BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261128
DTEND;VALUE=DATE:20261129
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241120T222255Z
LAST-MODIFIED:20260207T195012Z
UID:6893-1795824000-1795910399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Гурије\, Самон и Авив (Почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 15. новембар\n28. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Гурије\, Самон и Авив\n\nГурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне\, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу\, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској\, пропашћемо\, ма нас ти и не убио.“ После љутих мука беху бачени у тамницу\, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад\, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој\, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески\, прими муке за Христа Господа свога\, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење\, подигоше хришћани храм у част три мученика\, Гурија\, Самона и Авива\, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку\, којом се ожени један Гот\, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу\, то се Гот закле на гробу света три мученика\, да никакво зло неће девојци учинити\, него да ће је узети за закониту жену\, пошто је рече\, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу\, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима\, да је спасу. И они јој се јавише у гробу\, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу\, у своју цркву. Сутрадан\, када цркву отворише\, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих\, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. \n\n\n\nСвети мученици Елпидије\, Маркел и Евстохије\n\nПострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа. \n\n\n\nПразник иконе св. Богородице „Купјатицке“\n\nОва икона прво се јавила некој девојчици Ани\, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости\, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома\, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе\, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме\, завуче руку у недра\, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде\, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село\, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\nБогоневесто\,\nХристу Богу ти си била\nтелесни престо;\nНосила си Цара славе\nу телу своме\,\nРодила си Живодавца\nсвету мртвоме.\nКрвљу Својом\, крвљу светом\,\nОн свет избави\,\nТебе\, Дјево\, и сам Себе\,\nславно прослави.\nНо твоја се права слава\nна небу блиста\,\nГде ти седиш с десне стране\nдо Самог Христа.\nАл’ се зраци твоје славе\nк земљи спуштају\,\nИ на путу путницима\nу ноћ сијају.\nСлава теби\, Божја мати\,\nу све векове\,\nПрви храме\, дивни храме\,\nславе Христове! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан\, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих\, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин\, Симонидин син\, и млађи брат Стефанов по оцу\, диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо\, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем\, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски\, да владам над људима са страхом Божјим и правдом\, по примеру предака\, одустани од свог предузећа\, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син\, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица\, но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло\, а Бог устроји добро.“ Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав\, син Драгутинов\, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске\, умири гнев\, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се\, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то\, да ко отима туђе\, губи и своје“. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним\, а не са силним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света (Пост. 1)\, и то:\n1. како Бог рече да буде свод између вода:\n2. како растави воду под сводом од воде над сводом;\n3. како свод назва небо. \n\n\n\nБеседа\nо објави премудрости Божје силама небеским\n\nДа се кроз цркву сад обзнани началима\nи властима на небесима многоразлична\nпремудрост Божија. (Еф. 3\, 10) \nЈесу ли ангели\, браћо\, свезнајући? Нису; јер да су свезнајући\, били би богови. Један је Бог\, браћо\, а ангели су прекрасне слуге Божје. Тајна Ваплоћења није била позната ангелима пре него се збила. И све остале тајне\, у вези са тајном Ваплоћења\, биле су непознате ангелима све док их нису видели објављене у Цркви. Црква је\, дакле\, ново откровење и за саме ангеле свете. Црква је с једне стране нова пројава мудрости\, силе и човекољубља Божјег\, а с друге стране нова пројава богољубља и подвига човекова. Ни сами ангели нису раније знали\, колико се Бог да снизити нити колико се човек да уздићи. То је у цркви показано\, и кроз цркву ангелима обзнањено. О томе апостол говори Ефесцима наведеним речима. Началима и властима\, тј. ни врховима ангелским није унапред било све познато. Многоразлична премудрост Божја\, тј. премудрост раније непројављена\, и ангелима непозната\, а сада у цркви показана у безбројним облицима и приликама и случајевима. \nО браћо моја\, два највећа дела Божја\, до сад пројављена\, јесу стварање света и стварање цркве. И у једном и у другом делу човек је\, браћо\, главни предмет Божје љубави. Да будемо благодарни\, сваким дахом својим благодарни\, преблагодарни Богу. О Боже благи\, Боже милосрдни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-gurije-samon-i-aviv-pocetak-posta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-gurije-samon-aviv.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261129
DTEND;VALUE=DATE:20261130
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241120T222429Z
LAST-MODIFIED:20260207T195050Z
UID:6896-1795910400-1795996799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Матеј
DESCRIPTION:Пролог за 16. новембар\n29. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Матеј Јеванђелист\n\nБеше Матеј\, син Алфејев\, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза\, или митар)\, и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9\, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод\, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији\, Мидији и Етиопији\, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона\, следбеника свога\, а он се повуче у молитвену самоћу у гору\, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље\, због чега се кнез веома расрди\, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи\, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу\, овога облиста светлост небеска\, тако силна\, да војници не могоше у њега гледати\, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју\, засија од овога такав блесак\, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу\, и кнез прогледа\, – нажалост\, прогледа само телесним очима\, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме\, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку\, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски\, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон\, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године\, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику\, које је убрзо преведено на грчки\, и на грчком до нас дошло\, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се\, да никада није јео месо\, него се хранио поврћем и воћем. \n\n\n\nПреподобни Сергије Малопинежски\n\nРуски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године. \n\n\n\n\nАпостолу своме\, Матеју светоме\,\nСам се Господ јави у земљи црначкој\,\nТо утеха беше борцу мученоме\,\nИ велика сила души му јуначкој.\nЈош му Господ даде штап из руке своје\,\nПред маленом црквом да га он посади\nДокле озелени с цветом разне боје\nИ плод сладак роди\, да се свако слади.\nИз корена доле извор ће потећи\,\nИзвор воде хладне\, жедном ће да прија\,\nА ко се умије хвалу ће изрећи\,\nЛице ће му сјајем чудним да засија.\nАпостол учини како Господ рече\,\nИ пониче дрво\, украси се цветом\,\nИ жива му вода из жила потече\,\nИспуни се црква многобројним светом:\nКо болестан беше исцељење прими\,\nА ко здрав бејаше постаде здравији\,\nЦрнац црно лице прекрасним учини\,\nДивљи народ поста – виноград Божији.\nО чудесно дрво\, да ли га је нама!\nИмамо га\, браћо\, сви га ми имамо\,\nТо је Христос Господ\, Господ над војскама\,\nОн – Дрво Живота – Њим се спасавамо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18\, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе\, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5\, 18). Апостол понавља\, дакле\, заповест Господњу од речи до речи\, и издаје је свима хришћанима без разлике\, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време\, као млад јеромонах\, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник\, старац Јов\, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут\, да св. Григорије у присуству старца Јова\, наводећи речи апостолске тврђаше\, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече\, да је непрестана молитва дужност само монаха\, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити\, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву\, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај\, старче\, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“. Тако\, дакле\, и апостол и ангел потврдили су заповест\, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму\, а оно непрестано на сваком месту и у свако време\, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра\, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама\, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам стварање света\, и то:\n1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;\n2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;\n3. како то би по речи Божјој\, и како би добро. \n\n\n\nБеседа\nо усељењу Христа у срца верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца\nваша\, да будете у љубави укоријењени\nи утемељени. (Еф. 3\, 17) \nСа вером долази Христос у срце\, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво\, дакле\, вера\, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави\, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом\, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе\, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом\, и кад се сједине\, губи се граница међу њима\, те човек не може ни мишљу одредити\, докле иде вера\, а одакле почињу нада и љубав. \nКада се живи Христос усели у њега\, тада он и не гледа више у себи ни веру\, ни наду\, ни љубав\, нити њих именује\, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету\, те не говори више о цвету и о листу него о роду\, о зреломе роду. \nО Господе Исусе Христе\, врховна висино свих напора наших\, последња станицо свих путовања наших\, приближи нам се\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-matej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261130
DTEND;VALUE=DATE:20261201
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241120T222641Z
LAST-MODIFIED:20260207T195100Z
UID:6899-1795996800-1796083199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Григорије Чудотворац; Свети Никон Радоњешки; Св. Максим Патријарх Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 17. новембар\n30. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Григорије Чудотворац\, епископ Неокесаријски\n\nЕво човека Божјега и силнога чудотворца\, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску\, но познавши њену штурост и недовољност\, обрати се учитељима хришћанским\, а нарочито Оригену у Александрији\, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу\, због чега се удаљи у пустињу\, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда\, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову\, па се кријаше по пустињи од изасланика његових\, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети\, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом\, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере\, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима\, заповедао горама и водама\, лечио све муке и болести\, пред гонитељима бивао невидљив\, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки\, само са 17 хришћана\, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански\, само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. \n\n\n\nПреподобни Никон Радонежски\n\nУченик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем\, упокојеним митрополитима Московским\, и рече му\, да не тугује\, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро\, но да ће она проћи\, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год. \n\n\n\nПреподобни Генадије Ватопедски\n\nМонах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици\, којој је манастир и посвећен\, а понаособ икони њеној\, која је стајала онде. \n\n\n\n\nГригорије свети\, и свети и славни\nСјајна звезда\, цркве\, јунак православни\,\nСтазом врло уском Богу се уздиже\,\nКроз патње и сузе он блаженству стиже.\nСамог себе спасе\, поможе многима\,\nПримерним животом\, речју и чудима\,\nНеверним поможе да постану верни\,\nА верним да буду чисти правоверни.\nОтворено небо за њега бејаше\,\nИ у тајне људи јасно проницаше;\nОн науку тајну са небеса прими\,\nСрцем те науке Тројицу учини\,\nТројицу божанску\, јединствену бићем\,\nХриста – животворним и јелом и пићем.\nКа’ што роса чиста сунце у се прима\nТако чиста срца стан су небесима.\nГригорије свети\, с Божијом помоћи\,\nОдоли идолској безмесечној ноћи\,\nНезнабожне крсти\, крсти на хиљаде\,\nИ у покој оде\, крај свог Цара стаде\,\nГригорије свети у Бога измоли:\nЦрква православна врагу да одоли! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСледећи примери из живота св. Григорија нека покажу\, како Бог чува и спасава праведника од напасти. Још док беше на философској школи у Александрији св. Григорије чуваше чистоту и своје душе и свога тела\, као што је чува и очува до краја свога живота. У томе он беше изузетак међу тадашњом распусном омладином. То изазва код његових другова и завист и мржњу. Да би понизили Григорија они нађу и пошаљу једну блудну жену\, да изведе њихову злобну замисао. Једном када Григорије стајаше на неком тргу са најпознатијим учитељима и филозофима\, приђе та скверна жена и поче с виком тражити од Григорија\, да јој плати што јој је тобож остао дужан за нечисту везу с њом. Чувши ово присутни људи једни се саблазнише\, а други расрдише на бестидну жену и почеше је одгонити. Но она још јачим гласом поче викати и новац тражити. Григорије невини поцрвени као што би поцрвенило свако невино створење пред грубом клеветом\, но не показа ни срџбе ни мржње\, него рече једном другу до себе\, да јој да онолико колико тражи\, само да би се што пре уклонила. Друг послуша друга и предаде жени тражени новац. Но у том часу попусти Бог злог духа на жену\, те она паде на земљу\, поче се грчити и трзати\, и зубима скрежетати\, и пену на уста бацати. Видећи то сви се устрашише. А Григорије свети\, незлобив као јагње\, помоли се Богу за њу\, и жена оздрави и устаде. И тако место понижења задоби Григорије још већу славу. – Други пример: када наста љуто гоњење хришћана\, св. Григорије посаветова хришћанима да се скрију\, а и он сам са ђаконом својим склони се на неко брдо. Но војници царски угледаше их и пођоше за њима. Када беху сасвим близу\, помоли се Григорије Богу за помоћ\, и Бог их на једанпут учини невидљивим за гонитеље њихове. Узалуд се војници окретаху у близини њиховој\, не могоше их видети\, те се најзад без њих вратише дома. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам створење света\, и то:\n1. како четвртог дана створи Бог видела велика и мала;\n2. како створи сунце да светли дању\, и месец и звезде да светле ноћу. \n\n\n\nБеседа\nо ширини и дужини и дубини и висини\n\nДа бисте могли разумјети са свима\nсветима\, што је ширина и дужина и\nдубина и висина. (Еф. 3\, 18) \nЕво плода вере и љубави! Ево дарова царских\, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно\, није самолично и оригинално\, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети\, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај\, дакле\, твоје разумевање на њиховом разумевању\, па ако видиш разлику\, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим\, значи достигао си њихову меру вере и љубави\, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје\, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег\, којом од правремена спремаше план спасења\, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова\, због кога се и у Ад спусти лично\, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове\, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина\, и дубина и висина\, све обухватајући\, све објашњавајући\, све призивајући\, све милујући\, све узвисујући. \nО Господе Исусе\, благи Господе наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-grigorije-cudotvorac-sveti-nikon-radoneski-sv-maksim-patrijarh-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261201
DTEND;VALUE=DATE:20261202
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T211324Z
LAST-MODIFIED:20260207T195111Z
UID:6910-1796083200-1796169599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Платон; свети мученици Роман и Варул Отрок
DESCRIPTION:Пролог за 18. новембар\n1. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Платон\n\nОд града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа\, него јавно је проповедаше изобличавајући идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина\, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати\, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима\, одговори му Платон: „две су смрти\, једна времена а друга вечна\, тако два су и живота\, један маловремени а други бесконачни“. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди\, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће\, довикиваше мученик мучитељу\, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење“. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа\, као незнабожачког филозофа\, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени\, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости\, која је Христова\, а он је учитељ оне мудрости\, која је лудост пред Богом.“ По том би Платон бачен у тамницу\, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише\, да Платон могаше живети гладујући тако дуго\, он им рече: „ви се ситите месом\, а ја светим молитвама; вас весели вино\, а мене Христос\, лоза истинита“. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе. \n\n\n\nСвети мученици Роман и Варул\n\nРоман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву\, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш\, начелниче\, кад идеш идолима\, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог“. Разјарени начелник стави Романа на муке\, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете\, по имену Варул\, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога\, јер оно зна Бога правога а ти не знаш“. Началник поче испитивати Варула о вери\, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога\, на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше\, а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово. \n\n\n\n\nВиде Варул муке светога Романа\,\nА Роман Варула тужно уплакана;\nУ Варула душа детињски невина\,\nУ Варула срце чистије од крина\,\nПа началник злобни Варула упита\,\n– Хајде\, дете\, реци истину без мита:\nДа л’ је бољи Христос ил’ богови наши?\n– Бољи\, бољи Христос од идола ваши’!\n– Да сам знао\, дете\, не бих те ни пит’о!\nЧим је Христос бољи? хајде реци и то.\n– Христос је Створитељ света створенога\,\nИдоли су маште царства демонскога. –\nНачалник се збеси па отрока бије\,\nА отроку мило\, па збори гласније:\n– Остав’те се\, људи\, демона проклети’\,\nБог је један Христос\, Он људе просвети. –\nКрај Варула мајка – храбри свога сина:\n– Удостој се\, сине\, мученичког чина.\nКао јагње Варул под мач главу сави\,\nИ Христа\, и себе\, и мајку\, прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко те ко удари по десном твом образу\, обрни му и други (Мат. 5\, 39)\, заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож\, па имаше ћерку младу\, у коју уђе зли дух\, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу\, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника\, који живе у пустињи\, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица\, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе\, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица\, и позове их кући\, да им плати\, па кад буду ушли у кућу\, тада замолите их\, да се помоле Богу за сву чељад у кући\, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац\, оде на пазар у одређени дан\, и нађе једног ученика св. Макарија\, где продаје котарице. Он брзо купи котарице\, и позва монаха кући својој\, да му плати. Када монах уђе у кућу\, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима\, шта се случи. \nИ они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води\, и птице небеске у ваздуху;\n2. како их благослови Бог\, да се рађају и множе. \n\n\n\nБеседа\nо љубави претежнијој од разума\n\nПознати претежнију од разума љубав\nХристову. (Еф. 3\, 19) \nЉубав која претеже разум\, превазилази наше појимање\, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда\, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку\, човек осети неисказани укус љубави Христове\, сладосни и опојни мирис њен\, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске\, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја\, како су речи бледе\, кад треба говорити о љубави Христовој\, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави\, ваплоти се из љубави\, из љубави прими поругу и смрт\, нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства\, славе\, красоте и животворне хране\, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша\, да би могли окусити љубав Његову неописану! \nО Господе Исусе Христе\, животе наш\, мудрости наша и љубави наша\, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-platon-sveti-mucenici-roman-i-varul-otrok/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-platon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261202
DTEND;VALUE=DATE:20261203
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T211625Z
LAST-MODIFIED:20260207T195122Z
UID:6913-1796169600-1796255999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Авдија; преподобни Варлаам и Јоасаф
DESCRIPTION:Пролог за 19. новембар\n2. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Пророк Авдија\n\nРодом из села Витахарамска\, од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима\, Авдије не последова примеру царевом\, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје\, Авдија сабра стотину њих\, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18\, 4). Савременик великог пророка Илије\, Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно. \n\n\n\nСвети мученик Варлам\n\nРодом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима\, због чега уведе га у храм идолски\, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ\, мислећи да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле\, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле\, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња“\, говори св. Василије Велики…. „јер ако пламен руку и опали\, ипак рука држаше огањ као пепео.“ А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели\, посматрали архангели\, сцена је била величанствена\, превазилазећи у истини природу човечју. Гле\, ко не би пожелео видети човека\, који се подвизавао\, а није осећао што је људима својствено\, човека који је сам био и жртвеником\, и жртвом\, и жрецом?“ Када му сагори рука\, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво\, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год. \n\n\n\nПреподобни Варлам и Јоасаф царевић\n\nПодвижници Индијски. Јоасаф беше царевић\, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам\, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста\, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф\, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији\, а он оде у пустињу\, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи\, да се још једном види са својим духовним оцем\, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу\, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година\, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу\, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту\, и преселише се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Илиодор\n\nИз града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се\, ја сам с тобом!“ Бачен у усијаног бакарног вола\, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади\, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну\, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „Мађије су моје Христос!“ Би посечен и оде ка Господу. \n\n\n\n\nБолест\, старост и смрт Јоасаф кад виде\,\nОвог се живота искрено застиде.\n– Гле\, па и ја могу тако болан бити\,\nИ мене ће старост тако погрбити\,\nА смрт може доћи кад јој се не надам!\nУ страдању туђем и ја љуто страдам.\nИма л’ кога живог ко ће тајну знати\,\nКо би мог’о бољи живот показати? –\nИз планине густе тад се Варлам спусти\,\nЦаревићу младом истину изусти.\nИ каза му старац о Богу једином\,\nО Оцу што с Духом царује и Сином\,\nО створењу света\, о прекрасном Рају\,\nО Адаму првом у рајскоме сјају\,\nО проклетом греху што нам смрт донесе\,\nО Христу што за нас тежак крст понесе\,\nО вечном животу бољем од овога\,\nО бескрајној слави царства Христовога.\nКад Јоасаф зачу премудрог Варлама –\nДан му бели грану\, – прође ноћна тама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли\, да је ван опасности\, он погледа доле низ дрво и угледа два миша\, једног белог а другог црног\, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета\, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију\, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека\, када дрво буде оборено. И још угледа\, до самих својих ногу\, четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво\, виде човек на гранама мало меда\, па заборави све опасности\, које га окружаваху\, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт\, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет\, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи\, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије\, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти\, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности\, које их окружавају и вуку у вечну пропаст! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;\n2. како виде Бог\, да је добро. \n\n\n\nБеседа\nо прослављењу Бога због Христа Господа\n\nОноме слава у цркви због Христа\nИсуса у све нараштаје ва вијек вијека.\nАмин. (Еф. 3\, 21) \nСлава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово\, испуњено силом\, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме\, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова\, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико\, дакле\, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли\, да је његово слављење Бога\, у одвојености и засебности\, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина\, да се један члан губи у множини\, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви)\, не особећи себе од цркве\, он се боље и чује и види пред Богом. \nЊегова душа налази многократног одјека у душама осталих верних\, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе. \nО Господе Исусе\, само од Тебе\, у Теби\, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-avdija-prepodobni-varlaam-i-joasaf/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-avdija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261203
DTEND;VALUE=DATE:20261204
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T211839Z
LAST-MODIFIED:20260207T195133Z
UID:6916-1796256000-1796342399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Григорије Декаполит
DESCRIPTION:Пролог за 20. новембар\n3. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Григорије Декаполит\n\nРођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих\, Сергија и Марије. Када сврши школе\, хтедоше га родитељи оженити\, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима\, као у Византији\, у Риму\, на гори Олимпиској. Где год је био\, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно\, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду\, преселивши се душом у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Прокл\, патријарх Цариградски\n\nУченик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког\, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво\, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград\, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи\, са сестром Пулхеријом. Друго\, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства\, великаша и народа\, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу\, деси се\, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух\, тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори\, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже\, сватыий крјепкiй\, свјатый безсмертный\, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати\, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји\, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године. \n\n\n\nСвети мученици Јевстатије\, Теспесије и Анатолије\n\nБеху ово браћа рођена\, из Никомидије\, од родитеља незнабожачких\, Филотеја и Јевсевије\, који доцније приме веру истиниту од св. Антима еп. Никомидијског\, заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом\, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном\, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени\, мучени\, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници\, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште приђоше им два друга\, Паладије и Акакије\, и разговараху с њима. И док још беху у разговору\, мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше\, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвети Исак\, архиепископ Јерменски\n\nРодио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара Јерменског на двору Византијском. Био десетим архиепископом Јерменским\, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао\, између других ствари\, и преводом Св. Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. године и предстао ка Господу. \n\n\n\nСвете три девице\n\nПерсијанке. У време цара Сапора ове три девице бише гоњене као хришћанке\, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве\, које су лечиле од сваке муке и болести. \n\n\n\n\nУчениче славни славног учитеља\,\nО премудри Прокле\, слуго Спаситеља\,\nТи укрепи веру\, јереси истреби\,\nЗато црква света славопоји теби\,\nИ велича црква великана свога\,\nКој’ прослави себе прославивши Бога.\nКао вешт крманош ти црквом управи\,\nИ чудеса виде\, и Бога прослави.\nВидовита духа\, благодатна ума\,\nТи послужи Духу као гласна струна.\nНаучен од Духа ти научи цара\,\nДа пренесе мошти Златног Патријар’а\nС народом и царем ти сагледа јавно\nЧудеса од мошти’ јављена преславно.\nСад се за нас моли у бесмртном Рају\,\nДа верни до краја у вери истрају! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико од смртних није протумачио посланице апостола Павла са већом љубављу и са већом дубином него св. Јован Златоуст. Да је сам св. Павле себе тумачио\, не би боље протумачио. И гле\, историја нам каже\, да и јесте сам Павле себе тумачио кроз ум и перо Златоустово. Кад је св. Прокл био послушником код златоустог патријарха\, његова служба беше да пријављује посетиоце. Неки велмож би оклеветан код цара Аркадија\, и цар га истера из двора. Тај велмож дође да моли св. Златоуста за посредовање код цара у корист своју. Прокл га хтеде пријавити патријарху\, но погледавши кроз отшкринута врата виде некога човека\, где стоји наднет над патријархом и нешто му шапће у уши\, док патријарх пише. И тако се то продужаваше до саме зоре. Прокл тада рече велможи\, да дође друго вече\, и сам оста у чуду\, ко беше очај човек код патријарха и како могаше непријављен ући у одају патријархову. Друге ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше још у већем чуду. Треће ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше у највећем чуду. Па када га Златоуст упита\, да ли није долазио тај и тај велмож?\, одговори Прокл\, да је већ три ноћи чекао да уђе\, но да га он није смео пријавити због неког страног човека\, постаријег и ћелавог\, који је три ноћи нешто шаптао патријарху на уши. Изненађени Златоуст рече\, да се он не сећа\, да је ико последње три ноћи улазио код њега. И када упита послушника свога\, какав изгледаше страни човек\, Прокл показа на икону св. апостола Павла\, и рече\, да беше исти такав. То беше\, дакле\, сам апостол Павле\, који управљаше умом и пером највећега тумача свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како се Бог Света Тројица саветоваше са самим Собом о стварању човека;\n2. како створи Бог човека по образу Своме. \n\n\n\nБеседа\nо владању сходно звању\n\nДа се владате достојно своме звању\,\nу које сте позвани\, са сваким смирењем\,\nкротошћу и дуготрпљењем. (Еф. 4\, 1-2) \nДа се не гордите\, да се не гневите\, да не малодушествујете; јер је све то недостојно звања хришћанскога. А то је звање тако високо и дивно\, да се тешко човеку од гордости чувати; тешко се уздржати изнад малодушности при опасностима и губитцима. Против три нездрава стања апостол истиче три здрава стања\, и то: против гордости смирење\, против гневљивости – кротост\, против малодушности – дуготрпљење. Ове три врлине\, смирење\, кротост и дуготрпљење не изражавају\, рећиће се\, у пуној мери висоту хришћанскога звања. Но ништа у овоме свету не изражава потпуно висоту хришћанског звања. Драгоценост и богатство тога звања не може ни да се види овде на земљи\, то је као затворен сандук\, кога човек носи затворена по овоме свету\, а отвара и износи блага из њега у ономе свету. Висоту хришћанског звања могао би само онај да оцени ко би се могао уздићи до највиших небеса и видети Христа Господа у слави\, са ангелима и светитељима. Ту је победнички скуп свих богоугодника са земље\, који се удостојише високе\, високе почасти. \nГосподе Исусе Христе Боже наш\, Твоје име најдраже нам је име. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-grigorije-dekapolit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije-dekapolit.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261204
DTEND;VALUE=DATE:20261205
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T212057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195206Z
UID:6919-1796342400-1796428799@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
DESCRIPTION:Пролог за 21. новембар\n4. децембар по новом календару \n\n\n\nВаведење Пресвете Богородице\n\nКада се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења\, доведоше је родитељи њени свети\, Јоаким и Ана\, из Назарета у Јерусалим\, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини\, да узму учешћа у овој светковини\, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама\, па онда Пресвета Дјева\, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима\, како и приличи кћери царевој\, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља\, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен\, а она онда сама брзо узиђе до врха\, где је срете првосвештеник Захарија\, отац св. Јована Претече\, и узевши је за руку уведе је\, не само у храм\, него у Святая святыхъ\, у Светињу над Светињама\, у коју нико никада не улажаше осим архијереја\, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели\, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма\, иза друге завесе\, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу\, према закону\, примише благослов од свештеника\, и вратише се дома\, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често\, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света\, Пресвета Дјева оста као сироче\, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу\, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу\, сроднику своме у Назарет\, да под видом обручнице живи у девствености\, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка\, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика. \n\n\n\n\nРодитељи Свету Дјеву\nУ храм свети увођаху\,\nИ по своме обећању\nГосподу је предаваху:\nХрам се у храм увођаше\,\nДок ангели запојаше\,\nЗапојаше у милини\nМалој Дјеви у белини.\nНашу Дјеву деве прате\nСа химнама и свећама\,\nЗахарија приводи је\nСветињи над Светињама;\nУ светињу уводи је\nГде се страшна тајна крије\nГде је ћивот од завета\,\nГде је златна кадилница\,\nГде је жезал и где мана\,\nГде свих тајни сакривница –\nТу се води Дјева чиста\,\nТајни ћивот живог Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје\, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи\, мислећи за себе да је достигао савршенство\, мољаше се Богу још\, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум\, да иде на далеко некоме старцу духовнику\, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека\, који их добро угости\, давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше\, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво\, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца\, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца\, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела\, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан\, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено\, осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир\, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан\, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји\, осим сина му\, који би\, ако би одрастао\, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете\, да му душу спасем за времена због доброте очеве\, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти\, старче\, иди у своју келију и немој се трудити улудо\, испитујући оно што је у власти јединога Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Бог човека од праха земнога;\n2. како му дуну у нос дух животни;\n3. како поста човек душа жива. \n\n\n\nБеседа\nо вернима као једном телу и једном духу\n\nЈедно тијело\, један дух. (Еф. 4\, 4) \nДа се старају верни\, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера\, без цепања\, без јереси\, без самовоље: цела црква је једно тело\, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав\, љубав пламена свих верних према Христу\, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету\, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв\, ни исти језик\, ни исто огњиште\, ни исти родитељи\, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек\, у времену и у вечности – Једно тијело\, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру\, хладни љубав; гордост ствара јереси\, цепа цркву\, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог\, браћо\, сачува од гордости\, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе\, Теби Главо Цркве\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/vavedene-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/vavedenje-presvete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261205
DTEND;VALUE=DATE:20261206
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T214420Z
LAST-MODIFIED:20260207T195220Z
UID:6922-1796428800-1796515199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Филимон\, Апфија и Архип; св. Мученица Кикилија
DESCRIPTION:Пролог за 22. новембар\n5. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученица Кикилија (Цицилија)\n\nРођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство\, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина\, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак\, и то са неким незнабошцем\, Валеријаном\, она прве ноћи усаветова младожењу\, да иде епископу Урбану и крсти се\, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже\, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд\, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита\, откуда њој толика смелост\, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.“ После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату\, но не може је убити; само је рани\, и из ране истицаше крв\, коју верни сабираху у мараме\, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме\, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике. \n\n\n\nСвети Калист\, патријарх Цариградски\n\nНазват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори\, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита\, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију\, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори). \n\n\n\nСвети мученик Менигнос\n\nРодом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна\, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу\, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се\, ја сам с тобом.“ У том часу окови се његови растопише као восак\, тамница се отвори сама од себе\, и он изађе. Поново ухваћен\, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу\, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа. \n\n\n\nСвети праведни Михаил војник\n\nБугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији\, а 1206. год. цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново. \n\n\n\nСвети апостоли Филимон\, Архип и Апфија\n\n(види 19. фебруар). \n\n\n\n\nЦицилија вером силна\,\nвером богата\,\nОд звезда јој вера лепша\,\nскупља од злата.\nЗа Господа као за крст\nсебе прикова\,\nМладост\, радост\, брак и почаст\,\nХристу жртвова.\nНишт’ нe може демон љути\nда јој украде;\nКад јој само тело оста\,\nХристу га даде.\nИ свет сав би она дала\nза љубав Христу\,\nИ два света с телом својим\nи душу чисту.\nТакав пламен вера пали\,\nпламен љубави.\nЦицилија тим пламеном\nсебе прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗалуд сав труд око учења\, без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме него чистоме. Кад је света Кикилија била уведена прве ноћи у брачну одају са својим младожењом Валеријаном\, она рекне младожењи: „хоћу да ти кажем једну тајну: овде је ангел Божји\, чувар моје девствености\, кога ти не видиш; он стоји овде спреман да заштити мене\, слушкињу своју\, од насиља; ако ме се само дохватиш\, он ће те убити“. Чувши то Валеријан поче молити Кикилију\, да му покаже ангела\, да га и он види. Одговори му девица: „ти си човек који не познајеш истинога Бога\, и не можеш видети ангела Божјег док се не очистиш од скверне свога неверовања“. Када се Валеријан крсти\, виде ангела у великој светлости и красоти неизреченој. Исто тако и Тивуртије\, брат Валеријанов\, када се крсти и промени живот свој од нечистоте на чистоту\, виде свете ангеле и разговара с њима. Исто тако и Максим\, састрадалник њихов\, када она два брата беху посечени\, закле се клетвом великом пред џелатима и народом унаоколо говорећи: „видим ангеле Божје\, светле као сунце\, како узимају душе из тела мученика\, као красне девице из брачног чертога\, и како их са великом славом узводе на небеса“. \nНо то што он виде не видеше нити могоше видети неверни и нечисти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДо созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог насади рајски врт у Едему на истоку\, и онде смести човека;\n2. како Бог учини те у Рају никоше дрвета лепа за гледање и добра за јело;\n3. како Бог изведе пред човека све животиње\, и човек им надеде имена. \n\n\n\nБеседа\nо томе шта чини јединство верних\n\nЈедан Господ\, једна вјера\, једно\nкрштење\, један Бог и отац свију. (Еф. 4\, 5-6) \nЕво разлога крупног\, прекрупног\, и јасног прејасног\, због чега ми хришћани сви треба да држимо јединство Духа у свези мира\, и да будемо једно тијело и један дух. Јер нам је један Господ Исус Христос\, наш Создатељ\, Искупитељ и Васкрситељ. И нема два права Христа\, да би било двојство међу нама. Једна иста крв проливена је с Крста за све нас\, као што су једна иста уста молила се за све нас у Гетсиманији. Једну веру имамо у Тројицу Божанску\, неразделну и животворну\, Оца и Сина и Духа Светога\, једно суштаство\, три ипостаси: у Оца нерођеног\, у Сина рођеног\, и Духа од Оца исходног. Једно крштење имамо у име Оца и Сина и Духа Светога; крштење трикратним погружавањем у воду\, за смрт греху и ђаволу а за васкрсење и живот Христу Господу. Један Бог и Отац свију – то је Отац Господа Исуса Христа\, Сина Божјег јединородног\, који и нас кроз Христа и због Христа усиновљава и даје нам право говорити Му: Оче наш. Видите ли\, браћо моја\, какве нас везе везују? Јачим везама ни звезде нису везане међу собом\, ни вода за земљу\, ни огањ за ваздух. Видите ли\, како крупни прекрупни разлози позивају нас на јединство? Све друго што би нас од леве стране наговарало на подвојеност\, ситно је према овим разлозима као зрно песка према високим планинама. Не може ђаво разорити јединство наше\, ако му ми не помогнемо. Не може нас ђаво никад покорити\, ако му се сами не предамо. \nО Господе Исусе\, слатки и благи\, како си нас чврсто везао за вечно добро! Одржи нас у тој вези. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-filimon-apfija-i-arhip-sv-mucenica-kikilija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kikilija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261206
DTEND;VALUE=DATE:20261207
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T214635Z
LAST-MODIFIED:20260207T195337Z
UID:6925-1796515200-1796601599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Амфилохије Иконијски; свети Григорије; свети Александар Невски
DESCRIPTION:Пролог за 23. новембар\n6. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Амфилохије\, епископ Иконијски\n\nЗемљак\, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру\, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада\, те се упразни епископска столица у Иконији\, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог\, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање\, цар сеђаше на престолу\, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије\, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију\, а на Аркадија\, сина царевог\, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома\, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли\, царе\, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога\, одвраћа се с ненавишћу од оних\, који хуле Њега\, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси“. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом\, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни. \n\n\n\nСвети Григорије\, епископ Акрагантски\n\nРођен у Сицилији близу града Акраганта\, где је доцније епископ био\, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим\, чудесним начином изабран за епископа\, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац\, јер је био велики угодник Божји\, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељенском Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI). \n\n\n\nСвети Александар Невски\n\nСин кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви\, 15. јула 1240. године\, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу\, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години. \n\n\n\nСвети Митрофан\, епископ Воронежски\n\nСлавни руски јерарх\, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год. \n\n\n\n\nВитез Христов свети Александар\,\nКнез народу а слуга Господу\,\nВладар земље\, а роб Свемоћнога\,\nТо је цело житије Невскога.\nСпоља раскош\, унутра плакање\,\nСпоља борба\, унутра тишина\,\nСпоља варка\, унутра истина\,\nХристос – мета овом богатиру\nИ у рату и привидном миру.\nУ муци му – Христос радовање\,\nУ страдању – Христос поуздање\,\nУ победи – Христос победитељ\,\nИ у смрти – Христос васкрситељ.\nСве му Христос – у обадва света!\nОн му конак\, Он животна мета.\nКнез побожни даде пример роду\nКако треба служити Господу.\nСвети кнеже\, помози и нама\,\nСветлом силом\, светим молитвама! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог попушта беду на праведнике\, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ\, сличну беди\, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме\, два свештеника\, Савин и Крискент\, којима Григорије много добра учини\, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности\, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент\, дакле\, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је\, да оклевета Григорија\, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви\, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве\, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија\, као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима\, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор\, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише\, Бог пресуди. Она жена полуде\, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу\, и она оздрави\, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи\, да је потплаћена\, да оклевета Божјег човека\, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту\, са осталим клеветницима\, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. \nГригорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;\n2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти. \n\n\n\nБеседа\nо благодати и даровима\n\nА свакоме се од нас даде благодат по\nмери дара Христова. (Еф. 4\, 7) \nЕво начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ\, једна вјера\, једно крштење\, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас\, и ван наше воље\, чини неједнаким. Наиме\, неједнаким нас чини мера дара Христова\, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела\, које се зове Црква. Он строји то тело\, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ\, и Он је једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава\, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата\, томе два\, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди\, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди\, јер оно што неко има више\, није његово него Божје. Ако ли има много\, много ће му се и тражити\, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја\, нека свак од нас\, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег\, јер су сви дарови од Бога и Божји. \nГосподе Исусе\, дародатељу велики дарова различитих\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-amfilohije-ikonijski-sveti-grigorije-sveti-aleksandar-nevski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-amfilohije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261207
DTEND;VALUE=DATE:20261208
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T214836Z
LAST-MODIFIED:20260207T195243Z
UID:6928-1796601600-1796687999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Екатерина
DESCRIPTION:Пролог за 24. новембар\n7. децембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Екатерина\n\nЋерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка\, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса\, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији\, медицини\, риторици и логици\, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине\, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању\, позва 50 најмудријих људи\, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци\, по молитви св. Екатерине\, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници\, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји\, заустави и изломи точак\, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години\, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају. \n\n\n\nСвети великомученик Меркурије\n\nКада цар Декије ратоваше једном против варвара\, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским\, званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји\, даде му мач у руке и рече му\, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости\, секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина\, што Меркурије пред царем не сакри\, него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише\, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду\, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше\, тело му поста бело као снег\, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251-259. год. \n\n\n\nСвета девица Мастридија\n\nЖивела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти према њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу\, а видећи да се не може лако отрести разузданога младића\, св. Мастридија упита га једном\, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила\, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе. \n\n\n\n\nКатерина Мудра\, земаљска царица\,\nРади Христа Спаса поста мученица.\nМаксенције глупи живот јој понуди\n– Само\, вели\, жена\, жена мени буди! –\nКатерина света\, чиста као злато\,\nМаксенцију цару одговара на то:\n– Ја женика имам\, Христа васкрслога\,\nИ не желим љубав мужа трулежнога.\nТи ми тело иштеш\, – трулеж трулеж тражи\nДок се дух бесмртни бесмртношћу блажи.\nТелесна се кора мора да исуши\,\nЧовек прави брине о бесмртној души.\nЧини што ти драго\, и на муке мећи\,\nНа огњу ме пеци\, на точку окрећи\,\nЈа се своје душе одрећи не могу\,\nНи ван Христа другом поклонити Богу.\nНо запамти\, царе\, скоро ћеш умрети\,\nИз твога ће леша црви узаврети\,\nЦрви ће те славит’ црви ће те јести\,\nКлетва ће те пратит’ клетва ће те срести.\nЈер ратујеш с Христом\, са јачим од смрти\,\nПод камен си стао\, Он ће те сатрти. –\nКатерино света\, Христова невесто\,\nРад истине вечне презрела си престо\,\nЗато сад царујеш у царству без краја\,\nС ангелима певаш сред сладосног Раја. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај\, да узимају за цара човека странца\, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили\, они би га обукли у сваку красоту\, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година\, они би свога цара расцарили\, одузели би му све благо\, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво\, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова\, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара\, опет странца и опет само на годину дана; па трећег\, па четвртог\, па петог\, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу\, шта бива с царевима у том граду на крају године\, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво\, он се нађе усред огромне количине хране\, и сребра и злата и драгог камења\, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет\, грађани представљају зле духове\, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним\, но на крају смрт прекида све и они\, наги од сваких добрих дела\, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела\, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет\, где их чека нагомилано богатство њихово\, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог изведе пред Адама све животиње\, птице и зверове\, да види како ће их Адам назвати;\n2. како Адам надеде име сваком живинчету\, и свакој птици и сваком зверу. \n\n\n\nБеседа\nо Ономе који сиђе и узиђе\n\nКоји сиђе то је онај који и узиђе\nпревише свих небеса да испуни све. (Еф. 4\, 10) \nГоспод Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско\, тако ниско\, да се ниже није могло\, а по том се дигао високо\, тако високо\, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље\, тј. у сами ад\, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце\, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду\, Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао\, без икакве измене\, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није\, дакле\, једно Син Божји а друго Син Човечји\, као што су говорили јеретици\, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност\, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче\, данас и сутра\, тако је исти у низини и на висини\, на земљи\, у аду\, и на небесима. Понизио се ниже свих људи\, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси\, понизиће се\, а ко се понижава\, узнеће се (Мат. 23\, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи\, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом\, а грех – понижењу бесповратном и вечном. \nО Господе Исусе\, који све испуњаваш силом Својом\, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-ekaterina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ekaterina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261208
DTEND;VALUE=DATE:20261209
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T215057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195255Z
UID:6931-1796688000-1796774399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Климент
DESCRIPTION:Пролог за 25. новембар\n8. децембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Климент\, епископ Римски\n\nРођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата\, пловећи по\, мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове\, па се и он изгуби. Тада Климент\, будући 24 године стар\, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву\, по том се придружи апостолу Петру\, коме већ следоваху његова два брата\, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову\, као старицу просјакињу\, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица\, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола\, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин\, потом Клит\, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом\, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца\, да пишу житија хришћана мученика\, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон\, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу\, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље\, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана\, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову\, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату\, 101. године. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија. \n\n\n\nСвештеномученик Петар\, архиепископ Александријски\n\nУченик и следбеник светог Теоне\, архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. године\, а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време\, када су над вернима чинили насиље споља неверници\, а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије\n\nНикада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника\, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање. \n\n\n\n\nПлеменити Климент од племићска рода\nПоста ревним слугом живога Господа.\nСву сујету презре раскошнога Рима\,\nУздиже се духом над варкама свима.\nДуховно га сродство за Петра привеза\,\nОд телесног сродства са царем одвеза.\nКао звезда јасна он у Риму сјаше\,\nЧасним Крстом таму густу разгоњаше;\nАпостолску цркву украси\, утврди\,\nИ немоћне силе демонске расрди.\nПодиже се бура од демонских сила\,\nДа би свеца Божјег смрћу уморила.\nУмори му тело; душа у Рај оде\,\nОста свето тело на дну морске водe.\nСтрунуло би гвожђе за осам векова\nАл’ не струну тело витеза Христова\,\nНо чудеса многа преславна пројави\,\nИ уз Христа Бога Климента прослави.\nО Клименте свети\, помози и нама\nПред престолом Божјим твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа св. Петра Александријског прича се\, да се никад није успео и сео у престо патријаршијски у цркви\, него је стајао или седео пред степеницама престола. Кад су верни почели негодовати\, што њихов архијереј не седи на своме месту\, он одговори: „Кад год се приближим престолу видим неку небесну светлост и силу на њему\, зато се не усуђујем да се успнем и седнем.“ Осим овог виђења св. Петар имао је и друго једно још чудесније. Када је он седео у тамници\, нечестиви Арије јеретик лицемерно претвори се као да се каје за своју јерес и посла реч сужњу Петру\, да се одриче своје јереси и молбу да га Петар прими поново у цркву. А ово Арије учини само зато што помишљаше\, да ће Петар бити погубљен\, те да се он дочепа престола патријаршијског\, са кога би после ширио и утврђивао своју јерес. Пре него што даде ма какав одговор Петар се мољаше Богу у тамници. За време молитве необична светлост обасја тамницу\, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак\, сијајући јасније од сунца\, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон)\, која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи\, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу\, па узвикну: „Ко Ти\, Спасе\, ризу раздра?“ Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра\, јер одели од Мене људе Моје\, које задобих крвљу Мојом. Но пази се да га не примиш у општење с црквом\, јер лукаве и враждебне мисли има на Мене и на људе Моје.“ Чувши ово св. Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру\, да он не може примити молбу Аријеву\, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија у оба света. Још прорече\, да ће после њега бити патријарх најпре Ахил а по том Александар. И би тако. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог пусти тврди сан на Адама\, и узе му једно ребро;\n2. како Господ Бог створи од ребра Адамова жену Еву и приведе је Адаму;\n3. како је ту основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене. \n\n\n\nБеседа\nо разделењу служби и звања\n\nИ он је дао једне апостоле\, а једне\nпророке\, а једне благовеснике\, а једне\nпастире и учитеље. (Еф. 4\, 11) \nКао што у телу човечјем разни органи имају разне службе\, но сви дејствују у хармонији на добро целога тела\, тако је Господ установио и у цркви\, која је тело Његово\, разне органе са разним службама. На првом месту долазе апостоли\, којима није дата само једна част но све части\, нити једна служба но све службе\, нити један дар но сви дарови благодатни. Апостоли су били једновремено и апостоли и пророци\, и благовесници\, пастири и учитељи. Звање апостолско више се не повторава. Великих апостола било је дванаест\, и тринаести апостол Павле\, а мањих апостола било је 70. Пророци су они који примише дар прорицања од Духа Светога. Овде се не мисли на пророке старозаветне него на новозаветне (Дела Ап. 11\, 27; 21\, 10; 13\, 1). Пророци су били и бивају без обзира на сталеж и положај. Благовесници су прво јеванђелисти\, који написаше јеванђеља; по том мисионари\, који шире учење Христово међу невернима; најзад и тумачи Светога Писма\, који писмено излажу истину хришћанску за све и свакога. Пастири и учитељи – то је једно и исто звање\, јер тешко је замислити пастира\, а да није учитељ у исто време. Пастири су ограничени на извесно место и на извесан број верних\, које они руководе ка спасењу\, и управљају црквом Божјом. \nТако је све уредио Господ преко Својих апостола светих. Благо оном ко зна своју службу и дар од Духа примљен\, и ко до краја послужи према назначењу. Као што Дух Свети сада раздаје дарове\, тако ће Господ у своје време раздавати награде. \nО Господе Душе Свети\, Боже истинити\, помози нам до краја да у смирености употребимо дарове Твоје на добро цркве Христове и на наше вечно спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-kliment/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-kliment.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261209
DTEND;VALUE=DATE:20261210
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T215345Z
LAST-MODIFIED:20260207T195415Z
UID:6934-1796774400-1796860799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Алимпије Столпник
DESCRIPTION:Пролог за 26. новембар\n9. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Алимпије Столпник\n\nРођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота\, молитве и богомислија\, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града\, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст\, и сазида храм у част св. Ефимије\, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок\, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху\, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве\, утехе\, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира\, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса\, указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји\, да га често обасјаваше небеска светлост\, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори. \n\n\n\nПреподобни Јаков Отшелник\n\nИз Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год. \n\n\n\nПреподобни Стилијан\n\nПафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу\, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао\, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу\, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима. \n\n\n\nПреподобни Никон „Покајаније“\n\nРодом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку\, примиће стоструко и наследиће живот вјечни\, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир\, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима\, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније“. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год. \n\n\n\nСвети Инокентије Иркутски\, чудотворац\n\nСкончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год. \n\n\n\n\nОдвезан од ствари\, одвезан од света\,\nОд житејских брига и од страсног гњета\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНа столп висок\, висок\, он себе уздиже\,\nТек даље од земље\, – Богу ближе\, ближе!\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНек громови грме\, погодити неће\,\nГромовима Господ управља и креће.\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију…\nМолитвом просија као сунце јасно\nИ име му оста кроз векове гласно.\nМисао о Богу створи бесмртника\,\nАлимпија дивног\, Божјег угодника.\nНа небу се сада столп велики сија\,\nТо је светла душа светог Алимпија.\nИ сада молитви сав је предан за нас\nАлимпије\, столпник – и јуче и данас.\nОд њега се и сад зли духови крију\,\nА ми радујемо – светом Алимпију. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни\, као један доказани факт\, а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи\, но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом\, и непрестано се мучио питањем\, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако\, да се он срете с неким човеком\, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента\, да се одмах крене из Рима у Јудеју\, да би тамо\, у самој колевци хришћанске вере\, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. \nКада је чуо проповед апостола Петра\, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих\, Климент презре сва нагађања философска\, и срдачно усвоји веру Христову\, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда\, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог\, и јасно сазнање о загробном животу и суду\, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот\, тј. на испуњење свих заповести Божјих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Господ Бог човека\, и жену од човека;\n2. како Адам и Ева беху наги\, и не беше их срамота\, јер не знађаху још за грех. \n\n\n\nБеседа\nо циљу разделења дарова\, служби и звања\n\nДа би се свети усавршили\, на дјело\nслужбе\, на сазидање тијела Христова. (Еф. 4\, 12) \nЗато је Дух Свети разделио дарове\, и учинио једне апостолима\, друге пророцима\, друге опет благовесницима\, и пастирима и учитељима\, – да би се свети\, тј. верни хришћани\, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене\, те је једна част и служба родитеља\, друга част и служба одраслих синова и кћери\, трећа част и служба неодрасле деце и слугу\, но све укупно служи на корист једно другоме\, тако и у дому Божјем\, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба\, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово\, црква Божја света. Сваки верни\, помогнут од других\, расте и развија се као члан тога тела\, у светости и чистоти\, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело\, од почетка до краја времена\, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи\, па до Суда Страшнога\, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности\, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати\, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала\, од цигаља живих\, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту\, све прекрасно\, у целини и у деловима. Ево\, браћо\, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег\, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших. \nО Господе Исусе\, човекољубиви Господе наш\, не одбаци нас као лошу грађу\, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-alimpije-stolpnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/pre-alimpije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261210
DTEND;VALUE=DATE:20261211
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241130T215602Z
LAST-MODIFIED:20260207T195427Z
UID:6938-1796860800-1796947199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јаков Персијанац; свети Јаков Ростовски
DESCRIPTION:Пролог за 27. новембар\n10. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јаков Персијанац\n\nРођен у граду персијском Клапи\, или Вилату\, од хришћанских родитеља\, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности\, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем\, Јаков се прелести и принесе жртву идолима\, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена\, написаше му једно прекорно писмо\, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца\, молећи га ипак при крају писма\, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт\, но с тим\, да му се одсеца све део по део тела\, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара\, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама\, па прсте на ногама\, па ноге па руке\, па рамена\, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму\, а део моштију у Португалији\, где се празнује 22. маја. \n\n\n\nСедамнаест Индијских преподобних мученика\n\nМонаси хришћански\, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама\, што му је крстио сина Јоасафа\, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама\, али ухватише других 17 монаха\, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт\, те пошто им најпре избодоше очи\, одсекоше језике\, изломише ноге и руке\, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском. \n\n\n\nПреподобни Роман чудотворац\n\nПодвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама\, кад му се моле. \n\n\n\nПреподобни Пинуфрије\n\nСавременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика\, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља. \n\n\n\nПреподобни Натанаил\n\nМонах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа. \n\n\n\n\nПокајане душе Створитељ не губи\,\nПокајнике праве Он највећма љуби.\nЈаков се одрече Христа живог Бога\,\nРад безбожног цара\, ласкатеља свога.\nУкори га мајка\, укори га жена\n„Сва су земна блага пролазна к’о пена.“\nРаскаја се Јаков\, раскаја се љуто\nИ изрече јавно што је дотле ћут’о –\nХришћанин сам био\, хришћанин сам паки\,\nИдоли су ваши глупи и нејаки! –\nТо изрече Јаков кад пред цара стаде\,\nТо изрече јавно\, и при том остаде.\nСви дарови царски с њега се скидоше\,\nМукама Јакова дивног обукоше\,\nЦрвени се Јаков од рана и крви\,\nНавалили људи к’о орли на стрви!\nРаздробише тело јунака Христова\,\nИсекоше ситно светога Јакова.\nСад Јаков у Рају пред Богом се моли\,\nДа хришћанин сваки напасти одоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКада св. Јакову одсече џелат палац десне руке\, он рече: и лоза се овако обрезује\, да на њој временом младица порасте. При одсечењу другог прста рече: прими\, Господе\, и другу грану од рукосада Твога. При одсечењу трећега прста рече: благосиљам Оца и Сина и Светога Духа. При одсечењу четвртога прста рече: Ти што примаш похвале од четири животиње\, прими страдање четвртога прста. При одсечењу петога прста рече: да се испуни весеље моје као на браку пет мудрих девојака. При одсечењу шестога прста рече: хвала Теби Господе\, који си у шести час распростро на Крсту пречисте руке Твоје\, што си ме удостојио принети Ти шести прст мој. При одсечењу седмога прста рече: слично Давиду који те прослављаше седам пута на дан\, тако Те и ја данас прослављам кроз седам прстију\, одрезаних Тебе ради. При одсечењу осмога прста рече: Ти си се сам\, Господе\, обрезао у осми дан. При одсечењу деветога прста рече: у девети час Ти си предао дух Твој у руке Оцу Свом\, Христе мој\, и ја Теби приносим хвалу при страдању деветога прста. При одсечењу десетога прста рече: на десетоструној харфи певам Теби\, Боже\, и благодарим Ти\, што си ме удостојио претрпети одрезање десет прстију мојих\, на двема рукама мојим\, за десет заповести написаних на двема таблицама. – О пречудне вере и љубави! О витешке душе у витеза Христова! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како прекрасан беше рај споља и изнутра;\n2. како се све живо у Рају безусловно покораваше човеку\, а човек Богу;\n3. како прекрасни беху први човек и жена у Рају свесни присуства Божјег и власти Божје. \n\n\n\nБеседа\nо човеку савршеном\n\nДокле достигнемо сви у јединство\nвјере и познање сина Божјега\, у човјека\nсавршена\, у мјеру узраста пуноће\nХристове. (Еф. 4\, 13) \nЈединство вере\, браћо\, и познање Сина Божјег\, Господа Исуса Христа Спаситеља\, сједињује два човека у једног човека\, хиљаду људи у једног човека\, и многе милионе људи у једног човека. Јединство вере у Христа Господа\, и право православно познање Христа Господа\, сједињује људе јаче него крв\, јаче него језик\, јаче него све спољашње околности и материјалне везе. Кад многе душе једно исто мисле\, једно исто хоће и једно исто желе\, онда су те многе душе као једна душа\, једна велика и моћна душа. Телесне разлике при томе мало значе и мало се узимају у обзир. Тако\, једнолике душе зидају се у човјека савршена\, у мјери узраста пуноће Христове. У савршеној целини савршени су и делови. Свака хришћанска душа јесте део човјека савршена. Христос је човек савршен\, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама\, извор живи\, који тече и пуни сваку достојну празнину. То јест\, у колико се човек испразни од свега што није Христос\, у толико Христос улази у њега и испуњава га. \nО браћо моја\, потребна је дубина смирења поред јаке вере\, да би се Жива Вода улила у нас. И у природи гледамо\, да ниско земљиште вода лакше натапа. Што год је ниже смерно понижење наше пред Господом Исусом\, то се драговољније Он спушта у нас\, натапа нас Својом животворношћу и испуњава нас као сасуд Свој пуноћом својом бесмртном. \nО Господе Исусе\, пуноћо живота\, мудрости\, красоте и сласти\, помози нам понизити се пред величанством Твојим Божанским\, да би се удостојили Твоје посете. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jakov-persijanac-sveti-jakov-rostovski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakov-persijanac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261211
DTEND;VALUE=DATE:20261212
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T191455Z
LAST-MODIFIED:20260207T195437Z
UID:6947-1796947200-1797033599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. Преподобномученик Стефан; свети мученик Христо
DESCRIPTION:Пролог за 28. новембар\n11. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученик Стефан Нови\n\nКао негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу\, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни\, пред иконом Пресвете Богородице\, ухвати је лак сан\, у коме она виде Пресвету Дјеву\, као сунце сјајно\, и чу глас од ње: „иди\, жено\, с миром\, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.“ И заиста\, заче Ана и роди сина\, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој\, према Цариграду\, од старца Јована\, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу\, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе\, још жешће од свога сквернога оца Лава Исаврјанина\, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана\, а и сам удешаваше разне сплетке\, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис\, по том доведен у Цариград\, окован и бачен у тамницу\, где га сретоше 342 монаха сужња\, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским\, призивајући све оне\, који су уз цара\, да ударају камењем „противника царева“. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави\, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја\, тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. години свога земнога живота\, и би увенчан славом неувелом. \n\n\n\nСвети новомученик Христо\n\nАлбански хришћанин\, настањен у Цариграду\, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину\, који га оклевета пред судом\, као да је обећао потурчити се\, па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе\, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.“ По том извади завежљај новаца\, што је имао под појасом и да једноме сужњу\, с молбом\, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога. \n\n\n\nПреподобна Ана\n\nБлагородна жена\, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је\, да каже\, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном\, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља\, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана\, а по том у тамницу бачена\, где предаде своју свету душу Богу. \n\n\n\nСвети благоверни цар Маврикије\n\nПогубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год. \n\n\n\n\nТезоименити првоме Стефану\nСтефан Нови даде живот на мегдану.\nГорди цар јеретик\, сама сила груба\,\nСпољашњим оружјем оружан до зуба\,\nСтефану оружје – сила нетелесна\,\nОружје духовно\, истина небесна.\nЦар војнике има\, бранитеље лажи\,\nА Стефан се Богом невидљивим блажи.\nМиран као небо Стефан муке чека\,\nСмрт\, и живот вечни после овог века.\nА цар бесни тутњи\, па у гневу своме\nСмрт с мукама пише мужу праведноме.\nСтефан се не смути\, и бијен и стезан\,\nЗа небеса духом и молитвом везан.\nЦар јачи од тела\, тело свецу скрши\,\nСветац духом јачи\, победом заврши.\nО свети Стефане\, духовни витеже\,\nПомози нам вражје избегнути мреже\,\nИ иконе свете свето поштовати\,\nТвом примеру дивном вазда следовати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧитајући примере постојанства у вери и великодушности светитеља Божјих\, и ми постајемо постојани у вери и великодушни. Када Копронимови људи нуђаху св. Стефана да се откаже иконопоштовања и тиме угоди цару иконоборцу\, Стефан пружи руку\, сави шаку и рече: „кад бих имао у себи само једну једину шаку крви\, и њу би пролио за икону Христову“. У цара Маврикија било је шест синова\, од којих шести и најмлађи беше још одојче. За тога најмлађег сина свог држаше цар у двору нарочиту дојкињу\, која га храњаше. Цара Маврикија постиже тешка судба: Фока га збаци с престола и осуди на смрт\, заједно са свих шест синова његових. На очи Маврикијеве синови његови беху један за другим убијани. Када дојкиња требаше да да шестога сина царева\, да буде погубљен\, она се великодушно сажали над судбом несрећнога цара и његове деце\, па се у тренутку реши да сачува бар тога једнога сина царевог у животу. Зато\, кад јој потражише с груди царевог сина\, она потури свога синчића\, те овај би посечен. \nНајзад би посечен и цар Маврикије. Најмлађи син цара Маврикија порасте\, сматрајући дојкињу своју за мајку своју. Када му пак дојкиња откри сву тајну\, он се уозбиљи веома\, па одлучно остави свет и повуче се на гору Синајску\, где се замонаши и посвети Богу\, да би тим делом својим осветио онога невиног младенца\, који је место њега у смрт бачен. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како то беше царство невиности\, чистоте и правде;\n2. како ту не беше ни трага од болести и смрти\, пошто не беше ни помисли о греху. \n\n\n\nБеседа\nо томе како верни треба да расту\n\nДржећи се истине у љубави да у\nсвему узрастемо у ономе који је глава\,\nХристос. (Еф. 4\, 15) \nЕто свега што се од нас\, браћо\, тражи на овоме земном путовању: да се држимо истине и да живимо у љубави. Истина је откривена Христом Господом\, и пример љубави је дат у Христу Господу. Нити се може доћи до истине мимо Христа Господа\, нити се пак може наћи пример праве љубави мимо Њега. Видећи овај једини прави пут к светлости и спасењу у сплету многих лажних путова\, апостол Павле претходно опомиње: да не будемо више мала деца\, коју љуља и заноси сваки вјетар учења (4\, 14). Истину може открити само Бог\, праву љубав може показати само Бог. Један човек може знати више него други човек\, но истину може открити само Бог. Човеку долазе мисли као ветар\, и призраци чине му се истином. Обманут својим мислима један човек обмањује другог човека; заваран призрацима један човек заварава другог човека. А истина је у Бога и од Бога. \nХристос је\, браћо\, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа\, ми мислимо истину; кад делујемо по Христу\, ми делујемо добро; кад љубимо Христа\, ми љубимо љубав. Христом ми живимо\, Христом растемо\, Христом се обесмрћавамо и прослављамо. Он је наша глава – не само главар једнога друштва\, него стварна глава једнога живога тела\, кога смо ми чланови. Држећи се истине и љубави ми се удостојавамо вечно пребивати у том телу Христовоме. \nО Христе Господе\, пречудна истино и премила љубави наша\, дођи у нас и прими нас у Себе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-prepodobnomucenik-stefan-sveti-mucenik-hristo/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-mucenik-stefan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261212
DTEND;VALUE=DATE:20261213
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T203731Z
LAST-MODIFIED:20260207T195448Z
UID:6950-1797033600-1797119999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Парамон и Филумен
DESCRIPTION:Пролог за 29. новембар\n12. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Парамон и других 370\n\nУ Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он 370 хришћана и поведе их собом везане на неко место\, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше\, да се поклоне идолу и принесу жртву. Ма да кнез прећаше смртном казном ономе\, ко не послуша његову заповест\, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж\, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради\, па сазнавшн узвикну: „о колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим и немим идолима његовим!“ И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје\, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона\, ухватише га\, па му најпре језик прободоше трном\, по том га обнажише\, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. По том и оних 370 мученика\, велики као синови Божји и невини као јагањци\, бише мачем посечени\, те пређоше у бесмртно царство Христа Господа. Пострадаше 250. године. \n\n\n\nПреподобни Акакије Синајски\n\nУ својој славној књизи „Лествица“ саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија\, а често и тукао\, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио\, него је све то подносио стрпљиво с уверењем\, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао\, како живи\, он је одговарао: „добро\, као пред Господом Богом!“ После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани\, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије\, ученик мој\, умре“. „Не верујем\, одговори свети старац\, Акакије не умре.“ Тада обојица одоше на гроб умрлога\, и онај свети старац викну: „брате Акакије\, јеси ли умро?“ А послушни Акакије\, и по смрти послушан\, одговори: „нисам умро оче\, немогуће је умрети послушноме“. Тада се онај зли старац раскаја\, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева\, где у кајању и молитви проведе остатак живота. \n\n\n\nСвети мученик Дионисије\, епископ Коринтски\n\nЗнаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. год. \n\n\n\nСвети Тиридат цар Јерменски\n\nСавременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божја\, и он полуди и постане подобан скоту\, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно св. Григорије (в. 30. септембар). Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и благочешћу. Скончао мирно у IV веку. \n\n\n\nСвети мученик Аполоније\n\nСенатор римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом\, због чега би посечен мачем\, у Риму 186. год. \n\n\n\n\nАкакије\, монах чудни\,\nПослушношћу душу спасе\,\nДуша му се сад весели\,\nА име му прославља се.\nВикну старац послушника:\n– Акакије\, брате\, где си?\nВикну старац још једанпут:\n– Акакије\, мртав ли си?\n– Нисам\, оче\, мртав\, нисам\,\nОдговара монах смерно\,\nНема смрти за онога\nКо послушност врши верно.-\nЗачуди се старац гневни\,\nЗачуди се\, заплака се\,\nЗаплака се старац горко\,\nЗа зло своје покаја се.\nШто се каје старац опак?\nВаистину има рашта –\nОде грешник у пустињу\nГрехе своје да испашта. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКазна Божја постиже грешнике одмах после греха\, да би се грешници устрашили а праведници охрабрили\, понекад пак много доцније\, изненадно и неочекивано\, да би грешници знали\, да Бог ништа не заборавља. Датана и Авирона прогутала је земља одмах после греха њихова\, а цар Валтазар виде руку која му исписа смртну пресуду онда када се он осећао најсрећнијим\, на пиру\, међу пријатељима и обожаваоцима. – Неки тешко болесни војник би донесен св. Стефану Новом\, да га овај молитвом исцели. Стефан му рече\, да се поклони икони Христовој и св. Богородице. Војник то учини и би одмах здрав. Ово се чудо рашчу на све стране. Чувши за њ иконоборни цар Копроним дозва тога војника и испита. Па када војник исповеди и призна\, да је добио исцелење од светих икона\, цар га поче с јарошћу укоравати због иконопоштовања. Устрашен војник одрече се иконопоштовања пред царем и застиде се своје вере у иконе. Када војник тај изађе из двора и узјаха коња\, разјари се коњ под њим\, збаци га са себе\, и ногама га дотле топташе докле не изверже душу своју. Ево казне одмах после греха. – Цар Тиридат\, гонитељ хришћана\, беше бацио св. Григорија у јаму и погубио 37 светих монахиња. И казна га никаква није снашла. Доцније\, када цар са својима оде у лов ради разонођења и увеселења\, наједанпут спопаде га лудило\, и њега и његове пратиоце. Његовој побожној сестри откри се у сну узрок лудила његовог као и начин\, како да се врати уму. Св. Григорије би извађен из јаме\, и по његовој молитви цар Тиридат оздрави\, покаја се и крсти се. Казна некад брзо следује греху\, као дану ноћ\, а некад споро\, као година години. Но никад не изостаје\, изузев случаја где покајање заузме место казне. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како Бог украси Рај дрвећем свакојаким\, лепим за гледање и добрим за јело;\n2. како Бог насади усред Раја дрво живота;\n3. како Бог забрани Адаму да не једе једино од дрвета познавања добра и зла. \n\n\n\nБеседа\nо стројном склопу цркве слично једном телу\n\nИз њега је све тијело\, састављено и\nсклопљено како приличи сваком додиром\nдаровања\, по дејству и мери свакога\nдела. (Еф. 4\, 16) \nРеч је овде\, браћо\, о телу духовном\, о цркви Божјој светој. Из Њега\, то јест из Христа\, цело је то тело састављено и склопљено како приличи. Апостол премудри не налази никакво боље сравњење цркве него са телом човечјим. Што је глава на телу човечјем то је Христос Господ на телу цркве. Из главе разилазе се нерви по свима деловима тела\, и помоћу нерава сви делови тела опажају\, осећају и крећу се\, а у том опажању\, осећању и кретању и јесте живот њихов. Могло би се рећи\, да глава кроз мозак и нерве присуствује у сваком делу тела. Одсече ли се глава\, сваки део тела тренутно бива умртвљен. И Христос присуствује у сваком делу цркве\, тј. у свакоме верноме члану њеном. Кроз Њега сваки верни опажа царство духовно\, осећа љубав и креће се правилно к Богу. Од Њега сваки члан добија силу\, према дејству и мери\, тј. према служби и дару. Ту силу Господ даје непосредно додиром\, осязанiемъ\, само личним присуством Својим. Љубав је чудотворна спона\, која спаја Христа са вернима\, верне са Христом\, и верне међу собом. Шта бива\, браћо\, с једним делом тела\, када се искидају нерви\, који га везују с главом? Постаје безделан\, неосетљив\, непокретан – мртав. То бива и са сваким чланом цркве\, који изађе из састава цркве и тиме прекине везу своју с Главом цркве. Да нас Бог сачува\, браћо\, од те пропасти. \nО Господе Исусе\, изворе живота и љубави\, не допусти никаквој мрачној сили\, у нама или ван нас\, да нас одвоји од Тебе и тела Твог\, цркве Твоје свете\, коју си Ти платио крвљу Твојом скупоценом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-paramon-i-filumen/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-paramon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261213
DTEND;VALUE=DATE:20261214
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T203943Z
LAST-MODIFIED:20260207T195459Z
UID:6954-1797120000-1797206399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Андреја Првозвани
DESCRIPTION:Пролог за 30. новембар\n13. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Андреја Првозвани\n\nСин Јонин и брат Петров\, родом из Витсаиде\, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља\, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле\, јагње Божје! (Јов. 1\, 36)\, тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом\, св. Андреји\, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији\, по том у земљама Дунавским\, па у Русији и око Црног Мора\, и најзад у Епиру\, Грчкој и Пелопонезу\, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији\, Епиру\, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру\, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа\, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке\, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима\, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста\, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу\, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата\, и када оно ишчезе\, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол\, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим\, а једна рука у Москву. \n\n\n\nСвети Фрументије\, просветитељ Абисиније\n\nУ време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира\, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина браћу Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније\, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе\, осим ова два брата\, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску\, но доста опрезно\, и увери се\, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима\, а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију\, где својом ревношћу и чудесима успе\, да за живота свога\, обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у царство Господа свога. \n\n\n\n\nСвети Андреј Духом обасјани\,\nИ апостол Христов првозвани\,\nДан за даном Господа јављаше;\nИ народе крстом крштаваше\,\nКао вртар по својему саду\,\nОн хођаше по селу и граду\,\nДивље дрвље вешто калемећи\,\nЖивом водом калеме кропећи\,\nДокле стиже крају свога века\,\nИ крст виде где на њега чека.\nВес’о Андреј крсту беседио:\n– Здраво\, крсте\, Бог те осветио\,\nОсветио Христос телом Својим\,\nБуди\, крсте\, одмориштем мојим\,\nУзми мене из земне прашине\,\nПодигни ме Богу у висине\,\nНек са тебе Христос ме узнесе\nШто због мене на теби распе се –\nУчениче светог крститеља\,\nАпостоле Христа Спаситеља\nО Андреја\, звездо првозвана\,\nПомози нам твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Апостолима је дато све“\, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови\, сва сила\, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног\, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4\, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста\, па и са крста\, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога\, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу\, као и у свима осталим\, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело\, које један следбеник Христов учини\, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију\, као рукоположени епископ\, почне чинити чудеса превелика\, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео\, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?“ На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело\, но дело благодати свештенства.“ И тада светитељ објасни цару\, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље\, и брак\, и сав свет\, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника\, благодат чудотворну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам духовни пад Адама и Еве\, и то:\n1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;\n2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;\n3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега. \n\n\n\nБеседа\nо незнању и окамењености незнабожаца\n\nНезнабошци ходе у сујети ума својега\,\nпомрачени смислом\, отуђени од\nживота Божјега за незнање које је у\nњима\, за окамењеност срца њихових. (Еф. 4\, 17-18) \nШта је сујета\, браћо моја? Све\, посматрано ван Бога\, одсечено од Бога\, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума\, браћо моја? Живети и живот тумачити\, не по Божјем закону\, него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега\, браћо\, долази то зло људима? Прво\, од окамењености срца\, а по том од незнања које је у њима. Шта значи\, браћо\, окамењеност срца? Значи\, срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега\, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа\, браћо\, од окамењености срца? Незнање\, потпуно незнање божанских ствари\, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица\, браћо\, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело\, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег\, и суши се и гине као део тела\, одсечен од тела. Такви су незнабошци\, такви су безбожници\, а такви су\, најзад\, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом\, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански. Учинимо смотру над собом\, браћо моја. Чинимо је сваки дан. Питајмо се сваки дан\, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт\, и крај\, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви. \nО Господе Исусе\, уме наш и животе наш\, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-andreja-prvozvani/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-andrej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261214
DTEND;VALUE=DATE:20261215
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T204929Z
LAST-MODIFIED:20260207T195538Z
UID:6957-1797206400-1797292799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Наум; свети Филарет Милостиви
DESCRIPTION:Пролог за 1. децембар\n14. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Наум\n\nРодом из племена Симеонова\, из места Елкесема од оне стране Јордана. Живео на седам стотина година пре Христа. На две стотине година после пророка Јоне прорекао пропаст Нинивији. Од проповеди Јонине Ниневићани беху се покајали\, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања\, не би ни поштеде. Од земљотреса\, поплаве и огња пропаде сав град\, тако да му се више ни место не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава. \n\n\n\nСвети Филарет Милостиви\n\nИз села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан\, но делећи много милостињу сиромасима\, обништа веома. Али\, он се не устраши сиромаштине\, него с надом у Бога\, који је рекао: „Блажени милостиви\, јер ће бити помиловани\,“ (Мт 5\, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао\, дође му човек и пожали се\, да му је цркао во у јарму\, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме\, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве\, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом\, а теле за кравом\, довика човека\, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника\, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе\, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку\, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову\, видеше његову унуку Марију\, ћерку његове ћерке Ипатије\, прекрасну и кротку унуку Марију\, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом\, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но\, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом\, него\, благодаран Богу\, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју\, благослови их и поучи\, да се држе Бога и закона Божјег\, и прозорљивим духом\, као негда праотац Јаков\, прорече им свакоме\, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце\, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис\, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу. \n\n\n\n\nМилостивог Бог милује\,\nМиловати не пpecтајe\,\nМолитве му услишује\,\nСтоструке му даре’ даје.\nФиларет се милостиви\nСав предаде Божјој руци.\nМилосрђем свет задиви\,\nВеран Богу и у муци.\nФиларет се не отима\nОко части и првенства\,\nВек је овај куповина\nВечног царства и блаженства.\nГоспод рече реч чудесну:\nВи тргујте док се вратим!\nУ времену у подесну\nМногим благом да вам платим.\nКад Филарет осироте\nЗбог премноге милостиње\,\nЗбог истине и доброте –\nПосети га Бог c висине.\nПосети га\, помилова\,\nПомилова и награди\,\nKao негда верног Јова.\nПомилова и награди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВрлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије\, све више жедни\, и све чешће тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа\, не зна за меру у томе\, нити признаје икакву меру. Св. Филарет у беди није био мање милостив него у богатству. Кад му је унука постала царица\, он је поново постао богат човек\, но не мање милостив. Једнога дана он рече жени и деци\, да спреме најбољу гозбу какву могу\, па вели „да умолимо Цара и Господа нашег\, са свима великашима Његовим\, да дође на пир“. Сви помислише\, да старац мисли да позове на вечеру свога зета цара\, па се потрудише што боље могоше и припремише гозбу. Међутим Филарет прође по улицама и скупи све беднике\, просјаке\, слепе\, прокажене\, хроме\, изнемогле\, и доведе их на гозбу. Поставивши их за сто\, нареди жени и синовима\, да служе око стола. После свршене гозбе даде свакоме госту у руке по златник и отпусти их. Тада сви разумеше\, да он под Царем разумеваше самога Господа Христа\, a под Његовим великашима просјаке и невољнике. Још је он говорио\, да не треба гледати у новац\, који се даје просјаку\, него треба промешати новац\, па што рука сама из џепа извади\, оно и дати. A рука ћe извадити оно што Божји Промисао буде одредио. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Ева кад сагреши\, не покаја се\, него пожури да и мужа свога учини саучасником греха свога\,\n2. како Адам кад сагреши\, не покаја се\, него правдаше себе окривљујући жену пред Богом\,\n3. како и данас многи грешници траже саучеснике своме греху\, и правдају себе окривљујући друге. \n\n\n\nБеседа\nо створењу света\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постања 1\,1) \nОво је одговор Божји кроз уста пророка\, браћо\, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање\, изречено или неизречено\, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме\, као што даје хлеб и одећу сваком телу\, тако Он даје духу нашему одговор на питање\, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу\, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је\, дакле\, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе\, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца\, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо\, између осталога\, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор\, супротан овоме\, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела\, по чему ми\, између осталога\, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет\, браћо\, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет\, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет\, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је\, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо\, да је почетак од добра\, онда знамо\, да је и циљ ка добру\, и свршетак – добро. Гле\, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак\, такав и свршетак. Од Кога почетак\, у Ономе и свршетак. Да држимо\, дакле\, ову истину спасоносну\, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи. \nО Господе Боже Створитељу и Сведржитељу\, једини Боже\, једини Творче\, добри изворе доброте\, Теби се клањамо и Теби се молимо\, упути нас добром крају Духом Твојим светим\, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-naum-sveti-filaret-milostivi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-naum.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261215
DTEND;VALUE=DATE:20261216
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T205236Z
LAST-MODIFIED:20260207T195549Z
UID:6960-1797292800-1797379199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Авакум; свети Цар Урош; преподобни Јоаникије Девички
DESCRIPTION:Пролог за 2. децембар\n15. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Авакум\n\nСин Асафатов\, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор\, цар вавилонски\, удари на Јерусалим\, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску\, одакле се после опет врати у Јудеју\, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви\, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: „Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу\, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе\, Вавилона не видех\, и јаму не знам где је“. Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон\, у даљину огромну\, на јаму лавовску\, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну\, јер се не поклони идолима. „Даниле\, Даниле\, прими ручак што ти га посла Бог“\, викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју\, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог. \n\n\n\nСвета мученица Миропија\n\nРођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос\, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора\, храбра Миропија тајно узе тело његово\, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу\, да је тело мучениково украдено\, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела\, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде\, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу\, и најзад\, сва рањава\, бачена у тамницу. Но\, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост\, и јави се много ангела\, са светим Исидором у средини. „Мир ти\, Миропијо“\, рече јој свети Исидор\, „Дође молитва твоја к Богу\, и скоро ћеш бити с нама\, и примићеш венац што ти је припремљен“. Зарадова се света страдалница\, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис\, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово\, поверова у Христа\, крсти се\, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године. \n\n\n\nСвети Урош\, цар српски\n\nСин цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак\, побожан и благ\, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше\, међу којима је најнеобузданији био Вукашин\, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен\, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори\, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур. \n\n\n\nПреподобни Атанасије\, затворник Печерски\n\nОвај свети човек после дугог подвига умре\, и би од братије опран\, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав\, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране\, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију\, и дванаест година још проживе\, о хлебу и води једино\, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године. \n\n\n\nСвети Иса\, епископ Циклански\n\nЈедан из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији. \n\n\n\n\nКао ветар прође Душанова сила\,\nУрошева оста за навек светиња.\nНејак у насиљу\, силан у врлини\,\nСилан у врлини\, правди и истини\,\nУрош Христа Бога свом душом заљуби\,\nПа задоби небо а земљу изгуби.\nГрех никакав душу њему не искриви\nПобеђен победи\, умртвљен и – живи.\nСви велможи српски\, горди\, плаховити\,\nНе могоше живи оно учинити\,\nШто сад мошти чине Уроша светога\,\nБожјег угодника\, Уроша Силнога.\nНе царују људи богати прашином\,\nНо богати правдом и Божјом истином;\nЗацарени Урош и сада царује\,\nИ народу своме муке ублажује;\nМолитве у Рају пред Христа узноси\nМилост роду своме од Господа проси.\nО Уроше царе\, свети\, племенити\,\nПомози нам закон Божји испунити! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко је дошао из онога света да нам јави?“ Тако се питају неверници. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше\, ако хоћете да дознате; удостојите се\, и видећете. Св. Авакум путовао је с ангелом. Св. Миропија видела је мноштво ангела\, и међу овима св. Исидора мученика. Св. Атанасије Печерски два дана био је мртав за овај свет а жив само за онај. По повратку му душе у тело\, скупише се око њега и питаху га: како оживе? шта виде? шта чу? Он ништа не хте говорити\, будући сав у ужасу од онога што је видео у ономе свету\, но само рече: „спасaвајте се!“ Када много навалише на њ\, да им каже шта више од онога што виде по смрти\, он одговори: „ако вам и кажем\, нећете веровати\, нити ћете ме послушати.“ На поновно наваљивање он рече између осталога: „кајте се свакога часа\, и молите се Господу Исусу Христу и Његовој пречистој Матери.“ И у наше дане бивају случајеви обамирања. И виђења и искази свију оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. На име: сваки умрли види један део онога света\, који је преогроман\, несравњено већи од овога света. Многи на смрти виде своје сроднике\, давно умрле\, и са њима разговарају. То је без мало обична појава. 1926.г. у селу Вевчанима био је на самрти Мелетије П. разговарао је са својом децом\, умрлом пре 20 година. Кад су му живи сродници рекли: „ти бунцаш!“ он одговори: „не бунцам\, него разговарам с њима као и с вама\, и видим њих као и вас.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве\, и то:\n1. како Адам и Ева пре греха беху обучени у невиност\, и не видеше себе нагим;\n2. како после греха Адам и Ева видеше себе нагим и скрише се од Бога;\n3. како је свака врлина одећа и сваки грех разголићење. \n\n\n\nБеседа\nо радосним откровењима у првој реченици\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постање 1\,1) \nКако је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно\, које се може носити под пазухом\, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега\, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то\, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам\, даље\, казује\, да је једини и добри Бог Творац света\, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја\, без смисла и намене\, него је произишао од Бога Свемудрога\, Свезнајућег\, свемилостивог\, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам\, даље\, казује\, да је овај свет имао почетак\, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било\, да је овај свет вечит и да су сви циљеви\, ближи и крајњи\, само у њему\, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам\, најзад\, казује\, да је Бог створио два света\, небески и земаљски\, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу\, месецу и звездама над главама нашим\, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету\, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас – ка свету ангелскоме\, и радујемо се\, јер знамо\, да има један свет бољи од нашега\, у који ћемо се и ми уселити\, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи\, само по земљи\, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном\, кад не би било света духовног\, небеског! \nГосподе Свеблаги\, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-avakum-sveti-car-uros-prepodobni-joanikije-devicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-uros.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261216
DTEND;VALUE=DATE:20261217
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241209T205540Z
LAST-MODIFIED:20260207T195601Z
UID:6964-1797379200-1797465599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Софоније; преподобни Јован Ћутљиви
DESCRIPTION:Пролог за 3. децембар\n16. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Софоније\n\nРодом од горе Саварата\, из племена Симеонова. Живео и пророковао у VII веку пре Христа за време благочестивог цара јудејског Јосије. Савременик пророка Јеремије. Имајући смерност велику и ум чист и Богу уздигнут\, он се удостојио прозирања у будућност. Прорекао је дан гнева Божјега; казну над Газом\, Аскалоном\, Азотом\, Акароном\, Нинивијом\, Јерусалимом\, Египтом. Јерусалим је он видео као „град одметнички\, оскврњен\, насилнички. Кнезови су у њему лавови који ричу; судије су му вуци вечерњи; који не глођу кости до јутра. Пророци су му хвалише\, варалице; свештеници његови скврне светињу\, изврћу закон“ (Соф 3\, 1-4). Провидећи време доласка Месије\, он одушевљено кличе: „Пјевај кћери Сионска; кликуј\, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца\, кћери Јерусалимска!“ (Соф 3\, 14). Упокојио се овај тајновидац у месту свога рођења\, да чека опште васкрсење и награду од Бога. \n\n\n\nСвети Јован Ћутљиви (Молчалник)\n\nРодом из Никопоља Јерменског\, од оца Евкратија и матере Ефимије. У осамнаестој години поста иноком и подвизаваше се тврдо и одлучно чистећи срце многим сузама\, постом и молитвом. После десет година би постављен за епископа колсонијског. Својим примером привуче к богоугодном животу свога брата Пергамија и стрица Теодора\, људе знамените на дворовима цара Зинона и Јустинијана. Видећи злобу и смутњу овога света\, коју он не могаше излечити\, напусти епископски престо и прерушен у проста монаха дође у обитељ светог Саве код Јерусалима\, где многе године оста непознат вршећи савесно и изврсно сваку службу\, на коју га игуман одређиваше. Због тога предложи га свети Сава патријарху Илији\, да га рукоположи за презвитера. Када патријарх хтеде рукоположити Јована\, Јован му исповеди\, да је он већ у епископском чину. Тада се затвори свети Јован у келију\, и у ћутању и молитви проведе године и године. Потом у пустињи проведе девет година хранећи се само дивљим зељем\, па се опет поврати у манастир. Одвраћао је верне од Оригенове јереси и допринео много\, да се та јерес сузбије и осуди. Прозирао јасно у духовни свет и исцељивао људе од болести. Победивши себе\, он је лако побеђивао демоне. Велики у смерности\, сили и мудрости божанској\, овај слуга Христов упокоји се мирно 558. године у стотину четвртој години живота свога. \n\n\n\nСвештеномученик Теодор\, архиепископ Александријски\n\nПосле двогодишњег патријарховања би од незнабожаца мучен и поруган. Метнуше му трнов венац на главу\, и најзад посекоше га за веру 606. године. \n\n\n\nПреподобни Теодул\n\nЗнаменити патриције на двору Теодосија Великог. По смрти своје жене остави сујету света\, повуче се из Цариграда на један столп код Ефеса где се подвизаваше пуних тридесет година. \n\n\n\nПреподобни Сава Сторожевски\n\nУченик светог Сергија Радонешког\, и велики чудотворац. По смрти јављао се многима као жив\, час поучавајући\, час карајући\, а час и исцељујући. Прешао из овог живота у бољи 1406. године. \n\n\n\n\nЋутљиви Јован\, Божји работник\,\nПустињом ходи\, самац самотник\,\nДок неко викну: варвари стижу\,\nГле\, путем како прашину дижу!\nБлизу су\, близу\, дижи се\, дижи!\n– Нека су близу но Бог је ближи!\nЈован му рече\, и никуд маћи\,\nИ кад га беда хоћаше снаћи\,\nЛав се појави Богом послати\,\nНа враге љуто стаде урлати;\nПобеже хорда. Јован не креће\,\nC пустињом суром он се надмеће.\nC њом се надмеће он у ћутању\nИ у сухоти и самовању.\n– Ускрс нам иде\, како га срести?\nШта ћемо\, оче\, на празник јести?\nУченик пита\, Јован му вели:\n– Бог храну сваком створењу дели.\nКад празник Христов румени свану\,\nАнгел ко човек пред свеца бану\,\nДонесе хлеба. вина и меда.\nУченик чудо када сагледа\nНад маловерством својим зајеца.\nПрослави Бога и Божијег свеца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог слуша молитве праведника и испуњава их понекад одмах и дословно a понекад доцније\, у згодно време\, c обзиром на корист цркве. Другим речима: испуњујући молитве праведника\, Бог има у виду или спасење једнога човека или добро целе цркве. Св. Јован Ћутљиви мољаше се Богу\, да му открије\, како се то душа на смрти раставља од тела. И још за време молитве дође ван себе и имаде овакву визију: пред црквом у Витлејему умре један добар човек\, и ангели узеше душу његову из тела и са слатким појањем узнеше је на небо. Дошавши к себи од екстазе\, Јован се одмах крете на пут из манастира Св. Саве Освештаног за Витлејем. И када дође у Витлејем\, виде пред црквом мртво тело човеково онако исто како га виде у визији. \nКада пак умре велики светитељ Сава Освештани\, туговаше Јован много и ридаше. Јави му се Сава у визији и рече: „Нe тугуј\, оче Joвaнe\, јер ако се и разлучих од тебе телом\, ипак сам духом c тобом.“ Тада га замоли Јован: „Моли Господа\, оче\, да и мене узме c тобом.“ На то му Сава одговори: „To не може бити сада\, јер има да дође на манастир велико искушење;па Бог хоће да будеш у телу на утеху и утврђење правоверних против јеретика.“ У први мах не знаде Јован o каквим јеретицима говораше му свети отац\, но узнаде доцније\, када јерес Оригенова поче потресати цркву Божју. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како видевши се нагим\, покрише наготу своју лишћем смоквиним\,\n2. како и сада сви непокајани грешници кад изгубе неку врлину\,\nосете се наги и прикривају голотињу своју каквом лажју или призраком. \n\n\n\nБеседа\nо два света\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постање 1\, 1) \nШто Бог хоће\, браћо\, оно и открива људима\, а што Он неће\, остаје неоткривено. Боговидац Мојсеј ништа није могао рећи ништа више о небу изузев само да је небо Бог створио у почетку; и рекавши то он продужује исрцпно описивати стварање земље. Зашто он не говори тако исцрпно и о стварању неба? Зато што му Бог није хтео више открити. А Бог му није хтео више открити зато што људи његовог доба још нису били дорасли нити способни да разумеју надчулне\, небеске предмете. Тек кад су векови многи прохујали и кад је дошао Нови Завет Бога с људима\, Бог је открио много више о небеском свету верним и избраним угодницима Својим. Отворено небо почели су тек хришћани виђати. Св. Јован Богослов сведочи: видјех\, и гле\, врата отворена на небу (Отк. 4\, 1). И Стефан првомученик сведочаше: ево видим небеса отворена (Дела Ап. 7\, 56). Апостол Павле\, који би однесен до трећега неба\, и чу неисказане ријечи (2. Кор 12\, 2)\, говори о ангелским хоровима\, о престолима\, господствима\, поглаварствима\, властима\, и вели: све се кроза њ и за њ сазда (Колош. 1\, 16). Његов ученик\, св. Дионисије\, описује небеску хијерархију онако исцрпно као што Мојсеј описује земаљски свет при стварању. Тако је хтела безмерна мудрост Божја: оно што Бог није хтео открити Мојсеју\, открио је апостолима и њиховим следбеницима. Оно што се не казује деци\, казује се зрелим људима. Према узрасту духовноме и откровењу тајни. \nЕво красне поуке за све нас. Будимо вредни у искању истине\, још вреднији у очишћењу срца свога\, стрпљиви у чекању и непоколебљиви у вери\, да ће нам Бог дати све у своје време онако и онолико како и колико нам је нужно за наше спасење. \nО Господе премудри и човекољубиви\, који без брзања и без одлагања учиш нас и водиш ка спасењу\, Теби благом слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-sofonije-prepodobni-jovan-cutljivi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sofronije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261217
DTEND;VALUE=DATE:20261218
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T204714Z
LAST-MODIFIED:20260207T195611Z
UID:6968-1797465600-1797551999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Варвара; преподобни Јован Дамаскин
DESCRIPTION:Пролог за 4. децембар\n17. децембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Варвара\n\nОтац ове славне следбенице Христове\, која се од раних лета уневести Христу\, по имену Диоскор\, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском\, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу\, мудру умом и красну ликом\, затвори Диоскор у кулу високу\, окружи је свим угодностима\, даде јој слушкиње на службу\, постави идоле за клањање\, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе\, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом\, те познаде јединог истинитог Бога Творца\, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града\, она изиђе из куле и\, по Божјем Промислу\, срете се с неким хришћанкама\, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди\, те се просече и трећи прозор на купатилу\, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде\, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке\, изби је сурово\, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави\, отац је одведе началнику Мартијану\, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху\, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то\, нека жена Јулијанија\, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске\, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште\, где сам отац закла ћерку своју\, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме\, она се много пута јављала до дана данашњега\, понекад сама\, понекад у пратњи Пресвете Богородице. \n\n\n\nСвети Јован Дамаскин\n\nНајпре први министар калифа Абдалмелеха\, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина\, оклеветан би Јован од овога цара код калифа\, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице\, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо\, калиф се раскаја\, но Јован не хте више остати код њега као великаш\, него се повуче у манастир\, где беше од почетка узор монасима у смерности\, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме\, саставио Октоих\, Ирмологију\, Месецослов\, Канон пасхални\, и написао многа богословска дела\, с надахнућем и дубином. Велики као монах\, и као песник\, и као богослов\, и као војник истине Христове\, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота. \n\n\n\nСвети Генадије\, архиепископ Новгородски\n\nЗнаменит писац\, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви. \n\n\n\n\nO чудесна трубо вере православне.\nO монаше славни обитељи славне\,\nЈоване песниче\, вере поборниче\,\nЗа иконе свете свети страдалниче\,\nПрослављен си сада\, прослављачу Бога.\nБесмртан – трубачу живота вечнога.\nРади живог Христа свет си оставио\,\nПонижењем себе већма прославио.\nПримио си на се испосничке узе\,\nНебеске си тајне видео кроз сузе:\nЧудеса си стварао молитвом и вером\,\nРазговор си имао са Богоматером.\nKo je могао боље веру изложити?\nКо ли слађом песмом Бога прославити?\nНико ко ти харфо вечите истине\,\nНико ко ти\, славни оче Дамаскине.\nO уздигни и сад твоја уста чиста\,\nИ умоли за нас Живодавца Христа\,\nДа Његова милост до смрти нас прати\nДа можемо Њега тобом прослављати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПослушност са смерношћу основ је духовног живота\, основ спасења\, основ и свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин\, велики у свему доброме\, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности. Његов старац\, духовни отац\, кушајући га једнога дана\, уручи му исплетене котарице и нареди да их носи чак у Дамаск и тамо прода. Одреди старац котарицама врло високу цену мислећи да их Јован по ту цену неће моћи продати\, него да ће их морати вратити. Јован је\, дакле\, требало прво\, да иде на далек пут\, друго\, да иде као бедни монах у град\, где је он некада био најмоћнији човек после цара\, треће\, да тражи за котарице цену смешно високу\, и четврто\, да ако котарице не прода\, бадава учини огроман пут тамо и натраг. Тим начином хтео је старац да искуша и послушност и смерност и стрпљење свога славног ученика. Јован се поклони старцу ћутке\, и без икакве примедбе узе котарице и крете на пут. Стигавши у Дамаск\, он је стао на пијац и чекао купца. Када је заинтересованим пролазницима рекао цену своје робе\, они су му се насмејали и наругали као безумноме. Цео дан је стајао и цео дан је био изложен подсмеху и порузи. Но Бог\, који све види\, не остави стрпљивога слугу Свога. Неки грађанин прође и загледа се у Јована. И мада Joвaн беше у бедној раси монашкој\, и у лицу од поста исушен и ублеђен\, познаде тај грађанин у њему негдашњега великаша и првог министра царског\, код кога он беше у служби. Познаде и Јован њега\, но и један и други ступише у погодбу као непознати. Иако Јован рече превелику цену котарицама\, грађанин купи и плати без речи сећајући се добра\, које му некад Дамаскин учини. Kao победник врати се Јован свети у манастир ликујући и донесе радост старцу своме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Адам и Ева згрешивши\, сакрише се од Бога\,\n2. како чувши глас Божји\, побегоше и сакрише се међу дрвећем\, како и сад сваки грех удаљава од Бога\,\n3. како грешник чујући глас Божји\, кроз савест крије се под бесловесну природу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како је све добро што је од Бога\n\nИ видје Бог да је добро. (Постања 1\, 4\, 10\, 12\, 18\, 21\, 25) \nОд доброга Творца\, браћо само су добра дела и могла произаћи. Нека затворе\, дакле\, уста сви они који говоре\, да је од Бога произашло добро и зло. После свакога Свога дела Бог сам тврди\, да је добро. Шест пута Он понавља\, да је добро оно што је Он сазидао; па најзад и седми пут\, када је све у целини размотрио\, изрекао је Своју оцену\, да све што је сазидао беше добро веома (ст. 31). Укупно\, дакле\, седам пута понавља Он\, да је све добро што је Његовом вољом светом постало. Није ли велико чудо\, како су неки људи могли изаћи са безбожним тврђењем\, као да је од Бога подједнако произашло и добро и зло? Бог као да је знао\, да ће се на Њега бацати – или боље рећи кроз векове бацати – овакве клевете\, па је унапред\, за сва времена и сва покољења\, дао одбрану своју\, и то поновио је седам пута. Зло је од греха\, а у Богу нема греха. Бог\, дакле\, не може чинити зло. Он се назива Свемогућим зато што је моћан учинити свако добро. Опаки и наопаки су тумачи Бога они\, тврде\, да се Бог назива Свемогућим зато што може чинити и добро и зло. Бог је извор добра\, ничим непомућен\, и од Њега не може произаћи ништа што је добру супротно. А јасно је за сваког нормалног човека\, да је зло супротно добру. Знајте\, браћо\, да о двојству у Богу\, у вечном извору добра\, говоре они\, у којима се самим налази двојство од добра и зла. А сви они\, који љубе добро\, и иду путем добра\, и теже ка добру\, имају јасно откровење унутра у себи\, да је Бог добро\, и само добро. \nО Боже наш\, Створитељу наш\, Ти си Творац сваког добра\, и сва су дела Твоја веома добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-varvara-prepodobni-jovan-damaskin/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-varvara.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261218
DTEND;VALUE=DATE:20261219
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T205003Z
LAST-MODIFIED:20260207T195622Z
UID:6971-1797552000-1797638399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сава Освећени; свети Нектарије Битољски
DESCRIPTION:Пролог за 5. децембар\n18. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Сава Освећени\n\nНезнатно село Муталаск у области Кападокијској постало је знаменито по овоме великом светилу цркве православне. Ту се Сава родио од оца Јована и мајке Софије. У осмој години напустио дом родитељски и замонашио се у оближњој обитељи\, званој Флавијанова. После 10 година пређе у Палестинске манастире\, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега\, да ће бити славан монах и наставник монасима\, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу\, где у једној пештери\, коју му ангел Божји исказа\, проведе као отшелник пет година. После тога\, када он поста савршен монах\, почеше се\, по Промислу Божјем\, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број\, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени\, којима он одреди пештеру\, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре\, дође му његова остарела мајка Софија\, коју он замонаши\, и даде јој келију даље од свог манастира\, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи\, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше\, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу\, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем\, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу\, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики\, његов сусед\, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери\, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то\, да је он први уредио чин богослужења по манастирима\, познат под именом чина Јерусалимске цркве. \n\n\n\nПреподобни мученици карејски\n\nПострадали од паписта у време уније\, коју створи с папом цар Михаил Палеолог (1260-1281.). Прот Свете Горе би обешен\, а остали мачем посечени (в. 10. октобар). \n\n\n\nПреподобни Нектарије Битољски\n\nРодом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља\, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем\, потом прешао на Кареју\, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске\, напасти демонске\, и тешке болести\, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе\, нетљене и благоухане\, почивају у истој тој келији. \n\n\n\nПреподобни Карион и Захарија\n\nОтац и син\, оба велики подвижници мисирски. Карион оставио живу жену с двоје деце и отишао у монахе. Млади Захарије као дете узет у манастир\, и подвигом својим превазишао и свога оца\, и многе друге знамените подвижнике. Кад су Захарију питали: ко је прави монах\, он одговори: „Онај ко себе стално принуђава к извршењу заповести Божјих“. \n\n\n\n\nПреподобни Сава\, началник монаха\,\nВојвода духовни Христових јунака\,\nПрослави се постом\, бдењем и кротошћу\,\nмолитвом и вером и благом милошћу.\nМонахе учаше не бринут o хлебу\,\nC трудом и молитвом поверит се небу\,\nПрвенства не искат нити каква чина\,\nНајређе кушати јелеја и вина;\nДржати се службе у прописно време\,\nСлужба нек je радост a не тешко бреме.\nСве што свети Сава монасима каза\nСве примером својим другима показа.\nКо градинар мудри градину огради\,\nИ младице многе пажљиво посади\,\nМладице су расле и плод доносиле\,\nЧете од монаха – Саву прославиле.\nПетнаест стотина прошло је година\,\nЈош Савина цвета духовна градина;\nХиљаде монаха\, стотине хиљада\,\nСавина обитељ дала је до сада.\nСветитељу Саво\, славни отшелниче\,\nПомоли се за нас\, Божји угодниче. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМоже човек бити велики као вештак\, државник\, војсковођ\, но нико међу људима није већи од човека великог у вери\, нади и љубави. Колико је велики у вери и нади у Бога био св. Сава Освештани\, најбоље показује овај случај. Једнога дана јави Сави економ манастирски\, да идуће суботе и недеље неће моћи ударити у клепало и по обичају сазивати братију на заједничку службу и трпезу зато што у манастиру нема ни трунке брашна\, нити ма чега од јела и пића. Чак ни службе Божје бити не може из тога истог разлога. Одговори му светитељ без предомишљања: „Ја нећу изоставити божанску службу због недостатка брашна. Веран је Онај који нам је заповедио не бринути сe o телесном\, и моћан исхранити нас у време глади\,“ И положи сву наду на Бога. У крајњем случају он беше готов да пошаље нешто од црквених сасуда или риза у град и прода\, само да се не би никако изоставила служба Божја и уобичајена братска трпеза. Но пре него што приспе субота\, неки људи\, покренути Промислом Божјим\, дотераше у манастир 30 мазги натоварених пшеницом\, вином и јелејем. „Шта сад велиш\, брате“\, рече Сава економу\, „да ли да не ударамо у клепало и не сазивамо оце?“ Економ се застиде због свог маловерства и замоли игумана за опроштај. \nЖивотописац Савин назива овога светитеља „суровим према демонима a благим према људима.“ Једном се побунише неки монаси против св. Саве\, и због тога бише по наредби патријарха Илије истерани из манастира. Они саградише себи колибе у потоку Текутском\, где трпљаху оскудицу у свему. Чувши за њих да гладују св. Сава натовари магаре брашном и однесе им сам лично. Видећи да немају цркве\, он им и цркву сазида. Монаси га најпре примише c мржњом но после на љубав његову љубављу одговорише и за своје се раније недело према њему покајаше. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како преблаги Бог викну грешнога Адама\, гдје си?\n2. како се Бог и у Рају показује пастир добри\, који виче за изгубљеном овцом\,\n3. како и сада Бог довикује сваком грешнику: гдје си? (хотећи тим речима и да га укори и да га опомене). \n\n\n\nБеседа\nо одсуству зла у делима Божјим\n\nИ видје Бог да је добро. (Постања 1.) \nПрво откровење\, браћо\, о овоме свету\, које нам саопштава Свето Писмо\, јесте то\, да је свет произашао од добра а не од зла\, од Бога а не од неке силе супротне Богу\, и не од некакве уображене праизворне мешавине од добра и зла. Друго откровење\, браћо\, о овоме свету јесте то\, да је све добро што је добри Бог створио. Добра је светлост\, добар свод небески\, добро копно\, добро море\, добра трава\, биље и родно дрвеће\, добра светила небеска: сунце\, месец и звезде\, добре животиње водне и птице небеске\, добре све живе душе по врстама њиховим\, добра стока и ситне животиње и зверови земаљски; најзад добар и човек\, господар над свим створењима под господством Божјим. И видје Бог да је добро. Оценитељ вредности овога свега није и не може бити неко ко површно и делимично гледа овај свет него само Онај који види сва створења укупно и свако на по се\, који зна њихов број\, име\, својства и суштину несравњено боље од свих људи на земљи. Он видје да је све добро веома. Па ипак је било људи\, који су клеветали дело Божје говорећи\, да је овај свет зло у суштини својој\, да су зло појединачна створења\, и да је зло материја из које су бића земаљска уобличена. Зло је међутим у греху\, а грех је од злог духа; зло је дакле\, у духу зла а не у материји. Дух отпали од Бога сејач је зла у свету. Отуда кукољ по Божјој пшеници. Дух зла труди се\, да као своја оруђа зла употреби и дух човечји и материјалне ствари у опште. Он је тај\, који и убацује помисао у разум људски\, као да је сав створени свет зло\, и као да је материја\, из које су створења уобличена\, основно зло. Он клевета Божја дела\, да би заклонио своја; оптужује Бога\, да не би он био оптужен. О браћо моја\, чувајмо се коварства злога духа. Чувајмо се нарочито од злих помисли које он сеје по уму нашем. \nО Господе Исусе Христе\, истинити Просветитељу и Спаситељу наш\, у Твоје руке предајемо ум наш и срца наша. Обасјај нас Ти Твојом истинитом светлошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sava-osveceni-sveti-nektarije-bitoljski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sava-osveceni-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261219
DTEND;VALUE=DATE:20261220
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T205243Z
LAST-MODIFIED:20260207T195656Z
UID:6974-1797638400-1797724799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Николај Чудотворац\, архиепископ мирликијски
DESCRIPTION:Пролог за 6. децембар\n19. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Николај Чудотворац\, архиепископ Мирликијски\n\nОвај славни светитељ\, слављен и данас по целоме свету\, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља\, Теофана и Ноне\, житеља града Патаре\, у Ликији. Као јединца сина\, дарованог им од Бога\, они опет посветише Богу\, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја\, епископа патарског\, и замонаши се у манастиру Нови Сион\, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем\, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја“ (Мт 6\, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију\, смишљајући да тако до смрти проживи\, дође му глас свише: „Николаје\, пођи на подвиг у народ\, ако желиш бити од Мене увенчан“. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив\, мудар\, неустрашив\, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу\, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји\, и\, из велике ревности према истини\, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив\, истинит\, правдољубив\, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао\, у сну и на јави\, онима који су га призивали\, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко\, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева\, и он је самом својом појавом доносио утеху\, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу\, многотрудан и многоплодан\, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај). \n\n\n\nСвети Николај\, епископ Патарски\n\nСтриц великога светитеља Николаја\, који овога и настави на духовни живот и рукоположи за свештеника. \n\n\n\nСвети мученик Никола Караман\n\nЗа веру Христову љуто истјазаван од Турака и обешен у Смирни 1657. године. \n\n\n\nСвети Теофил\, епископ Антиохијски\n\nКао добро школован у филозофији јелинској он се\, по прочитању Светог Писма\, крсти и поста велики заштитник вере хришћанске. Његово дело О вери сачувано је до данас. Управљао црквом Антиохијском тринаест година\, и упокојио се 181. године. \n\n\n\n\nСветог оца Николаја\nЧетир’ стране света славе\nКо витеза силне вере.\nВере Божје\, вере праве.\nОд колевке Богу предан\,\nОд колевке све до краја;\nПа прослави и Бог њега –\nСвога верног Николаја.\nЗа живота славан беше\,\nA пo смрти још славнији\,\nМоћан беше и на земљи\,\nA ca неба још моћнији.\nСветла духа\, чиста срца\,\nОн храм беше живог Бога:\nНароди га зато славе\nKao свеца чудеснога.\nБогат славом Николаје.\nОн свечаре своје воли\,\nПред престолом вечног Бога\nЗа њихно се добро моли.\nБлагослови\, Николаје\,\nБлагослови људе твоје\,\nШто пред Богом и пред тобом\nНа молитви смерно стоје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНа иконама св. Николаја обично се сликају c једне стране Господ Спаситељ c Јеванђељем у рукама a c друге Пресвета Дева Богородица c архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај\, и тo y првом случају означава призивање Николаја к архијерејској служби\, a y другом оправдање њега од казне због сукоба c Аријем. Св. Методије\, патријарх цариградски\, пише: „Једне ноћи виде свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље\, украшено златом и бисером\, a од друге стране виде Богородицу\, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован\, архиепископ мирски\, и Николај би постављен за архиепископа тога града.“ \nTo je први случај. Други случај десио се у време Првог сабора у Никеји. Нe могући разлозима зауставити безумност Арија у хуљењу Сина Божјег и Његове Пречисте Матере\, св. Николај удари га руком по лицу. Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију\, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово. Оци се ужаснуше\, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели\, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева\, нeгo као израз велике ревности за истину Божју. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Бог прокле змију\,\n2. како наложи на Еву муку рађања a на Адама труд рада;\n3. како прокле земљу у делима човековим;\n4. како не прокле земљу као земљу него у дјелима твојим тј. човековим. \n\n\n\nБеседа\nо одсуству греха у делима Божјим\n\nИ видје Бог да је добро. (Постање 1.) \nСве је чисто и безгрешно\, браћо\, што је створено и како је створено од пречистога и безгрешнога Бога. Свака твар Божја чиста је и безгрешна док год је окренута к Богу\, док год није одвојена од Бога и док није постала враждебна Богу. Свака твар сама собом хвали и прославља Бога док је год чиста и безгрешна. Зато Псалмопевац и говори: све што дише нека хвали Господа. Алилуја! (Пс. 150\, 6). Свака умна твар Божја осећа као природну и главну намену\, да хвали Господа. Па кад је тако\, браћо\, људи се питају; па кад је тако\, откуда зло у свету? Од греха\, само од греха. Грех је ангела светлог претворио у ђавола. Ђаво је самог себе драговољно учинио сасудом греха\, па је онда похитао да и друга створења Божја учини таквим сасудима. По слободном самоопредељењу уз ђавола су пристали у грех и други неки ангели\, а по том и први људи\, Ева и Адам. Отуда је произашла мешавина добра и зла у свету. Но оно што је од Бога у створењима и данас је добро као и првих дана стварања. Отров је дошао од греха\, јер грех и јесте отров\, најљући отров што постоји. Грех је проузроковао проклетство\, донео помрачење умова\, изазвао вражду створења према Творцу њиховом\, удаљио човека од Бога и човека од човека\, и човека од природе\, и природу од човека. О браћо моја\, од Бога је све добро\, а од греха све зло. Не постоји никакво зло везано с Богом\, и не постоји никакво зло невезано с грехом. Многи су филозофи испитивали суштину зла\, и по грубости ума свога тврдили су\, да је зло у материји\, да је материја зло. Међутим само ми хришћани знамо\, да је суштина зла грех\, и да друге суштине зло нема сем греха. Отуда је јасно\, да ако се желимо сачувати од зла\, морамо се чувати од греха. \nО Боже безгрешни\, помози нам сачувати се од греха и греховног трулења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-nikolaj-cudotvorac-arhiepiskop-mirlikijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikolaj-miriklijski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261220
DTEND;VALUE=DATE:20261221
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T210733Z
LAST-MODIFIED:20260207T195707Z
UID:6977-1797724800-1797811199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Амвросије; преподобни Григорије Горњачки
DESCRIPTION:Пролог за 7. децембар\n20. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Амвросије\, епископ Медиолански (Милански)\n\nОвај велики\, свети отац цркве православне беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и Шпаније\, но вером незнабожац\, а мајка хришћанка. Док још беше у колевци\, једном се спусти рој пчела на њега\, изли мед на уста његова и одлете. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: „Целујте\, јер ћу и ја бити епископ“. По смрти оца свога цар га постави за свог намесника Лигуријске области\, у којој Медиолан беше главни град. Када умре епископ тога града\, би велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: „Амвросије – епископ!“ Ово цео народ прими као глас Божји и\, насупрот вољи Амвросијевој\, изабраше једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврди веру православну\, потисне јеретике\, украси цркве\, распростре веру међу незнабошцима\, написа многе поучне књиге и послужи примером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену песму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх\, због чије су мудрости и слаткоречивости посећивали га људи из далеких земаља\, био је веома уздржљив\, трудољубив и бодрствен. Спавао је мало\, радио је и молио се Богу непрестано\, постио је све дане изузев суботе и недеље. Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија\, Гервасија\, Назарија и Келсија (в. 14. октобар). Кротак према малим људима\, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу\, Максима тиранина и убицу проклео\, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех\, с Евгенијем насилним и самозваним царем не хте се сусрести. Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат\, да је и мртве васкрсавао\, демоне из људи изгонио\, болеснике од сваке болести исцељивао\, и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године. \n\n\n\nПреподобни Григорије Ћутљиви\n\nПореклом Србин. Оснивач Светогорског манастира светог Николаја\, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија\, где се у ћутању испаштао и молио. Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру\, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију. \n\n\n\nПреподобни Нил Столбенски\n\nЗемљорадник\, родом из Новгорода. Удаљивши се у пустињу\, он се хранио биљем и овршцима. По гласу свише преселио се на острво Столобное. Једном уђоше разбојници у келију његову ради пљачке\, и ослепеше наједанпут. Ископао себи гроб близу келије\, и сваки дан плакао над њим. Упокојио се и преселио у Царство Христово 1554. године. Чудотворне мошти почивају му тамо где је и постио. \n\n\n\n\nАмвросије позно обраћени\,\nАмвросије брзо посвећени\,\nСтуб истине\, светлост благочешћа\,\nХристов војник\, гонитељ нечешћа\,\nЦркви Божјој божански послужи\,\nЦрква свом се пастиру одужи\,\nПрослави га песмом и љубављу\n(И ангели при томе су слављу)\,\nПрослави га као свога оца\,\nКо пастира и ко чудотворца\,\nИ мудраца\, равна Соломону\,\nКоји призна целу васиону\,\nНевидљиву као и видљиву\,\nДа одаде хвалу Богу живу.\nТебе Бога и ми прослављамо\nИ сили се Твојој поклањамо\,\nТвојој сили и Твојој милости\,\nВечној правди\, чудесној мудрости.\nКроз Твог свеца дивног Амвросија.\nO како си Боже милостиван\,\nO како си у свецима диван! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтоструко враћа Бог зајам\, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника\, рече муж жени\, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес\, јер ће иначе\, сребрник по сребрник\, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам\, подај Богу хришћанском.“ „А где је Бог хришћански?“ упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му\, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих\, јер ови су сви Његови.“ Разделивши свих 50 сребрника сиромасима\, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу\, да иде к цркви и примиће новаца од Бога\, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке\, па у недоумици\, ко ћe тo њему дати новаца\, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе\, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени\, како никога не виде и како му нико ништа не даде\, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава.“ Када жена распори рибу\, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу\, а муж однесе трговцу\, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника\, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали\, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли\, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди\, па му понуди 10\, па 15\, па 30\, па 50 сребрника. Позна онај човек\, да је то неки драгоцен камен\, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. \n„Видиш ли. како је добар Бог хришћански?“ рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти\, па заједно са својом женом прослављаше Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Бог изгна Адама и Еву из Раја\,\n2. како постави херувима c пламеним мачем на врата Раја\,\n3. како Рај оста затворен за људе до доласка Христа Господа на земљу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како беше веома добро све што Бог створи\n\nТада погледа Бог све што је створио\, и гле\, добро бјеше веома. (Постање 1\, 31) \nКада су\, браћо\, делови једне грађевине добри\, онда је грађевина у целини веома добра. Добра је свака цигла напосе\, и сваки камен\, и малтер\, и креч\, и греде\, и стубови\, но човека доводи до усхићења поглед на целу грађевину. Често пута понека појединост у грађевини чини му се неразумљива и незгодна\, но он то предаје забораву у тренутку када баци поглед на целину. И заиста има у овоме свету доста појединости\, како у предметима тако и у дешавањима\, која су нама и неразумљива и неугодна. Тек кад нам се открије једна више целина\, ми појимамо и стишавамо се. Многа страдања и лишења у нашем животу ми сматрамо управо ругобним и несмисленим онда када нас она задесе. Но када прођу дани и године\, у нашем сећању та страдања и лишења сјаје као драгоцено камење\, које осветљава доцнији пут живота нашега. Зато\, ако те нешто у Божјој природи вређа\, гледај на целину; ако те у животу нешто огорчава\, чекај стрпљиво нове дане и године\, с вером и надом. И овај цео живот ако ти се учини мучним и жалостним\, уздигни очи своје духовне у други свет\, и бићеш миран и радостан. Јер и цео овај видљиви свет ипак није савршена целина\, – постоји и онај свет. Јер је речено: створи Бог небо и земљу. И сликар упућује гледаоца да издаље гледа слику\, да би је видео у свој красоти њеној. \nО Господе\, о Уметниче бесмртни\, како је све веома добро што си Ти створио! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-amvrosije-prepodobni-grigorije-gornacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-amvrosije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261221
DTEND;VALUE=DATE:20261222
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T210954Z
LAST-MODIFIED:20260207T195717Z
UID:6980-1797811200-1797897599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Патапије; свети апостоли Состен\, Аполос и други с њима (Детињци)
DESCRIPTION:Пролог за 8. децембар\n21. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Патапије\n\nРођен и васпитан у вери и страху Божјем у граду Тиви Мисирској од родитеља благоверних. Рано увиде и презре сујету овога света и удаљи се у пустињу Мисирску\, где се предаде подвигу очишћења срца свога од свих светских жеља и помисли ради љубави Божје. Но када се добродетељ његова прочу међу људима\, почеше му људи доходити и од њега утољења својим мукама искати. Бојећи се славе људске\, која ум људски помрачава и од Бога одваја\, Патапије побеже из те пустиње у Цариград. Јер\, мишљаше овај чудни светитељ\, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. Близу цркве Влахерне у Цариграду направи себи колибу\, и ту\, затворен и непознат\, настави свој прекинути испоснички подвиг. Но светлост се не да скрити. Неки дечко\, слеп од рођења\, вођен Промислом Божјим\, дође светом Патапију и замоли га за молитву Богу\, да би прогледао и видео твар Божју\, те још већма Бога прославио. Смиловао се Патапије на страдалника\, помоли се Богу и дечко прогледа. То чудо откри богоугодника целој престоници\, и људи поврвеше њему за лек\, утеху или поуку. Једног знаменитог човека исцели Патапије од водене болести прекрстивши га крстом и помазавши га јелејем. Једнога младића ослободи од духа нечиста\, који га љуто мучаше\, ослободи га направивши знак крста руком по ваздуху. И изађе зли дух из створења Божјег као дим\, с криком великим. Жену неку\, која имаше рану на грудима\, испуњену црвима\, прекрсти и учини здравом. И многа друга чудеса пројави свети Патапије све молитвом\, именом Христовим и крсним знамењем. У старости дубокој упокоји се и пређе у Царство небеско\, у VII веку. \n\n\n\nСвети апостоли Состен\, Аполос\, Тихик\, Епафродит\, Онисифор\, Кифа и Кесар\n\nСви они празнују се 4. јануара са осталим мањим апостолима. Посебно празнује се свети Аполос 10. септембра\, Онисифор 7. септембра\, Кифа и Кесар 30. марта. Свети Состен би епископ у Кесарији. Тихик – његов наследник на истом месту\, Епафродит у Адријанији Памфилијској\, Кифа у Иконији а Кесар у Корони Пелопонеској. Сви с пламеном љубављу проповедаху Јеванђеље Христово и за Његово свето име муке претрпеше и у царство вечне радости пређоше. \n\n\n\nСвети мученици у Африци\n\nПострадали од јеретика аријеваца у време владе краља вандалскога Гунерика или Гензерика (477-484) за истину вере православне. Два свештеника сажежена\, шездесеторици језици одрезани\, три стотине мирјана посечени. Сви пострадаше\, али смрћу својом лаж победише. Православље утврдише и нама га чиста и светла оставише. Господ их увенча венцем славе у царству Свом бесмртном. \n\n\n\n\nПатапије\, сличан морепловцу\,\nШто на бури упире погледе\nГде ћe видет светлост пристаништа\nИз овога света сујетнога\,\nУзбурканог ветровима страсти\,\nПомраченог тминама сујете;\nУ небеса поглед упираше –\nПатапије\, сличан морепловцу.\nДух је око за виђење неба\nИ чудесног света небескога\,\nДух истинит у срцу чистоме.\nПатапије дух управи Богу\,\nСрце оми умилним сузама\,\na напрегнут светлост ишчекује\,\nСветлост неба\, тихог пристаништа\nПатапије\, сличан морепловцу.\nКоји тражи\, онај и налази\,\nКоји куца\, оном се отвара\,\nБог милосни љуби светитеље\,\nЦарства Божјег жедне искатеље.\nПатапијев поглед уловио\,\nИ небеску светлост му открио\,\nПатапије виде – заплакао\,\nБожју светлост сузам’ разгорео\nДок доплови к тихом пристаништу.\nТраг му оста дивним путоказом\nПутницима на пучини света. \n\n\n\nРасуђивање\n\nKo сe потпуно Богу преда\, тога Бог руководи на спасење његово и на корист многих других. Св. Николај\, предан вољи Божјој\, побеже од сујетне славе људске из свога града Патаре и дође у град Мир Ликијски\, где нити он кога\, нити њега ко познаваше. Без икаквих средстава – јер иако беше богат\, од куће он беше оставио све – без познанства и без плана он хођаше као непознат по граду\, очекујући да Бог управи стопе његове. У то време умре Јован\, архиепископ тога града\, и сабрани сабор за избор новога архиепископа не могаше се сложити ни на једној личности кандидованој. Најзад се чланови сабора решише\, да посте и Богу се моле\, да би Бог указао на некога ко је најдостојнији тога звања. И Бог послуша молитву слугу Својих и откри им најдостојнијега. Када председавајући епископ стајаше на молитви\, јави му се неки човек у светлости и рече му\, да иде рано пред цркву и сачека онога који први дође на молитву јутарњу\, „тога поставите за архиепископа\, име му је Николај.“ Видевши ово и чувши\, епископ саопшти све друговима својим и сутрадан рано оде пред цркву и чекаше. У том наиђе св. Николај\, који имаше обичај рано устајати на молитву. Видевши га\, епископ упита га: „Како се зовеш\, чедо?“ Николај ћуташе. Епископ га поново упита\, и он одговори: „Николај се зовем\, владико\, слуга твоје светости.“ Тада га епископ узе за руку и одведе у сабор и рече: „Примите\, братије\, свога пастира\, кога вам помаза Дух Свети\, и кога изабра не сабор људски него Промисао Божји.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам прво братство људи на земљи и то:\n1. како прва браћа на земљи беху Каин и Авељ\,\n2. како Авељ беше чедан и богобојажљив a Каин завидљив и самовољан\,\n3. како завидљиви Каин уби чеднога Авеља. \n\n\n\nБеседа\nо проклетству грешних дела\n\nПроклета земља у делима твојим. (Постања 3\, 17) \nПосле греха Евиног и Адамовог Бог је изрекао казну. Није изрекао казну одмах него после извесног времена очекујући покајање њихово. То показује разговор\, у који Бог ступи с Адамом после греха. Гдје си? упита Бог Адама. И када Адам рече\, да се скрио због голотиње своје\, опет га упита Бог: ко ти каза да си го? Тада Адам место покајања поче оптуживати жену своју. После тога Бог је изрекао казну. На змију\, која је послужила оруђем ђаволу\, пало је неограничено проклетство. Жена је осуђена да у мукама децу рађа\, и да њена воља буде под влашћу мужа. То није проклетство него казна с надом. Човек је осуђен на труд око земље. Но шта значе речи: проклета земља у делима твојим? Да ли је Бог проклео земљу као и змију проклетством неограниченим? Никако. Земља је проклета само у грешним делима човековим. Због греха човековог земља производи трње\, због греха нерoдица\, због греха суше\, поплаве\, земљотреси\, штетно бубиње\, скакавци\, гусенице и болештине. А да земља није проклета као земља\, у целости својој\, јасно је из тога\, што земља производи и добре плодове; што је Бог од увек по молитви праведника благосиљао земаљске плодове\, потребне за живот људски\, и што су чак и ангели Божји\, као гости Аврамови\, кушали од земаљских производа (Постања 18\, 1-8). Јер шта је земља крива\, и шта су крива сва остала створења Божја на земљи\, изузев змије\, за грех Адамов? Ипак сва твар уздише и тугује с нама све до сада (Рим. 8\, 22). Не уздише и не тугује због проклетства на себи него због грешних дела човекових\, која су проклета. О браћо моја\, застидимо се греха свога\, због кога страда и невина твар Божја. \nО Боже благи\, опрости нам прошле грехе наше и сачувај нас од будућих. О Боже милостиви\, смилуј се свакој невиној твари Твојој\, која страда због нас и ублажи страдања њена. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-patapije-sveti-apostoli-sosten-apolos-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-patapije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261222
DTEND;VALUE=DATE:20261223
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T211419Z
LAST-MODIFIED:20260207T195728Z
UID:6983-1797897600-1797983999@stsavanyc.org
SUMMARY:Зачеће свете Ане
DESCRIPTION:Пролог за 9. децембар\n22. децембар по новом календару \n\n\n\nЗачеће свете Ане\n\nПраведни Јоаким и Ана беху бездетни за пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил\, сваком од њих напосе\, и рече им\, да су молитве њихове услишане од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Ана света заче од мужа свога\, и после девет месеци роди ћерку\, благословену од Бога и од свих колена људских\, Пресвету Деву Марију Богородицу (в. 9. септембар). \n\n\n\nСвета Ана\, матер пророка Самуила\n\nЖена Елканова\, из Арматема или Ариматеје (I Сам. 1). Не рађаше деце\, јер беше неплодна\, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина\, Самуила\, посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил\, велики вођ народа израиљског и пророк\, који помаза два цара\, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу\, песму чудесну по мудрости и красоти\, која се и дан-данас употребљава на богослужењима у цркви (I Сам 2\, 1). \n\n\n\nПреподобни Стефан Новосијатељ\n\nОвај угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих\, Захарије и Теофаније. Отац му беше свештеник Велике Цркве у време патријарха Методија. Носећи га зачетог у утроби својој\, мајка му се хранила само хлебом и водом. Када се роди младенац\, сијаше на прсима његовим крст од светлости. Због тога\, а и због свог чистог и богоугодног живота\, прозван је Новосијатељ. У осамнаестој својој години затвори се Стефан при цркви Светог Петра апостола\, и ту се предаде подвигу поста и молитве. Јави му се једном свети Петар и рече му: „Мир ти\, чедо\, добро си отпочео\, Господ да те укрепи!“ Потом поживе много година при цркви Светог мученика Антипе. И овај му се светитељ јави и укрепи га речима: „Знај да те нећу оставити“. Стефан налагаше на себе све већи и већи труд. Храну употребљаваше два пут недељно\, и то само зеље непосољено. Подвизавао се овај свети муж Царства ради Христовог 55 година\, и упокојио се у Господу 829. године у 73. години свога земног живота. \n\n\n\nПреподобни Амон\n\nРођен и васпитан на Кипру. Због велике духовне учености и многих врлина\, нарочито милосрђа\, би постављен за архиепископа после светог Дамјана. Послуживши верно цркви и угодивши Богу\, скончао мирно у VI веку. \n\n\n\n\nO преславни Боже. чудесни и дивни\,\nСпрам свију створења благи\, милостивни\,\nТи горде обараш\, смерне узвисујеш:\nТи што умртвљујеш\, ти што оживљујеш\,\nСве Ти можеш\, Творче\, према плану Твоме.\nПрема плану Твоме\, вечном\, божанскоме.\nРодна земља рађа c Твојим благословом.\nНеродну печатиш Твојим светим словом.\nОној која рађа можеш одузети\,\nA неротки можеш добри плод принети.\nНероткињу Ану ти учини родном\,\nОбдари је ћерком светом\, благородном\,\nШто на подсмех беше\, Ти увенча славом\,\nCaн бесчедне жене Ти надмаши јавом.\nСтарица се моли\, Ти молитву прими\,\nИ печат неплодства Ти joj c тела сними\,\nМртвено joj тело напоји животом\,\nДевицу joj даде чудесну красотом\,\nИ ћерка се роди\, пресвета девица.\nИ Ћерка\, и Мајка\, и Богородица!\nСве ти можеш\, Творче\, према плану Tвоме\,\nПрема плану Твоме\, вечном\, божанскоме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтрах од Бога изгони из срца сваки страх од људи. Код свих великих јерарха цркве православне ми видимо чудесно удружену кротост и неустрашивост. Св. Николај ухватио је за мач џелатов и тргао\, да не посече невине људе. Св. Златоуст изобличавао је недела царице Евдокије без обзира на све неугодности и опасности по живот\, којима се због тога излагао. И слично томе многи и многи други. Цар Валентинијан Старији саслушавши строга изобличења Амвросијева\, рекне овоме: „Знао сам твоју неустрашивост\, зато и помогох\, да будеш изабран за епископа; исправљај наше погрешке\, како божански закон учи\, и лечи неправде наше.“ Када Валентинијан Млађи\, по напуту своје мајке Јустине\, аријанке\, нареди\, да се Саборна црква у Милану уступи јеретицима\, Амвросије се затвори у цркву са верним народом и три дана не хте из ње изаћи\, a цару и царици поручи\, да ако желе његову смрт\, он је готов сваког часа да „овде у цркви или мачем или копљем прободен будем.“ Чувши ово\, цар и царица тргоше своју наредбу. Када се деси нека буна у Солуну\, у којој\, по наредби цара Теодосија Великог би посечено око 7000 људи\, расрди се Амвросије на цара толико\, да кад овај посети Милано и хтеде ући у цркву\, светитељ му забрани да уђе. Рече цар Амвросију: „И Давид сагреши\, и не лиши се Божјег милосрђа“\, на што му епископ одговори: „Ако си подражавао Давиду у греху\, подражавај му и у кајању.“ Цар се застиде\, врати се\, и горко покаја за учињени грех. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду праведнога Ноја (Постања 6) и то:\n1. како сви људи беху неваљали и злобни\,\n2. како Ноје једини усред свеопштег неваљалства оста праведан и живљаше по вољи Божјој. \n\n\n\nБеседа\nо Ноју\n\nНоје човек праведан\, савршен у роду свом\, Богу угоди Ноје. (Постања 6\, 9) \nБити праведан међу праведницима дело је велико и похвално. Но кудикамо је веће и похвалније дело бити праведан међу неправедницима. А Ноје поживе међу људима\, испуњеним неправде и злобе\, пет стотина година поживе међу њима\, и оста праведан пред Богом. И обрете Ноје благодат пред Господом Богом. Највиши судија\, који гледа сва дела људска и процењује без пристрашћа и без погрешке\, оценио је труд Нојев да се усред једног рода покварена и строптива одржи у правди Божјој\, и наградио га благодаћу Својом. Несумњиво је\, да је Ноје претрпео много мучења и горчине од злобних суседа својих. Несумњиво је\, да он није могао имати пријатеља међу њима. Највеће је задовољство грешника\, да свуче праведника у своју каљужу и да с њим подели свој грех. Но Ноје се није дао свући ни завести. Он је више волео да има Бога за пријатеља неголи неправедне људе. Њему је било драже ходити с Богом без људи\, неголи с људима без Бога. Страх од Бога\, Творца и Судије\, сачувао га је од опште кварежи. И не само да је он био праведан\, него савршен у роду своме. То јест\, он се није дао нимало заразити општим злом него се држао правде Божје. Намамљивање на грех и подсмевања од стране грешника све су га више удаљавала од њих. И кад је дошао општи потоп на сав род људски\, Бог није оставио вернога Ноја да пропадне с осталима\, него га је спасао\, и прославио учинивши га родоначалником новог рода људског. Сјајни пример Нојев\, браћо\, учи нас\, да и од нас свак може угодити Богу усред самих грешника око себе\, само ако хоће. \nО Боже праведни и дуготрпљиви\, подржи нас на путу правде Твоје\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/zacece-svete-ane/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/zacece-svete-ane.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261223
DTEND;VALUE=DATE:20261224
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T212353Z
LAST-MODIFIED:20260207T195739Z
UID:6986-1797984000-1798070399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Мина и други с њим; свети Јован\, Деспот српски
DESCRIPTION:Пролог за 10. децембар\n23. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Мина\, Ермоген и Евграф\n\nИ Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости\, и споља држаше се као незнабожац\, у срцу\, пак\, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски\, и држаше се незнабоштва споља и изнутра\, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији\, цар Максимин посла Мину\, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир\, но објави себе хришћанином\, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово\, цар посла Ермогена\, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд\, одсече му стопала и језик\, и избоде очи\, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус\, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину\, чудесно исцељена\, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке\, које они храбро издржаше\, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима\, јави се пред судилиштем Евграф\, тајник и пријатељ светог Мине\, и викну цару у лице; „И ја сам хришћанин!“ Цар се збеси\, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар\, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти\, бачене су у море\, чудесним начином допловише у Цариград\, где их епископ\, коме се у сну о томе јави\, свечано дочека и чесно сахрани. \n\n\n\nПреподобна Ангелина и свети Јован деспот\n\nЋерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана\, деспота српског\, сина Ђурђевог. Трпела изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове\, Максима и Јована\, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви\, делима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Верна супруга\, изврсна мајка и савршена хришћанка\, она је у истини заслужила назив „Мајка Ангелина“\, како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова\, Максима и Јована\, у манастиру Крушедолу (уколико нису од Турака уништене). Упокојила се почетком XVI века и прешла у царство бесмртно (в. 30. јул). \n\n\n\nСвети мученик Гемел\n\nЧестан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град\, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту\, чу се глас с неба: „Блажен си ти\, Гемеле!“ \n\n\n\nПреподобни Тома Дефуркин\n\nВелики испосник\, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо\, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку. \n\n\n\n\nУгодница Божја\, света Ангелина\,\nСвета и у браку\, и ко монахиња\,\nСтрпљива у муци\, у добру милосна\,\nУ туђој жалости сведушно жалосна\,\nГледаше у Бога\, свог Утешитеља\,\nБлажаше се крстом Христа Спаситеља\,\nУтеха свом мужу\, пример својој деци\,\nДеца свете мајке постадоше свеци.\nКо призове име Мајке Ангелине\,\nБрзо ћe му мука свака да умине.\nУ туробно време кад се царство сруши\,\nКада грехом многи нашкодише души\,\nКада тама турска земљу охваташе\,\nАнгелина душе српске спасаваше\nУказујућ к’ небу и духом и прстом\,\nТешећи их Христом\, лечећи их крстом.\nИ сад она свакој болној души спеши\,\nИ са већом силом и лечи и теши.\nКо призове име Мајке Ангелине\,\nБрзо ћe му мука свака да умине. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНа безброј начина Господ Живи зна да милује и да кара\, да избавља верне од напасти\, да обраћа неверне у верне\, и да кажњава непоправиме гонитеље вере. Када опаки Максимин погуби дивне мученике Христове\, Мину\, Ермогена и Евграфа\, седе у лађу и крете из Александрије са својом свитом за Цариград. Но наједанпут ослепи очима\, будући и раније слеп душом и умом\, поче се жалити својима\, како га неке невидљиве руке страшно шибају. Ускоро потом зло и сконча као што је зло и живео. У време св. Амвросија десио се и овакав случај: царица Јустина\, јереткиња\, беше наговорила некога Јевтимија\, властелина из Милана\, да некако ухвати омрзнутог joj епископа и одведе далеко негде у прогонство. \nTaj Јевтимије спреми кола и настани се у једној кући близу цркве\, да би лакше могао Амвросија увребати сама и у колима одвести. И баш онога дана када је он удесио и припремио све\, да Амвросија ухвати\, дође наредба царева\, да се Јевтимије због неког недела одмах отера у прогонство. Тога дана војници дођоше\, везаше зломишљеника и одведоше га у прогонство у оним истим колима\, која он беше спремио за изгнање Амвросијево. Другом приликом уђе неки аријанац у храм\, у коме служаше св. Амвросије\, c намером\, да из његових уста чује штогод за што би га могао оптужити. Погледавши\, тај јеретик виде светитеља Божјег како поучава народ\, и виде крај њега ангела светла\, како му шапће речи у ухо. \nУстраши се од тога веома\, застиде самога сeбe\, одбаци јерес\, и врати се у Православље. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам потоп света (Постања 7) и то:\n1. како пре него вода потопи свет беше потоп неваљалства у свету\,\n2. како дуготрпељиви Бог пусти потоп због греха људских\, и како вода потопи сву земљу. \n\n\n\nБеседа\nо Авраму\n\nЈа сам земља и пепео. (Постања 18\, 27) \nОво су речи\, које праведни Аврам изрече за себе. Смешни су они људи\, браћо\, који се погорде због своје дружбе са земаљским кнежевима и великашима\, те почну о себи високо мислити. Аврам се удостојио разговарати с Царем вечним и свемоћним\, па ипак је остао непоколебљив у смерности својој називајући себе земљом и пепелом. Ко беше овај Аврам\, да се удостоји толиког благоволења Божјег за живота\, и похвале по смрти и од апостола (Гал\, 3; Јевр. 11) и чак од самог Господа Христа (Лк. 16\, 22; Јов. 8\, 39)? Сељак\, који је имао све врлине\, живећи у свему по закону Божјем. Човек са тврдом вером у Бога\, правдољубив\, гостољубив\, милосрдан\, храбар\, послушан\, чист и смеран. Нарочито се пак прослави Аврам вером\, силном вером. Сто година беше Авраму\, када му Бог рече\, да ће му жена\, дотле бездетна\, родити сина\, и он поверова. И још док Сара не роди Исака\, рече Бог Авраму: учинићу семе твоје као песак на земљи (Пост. 13\, 16). И Аврам поверова и не посумња. А кад се роди Авраму јединац син\, нареди му Бог\, кушајући га\, да тога јединца свог принесе на жртву\, што Аврам би готов да учини\, да га Бог не одврати у последњем часу. Толико беше овај дивни муж веран и послушан Богу. Зато га благослови Бог и учини славним на земљи и на небу. \nБлаго онима\, браћо\, који без размишљања верују Богу и испуњују свете заповести Његове. Благослов Божји пратиће их у обадва света. \nО благословени Створитељу наш\, благослови и нас грешне и уврсти нас у избране Твоје\, који имају део са Аврамом у Царству Твом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-mina-i-drugi-s-nim-sveti-jovan-despot-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-mina-ermogen-evgraf.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261224
DTEND;VALUE=DATE:20261225
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T212602Z
LAST-MODIFIED:20260207T195808Z
UID:6989-1798070400-1798156799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Данило Столпник
DESCRIPTION:Пролог за 11. децембар\n24. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Данило Столпник\n\nРођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља\, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње\, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин\, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће\, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона\, но победи све стрпљењем\, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп\, на коме оста до смрти своје трпећи подједнако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи\, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом\, те чињаше чудеса многа\, корисна људима\, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава\, кнежеве и великаше\, и показивао им светог Данила на столпу говорећи им: „Ево чуда у моме царству!“ Прорече Данило дан смрти своје\, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле\, пророке\, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово. \n\n\n\nПреподобни Лука Столпник\n\nЖивео у Цариграду у време цара Константина Порфирородног. Као војник учествовао у рату против Бугара\, у коме виде погибију многих хиљада људи\, и из кога рата он изађе жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји\, он презре сву сујету света\, повуче се на један столп код Халкидона\, на коме се подвизаваше пуних четрдесет пет година чистећи душу своју од сваке грешне жеље и помисли. Угодивши Богу\, упокоји се између 970-980. године и пресели се у бољи живот. \n\n\n\nПреподобни Никон Сухи\n\nКао монах у пештерама Кијевским би заробљен од Татара. Три године проведе у ропству\, окован\, мучен и поруган. Када његови сродници донеше паре\, да га откупе од његовог господара\, он одби то говорећи: „Да је Господ хтео\, да будем слободан\, не би ме предао у руке ових безаконика“. Једном он рече свом господару\, да ће га Христос кроз три дана ослободити. Татарин мишљаше\, да ће му роб да побегне\, па му подсече жиле под коленима. Но трећега дана\, заиста Никон би пренет тренутно невидљивом руком у Кијев. После извесног времена дође онај Татарин у Кијев и познаде у Никону бившег роба свога\, покаја се и крсти. И бивши господар поста послушник и ученик бившег роба свога. Никон\, назван Сухим због велике испоштености тела\, би велики прозорљивац. Упокоји се мирно у Господу 11. децембра 1101. године. \n\n\n\nСвети мученик Миракс\n\nМисирац. Заваран од муслиманског емира примио ислам. По том се покајао\, ушао у џамију с крстом\, објавио себе хришћанином\, и позвао муслимане да оставе лаж и приме истину. Мучен и посечен око 640. године. \n\n\n\n\nКад свети Данило умирати шћаше.\nУченике своје овако учаше:\n– Чеда моја драга\, плоде труда мога\,\nПрилепите срца за живога Бога.\nСозерцајте духом небескога Оца\,\nПрослављајте хвалом чудеснога Творца:\nСмерност нек је прва од врлина ваши\,\nСмерни су на небу Божји великаши.\nБудите послушни\, то приличи смерном.\nTo cy два украса сваком правоверном.\nГостопримство држе смерни и послушни\,\nГостопримни будте и великодушни.\nTo cy три врлине\, и још три ћу рећи:\nПост\, бдење\, нишчета – стазе вечној срећи.\nУ земаљској тами шест вам ево свећа\,\nИ седма је љубав\, од свију највећа.\nТако светац рече\, и благослов даде\,\nСвоју свету душу Господу предаде.\nO Даниле свети\, становниче неба\,\nИспроси од Христа што нам грешним треба. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧува Господ све који га љубе (Пс. 144\, 20). Житија светитеља потврђују то јасно као сунце. Неки завидљиви свештеници оптужише патријарху Анатолију св. Данила клеветајући на њ као да је он волх. У ствари\, они завиђаху тада још сасвим младом подвижнику\, који их надмаши у свима врлинама и својим животом привуче многи народ к себи. Патријарх позва Данила к себи\, и испита га\, прво како верује\, па онда како живи. И када Данило исказа све\, патријарх устаде c места\, загрли га и похваливши – отпусти c миром. После неколико дана разболе се патријарх Анатолије\, па призва Данила и замоли га да се помоли Богу за њ\, да би оздравио. Данило се помоли Богу\, и патријарх одмах оздрави. Па како патријарх хтеде Данила нечим наградити\, замоли га млади светитељ да као награду опрости клеветницима његовим. На то патријарх рече: „Како да им не опростим\, кад су они виновници толиког блага\, наиме\, и тебе да познам\, и кроз тебе исцељење да добијем!“ Ваистину\, чува Господ све који га љубе\, и зло\, које им људи умишљају\, окреће на њихово добро. У време када св. Никон Сухи робоваше у Татарина\, разболи се Татарин на смрт; па видећи\, да ће скоро умрети\, нареди својим синовима\, да по његовој смрти распну на крст роба Никона више његовог гроба. Но св. Никон прозре у будућносг и виде да ћe ce овај његов сурови господар крстити\, па се помоли Богу за његово оздрављење. И оздрави Татарин\, мимо сваког очекивања. Тако спасе Никон молитвом и себе од телесне смрти и свога господара од душевне. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам завет\, који учини Бог c праведним Нојем (Постања 9) и то:\n1. како Бог благослови Ноја и синове његове после потопа\,\n2. како завешта да неће више бити свеопштег потопа\,\n3. како стави дугу да буде знак тога завета. \n\n\n\nБеседа\nо Лоту\n\nИ рече им (Лот): никако\, браћо\, не чините зла. (Постања 19\, 7) \nЛот\, са женом и двема ћеркама живљаше у Содому. Праведник међу неправедницима. Хоћеш ли погубити праведнога с нечестивим? упита верни Аврам Бога. А Бог одговори верноме Авраму\, да не само неће погубити праведнога\, него ако би се нашло десет праведних у томе граду\, поштедео би цео град због тих десет. Али у Содому се нашао беше само један праведник\, Лот\, и он – дошљак. Као што је пред потоп света био један праведник у свету\, Ноје\, тако је пред пропаст Содома био један праведник у Содому\, Лот. Овај Лот беше сличан своме стрицу Авраму у свакој врлини\, нарочито беше послушан Богу и гостољубив веома. А Содомљани га мржаху и као дошљака и\, још више\, као праведника. Браћо\, не чините зла\, учаше их Лот. Неваљалце називаше браћом\, да би их укротио\, и опомињаше их\, да не чине зла\, да би их спасао. Но његова братска реч изазиваше код њих још већу јарост. И удостоји се Лот да га ангели Божји посете и изведу из тог поквареног града\, чији греси вапијаху к Богу. А неваљалци навалише на дом Лотов\, да оскрвне светињу гостољубља. Браћо\, не чините зла\, мољаше их Лот. Но зар ће слушати човека нељуди који се не боје Бога? Зато ангели Божји казнише слепилом те сви ослијепише од најмањег до највећег. Тада ангели изведоше Лота из града неправедних\, а на град пустише дажд од сумпора и огња. Тако пропаде зли град\, и тако се спасе једини праведник из тог града. Боље један праведник него хиљаду грешника (Сирах. 16\, 3). \nО праведни Боже\, који никад не остављаш праведника\, исправи неправде наше и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-danilo-stolpnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-danilo-stolpnik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261225
DTEND;VALUE=DATE:20261226
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T212930Z
LAST-MODIFIED:20260207T195818Z
UID:6992-1798156800-1798243199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Спиридон Чудотворац\, епископ Tримифунтски
DESCRIPTION:Пролог за 12. децембар\n25. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Спиридон Чудотворац\, епископ Тримифунтски\n\nОстрво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља\, земљорадника\, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости\, и имађаше деце. А кад му жена умре\, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења\, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога\, већи\, пак\, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време\, заустави ток реке\, васкрсе неколике мртваце\, исцели цара Констанса од тешке болести\, виде и чу ангеле Божје\, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског\, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји\, и својим простим\, но јасним исповедањем вере\, као и чудесима моћним\, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен\, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор\, војник мислећи да је неки просјак\, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много\, како појединцима\, тако и целој Цркви Божјој\, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу\, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима. \n\n\n\nСвештеномученик Александар\, епископ Јерусалимски\n\nБио најпре епископом кападокијским. Но у време гоњења Северова 203. године бачен у тамницу и прогнан. Потом примио престо јерусалимски. Основао чувену библиотеку Јерусалимску\, којом се служио Јевсевије при писању своје Историје црквене. У време Декија би мучен на разне начине\, и бачен пред зверове. Оставши жив и од зверова нетакнут\, бачен у тамницу\, у којој и сконча свој земаљски живот и пређе ка Господу 251. године. \n\n\n\nСвети мученик Разумник\n\nГрчко му је име Синетос или Синезије. Као млади чтец у Риму дерзновено проповедао истину Христову и изобличавао идолопоклонике. Због тога би мучен у време цара Аврелијана и посечен. \n\n\n\n\nКипарска звезда\, и луча цркве.\nБранитељ вере\, Спиридон свети\,\nКо дете препрост\, чедан ко дете\,\nПростотом својом он свету светли.\nИстини што ће множина речи.\nПроста је сасвим Божја истина:\nТворац је један у Тројству светом\,\nУ Тројству Оца\,’ Духа и Cинa.\nСин се спустио на грешну земљу\,\nОд Деве чисте тело примио\,\nДа спасе људе. Човекољубац\,\nЧудеса многа Он је творио\nСилом божанском – свесилан беше –\nНови је устав људима дао\,\nУстав љубави и устав вере.\nПрослављен сада на небу седи\nИ свога труда плодове бере\,\nПлодови слатки Његовог труда\nСвети су људи и свете жене.\nОво је стена људског спасења –\nСпасења нема ван ове стене.\nO Спиридоне\, o светилниче\,\nМоли се за нас\, Христов војниче. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСве нам неће ништа помоћи\, ако не будемо снисходљиви према слабостима људским и праштали их. Јер како се можемо надати\, да Бог нама опрости\, ако ми не опраштамо? Једанпут св. Спиридон продаде неком трговцу сто коза по уговореној цени. И рече светитељ купцу да положи новац. Купац знајући да Спиридон сам никад не броји новац\, положи новац за 99 коза\, a за ону једну утаји. Тада му Спиридон одброја сто коза. Но када трговац са слугама потера козе\, једна се од њих врати вречећи. Он је погна\, но она се опет врати. И тако се коза непрестано повраћаше натраг у обор не хотећи никако ићи са осталим козама. Тада му рече светитељ тихо на ухо: „Посмотри\, синко\, животиња ова не чини то узалуд. Да ниси задржао цену њену?“ Трговац се застиде и признаде грех свој. И када исплати утајено\, коза одмах пође за осталим козама. \nДругом приликом уђоше лопови у тор оваца Спиридонових. Па када похваташе онолико брава\, колико хтедоше\, пођоше да изађу из тора. Али невидљива сила прикова их за земљу\, те не могоше никуда маћи. Када свану\, дође епископ своме тору па видећи лопове\, покара их благо и поучи да се убудуће старају живети од свога труда a не од крађе. Онда узе једног овна и дарова им говорећи: „Примите ово те да ваша мука и свеноћно бденије није узалуд“. И отпусти их c миром. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам благослов Нојев над једном и проклетство над другом децом својом (Постања 9) и то:\n1. како Хам објави голотињу оца свога a Сим и Јафет покрише\n2. како Ноје изрече благослов над Симом и Јафетом\, a проклетство над потомством Хамовим. \n\n\n\nБеседа\nо Мелхиседеку\n\nТи си свештеник ва веки по чину Мелхиседекову. (Пс. 109\, 4; Јевр. 7) \nО колико има Господ скривених и верних слугу Својих\, који му служе дан и ноћ! О колико сјајних комета\, мимо звезданог неба\, људима познатог\, које се изненадно јаве\, заблеште и изгубе у васионском пространству оставивши причу о себи! Праведни Аврам са својим потомством је као познато нам звездано небо над главама нашим\, а Мелхиседек као сјајна комета\, која се изненадно јавила\, пред којом се познато нам звездано небо поклонило\, и која се у незнан скрила. Ко је овај Мелхиседек? Цар салимски\, свештеник Бога вишњега! (Пост. 14\, 18). Он изнесе Авраму хлеб и вино; он благослови Аврама; и њему Аврам даде десетак од свега свога. Па кад је Аврам онолико благословен од Бога\, колико је благословенији онај који благослови Аврама? О неиследивих дубина Божјег Промисла! Човечја мисао простире се од данас до сутра\, а Божја мисао прониче све до последњих времена. Мелхиседек\, по речима св. апостола Павла\, предображава самог Господа Исуса Христа (Јевр. 7). Јер док праотац Аврам беше дивни и богоугодни сељак\, овај Мелхиседек беше цар и свештеник. И Господ наш је Цар и Свештеник. \nМелхиседек понуди Авраму хлеб и вино. Господ наш понуди свему роду људском тело и крв Своју. Аврам се поклони Мелхиседеку и даде му добровољни данак. Право потомство Аврамово\, тј. хришћани поклањају се Господу Исусу и дају Му добровољну жртву\, уздарје за дар\, за дар тела и крви на Крсту. Ко ће исказати род његов? И Христов и Мелхиседеков? Аврам отац ваш рад би био видети дан мој\, и видје и зарадова се (Јов. 8\, 56). Господ тако рече Јеврејима. Како виде? Прозре духом. Откри му Бог. А виде и у праобразу Христовом\, у овом славном и дивном Мелхиседеку\, цару и свештенику и слуги Бога вишњега. \nО Господе Исусе\, благослови и нас као што си благословио верне слуге Твоје\, Мелхиседека и Аврама. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-spiridon-cudotvorac-episkop-trimifuntski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-spiridon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261226
DTEND;VALUE=DATE:20261227
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T213449Z
LAST-MODIFIED:20260207T195830Z
UID:6995-1798243200-1798329599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. Муч. Евстратије; св. свештеномуч. Гаврило; св. Никодим српски
DESCRIPTION:Пролог за 13. децембар\n26. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евстратије\, Аксентије\, Евгеније\, Мардарије и Орест\n\nОвих пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону\, Евгеније му беше друг у војсци\, Орест беше\, такође\, угледан војник\, Аксентије свештеник\, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев\, будући обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана\, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави\, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: „Лисије\, и ја сам хришћанин“. А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин\, виде их Мардарије са крова своје куће\, опрости се са женом и двоје нејаке деце\, и појури за њима вичући мучитељима у лице: „И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије“. А светом Оресту испаде крст из недара\, када стрељаше нишан пред Лисијем\, по чему га Лисије позна да је хришћанин\, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник\, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен\, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама\, Орест издахну на усијаном гвожђу\, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (в. 11. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена – Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе\, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском (в. 28. октобар). Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи. \n\n\n\nСвета мученица Лукија (Луција)\, девица\n\nСа мајком посетила гроб свете Агатије у Катанији\, где јој се јави света Агатија. Њена крвоточна мајка исцели се тада чудотворно у цркви. Лукија раздаде све своје имање нишчим\, што огорчи њенога вереника\, који ју као хришћанку оптужи судији Пасхасију. Зли судија нареди\, да је воде у блудилиште\, да је оскврне. Но силом Божјом она поста непокретна као за земљу закована\, и мноштво људи не могоше је с места кренути. Тада неки разјарени незнабожац забоде јој мач у грло и она предаде душу своју Богу и пресели се у царство вечно. Пострада 304. године. \n\n\n\nСвештеномученик Гаврил\, патријарх српски\n\nУ страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију\, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се\, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њ неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше\, како он ради на покрштењу Турака\, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд\, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути\, то би\, после тамновања\, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу\, да од Њега прими двојни венац\, и као јерарх и као мученик. \n\n\n\n\nПеточисленици\, Христови војници\,\nБестрашни јунаци\, чесни мученици\,\nПоруге и муке\, огањ и вешала\,\nTo све за вас бешe ко детиња шала.\nУ бешчешће римско ниједан не приста\,\nСа радосним срцем страдасте за Христа.\nЕвстратије дивни\, војвода јуначни\,\nПрезре милост царску и свет овај плачни\,\nC њим ко c огњем живим\, што лишће запали\,\nПођоше у муке другови остали.\nАксентије јереј\, верни Христов слуга.\nЗа Христа претрпе безбројно поруга:\nЕвгеније војник и Орест чудесни\nРугаху се смрти\, васкрсења свесни\nМардарије жену и децу остави\,\nТе и њих и себе за навек прослави.\nO јуначко племе\, децо благодати\,\nТакве људе може само Црква дати\,\nТаква срца само Дух Божији ствара\,\nОн што бездне мрачне у пламен претвара!\nМученици славни и нас спомените\,\nМолитвама вашим Цркву укрепите. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧинити милостињу од онога што човеку треба\, то је права милостиња. Нe грешити онда кад је човек најизложенији грешењу\, то има вредности пред Богом. Када св. Лукија виде своју болесну мајку чудесно исцељену\, она joj предложи\, да своје имање употреби на милостињу беднима. На то joj мајка одговори\, да она не жели да се растаје од имања до смрти своје\, али да пристаје да се њено имање по смрти њеној употреби на цељ\, на какву Лукија хоће. „Прво покриј очи моје земљом“\, рече мајка\, „па онда што ти је угодно чини са имањем.“ Рече joj Лукија: „Није много угодан Богу\, који Њему даје оно што не може собом понети (у гроб) нити што сам не потребује\, но ако хоћеш да учиниш богоугодно дело\, подај My оно што сама потребујеш. По смрти пак ти ништа не потребујеш\, и тада нудиш њему оно што не можеш сама собом да понесеш. Него док си жива и здрава\, подај Христу што имаш; и све што си мени наменила\, почни одмах давати Њему.“ Добра мајка мудре ћерке на ово се сагласи. \nКада мучитељ Пасхасије принуђаваше ову свету девојку на телесни грех\, не хте Лукија ни помишљу сагласити се на то. A када joj мучитељ запрети\, да ће је његови људи насилно оскврнити\, рекавши c подсмехом: „Кад будеш оскврњена\, побећи ће од тебе Дух Свети.“ На то Лукија благодатна одговори: „Никад се тело не може оскврнути без пристанка (саизвољења) ума.“ И пође Лукија света у смрт\, раздавши претходно све своје имање и не оскврнивши своје младо и чисто тело. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам испуњење речи Нојевих над потомством његовим (Постања 9) и то:\n1. како се Јафетити (бела раса) раширише по целом свету\,\n2. како се они уселише у шаторе Симове\, тј. у Цркву\, у духовни шатор Христов\, који се поче од Семита\, Јевреја\,\n3. како племена хамитска осташе до данас у потчињеном положају. \n\n\n\nБеседа\nо Исаку\n\nИ јави му се Господ и рече: Ја сам Бог\nАврама оца Твојега\, не бој се\, ја сам с\nтобом и благословићу те.(Постања 26\, 24) \nОд увек је\, браћо\, тесан пут\, којим праведници ходе. Од увек су они стешњени или од оних који не верују у Бога или од оних који криво верују. Авељ је био стешњен својим братом Каином. Ноје и Лот једним скроз поквареним родом\, а Аврам\, Исак и Јаков незнабошцима. Но Бог не оставља праведника самог на тесном путу. То видимо и код Исака. Ја сам Бог Аврама оца твојега\, не бој се. Ове многозначајне речи Исак је разумео. Тим речима Бог га је и храбрио и опомињао. Хоће рећи: због Аврама и тебе ћу благословити; и као што сам Аврама чувао усред незнабожаца\, тако ћу и тебе; и још: буди ми веран као и Аврам отац твој. И следоваше Исак примеру оца свога и не одступаше од Бога целог живота свог. Беше ратар и сточар као и отац му; беше праведан и кротак\, избегавајући свађу с људима и чинећи добро људима. Видјесмо\, да је Господ с тобом (Постања 26\, 28)\, морадоше му најзад признати мрзитељи и гонитељи његови. И удостоји се Исак\, да се Бог назове Богом његовим; као што се називао Богом Аврамовим\, тако се после називао и Богом Исаковим. \nО Господе дивни у светим Својим\, помени и наша имена уз имена праведника и светитеља Твојих у Царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-muc-evstratije-sv-svestenomuc-gavrilo-sv-nikodim-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-evrstratije-i-drugi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261227
DTEND;VALUE=DATE:20261228
DTSTAMP:20260420T171053
CREATED:20241211T213702Z
LAST-MODIFIED:20260207T195839Z
UID:6998-1798329600-1798415999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тирс\, Левкије\, Филимон\, Аполоније и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 14. децембар\n27. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тирс\, Левкије и Калиник\n\nСвети Тирс и Левкије беху чесни грађани Кесарије Витинијске\, први крштен а други оглашен хришћанин. Калиник\, пак\, беше жрец идолски. Када цар – Декијев наследник Кумврикије поче нештедице мучити и убијати хришћане\, ступи пред њега неустрашиви Левкије па изобличавајући га\, рече му: „Зашто си сам на своју душу заратио\, о Кумврикије?“ Разјарени судија нареди одмах да га бију и муче\, и најзад мачем посеку. Левкије намучени иђаше на посечење весело као на свадбу. Видећи смрт храброга Левкија\, Тирс блажени распали се ревношћу божанском\, па попут Левкија и он ступи пред судију и изобличи га за злочине и за неверовање у јединог истинитог Бога. И он би бијен и у тамницу бачен. Невидљива рука Божја исцели га од рана\, отвори му врата од тамнице и изведе га. Тирс одмах оде епископу кесаријском Филеју\, да га овај крсти. По крштењу поново би ухваћен и мучен\, но он трпљаше муке подносећи их као у сну\, а не на јави. Силом молитве његове попадаше многи идоли. Видевши ово\, жрец идолски Калиник обрати се у веру Христову. И он и Тирс беху осуђени на смрт. Калиника мачем посекоше\, а Тирса метнуше у дрвени сандук\, да тестером престружу. Но сила Божја не допусти ово\, те тестера не могаше дрво ни запарати. Тада Тирс свети уста из сандука\, помоли се Богу благодарећи му на мукама и предаде мирно дух свој Господу своме. Крајем IV века кесар Флавије построји код Цариграда цркву светом Тирсу\, и у њу положи мошти његове свете. Светитељ се јавио у визији царици Пулхерији и препоручио јој\, да сахрани мошти чердесет мученика до његових моштију. \n\n\n\nСвети мученици Филимон\, Аполоније\, Аријан и други\n\nУ време Диоклецијана неки судија Аријан љуто мучаше хришћане у Мисиру. Па ухвати и Аполонија и припрети му мукама. Овај се уплаши од мука\, па потплати неког познатог музиканта Филимона\, незнабошца\, да би он место њега\, прерушен у његово одело\, принео жртву идолима. Но када Филимон ступи пред идоле\, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: „Хришћанин сам! слуга Христа Бога живога!“ Чувши ово судија\, насмеја се\, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га. Најзад и Филимон и Аполоније беху посечени од Аријана судије. Но тада и Аријан поста хришћанин\, пошто излечи своје слепо око чудесним начином на гробу Филимонову. Осуђен на смрт од цара Диоклецијана\, и погубљен са четири војника\, који такође себе објавише хришћанима. \n\n\n\n\nПознадосте веру\, признадосте Христа\,\nПредадосте тело\, да би душу спасли\,\nЗато вам се име на небеси блиста\nИ у цркви светли\, огњи неугасли.\nМолите се за нас\, бесмртни јунаци\,\nДа c’ одбију од нас греховни облаци\,\nЛевкије блажени и Тирсе витешки\nКалиниче славни\, дични Филимоне\,\nИ остали редом\, бол поднесте тешки\,\nНо сад сте грађани боље васионе\,\nМолите се за нас\, красни светилници\,\nМол’те се за цркву\, Божји мученици.\nПознадосте љубав\, небеску својину\,\nЗемља joj не знаде ни имена правог\,\nВидесте је целу у Божијем Сину\,\nУ знаку pacпeћa и чела крвавог.\nСад сте близу Бога\, и лице My зрите\,\nМолитвама вашим грехе нам покријте. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТри су врсте похвалне ревности; ревност o очишћењу себе од греховних жеља и помисли\, ревност према истини вере и ревност према правди Божјој међу људима. Све три ове ревности испуњавале су душу св. Николаја Чудотворца до савршенства. Ревност o очишћењу себе он је показивао кроз цео живот будно стражећи над својим срцем. Ревност према истини вере показао је он нарочито на Првом Васељенском сабору у Никеји\, када је дошао у страшан сукоб c Аријем. Ревност према правди Божјој међу људима показао је он особито у два знаменита случаја\, када је спасао по три невина човека од смртне казне. Једном у његовом одсуству из града Мира златољубиви војвода Евстатије осуди три човека на посечење мачем\, примивши мито за то од неких њихових непријатеља. Извештен o овоме св. Николај у највећој журби дојури у Мир. Осуђеници беху изведени на губилиште. Џелат беше већ дигао мач над невиним људима. У том тренутку Николај ухвати мач\, истрже га из руку џелатових\, и ослободи осуђенике. Потом укори војводу Евстатија\, и приведе га стиду и покајању. Исто тако беху оклеветани код епарха цариградског Евлавија и код цара три царске војводе: Непотијан\, Урс и Ерпилион\, Цар потписа смртну пресуду. Уочи дана погубљења три војводе помолише се Богу говорећи: „Боже Николајев\, избави нас невине од смрти!“ Те ноћи јави се св. Николај на сну цару и епарху\, изобличи их за ту неправду\, и нареди\, да одмах ослободе из тамнице три војводе. Сутрадан цар и епарх испричаше један другом истоветно ноћно виђење\, и одмах ослободише војводе и од смрти и од тамнице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам богопослушност Авраму и то:\n1. како послуша Аврам Бога\, када му нареди да изађе из земље своје\, и од рода свога и из дома оца свога (Постања 12)\,\n2. како послуша он Бога\, када му нареди да принесе на жртву свога јединца сина. \n\n\n\nБеседа\nо Јакову\n\nВидјех Бога лицем к лицу\, и душа се моја спасе. (Постања 32\, 30) \nБог Аврамов и Исаков би и Бог Јаковљев\, Бог верних\, послушних\, милостивих и кротких. Кротким боговидцем може се назвати Јаков. Јер уистини кротак беше\, и виде Бога\, и говори с Богом\, и виде ангеле Божје\, и лествице од земље до неба. Кротошћу својом победи Лавана\, таста свога\, и Исава\, брата свога; кротошћу унесе мир међу жене своје\, Лију и Рахилу; због кротости би мио и фараону. Кротост Јаковљева праобраз је Христове кротости. Блажени кротки\, рекао је Господ\, јер ће наслиједити земљу (Мат. 5\,5). Ове речи обистиниле су се и на Јакову. Он је наследио земљу отаца својих; његово потомство ослободило се из Мисира\, и наследило је Земљу обећану; а кроз Христа Господа\, свога потомка по телу\, наследио је он сву земљу. То је црква Божја\, која се распрострла по свој земљи. Видех Бога лицем к лицу. Јаков виде Бога у виду човека\, али не као правог човека. И то виђење само је предсказање истински ваплоћеног Бога као човека. И душа се моја спасе. Спасе му се душа од страха и од сваке неправде. Па кад се Јаков спасе видећи само призрак Бога\, кудикамо је лакше нама спасти се\, који знамо Бога као истинског човека\, као Богочовека. \nО Господе кротки\, сило и славо кротких\, као што си спасао Јакова призраком Твојим\, спаси и нас Твојим истинским телом и крвљу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-tirs-levkije-filimon-apolonije-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-tirs-i-drugi.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR