BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261119
DTEND;VALUE=DATE:20261120
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T214932Z
LAST-MODIFIED:20260207T194726Z
UID:6866-1795046400-1795132799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Павле Исповедник; преподобни Варлам Хутински
DESCRIPTION:Пролог за 6. новембар\n19. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Павле Исповедник\, патријарх Цариградски\n\nКада блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи\, питаху га ожалошћени верни\, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира\, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати\, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена\, изберите Македонија“. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима\, и не би право цару Констанцију\, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен\, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим\, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе\, би Павле враћен на свој престо\, али кад умре цар Констанс\, аријевци дигоше главу\, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле\, служећи једанпут св. Литургију\, би нападнут од аријеваца и удављен омофором\, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград\, а 1236. год. у Венецију\, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.). \n\n\n\nПреподобни Варлам Хутински\, чудотворац\n\nРођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове\, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац\, прозирући у тајне људске\, изгонећи духове нечисте\, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан\, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди\, да ако би уз пут и скончао\, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу\, и однеше га мртва у манастир\, где оживе\, и устаде\, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди\, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати\, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши\, да побегне из храма\, и у хитњи заборави свој штап\, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих. \n\n\n\nСпомен падања пепела из ваздуха\n\nОво се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. \n\n\n\n\nГоспод наш је милост и доброта сушта\,\nНо због греха људских страдања попушта:\nПоплаве\, болести\, потресе и суше\,\nСтрахоте и муке на тела и душе.\nКо не види Оца када даре нуди\nНек Судију види кад праведно суди.\nУ Судије страшног много слугу има\,\nЗа људско спасење Он се служи свима\,\nЗемља даје трње\, змије и зверове\,\nА небо поплаве\, муње и громове\,\nЗли ветрови болест\, сунце жар и таму\,\nЊива – или жито или празну сламу.\nКолико дарова за верне спремљених\nТолико бичева за злобне сплетених.\nАдамова поља блага роса роси\nА Содом и Гомор мач пламени коси.\nИзнад других твари Бог љуби човека\,\nЗато много прашта\, зато дуго чека.\nНо кад се и Божје стрпљење преврши\nМесто росе тада огањ своје врши. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад Бог може извести воду из камена ради утехе људима\, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом\, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака\, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени\, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви\, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео\, и падаше као киша од вечера па до поноћи\, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан\, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела\, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју\, и то као ублажену казну Божју\, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане\, ко зна\, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских\, те је казна врло ублажена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19)\, и то:\n1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;\n2. како су болесници сви оздрављали\, и зли духови из лудих бегали;\n3. како се обистинила реч Спаситеља\, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14\, 12).
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-pavle-ispovednik-prepodobni-varlam-hutinski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pavle-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261120
DTEND;VALUE=DATE:20261121
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T220042Z
LAST-MODIFIED:20260207T194738Z
UID:6869-1795132800-1795219199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јарон и св. 33 мученика у Мелитини; преподобни Лазар
DESCRIPTION:Пролог за 7. новембар\n20. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јерон с дружином\n\nРођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике\, која беше слепа. Беше Јерон врло ревносан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску\, него истуче и отера оне\, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку\, и јер тешко му беше и помислити\, да ће као војник бити принуђен\, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу\, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „ево\, Јероне\, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога\, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу.“ И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину\, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене\, молећи их да нико не отпадне но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа\, само један рођак Јеронов\, по имену Виктор\, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука\, по том би шибан и различно мучен\, док најзад не би\, заједно са осталима\, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем. Да споменемо и по имену ове чесне мученике\, чија су имена уписана у Књигу Живота: Исихије\, Никандр\, Атанасије\, Мамант\, Варахије\, Калиник\, Теоген\, Никон\, Лонгин\, Теодор\, Валерије\, Ксант\, Теодул\, Калимах\, Евгеније\, Теодот\, Острихије\, Епифаније\, Максимијан\, Дулкитије\, Клавдијан\, Теофил\, Гигантије\, Доротеј\, Теодор\, Кастрихије\, Аникит\, Темелије\, Евтихије\, Иларион\, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани\, а доцније над њом подиже цркву у име св. Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада св. Јерон са дружином 298. год.\, и пређе у славу Христову. \n\n\n\nСвета мученица Тесалоникија са Авктом и Таврионом\n\nОва девица беше кћи некога жреца идолског Клеона\, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина\, Авкт и Таврион\, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери\, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И бише љуто мучени и за Христа посечени. По том Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у Македонском граду Амфипољу\, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим. \n\n\n\nПреподобни Лазар Галасијски\n\nСтуб од светлости јавио се над кућом\, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама\, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској\, и подвизавао се на столпу као столпник. Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност\, крајем XI столећа. \n\n\n\n\nТамнице су необични двори\,\nУ тамници свети Јерон збори:\n– Браћо моја\, тридесет другова\,\nДржите се Божијега слова\,\nБожијега слова и закона;\nГле\, змија се подигла искона\,\nДа вас својим обаја погледом!\nДа јој у ад следујете следом.\nНе дајте се\, браћо правоверна\,\nО почујте ви Јерона смерна!\nСве што змија вама обећава\,\nПролазно је к’о зелена трава.\nПоднесите муке мужествено\,\nНе дајите вечно за времено\,\nДанас\, сутра\, па ће и смрт стићи\,\nНа Суд Божји сваком ваља ићи.\nБлаго оном ко се не постиди\,\nКад пред собом свог Судију види\,\nА још више ко покаже Њему\nКрв за Њега своју проливену\,\nРане своје за Његово име –\nТај ће вечно царовати с Њиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма у животу тренутака одлучних\, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо\, кад је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано. Са св. Јероном беше ухапшен и неки његов рођак Виктор. Уочи дана мучења убоја се Виктор предстојећих мука\, па оде надзорнику тамничком\, и умоли га да избрише његово име из списка оптужених\, и да га пусти\, обећавши му за то дати земљу своју. Надзорник га избриса и пусти. Но враћајући се дома Виктор изненадно умре\, – умре природном смрћу истовремено кад и св. Јерон са дружином на мукама за Христа. И тако Виктор пропусти улудо одлучан тренутак\, изгуби земљу своју\, изгуби пријатеље своје\, и изгуби оба живота\, земаљски и небески. А Јерон у том одлучном тренутку доби све. – О тело Викторово нико се није грабио\, док су се о тело Јероново многи грабили. Када хришћани потражише од кнеза главу Јеронову\, кнез потражи за њу онолико злата\, колико је тешка. Хрисантије неки\, богат и благочестив\, плати толико злата за чесну главу мученикову. Антоније и Матронијан пак скрише од кнеза одсечену руку Јерона светога и однеше је Јероновој слепој мајци Стратоники. Узе мајка руку сина свога и горко ридаше: „о љубезни сине мој\, ја те родих цела\, а сад само један део тебе имам!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам опаку силу духа злог над оним који Њему служе (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како седам Јевреја покушаше да и они\, слично Павлу\, изгоне духове из људи за добит;\n2. како им зли дух одговори: Исуса познајем\, и Павла знам\, али ви ко сте?\n3. како човек са злим духом скочи на њих и хтеде их удавити. \n\n\n\nБеседа\nо тамним путовима човечанства пре и мимо Христа\n\nНегда ходисте по вијеку овога\nсвијета\, по књазу власти ваздушне\,\nпо духу који сад дејствује у синовима\nпротивљења. (Еф. 2\, 2) \nТо је све један исти пут – пут у пропаст. По вијеку овога свијета значи по стремљењу греховном; по књазу власти ваздушне значи по вољи старешине оних демона\, који у ваздуху обитавају; по духу који сад дејствује у синовима противљења значи\, да тако како сад живе богопротивници и богоборци\, живљаху сви људи пре Христовог доласка\, па и они којима апостол пише посланицу. Каква је то власт ваздушна\, браћо? То је чин злих духова\, који се налазе у непрестаном колебању у ваздуху. Они чине ваздух тлетворним\, и они заустављају душе умрлих које узлазе к небу. Они саблажњавају дух човеков на свако зло; они га драже на сваки грех; не приморавају\, јер на то немају силе – него само саблажњавају и драже. На незнабошце они су дејствовали јаче и непосредније него на народ Израиљски. На незнабошце пали су били као рој мува на лешину\, а на Израиљ дејствовали су издалека саблажњавајући и дражећи. Јер су стајали даље од Израиља због имена Божјег\, које је ту чувано и изговарано. Христос Господ их је све разбио\, и ишчупао им отровну жаоку\, тако да су они остали само као празна страшила\, као бедне непостојане сенке\, које ишчезавају намах при помену имена Христова или при знамењу крста Христова. \nО Господе Исусе\, војводо наш и ослободитељу наш\, помози нам живети у слободи Твојој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jaron-i-sv-33-mucenika-u-melitini-prepodobni-lazar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jeron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261121
DTEND;VALUE=DATE:20261122
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T220344Z
LAST-MODIFIED:20260207T194750Z
UID:6872-1795219200-1795305599@stsavanyc.org
SUMMARY:САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. новембар\n21. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне\n\nАнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23\, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор\, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора\, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских\, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит\, ученик апостола Павла\, онога апостола\, који се уздигао до у треће небо\, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими\, многоочити Херувими и богоносни Престоли\, Господства\, Силе и Власти\, Начала\, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана\, Луцифер\, отпао од Бога\, и повукао собом у пропаст један део ангела\, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ\, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат\, свјат\, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5\, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије\, једнодушност и љубав\, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима\, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља\, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили\, јавно или тајно\, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова\, и пред свима њима објавиће се дела\, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин. \n\n\n\n\nНебесни архистратизи\,\nШто гледате нас у бризи\,\nКрилима нас закрилите\,\nСилом својом оградите.\nБожјом силом оружани\,\nБожјом славом увенчани\,\nВи пламени мач носите\,\nЗле демоне да косите.\nХитро\, хитро као зраци\,\nВи летите на облаци\,\nНа облаци материје\,\nГде се бој за Бога бије.\nБез умора и без санка\nВи лебдите без престанка\nНад људима и тварима\,\nНад безбројним мировима.\nЗа вама су војске силне\,\nВојске чедне и умилне.\nАнгели су војска ваша\nИ по Творцу браћа наша.\nВојсковође моћног неба\,\nВодите нас куда треба –\nКа престолу Свевишњега\nШто нас створи из ничега. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма\, које из Св. Предања\, црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила\, и то: Михаила\, Гаврила\, Рафаила\, Урила\, Салатила\, Јегудила\, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода\, који у десној руци држи копље\, којим попире Луцифера\, сатану\, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји\, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих\, нарочито тајне боговаплоћења\, и свих осталих тајни\, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра\, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју\, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје\, или Бог исцелитељ (Тов. 3\, 17; 12\, 15.). Изображава се: десном руком води Товију\, који носи рибу ухваћену у Тигру\, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3\, 1; 5\, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца\, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5\, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим\, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан\, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4\, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли\, које човека уздижу к Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20)\, и то:\n1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;\n2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја\, и беше мртав;\n3. како Павле сиђе\, загрли га и поврати му живот. \n\n\n\nБеседа\nо томе како Христос оживе људе грехом умртвљене\n\nИ нас који бијасмо мртви од грехова\nоживље с Христом. (Еф. 2\, 5) \nБог прво Христа оживе\, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних\, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава\, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас\, који пре бијасмо мртви од грехова\, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским\, изнад целокупног света безтелесних духова. Није\, браћо\, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари\, него због једне сасвим необичне и велике\, превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави\, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти\, славу место срама\, приближеност Богу место удаљености\, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима. \nО Господе\, хвала Ти\, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-sv-arhangela-mihaila-arandjelovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-mihail.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261122
DTEND;VALUE=DATE:20261123
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T220654Z
LAST-MODIFIED:20260207T194802Z
UID:6875-1795305600-1795391999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Онисифор и Порфирије; свети Нектарије Егински
DESCRIPTION:Пролог за 9. новембар\n22. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Онисифор и Порфирије\n\nОва два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома\, а затим жежени на леси железној\, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде\, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу. \n\n\n\nПреподобни Јован Колов\n\nУбраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали\, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом\, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу\, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва\, а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном\, кад су се он и Пајсије разговарали\, какав начин подвига да предузму\, јави им се ангел Божји\, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге\, а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди\, да залева једну суву мотку\, забодену у земљу\, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године\, из дана у дан\, док заиста\, по Божјој сили\, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета\, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!“ Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога. \n\n\n\nПреподобна Матрона Цариградска\n\nИз Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном\, те одбегне\, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом\, то је она била принуђена да промени многа места\, као Емесу\, Синај\, Јерусалим\, Бејрут\, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 година. Живела свега 100 година\, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога\, 492. године. \n\n\n\nПреподобни Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит\n\nСрби по происхођењу\, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије\, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре\, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара\, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа. \n\n\n\nСвети Симеон Метафраст\n\nДаровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима\, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију\, он се врати у Цариград\, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља\, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро. \n\n\n\nПреподобна Теоктиса Пароска\n\nРођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку\, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу\, Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм\, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год. \n\n\n\n\nСветитељ Симеон\, Метафраст прозвани\,\nОн посвети цркви талант богодани\,\nОн љубљаше свеце\, Божије другове\,\nИ описа дивно подвиге њихове\,\nПодвиге у духу\, подвиге у телу\,\nПодвиг мисаони и подвиг на делу.\nОн друг веран беше другова Божијих\,\nОд свих људи у свету Богу најмилијих.\nОн љубљаше оне које и Бог љуби\,\nКроз то љубав своју ка Богу удуби.\nОд љубави к Богу Симеон засија\,\nИ к’о ћилим везен исписа Житија\,\nПоколења нова на све четир’ стране\nДуше своје дивним витештвом да хране\,\nГледећи примере витештва светачког\nСледећи стопама учења отачког.\nО диван је Бог наш посред светитеља\,\nО диван је Господ – Створитељ ангела. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле дугог растанка са својим другом Пајсијем\, посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог\, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем“. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим“. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена\, но блудница\, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени\, да ће је узети себи за жену\, ако му се обећа\, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се\, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу\, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора\, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.“ \nСв. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа\, њени љубавници – страсти\, кнез – Христос\, унутрашња одаја – небеска обитељ\, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу\, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му\, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;\n2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри. \n\n\n\nБеседа\nо спасавајућој благодати\n\nБлагодаћу сте спасени. (Еф. 2\, 5-8) \nКо може појмити и признати\, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу Божјом – ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај\, ко је појмио и видео\, с једне стране бездну смрти и трулежи\, у коју је човек грехом био низвргнут\, и с друге стране висину части и славе\, на коју је човек уздигнут у царству небеском\, у свету бесмртном\, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи\, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу\, из јаме у јаму\, док најзад\, не паде у једну предубоку јаму\, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше\, да му је ту крај\, наједанпут неко стаде више јаме\, пусти дуг конопац детету и викну му\, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син\, који узе дете\, опра га и одену га\, и одведе га у свој двор\, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа\, и што се држало за коноп. Чиме је\, дакле\, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку\, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми\, браћо\, и памтимо\, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти\, и дарован нам је живот у двору Бога нашега. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-onisifor-i-porfirije-sveti-nektarije-eginski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onisifor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261123
DTEND;VALUE=DATE:20261124
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T221017Z
LAST-MODIFIED:20260207T194813Z
UID:6878-1795392000-1795478399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Олимп\, Ераст\, Родион и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 10. новембар\n23. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Олимп\, Ераст\, Кварт\, Родион\, Сосипатер и Терције\n\nБеху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту\, и то: Родион 8. априла\, Сосипатер 28. априла\, а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада\, пострадаше и они\, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске\, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше\, победници бише\, и венцима се славе увенчаше. \n\n\n\nСвети мученик Орест\n\nИз града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше\, да се одрекне Христа и поклони идолима\, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога\, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме“. За то би бијен много\, па струган и трзан\, па опаљиван врелим гвожђем\, па најзад бачен у тамницу\, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза\, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.“ Тада нареди кнез\, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених\, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу\, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце\, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане\, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу. \n\n\n\nСвети Нон\, епископ Илиопољски\n\nБеше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру\, због чега би изабран за епископа 448. год.\, на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу\, где остане до смрти\, наиме до 471. год.\, када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија\, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар). \n\n\n\n\nМлади Орест младост не пожали\,\nПред судијом Христом се похвали\,\nЖивим Богом\, јединим и светим\,\nЗа род људски на Крсту Распетим.\nОрест свети\, шибан по плећима\,\nНаруга се мртвим идолима;\nОрест дивни на огњу спаљиван\,\nРосом Духа Божјег прохлађиван.\nУ ноге му чавле ударише\,\nСве му тело ранама покрише;\nДухом силан Орест се мољаше.\nБлагодарност Богу одаваше\,\nШто га мука таквих удостоји\,\nШто га себи за сина посвоји.\nО Оресте\, Божји угодниче\,\nИ за Христа храбри мучениче\,\nПомози нам до последњих дана\,\nПомози нам твојим молитвама\,\nИ ми чесно живот да кончимо\,\nРаја с тобом да с’ удостојимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПречудни путеви Божјег Промисла показали су се у једном изузетном и чудесном догађају у манастиру Дохијару\, у време блаженог Неофита\, синовца св. Јевтимија. Када по смрти Јевтимијевој Неофит отпоче зидати нову и већу цркву св. Николају чудотворцу\, нестаде му средстава\, и он се поче молити Богу за помоћ. И Бог му поможе на један чудесан начин. Према Дохијарском манастиру лежи полуострво Лонгос или Сика. На том острву имаше Неофит један омањи метох\, близу кога налазио се један кип човечји од камена. На том кипу стајало је написано: „ко мене удари у главу\, наћиће много злата“. Многи су ударали кип у главу\, но нису ништа нашли. Пошље Неофит неким послом манастирског послушника Василија. Овај Василије једног дана стајао пред статуом и чудио се тајанствености онога натписа. У том сунце се роди; и статуа баци своју сенку према западу. Василије узе камен и удари главу сенке\, и ту поче копати\, и нађе котао пун златних новаца. Одмах отрчи и јави игуману Неофиту. Игуман одреди тројицу чесних монаха\, да иду с Василијем на манастирској лађици и донесу злато. Оду\, дакле\, ови монаси\, натоваре злато на лађицу и пођу обратно. Но кад су били на мору\, ђаво им утисне у главу мисао\, да се дочепају тог злата сами за себе. И она тројица чесних монаха\, прелештени ђаволом\, вежу Василија конопом\, обесе му камен о врат\, и баце га у море. Кад је Василије пао на дно мора\, на једанпут му се јаве архангели Михаил и Гаврил као два светла младића\, узму га\, пренесу у Дохијарску цркву и метну у га у закључану цркву пред царске двери. Сутрадан када монаси уђоше у цркву\, нађоше Василија везана где лежи пред олтаром. Игуман га испита и сазна чудесан догађај са њим. У том стигоше и она три монаха\, који видевши Василија жива беху као громом поражени. Њих игуман достојно казни\, а злато узе и доврши цркву\, но не посвети је св. Николи него св. архангелима Михаилу и Гаврилу. Ето зашто се стара Јевтимијева црква у Дохијару назива црква св. Николе\, а нова пак св. архангела Михаила и Гаврила. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно спасење Павлово од змије (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како Павле зграби грања и баци на огањ;\n2. како отровна змија искочи из огња и ухвати му се за руку;\n3. како он отресе змију и не би му ништа. \n\n\n\nБеседа\nо Једином миру и измиритељу\n\nЈер је он мир наш који обоје састав уједно. (Еф. 2\, 14) \nИзмеђу Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан\, који нико од смртних није могао испунити и поравнати. Господ Христос једини могао је то учинити\, и Он је то учинио. Оно што је било удаљено Он је приближио и спојио. Чиме? Крвљу Својом. Наиме Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу\, од које су људи узимали и Богу (односно боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова. Даље\, крв животињска делила је Израиљце и незнабошце\, и по месту где је приношена\, и по божанству коме је приношена\, и по врсти животиње која је приношена\, и по начину како је приношена. Сада је крв Христова пречиста дошла на место све оне крви\, и ова крв Христова уједињава\, збратимљава Израиљце и незнабошце. И једни и други постају крвна браћа\, као што смо и ми сви верни крвна браћа\, због крви Христове\, којом се искуписмо од клетве и којом се и сада хранимо. Међустење ограде\, која је делила и растављала\, Он разори\, и састави руке и срца Израиљаца и незнабожаца. Чиме? Тијелом Својијем. То јест: живом истином\, ваплоћеном истином у Себи. Сен законска замењивала је истину код Израиљаца а басне код незнабожаца. Обоје то Он удаљи и показа живу истину у телу. И свет виде и обрадова се. \nО Господе Исусе Христе\, преблаги Искупитељу наш\, уједини срца нас верних Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-olimp-erast-rodion-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-olimp.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261124
DTEND;VALUE=DATE:20261125
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T221319Z
LAST-MODIFIED:20260207T194902Z
UID:6881-1795478400-1795564799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Мина; свети краљ Стефан Дечански - Мратиндан
DESCRIPTION:Пролог за 11. новембар\n24. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Мина\n\nМисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина\, као истинити хришћанин\, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима\, те напусти и војску\, и град\, и људе\, и све\, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији\, па се спусти у град\, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога\, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога\, неки Пирос\, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир\, име ми је Мина\, био сам официр\, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога\, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га\, стругаху гвозденим четкама\, опаљиваху свећама\, и мучаху разним другим мукама\, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ\, да га не би хришћани узели\, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише\, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени\, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота\, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао\, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу\, да помогне вернима или да казни неверне. \n\n\n\nСвети мученик Стефан Дечански\, краљ Српски\n\nСин краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен\, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу\, и показао му његове очи рекавши: „Стефане\, не бој се\, ево твојих очију на моме длану\, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом\, кротошћу и благочешћем\, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем\, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански\, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости\, благородства и самопожртвовања\, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век\, и као мученик скончао 1336. год.\, примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља\, коме је верно послужио. \n\n\n\nСвети мученици Виктор и Стефанида\n\nВиктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави\, да је и она хришћанка. Виктор би посечен\, а Стефанида растргнута\, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме. \n\n\n\nСвети мученик Викентије ђакон\n\nИз Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа\, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена. \n\n\n\nПреподобни Теодор Студит\n\nЗнаменити игуман Студијског манастира\, велики страдалник за иконе\, мудри устројитељ манастирског живота\, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје. \n\n\n\nСвети Урошица\, кнез Српски\n\nСин краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло. \n\n\n\n\nМучен и прогоњен свети краљ Дечански\nМуке и гоњења поднесе хришћански\,\nИ кад се чињаше од свију побеђен\nОн победник беше\, силан\, неповређен.\nСвог оца победи дугом трпљивошћу\,\nА Кантакузена дубоком мудрошћу.\nСимониду јетку победи ћутањем\,\nА Шишмана цара богопоуздањем.\nОд свог Силног сина он силнији беше –\nУвек су силнији они што не греше.\nЗемаљска се сила свршава без сјаја\,\nА небеској сили нигде нема краја.\nСтефан краљ Дечански\, кротак и умилан\,\nОд небеске силе он бејаше силан\,\nОд Христа му беше и сила и слава\,\nОд Христа му живот\, престо и држава.\nТо увиде Стефан\, и то исповеди\,\nЗато све душмане на крају победи.\nПомоли се за нас\, о чудесни краље\,\nДа нам Бог спасење и милост пошаље. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ\, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци\, који су Словене иначе сматрали варварима\, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова\, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме\, краљу\, о другом Јову?“ рече му игуман\, „буди уверен\, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца\, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим\, да би тамо под тешким подвигом монашким\, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао\, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова\, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду\, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох\, Господе\, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:\n1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева\, и исцели га од срдобоље;\n2. како и многе друге у том месту тако исцели. \n\n\n\nБеседа\nо Творцу новог човека\n\nДа оба сазида собом у једног новог\nчовека творећи мир. (Еф. 2\, 15) \nДошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију\, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља\, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим\, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству\, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима\, јер су и једни и други произашли из њега\, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима\, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском\, тј. царству празног законског формализма\, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште)\, тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника\, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство\, и саздао Цркву Своју свету. \nО Господе Исусе\, свеблаги и свемудри\, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-mina-sveti-kralj-stefan-decanski-mratindan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-mina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261125
DTEND;VALUE=DATE:20261126
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T221527Z
LAST-MODIFIED:20260207T194915Z
UID:6884-1795564800-1795651199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Милостиви; преподобни Нил Синајски
DESCRIPTION:Пролог за 12. новембар\n25. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Милостиви\n\nПатријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир\, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости\, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства\, говорио је он\, не тражи га у крви него у добродетељи\, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем\, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5\, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове\, приђе томе клирику\, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком\, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина\, па ће рећи владици\, да пожури у цркву на службу\, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати\, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења\, 620. год.\, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград\, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург. \n\n\n\nСвети пророк Ахија\n\nИз Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом\, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11\, 29). \n\n\n\nПреподобни Нил Синајски\n\nБио најпре префект у престоници\, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом\, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир\, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних\, и против њих је нужна молитва“. \n\n\n\nПреподобни Нил Мироточиви\n\nРодом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу\, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца\, те се у молитви пожали на свога духовног оца\, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу. \n\n\n\n\nСвети Нил Синајски монасима збори:\n– Исусово име у срцу говори!\nСрце своје вежбај у незлобивости\,\nТело у чистоти и уздржљивости.\nАко си увређен\, претрпи увреду\,\nТако ће увређач осетит’ позледу.\nПлачи за грешником и кад напредује:\nОн у сусрет правди вечитој путује.\nАко трпиш беде\, оне теби служе\,\nТа беде су трње\, на ком расту руже.\nКад се Богу молиш\, пријатност не проси\,\nНо проси што души користи доноси.\nСмрти се не плаши\, ал’ чекај смрт тела;\nПре стида од људи стиди с’ од ангела.\nКлони с’ искушења и сам га не тражи\,\nНо кад само дође\, јунак се покажи;\nКо се благим Христом често причешћује\,\nХристос к’о у храму у њему станује\,\nСа људима мало и ретко говори\nА са Богом често\, и све чешће збори.\nТако Нил Синајски монахе учаше\,\nИ све речи своје делом сведочаше. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМногим светим људима и женама откривено је раније\, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира\, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи“. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт\, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај\, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане\, приготови се за свој исход\, скоро ћеш предстати Господу“. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага\, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској\, он је на самрти имао само трећину једног динара\, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду\, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав“\, одговори Стефан доносиоцу\, „но учиниће ми већу радост\, ако новац\, намењен мени\, буде он раздавао сиромасима“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.)\, и то:\n1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;\n2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;\n3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков\, ни тамница\, ни сама смрт. \n\n\n\nБеседа\nо томе како туђинци посташе чељад у дому\n\nТако дакле више нијесте туђи и\nдошљаци него сажитељи светитеља и\nдомаћи Богу. (Еф. 2\, 19) \nПре доласка Христа Господа изгледало је\, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он\, Христос Спаситељ\, и благовести мир вама\, даљнима и блискима\, и још кроз то приведе обоје\, тј и Јевреје и незнабошце\, у једноме духу ка Оцу. У новој твари\, или новом човеку\, или цркви Божјој\, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа\, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве\, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју\, дух се не мења\, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви\, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована\, и њен камен темељац јесте Светац над светцима\, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они\, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ\, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег\, као Спаситеља\, Искупитеља\, Васкрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе\, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја\, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога. \nО Господе Исусе Христе\, Миротворче и Миродавче\, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-milostivi-prepodobni-nil-sinajski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-milostivi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261126
DTEND;VALUE=DATE:20261127
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T221810Z
LAST-MODIFIED:20260207T194926Z
UID:6887-1795651200-1795737599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Златоусти
DESCRIPTION:Пролог за 13. новембар\n26. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Златоуст\n\nПатријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског\, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“\, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу\, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше\, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости\, подвига и силе речи\, би Јован изабран\, по жељи цара Аркадија\, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком\, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави\, завидљивци га омрзоше\, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године\, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар\, као и св. муч. Василиск (22. маја)\, у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи\, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви\, а тело у Ватикану у Риму. \n\n\n\nСвети мученици Антонин\, Никифор\, Герман и Манета\n\nПрва тројица видевши један пут\, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром\, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске\, у којој се ово и догоди\, Фирмилијан\, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана\, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима\, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога. \n\n\n\nПреподобни мученик Дамаскин\n\nРођен у Галати у Цариграду\, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално\, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега\, и он оде у Св. Гору\, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва\, ради очишћења греха\, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама\, крстити се и викати Турцима\, како је њихова вера лажна\, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице. \n\n\n\n\nЦрква слави светога Јована\,\nЗлатоуста Богом дарована\,\nХристовога великог војника\,\nШто је цркви и понос и дика.\nДубокога и срца и ума\,\nА на речи харфа златоструна\,\nОн порони у дубине тајни\,\nИ улови бисер звездосјајни;\nОн се диже небу у висине\,\nИ објасни божанске истине;\nИсторији сагледа дужину\,\nСву је даде Божијему Сину\,\nОн нам откри греховне ужасе\,\nИ врлине што човека красе;\nПоказа нам најмилије тајне\,\nИ све сласти Раја милобајне.\nЈеванђелист\, тумач Јеванђеља\,\nИ носилац духовног весеља\,\nК’о апостол ревнова за Христа.\nНи уз какву неправду не приста;\nК’о мученик он прими мучење\,-\nМучење је залог за спасење –\nХристов слуга показа се прави\,\nЗато црква Златоуста слави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКазна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима\, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди\, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести\, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше\, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила\, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице\, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године\, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда\, – награда какву само Бог може дати. Аделтије\, епископ Арабски\, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу\, по смрти Златоустовој мољаше Бога\, да му јави\, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе\, и виде јуношу светла\, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе\, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја\, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори\, да му је жао\, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу\, јер он је код Божјег престола\, заједно са Херувимима и Серафимима.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света (Постања 1.)\, и то:\n1. како Бог у почетку створи небо и земљу;\n2. како земља би без вида и устројства;\n3. како се Дух Божји носаше над водом. \n\n\n\nБеседа\nо темељу и о камену крајеуголном\n\nНазидани на темељу апостола и\nпророка\, гдје је камен од угла сам Исус\nХристос. (Еф. 2\, 20) \nТемељ апостола и пророка то је\, браћо\, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен\, који везује пророке и апостоле\, и држи их уједно\, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему\, налазе смисао у Њему\, окрећу се око Њега\, надахњавају се Њиме\, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека\, у једно бесмртно тело\, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем\, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања\, тицало се то појединог човека\, или породице\, или народа\, или свуколиког рода човечјег\, или садашњости\, или прошлости\, или будућности\, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању\, као што је Он глава у телу цркве Божје. \nО Господе Исусе Христе\, стено спасења нашега\, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-zlatousti/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-zlatousti.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261127
DTEND;VALUE=DATE:20261128
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T222001Z
LAST-MODIFIED:20260207T194953Z
UID:6890-1795737600-1795823999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип (Божићне покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 14. новембар\n27. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Витсаиде крај језера Галилејског\, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1\, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити\, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски\, који се устреми на Филипа да га бије\, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики\, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се\, нарочито исцелења болних\, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом\, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина\, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету\, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија\, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана. \n\n\n\nСвети Григорије Палама\, архиепископ Солунски\n\nОтац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник\, и као богослов\, и као јерарх\, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица\, св. Јован Богослов\, св. Димитрије\, св. Антоније Велики\, св. Златоуст\, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година\, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну\, где се налази и красна црква његовог имена. \n\n\n\nСвети Јустинијан\, цар Византијски\n\nПореклом Словенин\, вероватно Србин\, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино\, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова\, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. \n\n\n\n\nЈустинијан велики и славни\,\nВитез крста и цар православни\,\nХрам подиже Божије Мудрости\nДа потраје до прага вечности\,\nДруго сунце – на земљи да сјаји\,\nДа се њиме греју нараштаји\,\nИ клањају Ваплоћеном Слову\,\nДа познаду красоту Христову\,\nЦарства Божјег безмерну висину\,\nУз висину безмерну дубину\,\nУз дубину безмерну ширину\,\nУз ширину безмерну дужину.\nКао сунце усред летњег дана\nЗасја круна цар-Јустинијана\,\nЗасја круна слуге Божијега\,\nПо мудрости понајмудријега\nА по сили понајсилнијега\,\nЈош по вери понајвернијега.\nО велики православни царе\,\nТвоје цркве никада не старе\,\nТвоја вера још се светом блиста\,\nТо је блесак православног Христа\,\nСвети царе Христу се помоли\,\nДа та вера времену одоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре\, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека\, но толико препун\, да се преливаше\, али постепено млеко се претвори у вино\, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића\, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш\, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече\, да било не било жедних за такво пиће\, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању\, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије\, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије\, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1)\, и то:\n1. како над безобличном земљом\, беше свуда тама;\n2. како рече Бог да буде светлост\, и би светлост;\n3. како разлучи Бог светлост од таме\, и би дан и би ноћ. \n\n\n\nБеседа\nо Павлу сужњу\n\nЈа Павле сужањ Исуса Христа за вас\nнезнабошце. (Еф. 3\, 1) \nТо апостол Христов\, браћо\, назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан\, везан љубављу Господа Исуса тако силно\, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако\, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто\, да управо и нема своје воље\, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли\, мисли оно што Христос мисли\, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства\, што није на срам но на славу\, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола\, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се\, браћо\, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу. \nГосподе\, Исусе Христе\, Господе велики и дивни\, вежи нас уза Се\, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-bozicne-poklade/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261128
DTEND;VALUE=DATE:20261129
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T222255Z
LAST-MODIFIED:20260207T195012Z
UID:6893-1795824000-1795910399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Гурије\, Самон и Авив (Почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 15. новембар\n28. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Гурије\, Самон и Авив\n\nГурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне\, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу\, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској\, пропашћемо\, ма нас ти и не убио.“ После љутих мука беху бачени у тамницу\, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад\, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој\, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески\, прими муке за Христа Господа свога\, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење\, подигоше хришћани храм у част три мученика\, Гурија\, Самона и Авива\, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку\, којом се ожени један Гот\, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу\, то се Гот закле на гробу света три мученика\, да никакво зло неће девојци учинити\, него да ће је узети за закониту жену\, пошто је рече\, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу\, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима\, да је спасу. И они јој се јавише у гробу\, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу\, у своју цркву. Сутрадан\, када цркву отворише\, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих\, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. \n\n\n\nСвети мученици Елпидије\, Маркел и Евстохије\n\nПострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа. \n\n\n\nПразник иконе св. Богородице „Купјатицке“\n\nОва икона прво се јавила некој девојчици Ани\, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости\, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома\, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе\, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме\, завуче руку у недра\, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде\, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село\, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\nБогоневесто\,\nХристу Богу ти си била\nтелесни престо;\nНосила си Цара славе\nу телу своме\,\nРодила си Живодавца\nсвету мртвоме.\nКрвљу Својом\, крвљу светом\,\nОн свет избави\,\nТебе\, Дјево\, и сам Себе\,\nславно прослави.\nНо твоја се права слава\nна небу блиста\,\nГде ти седиш с десне стране\nдо Самог Христа.\nАл’ се зраци твоје славе\nк земљи спуштају\,\nИ на путу путницима\nу ноћ сијају.\nСлава теби\, Божја мати\,\nу све векове\,\nПрви храме\, дивни храме\,\nславе Христове! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан\, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих\, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин\, Симонидин син\, и млађи брат Стефанов по оцу\, диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо\, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем\, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски\, да владам над људима са страхом Божјим и правдом\, по примеру предака\, одустани од свог предузећа\, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син\, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица\, но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло\, а Бог устроји добро.“ Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав\, син Драгутинов\, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске\, умири гнев\, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се\, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то\, да ко отима туђе\, губи и своје“. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним\, а не са силним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света (Пост. 1)\, и то:\n1. како Бог рече да буде свод између вода:\n2. како растави воду под сводом од воде над сводом;\n3. како свод назва небо. \n\n\n\nБеседа\nо објави премудрости Божје силама небеским\n\nДа се кроз цркву сад обзнани началима\nи властима на небесима многоразлична\nпремудрост Божија. (Еф. 3\, 10) \nЈесу ли ангели\, браћо\, свезнајући? Нису; јер да су свезнајући\, били би богови. Један је Бог\, браћо\, а ангели су прекрасне слуге Божје. Тајна Ваплоћења није била позната ангелима пре него се збила. И све остале тајне\, у вези са тајном Ваплоћења\, биле су непознате ангелима све док их нису видели објављене у Цркви. Црква је\, дакле\, ново откровење и за саме ангеле свете. Црква је с једне стране нова пројава мудрости\, силе и човекољубља Божјег\, а с друге стране нова пројава богољубља и подвига човекова. Ни сами ангели нису раније знали\, колико се Бог да снизити нити колико се човек да уздићи. То је у цркви показано\, и кроз цркву ангелима обзнањено. О томе апостол говори Ефесцима наведеним речима. Началима и властима\, тј. ни врховима ангелским није унапред било све познато. Многоразлична премудрост Божја\, тј. премудрост раније непројављена\, и ангелима непозната\, а сада у цркви показана у безбројним облицима и приликама и случајевима. \nО браћо моја\, два највећа дела Божја\, до сад пројављена\, јесу стварање света и стварање цркве. И у једном и у другом делу човек је\, браћо\, главни предмет Божје љубави. Да будемо благодарни\, сваким дахом својим благодарни\, преблагодарни Богу. О Боже благи\, Боже милосрдни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-gurije-samon-i-aviv-pocetak-posta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-gurije-samon-aviv.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261129
DTEND;VALUE=DATE:20261130
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T222429Z
LAST-MODIFIED:20260207T195050Z
UID:6896-1795910400-1795996799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Матеј
DESCRIPTION:Пролог за 16. новембар\n29. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Матеј Јеванђелист\n\nБеше Матеј\, син Алфејев\, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза\, или митар)\, и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9\, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод\, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији\, Мидији и Етиопији\, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона\, следбеника свога\, а он се повуче у молитвену самоћу у гору\, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље\, због чега се кнез веома расрди\, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи\, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу\, овога облиста светлост небеска\, тако силна\, да војници не могоше у њега гледати\, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју\, засија од овога такав блесак\, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу\, и кнез прогледа\, – нажалост\, прогледа само телесним очима\, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме\, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку\, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски\, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон\, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године\, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику\, које је убрзо преведено на грчки\, и на грчком до нас дошло\, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се\, да никада није јео месо\, него се хранио поврћем и воћем. \n\n\n\nПреподобни Сергије Малопинежски\n\nРуски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године. \n\n\n\n\nАпостолу своме\, Матеју светоме\,\nСам се Господ јави у земљи црначкој\,\nТо утеха беше борцу мученоме\,\nИ велика сила души му јуначкој.\nЈош му Господ даде штап из руке своје\,\nПред маленом црквом да га он посади\nДокле озелени с цветом разне боје\nИ плод сладак роди\, да се свако слади.\nИз корена доле извор ће потећи\,\nИзвор воде хладне\, жедном ће да прија\,\nА ко се умије хвалу ће изрећи\,\nЛице ће му сјајем чудним да засија.\nАпостол учини како Господ рече\,\nИ пониче дрво\, украси се цветом\,\nИ жива му вода из жила потече\,\nИспуни се црква многобројним светом:\nКо болестан беше исцељење прими\,\nА ко здрав бејаше постаде здравији\,\nЦрнац црно лице прекрасним учини\,\nДивљи народ поста – виноград Божији.\nО чудесно дрво\, да ли га је нама!\nИмамо га\, браћо\, сви га ми имамо\,\nТо је Христос Господ\, Господ над војскама\,\nОн – Дрво Живота – Њим се спасавамо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18\, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе\, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5\, 18). Апостол понавља\, дакле\, заповест Господњу од речи до речи\, и издаје је свима хришћанима без разлике\, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време\, као млад јеромонах\, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник\, старац Јов\, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут\, да св. Григорије у присуству старца Јова\, наводећи речи апостолске тврђаше\, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече\, да је непрестана молитва дужност само монаха\, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити\, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву\, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај\, старче\, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“. Тако\, дакле\, и апостол и ангел потврдили су заповест\, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму\, а оно непрестано на сваком месту и у свако време\, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра\, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама\, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам стварање света\, и то:\n1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;\n2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;\n3. како то би по речи Божјој\, и како би добро. \n\n\n\nБеседа\nо усељењу Христа у срца верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца\nваша\, да будете у љубави укоријењени\nи утемељени. (Еф. 3\, 17) \nСа вером долази Христос у срце\, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво\, дакле\, вера\, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави\, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом\, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе\, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом\, и кад се сједине\, губи се граница међу њима\, те човек не може ни мишљу одредити\, докле иде вера\, а одакле почињу нада и љубав. \nКада се живи Христос усели у њега\, тада он и не гледа више у себи ни веру\, ни наду\, ни љубав\, нити њих именује\, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету\, те не говори више о цвету и о листу него о роду\, о зреломе роду. \nО Господе Исусе Христе\, врховна висино свих напора наших\, последња станицо свих путовања наших\, приближи нам се\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-matej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261130
DTEND;VALUE=DATE:20261201
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241120T222641Z
LAST-MODIFIED:20260207T195100Z
UID:6899-1795996800-1796083199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Григорије Чудотворац; Свети Никон Радоњешки; Св. Максим Патријарх Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 17. новембар\n30. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Григорије Чудотворац\, епископ Неокесаријски\n\nЕво човека Божјега и силнога чудотворца\, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску\, но познавши њену штурост и недовољност\, обрати се учитељима хришћанским\, а нарочито Оригену у Александрији\, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу\, због чега се удаљи у пустињу\, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда\, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову\, па се кријаше по пустињи од изасланика његових\, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети\, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом\, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере\, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима\, заповедао горама и водама\, лечио све муке и болести\, пред гонитељима бивао невидљив\, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки\, само са 17 хришћана\, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански\, само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. \n\n\n\nПреподобни Никон Радонежски\n\nУченик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем\, упокојеним митрополитима Московским\, и рече му\, да не тугује\, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро\, но да ће она проћи\, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год. \n\n\n\nПреподобни Генадије Ватопедски\n\nМонах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици\, којој је манастир и посвећен\, а понаособ икони њеној\, која је стајала онде. \n\n\n\n\nГригорије свети\, и свети и славни\nСјајна звезда\, цркве\, јунак православни\,\nСтазом врло уском Богу се уздиже\,\nКроз патње и сузе он блаженству стиже.\nСамог себе спасе\, поможе многима\,\nПримерним животом\, речју и чудима\,\nНеверним поможе да постану верни\,\nА верним да буду чисти правоверни.\nОтворено небо за њега бејаше\,\nИ у тајне људи јасно проницаше;\nОн науку тајну са небеса прими\,\nСрцем те науке Тројицу учини\,\nТројицу божанску\, јединствену бићем\,\nХриста – животворним и јелом и пићем.\nКа’ што роса чиста сунце у се прима\nТако чиста срца стан су небесима.\nГригорије свети\, с Божијом помоћи\,\nОдоли идолској безмесечној ноћи\,\nНезнабожне крсти\, крсти на хиљаде\,\nИ у покој оде\, крај свог Цара стаде\,\nГригорије свети у Бога измоли:\nЦрква православна врагу да одоли! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСледећи примери из живота св. Григорија нека покажу\, како Бог чува и спасава праведника од напасти. Још док беше на философској школи у Александрији св. Григорије чуваше чистоту и своје душе и свога тела\, као што је чува и очува до краја свога живота. У томе он беше изузетак међу тадашњом распусном омладином. То изазва код његових другова и завист и мржњу. Да би понизили Григорија они нађу и пошаљу једну блудну жену\, да изведе њихову злобну замисао. Једном када Григорије стајаше на неком тргу са најпознатијим учитељима и филозофима\, приђе та скверна жена и поче с виком тражити од Григорија\, да јој плати што јој је тобож остао дужан за нечисту везу с њом. Чувши ово присутни људи једни се саблазнише\, а други расрдише на бестидну жену и почеше је одгонити. Но она још јачим гласом поче викати и новац тражити. Григорије невини поцрвени као што би поцрвенило свако невино створење пред грубом клеветом\, но не показа ни срџбе ни мржње\, него рече једном другу до себе\, да јој да онолико колико тражи\, само да би се што пре уклонила. Друг послуша друга и предаде жени тражени новац. Но у том часу попусти Бог злог духа на жену\, те она паде на земљу\, поче се грчити и трзати\, и зубима скрежетати\, и пену на уста бацати. Видећи то сви се устрашише. А Григорије свети\, незлобив као јагње\, помоли се Богу за њу\, и жена оздрави и устаде. И тако место понижења задоби Григорије још већу славу. – Други пример: када наста љуто гоњење хришћана\, св. Григорије посаветова хришћанима да се скрију\, а и он сам са ђаконом својим склони се на неко брдо. Но војници царски угледаше их и пођоше за њима. Када беху сасвим близу\, помоли се Григорије Богу за помоћ\, и Бог их на једанпут учини невидљивим за гонитеље њихове. Узалуд се војници окретаху у близини њиховој\, не могоше их видети\, те се најзад без њих вратише дома. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам створење света\, и то:\n1. како четвртог дана створи Бог видела велика и мала;\n2. како створи сунце да светли дању\, и месец и звезде да светле ноћу. \n\n\n\nБеседа\nо ширини и дужини и дубини и висини\n\nДа бисте могли разумјети са свима\nсветима\, што је ширина и дужина и\nдубина и висина. (Еф. 3\, 18) \nЕво плода вере и љубави! Ево дарова царских\, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно\, није самолично и оригинално\, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети\, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај\, дакле\, твоје разумевање на њиховом разумевању\, па ако видиш разлику\, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим\, значи достигао си њихову меру вере и љубави\, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје\, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег\, којом од правремена спремаше план спасења\, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова\, због кога се и у Ад спусти лично\, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове\, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина\, и дубина и висина\, све обухватајући\, све објашњавајући\, све призивајући\, све милујући\, све узвисујући. \nО Господе Исусе\, благи Господе наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-grigorije-cudotvorac-sveti-nikon-radoneski-sv-maksim-patrijarh-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261201
DTEND;VALUE=DATE:20261202
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T211324Z
LAST-MODIFIED:20260207T195111Z
UID:6910-1796083200-1796169599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Платон; свети мученици Роман и Варул Отрок
DESCRIPTION:Пролог за 18. новембар\n1. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Платон\n\nОд града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа\, него јавно је проповедаше изобличавајући идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина\, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати\, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима\, одговори му Платон: „две су смрти\, једна времена а друга вечна\, тако два су и живота\, један маловремени а други бесконачни“. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди\, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће\, довикиваше мученик мучитељу\, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење“. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа\, као незнабожачког филозофа\, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени\, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости\, која је Христова\, а он је учитељ оне мудрости\, која је лудост пред Богом.“ По том би Платон бачен у тамницу\, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише\, да Платон могаше живети гладујући тако дуго\, он им рече: „ви се ситите месом\, а ја светим молитвама; вас весели вино\, а мене Христос\, лоза истинита“. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе. \n\n\n\nСвети мученици Роман и Варул\n\nРоман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву\, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш\, начелниче\, кад идеш идолима\, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог“. Разјарени начелник стави Романа на муке\, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете\, по имену Варул\, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога\, јер оно зна Бога правога а ти не знаш“. Началник поче испитивати Варула о вери\, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога\, на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше\, а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово. \n\n\n\n\nВиде Варул муке светога Романа\,\nА Роман Варула тужно уплакана;\nУ Варула душа детињски невина\,\nУ Варула срце чистије од крина\,\nПа началник злобни Варула упита\,\n– Хајде\, дете\, реци истину без мита:\nДа л’ је бољи Христос ил’ богови наши?\n– Бољи\, бољи Христос од идола ваши’!\n– Да сам знао\, дете\, не бих те ни пит’о!\nЧим је Христос бољи? хајде реци и то.\n– Христос је Створитељ света створенога\,\nИдоли су маште царства демонскога. –\nНачалник се збеси па отрока бије\,\nА отроку мило\, па збори гласније:\n– Остав’те се\, људи\, демона проклети’\,\nБог је један Христос\, Он људе просвети. –\nКрај Варула мајка – храбри свога сина:\n– Удостој се\, сине\, мученичког чина.\nКао јагње Варул под мач главу сави\,\nИ Христа\, и себе\, и мајку\, прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко те ко удари по десном твом образу\, обрни му и други (Мат. 5\, 39)\, заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож\, па имаше ћерку младу\, у коју уђе зли дух\, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу\, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника\, који живе у пустињи\, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица\, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе\, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица\, и позове их кући\, да им плати\, па кад буду ушли у кућу\, тада замолите их\, да се помоле Богу за сву чељад у кући\, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац\, оде на пазар у одређени дан\, и нађе једног ученика св. Макарија\, где продаје котарице. Он брзо купи котарице\, и позва монаха кући својој\, да му плати. Када монах уђе у кућу\, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима\, шта се случи. \nИ они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води\, и птице небеске у ваздуху;\n2. како их благослови Бог\, да се рађају и множе. \n\n\n\nБеседа\nо љубави претежнијој од разума\n\nПознати претежнију од разума љубав\nХристову. (Еф. 3\, 19) \nЉубав која претеже разум\, превазилази наше појимање\, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда\, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку\, човек осети неисказани укус љубави Христове\, сладосни и опојни мирис њен\, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске\, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја\, како су речи бледе\, кад треба говорити о љубави Христовој\, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави\, ваплоти се из љубави\, из љубави прими поругу и смрт\, нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства\, славе\, красоте и животворне хране\, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша\, да би могли окусити љубав Његову неописану! \nО Господе Исусе Христе\, животе наш\, мудрости наша и љубави наша\, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-platon-sveti-mucenici-roman-i-varul-otrok/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-platon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261202
DTEND;VALUE=DATE:20261203
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T211625Z
LAST-MODIFIED:20260207T195122Z
UID:6913-1796169600-1796255999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Авдија; преподобни Варлаам и Јоасаф
DESCRIPTION:Пролог за 19. новембар\n2. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Пророк Авдија\n\nРодом из села Витахарамска\, од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима\, Авдије не последова примеру царевом\, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје\, Авдија сабра стотину њих\, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18\, 4). Савременик великог пророка Илије\, Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно. \n\n\n\nСвети мученик Варлам\n\nРодом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима\, због чега уведе га у храм идолски\, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ\, мислећи да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле\, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле\, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња“\, говори св. Василије Велики…. „јер ако пламен руку и опали\, ипак рука држаше огањ као пепео.“ А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели\, посматрали архангели\, сцена је била величанствена\, превазилазећи у истини природу човечју. Гле\, ко не би пожелео видети човека\, који се подвизавао\, а није осећао што је људима својствено\, човека који је сам био и жртвеником\, и жртвом\, и жрецом?“ Када му сагори рука\, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво\, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год. \n\n\n\nПреподобни Варлам и Јоасаф царевић\n\nПодвижници Индијски. Јоасаф беше царевић\, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам\, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста\, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф\, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији\, а он оде у пустињу\, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи\, да се још једном види са својим духовним оцем\, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу\, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година\, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу\, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту\, и преселише се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Илиодор\n\nИз града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се\, ја сам с тобом!“ Бачен у усијаног бакарног вола\, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади\, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну\, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „Мађије су моје Христос!“ Би посечен и оде ка Господу. \n\n\n\n\nБолест\, старост и смрт Јоасаф кад виде\,\nОвог се живота искрено застиде.\n– Гле\, па и ја могу тако болан бити\,\nИ мене ће старост тако погрбити\,\nА смрт може доћи кад јој се не надам!\nУ страдању туђем и ја љуто страдам.\nИма л’ кога живог ко ће тајну знати\,\nКо би мог’о бољи живот показати? –\nИз планине густе тад се Варлам спусти\,\nЦаревићу младом истину изусти.\nИ каза му старац о Богу једином\,\nО Оцу што с Духом царује и Сином\,\nО створењу света\, о прекрасном Рају\,\nО Адаму првом у рајскоме сјају\,\nО проклетом греху што нам смрт донесе\,\nО Христу што за нас тежак крст понесе\,\nО вечном животу бољем од овога\,\nО бескрајној слави царства Христовога.\nКад Јоасаф зачу премудрог Варлама –\nДан му бели грану\, – прође ноћна тама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли\, да је ван опасности\, он погледа доле низ дрво и угледа два миша\, једног белог а другог црног\, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета\, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију\, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека\, када дрво буде оборено. И још угледа\, до самих својих ногу\, четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво\, виде човек на гранама мало меда\, па заборави све опасности\, које га окружаваху\, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт\, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет\, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи\, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије\, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти\, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности\, које их окружавају и вуку у вечну пропаст! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;\n2. како виде Бог\, да је добро. \n\n\n\nБеседа\nо прослављењу Бога због Христа Господа\n\nОноме слава у цркви због Христа\nИсуса у све нараштаје ва вијек вијека.\nАмин. (Еф. 3\, 21) \nСлава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово\, испуњено силом\, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме\, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова\, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико\, дакле\, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли\, да је његово слављење Бога\, у одвојености и засебности\, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина\, да се један члан губи у множини\, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви)\, не особећи себе од цркве\, он се боље и чује и види пред Богом. \nЊегова душа налази многократног одјека у душама осталих верних\, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе. \nО Господе Исусе\, само од Тебе\, у Теби\, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-avdija-prepodobni-varlaam-i-joasaf/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-avdija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261203
DTEND;VALUE=DATE:20261204
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T211839Z
LAST-MODIFIED:20260207T195133Z
UID:6916-1796256000-1796342399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Григорије Декаполит
DESCRIPTION:Пролог за 20. новембар\n3. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Григорије Декаполит\n\nРођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих\, Сергија и Марије. Када сврши школе\, хтедоше га родитељи оженити\, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима\, као у Византији\, у Риму\, на гори Олимпиској. Где год је био\, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно\, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду\, преселивши се душом у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Прокл\, патријарх Цариградски\n\nУченик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког\, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво\, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград\, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи\, са сестром Пулхеријом. Друго\, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства\, великаша и народа\, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу\, деси се\, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух\, тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори\, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже\, сватыий крјепкiй\, свјатый безсмертный\, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати\, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји\, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године. \n\n\n\nСвети мученици Јевстатије\, Теспесије и Анатолије\n\nБеху ово браћа рођена\, из Никомидије\, од родитеља незнабожачких\, Филотеја и Јевсевије\, који доцније приме веру истиниту од св. Антима еп. Никомидијског\, заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом\, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном\, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени\, мучени\, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници\, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште приђоше им два друга\, Паладије и Акакије\, и разговараху с њима. И док још беху у разговору\, мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше\, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвети Исак\, архиепископ Јерменски\n\nРодио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара Јерменског на двору Византијском. Био десетим архиепископом Јерменским\, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао\, између других ствари\, и преводом Св. Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. године и предстао ка Господу. \n\n\n\nСвете три девице\n\nПерсијанке. У време цара Сапора ове три девице бише гоњене као хришћанке\, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве\, које су лечиле од сваке муке и болести. \n\n\n\n\nУчениче славни славног учитеља\,\nО премудри Прокле\, слуго Спаситеља\,\nТи укрепи веру\, јереси истреби\,\nЗато црква света славопоји теби\,\nИ велича црква великана свога\,\nКој’ прослави себе прославивши Бога.\nКао вешт крманош ти црквом управи\,\nИ чудеса виде\, и Бога прослави.\nВидовита духа\, благодатна ума\,\nТи послужи Духу као гласна струна.\nНаучен од Духа ти научи цара\,\nДа пренесе мошти Златног Патријар’а\nС народом и царем ти сагледа јавно\nЧудеса од мошти’ јављена преславно.\nСад се за нас моли у бесмртном Рају\,\nДа верни до краја у вери истрају! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико од смртних није протумачио посланице апостола Павла са већом љубављу и са већом дубином него св. Јован Златоуст. Да је сам св. Павле себе тумачио\, не би боље протумачио. И гле\, историја нам каже\, да и јесте сам Павле себе тумачио кроз ум и перо Златоустово. Кад је св. Прокл био послушником код златоустог патријарха\, његова служба беше да пријављује посетиоце. Неки велмож би оклеветан код цара Аркадија\, и цар га истера из двора. Тај велмож дође да моли св. Златоуста за посредовање код цара у корист своју. Прокл га хтеде пријавити патријарху\, но погледавши кроз отшкринута врата виде некога човека\, где стоји наднет над патријархом и нешто му шапће у уши\, док патријарх пише. И тако се то продужаваше до саме зоре. Прокл тада рече велможи\, да дође друго вече\, и сам оста у чуду\, ко беше очај човек код патријарха и како могаше непријављен ући у одају патријархову. Друге ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше још у већем чуду. Треће ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше у највећем чуду. Па када га Златоуст упита\, да ли није долазио тај и тај велмож?\, одговори Прокл\, да је већ три ноћи чекао да уђе\, но да га он није смео пријавити због неког страног човека\, постаријег и ћелавог\, који је три ноћи нешто шаптао патријарху на уши. Изненађени Златоуст рече\, да се он не сећа\, да је ико последње три ноћи улазио код њега. И када упита послушника свога\, какав изгледаше страни човек\, Прокл показа на икону св. апостола Павла\, и рече\, да беше исти такав. То беше\, дакле\, сам апостол Павле\, који управљаше умом и пером највећега тумача свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како се Бог Света Тројица саветоваше са самим Собом о стварању човека;\n2. како створи Бог човека по образу Своме. \n\n\n\nБеседа\nо владању сходно звању\n\nДа се владате достојно своме звању\,\nу које сте позвани\, са сваким смирењем\,\nкротошћу и дуготрпљењем. (Еф. 4\, 1-2) \nДа се не гордите\, да се не гневите\, да не малодушествујете; јер је све то недостојно звања хришћанскога. А то је звање тако високо и дивно\, да се тешко човеку од гордости чувати; тешко се уздржати изнад малодушности при опасностима и губитцима. Против три нездрава стања апостол истиче три здрава стања\, и то: против гордости смирење\, против гневљивости – кротост\, против малодушности – дуготрпљење. Ове три врлине\, смирење\, кротост и дуготрпљење не изражавају\, рећиће се\, у пуној мери висоту хришћанскога звања. Но ништа у овоме свету не изражава потпуно висоту хришћанског звања. Драгоценост и богатство тога звања не може ни да се види овде на земљи\, то је као затворен сандук\, кога човек носи затворена по овоме свету\, а отвара и износи блага из њега у ономе свету. Висоту хришћанског звања могао би само онај да оцени ко би се могао уздићи до највиших небеса и видети Христа Господа у слави\, са ангелима и светитељима. Ту је победнички скуп свих богоугодника са земље\, који се удостојише високе\, високе почасти. \nГосподе Исусе Христе Боже наш\, Твоје име најдраже нам је име. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-grigorije-dekapolit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije-dekapolit.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261204
DTEND;VALUE=DATE:20261205
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T212057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195206Z
UID:6919-1796342400-1796428799@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
DESCRIPTION:Пролог за 21. новембар\n4. децембар по новом календару \n\n\n\nВаведење Пресвете Богородице\n\nКада се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења\, доведоше је родитељи њени свети\, Јоаким и Ана\, из Назарета у Јерусалим\, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини\, да узму учешћа у овој светковини\, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама\, па онда Пресвета Дјева\, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима\, како и приличи кћери царевој\, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља\, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен\, а она онда сама брзо узиђе до врха\, где је срете првосвештеник Захарија\, отац св. Јована Претече\, и узевши је за руку уведе је\, не само у храм\, него у Святая святыхъ\, у Светињу над Светињама\, у коју нико никада не улажаше осим архијереја\, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели\, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма\, иза друге завесе\, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу\, према закону\, примише благослов од свештеника\, и вратише се дома\, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често\, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света\, Пресвета Дјева оста као сироче\, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу\, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу\, сроднику своме у Назарет\, да под видом обручнице живи у девствености\, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка\, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика. \n\n\n\n\nРодитељи Свету Дјеву\nУ храм свети увођаху\,\nИ по своме обећању\nГосподу је предаваху:\nХрам се у храм увођаше\,\nДок ангели запојаше\,\nЗапојаше у милини\nМалој Дјеви у белини.\nНашу Дјеву деве прате\nСа химнама и свећама\,\nЗахарија приводи је\nСветињи над Светињама;\nУ светињу уводи је\nГде се страшна тајна крије\nГде је ћивот од завета\,\nГде је златна кадилница\,\nГде је жезал и где мана\,\nГде свих тајни сакривница –\nТу се води Дјева чиста\,\nТајни ћивот живог Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје\, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи\, мислећи за себе да је достигао савршенство\, мољаше се Богу још\, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум\, да иде на далеко некоме старцу духовнику\, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека\, који их добро угости\, давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше\, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво\, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца\, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца\, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела\, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан\, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено\, осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир\, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан\, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји\, осим сина му\, који би\, ако би одрастао\, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете\, да му душу спасем за времена због доброте очеве\, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти\, старче\, иди у своју келију и немој се трудити улудо\, испитујући оно што је у власти јединога Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Бог човека од праха земнога;\n2. како му дуну у нос дух животни;\n3. како поста човек душа жива. \n\n\n\nБеседа\nо вернима као једном телу и једном духу\n\nЈедно тијело\, један дух. (Еф. 4\, 4) \nДа се старају верни\, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера\, без цепања\, без јереси\, без самовоље: цела црква је једно тело\, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав\, љубав пламена свих верних према Христу\, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету\, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв\, ни исти језик\, ни исто огњиште\, ни исти родитељи\, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек\, у времену и у вечности – Једно тијело\, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру\, хладни љубав; гордост ствара јереси\, цепа цркву\, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог\, браћо\, сачува од гордости\, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе\, Теби Главо Цркве\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/vavedene-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/vavedenje-presvete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261205
DTEND;VALUE=DATE:20261206
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T214420Z
LAST-MODIFIED:20260207T195220Z
UID:6922-1796428800-1796515199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Филимон\, Апфија и Архип; св. Мученица Кикилија
DESCRIPTION:Пролог за 22. новембар\n5. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученица Кикилија (Цицилија)\n\nРођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство\, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина\, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак\, и то са неким незнабошцем\, Валеријаном\, она прве ноћи усаветова младожењу\, да иде епископу Урбану и крсти се\, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже\, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд\, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита\, откуда њој толика смелост\, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.“ После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату\, но не може је убити; само је рани\, и из ране истицаше крв\, коју верни сабираху у мараме\, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме\, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике. \n\n\n\nСвети Калист\, патријарх Цариградски\n\nНазват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори\, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита\, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију\, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори). \n\n\n\nСвети мученик Менигнос\n\nРодом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна\, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу\, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се\, ја сам с тобом.“ У том часу окови се његови растопише као восак\, тамница се отвори сама од себе\, и он изађе. Поново ухваћен\, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу\, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа. \n\n\n\nСвети праведни Михаил војник\n\nБугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији\, а 1206. год. цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново. \n\n\n\nСвети апостоли Филимон\, Архип и Апфија\n\n(види 19. фебруар). \n\n\n\n\nЦицилија вером силна\,\nвером богата\,\nОд звезда јој вера лепша\,\nскупља од злата.\nЗа Господа као за крст\nсебе прикова\,\nМладост\, радост\, брак и почаст\,\nХристу жртвова.\nНишт’ нe може демон љути\nда јој украде;\nКад јој само тело оста\,\nХристу га даде.\nИ свет сав би она дала\nза љубав Христу\,\nИ два света с телом својим\nи душу чисту.\nТакав пламен вера пали\,\nпламен љубави.\nЦицилија тим пламеном\nсебе прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗалуд сав труд око учења\, без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме него чистоме. Кад је света Кикилија била уведена прве ноћи у брачну одају са својим младожењом Валеријаном\, она рекне младожењи: „хоћу да ти кажем једну тајну: овде је ангел Божји\, чувар моје девствености\, кога ти не видиш; он стоји овде спреман да заштити мене\, слушкињу своју\, од насиља; ако ме се само дохватиш\, он ће те убити“. Чувши то Валеријан поче молити Кикилију\, да му покаже ангела\, да га и он види. Одговори му девица: „ти си човек који не познајеш истинога Бога\, и не можеш видети ангела Божјег док се не очистиш од скверне свога неверовања“. Када се Валеријан крсти\, виде ангела у великој светлости и красоти неизреченој. Исто тако и Тивуртије\, брат Валеријанов\, када се крсти и промени живот свој од нечистоте на чистоту\, виде свете ангеле и разговара с њима. Исто тако и Максим\, састрадалник њихов\, када она два брата беху посечени\, закле се клетвом великом пред џелатима и народом унаоколо говорећи: „видим ангеле Божје\, светле као сунце\, како узимају душе из тела мученика\, као красне девице из брачног чертога\, и како их са великом славом узводе на небеса“. \nНо то што он виде не видеше нити могоше видети неверни и нечисти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДо созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог насади рајски врт у Едему на истоку\, и онде смести човека;\n2. како Бог учини те у Рају никоше дрвета лепа за гледање и добра за јело;\n3. како Бог изведе пред човека све животиње\, и човек им надеде имена. \n\n\n\nБеседа\nо томе шта чини јединство верних\n\nЈедан Господ\, једна вјера\, једно\nкрштење\, један Бог и отац свију. (Еф. 4\, 5-6) \nЕво разлога крупног\, прекрупног\, и јасног прејасног\, због чега ми хришћани сви треба да држимо јединство Духа у свези мира\, и да будемо једно тијело и један дух. Јер нам је један Господ Исус Христос\, наш Создатељ\, Искупитељ и Васкрситељ. И нема два права Христа\, да би било двојство међу нама. Једна иста крв проливена је с Крста за све нас\, као што су једна иста уста молила се за све нас у Гетсиманији. Једну веру имамо у Тројицу Божанску\, неразделну и животворну\, Оца и Сина и Духа Светога\, једно суштаство\, три ипостаси: у Оца нерођеног\, у Сина рођеног\, и Духа од Оца исходног. Једно крштење имамо у име Оца и Сина и Духа Светога; крштење трикратним погружавањем у воду\, за смрт греху и ђаволу а за васкрсење и живот Христу Господу. Један Бог и Отац свију – то је Отац Господа Исуса Христа\, Сина Божјег јединородног\, који и нас кроз Христа и због Христа усиновљава и даје нам право говорити Му: Оче наш. Видите ли\, браћо моја\, какве нас везе везују? Јачим везама ни звезде нису везане међу собом\, ни вода за земљу\, ни огањ за ваздух. Видите ли\, како крупни прекрупни разлози позивају нас на јединство? Све друго што би нас од леве стране наговарало на подвојеност\, ситно је према овим разлозима као зрно песка према високим планинама. Не може ђаво разорити јединство наше\, ако му ми не помогнемо. Не може нас ђаво никад покорити\, ако му се сами не предамо. \nО Господе Исусе\, слатки и благи\, како си нас чврсто везао за вечно добро! Одржи нас у тој вези. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-filimon-apfija-i-arhip-sv-mucenica-kikilija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kikilija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261206
DTEND;VALUE=DATE:20261207
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T214635Z
LAST-MODIFIED:20260207T195337Z
UID:6925-1796515200-1796601599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Амфилохије Иконијски; свети Григорије; свети Александар Невски
DESCRIPTION:Пролог за 23. новембар\n6. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Амфилохије\, епископ Иконијски\n\nЗемљак\, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру\, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада\, те се упразни епископска столица у Иконији\, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог\, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање\, цар сеђаше на престолу\, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије\, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију\, а на Аркадија\, сина царевог\, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома\, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли\, царе\, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога\, одвраћа се с ненавишћу од оних\, који хуле Њега\, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси“. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом\, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни. \n\n\n\nСвети Григорије\, епископ Акрагантски\n\nРођен у Сицилији близу града Акраганта\, где је доцније епископ био\, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим\, чудесним начином изабран за епископа\, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац\, јер је био велики угодник Божји\, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељенском Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI). \n\n\n\nСвети Александар Невски\n\nСин кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви\, 15. јула 1240. године\, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу\, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години. \n\n\n\nСвети Митрофан\, епископ Воронежски\n\nСлавни руски јерарх\, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год. \n\n\n\n\nВитез Христов свети Александар\,\nКнез народу а слуга Господу\,\nВладар земље\, а роб Свемоћнога\,\nТо је цело житије Невскога.\nСпоља раскош\, унутра плакање\,\nСпоља борба\, унутра тишина\,\nСпоља варка\, унутра истина\,\nХристос – мета овом богатиру\nИ у рату и привидном миру.\nУ муци му – Христос радовање\,\nУ страдању – Христос поуздање\,\nУ победи – Христос победитељ\,\nИ у смрти – Христос васкрситељ.\nСве му Христос – у обадва света!\nОн му конак\, Он животна мета.\nКнез побожни даде пример роду\nКако треба служити Господу.\nСвети кнеже\, помози и нама\,\nСветлом силом\, светим молитвама! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог попушта беду на праведнике\, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ\, сличну беди\, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме\, два свештеника\, Савин и Крискент\, којима Григорије много добра учини\, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности\, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент\, дакле\, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је\, да оклевета Григорија\, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви\, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве\, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија\, као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима\, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор\, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише\, Бог пресуди. Она жена полуде\, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу\, и она оздрави\, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи\, да је потплаћена\, да оклевета Божјег човека\, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту\, са осталим клеветницима\, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. \nГригорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;\n2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти. \n\n\n\nБеседа\nо благодати и даровима\n\nА свакоме се од нас даде благодат по\nмери дара Христова. (Еф. 4\, 7) \nЕво начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ\, једна вјера\, једно крштење\, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас\, и ван наше воље\, чини неједнаким. Наиме\, неједнаким нас чини мера дара Христова\, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела\, које се зове Црква. Он строји то тело\, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ\, и Он је једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава\, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата\, томе два\, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди\, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди\, јер оно што неко има више\, није његово него Божје. Ако ли има много\, много ће му се и тражити\, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја\, нека свак од нас\, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег\, јер су сви дарови од Бога и Божји. \nГосподе Исусе\, дародатељу велики дарова различитих\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-amfilohije-ikonijski-sveti-grigorije-sveti-aleksandar-nevski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-amfilohije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261207
DTEND;VALUE=DATE:20261208
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T214836Z
LAST-MODIFIED:20260207T195243Z
UID:6928-1796601600-1796687999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Екатерина
DESCRIPTION:Пролог за 24. новембар\n7. децембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Екатерина\n\nЋерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка\, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса\, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији\, медицини\, риторици и логици\, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине\, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању\, позва 50 најмудријих људи\, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци\, по молитви св. Екатерине\, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници\, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји\, заустави и изломи точак\, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години\, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају. \n\n\n\nСвети великомученик Меркурије\n\nКада цар Декије ратоваше једном против варвара\, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским\, званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји\, даде му мач у руке и рече му\, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости\, секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина\, што Меркурије пред царем не сакри\, него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише\, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду\, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше\, тело му поста бело као снег\, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251-259. год. \n\n\n\nСвета девица Мастридија\n\nЖивела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти према њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу\, а видећи да се не може лако отрести разузданога младића\, св. Мастридија упита га једном\, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила\, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе. \n\n\n\n\nКатерина Мудра\, земаљска царица\,\nРади Христа Спаса поста мученица.\nМаксенције глупи живот јој понуди\n– Само\, вели\, жена\, жена мени буди! –\nКатерина света\, чиста као злато\,\nМаксенцију цару одговара на то:\n– Ја женика имам\, Христа васкрслога\,\nИ не желим љубав мужа трулежнога.\nТи ми тело иштеш\, – трулеж трулеж тражи\nДок се дух бесмртни бесмртношћу блажи.\nТелесна се кора мора да исуши\,\nЧовек прави брине о бесмртној души.\nЧини што ти драго\, и на муке мећи\,\nНа огњу ме пеци\, на точку окрећи\,\nЈа се своје душе одрећи не могу\,\nНи ван Христа другом поклонити Богу.\nНо запамти\, царе\, скоро ћеш умрети\,\nИз твога ће леша црви узаврети\,\nЦрви ће те славит’ црви ће те јести\,\nКлетва ће те пратит’ клетва ће те срести.\nЈер ратујеш с Христом\, са јачим од смрти\,\nПод камен си стао\, Он ће те сатрти. –\nКатерино света\, Христова невесто\,\nРад истине вечне презрела си престо\,\nЗато сад царујеш у царству без краја\,\nС ангелима певаш сред сладосног Раја. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај\, да узимају за цара човека странца\, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили\, они би га обукли у сваку красоту\, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година\, они би свога цара расцарили\, одузели би му све благо\, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво\, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова\, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара\, опет странца и опет само на годину дана; па трећег\, па четвртог\, па петог\, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу\, шта бива с царевима у том граду на крају године\, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво\, он се нађе усред огромне количине хране\, и сребра и злата и драгог камења\, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет\, грађани представљају зле духове\, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним\, но на крају смрт прекида све и они\, наги од сваких добрих дела\, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела\, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет\, где их чека нагомилано богатство њихово\, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог изведе пред Адама све животиње\, птице и зверове\, да види како ће их Адам назвати;\n2. како Адам надеде име сваком живинчету\, и свакој птици и сваком зверу. \n\n\n\nБеседа\nо Ономе који сиђе и узиђе\n\nКоји сиђе то је онај који и узиђе\nпревише свих небеса да испуни све. (Еф. 4\, 10) \nГоспод Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско\, тако ниско\, да се ниже није могло\, а по том се дигао високо\, тако високо\, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље\, тј. у сами ад\, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце\, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду\, Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао\, без икакве измене\, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није\, дакле\, једно Син Божји а друго Син Човечји\, као што су говорили јеретици\, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност\, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче\, данас и сутра\, тако је исти у низини и на висини\, на земљи\, у аду\, и на небесима. Понизио се ниже свих људи\, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси\, понизиће се\, а ко се понижава\, узнеће се (Мат. 23\, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи\, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом\, а грех – понижењу бесповратном и вечном. \nО Господе Исусе\, који све испуњаваш силом Својом\, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-ekaterina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ekaterina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261208
DTEND;VALUE=DATE:20261209
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T215057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195255Z
UID:6931-1796688000-1796774399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Климент
DESCRIPTION:Пролог за 25. новембар\n8. децембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Климент\, епископ Римски\n\nРођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата\, пловећи по\, мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове\, па се и он изгуби. Тада Климент\, будући 24 године стар\, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву\, по том се придружи апостолу Петру\, коме већ следоваху његова два брата\, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову\, као старицу просјакињу\, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица\, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола\, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин\, потом Клит\, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом\, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца\, да пишу житија хришћана мученика\, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон\, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу\, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље\, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана\, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову\, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату\, 101. године. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија. \n\n\n\nСвештеномученик Петар\, архиепископ Александријски\n\nУченик и следбеник светог Теоне\, архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. године\, а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време\, када су над вернима чинили насиље споља неверници\, а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије\n\nНикада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника\, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање. \n\n\n\n\nПлеменити Климент од племићска рода\nПоста ревним слугом живога Господа.\nСву сујету презре раскошнога Рима\,\nУздиже се духом над варкама свима.\nДуховно га сродство за Петра привеза\,\nОд телесног сродства са царем одвеза.\nКао звезда јасна он у Риму сјаше\,\nЧасним Крстом таму густу разгоњаше;\nАпостолску цркву украси\, утврди\,\nИ немоћне силе демонске расрди.\nПодиже се бура од демонских сила\,\nДа би свеца Божјег смрћу уморила.\nУмори му тело; душа у Рај оде\,\nОста свето тело на дну морске водe.\nСтрунуло би гвожђе за осам векова\nАл’ не струну тело витеза Христова\,\nНо чудеса многа преславна пројави\,\nИ уз Христа Бога Климента прослави.\nО Клименте свети\, помози и нама\nПред престолом Божјим твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа св. Петра Александријског прича се\, да се никад није успео и сео у престо патријаршијски у цркви\, него је стајао или седео пред степеницама престола. Кад су верни почели негодовати\, што њихов архијереј не седи на своме месту\, он одговори: „Кад год се приближим престолу видим неку небесну светлост и силу на њему\, зато се не усуђујем да се успнем и седнем.“ Осим овог виђења св. Петар имао је и друго једно још чудесније. Када је он седео у тамници\, нечестиви Арије јеретик лицемерно претвори се као да се каје за своју јерес и посла реч сужњу Петру\, да се одриче своје јереси и молбу да га Петар прими поново у цркву. А ово Арије учини само зато што помишљаше\, да ће Петар бити погубљен\, те да се он дочепа престола патријаршијског\, са кога би после ширио и утврђивао своју јерес. Пре него што даде ма какав одговор Петар се мољаше Богу у тамници. За време молитве необична светлост обасја тамницу\, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак\, сијајући јасније од сунца\, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон)\, која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи\, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу\, па узвикну: „Ко Ти\, Спасе\, ризу раздра?“ Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра\, јер одели од Мене људе Моје\, које задобих крвљу Мојом. Но пази се да га не примиш у општење с црквом\, јер лукаве и враждебне мисли има на Мене и на људе Моје.“ Чувши ово св. Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру\, да он не може примити молбу Аријеву\, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија у оба света. Још прорече\, да ће после њега бити патријарх најпре Ахил а по том Александар. И би тако. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог пусти тврди сан на Адама\, и узе му једно ребро;\n2. како Господ Бог створи од ребра Адамова жену Еву и приведе је Адаму;\n3. како је ту основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене. \n\n\n\nБеседа\nо разделењу служби и звања\n\nИ он је дао једне апостоле\, а једне\nпророке\, а једне благовеснике\, а једне\nпастире и учитеље. (Еф. 4\, 11) \nКао што у телу човечјем разни органи имају разне службе\, но сви дејствују у хармонији на добро целога тела\, тако је Господ установио и у цркви\, која је тело Његово\, разне органе са разним службама. На првом месту долазе апостоли\, којима није дата само једна част но све части\, нити једна служба но све службе\, нити један дар но сви дарови благодатни. Апостоли су били једновремено и апостоли и пророци\, и благовесници\, пастири и учитељи. Звање апостолско више се не повторава. Великих апостола било је дванаест\, и тринаести апостол Павле\, а мањих апостола било је 70. Пророци су они који примише дар прорицања од Духа Светога. Овде се не мисли на пророке старозаветне него на новозаветне (Дела Ап. 11\, 27; 21\, 10; 13\, 1). Пророци су били и бивају без обзира на сталеж и положај. Благовесници су прво јеванђелисти\, који написаше јеванђеља; по том мисионари\, који шире учење Христово међу невернима; најзад и тумачи Светога Писма\, који писмено излажу истину хришћанску за све и свакога. Пастири и учитељи – то је једно и исто звање\, јер тешко је замислити пастира\, а да није учитељ у исто време. Пастири су ограничени на извесно место и на извесан број верних\, које они руководе ка спасењу\, и управљају црквом Божјом. \nТако је све уредио Господ преко Својих апостола светих. Благо оном ко зна своју службу и дар од Духа примљен\, и ко до краја послужи према назначењу. Као што Дух Свети сада раздаје дарове\, тако ће Господ у своје време раздавати награде. \nО Господе Душе Свети\, Боже истинити\, помози нам до краја да у смирености употребимо дарове Твоје на добро цркве Христове и на наше вечно спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-kliment/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-kliment.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261209
DTEND;VALUE=DATE:20261210
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T215345Z
LAST-MODIFIED:20260207T195415Z
UID:6934-1796774400-1796860799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Алимпије Столпник
DESCRIPTION:Пролог за 26. новембар\n9. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Алимпије Столпник\n\nРођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота\, молитве и богомислија\, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града\, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст\, и сазида храм у част св. Ефимије\, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок\, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху\, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве\, утехе\, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира\, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса\, указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји\, да га често обасјаваше небеска светлост\, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори. \n\n\n\nПреподобни Јаков Отшелник\n\nИз Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год. \n\n\n\nПреподобни Стилијан\n\nПафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу\, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао\, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу\, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима. \n\n\n\nПреподобни Никон „Покајаније“\n\nРодом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку\, примиће стоструко и наследиће живот вјечни\, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир\, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима\, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније“. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год. \n\n\n\nСвети Инокентије Иркутски\, чудотворац\n\nСкончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год. \n\n\n\n\nОдвезан од ствари\, одвезан од света\,\nОд житејских брига и од страсног гњета\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНа столп висок\, висок\, он себе уздиже\,\nТек даље од земље\, – Богу ближе\, ближе!\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНек громови грме\, погодити неће\,\nГромовима Господ управља и креће.\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију…\nМолитвом просија као сунце јасно\nИ име му оста кроз векове гласно.\nМисао о Богу створи бесмртника\,\nАлимпија дивног\, Божјег угодника.\nНа небу се сада столп велики сија\,\nТо је светла душа светог Алимпија.\nИ сада молитви сав је предан за нас\nАлимпије\, столпник – и јуче и данас.\nОд њега се и сад зли духови крију\,\nА ми радујемо – светом Алимпију. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни\, као један доказани факт\, а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи\, но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом\, и непрестано се мучио питањем\, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако\, да се он срете с неким човеком\, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента\, да се одмах крене из Рима у Јудеју\, да би тамо\, у самој колевци хришћанске вере\, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. \nКада је чуо проповед апостола Петра\, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих\, Климент презре сва нагађања философска\, и срдачно усвоји веру Христову\, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда\, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог\, и јасно сазнање о загробном животу и суду\, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот\, тј. на испуњење свих заповести Божјих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Господ Бог човека\, и жену од човека;\n2. како Адам и Ева беху наги\, и не беше их срамота\, јер не знађаху још за грех. \n\n\n\nБеседа\nо циљу разделења дарова\, служби и звања\n\nДа би се свети усавршили\, на дјело\nслужбе\, на сазидање тијела Христова. (Еф. 4\, 12) \nЗато је Дух Свети разделио дарове\, и учинио једне апостолима\, друге пророцима\, друге опет благовесницима\, и пастирима и учитељима\, – да би се свети\, тј. верни хришћани\, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене\, те је једна част и служба родитеља\, друга част и служба одраслих синова и кћери\, трећа част и служба неодрасле деце и слугу\, но све укупно служи на корист једно другоме\, тако и у дому Божјем\, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба\, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово\, црква Божја света. Сваки верни\, помогнут од других\, расте и развија се као члан тога тела\, у светости и чистоти\, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело\, од почетка до краја времена\, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи\, па до Суда Страшнога\, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности\, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати\, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала\, од цигаља живих\, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту\, све прекрасно\, у целини и у деловима. Ево\, браћо\, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег\, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших. \nО Господе Исусе\, човекољубиви Господе наш\, не одбаци нас као лошу грађу\, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-alimpije-stolpnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/pre-alimpije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261210
DTEND;VALUE=DATE:20261211
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241130T215602Z
LAST-MODIFIED:20260207T195427Z
UID:6938-1796860800-1796947199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јаков Персијанац; свети Јаков Ростовски
DESCRIPTION:Пролог за 27. новембар\n10. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јаков Персијанац\n\nРођен у граду персијском Клапи\, или Вилату\, од хришћанских родитеља\, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности\, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем\, Јаков се прелести и принесе жртву идолима\, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена\, написаше му једно прекорно писмо\, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца\, молећи га ипак при крају писма\, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт\, но с тим\, да му се одсеца све део по део тела\, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара\, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама\, па прсте на ногама\, па ноге па руке\, па рамена\, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму\, а део моштију у Португалији\, где се празнује 22. маја. \n\n\n\nСедамнаест Индијских преподобних мученика\n\nМонаси хришћански\, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама\, што му је крстио сина Јоасафа\, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама\, али ухватише других 17 монаха\, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт\, те пошто им најпре избодоше очи\, одсекоше језике\, изломише ноге и руке\, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском. \n\n\n\nПреподобни Роман чудотворац\n\nПодвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама\, кад му се моле. \n\n\n\nПреподобни Пинуфрије\n\nСавременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика\, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља. \n\n\n\nПреподобни Натанаил\n\nМонах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа. \n\n\n\n\nПокајане душе Створитељ не губи\,\nПокајнике праве Он највећма љуби.\nЈаков се одрече Христа живог Бога\,\nРад безбожног цара\, ласкатеља свога.\nУкори га мајка\, укори га жена\n„Сва су земна блага пролазна к’о пена.“\nРаскаја се Јаков\, раскаја се љуто\nИ изрече јавно што је дотле ћут’о –\nХришћанин сам био\, хришћанин сам паки\,\nИдоли су ваши глупи и нејаки! –\nТо изрече Јаков кад пред цара стаде\,\nТо изрече јавно\, и при том остаде.\nСви дарови царски с њега се скидоше\,\nМукама Јакова дивног обукоше\,\nЦрвени се Јаков од рана и крви\,\nНавалили људи к’о орли на стрви!\nРаздробише тело јунака Христова\,\nИсекоше ситно светога Јакова.\nСад Јаков у Рају пред Богом се моли\,\nДа хришћанин сваки напасти одоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКада св. Јакову одсече џелат палац десне руке\, он рече: и лоза се овако обрезује\, да на њој временом младица порасте. При одсечењу другог прста рече: прими\, Господе\, и другу грану од рукосада Твога. При одсечењу трећега прста рече: благосиљам Оца и Сина и Светога Духа. При одсечењу четвртога прста рече: Ти што примаш похвале од четири животиње\, прими страдање четвртога прста. При одсечењу петога прста рече: да се испуни весеље моје као на браку пет мудрих девојака. При одсечењу шестога прста рече: хвала Теби Господе\, који си у шести час распростро на Крсту пречисте руке Твоје\, што си ме удостојио принети Ти шести прст мој. При одсечењу седмога прста рече: слично Давиду који те прослављаше седам пута на дан\, тако Те и ја данас прослављам кроз седам прстију\, одрезаних Тебе ради. При одсечењу осмога прста рече: Ти си се сам\, Господе\, обрезао у осми дан. При одсечењу деветога прста рече: у девети час Ти си предао дух Твој у руке Оцу Свом\, Христе мој\, и ја Теби приносим хвалу при страдању деветога прста. При одсечењу десетога прста рече: на десетоструној харфи певам Теби\, Боже\, и благодарим Ти\, што си ме удостојио претрпети одрезање десет прстију мојих\, на двема рукама мојим\, за десет заповести написаних на двема таблицама. – О пречудне вере и љубави! О витешке душе у витеза Христова! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како прекрасан беше рај споља и изнутра;\n2. како се све живо у Рају безусловно покораваше човеку\, а човек Богу;\n3. како прекрасни беху први човек и жена у Рају свесни присуства Божјег и власти Божје. \n\n\n\nБеседа\nо човеку савршеном\n\nДокле достигнемо сви у јединство\nвјере и познање сина Божјега\, у човјека\nсавршена\, у мјеру узраста пуноће\nХристове. (Еф. 4\, 13) \nЈединство вере\, браћо\, и познање Сина Божјег\, Господа Исуса Христа Спаситеља\, сједињује два човека у једног човека\, хиљаду људи у једног човека\, и многе милионе људи у једног човека. Јединство вере у Христа Господа\, и право православно познање Христа Господа\, сједињује људе јаче него крв\, јаче него језик\, јаче него све спољашње околности и материјалне везе. Кад многе душе једно исто мисле\, једно исто хоће и једно исто желе\, онда су те многе душе као једна душа\, једна велика и моћна душа. Телесне разлике при томе мало значе и мало се узимају у обзир. Тако\, једнолике душе зидају се у човјека савршена\, у мјери узраста пуноће Христове. У савршеној целини савршени су и делови. Свака хришћанска душа јесте део човјека савршена. Христос је човек савршен\, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама\, извор живи\, који тече и пуни сваку достојну празнину. То јест\, у колико се човек испразни од свега што није Христос\, у толико Христос улази у њега и испуњава га. \nО браћо моја\, потребна је дубина смирења поред јаке вере\, да би се Жива Вода улила у нас. И у природи гледамо\, да ниско земљиште вода лакше натапа. Што год је ниже смерно понижење наше пред Господом Исусом\, то се драговољније Он спушта у нас\, натапа нас Својом животворношћу и испуњава нас као сасуд Свој пуноћом својом бесмртном. \nО Господе Исусе\, пуноћо живота\, мудрости\, красоте и сласти\, помози нам понизити се пред величанством Твојим Божанским\, да би се удостојили Твоје посете. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jakov-persijanac-sveti-jakov-rostovski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakov-persijanac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261211
DTEND;VALUE=DATE:20261212
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T191455Z
LAST-MODIFIED:20260207T195437Z
UID:6947-1796947200-1797033599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. Преподобномученик Стефан; свети мученик Христо
DESCRIPTION:Пролог за 28. новембар\n11. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученик Стефан Нови\n\nКао негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу\, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни\, пред иконом Пресвете Богородице\, ухвати је лак сан\, у коме она виде Пресвету Дјеву\, као сунце сјајно\, и чу глас од ње: „иди\, жено\, с миром\, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.“ И заиста\, заче Ана и роди сина\, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој\, према Цариграду\, од старца Јована\, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу\, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе\, још жешће од свога сквернога оца Лава Исаврјанина\, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана\, а и сам удешаваше разне сплетке\, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис\, по том доведен у Цариград\, окован и бачен у тамницу\, где га сретоше 342 монаха сужња\, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским\, призивајући све оне\, који су уз цара\, да ударају камењем „противника царева“. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави\, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја\, тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. години свога земнога живота\, и би увенчан славом неувелом. \n\n\n\nСвети новомученик Христо\n\nАлбански хришћанин\, настањен у Цариграду\, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину\, који га оклевета пред судом\, као да је обећао потурчити се\, па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе\, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.“ По том извади завежљај новаца\, што је имао под појасом и да једноме сужњу\, с молбом\, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога. \n\n\n\nПреподобна Ана\n\nБлагородна жена\, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је\, да каже\, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном\, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља\, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана\, а по том у тамницу бачена\, где предаде своју свету душу Богу. \n\n\n\nСвети благоверни цар Маврикије\n\nПогубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год. \n\n\n\n\nТезоименити првоме Стефану\nСтефан Нови даде живот на мегдану.\nГорди цар јеретик\, сама сила груба\,\nСпољашњим оружјем оружан до зуба\,\nСтефану оружје – сила нетелесна\,\nОружје духовно\, истина небесна.\nЦар војнике има\, бранитеље лажи\,\nА Стефан се Богом невидљивим блажи.\nМиран као небо Стефан муке чека\,\nСмрт\, и живот вечни после овог века.\nА цар бесни тутњи\, па у гневу своме\nСмрт с мукама пише мужу праведноме.\nСтефан се не смути\, и бијен и стезан\,\nЗа небеса духом и молитвом везан.\nЦар јачи од тела\, тело свецу скрши\,\nСветац духом јачи\, победом заврши.\nО свети Стефане\, духовни витеже\,\nПомози нам вражје избегнути мреже\,\nИ иконе свете свето поштовати\,\nТвом примеру дивном вазда следовати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧитајући примере постојанства у вери и великодушности светитеља Божјих\, и ми постајемо постојани у вери и великодушни. Када Копронимови људи нуђаху св. Стефана да се откаже иконопоштовања и тиме угоди цару иконоборцу\, Стефан пружи руку\, сави шаку и рече: „кад бих имао у себи само једну једину шаку крви\, и њу би пролио за икону Христову“. У цара Маврикија било је шест синова\, од којих шести и најмлађи беше још одојче. За тога најмлађег сина свог држаше цар у двору нарочиту дојкињу\, која га храњаше. Цара Маврикија постиже тешка судба: Фока га збаци с престола и осуди на смрт\, заједно са свих шест синова његових. На очи Маврикијеве синови његови беху један за другим убијани. Када дојкиња требаше да да шестога сина царева\, да буде погубљен\, она се великодушно сажали над судбом несрећнога цара и његове деце\, па се у тренутку реши да сачува бар тога једнога сина царевог у животу. Зато\, кад јој потражише с груди царевог сина\, она потури свога синчића\, те овај би посечен. \nНајзад би посечен и цар Маврикије. Најмлађи син цара Маврикија порасте\, сматрајући дојкињу своју за мајку своју. Када му пак дојкиња откри сву тајну\, он се уозбиљи веома\, па одлучно остави свет и повуче се на гору Синајску\, где се замонаши и посвети Богу\, да би тим делом својим осветио онога невиног младенца\, који је место њега у смрт бачен. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како то беше царство невиности\, чистоте и правде;\n2. како ту не беше ни трага од болести и смрти\, пошто не беше ни помисли о греху. \n\n\n\nБеседа\nо томе како верни треба да расту\n\nДржећи се истине у љубави да у\nсвему узрастемо у ономе који је глава\,\nХристос. (Еф. 4\, 15) \nЕто свега што се од нас\, браћо\, тражи на овоме земном путовању: да се држимо истине и да живимо у љубави. Истина је откривена Христом Господом\, и пример љубави је дат у Христу Господу. Нити се може доћи до истине мимо Христа Господа\, нити се пак може наћи пример праве љубави мимо Њега. Видећи овај једини прави пут к светлости и спасењу у сплету многих лажних путова\, апостол Павле претходно опомиње: да не будемо више мала деца\, коју љуља и заноси сваки вјетар учења (4\, 14). Истину може открити само Бог\, праву љубав може показати само Бог. Један човек може знати више него други човек\, но истину може открити само Бог. Човеку долазе мисли као ветар\, и призраци чине му се истином. Обманут својим мислима један човек обмањује другог човека; заваран призрацима један човек заварава другог човека. А истина је у Бога и од Бога. \nХристос је\, браћо\, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа\, ми мислимо истину; кад делујемо по Христу\, ми делујемо добро; кад љубимо Христа\, ми љубимо љубав. Христом ми живимо\, Христом растемо\, Христом се обесмрћавамо и прослављамо. Он је наша глава – не само главар једнога друштва\, него стварна глава једнога живога тела\, кога смо ми чланови. Држећи се истине и љубави ми се удостојавамо вечно пребивати у том телу Христовоме. \nО Христе Господе\, пречудна истино и премила љубави наша\, дођи у нас и прими нас у Себе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-prepodobnomucenik-stefan-sveti-mucenik-hristo/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-mucenik-stefan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261212
DTEND;VALUE=DATE:20261213
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T203731Z
LAST-MODIFIED:20260207T195448Z
UID:6950-1797033600-1797119999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Парамон и Филумен
DESCRIPTION:Пролог за 29. новембар\n12. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Парамон и других 370\n\nУ Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он 370 хришћана и поведе их собом везане на неко место\, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше\, да се поклоне идолу и принесу жртву. Ма да кнез прећаше смртном казном ономе\, ко не послуша његову заповест\, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж\, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради\, па сазнавшн узвикну: „о колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим и немим идолима његовим!“ И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје\, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона\, ухватише га\, па му најпре језик прободоше трном\, по том га обнажише\, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. По том и оних 370 мученика\, велики као синови Божји и невини као јагањци\, бише мачем посечени\, те пређоше у бесмртно царство Христа Господа. Пострадаше 250. године. \n\n\n\nПреподобни Акакије Синајски\n\nУ својој славној књизи „Лествица“ саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија\, а често и тукао\, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио\, него је све то подносио стрпљиво с уверењем\, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао\, како живи\, он је одговарао: „добро\, као пред Господом Богом!“ После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани\, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије\, ученик мој\, умре“. „Не верујем\, одговори свети старац\, Акакије не умре.“ Тада обојица одоше на гроб умрлога\, и онај свети старац викну: „брате Акакије\, јеси ли умро?“ А послушни Акакије\, и по смрти послушан\, одговори: „нисам умро оче\, немогуће је умрети послушноме“. Тада се онај зли старац раскаја\, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева\, где у кајању и молитви проведе остатак живота. \n\n\n\nСвети мученик Дионисије\, епископ Коринтски\n\nЗнаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. год. \n\n\n\nСвети Тиридат цар Јерменски\n\nСавременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божја\, и он полуди и постане подобан скоту\, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно св. Григорије (в. 30. септембар). Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и благочешћу. Скончао мирно у IV веку. \n\n\n\nСвети мученик Аполоније\n\nСенатор римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом\, због чега би посечен мачем\, у Риму 186. год. \n\n\n\n\nАкакије\, монах чудни\,\nПослушношћу душу спасе\,\nДуша му се сад весели\,\nА име му прославља се.\nВикну старац послушника:\n– Акакије\, брате\, где си?\nВикну старац још једанпут:\n– Акакије\, мртав ли си?\n– Нисам\, оче\, мртав\, нисам\,\nОдговара монах смерно\,\nНема смрти за онога\nКо послушност врши верно.-\nЗачуди се старац гневни\,\nЗачуди се\, заплака се\,\nЗаплака се старац горко\,\nЗа зло своје покаја се.\nШто се каје старац опак?\nВаистину има рашта –\nОде грешник у пустињу\nГрехе своје да испашта. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКазна Божја постиже грешнике одмах после греха\, да би се грешници устрашили а праведници охрабрили\, понекад пак много доцније\, изненадно и неочекивано\, да би грешници знали\, да Бог ништа не заборавља. Датана и Авирона прогутала је земља одмах после греха њихова\, а цар Валтазар виде руку која му исписа смртну пресуду онда када се он осећао најсрећнијим\, на пиру\, међу пријатељима и обожаваоцима. – Неки тешко болесни војник би донесен св. Стефану Новом\, да га овај молитвом исцели. Стефан му рече\, да се поклони икони Христовој и св. Богородице. Војник то учини и би одмах здрав. Ово се чудо рашчу на све стране. Чувши за њ иконоборни цар Копроним дозва тога војника и испита. Па када војник исповеди и призна\, да је добио исцелење од светих икона\, цар га поче с јарошћу укоравати због иконопоштовања. Устрашен војник одрече се иконопоштовања пред царем и застиде се своје вере у иконе. Када војник тај изађе из двора и узјаха коња\, разјари се коњ под њим\, збаци га са себе\, и ногама га дотле топташе докле не изверже душу своју. Ево казне одмах после греха. – Цар Тиридат\, гонитељ хришћана\, беше бацио св. Григорија у јаму и погубио 37 светих монахиња. И казна га никаква није снашла. Доцније\, када цар са својима оде у лов ради разонођења и увеселења\, наједанпут спопаде га лудило\, и њега и његове пратиоце. Његовој побожној сестри откри се у сну узрок лудила његовог као и начин\, како да се врати уму. Св. Григорије би извађен из јаме\, и по његовој молитви цар Тиридат оздрави\, покаја се и крсти се. Казна некад брзо следује греху\, као дану ноћ\, а некад споро\, као година години. Но никад не изостаје\, изузев случаја где покајање заузме место казне. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Рај Божји\, и то:\n1. како Бог украси Рај дрвећем свакојаким\, лепим за гледање и добрим за јело;\n2. како Бог насади усред Раја дрво живота;\n3. како Бог забрани Адаму да не једе једино од дрвета познавања добра и зла. \n\n\n\nБеседа\nо стројном склопу цркве слично једном телу\n\nИз њега је све тијело\, састављено и\nсклопљено како приличи сваком додиром\nдаровања\, по дејству и мери свакога\nдела. (Еф. 4\, 16) \nРеч је овде\, браћо\, о телу духовном\, о цркви Божјој светој. Из Њега\, то јест из Христа\, цело је то тело састављено и склопљено како приличи. Апостол премудри не налази никакво боље сравњење цркве него са телом човечјим. Што је глава на телу човечјем то је Христос Господ на телу цркве. Из главе разилазе се нерви по свима деловима тела\, и помоћу нерава сви делови тела опажају\, осећају и крећу се\, а у том опажању\, осећању и кретању и јесте живот њихов. Могло би се рећи\, да глава кроз мозак и нерве присуствује у сваком делу тела. Одсече ли се глава\, сваки део тела тренутно бива умртвљен. И Христос присуствује у сваком делу цркве\, тј. у свакоме верноме члану њеном. Кроз Њега сваки верни опажа царство духовно\, осећа љубав и креће се правилно к Богу. Од Њега сваки члан добија силу\, према дејству и мери\, тј. према служби и дару. Ту силу Господ даје непосредно додиром\, осязанiемъ\, само личним присуством Својим. Љубав је чудотворна спона\, која спаја Христа са вернима\, верне са Христом\, и верне међу собом. Шта бива\, браћо\, с једним делом тела\, када се искидају нерви\, који га везују с главом? Постаје безделан\, неосетљив\, непокретан – мртав. То бива и са сваким чланом цркве\, који изађе из састава цркве и тиме прекине везу своју с Главом цркве. Да нас Бог сачува\, браћо\, од те пропасти. \nО Господе Исусе\, изворе живота и љубави\, не допусти никаквој мрачној сили\, у нама или ван нас\, да нас одвоји од Тебе и тела Твог\, цркве Твоје свете\, коју си Ти платио крвљу Твојом скупоценом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-paramon-i-filumen/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-paramon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261213
DTEND;VALUE=DATE:20261214
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T203943Z
LAST-MODIFIED:20260207T195459Z
UID:6954-1797120000-1797206399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Андреја Првозвани
DESCRIPTION:Пролог за 30. новембар\n13. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Андреја Првозвани\n\nСин Јонин и брат Петров\, родом из Витсаиде\, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља\, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле\, јагње Божје! (Јов. 1\, 36)\, тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом\, св. Андреји\, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији\, по том у земљама Дунавским\, па у Русији и око Црног Мора\, и најзад у Епиру\, Грчкој и Пелопонезу\, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији\, Епиру\, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру\, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа\, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке\, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима\, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста\, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу\, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата\, и када оно ишчезе\, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол\, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим\, а једна рука у Москву. \n\n\n\nСвети Фрументије\, просветитељ Абисиније\n\nУ време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира\, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина браћу Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније\, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе\, осим ова два брата\, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску\, но доста опрезно\, и увери се\, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима\, а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију\, где својом ревношћу и чудесима успе\, да за живота свога\, обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у царство Господа свога. \n\n\n\n\nСвети Андреј Духом обасјани\,\nИ апостол Христов првозвани\,\nДан за даном Господа јављаше;\nИ народе крстом крштаваше\,\nКао вртар по својему саду\,\nОн хођаше по селу и граду\,\nДивље дрвље вешто калемећи\,\nЖивом водом калеме кропећи\,\nДокле стиже крају свога века\,\nИ крст виде где на њега чека.\nВес’о Андреј крсту беседио:\n– Здраво\, крсте\, Бог те осветио\,\nОсветио Христос телом Својим\,\nБуди\, крсте\, одмориштем мојим\,\nУзми мене из земне прашине\,\nПодигни ме Богу у висине\,\nНек са тебе Христос ме узнесе\nШто због мене на теби распе се –\nУчениче светог крститеља\,\nАпостоле Христа Спаситеља\nО Андреја\, звездо првозвана\,\nПомози нам твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Апостолима је дато све“\, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови\, сва сила\, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног\, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4\, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста\, па и са крста\, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога\, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу\, као и у свима осталим\, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело\, које један следбеник Христов учини\, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију\, као рукоположени епископ\, почне чинити чудеса превелика\, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео\, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?“ На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело\, но дело благодати свештенства.“ И тада светитељ објасни цару\, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље\, и брак\, и сав свет\, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника\, благодат чудотворну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам духовни пад Адама и Еве\, и то:\n1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;\n2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;\n3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега. \n\n\n\nБеседа\nо незнању и окамењености незнабожаца\n\nНезнабошци ходе у сујети ума својега\,\nпомрачени смислом\, отуђени од\nживота Божјега за незнање које је у\nњима\, за окамењеност срца њихових. (Еф. 4\, 17-18) \nШта је сујета\, браћо моја? Све\, посматрано ван Бога\, одсечено од Бога\, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума\, браћо моја? Живети и живот тумачити\, не по Божјем закону\, него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега\, браћо\, долази то зло људима? Прво\, од окамењености срца\, а по том од незнања које је у њима. Шта значи\, браћо\, окамењеност срца? Значи\, срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега\, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа\, браћо\, од окамењености срца? Незнање\, потпуно незнање божанских ствари\, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица\, браћо\, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело\, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег\, и суши се и гине као део тела\, одсечен од тела. Такви су незнабошци\, такви су безбожници\, а такви су\, најзад\, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом\, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански. Учинимо смотру над собом\, браћо моја. Чинимо је сваки дан. Питајмо се сваки дан\, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт\, и крај\, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви. \nО Господе Исусе\, уме наш и животе наш\, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-andreja-prvozvani/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-andrej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261214
DTEND;VALUE=DATE:20261215
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T204929Z
LAST-MODIFIED:20260207T195538Z
UID:6957-1797206400-1797292799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Наум; свети Филарет Милостиви
DESCRIPTION:Пролог за 1. децембар\n14. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Наум\n\nРодом из племена Симеонова\, из места Елкесема од оне стране Јордана. Живео на седам стотина година пре Христа. На две стотине година после пророка Јоне прорекао пропаст Нинивији. Од проповеди Јонине Ниневићани беху се покајали\, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања\, не би ни поштеде. Од земљотреса\, поплаве и огња пропаде сав град\, тако да му се више ни место не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава. \n\n\n\nСвети Филарет Милостиви\n\nИз села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан\, но делећи много милостињу сиромасима\, обништа веома. Али\, он се не устраши сиромаштине\, него с надом у Бога\, који је рекао: „Блажени милостиви\, јер ће бити помиловани\,“ (Мт 5\, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао\, дође му човек и пожали се\, да му је цркао во у јарму\, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме\, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве\, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом\, а теле за кравом\, довика човека\, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника\, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе\, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку\, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову\, видеше његову унуку Марију\, ћерку његове ћерке Ипатије\, прекрасну и кротку унуку Марију\, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом\, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но\, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом\, него\, благодаран Богу\, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју\, благослови их и поучи\, да се држе Бога и закона Божјег\, и прозорљивим духом\, као негда праотац Јаков\, прорече им свакоме\, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце\, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис\, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу. \n\n\n\n\nМилостивог Бог милује\,\nМиловати не пpecтајe\,\nМолитве му услишује\,\nСтоструке му даре’ даје.\nФиларет се милостиви\nСав предаде Божјој руци.\nМилосрђем свет задиви\,\nВеран Богу и у муци.\nФиларет се не отима\nОко части и првенства\,\nВек је овај куповина\nВечног царства и блаженства.\nГоспод рече реч чудесну:\nВи тргујте док се вратим!\nУ времену у подесну\nМногим благом да вам платим.\nКад Филарет осироте\nЗбог премноге милостиње\,\nЗбог истине и доброте –\nПосети га Бог c висине.\nПосети га\, помилова\,\nПомилова и награди\,\nKao негда верног Јова.\nПомилова и награди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВрлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије\, све више жедни\, и све чешће тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа\, не зна за меру у томе\, нити признаје икакву меру. Св. Филарет у беди није био мање милостив него у богатству. Кад му је унука постала царица\, он је поново постао богат човек\, но не мање милостив. Једнога дана он рече жени и деци\, да спреме најбољу гозбу какву могу\, па вели „да умолимо Цара и Господа нашег\, са свима великашима Његовим\, да дође на пир“. Сви помислише\, да старац мисли да позове на вечеру свога зета цара\, па се потрудише што боље могоше и припремише гозбу. Међутим Филарет прође по улицама и скупи све беднике\, просјаке\, слепе\, прокажене\, хроме\, изнемогле\, и доведе их на гозбу. Поставивши их за сто\, нареди жени и синовима\, да служе око стола. После свршене гозбе даде свакоме госту у руке по златник и отпусти их. Тада сви разумеше\, да он под Царем разумеваше самога Господа Христа\, a под Његовим великашима просјаке и невољнике. Још је он говорио\, да не треба гледати у новац\, који се даје просјаку\, него треба промешати новац\, па што рука сама из џепа извади\, оно и дати. A рука ћe извадити оно што Божји Промисао буде одредио. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Ева кад сагреши\, не покаја се\, него пожури да и мужа свога учини саучасником греха свога\,\n2. како Адам кад сагреши\, не покаја се\, него правдаше себе окривљујући жену пред Богом\,\n3. како и данас многи грешници траже саучеснике своме греху\, и правдају себе окривљујући друге. \n\n\n\nБеседа\nо створењу света\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постања 1\,1) \nОво је одговор Божји кроз уста пророка\, браћо\, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање\, изречено или неизречено\, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме\, као што даје хлеб и одећу сваком телу\, тако Он даје духу нашему одговор на питање\, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу\, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је\, дакле\, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе\, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца\, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо\, између осталога\, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор\, супротан овоме\, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела\, по чему ми\, између осталога\, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет\, браћо\, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет\, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет\, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је\, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо\, да је почетак од добра\, онда знамо\, да је и циљ ка добру\, и свршетак – добро. Гле\, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак\, такав и свршетак. Од Кога почетак\, у Ономе и свршетак. Да држимо\, дакле\, ову истину спасоносну\, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи. \nО Господе Боже Створитељу и Сведржитељу\, једини Боже\, једини Творче\, добри изворе доброте\, Теби се клањамо и Теби се молимо\, упути нас добром крају Духом Твојим светим\, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-naum-sveti-filaret-milostivi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-naum.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261215
DTEND;VALUE=DATE:20261216
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T205236Z
LAST-MODIFIED:20260207T195549Z
UID:6960-1797292800-1797379199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Авакум; свети Цар Урош; преподобни Јоаникије Девички
DESCRIPTION:Пролог за 2. децембар\n15. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Авакум\n\nСин Асафатов\, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор\, цар вавилонски\, удари на Јерусалим\, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску\, одакле се после опет врати у Јудеју\, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви\, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: „Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу\, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе\, Вавилона не видех\, и јаму не знам где је“. Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон\, у даљину огромну\, на јаму лавовску\, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну\, јер се не поклони идолима. „Даниле\, Даниле\, прими ручак што ти га посла Бог“\, викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју\, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог. \n\n\n\nСвета мученица Миропија\n\nРођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос\, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора\, храбра Миропија тајно узе тело његово\, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу\, да је тело мучениково украдено\, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела\, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде\, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу\, и најзад\, сва рањава\, бачена у тамницу. Но\, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост\, и јави се много ангела\, са светим Исидором у средини. „Мир ти\, Миропијо“\, рече јој свети Исидор\, „Дође молитва твоја к Богу\, и скоро ћеш бити с нама\, и примићеш венац што ти је припремљен“. Зарадова се света страдалница\, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис\, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово\, поверова у Христа\, крсти се\, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године. \n\n\n\nСвети Урош\, цар српски\n\nСин цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак\, побожан и благ\, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше\, међу којима је најнеобузданији био Вукашин\, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен\, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори\, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур. \n\n\n\nПреподобни Атанасије\, затворник Печерски\n\nОвај свети човек после дугог подвига умре\, и би од братије опран\, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав\, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране\, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију\, и дванаест година још проживе\, о хлебу и води једино\, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године. \n\n\n\nСвети Иса\, епископ Циклански\n\nЈедан из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији. \n\n\n\n\nКао ветар прође Душанова сила\,\nУрошева оста за навек светиња.\nНејак у насиљу\, силан у врлини\,\nСилан у врлини\, правди и истини\,\nУрош Христа Бога свом душом заљуби\,\nПа задоби небо а земљу изгуби.\nГрех никакав душу њему не искриви\nПобеђен победи\, умртвљен и – живи.\nСви велможи српски\, горди\, плаховити\,\nНе могоше живи оно учинити\,\nШто сад мошти чине Уроша светога\,\nБожјег угодника\, Уроша Силнога.\nНе царују људи богати прашином\,\nНо богати правдом и Божјом истином;\nЗацарени Урош и сада царује\,\nИ народу своме муке ублажује;\nМолитве у Рају пред Христа узноси\nМилост роду своме од Господа проси.\nО Уроше царе\, свети\, племенити\,\nПомози нам закон Божји испунити! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко је дошао из онога света да нам јави?“ Тако се питају неверници. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше\, ако хоћете да дознате; удостојите се\, и видећете. Св. Авакум путовао је с ангелом. Св. Миропија видела је мноштво ангела\, и међу овима св. Исидора мученика. Св. Атанасије Печерски два дана био је мртав за овај свет а жив само за онај. По повратку му душе у тело\, скупише се око њега и питаху га: како оживе? шта виде? шта чу? Он ништа не хте говорити\, будући сав у ужасу од онога што је видео у ономе свету\, но само рече: „спасaвајте се!“ Када много навалише на њ\, да им каже шта више од онога што виде по смрти\, он одговори: „ако вам и кажем\, нећете веровати\, нити ћете ме послушати.“ На поновно наваљивање он рече између осталога: „кајте се свакога часа\, и молите се Господу Исусу Христу и Његовој пречистој Матери.“ И у наше дане бивају случајеви обамирања. И виђења и искази свију оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. На име: сваки умрли види један део онога света\, који је преогроман\, несравњено већи од овога света. Многи на смрти виде своје сроднике\, давно умрле\, и са њима разговарају. То је без мало обична појава. 1926.г. у селу Вевчанима био је на самрти Мелетије П. разговарао је са својом децом\, умрлом пре 20 година. Кад су му живи сродници рекли: „ти бунцаш!“ он одговори: „не бунцам\, него разговарам с њима као и с вама\, и видим њих као и вас.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве\, и то:\n1. како Адам и Ева пре греха беху обучени у невиност\, и не видеше себе нагим;\n2. како после греха Адам и Ева видеше себе нагим и скрише се од Бога;\n3. како је свака врлина одећа и сваки грех разголићење. \n\n\n\nБеседа\nо радосним откровењима у првој реченици\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постање 1\,1) \nКако је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно\, које се може носити под пазухом\, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега\, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то\, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам\, даље\, казује\, да је једини и добри Бог Творац света\, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја\, без смисла и намене\, него је произишао од Бога Свемудрога\, Свезнајућег\, свемилостивог\, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам\, даље\, казује\, да је овај свет имао почетак\, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било\, да је овај свет вечит и да су сви циљеви\, ближи и крајњи\, само у њему\, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам\, најзад\, казује\, да је Бог створио два света\, небески и земаљски\, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу\, месецу и звездама над главама нашим\, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету\, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас – ка свету ангелскоме\, и радујемо се\, јер знамо\, да има један свет бољи од нашега\, у који ћемо се и ми уселити\, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи\, само по земљи\, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном\, кад не би било света духовног\, небеског! \nГосподе Свеблаги\, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-avakum-sveti-car-uros-prepodobni-joanikije-devicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-uros.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261216
DTEND;VALUE=DATE:20261217
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241209T205540Z
LAST-MODIFIED:20260207T195601Z
UID:6964-1797379200-1797465599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Софоније; преподобни Јован Ћутљиви
DESCRIPTION:Пролог за 3. децембар\n16. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Софоније\n\nРодом од горе Саварата\, из племена Симеонова. Живео и пророковао у VII веку пре Христа за време благочестивог цара јудејског Јосије. Савременик пророка Јеремије. Имајући смерност велику и ум чист и Богу уздигнут\, он се удостојио прозирања у будућност. Прорекао је дан гнева Божјега; казну над Газом\, Аскалоном\, Азотом\, Акароном\, Нинивијом\, Јерусалимом\, Египтом. Јерусалим је он видео као „град одметнички\, оскврњен\, насилнички. Кнезови су у њему лавови који ричу; судије су му вуци вечерњи; који не глођу кости до јутра. Пророци су му хвалише\, варалице; свештеници његови скврне светињу\, изврћу закон“ (Соф 3\, 1-4). Провидећи време доласка Месије\, он одушевљено кличе: „Пјевај кћери Сионска; кликуј\, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца\, кћери Јерусалимска!“ (Соф 3\, 14). Упокојио се овај тајновидац у месту свога рођења\, да чека опште васкрсење и награду од Бога. \n\n\n\nСвети Јован Ћутљиви (Молчалник)\n\nРодом из Никопоља Јерменског\, од оца Евкратија и матере Ефимије. У осамнаестој години поста иноком и подвизаваше се тврдо и одлучно чистећи срце многим сузама\, постом и молитвом. После десет година би постављен за епископа колсонијског. Својим примером привуче к богоугодном животу свога брата Пергамија и стрица Теодора\, људе знамените на дворовима цара Зинона и Јустинијана. Видећи злобу и смутњу овога света\, коју он не могаше излечити\, напусти епископски престо и прерушен у проста монаха дође у обитељ светог Саве код Јерусалима\, где многе године оста непознат вршећи савесно и изврсно сваку службу\, на коју га игуман одређиваше. Због тога предложи га свети Сава патријарху Илији\, да га рукоположи за презвитера. Када патријарх хтеде рукоположити Јована\, Јован му исповеди\, да је он већ у епископском чину. Тада се затвори свети Јован у келију\, и у ћутању и молитви проведе године и године. Потом у пустињи проведе девет година хранећи се само дивљим зељем\, па се опет поврати у манастир. Одвраћао је верне од Оригенове јереси и допринео много\, да се та јерес сузбије и осуди. Прозирао јасно у духовни свет и исцељивао људе од болести. Победивши себе\, он је лако побеђивао демоне. Велики у смерности\, сили и мудрости божанској\, овај слуга Христов упокоји се мирно 558. године у стотину четвртој години живота свога. \n\n\n\nСвештеномученик Теодор\, архиепископ Александријски\n\nПосле двогодишњег патријарховања би од незнабожаца мучен и поруган. Метнуше му трнов венац на главу\, и најзад посекоше га за веру 606. године. \n\n\n\nПреподобни Теодул\n\nЗнаменити патриције на двору Теодосија Великог. По смрти своје жене остави сујету света\, повуче се из Цариграда на један столп код Ефеса где се подвизаваше пуних тридесет година. \n\n\n\nПреподобни Сава Сторожевски\n\nУченик светог Сергија Радонешког\, и велики чудотворац. По смрти јављао се многима као жив\, час поучавајући\, час карајући\, а час и исцељујући. Прешао из овог живота у бољи 1406. године. \n\n\n\n\nЋутљиви Јован\, Божји работник\,\nПустињом ходи\, самац самотник\,\nДок неко викну: варвари стижу\,\nГле\, путем како прашину дижу!\nБлизу су\, близу\, дижи се\, дижи!\n– Нека су близу но Бог је ближи!\nЈован му рече\, и никуд маћи\,\nИ кад га беда хоћаше снаћи\,\nЛав се појави Богом послати\,\nНа враге љуто стаде урлати;\nПобеже хорда. Јован не креће\,\nC пустињом суром он се надмеће.\nC њом се надмеће он у ћутању\nИ у сухоти и самовању.\n– Ускрс нам иде\, како га срести?\nШта ћемо\, оче\, на празник јести?\nУченик пита\, Јован му вели:\n– Бог храну сваком створењу дели.\nКад празник Христов румени свану\,\nАнгел ко човек пред свеца бану\,\nДонесе хлеба. вина и меда.\nУченик чудо када сагледа\nНад маловерством својим зајеца.\nПрослави Бога и Божијег свеца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог слуша молитве праведника и испуњава их понекад одмах и дословно a понекад доцније\, у згодно време\, c обзиром на корист цркве. Другим речима: испуњујући молитве праведника\, Бог има у виду или спасење једнога човека или добро целе цркве. Св. Јован Ћутљиви мољаше се Богу\, да му открије\, како се то душа на смрти раставља од тела. И још за време молитве дође ван себе и имаде овакву визију: пред црквом у Витлејему умре један добар човек\, и ангели узеше душу његову из тела и са слатким појањем узнеше је на небо. Дошавши к себи од екстазе\, Јован се одмах крете на пут из манастира Св. Саве Освештаног за Витлејем. И када дође у Витлејем\, виде пред црквом мртво тело човеково онако исто како га виде у визији. \nКада пак умре велики светитељ Сава Освештани\, туговаше Јован много и ридаше. Јави му се Сава у визији и рече: „Нe тугуј\, оче Joвaнe\, јер ако се и разлучих од тебе телом\, ипак сам духом c тобом.“ Тада га замоли Јован: „Моли Господа\, оче\, да и мене узме c тобом.“ На то му Сава одговори: „To не може бити сада\, јер има да дође на манастир велико искушење;па Бог хоће да будеш у телу на утеху и утврђење правоверних против јеретика.“ У први мах не знаде Јован o каквим јеретицима говораше му свети отац\, но узнаде доцније\, када јерес Оригенова поче потресати цркву Божју. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како видевши се нагим\, покрише наготу своју лишћем смоквиним\,\n2. како и сада сви непокајани грешници кад изгубе неку врлину\,\nосете се наги и прикривају голотињу своју каквом лажју или призраком. \n\n\n\nБеседа\nо два света\n\nУ почетку створи Бог небо и земљу. (Постање 1\, 1) \nШто Бог хоће\, браћо\, оно и открива људима\, а што Он неће\, остаје неоткривено. Боговидац Мојсеј ништа није могао рећи ништа више о небу изузев само да је небо Бог створио у почетку; и рекавши то он продужује исрцпно описивати стварање земље. Зашто он не говори тако исцрпно и о стварању неба? Зато што му Бог није хтео више открити. А Бог му није хтео више открити зато што људи његовог доба још нису били дорасли нити способни да разумеју надчулне\, небеске предмете. Тек кад су векови многи прохујали и кад је дошао Нови Завет Бога с људима\, Бог је открио много више о небеском свету верним и избраним угодницима Својим. Отворено небо почели су тек хришћани виђати. Св. Јован Богослов сведочи: видјех\, и гле\, врата отворена на небу (Отк. 4\, 1). И Стефан првомученик сведочаше: ево видим небеса отворена (Дела Ап. 7\, 56). Апостол Павле\, који би однесен до трећега неба\, и чу неисказане ријечи (2. Кор 12\, 2)\, говори о ангелским хоровима\, о престолима\, господствима\, поглаварствима\, властима\, и вели: све се кроза њ и за њ сазда (Колош. 1\, 16). Његов ученик\, св. Дионисије\, описује небеску хијерархију онако исцрпно као што Мојсеј описује земаљски свет при стварању. Тако је хтела безмерна мудрост Божја: оно што Бог није хтео открити Мојсеју\, открио је апостолима и њиховим следбеницима. Оно што се не казује деци\, казује се зрелим људима. Према узрасту духовноме и откровењу тајни. \nЕво красне поуке за све нас. Будимо вредни у искању истине\, још вреднији у очишћењу срца свога\, стрпљиви у чекању и непоколебљиви у вери\, да ће нам Бог дати све у своје време онако и онолико како и колико нам је нужно за наше спасење. \nО Господе премудри и човекољубиви\, који без брзања и без одлагања учиш нас и водиш ка спасењу\, Теби благом слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-sofonije-prepodobni-jovan-cutljivi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sofronije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261217
DTEND;VALUE=DATE:20261218
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241211T204714Z
LAST-MODIFIED:20260207T195611Z
UID:6968-1797465600-1797551999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Варвара; преподобни Јован Дамаскин
DESCRIPTION:Пролог за 4. децембар\n17. децембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Варвара\n\nОтац ове славне следбенице Христове\, која се од раних лета уневести Христу\, по имену Диоскор\, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском\, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу\, мудру умом и красну ликом\, затвори Диоскор у кулу високу\, окружи је свим угодностима\, даде јој слушкиње на службу\, постави идоле за клањање\, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе\, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом\, те познаде јединог истинитог Бога Творца\, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града\, она изиђе из куле и\, по Божјем Промислу\, срете се с неким хришћанкама\, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди\, те се просече и трећи прозор на купатилу\, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде\, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке\, изби је сурово\, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави\, отац је одведе началнику Мартијану\, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху\, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то\, нека жена Јулијанија\, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске\, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште\, где сам отац закла ћерку своју\, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме\, она се много пута јављала до дана данашњега\, понекад сама\, понекад у пратњи Пресвете Богородице. \n\n\n\nСвети Јован Дамаскин\n\nНајпре први министар калифа Абдалмелеха\, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина\, оклеветан би Јован од овога цара код калифа\, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице\, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо\, калиф се раскаја\, но Јован не хте више остати код њега као великаш\, него се повуче у манастир\, где беше од почетка узор монасима у смерности\, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме\, саставио Октоих\, Ирмологију\, Месецослов\, Канон пасхални\, и написао многа богословска дела\, с надахнућем и дубином. Велики као монах\, и као песник\, и као богослов\, и као војник истине Христове\, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота. \n\n\n\nСвети Генадије\, архиепископ Новгородски\n\nЗнаменит писац\, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви. \n\n\n\n\nO чудесна трубо вере православне.\nO монаше славни обитељи славне\,\nЈоване песниче\, вере поборниче\,\nЗа иконе свете свети страдалниче\,\nПрослављен си сада\, прослављачу Бога.\nБесмртан – трубачу живота вечнога.\nРади живог Христа свет си оставио\,\nПонижењем себе већма прославио.\nПримио си на се испосничке узе\,\nНебеске си тајне видео кроз сузе:\nЧудеса си стварао молитвом и вером\,\nРазговор си имао са Богоматером.\nKo je могао боље веру изложити?\nКо ли слађом песмом Бога прославити?\nНико ко ти харфо вечите истине\,\nНико ко ти\, славни оче Дамаскине.\nO уздигни и сад твоја уста чиста\,\nИ умоли за нас Живодавца Христа\,\nДа Његова милост до смрти нас прати\nДа можемо Њега тобом прослављати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПослушност са смерношћу основ је духовног живота\, основ спасења\, основ и свеколиког устројства Цркве Божје. Велики Јован Дамаскин\, велики у свему доброме\, оставио је као монах дубок траг у историји Цркве својим изванредним примером послушности и смерности. Његов старац\, духовни отац\, кушајући га једнога дана\, уручи му исплетене котарице и нареди да их носи чак у Дамаск и тамо прода. Одреди старац котарицама врло високу цену мислећи да их Јован по ту цену неће моћи продати\, него да ће их морати вратити. Јован је\, дакле\, требало прво\, да иде на далек пут\, друго\, да иде као бедни монах у град\, где је он некада био најмоћнији човек после цара\, треће\, да тражи за котарице цену смешно високу\, и четврто\, да ако котарице не прода\, бадава учини огроман пут тамо и натраг. Тим начином хтео је старац да искуша и послушност и смерност и стрпљење свога славног ученика. Јован се поклони старцу ћутке\, и без икакве примедбе узе котарице и крете на пут. Стигавши у Дамаск\, он је стао на пијац и чекао купца. Када је заинтересованим пролазницима рекао цену своје робе\, они су му се насмејали и наругали као безумноме. Цео дан је стајао и цео дан је био изложен подсмеху и порузи. Но Бог\, који све види\, не остави стрпљивога слугу Свога. Неки грађанин прође и загледа се у Јована. И мада Joвaн беше у бедној раси монашкој\, и у лицу од поста исушен и ублеђен\, познаде тај грађанин у њему негдашњега великаша и првог министра царског\, код кога он беше у служби. Познаде и Јован њега\, но и један и други ступише у погодбу као непознати. Иако Јован рече превелику цену котарицама\, грађанин купи и плати без речи сећајући се добра\, које му некад Дамаскин учини. Kao победник врати се Јован свети у манастир ликујући и донесе радост старцу своме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како Адам и Ева згрешивши\, сакрише се од Бога\,\n2. како чувши глас Божји\, побегоше и сакрише се међу дрвећем\, како и сад сваки грех удаљава од Бога\,\n3. како грешник чујући глас Божји\, кроз савест крије се под бесловесну природу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како је све добро што је од Бога\n\nИ видје Бог да је добро. (Постања 1\, 4\, 10\, 12\, 18\, 21\, 25) \nОд доброга Творца\, браћо само су добра дела и могла произаћи. Нека затворе\, дакле\, уста сви они који говоре\, да је од Бога произашло добро и зло. После свакога Свога дела Бог сам тврди\, да је добро. Шест пута Он понавља\, да је добро оно што је Он сазидао; па најзад и седми пут\, када је све у целини размотрио\, изрекао је Своју оцену\, да све што је сазидао беше добро веома (ст. 31). Укупно\, дакле\, седам пута понавља Он\, да је све добро што је Његовом вољом светом постало. Није ли велико чудо\, како су неки људи могли изаћи са безбожним тврђењем\, као да је од Бога подједнако произашло и добро и зло? Бог као да је знао\, да ће се на Њега бацати – или боље рећи кроз векове бацати – овакве клевете\, па је унапред\, за сва времена и сва покољења\, дао одбрану своју\, и то поновио је седам пута. Зло је од греха\, а у Богу нема греха. Бог\, дакле\, не може чинити зло. Он се назива Свемогућим зато што је моћан учинити свако добро. Опаки и наопаки су тумачи Бога они\, тврде\, да се Бог назива Свемогућим зато што може чинити и добро и зло. Бог је извор добра\, ничим непомућен\, и од Њега не може произаћи ништа што је добру супротно. А јасно је за сваког нормалног човека\, да је зло супротно добру. Знајте\, браћо\, да о двојству у Богу\, у вечном извору добра\, говоре они\, у којима се самим налази двојство од добра и зла. А сви они\, који љубе добро\, и иду путем добра\, и теже ка добру\, имају јасно откровење унутра у себи\, да је Бог добро\, и само добро. \nО Боже наш\, Створитељу наш\, Ти си Творац сваког добра\, и сва су дела Твоја веома добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-varvara-prepodobni-jovan-damaskin/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-varvara.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261218
DTEND;VALUE=DATE:20261219
DTSTAMP:20260420T151356
CREATED:20241211T205003Z
LAST-MODIFIED:20260207T195622Z
UID:6971-1797552000-1797638399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сава Освећени; свети Нектарије Битољски
DESCRIPTION:Пролог за 5. децембар\n18. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Сава Освећени\n\nНезнатно село Муталаск у области Кападокијској постало је знаменито по овоме великом светилу цркве православне. Ту се Сава родио од оца Јована и мајке Софије. У осмој години напустио дом родитељски и замонашио се у оближњој обитељи\, званој Флавијанова. После 10 година пређе у Палестинске манастире\, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега\, да ће бити славан монах и наставник монасима\, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу\, где у једној пештери\, коју му ангел Божји исказа\, проведе као отшелник пет година. После тога\, када он поста савршен монах\, почеше се\, по Промислу Божјем\, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број\, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени\, којима он одреди пештеру\, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре\, дође му његова остарела мајка Софија\, коју он замонаши\, и даде јој келију даље од свог манастира\, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи\, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше\, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу\, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем\, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу\, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики\, његов сусед\, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери\, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то\, да је он први уредио чин богослужења по манастирима\, познат под именом чина Јерусалимске цркве. \n\n\n\nПреподобни мученици карејски\n\nПострадали од паписта у време уније\, коју створи с папом цар Михаил Палеолог (1260-1281.). Прот Свете Горе би обешен\, а остали мачем посечени (в. 10. октобар). \n\n\n\nПреподобни Нектарије Битољски\n\nРодом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља\, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем\, потом прешао на Кареју\, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске\, напасти демонске\, и тешке болести\, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе\, нетљене и благоухане\, почивају у истој тој келији. \n\n\n\nПреподобни Карион и Захарија\n\nОтац и син\, оба велики подвижници мисирски. Карион оставио живу жену с двоје деце и отишао у монахе. Млади Захарије као дете узет у манастир\, и подвигом својим превазишао и свога оца\, и многе друге знамените подвижнике. Кад су Захарију питали: ко је прави монах\, он одговори: „Онај ко себе стално принуђава к извршењу заповести Божјих“. \n\n\n\n\nПреподобни Сава\, началник монаха\,\nВојвода духовни Христових јунака\,\nПрослави се постом\, бдењем и кротошћу\,\nмолитвом и вером и благом милошћу.\nМонахе учаше не бринут o хлебу\,\nC трудом и молитвом поверит се небу\,\nПрвенства не искат нити каква чина\,\nНајређе кушати јелеја и вина;\nДржати се службе у прописно време\,\nСлужба нек je радост a не тешко бреме.\nСве што свети Сава монасима каза\nСве примером својим другима показа.\nКо градинар мудри градину огради\,\nИ младице многе пажљиво посади\,\nМладице су расле и плод доносиле\,\nЧете од монаха – Саву прославиле.\nПетнаест стотина прошло је година\,\nЈош Савина цвета духовна градина;\nХиљаде монаха\, стотине хиљада\,\nСавина обитељ дала је до сада.\nСветитељу Саво\, славни отшелниче\,\nПомоли се за нас\, Божји угодниче. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМоже човек бити велики као вештак\, државник\, војсковођ\, но нико међу људима није већи од човека великог у вери\, нади и љубави. Колико је велики у вери и нади у Бога био св. Сава Освештани\, најбоље показује овај случај. Једнога дана јави Сави економ манастирски\, да идуће суботе и недеље неће моћи ударити у клепало и по обичају сазивати братију на заједничку службу и трпезу зато што у манастиру нема ни трунке брашна\, нити ма чега од јела и пића. Чак ни службе Божје бити не може из тога истог разлога. Одговори му светитељ без предомишљања: „Ја нећу изоставити божанску службу због недостатка брашна. Веран је Онај који нам је заповедио не бринути сe o телесном\, и моћан исхранити нас у време глади\,“ И положи сву наду на Бога. У крајњем случају он беше готов да пошаље нешто од црквених сасуда или риза у град и прода\, само да се не би никако изоставила служба Божја и уобичајена братска трпеза. Но пре него што приспе субота\, неки људи\, покренути Промислом Божјим\, дотераше у манастир 30 мазги натоварених пшеницом\, вином и јелејем. „Шта сад велиш\, брате“\, рече Сава економу\, „да ли да не ударамо у клепало и не сазивамо оце?“ Економ се застиде због свог маловерства и замоли игумана за опроштај. \nЖивотописац Савин назива овога светитеља „суровим према демонима a благим према људима.“ Једном се побунише неки монаси против св. Саве\, и због тога бише по наредби патријарха Илије истерани из манастира. Они саградише себи колибе у потоку Текутском\, где трпљаху оскудицу у свему. Чувши за њих да гладују св. Сава натовари магаре брашном и однесе им сам лично. Видећи да немају цркве\, он им и цркву сазида. Монаси га најпре примише c мржњом но после на љубав његову љубављу одговорише и за своје се раније недело према њему покајаше. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам греховни пад Адама и Еве и то:\n1. како преблаги Бог викну грешнога Адама\, гдје си?\n2. како се Бог и у Рају показује пастир добри\, који виче за изгубљеном овцом\,\n3. како и сада Бог довикује сваком грешнику: гдје си? (хотећи тим речима и да га укори и да га опомене). \n\n\n\nБеседа\nо одсуству зла у делима Божјим\n\nИ видје Бог да је добро. (Постања 1.) \nПрво откровење\, браћо\, о овоме свету\, које нам саопштава Свето Писмо\, јесте то\, да је свет произашао од добра а не од зла\, од Бога а не од неке силе супротне Богу\, и не од некакве уображене праизворне мешавине од добра и зла. Друго откровење\, браћо\, о овоме свету јесте то\, да је све добро што је добри Бог створио. Добра је светлост\, добар свод небески\, добро копно\, добро море\, добра трава\, биље и родно дрвеће\, добра светила небеска: сунце\, месец и звезде\, добре животиње водне и птице небеске\, добре све живе душе по врстама њиховим\, добра стока и ситне животиње и зверови земаљски; најзад добар и човек\, господар над свим створењима под господством Божјим. И видје Бог да је добро. Оценитељ вредности овога свега није и не може бити неко ко површно и делимично гледа овај свет него само Онај који види сва створења укупно и свако на по се\, који зна њихов број\, име\, својства и суштину несравњено боље од свих људи на земљи. Он видје да је све добро веома. Па ипак је било људи\, који су клеветали дело Божје говорећи\, да је овај свет зло у суштини својој\, да су зло појединачна створења\, и да је зло материја из које су бића земаљска уобличена. Зло је међутим у греху\, а грех је од злог духа; зло је дакле\, у духу зла а не у материји. Дух отпали од Бога сејач је зла у свету. Отуда кукољ по Божјој пшеници. Дух зла труди се\, да као своја оруђа зла употреби и дух човечји и материјалне ствари у опште. Он је тај\, који и убацује помисао у разум људски\, као да је сав створени свет зло\, и као да је материја\, из које су створења уобличена\, основно зло. Он клевета Божја дела\, да би заклонио своја; оптужује Бога\, да не би он био оптужен. О браћо моја\, чувајмо се коварства злога духа. Чувајмо се нарочито од злих помисли које он сеје по уму нашем. \nО Господе Исусе Христе\, истинити Просветитељу и Спаситељу наш\, у Твоје руке предајемо ум наш и срца наша. Обасјај нас Ти Твојом истинитом светлошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sava-osveceni-sveti-nektarije-bitoljski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sava-osveceni-1.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR