином и то:\n1. како је Он надахнуо мудрошћу и истином пророке\, јеванђелисте и апостоле\, који написаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству\,\n2. како је Он надахнуо мудрошћу и истином Свете Оце који толковаше Свето Писмо по Његовом надахнућу и руководству. \n\n\n\nБеседа\nо светим Божјим људима\n\nНаучени од Светога Духа говорите свети Божији људи. (II Петр. 1\, 21) \nОво сведочи онај који је и сам био свети Божји човек\, апостол Петар\, камен вере и витез крста. Као свети Божји човек он\, по сопственом свом искуству\, објашњава\, како су говорили и како говоре свети Божјн људи\, и каже: научени од Светог Духа говорише они. Не говораху\, дакле\, они по своме умовању\, ни по свом памћењу\, ни по свом слућењу\, ни по свом учењу\, ни по својој речитости\, него говораху од Духа и по Духу Светоме. Мудрост Божја изливаше се кроз њих и истина Божја откриваше се кроз њих. Не написа Свето Писмо лажљива писаљка књижевничка (Јерем\, 8\, 8) него га написаше слуге и избраници Духа Божјег Светога. Нити Свето Писмо писаху људи\, којима писање беше занат\, него га писаху свеци Божји\, упућени и нагнани Духом Божјим да пишу. Често и не хотећи\, па чак и противећи се\, они су морали да пишу\, као што сведочи свети пророк Јеремија говорећи: и рекох\, нећу га (Бога) више помињати\, нити ћу више говорити у име његово: али би у срцу мом као огањ разгорео\, затворен у костима мојим\, и уморих се задржавајући га\, и не могох више. (20\, 9) \nО браћо моја\, браћо\, није Свето Писмо од човека него од Бога\, није од земље него од неба\, нити је од тела него од духа\, да – од Духа Божјег Светога. Надахнути мудрошћу и истином од Духа Светога писаху свети Божји људи: пророци\, и јеванђелисти\, и апостоли\, и оци\, и учитељи\, и јерарси\, и пастири. \nО Боже Душе Свети\, Душе Мудрости и Истине\, надахни нас дахом Твојим животворним\, да бисмо познали Мудрост и Истину\, и испунили их с помоћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-patrikije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-patrikije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260602
DTEND;VALUE=DATE:20260603
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250605T212525Z
LAST-MODIFIED:20260204T090212Z
UID:7671-1780358400-1780444799@stsavanyc.org
SUMMARY:ДУХОВСКИ УТОРАК
DESCRIPTION:Пролог за 20. мај\n2. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Талалеј\n\nРодом од Ливана\, од оца Верукија и матере Ромилије\, осамнаестогодишњи младић\, красан изгледом и узрастом телесним\, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем\, нареди овај двојици џелата\, Александру и Астерију\, да му сврдлом проврте колена\, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима\, као да невидљива сила Божја одузе вид\, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде\, помисли да су џелати то намерно учинили\, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ\, од сада и ми постајемо хришћани\, верујемо у Христа\, и страдамо за Њега!“ Чувши ово\, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло\, да сам врти колена Талалеју\, но руке му се узеше\, и он мораде молити Талалеја\, да га овај спасе\, што незлобиви мученик Христов\, помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду\, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога\, да не умре одмах\, него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове\, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године. \n\n\n\nСвети мученик Аскалон\n\nПострадао у Антиноју\, граду мисирском\, у време Диоклецијана. Био шибан\, струган\, свећама опаљиван\, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила\, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке\, и није јој дао маћи се\, док Аријан није написао\, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но\, приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој\, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но\, трећега дана\, хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов\, Аријан\, покаја се доцније\, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише\, те се и Аријан\, негдашњи мучитељ хришћана\, удостоји мученичког венца за Христа. \n\n\n\nПреподобни Стефан Пиперски\n\nОвај светитељ би рођен у племену никшићком\, у селу Жупи\, од сиромашних но благочестивих родитеља\, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи\, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају\, и он се настани у Турману Ровачком\, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима\, у једној ћелији\, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана. \n\n\n\n\nНa позору људи и ангела\,\nУ мукама и при издисају\nТалалеј се Господу мољаше:\n– O Господе\, Створитељу свјета\,\nТвоја милост\, Твоја и освјета!\nМолим Ти се\, живот ми продужи\,\nДа за Тебе још поднесем мука.\nВаистину\, мало сам поднио\,\nДа би’ Царство Твоје заслужио.\nСтрашне твоје муке на Голготи\,\nСтрашне муке за Тебе безгрешна!\nЈош страшније требају за грешна\,\nДа би опро себе кроз мучење\nИ достојно примио спасење.\nШто молио Талалеј прекрасни\,\nШто молио Бога домолио\,\nПрошење му бијаше умилно\,\nБог му пусти мука изобилно\,\nСве до краја Талалеј отрпе\nСве c радошћу и c благодарношћу\,\nСве са муке на муку хођаше\,\nКо са славља још на веће славље –\nТако светац слави Православље! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек стекне хришћанску савест\, он се ревносно труди да исправи живот свој и да угоди Богу. Све остало постаје за њ мало важно. Примера таквих људи имамо ми\, не само међу великим подвижницима и духовницима\, него и међу самим силним царевима. Такав пример пружа нам цар Теодосије Велики\, који је за неко време био пао у јерес\, па се после покајао. Над његовим мртвим телом говорио је св. Амвросије\, његов ранији обличитељ: „Волео сам ја овога мужа\, који скинувши са себе царске знаке\, јавно је у цркви оплакивао свој грех и са уздасима и сузама просио опроштај. Чега се простаци стиде тога се није устидео император. По добитку славне победе (над непријатељима царства)\, он се решио не прилазити к Светом Причешћу\, до повратка његових синова\, само зато што су у борби непријатељи његови били побијени.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавм Бога Духа Светога као надахнитеља кротошћу и благошћу и то:\n1. како је Он надахњавао кротошћу и благошћу подвижнике и испоснике кроз све векове\,\n2. како је Он надахњавао\, и данас надахњава\, кротошћу и благошћу све истински покајане душе. \n\n\n\nБеседа\nо духу овога света и Духу од Бога\n\nИ ми не примисмо духа овога свијета\, него Духа који је из Бога. (I Кор. 2\, 12) \nДух овога света је\, браћо\, дух гордости и суровости\, а Дух Божји је Дух кротости и благости. Апостол Божји тврди\, да следбеници Христови не примише духа овога света\, него Духа који је из Бога\, тј. који из Бога Оца исходи као благоухани мирис из цвета\, те се као добар мирис разлева по души човечјој\, чинећи ову крепком\, светлом\, спокојном\, благодарном и умилном. \nЉуди су по природи кротки и благи. Св. Тертулијан пише: „Душа човечја је по природи хришћанка.“ Али духом овога света она је раздражена и разбешњена. Дух овога света направио је од оваца вукове\, док Дух који је из Бога прави од вукова овце. \nЈош апостол додаје\, да смо примили Духа Божјег зато да знамо што нам је даровано од Бога. Да познамо\, дакле\, шта је од Бога у нама а шта није од Бога\, и да осетимо сласт од онога што је од Бога и горчину од онога што није од Бога\, него од духа овога света. Док је човек ван своје природе\, испод своје природе\, он сматра горчину за сласт а сласт за горчину. А када се Духом Божјим врати својој правој природи\, онда он сматра сласт слашћу а горчину горчином. \nКо може човека вратити Богу? Ко може човека излечити од отрованости греховном горчином? Ко га може научити да опитом разликује праву сласт од горчине? Нико други осим Духа који је из Бога. \nЗато се помолимо\, браћо\, да нам Бог дарује Духа Свога Светога\, као што Га је даровао апостолима и светитељима Својим. А кад тај Дух Божји Свети дође у нас\, дошло нам је Царство Божје\, у коме је све сама сласт\, само добро\, сама светлост\, сама кротост\, сама благост. \nО Душе Свети\, Душе кротости и благости\, приђи и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-talalej-prepodobni-stefan-piperski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-talalej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260603
DTEND;VALUE=DATE:20260604
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250605T212650Z
LAST-MODIFIED:20260204T090246Z
UID:7674-1780444800-1780531199@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА; преподобна Јелена Дечанска
DESCRIPTION:Пролог за 21. мај\n3. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети цар Константин и царица Јелена\n\nРодитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене\, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција\, тиранина у Риму\, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем\, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој\, јави му се на дану пресјајан крст на небу\, сав окићен звездама\, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст\, сличан ономе што му се јави\, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године\, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце\, он сагради диван престони град на Босфору\, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра\, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти\, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија\, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године\, где се јерес осуди\, а Православље утврди. Света Јелена\, благочестива мајка царева\, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи\, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години\, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. \n\n\n\nПреподобни мученик Пахомије\n\nРодом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година\, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору\, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки\, где се Пахомије јави свом бившем господару\, као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке\, потом баце у тамницу\, и најзад посеку 8. маја 1730. године\, на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу\, у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом. \n\n\n\n\nКонстантину цару крст се светли јави\,\nКонстантин га виде и Бога прослави.\nTo знамење беше Сина Божијега\,\nОд овог знамења нема краснијега\,\nЗнамење страдања и времене беде\nАли и знамење коначне победе.\nСа овим знамењем\, твориоцем чуда\,\nКонстантин се креће и победи свуда.\nСред паганског Рима\, крстогонитеља\,\nОн крст висок диже\, славу Спаситеља.\nШто три века беше ломљено и клето\,\nTo сад за Рим поста велико и свето!\nТри стотине лета крст пљуван бејаше\,\nУ крви светаца земља се купаше.\nЦарства и цареви\, охоли и мрски\,\nСломише се редом слично слабој трски.\nA знамење крста остаде усправно\nИ светљаше свету чудесно и славно.\nКонстантин га позна и уздиже више\,\nЗато му се име у календар пише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа је порок нешто стидно и грешно\, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица\, него узима у зајам лице добродетељи.“ Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем\, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7\, 15). Назови лажова лажовом\, лопова лоповом\, убицу убицом\, блудника блудником\, клеветника клеветником\, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним\, чесним\, несебичним\, истинитим\, справедљивим\, савесним и – озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку\, док је порок нешто неприродно и лажно.“ Ако се неки човек и ухвати у пороку\, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи\, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво\, отац порока! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Бога Духа Светога као надахнитеља правдом\, миром и радошћу и то:\n1. како је Он надахњавао правдом\, миром и радошћу све љубитеље правде Христове\,\n2. како је Он надахњавао\, a и данас надахњује\, правдом\, миром и радошћу све страдалнике за правду Христову. \n\n\n\nБеседа\nо деци Божјој\n\nОвај Дух свједочи духу нашему да смо дјеца Божја. (Рим. 8\, 16) \nОнај ко има у себи Духа Божјега – само онај има и сведочанство\, да је дете Божје. Без Духа Божјега нема ни тога сведочанства. Нити пак васцела васиона може дати тога сведочанства. Сама васиона\, без Духа Божјега\, шта нам друго сведочи него да смо ми њени робови\, њена жртва\, коју она немилосрдно гута. Незнабошци су\, у ствари\, тако и мислили. Богоборци наших дана – не мисле ли и они тако? Мисле. Јер заиста тешко је и отети се од те мисли човеку који није познао Духа Христова\, Духа Божјега\, Сведока небеснога. Не примисте духа ропства\, говори исти апостол. Какав је то дух ропства? Сваки други осим Духа Божјега\, кога Христос Господ шаље онима који њега љубе. Једино је Дух Божји Свесвети дух слободе и посинаштва. \nО среће\, о мира\, о радости\, кад се Дух Божји свије у очишћено срце човечје као ластавица у своје гнездо! Тада нада отвори стотине капија на тамници васионе\, и загрљај наш\, шири од васионе\, пружа се ка Некоме већем и милостивијем од васионе. Коме? Оцу! И ми онда кличемо: Авва\, Оче! \nСведочанство о Богу\, које долази кроз очи\, може нас и довести у сумњу да смо и ми чеда Божја. Али сведочанство\, које нам долази из срца\, од Духа Божјега\, не оставља ни најмање сумње. То Бог сведочи о Богу. Какве ту може бити сумње? И милује нас Бог Дух Свети у самоме срцу бића нашег. Какве ту може бити сумње? Не; него тада ми знамо и осећамо сасвим поуздано\, да је Бог-Отац\, а ми – чеда Божја. Ничије слуге\, ничији робови\, но – чеда Божја. \nО Господе Боже Душе Свети\, усели се у нас и остани с нама као Сведок Тројице и Царства\, као Сведок Раја бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-car-konstantin-i-carica-jelena-prepodobna-jelena-decanska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-car-konstantin-i-carica-jelena.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260604
DTEND;VALUE=DATE:20260605
DTSTAMP:20260418T155429
CREATED:20250605T212804Z
LAST-MODIFIED:20260204T090327Z
UID:7677-1780531200-1780617599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јован Владимир\, кнез српски
DESCRIPTION:Пролог за 22. мај\n4. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Василиск\n\nСродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети\, и издахнуше 3. марта\, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника\, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу\, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус\, обећа му испунити жељу и посла га у његово село\, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и посла да одмах доведу Василиска из села. На путу из села у град Амасију\, учини Господ преко Свога мученика велика чудеса\, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!“ рече Василиск\, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама\, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди\, и у лудилу оде на губилиште\, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас\, од чега поста здрав. Дошавши себи\, он се крсти. Доцније неки Марин\, грађанин Комански (Комани\, управо зваше се место погубљења Василискова)\, подиже цркву на моштима мучениковим\, у којима многи болесници нахођаху исцељење. \n\n\n\nСвети мученик Јован Владимир\, краљ српски\n\nБеше од рода кнежевског\, из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир\, а отац Петрислав. Као владар мудар\, милостив\, кротак\, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља\, изнутра са јеретицима и богумилима\, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше\, јави му се ангел Божји и предсказа му\, да ће скоро бити ослобођен тамнице\, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље\, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил\, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира\, па онда дозва на превару Владимира\, те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху\, и дан дањи дешавају\, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума\, 1925. године\, подигнута је црква овоме крунисаном мученику\, као ктитору овога славног манастира. \n\n\n\nДруги васељенски сабор\n\nУ време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду\, да утврди учење православно о Духу Светоме\, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ\, наиме\, учаше као да је Дух Свети твар Божја\, а не ипостас божанска\, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен\, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу. \n\n\n\nСвети праведни Мелхиседек\, цар Салимски\n\nСавременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7). \n\n\n\n\nМелхиседак\, цар Салимски\,\nИмаде ли кога свога?\nОн цар беше и свештеник\nНајвишега Цара – Бога.\nОд Аврама већи беше\,\nТајна беше и остаде. –\nОн Аврама благослови\,\nАврам њему данак даде.\nЦар у свету и свештеник\,\nОн праобраз Христу поста\,\nМир и правду он најави –\nТајна беше\, тајна оста.\nНe зна му се род ни конац\,\nНи дужина земног века.\nАл’ се знаде да бејаше\nДиван узор од човека.\nДиван узор од човека\,\nЦара\, свеца\, праведника.\nМелхиседек тиме поста\nПророк Христа и – праслика.\nБез иједне речи пророк\,\nНо прекрасном тек личношћу;\nБез иједне речи пророк.\nПророк – правдом и милошћу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако је Мојсеј могао постити 40 дана? Како су многи хришћански подвижници могли живети\, и то дуговечно живети\, у крајњој уздржљивости од јела и пића? Телесном човеку\, који не зна за духовни живот\, то je немогуће веровати. Немогуће му је то и доказати\, јер поимање тога постиже се само опитом. Кад су св. Василиска мучитељи држали три дана без хлеба и воде\, па му онда понудили да једе\, он одбије\, говорећи да није гладан. „Ја сам\,“ вели\, „испуњен бесмртном храном\, и нећу да примам смртну. Вас храни земаљски хлеб\, a мене небесна реч Божја; вас весели вино\, a мене благодат Светога Духа; вас засићава месо\, мене пост; вас крепи сила\, телесна\, a мене Крст Христов; вас богати злато\, a мене љубав Христова; вас красе одела\, a мене добродетељ; ви се веселите смехом\, a ja сe утешавам духом кроз молитву.“ Ево човека\, једног од многих\, и многих\, на коме се потврдила реч Христова: не живи човјек o самом хљебу но свакој ријечи која излази из уста Божјих! (Мат. 4\, 4) \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам благодат Бога Духа Светога у таинству крштења и то:\n1. како та благодат чисти човека од првородног греха\,\n2. како га она увршћује у грађане слободе Христове. \n\n\n\nБеседа\nо телима људским као храмовима\n\nИли не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа\nкоји живи у вама; којега имате од Бога\, и нијесте\nсвоји? Јер сте купљени скупо. (1 Кор. 6\, 19-20) \nЗбог чега су\, браћо\, телеса наша постала црквом Светога Духа? Због тога што смо плаћени скупо. Господ Христос платио нас је Својим бригама\, трудовима\, мукама и смрћу. Због те цене ми смо се удостојили да будемо црквом Светог Духа. \nНо неко ће рећи: та цена је давно плаћена\, а ми живимо 20 столећа после тога? Свеједно: цена није плаћена за једно време и за једно поколење\, него за сва времена и за сва поколења од Адама до Страшнога Суда. И ако се још буду на земљи родиле милијарде и милијарде људских бића\, за све њих је цена већ плаћена. Цена је тако велика и богата\, да кад би се сав песак морски претворио у људе\, она би била довољна. \nОд кога тренутка\, браћо\, телеса наша постају црквом Светога Духа? Од тренутка нашега крштења. Цена је плаћена за све људе\, али црквом Светог Духа постају само они који се крсте. \nКаква је последица\, браћо\, тога што Свети Дух живи у нама? Последица је та\, што ми више нисмо своји. Када се Дух Свети усели у наша телеса\, тада је Он господар над нама\, а не ми над њим\, ни над собом. Тада смо ми\, браћо\, својина Бога Духа Светога. \nА шта значи то\, браћо\, да на Тајној Вечери\, када Господ опра ноге и Јуди и када Јуда прими од Господа залогај хлеба тада\, вели се\, уђе у њега сатана (Јов. 13\, 27)? О да стршаних речи! О да страшне казне за богоиздајство! Не значи ли то\, браћо\, да кад се и ми одрекнемо Бога\, који нас пере и храни\, Дух Божји излази из нас\, а усељава се на Његово место сатана? О да тешка значења! О да грозне опомене свима нама крштенима! Дух Свети се уселио у нас при крштењу и направно од нас храм Себи. Но Дух Свети не станује у нама насилно\, него по нашој доброј вољи. Ако погрешимо против Њега\, Он се исељава из нас; место Њега улази сатана\, и наш телесни храм претвара се у свињац. \nО Душе Свети Свеблаги\, не остави нас. Смилуј се и опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jovan-vladimir-knez-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-vladimir.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR