BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261110
DTEND;VALUE=DATE:20261111
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T220641Z
LAST-MODIFIED:20260207T194347Z
UID:6768-1794268800-1794355199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије; свети Арсеније Сремац\, Архиепископ српски
DESCRIPTION:Пролог за 28. октобар\n10. новембар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Параскева – Петка\n\nРођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име\, она рече\, да се зове хришћанка. Кнез је укори\, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу\, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена\, и пресели се у живот вечни. \n\n\n\nСвети Арсеније\, архиепископ Пећки\n\nВелики јерарх српске цркве и наследник св. Саве\, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу\, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију\, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске\, посла Сава Арсенија на југ\, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ\, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима\, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову\, Арсеније навали на краља Владислава\, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година\, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми\, посяти и благослови храмъ сей… помените же и мене гряшнаго Арсенија“. Сахрањен ту у Пећском храму. \n\n\n\nСвети мученик Теренције\n\nИз Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука\, при којима се јави сила Божја\, сви посечени мачем. \n\n\n\nСвети Стефан Саваит\n\nПисац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом\, и мирно се упокојио 807. год. \n\n\n\nСвети Атанасије\, патријарх Цариградски\n\nПротивник уније с Римом\, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275- 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео\, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду\, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски\, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nВелики јерарх\, проповедник\, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске\, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско. \n\n\n\n\nМудри архијереј свети Арсеније\nСвоју моћ чудесну и данас не крије\,\nОн притиче Богу с благим молитвама\,\nИ помаже верним Христовим слугама;\nОн приступ имаде код вишњега Бога\,\nЈер се удостоји царства небескога.\nКада Шишман љути\, владалац Бугара\,\nОбитељ у Пећи хтеде да похара\,\nКоначи му војска близу манастира\,\nАл те ноћи црне не имаде мира.\nСтуб огњени сјајан од неба се јави\,\nШишманова војска страхом се престрави\,\nПа побеже војска трагом без обзира\nОд светиње Пећске где светац почива.\nБог дарова венац силине и славе\nНаследнику дивном светитеља Саве.\nОн настави дело славног претходника\nТе са светим Савом поста роду дика.\nМи молимо сада светог Арсенија\,\nБлагодат његова на нам’ да просија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио\, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево\, радујсја!“ Када је бивао болестан – што му се често дешавало – он је молио семинаристе\, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш“ с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?“ То јест\, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора\, и ако благог\, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!“ Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.)\, баш када је св. Димитрије писао његово житије\, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао.“ Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем.“ Онда му показа леву руку\, и рече: „ту сам засечен.“ Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено.“ Када св. Димитрије размишљаше\, који је то Орест\, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра)\, погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика\, него тај чије си ти житије сад написао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како се с гордошћу узвиси Ирод\, и народ га слављаше као Бога;\n2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;\n3. како изеден од црви издахну. \n\n\n\nБеседа\nо молитви Богу да спасе душу од прашине\n\nСпаси ме од прашине\, да не потонем. (Пс. 68\, 14) \nПрашином је\, браћо\, обучена душа наша\, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске\, које нас привлачи к себи\, али је још пространије неизмерно царство духовно\, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи\, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама\, војници смо у пролазним шаторима. Господе\, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани\, који се најпре подавао прашини\, док није увидео\, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи\, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо\, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима\, непријатеља\, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда\, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе\, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем\, и не боји се; не боји се прво себе\, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник\, и ангели Божји заштитници – шта му може човек\, шта демон\, шта свака прашина? \nО Господе Боже наш\, триипостасни и једини\, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег\, спаси нас по милости Твојој\, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije-sveti-arsenije-sremac-arhiepiskop-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/arsenije-i-sremac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261111
DTEND;VALUE=DATE:20261112
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T220912Z
LAST-MODIFIED:20260207T194358Z
UID:6770-1794355200-1794441599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аврамије Затворник; преподобномученица Анастасија Римљанка
DESCRIPTION:Пролог за 29. октобар\n11. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Анастасија Римљанка\n\nРођена у Риму од благородних родитеља\, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима\, где игуманијом беше нека Софија\, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо\, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију\, како да држи веру\, како да одоли ласкавим обманама\, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати\, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети.“ Изведена пред кнеза\, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере\, најпре обећањима па претњама\, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но – о кад би то могуће било – и сто пута!“ Када су је били обнажили ради поруге\, она је викала на слуге: „бијте ме\, и сеците\, и трзајте\, покрите ранама моје наго тело\, и крвљу сакрите срам мој!“ Беше бијена\, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил\, због чега би од мученице Христове благословен\, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију. \n\n\n\nПреподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија\n\nПрисиљен од родитеља он се венча\, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све\, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа\, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао\, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи. \n\n\n\nПреподобномученик Тимотеј Есфигменски\n\nИз Кисани\, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир\, а он оде у Св. Гору\, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа\, попут Агатангела Есфигменског\, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку\, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен. \n\n\n\n\nАврамије свети невесту остави\nИ на подвиг тешки свој живот управи.\nПодвигом спасења себе спасаваше\,\nИ друге к спасењу мудро настављаше.\nДемонска се сила на свеца окоми.\nНо он ју именом Христовим саломи.\nУ страшила разна демон се премета\,\nТек човека Божјег да плаши и смета.\nНе даде се човек Божји заплашити\,\nНит од Бога свога ума одвојити\,\nНо к’о свећа стаја и светљаше свету\nСлавећ једног Бога – Тројицу Пресвету.\nЗатворен\, осамљен\, и свету ненужан\,\nРади Христа беше Аврамије сужан\,\nПедесет година – педесет година!\nСуза\, поста\, борбе – све за Божјег Сина\,\nПедесет година – педесет година!\nНа тврдом темељу – на Христу постројен.\nСлава Аврамију\, Христовом војину\,\nШто на земљи смртној бесмртношћу сијну! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли ко претрпи до краја\, спашће се (Мат. 10\, 22)\, рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу\, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде\, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима\, мало кога да не би покренуле\, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати\, да не би демон зли ликовао\, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија\, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде\, идем због послушања.“ Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше\, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе\, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године\, а он се непрестано за њих Богу мољаше\, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди“. И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест\, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се\, и примише веру Христову од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну\, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13)\, и то:\n1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;\n2. како Павле речју учини слепим тога врачара;\n3. како кнез виде то чудо\, поверова у Христа\, и крсти се. \n\n\n\nБеседа\nо слави имена Божјега\n\nБлагословено име славе његове во вјек\nи во вјек вјека\, и испуниће се славом\nњеговом сва земља\, амин и амин. (Пс. 71\, 19) \nИз срца пророчког\, испуњеног благодаћу\, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк\, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки\, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао\, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света – плод трудова Његових\, венац понижења Његових\, дело руку Његових\, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове\, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом\, то јест делом Његовим\, славом Његовом\, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог\, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена\, и показаће се цела у вечности. О браћо моја\, потрудимо се\, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову\, у то живо и бесмртно тело\, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се\, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење\, и отиснути у бездан вечног мрака. \nО Господе Исусе Христе\, Царе и Сине Царев\, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-avramije-zatvornik-prepodobnomucenica-anastasija-rimljanka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-avramije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261112
DTEND;VALUE=DATE:20261113
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T221105Z
LAST-MODIFIED:20260207T194410Z
UID:6773-1794441600-1794527999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. краљ Милутин; преп. Теоктист и Јелена; св. Варнава Хвост. Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 30. октобар\n12. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија\n\nИз града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве\, које сиромаху дариваху\, беху од Бога обдарене даром чудотворства\, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје – живот и смрт; живот ако се поклониш боговима\, смрт ако се не поклониш“. Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт\, а смрт Христа ради није смрт но живот“. Када Зиновије би стављен на љуте муке\, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем\, и венцем тим да се венчам“. После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара. \n\n\n\nСвети апостол Клеопа\, Терције\, Марко\, Јуст и Артем\n\nОд Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16\, 22)\, и скончао мученички као епископ Иконијски\, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован\, в. Дела Ап. 12\, 12)\, син благочестиве Марије\, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време\, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника\, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској\, и мирно скончао. \n\n\n\nСвети краљ Милутин\n\nСин Уроша I и краљице Јелене\, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског\, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни\, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи\, као: Трескавац\, Грачаница\, св. Ђорђе у Нагоричу\, св. Богородица у Скопљу\, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље\, у Солуну\, Софији\, Цариграду\, Јерусалиму\, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. \n\n\n\n\nСветитељ Божији Милутин витешки\nЗадатак имаше велики и тешки\,\nДа одбрани веру од злих расколника\,\nИ народ од многих љутих насилника.\nБич Палеологу и бич Латинима\nМилутин ликова над свим невернима.\nНајвеће му благо – православна вера\,\nК’о Јустинијану\, круни од бисера!\nИ к’о Јустинијан многе цркве диже\,\nСлаву славном Христу по свету уздиже.\nПословима царским царски управљаше\,\nАл’ од Бога Христа ум не растављаше;\nЗато срца беше чиста и незлобна.\nУ вртлогу света – ума преподобна.\nБог што срце гледа и по срцу суди\nМилутину краљу бесмртност досуди\,\nБесмртност му душе и нетљеност тела\,\nИ гле\, краља светог имамо свецела!\nО чудесни краљу\, без страха од људи\,\nПред Господом живим заступник нам буди\,\nГреховне немани да се опростимо\,\nИ небеско царство с тобом наследимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест\, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина\, разумеће\, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо\, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама\, као у Солуну и Цариграду\, зидао је и болнице за сиромашне људе\, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника\, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу\, распитивао о недаћама људи\, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално\, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога\, краља Уроша. \nПрича се\, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша\, нудећи ћерку своју Милутину\, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево\, рече\, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14)\, и то:\n1. како у Листри беше човек\, који се од рођења не дизаше на ноге;\n2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;\n3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше. \n\n\n\nБеседа\nо жељи за Богом – јединој жељи праведника\n\nШта бих имао на небу? И на земљи\nшта бих захтео осим тебе? (Пс. 72\, 25) \nИ на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу\, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи\, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао\, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај\, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи\, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну\, какво не би било у Богу\, и то у највишем степену. Зато\, браћо моја\, иштимо Бога\, да би добили све; тражимо Бога\, да би нашли све; богатимо се Богом\, да би били богати свим. \nГосподе Боже наш\, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-kralj-milutin-prep-teoktist-i-jelena-sv-varnava-hvost-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kralj-milutin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261113
DTEND;VALUE=DATE:20261114
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T221317Z
LAST-MODIFIED:20260207T194420Z
UID:6777-1794528000-1794614399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Стахије\, Амплије\, Урван и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 31. октобар\n13. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли: Стахије\, Амплије\, Урван\, Наркис\, Апелије и Аристовул\n\nОд Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу\, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју\, и од овога бише постављени за епископе\, и то Амплије у Лиди\, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул\, брат апостола Варнаве\, проповедао веру Христову у Британији\, и тамо мирно скончао. \n\n\n\nСвети мученик Епимах\n\nРодом из Мисира\, у Мисиру се подвизавао\, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину\, и без другог учитеља научи га\, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах\, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити\, он узвикну: „удрите ме\, пљујте ме\, ставите ми трнов венац на главу\, дајте ми трску у руке\, напојте ме жучем\, на крст ме распните и копљем прободите\, – то претрпи Господ мој\, то и ја хоћу да претрпим.“ У гомили народа\, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог\, прсну крв од њега\, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа\, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог\, кога верује овај страдалник!“ По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост\, около 250. год. \n\n\n\nСвети мученик Никола Хиоски\n\nПобожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу\, где би од Турака мучен и посечен 1754. год.\, и где предаде Богу душу своју праведну. \n\n\n\nПреподобни Спиридон и Никодим\n\nМонаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст\, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год. \n\n\n\n\nУ Божијег свеца Епимаха\nУ срцу му не имаше страха\nНит од људи нити од ђавола\nА још мање од мртвих идола.\nЕпимах се муци радоваше\,\nСвог судију подсмехом шибаше.\nУмом горе\, телом на мукама\,\nЕпимах се окити ранама.\nКао Христос хтеде пострадати\,\nК’о мученик пред Господа стати\,\nШто желио Бог му доделио.\nЈош га чудном силом обдарио:\nДа болести над људима цели\,\nБлагодаћу људе да весели.\nВитез Христов са крсним знамењем\,\nДраги камен међ’ драгим камењем\,\nКао звезда Епимах се сјаји –\nТакве душе само Христос гаји.\nЕпимаше\, дивни мучениче\,\nПраве вере славни заточниче\,\nМолитвама од зла нас одбрани\,\nЦркву Божју до краја сохрани. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко ко не узме крста својега и не пође за мном\, није мене достојан\, рече Господ (Мат. 10\, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа\, и већ приготовљен за пут на страдање\, умоли он игумана за благослов\, да може свратити у своје село Кисане\, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни\, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду\, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу\, он срете једнога комшију свога\, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија\, да сврати и види се са кћерима\, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога\, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога\, а отац бега од својих кћери\, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме\, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај – смрти. Кћери се уморише и очајне вратише\, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа\, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја\, и тело му баце у реку\, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу\, с којом дође у Кисане\, нађе кћери Тимотејеве\, исприча им јуначку смрт оца њихова\, и показа им одећу његову. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;\n2. како им Дух то не даде;\n3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију. \n\n\n\nБеседа\nо уверености праведника да неће умрети\n\nНећу умријети\, него ћу жив бити\, и\nказивати дјела Господња (Пс. 117\, 17). \nКо може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше\, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше\, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Нећу умријети\, него ћу жив бити – говорио је цар Давид с великом поузданошћу\, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети\, него ћу жив бити\, јер васкрсли Господ темељ је вере наше\, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више\, много више\, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла\, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном\, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња! \nГосподе живи\, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-stahije-amplije-urvan-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-stahije-urvan-narkis.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261114
DTEND;VALUE=DATE:20261115
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T221642Z
LAST-MODIFIED:20260207T194558Z
UID:6780-1794614400-1794700799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Козма и Дамјан - Врачеви
DESCRIPTION:Пролог за 1. новембар\n14. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Козма и Дамјан\n\nБесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу\, родом негде из Азије\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка\, Теодотија\, посвети све време и труд\, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе\, те синови њени израстоше као две слатке воћке\, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини\, и бесплатно помагаху болесним\, не толико лекаријама\, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима\, тј. бесплатним лекарима\, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте\, бадава дајите (Мат. 10\, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи\, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана\, што овај узе три јајца од неке жене Паладије\, и нареди Козма\, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију\, него што га ова закле Пресветом Тројицом\, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој\, у месту Фереману\, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак\, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути\, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером\, чистотом и милошћу. \n\n\n\nСвети мученик Ерминигелд царевић\n\nСин цара Готског Лувигелда\, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу\, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика\, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика\, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди\, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу\, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја\, што уби сина\, одрече се јереси и врати у Православље. \n\n\n\nПреподобномученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем\n\nРођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати\, и тиме изазове завист свога брата\, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград\, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо\, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча\, како је његова жена била умоболна\, и како ју је он\, после свих лекара и лечења\, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску\, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору\, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори\, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне\, као и његових ученика\, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна. \n\n\n\n\nЦрква слави чудотворне Враче\,\nСјајне звезде што Господом зраче\,\nСветог Козму и светог Дамјана\,\nДва хришћанска дивна великана\,\nТодотију мајку уз синове\,\nШто одхрани оваке дивове.\nСлавна браћа закон испунише\nИ милошћу Христу угодише\,\nУгодише Христу милосноме\nНајвећему Врачу безмездноме.\nДар примише\, лекари посташе\,\nДар примише\, ал’ га не продаше.\nДаре Божје бедним дариваху\,\nИменом их Христовим цељаху.\nВреме свеце тамом не покрива\,\nТако било – тако и сад бива\,\nНити покри чудотворне Враче\,\nОни данас к’о и некад зраче\,\nИ помажу болним и невољним\nМолитвама моћним\, добровољним\,\nПред Христовим престолом небесним.\nЧаст и слава Врачима чудесним! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху\, да је Бог створио духовни свет\, а ђаво материјални. На то им одговори Иларион\, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље(Пс. 46\, 7)\, и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23\, 1). Богумили тврђаху\, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола\, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (Јов. 5\, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему\, које су некад биле дате Мојсеју?“ Богумили још тврђаху\, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион\, да кад би тако било\, онда тело Христово не би осећало ни глади\, ни жеђи\, ни умора\, ни страдања\, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку\, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „А шта ћете чинити\, када се јави на небу знамење Сина Човечјег\, Крст Његов\, и када се заплачу сва племена земна\, која нису веровала Крсту?“ И још им рече: „Како говорите\, да је све зло од материје зле\, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:\n2. како Господ отвори срце жене Лидије\, те се крсти она и дом њен. \n\n\n\nБеседа\nо позиву свих хришћана да буду свети\n\nСветима који су у Ефесу. (Еф. 1\, 1) \nСветима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје\, да људи\, не у пустињи\, него у граду\, и то у једном идолском и поквареном граду\, буду свети? И да буду свети људи жењени\, који децу рађају\, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери\, као и светост и чистота живота\, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак\, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога\, што он има један још узвишенији назив за све хришћане\, на име синови\, синови Божји (Гал. 4\, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ\, када нас је научио\, да ословљавамо Бога: Оче наш! \nО браћо моја\, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке\, и апостоле\, и мученике\, и праведнике? Не називамо ли небо светим\, и царство небеско светим? Ко се\, дакле\, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење\, имамо наду и на светост. \nО Боже Свети\, који у светињи живиш и међу светима почиваш\, и свете к Себи призиваш и милујеш\, помози и нама\, да се осветимо\, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\nБеседа\nо Илији пророку\n\nЖив Господ сила\, Бог Израиљев\, пред којим стојим\, неће бити\nових година росе ни дажда докле ја не речем. (I Цар\, 17\, 1) \nСтрашно звуче ове речи за свако смртно уво\, јер их човек изговори\, човек подобострасан нама (Јак. 5\, 17). Ви се питате\, браћо\, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо\, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући\, добићете\, рекао је\, Спаситељ наш (Мат. 21\, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца\, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо\, и низводио огањ с небеса\, и чинио друга чудеса моћна и страшна\, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19\, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава\, сва сила\, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом\, силом страшном\, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог\, да Илија умре\, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња\, целомудрена тела као дете\, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас. \nО Господе Живи\, Боже пророка Твога Илије\, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом\, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kozma-i-damjan-vracevi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kozma-i-damjan-vracevi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261115
DTEND;VALUE=DATE:20261116
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T222349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194622Z
UID:6783-1794700800-1794787199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Акиндин\, Пигасије и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 2. новембар\n15. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Акиндин\, Пигасије\, Анемподист\, Афтоније\, Елпидифор и други с њима\n\nХришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија)\, 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара\, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени\, упита их цар\, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица\, јединосуштна и неразделна\, Отац и Син и Дух Свети\, један Бог“. Цар их удари на велике муке\, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута\, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце“. Када један од мучитеља\, Афтоније\, виде чудо\, како олово кипеће не нашкоди мученицима\, поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!“ За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди\, те зашише у кожане мехове Акиндина\, Пигасија и Анемподиста\, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела\, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана\, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ огњену\, са 28 војника и са мајком царевом\, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Маркијан Кирски\n\nИз града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради\, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска\, према којој је читао Св. Писмо\, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани\, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год. \n\n\n\nСвештеномученик Викторин\, епископ Патавски\n\nМноги држе\, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год. \n\n\n\n\nМученик Акиндин и с њим Пигасије\,\nХрабри Анемподист\, и с њим Афтоније\,\nИ велможа царски Елпидифор нежни –\nСви – жртвени јањци\, јањци белоснежни.\nКазаше се слуге Пресвете Тројице\nИ јавише Христа Сапору у лице.\nМучеништво за њих беше као славље\,\nМилији им Христос но младост и здравље\,\nМилији им Христос но све дворске сласти\,\nМилији им Христос но царске почасти.\nСве што свет им даде за Христа дадоше\,\nБлагородне жртве за Христа падоше\,\nПадоше у сраму\, усташе у сјају\,\nПадоше на земљу\, усташе у Рају.\nЗа цркву на земљи крв своју просуше\,\nУ цркву на небу узидаше душе.\nПрепуни љубави к роду хришћанскоме\nСад се они моле Христу васкрсломе\,\nДа сачува Цркву на земљи од беде\,\nи да је доведе до крајње победе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога\, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу\, и то пробуди у њему савест\, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату\, Милутину\, поче широко делити милостињу\, зидати цркве\, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу\, одевен у грубо вретишче\, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате\, који су их тражили\, и гостили их у својој кући\, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике\, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина\, Пигасија и остале с њима\, наједанпут се он разбеси и онеми\, и не могаше говорити\, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака\, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег\, проговори!“ И одреши се цару језик\, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;\n2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа\, изиђи из ње!;\n3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње. \n\n\n\nБеседа\nо вољи Божјој\, да сви хришћани буду свети\n\nКао што нас изабра кроз Њега прије\nпостања свијета\, да будемо свети и\nправедни пред њим у љубави. (Еф. 1\, 4) \nЈедина црква учи\, и показује\, да је најпре био план света\, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас\, према томе плану\, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега\, -кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу\, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе\, никаква односа\, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење\, дакле\, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас\, Цркву Своју свету\, по угодности воље Своје\, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову\, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин\, нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада\, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету\, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти\, то не зависи само од Божјег избора\, но и од човечје воље и труда. \nО Боже вечни\, Створитељу наш\, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био\, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-akindin-pigasije-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-akindin-pigasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261116
DTEND;VALUE=DATE:20261117
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241114T222606Z
LAST-MODIFIED:20260207T194633Z
UID:6786-1794787200-1794873599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију Св. Георгија - ЂУРЂИЦ
DESCRIPTION:Пролог за 3. новембар\n16. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Акепсим\, епископ Наесонски и други с њим\n\nОсамдесетогодишњи старац Акепсим\, испуњен сваком врлином хришћанском\, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко\, испуњено благодаћу Духа Божјег\, притрча старом епископу\, целива га у главу и рече: „благо овој глави\, јер ће за Христа примити мучење!“ Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији\, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита\, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој\, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.“ После великих истјазања буде бачен у тамницу\, где сутрадан буду доведени и Јосиф\, презвитер и старац од 70 година\, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу\, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу\, и наредише бездушници хришћанима\, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи\, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина“\, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година\, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку\, у Персији\, а за време незнабожног цара Саворија. \n\n\n\nСвети великомученик Георгије\n\nОвога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску\, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога\, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину\, одакле му и мајка родом беше\, и где имаше велико имање\, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана\, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве\, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија\, великомученика Христова. \n\n\n\nПреподобни Илија Египатски\n\nПодвизавао се близу Антиноа\, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом\, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110. години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим\, знајући да њих убацују демони с циљем\, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу“. \n\n\n\n\nГеоргије мучениче\,\nГеоргије победниче:\nО смилуј се сада нама\,\nЗаштити нас молитвама\nПред престолом Христа Бога\,\nНашег Спаса свемоћнога:\nДа се муке не страшимо\,\nДа трпљењем победимо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита\, ударе једне године о празнику на то острво\, те поплене и поробе\, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић\, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година\, и опет дође дан св. Георгија\, тада тужни родитељи\, сходно обичају староме\, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву\, паде по земљи и поче молити св. Георгија\, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима\, држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом\, одкуда и како се обрете он ту\, младић одговори\, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту\, појави се пред њим неки витез на коњу\, узе га к себи на коња\, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;\n2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;\n3. како се земља затресе\, окови окованим спадоше\, и тамничка се врата отворише. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као глави свих светих\n\nДа се све овозглави у Христу што је\nна небесима и на земљи! (Еф. 1\, 10) \nГрех обезумљује\, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши\, којој је глава одсечена\, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу\, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином\, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства\, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света\, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу\, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу\, и све ставивши под Свој ум\, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом\, и са ангелима Божјим\, и друг с другом\, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо\, вели апостол. Што је глава на телесном човеку\, то је ум на човеку духовном\, унутарњем. Ако смо Христови\, дакле\, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима\, једнога тела\, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се\, браћо моја\, пробудимо се за времена. \nГосподе Исусе Христе\, Главо наша Свеумна\, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-sv-georgija-djurdjic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-georgije-djurdjic.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261117
DTEND;VALUE=DATE:20261118
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T214349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194645Z
UID:6860-1794873600-1794959999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јоаникије Велики; свештеномученик Никандар
DESCRIPTION:Пролог за 4. новембар\n17. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јоаникије Велики\n\nОво велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској\, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви\, оградивши стадо своје крсним знамењем\, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску\, где показа чудо од храбрости\, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски\, где се замонаши и сав предаде подвигу\, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година\, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке\, изгонио демоне\, укроћавао зверове\, нарочито имао власт над змијама\, прелазио је преко воде као по суху\, бивао невидљив за људе када је то пожелео\, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див\, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио\, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу\, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац. \n\n\n\nСвештеномученик Никандр\, епископ Мирски и Ермеј презвитер\n\nОбојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију\, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху\, и друге многе муке претрпеше\, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине\, и посла им ангела Свога\, када беху бачени у пећ огњену\, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају\, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте\, кога Господ прославља. \n\n\n\n\nПослужи народ Јоаникије\,\nНарод и књаза са много жара\nПа се повуче од свега\, свега\,\nДа служи слави небесног Цара.\nВелики војник Јоаникије\nЗа веру свету\, за правду чисту\,\nС плачем и трудом пола столећа\nОн се мољаше\, мољаше Христу.\nБогаташ славни Јоаникије\,\nБогат пребогат силом небесном\,\nБорбу вођаше\, псалме појући.\nСа сваком силом мрачном\, прелесном.\nЧудесан светац Јоаникије\,\nЧудеса многа дивна сотвори.\nИменом Христа и силом крста\nДемонске сплетке моћно разори.\nО светче Божји\, Јоаникије\,\nМилост си наш’о у Христа Бога\,\nМилост и за нас испроси грешне\,\nБлагодат свету Духа Светога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМилост је плод вере. Тамо где има праве вере\, има и праве милости. Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира\, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер\, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира\, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија\, она га умоли\, да и он саветује ћерку њену\, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери\, положи руку твоју на моје раме!“ Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу\, да Бог избави девицу од искушења\, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно\, и остаде у манастиру\, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па\, угледав некакву велику змијурину\, притрча јој\, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити\, да би га ујела\, но чим се дохвати до ње\, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18)\, и то:\n1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;\n2. како му рече\, да се не боји но да проповеда јер\, вели\, имам велики народ у овоме граду;\n3. како Павле послуша и оста ту годину и по. \n\n\n\nБеседа\nо наследницима царства кроз Христа Господа\n\nКроз којега и нашљедници постасмо. (Ефес. 1\, 11) \nСве од Господа Исуса Христа\, све кроз Господа Исуса Христа\, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом\, ни с људима\, ни с другим створењима. Он је глава наша\, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре\, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници\, јер умире у њима стари човек\, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује\, онај и наслеђује. Када тело умре\, душа га надживљује; душа\, дакле\, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао\, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива\, тј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја\, помислите\, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство! \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш и Спаситељу наш\, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-joanikije-veliki-svestenomucenik-nikandar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-joanikije-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261118
DTEND;VALUE=DATE:20261119
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T214727Z
LAST-MODIFIED:20260207T194656Z
UID:6863-1794960000-1795046399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобномученик Галактион и Епистима
DESCRIPTION:Пролог за 5. новембар\n18. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученици Галактион и Епистима\n\nРодом из града Едесе у Финикији\, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој\, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу\, упокоји му се добра мајка Левкипија\, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак\, те најпре усаветова Епистиму да се крсти\, а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион\, Галактион у мушки\, а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду\, први на молитви\, први у смирености и послушности\, први у љубави. Из манастира не излажаху\, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење\, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху\, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке\, па ноге\, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља\, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика\, који пострадаше и венце на небу примише 253. год. \n\n\n\nСвети апостоли: Патров\, Ерма\, Лин\, Гај и Филолог\n\nБеху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14\, 16); Лин у Риму (II Тим. 4\, 21)\, Гај у Ефесу (Рим. 16\, 23)\, Филолог у Синопи (Рим. 15\, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово. \n\n\n\nСвети Јона\, архиепископ Новгородски\n\nРођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил\, јуродиви Клопски\, рече му пророчки: „Иванушка\, учи се приљежно\, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду“. И заиста доцније\, по смрти архиеп. Јевтимија\, би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. године и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше\, него напротив\, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије. \n\n\n\n\nГалактион и с њим Епистима\nОставише свет пролазног дима\,\nТела своја страстима распеше\,\nА духом се у небо узнеше.\nСрца бију и Христа спомињу\,\nЉубављу се за Христом распињу;\nАл’ дођоше мучитељске чете\,\nГалактион на муке се крете\,\nЕпистима за њиме појури:\n– Лакше\, брате\, рече му\, не жури!\nКрштена сам ја од твоје руке\,\nПа ме узми са собом на муке!\nИ ако сам\, брате\, недостојна\,\nЗа свог Христа умрети сам вољна. –\nГалактион и с њим Епистима\nОбјавише Христа невернима\,\nУ мукама љутим издахнуше\,\nХристу своме предадоше душе.\nСад у Рају живе с ангелима –\nГалактион и с њим Епистима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШто је сенка према стварности\, и још мање\, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму\, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав\, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими\, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело\, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону\, да када Епистима чу\, да Галактиона одведоше на мучење\, и сама потрча за њим молећи га\, да је не одбацује\, него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу\, Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа\, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу\, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази\, а духовна је љубав трајна. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;\n2. како он метну руке на њих\, и Дух Свети сиђе на њих:\n3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху. \n\n\n\nБеседа\nо узвишењу човека кроз Христа васкрслог\n\nПревише свих поглаварства и власти\,\nи сила\, и господарства\, и свакога имена\nшто се може именовати не само у\nвремену садашњем него и у будућем. И\nсве покори под ноге Његове. (Еф. 1\, 21) \nЕво висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој\, него о човечанској\, није реч о вечном Слову Божјем\, него о Човеку Исусу\, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом\, него и над невидљивим и бесмртним\, превише свих ангелских чинова и небеских власти\, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске\, превише сваког бића створенога\, знаног и незнаног\, и превише сваког имена у оба света\, у материјалном и духовном. Видите ли\, браћо\, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму\, изгнаном из Раја\, и још јасније поновљено Авраму\, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли\, како Господ Саваот поче прослављати род људски\, прославивши човека Исуса\, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави\, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше\, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима“. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси\, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер\, као и апостоли Његови свети\, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17\, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, раван само Оцу Свом и Духу Светом\, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenik-galaktion-i-epistima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/muc-galaktion-i-epistima.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261119
DTEND;VALUE=DATE:20261120
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T214932Z
LAST-MODIFIED:20260207T194726Z
UID:6866-1795046400-1795132799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Павле Исповедник; преподобни Варлам Хутински
DESCRIPTION:Пролог за 6. новембар\n19. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Павле Исповедник\, патријарх Цариградски\n\nКада блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи\, питаху га ожалошћени верни\, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира\, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати\, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена\, изберите Македонија“. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима\, и не би право цару Констанцију\, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен\, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим\, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе\, би Павле враћен на свој престо\, али кад умре цар Констанс\, аријевци дигоше главу\, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле\, служећи једанпут св. Литургију\, би нападнут од аријеваца и удављен омофором\, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград\, а 1236. год. у Венецију\, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.). \n\n\n\nПреподобни Варлам Хутински\, чудотворац\n\nРођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове\, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац\, прозирући у тајне људске\, изгонећи духове нечисте\, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан\, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди\, да ако би уз пут и скончао\, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу\, и однеше га мртва у манастир\, где оживе\, и устаде\, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди\, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати\, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши\, да побегне из храма\, и у хитњи заборави свој штап\, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих. \n\n\n\nСпомен падања пепела из ваздуха\n\nОво се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. \n\n\n\n\nГоспод наш је милост и доброта сушта\,\nНо због греха људских страдања попушта:\nПоплаве\, болести\, потресе и суше\,\nСтрахоте и муке на тела и душе.\nКо не види Оца када даре нуди\nНек Судију види кад праведно суди.\nУ Судије страшног много слугу има\,\nЗа људско спасење Он се служи свима\,\nЗемља даје трње\, змије и зверове\,\nА небо поплаве\, муње и громове\,\nЗли ветрови болест\, сунце жар и таму\,\nЊива – или жито или празну сламу.\nКолико дарова за верне спремљених\nТолико бичева за злобне сплетених.\nАдамова поља блага роса роси\nА Содом и Гомор мач пламени коси.\nИзнад других твари Бог љуби човека\,\nЗато много прашта\, зато дуго чека.\nНо кад се и Божје стрпљење преврши\nМесто росе тада огањ своје врши. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад Бог може извести воду из камена ради утехе људима\, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом\, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака\, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени\, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви\, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео\, и падаше као киша од вечера па до поноћи\, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан\, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела\, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју\, и то као ублажену казну Божју\, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане\, ко зна\, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских\, те је казна врло ублажена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19)\, и то:\n1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;\n2. како су болесници сви оздрављали\, и зли духови из лудих бегали;\n3. како се обистинила реч Спаситеља\, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14\, 12).
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-pavle-ispovednik-prepodobni-varlam-hutinski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pavle-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261120
DTEND;VALUE=DATE:20261121
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T220042Z
LAST-MODIFIED:20260207T194738Z
UID:6869-1795132800-1795219199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јарон и св. 33 мученика у Мелитини; преподобни Лазар
DESCRIPTION:Пролог за 7. новембар\n20. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јерон с дружином\n\nРођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике\, која беше слепа. Беше Јерон врло ревносан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску\, него истуче и отера оне\, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку\, и јер тешко му беше и помислити\, да ће као војник бити принуђен\, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу\, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „ево\, Јероне\, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога\, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу.“ И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину\, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене\, молећи их да нико не отпадне но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа\, само један рођак Јеронов\, по имену Виктор\, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука\, по том би шибан и различно мучен\, док најзад не би\, заједно са осталима\, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем. Да споменемо и по имену ове чесне мученике\, чија су имена уписана у Књигу Живота: Исихије\, Никандр\, Атанасије\, Мамант\, Варахије\, Калиник\, Теоген\, Никон\, Лонгин\, Теодор\, Валерије\, Ксант\, Теодул\, Калимах\, Евгеније\, Теодот\, Острихије\, Епифаније\, Максимијан\, Дулкитије\, Клавдијан\, Теофил\, Гигантије\, Доротеј\, Теодор\, Кастрихије\, Аникит\, Темелије\, Евтихије\, Иларион\, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани\, а доцније над њом подиже цркву у име св. Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада св. Јерон са дружином 298. год.\, и пређе у славу Христову. \n\n\n\nСвета мученица Тесалоникија са Авктом и Таврионом\n\nОва девица беше кћи некога жреца идолског Клеона\, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина\, Авкт и Таврион\, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери\, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И бише љуто мучени и за Христа посечени. По том Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у Македонском граду Амфипољу\, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим. \n\n\n\nПреподобни Лазар Галасијски\n\nСтуб од светлости јавио се над кућом\, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама\, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској\, и подвизавао се на столпу као столпник. Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност\, крајем XI столећа. \n\n\n\n\nТамнице су необични двори\,\nУ тамници свети Јерон збори:\n– Браћо моја\, тридесет другова\,\nДржите се Божијега слова\,\nБожијега слова и закона;\nГле\, змија се подигла искона\,\nДа вас својим обаја погледом!\nДа јој у ад следујете следом.\nНе дајте се\, браћо правоверна\,\nО почујте ви Јерона смерна!\nСве што змија вама обећава\,\nПролазно је к’о зелена трава.\nПоднесите муке мужествено\,\nНе дајите вечно за времено\,\nДанас\, сутра\, па ће и смрт стићи\,\nНа Суд Божји сваком ваља ићи.\nБлаго оном ко се не постиди\,\nКад пред собом свог Судију види\,\nА још више ко покаже Њему\nКрв за Њега своју проливену\,\nРане своје за Његово име –\nТај ће вечно царовати с Њиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма у животу тренутака одлучних\, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо\, кад је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано. Са св. Јероном беше ухапшен и неки његов рођак Виктор. Уочи дана мучења убоја се Виктор предстојећих мука\, па оде надзорнику тамничком\, и умоли га да избрише његово име из списка оптужених\, и да га пусти\, обећавши му за то дати земљу своју. Надзорник га избриса и пусти. Но враћајући се дома Виктор изненадно умре\, – умре природном смрћу истовремено кад и св. Јерон са дружином на мукама за Христа. И тако Виктор пропусти улудо одлучан тренутак\, изгуби земљу своју\, изгуби пријатеље своје\, и изгуби оба живота\, земаљски и небески. А Јерон у том одлучном тренутку доби све. – О тело Викторово нико се није грабио\, док су се о тело Јероново многи грабили. Када хришћани потражише од кнеза главу Јеронову\, кнез потражи за њу онолико злата\, колико је тешка. Хрисантије неки\, богат и благочестив\, плати толико злата за чесну главу мученикову. Антоније и Матронијан пак скрише од кнеза одсечену руку Јерона светога и однеше је Јероновој слепој мајци Стратоники. Узе мајка руку сина свога и горко ридаше: „о љубезни сине мој\, ја те родих цела\, а сад само један део тебе имам!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам опаку силу духа злог над оним који Њему служе (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како седам Јевреја покушаше да и они\, слично Павлу\, изгоне духове из људи за добит;\n2. како им зли дух одговори: Исуса познајем\, и Павла знам\, али ви ко сте?\n3. како човек са злим духом скочи на њих и хтеде их удавити. \n\n\n\nБеседа\nо тамним путовима човечанства пре и мимо Христа\n\nНегда ходисте по вијеку овога\nсвијета\, по књазу власти ваздушне\,\nпо духу који сад дејствује у синовима\nпротивљења. (Еф. 2\, 2) \nТо је све један исти пут – пут у пропаст. По вијеку овога свијета значи по стремљењу греховном; по књазу власти ваздушне значи по вољи старешине оних демона\, који у ваздуху обитавају; по духу који сад дејствује у синовима противљења значи\, да тако како сад живе богопротивници и богоборци\, живљаху сви људи пре Христовог доласка\, па и они којима апостол пише посланицу. Каква је то власт ваздушна\, браћо? То је чин злих духова\, који се налазе у непрестаном колебању у ваздуху. Они чине ваздух тлетворним\, и они заустављају душе умрлих које узлазе к небу. Они саблажњавају дух човеков на свако зло; они га драже на сваки грех; не приморавају\, јер на то немају силе – него само саблажњавају и драже. На незнабошце они су дејствовали јаче и непосредније него на народ Израиљски. На незнабошце пали су били као рој мува на лешину\, а на Израиљ дејствовали су издалека саблажњавајући и дражећи. Јер су стајали даље од Израиља због имена Божјег\, које је ту чувано и изговарано. Христос Господ их је све разбио\, и ишчупао им отровну жаоку\, тако да су они остали само као празна страшила\, као бедне непостојане сенке\, које ишчезавају намах при помену имена Христова или при знамењу крста Христова. \nО Господе Исусе\, војводо наш и ослободитељу наш\, помози нам живети у слободи Твојој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jaron-i-sv-33-mucenika-u-melitini-prepodobni-lazar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jeron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261121
DTEND;VALUE=DATE:20261122
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T220344Z
LAST-MODIFIED:20260207T194750Z
UID:6872-1795219200-1795305599@stsavanyc.org
SUMMARY:САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. новембар\n21. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне\n\nАнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23\, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор\, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора\, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских\, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит\, ученик апостола Павла\, онога апостола\, који се уздигао до у треће небо\, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими\, многоочити Херувими и богоносни Престоли\, Господства\, Силе и Власти\, Начала\, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана\, Луцифер\, отпао од Бога\, и повукао собом у пропаст један део ангела\, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ\, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат\, свјат\, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5\, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије\, једнодушност и љубав\, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима\, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља\, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили\, јавно или тајно\, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова\, и пред свима њима објавиће се дела\, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин. \n\n\n\n\nНебесни архистратизи\,\nШто гледате нас у бризи\,\nКрилима нас закрилите\,\nСилом својом оградите.\nБожјом силом оружани\,\nБожјом славом увенчани\,\nВи пламени мач носите\,\nЗле демоне да косите.\nХитро\, хитро као зраци\,\nВи летите на облаци\,\nНа облаци материје\,\nГде се бој за Бога бије.\nБез умора и без санка\nВи лебдите без престанка\nНад људима и тварима\,\nНад безбројним мировима.\nЗа вама су војске силне\,\nВојске чедне и умилне.\nАнгели су војска ваша\nИ по Творцу браћа наша.\nВојсковође моћног неба\,\nВодите нас куда треба –\nКа престолу Свевишњега\nШто нас створи из ничега. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма\, које из Св. Предања\, црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила\, и то: Михаила\, Гаврила\, Рафаила\, Урила\, Салатила\, Јегудила\, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода\, који у десној руци држи копље\, којим попире Луцифера\, сатану\, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји\, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих\, нарочито тајне боговаплоћења\, и свих осталих тајни\, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра\, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју\, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје\, или Бог исцелитељ (Тов. 3\, 17; 12\, 15.). Изображава се: десном руком води Товију\, који носи рибу ухваћену у Тигру\, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3\, 1; 5\, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца\, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5\, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим\, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан\, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4\, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли\, које човека уздижу к Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20)\, и то:\n1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;\n2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја\, и беше мртав;\n3. како Павле сиђе\, загрли га и поврати му живот. \n\n\n\nБеседа\nо томе како Христос оживе људе грехом умртвљене\n\nИ нас који бијасмо мртви од грехова\nоживље с Христом. (Еф. 2\, 5) \nБог прво Христа оживе\, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних\, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава\, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас\, који пре бијасмо мртви од грехова\, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским\, изнад целокупног света безтелесних духова. Није\, браћо\, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари\, него због једне сасвим необичне и велике\, превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави\, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти\, славу место срама\, приближеност Богу место удаљености\, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима. \nО Господе\, хвала Ти\, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-sv-arhangela-mihaila-arandjelovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-mihail.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261122
DTEND;VALUE=DATE:20261123
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T220654Z
LAST-MODIFIED:20260207T194802Z
UID:6875-1795305600-1795391999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Онисифор и Порфирије; свети Нектарије Егински
DESCRIPTION:Пролог за 9. новембар\n22. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Онисифор и Порфирије\n\nОва два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома\, а затим жежени на леси железној\, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде\, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу. \n\n\n\nПреподобни Јован Колов\n\nУбраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали\, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом\, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу\, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва\, а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном\, кад су се он и Пајсије разговарали\, какав начин подвига да предузму\, јави им се ангел Божји\, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге\, а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди\, да залева једну суву мотку\, забодену у земљу\, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године\, из дана у дан\, док заиста\, по Божјој сили\, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета\, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!“ Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога. \n\n\n\nПреподобна Матрона Цариградска\n\nИз Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном\, те одбегне\, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом\, то је она била принуђена да промени многа места\, као Емесу\, Синај\, Јерусалим\, Бејрут\, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 година. Живела свега 100 година\, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога\, 492. године. \n\n\n\nПреподобни Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит\n\nСрби по происхођењу\, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије\, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре\, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара\, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа. \n\n\n\nСвети Симеон Метафраст\n\nДаровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима\, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију\, он се врати у Цариград\, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља\, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро. \n\n\n\nПреподобна Теоктиса Пароска\n\nРођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку\, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу\, Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм\, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год. \n\n\n\n\nСветитељ Симеон\, Метафраст прозвани\,\nОн посвети цркви талант богодани\,\nОн љубљаше свеце\, Божије другове\,\nИ описа дивно подвиге њихове\,\nПодвиге у духу\, подвиге у телу\,\nПодвиг мисаони и подвиг на делу.\nОн друг веран беше другова Божијих\,\nОд свих људи у свету Богу најмилијих.\nОн љубљаше оне које и Бог љуби\,\nКроз то љубав своју ка Богу удуби.\nОд љубави к Богу Симеон засија\,\nИ к’о ћилим везен исписа Житија\,\nПоколења нова на све четир’ стране\nДуше своје дивним витештвом да хране\,\nГледећи примере витештва светачког\nСледећи стопама учења отачког.\nО диван је Бог наш посред светитеља\,\nО диван је Господ – Створитељ ангела. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле дугог растанка са својим другом Пајсијем\, посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог\, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем“. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим“. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена\, но блудница\, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени\, да ће је узети себи за жену\, ако му се обећа\, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се\, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу\, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора\, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.“ \nСв. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа\, њени љубавници – страсти\, кнез – Христос\, унутрашња одаја – небеска обитељ\, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу\, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му\, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;\n2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри. \n\n\n\nБеседа\nо спасавајућој благодати\n\nБлагодаћу сте спасени. (Еф. 2\, 5-8) \nКо може појмити и признати\, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу Божјом – ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај\, ко је појмио и видео\, с једне стране бездну смрти и трулежи\, у коју је човек грехом био низвргнут\, и с друге стране висину части и славе\, на коју је човек уздигнут у царству небеском\, у свету бесмртном\, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи\, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу\, из јаме у јаму\, док најзад\, не паде у једну предубоку јаму\, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше\, да му је ту крај\, наједанпут неко стаде више јаме\, пусти дуг конопац детету и викну му\, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син\, који узе дете\, опра га и одену га\, и одведе га у свој двор\, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа\, и што се држало за коноп. Чиме је\, дакле\, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку\, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми\, браћо\, и памтимо\, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти\, и дарован нам је живот у двору Бога нашега. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-onisifor-i-porfirije-sveti-nektarije-eginski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onisifor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261123
DTEND;VALUE=DATE:20261124
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T221017Z
LAST-MODIFIED:20260207T194813Z
UID:6878-1795392000-1795478399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Олимп\, Ераст\, Родион и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 10. новембар\n23. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Олимп\, Ераст\, Кварт\, Родион\, Сосипатер и Терције\n\nБеху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту\, и то: Родион 8. априла\, Сосипатер 28. априла\, а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада\, пострадаше и они\, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске\, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше\, победници бише\, и венцима се славе увенчаше. \n\n\n\nСвети мученик Орест\n\nИз града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше\, да се одрекне Христа и поклони идолима\, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога\, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме“. За то би бијен много\, па струган и трзан\, па опаљиван врелим гвожђем\, па најзад бачен у тамницу\, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза\, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.“ Тада нареди кнез\, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених\, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу\, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце\, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане\, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу. \n\n\n\nСвети Нон\, епископ Илиопољски\n\nБеше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру\, због чега би изабран за епископа 448. год.\, на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу\, где остане до смрти\, наиме до 471. год.\, када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија\, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар). \n\n\n\n\nМлади Орест младост не пожали\,\nПред судијом Христом се похвали\,\nЖивим Богом\, јединим и светим\,\nЗа род људски на Крсту Распетим.\nОрест свети\, шибан по плећима\,\nНаруга се мртвим идолима;\nОрест дивни на огњу спаљиван\,\nРосом Духа Божјег прохлађиван.\nУ ноге му чавле ударише\,\nСве му тело ранама покрише;\nДухом силан Орест се мољаше.\nБлагодарност Богу одаваше\,\nШто га мука таквих удостоји\,\nШто га себи за сина посвоји.\nО Оресте\, Божји угодниче\,\nИ за Христа храбри мучениче\,\nПомози нам до последњих дана\,\nПомози нам твојим молитвама\,\nИ ми чесно живот да кончимо\,\nРаја с тобом да с’ удостојимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПречудни путеви Божјег Промисла показали су се у једном изузетном и чудесном догађају у манастиру Дохијару\, у време блаженог Неофита\, синовца св. Јевтимија. Када по смрти Јевтимијевој Неофит отпоче зидати нову и већу цркву св. Николају чудотворцу\, нестаде му средстава\, и он се поче молити Богу за помоћ. И Бог му поможе на један чудесан начин. Према Дохијарском манастиру лежи полуострво Лонгос или Сика. На том острву имаше Неофит један омањи метох\, близу кога налазио се један кип човечји од камена. На том кипу стајало је написано: „ко мене удари у главу\, наћиће много злата“. Многи су ударали кип у главу\, но нису ништа нашли. Пошље Неофит неким послом манастирског послушника Василија. Овај Василије једног дана стајао пред статуом и чудио се тајанствености онога натписа. У том сунце се роди; и статуа баци своју сенку према западу. Василије узе камен и удари главу сенке\, и ту поче копати\, и нађе котао пун златних новаца. Одмах отрчи и јави игуману Неофиту. Игуман одреди тројицу чесних монаха\, да иду с Василијем на манастирској лађици и донесу злато. Оду\, дакле\, ови монаси\, натоваре злато на лађицу и пођу обратно. Но кад су били на мору\, ђаво им утисне у главу мисао\, да се дочепају тог злата сами за себе. И она тројица чесних монаха\, прелештени ђаволом\, вежу Василија конопом\, обесе му камен о врат\, и баце га у море. Кад је Василије пао на дно мора\, на једанпут му се јаве архангели Михаил и Гаврил као два светла младића\, узму га\, пренесу у Дохијарску цркву и метну у га у закључану цркву пред царске двери. Сутрадан када монаси уђоше у цркву\, нађоше Василија везана где лежи пред олтаром. Игуман га испита и сазна чудесан догађај са њим. У том стигоше и она три монаха\, који видевши Василија жива беху као громом поражени. Њих игуман достојно казни\, а злато узе и доврши цркву\, но не посвети је св. Николи него св. архангелима Михаилу и Гаврилу. Ето зашто се стара Јевтимијева црква у Дохијару назива црква св. Николе\, а нова пак св. архангела Михаила и Гаврила. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно спасење Павлово од змије (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како Павле зграби грања и баци на огањ;\n2. како отровна змија искочи из огња и ухвати му се за руку;\n3. како он отресе змију и не би му ништа. \n\n\n\nБеседа\nо Једином миру и измиритељу\n\nЈер је он мир наш који обоје састав уједно. (Еф. 2\, 14) \nИзмеђу Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан\, који нико од смртних није могао испунити и поравнати. Господ Христос једини могао је то учинити\, и Он је то учинио. Оно што је било удаљено Он је приближио и спојио. Чиме? Крвљу Својом. Наиме Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу\, од које су људи узимали и Богу (односно боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова. Даље\, крв животињска делила је Израиљце и незнабошце\, и по месту где је приношена\, и по божанству коме је приношена\, и по врсти животиње која је приношена\, и по начину како је приношена. Сада је крв Христова пречиста дошла на место све оне крви\, и ова крв Христова уједињава\, збратимљава Израиљце и незнабошце. И једни и други постају крвна браћа\, као што смо и ми сви верни крвна браћа\, због крви Христове\, којом се искуписмо од клетве и којом се и сада хранимо. Међустење ограде\, која је делила и растављала\, Он разори\, и састави руке и срца Израиљаца и незнабожаца. Чиме? Тијелом Својијем. То јест: живом истином\, ваплоћеном истином у Себи. Сен законска замењивала је истину код Израиљаца а басне код незнабожаца. Обоје то Он удаљи и показа живу истину у телу. И свет виде и обрадова се. \nО Господе Исусе Христе\, преблаги Искупитељу наш\, уједини срца нас верних Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-olimp-erast-rodion-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-olimp.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261124
DTEND;VALUE=DATE:20261125
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T221319Z
LAST-MODIFIED:20260207T194902Z
UID:6881-1795478400-1795564799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Мина; свети краљ Стефан Дечански - Мратиндан
DESCRIPTION:Пролог за 11. новембар\n24. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Мина\n\nМисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина\, као истинити хришћанин\, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима\, те напусти и војску\, и град\, и људе\, и све\, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији\, па се спусти у град\, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога\, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога\, неки Пирос\, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир\, име ми је Мина\, био сам официр\, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога\, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га\, стругаху гвозденим четкама\, опаљиваху свећама\, и мучаху разним другим мукама\, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ\, да га не би хришћани узели\, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише\, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени\, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота\, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао\, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу\, да помогне вернима или да казни неверне. \n\n\n\nСвети мученик Стефан Дечански\, краљ Српски\n\nСин краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен\, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу\, и показао му његове очи рекавши: „Стефане\, не бој се\, ево твојих очију на моме длану\, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом\, кротошћу и благочешћем\, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем\, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански\, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости\, благородства и самопожртвовања\, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век\, и као мученик скончао 1336. год.\, примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља\, коме је верно послужио. \n\n\n\nСвети мученици Виктор и Стефанида\n\nВиктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави\, да је и она хришћанка. Виктор би посечен\, а Стефанида растргнута\, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме. \n\n\n\nСвети мученик Викентије ђакон\n\nИз Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа\, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена. \n\n\n\nПреподобни Теодор Студит\n\nЗнаменити игуман Студијског манастира\, велики страдалник за иконе\, мудри устројитељ манастирског живота\, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје. \n\n\n\nСвети Урошица\, кнез Српски\n\nСин краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло. \n\n\n\n\nМучен и прогоњен свети краљ Дечански\nМуке и гоњења поднесе хришћански\,\nИ кад се чињаше од свију побеђен\nОн победник беше\, силан\, неповређен.\nСвог оца победи дугом трпљивошћу\,\nА Кантакузена дубоком мудрошћу.\nСимониду јетку победи ћутањем\,\nА Шишмана цара богопоуздањем.\nОд свог Силног сина он силнији беше –\nУвек су силнији они што не греше.\nЗемаљска се сила свршава без сјаја\,\nА небеској сили нигде нема краја.\nСтефан краљ Дечански\, кротак и умилан\,\nОд небеске силе он бејаше силан\,\nОд Христа му беше и сила и слава\,\nОд Христа му живот\, престо и држава.\nТо увиде Стефан\, и то исповеди\,\nЗато све душмане на крају победи.\nПомоли се за нас\, о чудесни краље\,\nДа нам Бог спасење и милост пошаље. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ\, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци\, који су Словене иначе сматрали варварима\, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова\, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме\, краљу\, о другом Јову?“ рече му игуман\, „буди уверен\, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца\, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим\, да би тамо под тешким подвигом монашким\, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао\, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова\, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду\, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох\, Господе\, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:\n1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева\, и исцели га од срдобоље;\n2. како и многе друге у том месту тако исцели. \n\n\n\nБеседа\nо Творцу новог човека\n\nДа оба сазида собом у једног новог\nчовека творећи мир. (Еф. 2\, 15) \nДошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију\, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља\, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим\, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству\, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима\, јер су и једни и други произашли из њега\, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима\, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском\, тј. царству празног законског формализма\, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште)\, тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника\, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство\, и саздао Цркву Своју свету. \nО Господе Исусе\, свеблаги и свемудри\, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-mina-sveti-kralj-stefan-decanski-mratindan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-mina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261125
DTEND;VALUE=DATE:20261126
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T221527Z
LAST-MODIFIED:20260207T194915Z
UID:6884-1795564800-1795651199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Милостиви; преподобни Нил Синајски
DESCRIPTION:Пролог за 12. новембар\n25. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Милостиви\n\nПатријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир\, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости\, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства\, говорио је он\, не тражи га у крви него у добродетељи\, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем\, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5\, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове\, приђе томе клирику\, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком\, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина\, па ће рећи владици\, да пожури у цркву на службу\, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати\, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења\, 620. год.\, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград\, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург. \n\n\n\nСвети пророк Ахија\n\nИз Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом\, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11\, 29). \n\n\n\nПреподобни Нил Синајски\n\nБио најпре префект у престоници\, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом\, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир\, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних\, и против њих је нужна молитва“. \n\n\n\nПреподобни Нил Мироточиви\n\nРодом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу\, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца\, те се у молитви пожали на свога духовног оца\, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу. \n\n\n\n\nСвети Нил Синајски монасима збори:\n– Исусово име у срцу говори!\nСрце своје вежбај у незлобивости\,\nТело у чистоти и уздржљивости.\nАко си увређен\, претрпи увреду\,\nТако ће увређач осетит’ позледу.\nПлачи за грешником и кад напредује:\nОн у сусрет правди вечитој путује.\nАко трпиш беде\, оне теби служе\,\nТа беде су трње\, на ком расту руже.\nКад се Богу молиш\, пријатност не проси\,\nНо проси што души користи доноси.\nСмрти се не плаши\, ал’ чекај смрт тела;\nПре стида од људи стиди с’ од ангела.\nКлони с’ искушења и сам га не тражи\,\nНо кад само дође\, јунак се покажи;\nКо се благим Христом често причешћује\,\nХристос к’о у храму у њему станује\,\nСа људима мало и ретко говори\nА са Богом често\, и све чешће збори.\nТако Нил Синајски монахе учаше\,\nИ све речи своје делом сведочаше. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМногим светим људима и женама откривено је раније\, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира\, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи“. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт\, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај\, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане\, приготови се за свој исход\, скоро ћеш предстати Господу“. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага\, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској\, он је на самрти имао само трећину једног динара\, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду\, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав“\, одговори Стефан доносиоцу\, „но учиниће ми већу радост\, ако новац\, намењен мени\, буде он раздавао сиромасима“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.)\, и то:\n1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;\n2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;\n3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков\, ни тамница\, ни сама смрт. \n\n\n\nБеседа\nо томе како туђинци посташе чељад у дому\n\nТако дакле више нијесте туђи и\nдошљаци него сажитељи светитеља и\nдомаћи Богу. (Еф. 2\, 19) \nПре доласка Христа Господа изгледало је\, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он\, Христос Спаситељ\, и благовести мир вама\, даљнима и блискима\, и још кроз то приведе обоје\, тј и Јевреје и незнабошце\, у једноме духу ка Оцу. У новој твари\, или новом човеку\, или цркви Божјој\, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа\, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве\, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју\, дух се не мења\, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви\, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована\, и њен камен темељац јесте Светац над светцима\, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они\, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ\, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег\, као Спаситеља\, Искупитеља\, Васкрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе\, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја\, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога. \nО Господе Исусе Христе\, Миротворче и Миродавче\, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-milostivi-prepodobni-nil-sinajski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-milostivi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261126
DTEND;VALUE=DATE:20261127
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T221810Z
LAST-MODIFIED:20260207T194926Z
UID:6887-1795651200-1795737599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Златоусти
DESCRIPTION:Пролог за 13. новембар\n26. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Златоуст\n\nПатријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског\, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“\, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу\, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше\, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости\, подвига и силе речи\, би Јован изабран\, по жељи цара Аркадија\, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком\, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави\, завидљивци га омрзоше\, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године\, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар\, као и св. муч. Василиск (22. маја)\, у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи\, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви\, а тело у Ватикану у Риму. \n\n\n\nСвети мученици Антонин\, Никифор\, Герман и Манета\n\nПрва тројица видевши један пут\, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром\, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске\, у којој се ово и догоди\, Фирмилијан\, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана\, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима\, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога. \n\n\n\nПреподобни мученик Дамаскин\n\nРођен у Галати у Цариграду\, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално\, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега\, и он оде у Св. Гору\, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва\, ради очишћења греха\, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама\, крстити се и викати Турцима\, како је њихова вера лажна\, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице. \n\n\n\n\nЦрква слави светога Јована\,\nЗлатоуста Богом дарована\,\nХристовога великог војника\,\nШто је цркви и понос и дика.\nДубокога и срца и ума\,\nА на речи харфа златоструна\,\nОн порони у дубине тајни\,\nИ улови бисер звездосјајни;\nОн се диже небу у висине\,\nИ објасни божанске истине;\nИсторији сагледа дужину\,\nСву је даде Божијему Сину\,\nОн нам откри греховне ужасе\,\nИ врлине што човека красе;\nПоказа нам најмилије тајне\,\nИ све сласти Раја милобајне.\nЈеванђелист\, тумач Јеванђеља\,\nИ носилац духовног весеља\,\nК’о апостол ревнова за Христа.\nНи уз какву неправду не приста;\nК’о мученик он прими мучење\,-\nМучење је залог за спасење –\nХристов слуга показа се прави\,\nЗато црква Златоуста слави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКазна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима\, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди\, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести\, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше\, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила\, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице\, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године\, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда\, – награда какву само Бог може дати. Аделтије\, епископ Арабски\, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу\, по смрти Златоустовој мољаше Бога\, да му јави\, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе\, и виде јуношу светла\, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе\, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја\, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори\, да му је жао\, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу\, јер он је код Божјег престола\, заједно са Херувимима и Серафимима.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света (Постања 1.)\, и то:\n1. како Бог у почетку створи небо и земљу;\n2. како земља би без вида и устројства;\n3. како се Дух Божји носаше над водом. \n\n\n\nБеседа\nо темељу и о камену крајеуголном\n\nНазидани на темељу апостола и\nпророка\, гдје је камен од угла сам Исус\nХристос. (Еф. 2\, 20) \nТемељ апостола и пророка то је\, браћо\, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен\, који везује пророке и апостоле\, и држи их уједно\, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему\, налазе смисао у Њему\, окрећу се око Њега\, надахњавају се Њиме\, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека\, у једно бесмртно тело\, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем\, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања\, тицало се то појединог човека\, или породице\, или народа\, или свуколиког рода човечјег\, или садашњости\, или прошлости\, или будућности\, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању\, као што је Он глава у телу цркве Божје. \nО Господе Исусе Христе\, стено спасења нашега\, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-zlatousti/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-zlatousti.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261127
DTEND;VALUE=DATE:20261128
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T222001Z
LAST-MODIFIED:20260207T194953Z
UID:6890-1795737600-1795823999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип (Божићне покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 14. новембар\n27. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Витсаиде крај језера Галилејског\, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1\, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити\, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски\, који се устреми на Филипа да га бије\, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики\, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се\, нарочито исцелења болних\, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом\, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина\, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету\, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија\, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана. \n\n\n\nСвети Григорије Палама\, архиепископ Солунски\n\nОтац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник\, и као богослов\, и као јерарх\, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица\, св. Јован Богослов\, св. Димитрије\, св. Антоније Велики\, св. Златоуст\, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година\, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну\, где се налази и красна црква његовог имена. \n\n\n\nСвети Јустинијан\, цар Византијски\n\nПореклом Словенин\, вероватно Србин\, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино\, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова\, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. \n\n\n\n\nЈустинијан велики и славни\,\nВитез крста и цар православни\,\nХрам подиже Божије Мудрости\nДа потраје до прага вечности\,\nДруго сунце – на земљи да сјаји\,\nДа се њиме греју нараштаји\,\nИ клањају Ваплоћеном Слову\,\nДа познаду красоту Христову\,\nЦарства Божјег безмерну висину\,\nУз висину безмерну дубину\,\nУз дубину безмерну ширину\,\nУз ширину безмерну дужину.\nКао сунце усред летњег дана\nЗасја круна цар-Јустинијана\,\nЗасја круна слуге Божијега\,\nПо мудрости понајмудријега\nА по сили понајсилнијега\,\nЈош по вери понајвернијега.\nО велики православни царе\,\nТвоје цркве никада не старе\,\nТвоја вера још се светом блиста\,\nТо је блесак православног Христа\,\nСвети царе Христу се помоли\,\nДа та вера времену одоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре\, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека\, но толико препун\, да се преливаше\, али постепено млеко се претвори у вино\, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића\, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш\, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече\, да било не било жедних за такво пиће\, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању\, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије\, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије\, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1)\, и то:\n1. како над безобличном земљом\, беше свуда тама;\n2. како рече Бог да буде светлост\, и би светлост;\n3. како разлучи Бог светлост од таме\, и би дан и би ноћ. \n\n\n\nБеседа\nо Павлу сужњу\n\nЈа Павле сужањ Исуса Христа за вас\nнезнабошце. (Еф. 3\, 1) \nТо апостол Христов\, браћо\, назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан\, везан љубављу Господа Исуса тако силно\, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако\, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто\, да управо и нема своје воље\, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли\, мисли оно што Христос мисли\, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства\, што није на срам но на славу\, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола\, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се\, браћо\, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу. \nГосподе\, Исусе Христе\, Господе велики и дивни\, вежи нас уза Се\, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-bozicne-poklade/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261128
DTEND;VALUE=DATE:20261129
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T222255Z
LAST-MODIFIED:20260207T195012Z
UID:6893-1795824000-1795910399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Гурије\, Самон и Авив (Почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 15. новембар\n28. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Гурије\, Самон и Авив\n\nГурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне\, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу\, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској\, пропашћемо\, ма нас ти и не убио.“ После љутих мука беху бачени у тамницу\, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад\, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој\, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески\, прими муке за Христа Господа свога\, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење\, подигоше хришћани храм у част три мученика\, Гурија\, Самона и Авива\, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку\, којом се ожени један Гот\, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу\, то се Гот закле на гробу света три мученика\, да никакво зло неће девојци учинити\, него да ће је узети за закониту жену\, пошто је рече\, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу\, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима\, да је спасу. И они јој се јавише у гробу\, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу\, у своју цркву. Сутрадан\, када цркву отворише\, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих\, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. \n\n\n\nСвети мученици Елпидије\, Маркел и Евстохије\n\nПострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа. \n\n\n\nПразник иконе св. Богородице „Купјатицке“\n\nОва икона прво се јавила некој девојчици Ани\, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости\, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома\, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе\, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме\, завуче руку у недра\, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде\, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село\, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\nБогоневесто\,\nХристу Богу ти си била\nтелесни престо;\nНосила си Цара славе\nу телу своме\,\nРодила си Живодавца\nсвету мртвоме.\nКрвљу Својом\, крвљу светом\,\nОн свет избави\,\nТебе\, Дјево\, и сам Себе\,\nславно прослави.\nНо твоја се права слава\nна небу блиста\,\nГде ти седиш с десне стране\nдо Самог Христа.\nАл’ се зраци твоје славе\nк земљи спуштају\,\nИ на путу путницима\nу ноћ сијају.\nСлава теби\, Божја мати\,\nу све векове\,\nПрви храме\, дивни храме\,\nславе Христове! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан\, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих\, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин\, Симонидин син\, и млађи брат Стефанов по оцу\, диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо\, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем\, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски\, да владам над људима са страхом Божјим и правдом\, по примеру предака\, одустани од свог предузећа\, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син\, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица\, но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло\, а Бог устроји добро.“ Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав\, син Драгутинов\, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске\, умири гнев\, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се\, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то\, да ко отима туђе\, губи и своје“. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним\, а не са силним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света (Пост. 1)\, и то:\n1. како Бог рече да буде свод између вода:\n2. како растави воду под сводом од воде над сводом;\n3. како свод назва небо. \n\n\n\nБеседа\nо објави премудрости Божје силама небеским\n\nДа се кроз цркву сад обзнани началима\nи властима на небесима многоразлична\nпремудрост Божија. (Еф. 3\, 10) \nЈесу ли ангели\, браћо\, свезнајући? Нису; јер да су свезнајући\, били би богови. Један је Бог\, браћо\, а ангели су прекрасне слуге Божје. Тајна Ваплоћења није била позната ангелима пре него се збила. И све остале тајне\, у вези са тајном Ваплоћења\, биле су непознате ангелима све док их нису видели објављене у Цркви. Црква је\, дакле\, ново откровење и за саме ангеле свете. Црква је с једне стране нова пројава мудрости\, силе и човекољубља Божјег\, а с друге стране нова пројава богољубља и подвига човекова. Ни сами ангели нису раније знали\, колико се Бог да снизити нити колико се човек да уздићи. То је у цркви показано\, и кроз цркву ангелима обзнањено. О томе апостол говори Ефесцима наведеним речима. Началима и властима\, тј. ни врховима ангелским није унапред било све познато. Многоразлична премудрост Божја\, тј. премудрост раније непројављена\, и ангелима непозната\, а сада у цркви показана у безбројним облицима и приликама и случајевима. \nО браћо моја\, два највећа дела Божја\, до сад пројављена\, јесу стварање света и стварање цркве. И у једном и у другом делу човек је\, браћо\, главни предмет Божје љубави. Да будемо благодарни\, сваким дахом својим благодарни\, преблагодарни Богу. О Боже благи\, Боже милосрдни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-gurije-samon-i-aviv-pocetak-posta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-gurije-samon-aviv.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261129
DTEND;VALUE=DATE:20261130
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T222429Z
LAST-MODIFIED:20260207T195050Z
UID:6896-1795910400-1795996799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Матеј
DESCRIPTION:Пролог за 16. новембар\n29. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Матеј Јеванђелист\n\nБеше Матеј\, син Алфејев\, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза\, или митар)\, и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9\, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод\, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији\, Мидији и Етиопији\, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона\, следбеника свога\, а он се повуче у молитвену самоћу у гору\, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље\, због чега се кнез веома расрди\, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи\, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу\, овога облиста светлост небеска\, тако силна\, да војници не могоше у њега гледати\, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју\, засија од овога такав блесак\, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу\, и кнез прогледа\, – нажалост\, прогледа само телесним очима\, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме\, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку\, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски\, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон\, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године\, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику\, које је убрзо преведено на грчки\, и на грчком до нас дошло\, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се\, да никада није јео месо\, него се хранио поврћем и воћем. \n\n\n\nПреподобни Сергије Малопинежски\n\nРуски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године. \n\n\n\n\nАпостолу своме\, Матеју светоме\,\nСам се Господ јави у земљи црначкој\,\nТо утеха беше борцу мученоме\,\nИ велика сила души му јуначкој.\nЈош му Господ даде штап из руке своје\,\nПред маленом црквом да га он посади\nДокле озелени с цветом разне боје\nИ плод сладак роди\, да се свако слади.\nИз корена доле извор ће потећи\,\nИзвор воде хладне\, жедном ће да прија\,\nА ко се умије хвалу ће изрећи\,\nЛице ће му сјајем чудним да засија.\nАпостол учини како Господ рече\,\nИ пониче дрво\, украси се цветом\,\nИ жива му вода из жила потече\,\nИспуни се црква многобројним светом:\nКо болестан беше исцељење прими\,\nА ко здрав бејаше постаде здравији\,\nЦрнац црно лице прекрасним учини\,\nДивљи народ поста – виноград Божији.\nО чудесно дрво\, да ли га је нама!\nИмамо га\, браћо\, сви га ми имамо\,\nТо је Христос Господ\, Господ над војскама\,\nОн – Дрво Живота – Њим се спасавамо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18\, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе\, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5\, 18). Апостол понавља\, дакле\, заповест Господњу од речи до речи\, и издаје је свима хришћанима без разлике\, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време\, као млад јеромонах\, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник\, старац Јов\, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут\, да св. Григорије у присуству старца Јова\, наводећи речи апостолске тврђаше\, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече\, да је непрестана молитва дужност само монаха\, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити\, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву\, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај\, старче\, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“. Тако\, дакле\, и апостол и ангел потврдили су заповест\, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму\, а оно непрестано на сваком месту и у свако време\, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра\, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама\, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам стварање света\, и то:\n1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;\n2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;\n3. како то би по речи Божјој\, и како би добро. \n\n\n\nБеседа\nо усељењу Христа у срца верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца\nваша\, да будете у љубави укоријењени\nи утемељени. (Еф. 3\, 17) \nСа вером долази Христос у срце\, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво\, дакле\, вера\, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави\, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом\, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе\, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом\, и кад се сједине\, губи се граница међу њима\, те човек не може ни мишљу одредити\, докле иде вера\, а одакле почињу нада и љубав. \nКада се живи Христос усели у њега\, тада он и не гледа више у себи ни веру\, ни наду\, ни љубав\, нити њих именује\, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету\, те не говори више о цвету и о листу него о роду\, о зреломе роду. \nО Господе Исусе Христе\, врховна висино свих напора наших\, последња станицо свих путовања наших\, приближи нам се\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-matej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261130
DTEND;VALUE=DATE:20261201
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241120T222641Z
LAST-MODIFIED:20260207T195100Z
UID:6899-1795996800-1796083199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Григорије Чудотворац; Свети Никон Радоњешки; Св. Максим Патријарх Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 17. новембар\n30. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Григорије Чудотворац\, епископ Неокесаријски\n\nЕво човека Божјега и силнога чудотворца\, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску\, но познавши њену штурост и недовољност\, обрати се учитељима хришћанским\, а нарочито Оригену у Александрији\, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу\, због чега се удаљи у пустињу\, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда\, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову\, па се кријаше по пустињи од изасланика његових\, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети\, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом\, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере\, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима\, заповедао горама и водама\, лечио све муке и болести\, пред гонитељима бивао невидљив\, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки\, само са 17 хришћана\, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански\, само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. \n\n\n\nПреподобни Никон Радонежски\n\nУченик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем\, упокојеним митрополитима Московским\, и рече му\, да не тугује\, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро\, но да ће она проћи\, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год. \n\n\n\nПреподобни Генадије Ватопедски\n\nМонах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици\, којој је манастир и посвећен\, а понаособ икони њеној\, која је стајала онде. \n\n\n\n\nГригорије свети\, и свети и славни\nСјајна звезда\, цркве\, јунак православни\,\nСтазом врло уском Богу се уздиже\,\nКроз патње и сузе он блаженству стиже.\nСамог себе спасе\, поможе многима\,\nПримерним животом\, речју и чудима\,\nНеверним поможе да постану верни\,\nА верним да буду чисти правоверни.\nОтворено небо за њега бејаше\,\nИ у тајне људи јасно проницаше;\nОн науку тајну са небеса прими\,\nСрцем те науке Тројицу учини\,\nТројицу божанску\, јединствену бићем\,\nХриста – животворним и јелом и пићем.\nКа’ што роса чиста сунце у се прима\nТако чиста срца стан су небесима.\nГригорије свети\, с Божијом помоћи\,\nОдоли идолској безмесечној ноћи\,\nНезнабожне крсти\, крсти на хиљаде\,\nИ у покој оде\, крај свог Цара стаде\,\nГригорије свети у Бога измоли:\nЦрква православна врагу да одоли! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСледећи примери из живота св. Григорија нека покажу\, како Бог чува и спасава праведника од напасти. Још док беше на философској школи у Александрији св. Григорије чуваше чистоту и своје душе и свога тела\, као што је чува и очува до краја свога живота. У томе он беше изузетак међу тадашњом распусном омладином. То изазва код његових другова и завист и мржњу. Да би понизили Григорија они нађу и пошаљу једну блудну жену\, да изведе њихову злобну замисао. Једном када Григорије стајаше на неком тргу са најпознатијим учитељима и филозофима\, приђе та скверна жена и поче с виком тражити од Григорија\, да јој плати што јој је тобож остао дужан за нечисту везу с њом. Чувши ово присутни људи једни се саблазнише\, а други расрдише на бестидну жену и почеше је одгонити. Но она још јачим гласом поче викати и новац тражити. Григорије невини поцрвени као што би поцрвенило свако невино створење пред грубом клеветом\, но не показа ни срџбе ни мржње\, него рече једном другу до себе\, да јој да онолико колико тражи\, само да би се што пре уклонила. Друг послуша друга и предаде жени тражени новац. Но у том часу попусти Бог злог духа на жену\, те она паде на земљу\, поче се грчити и трзати\, и зубима скрежетати\, и пену на уста бацати. Видећи то сви се устрашише. А Григорије свети\, незлобив као јагње\, помоли се Богу за њу\, и жена оздрави и устаде. И тако место понижења задоби Григорије још већу славу. – Други пример: када наста љуто гоњење хришћана\, св. Григорије посаветова хришћанима да се скрију\, а и он сам са ђаконом својим склони се на неко брдо. Но војници царски угледаше их и пођоше за њима. Када беху сасвим близу\, помоли се Григорије Богу за помоћ\, и Бог их на једанпут учини невидљивим за гонитеље њихове. Узалуд се војници окретаху у близини њиховој\, не могоше их видети\, те се најзад без њих вратише дома. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам створење света\, и то:\n1. како четвртог дана створи Бог видела велика и мала;\n2. како створи сунце да светли дању\, и месец и звезде да светле ноћу. \n\n\n\nБеседа\nо ширини и дужини и дубини и висини\n\nДа бисте могли разумјети са свима\nсветима\, што је ширина и дужина и\nдубина и висина. (Еф. 3\, 18) \nЕво плода вере и љубави! Ево дарова царских\, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно\, није самолично и оригинално\, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети\, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај\, дакле\, твоје разумевање на њиховом разумевању\, па ако видиш разлику\, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим\, значи достигао си њихову меру вере и љубави\, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје\, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег\, којом од правремена спремаше план спасења\, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова\, због кога се и у Ад спусти лично\, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове\, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина\, и дубина и висина\, све обухватајући\, све објашњавајући\, све призивајући\, све милујући\, све узвисујући. \nО Господе Исусе\, благи Господе наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-grigorije-cudotvorac-sveti-nikon-radoneski-sv-maksim-patrijarh-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261201
DTEND;VALUE=DATE:20261202
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T211324Z
LAST-MODIFIED:20260207T195111Z
UID:6910-1796083200-1796169599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Платон; свети мученици Роман и Варул Отрок
DESCRIPTION:Пролог за 18. новембар\n1. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Платон\n\nОд града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа\, него јавно је проповедаше изобличавајући идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина\, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати\, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима\, одговори му Платон: „две су смрти\, једна времена а друга вечна\, тако два су и живота\, један маловремени а други бесконачни“. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди\, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће\, довикиваше мученик мучитељу\, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење“. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа\, као незнабожачког филозофа\, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени\, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости\, која је Христова\, а он је учитељ оне мудрости\, која је лудост пред Богом.“ По том би Платон бачен у тамницу\, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише\, да Платон могаше живети гладујући тако дуго\, он им рече: „ви се ситите месом\, а ја светим молитвама; вас весели вино\, а мене Христос\, лоза истинита“. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе. \n\n\n\nСвети мученици Роман и Варул\n\nРоман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву\, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш\, начелниче\, кад идеш идолима\, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог“. Разјарени начелник стави Романа на муке\, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете\, по имену Варул\, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога\, јер оно зна Бога правога а ти не знаш“. Началник поче испитивати Варула о вери\, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога\, на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше\, а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово. \n\n\n\n\nВиде Варул муке светога Романа\,\nА Роман Варула тужно уплакана;\nУ Варула душа детињски невина\,\nУ Варула срце чистије од крина\,\nПа началник злобни Варула упита\,\n– Хајде\, дете\, реци истину без мита:\nДа л’ је бољи Христос ил’ богови наши?\n– Бољи\, бољи Христос од идола ваши’!\n– Да сам знао\, дете\, не бих те ни пит’о!\nЧим је Христос бољи? хајде реци и то.\n– Христос је Створитељ света створенога\,\nИдоли су маште царства демонскога. –\nНачалник се збеси па отрока бије\,\nА отроку мило\, па збори гласније:\n– Остав’те се\, људи\, демона проклети’\,\nБог је један Христос\, Он људе просвети. –\nКрај Варула мајка – храбри свога сина:\n– Удостој се\, сине\, мученичког чина.\nКао јагње Варул под мач главу сави\,\nИ Христа\, и себе\, и мајку\, прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко те ко удари по десном твом образу\, обрни му и други (Мат. 5\, 39)\, заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож\, па имаше ћерку младу\, у коју уђе зли дух\, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу\, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника\, који живе у пустињи\, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица\, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе\, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица\, и позове их кући\, да им плати\, па кад буду ушли у кућу\, тада замолите их\, да се помоле Богу за сву чељад у кући\, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац\, оде на пазар у одређени дан\, и нађе једног ученика св. Макарија\, где продаје котарице. Он брзо купи котарице\, и позва монаха кући својој\, да му плати. Када монах уђе у кућу\, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима\, шта се случи. \nИ они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води\, и птице небеске у ваздуху;\n2. како их благослови Бог\, да се рађају и множе. \n\n\n\nБеседа\nо љубави претежнијој од разума\n\nПознати претежнију од разума љубав\nХристову. (Еф. 3\, 19) \nЉубав која претеже разум\, превазилази наше појимање\, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда\, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку\, човек осети неисказани укус љубави Христове\, сладосни и опојни мирис њен\, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске\, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја\, како су речи бледе\, кад треба говорити о љубави Христовој\, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави\, ваплоти се из љубави\, из љубави прими поругу и смрт\, нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства\, славе\, красоте и животворне хране\, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша\, да би могли окусити љубав Његову неописану! \nО Господе Исусе Христе\, животе наш\, мудрости наша и љубави наша\, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-platon-sveti-mucenici-roman-i-varul-otrok/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-platon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261202
DTEND;VALUE=DATE:20261203
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T211625Z
LAST-MODIFIED:20260207T195122Z
UID:6913-1796169600-1796255999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Авдија; преподобни Варлаам и Јоасаф
DESCRIPTION:Пролог за 19. новембар\n2. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Пророк Авдија\n\nРодом из села Витахарамска\, од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима\, Авдије не последова примеру царевом\, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје\, Авдија сабра стотину њих\, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18\, 4). Савременик великог пророка Илије\, Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно. \n\n\n\nСвети мученик Варлам\n\nРодом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима\, због чега уведе га у храм идолски\, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ\, мислећи да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле\, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле\, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња“\, говори св. Василије Велики…. „јер ако пламен руку и опали\, ипак рука држаше огањ као пепео.“ А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели\, посматрали архангели\, сцена је била величанствена\, превазилазећи у истини природу човечју. Гле\, ко не би пожелео видети човека\, који се подвизавао\, а није осећао што је људима својствено\, човека који је сам био и жртвеником\, и жртвом\, и жрецом?“ Када му сагори рука\, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво\, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год. \n\n\n\nПреподобни Варлам и Јоасаф царевић\n\nПодвижници Индијски. Јоасаф беше царевић\, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам\, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста\, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф\, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији\, а он оде у пустињу\, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи\, да се још једном види са својим духовним оцем\, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу\, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година\, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу\, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту\, и преселише се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Илиодор\n\nИз града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се\, ја сам с тобом!“ Бачен у усијаног бакарног вола\, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади\, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну\, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „Мађије су моје Христос!“ Би посечен и оде ка Господу. \n\n\n\n\nБолест\, старост и смрт Јоасаф кад виде\,\nОвог се живота искрено застиде.\n– Гле\, па и ја могу тако болан бити\,\nИ мене ће старост тако погрбити\,\nА смрт може доћи кад јој се не надам!\nУ страдању туђем и ја љуто страдам.\nИма л’ кога живог ко ће тајну знати\,\nКо би мог’о бољи живот показати? –\nИз планине густе тад се Варлам спусти\,\nЦаревићу младом истину изусти.\nИ каза му старац о Богу једином\,\nО Оцу што с Духом царује и Сином\,\nО створењу света\, о прекрасном Рају\,\nО Адаму првом у рајскоме сјају\,\nО проклетом греху што нам смрт донесе\,\nО Христу што за нас тежак крст понесе\,\nО вечном животу бољем од овога\,\nО бескрајној слави царства Христовога.\nКад Јоасаф зачу премудрог Варлама –\nДан му бели грану\, – прође ноћна тама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли\, да је ван опасности\, он погледа доле низ дрво и угледа два миша\, једног белог а другог црног\, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета\, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију\, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека\, када дрво буде оборено. И још угледа\, до самих својих ногу\, четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво\, виде човек на гранама мало меда\, па заборави све опасности\, које га окружаваху\, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт\, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет\, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи\, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије\, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти\, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности\, које их окружавају и вуку у вечну пропаст! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света\, и то:\n1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;\n2. како виде Бог\, да је добро. \n\n\n\nБеседа\nо прослављењу Бога због Христа Господа\n\nОноме слава у цркви због Христа\nИсуса у све нараштаје ва вијек вијека.\nАмин. (Еф. 3\, 21) \nСлава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово\, испуњено силом\, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме\, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова\, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико\, дакле\, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли\, да је његово слављење Бога\, у одвојености и засебности\, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина\, да се један члан губи у множини\, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви)\, не особећи себе од цркве\, он се боље и чује и види пред Богом. \nЊегова душа налази многократног одјека у душама осталих верних\, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе. \nО Господе Исусе\, само од Тебе\, у Теби\, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-avdija-prepodobni-varlaam-i-joasaf/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-avdija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261203
DTEND;VALUE=DATE:20261204
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T211839Z
LAST-MODIFIED:20260207T195133Z
UID:6916-1796256000-1796342399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Григорије Декаполит
DESCRIPTION:Пролог за 20. новембар\n3. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Григорије Декаполит\n\nРођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих\, Сергија и Марије. Када сврши школе\, хтедоше га родитељи оженити\, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима\, као у Византији\, у Риму\, на гори Олимпиској. Где год је био\, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно\, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду\, преселивши се душом у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Прокл\, патријарх Цариградски\n\nУченик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког\, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво\, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград\, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи\, са сестром Пулхеријом. Друго\, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства\, великаша и народа\, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу\, деси се\, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух\, тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори\, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже\, сватыий крјепкiй\, свјатый безсмертный\, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати\, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји\, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године. \n\n\n\nСвети мученици Јевстатије\, Теспесије и Анатолије\n\nБеху ово браћа рођена\, из Никомидије\, од родитеља незнабожачких\, Филотеја и Јевсевије\, који доцније приме веру истиниту од св. Антима еп. Никомидијског\, заједно са синовима својим. Филотеј беше рукоположен за презвитера. Када се он упокоји са женом својом\, наста страшно гоњење хришћана под злочестивим царем Максимијаном\, и три сина Филотејева беху изведени на суд. Суђени\, мучени\, истјазавани на разне начине и најзад на смрт осуђени. Више пута јављаху им се ангели у тамници\, те им даваху ману за храну и испуњаваху срца њихова млада снагом и храброшћу у трпљењу. Када их изведоше на губилиште приђоше им два друга\, Паладије и Акакије\, и разговараху с њима. И док још беху у разговору\, мученици свети предадоше Богу душе своје. Тада им војници одсекоше мртве главе и однеше\, да би их показали судији. Пострадаше за Христа Господа око 313. године и преселише се у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвети Исак\, архиепископ Јерменски\n\nРодио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара Јерменског на двору Византијском. Био десетим архиепископом Јерменским\, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао\, између других ствари\, и преводом Св. Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. године и предстао ка Господу. \n\n\n\nСвете три девице\n\nПерсијанке. У време цара Сапора ове три девице бише гоњене као хришћанке\, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве\, које су лечиле од сваке муке и болести. \n\n\n\n\nУчениче славни славног учитеља\,\nО премудри Прокле\, слуго Спаситеља\,\nТи укрепи веру\, јереси истреби\,\nЗато црква света славопоји теби\,\nИ велича црква великана свога\,\nКој’ прослави себе прославивши Бога.\nКао вешт крманош ти црквом управи\,\nИ чудеса виде\, и Бога прослави.\nВидовита духа\, благодатна ума\,\nТи послужи Духу као гласна струна.\nНаучен од Духа ти научи цара\,\nДа пренесе мошти Златног Патријар’а\nС народом и царем ти сагледа јавно\nЧудеса од мошти’ јављена преславно.\nСад се за нас моли у бесмртном Рају\,\nДа верни до краја у вери истрају! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико од смртних није протумачио посланице апостола Павла са већом љубављу и са већом дубином него св. Јован Златоуст. Да је сам св. Павле себе тумачио\, не би боље протумачио. И гле\, историја нам каже\, да и јесте сам Павле себе тумачио кроз ум и перо Златоустово. Кад је св. Прокл био послушником код златоустог патријарха\, његова служба беше да пријављује посетиоце. Неки велмож би оклеветан код цара Аркадија\, и цар га истера из двора. Тај велмож дође да моли св. Златоуста за посредовање код цара у корист своју. Прокл га хтеде пријавити патријарху\, но погледавши кроз отшкринута врата виде некога човека\, где стоји наднет над патријархом и нешто му шапће у уши\, док патријарх пише. И тако се то продужаваше до саме зоре. Прокл тада рече велможи\, да дође друго вече\, и сам оста у чуду\, ко беше очај човек код патријарха и како могаше непријављен ући у одају патријархову. Друге ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше још у већем чуду. Треће ноћи опет се деси то исто. И Прокл беше у највећем чуду. Па када га Златоуст упита\, да ли није долазио тај и тај велмож?\, одговори Прокл\, да је већ три ноћи чекао да уђе\, но да га он није смео пријавити због неког страног човека\, постаријег и ћелавог\, који је три ноћи нешто шаптао патријарху на уши. Изненађени Златоуст рече\, да се он не сећа\, да је ико последње три ноћи улазио код њега. И када упита послушника свога\, какав изгледаше страни човек\, Прокл показа на икону св. апостола Павла\, и рече\, да беше исти такав. То беше\, дакле\, сам апостол Павле\, који управљаше умом и пером највећега тумача свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како се Бог Света Тројица саветоваше са самим Собом о стварању човека;\n2. како створи Бог човека по образу Своме. \n\n\n\nБеседа\nо владању сходно звању\n\nДа се владате достојно своме звању\,\nу које сте позвани\, са сваким смирењем\,\nкротошћу и дуготрпљењем. (Еф. 4\, 1-2) \nДа се не гордите\, да се не гневите\, да не малодушествујете; јер је све то недостојно звања хришћанскога. А то је звање тако високо и дивно\, да се тешко човеку од гордости чувати; тешко се уздржати изнад малодушности при опасностима и губитцима. Против три нездрава стања апостол истиче три здрава стања\, и то: против гордости смирење\, против гневљивости – кротост\, против малодушности – дуготрпљење. Ове три врлине\, смирење\, кротост и дуготрпљење не изражавају\, рећиће се\, у пуној мери висоту хришћанскога звања. Но ништа у овоме свету не изражава потпуно висоту хришћанског звања. Драгоценост и богатство тога звања не може ни да се види овде на земљи\, то је као затворен сандук\, кога човек носи затворена по овоме свету\, а отвара и износи блага из њега у ономе свету. Висоту хришћанског звања могао би само онај да оцени ко би се могао уздићи до највиших небеса и видети Христа Господа у слави\, са ангелима и светитељима. Ту је победнички скуп свих богоугодника са земље\, који се удостојише високе\, високе почасти. \nГосподе Исусе Христе Боже наш\, Твоје име најдраже нам је име. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-grigorije-dekapolit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije-dekapolit.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261204
DTEND;VALUE=DATE:20261205
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T212057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195206Z
UID:6919-1796342400-1796428799@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
DESCRIPTION:Пролог за 21. новембар\n4. децембар по новом календару \n\n\n\nВаведење Пресвете Богородице\n\nКада се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења\, доведоше је родитељи њени свети\, Јоаким и Ана\, из Назарета у Јерусалим\, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини\, да узму учешћа у овој светковини\, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама\, па онда Пресвета Дјева\, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима\, како и приличи кћери царевој\, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља\, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен\, а она онда сама брзо узиђе до врха\, где је срете првосвештеник Захарија\, отац св. Јована Претече\, и узевши је за руку уведе је\, не само у храм\, него у Святая святыхъ\, у Светињу над Светињама\, у коју нико никада не улажаше осим архијереја\, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели\, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма\, иза друге завесе\, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу\, према закону\, примише благослов од свештеника\, и вратише се дома\, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често\, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света\, Пресвета Дјева оста као сироче\, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу\, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу\, сроднику своме у Назарет\, да под видом обручнице живи у девствености\, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка\, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика. \n\n\n\n\nРодитељи Свету Дјеву\nУ храм свети увођаху\,\nИ по своме обећању\nГосподу је предаваху:\nХрам се у храм увођаше\,\nДок ангели запојаше\,\nЗапојаше у милини\nМалој Дјеви у белини.\nНашу Дјеву деве прате\nСа химнама и свећама\,\nЗахарија приводи је\nСветињи над Светињама;\nУ светињу уводи је\nГде се страшна тајна крије\nГде је ћивот од завета\,\nГде је златна кадилница\,\nГде је жезал и где мана\,\nГде свих тајни сакривница –\nТу се води Дјева чиста\,\nТајни ћивот живог Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје\, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи\, мислећи за себе да је достигао савршенство\, мољаше се Богу још\, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум\, да иде на далеко некоме старцу духовнику\, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека\, који их добро угости\, давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше\, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво\, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца\, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца\, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела\, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан\, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено\, осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир\, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан\, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји\, осим сина му\, који би\, ако би одрастао\, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете\, да му душу спасем за времена због доброте очеве\, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти\, старче\, иди у своју келију и немој се трудити улудо\, испитујући оно што је у власти јединога Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Бог човека од праха земнога;\n2. како му дуну у нос дух животни;\n3. како поста човек душа жива. \n\n\n\nБеседа\nо вернима као једном телу и једном духу\n\nЈедно тијело\, један дух. (Еф. 4\, 4) \nДа се старају верни\, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера\, без цепања\, без јереси\, без самовоље: цела црква је једно тело\, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав\, љубав пламена свих верних према Христу\, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету\, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв\, ни исти језик\, ни исто огњиште\, ни исти родитељи\, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек\, у времену и у вечности – Једно тијело\, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру\, хладни љубав; гордост ствара јереси\, цепа цркву\, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог\, браћо\, сачува од гордости\, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе\, Теби Главо Цркве\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/vavedene-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/vavedenje-presvete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261205
DTEND;VALUE=DATE:20261206
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T214420Z
LAST-MODIFIED:20260207T195220Z
UID:6922-1796428800-1796515199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Филимон\, Апфија и Архип; св. Мученица Кикилија
DESCRIPTION:Пролог за 22. новембар\n5. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученица Кикилија (Цицилија)\n\nРођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство\, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина\, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак\, и то са неким незнабошцем\, Валеријаном\, она прве ноћи усаветова младожењу\, да иде епископу Урбану и крсти се\, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже\, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд\, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита\, откуда њој толика смелост\, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.“ После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату\, но не може је убити; само је рани\, и из ране истицаше крв\, коју верни сабираху у мараме\, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме\, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике. \n\n\n\nСвети Калист\, патријарх Цариградски\n\nНазват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори\, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита\, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију\, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори). \n\n\n\nСвети мученик Менигнос\n\nРодом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна\, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу\, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се\, ја сам с тобом.“ У том часу окови се његови растопише као восак\, тамница се отвори сама од себе\, и он изађе. Поново ухваћен\, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу\, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа. \n\n\n\nСвети праведни Михаил војник\n\nБугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији\, а 1206. год. цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново. \n\n\n\nСвети апостоли Филимон\, Архип и Апфија\n\n(види 19. фебруар). \n\n\n\n\nЦицилија вером силна\,\nвером богата\,\nОд звезда јој вера лепша\,\nскупља од злата.\nЗа Господа као за крст\nсебе прикова\,\nМладост\, радост\, брак и почаст\,\nХристу жртвова.\nНишт’ нe може демон љути\nда јој украде;\nКад јој само тело оста\,\nХристу га даде.\nИ свет сав би она дала\nза љубав Христу\,\nИ два света с телом својим\nи душу чисту.\nТакав пламен вера пали\,\nпламен љубави.\nЦицилија тим пламеном\nсебе прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗалуд сав труд око учења\, без труда око чистоте вере и живота. Небески свет се не открива ученоме него чистоме. Кад је света Кикилија била уведена прве ноћи у брачну одају са својим младожењом Валеријаном\, она рекне младожењи: „хоћу да ти кажем једну тајну: овде је ангел Божји\, чувар моје девствености\, кога ти не видиш; он стоји овде спреман да заштити мене\, слушкињу своју\, од насиља; ако ме се само дохватиш\, он ће те убити“. Чувши то Валеријан поче молити Кикилију\, да му покаже ангела\, да га и он види. Одговори му девица: „ти си човек који не познајеш истинога Бога\, и не можеш видети ангела Божјег док се не очистиш од скверне свога неверовања“. Када се Валеријан крсти\, виде ангела у великој светлости и красоти неизреченој. Исто тако и Тивуртије\, брат Валеријанов\, када се крсти и промени живот свој од нечистоте на чистоту\, виде свете ангеле и разговара с њима. Исто тако и Максим\, састрадалник њихов\, када она два брата беху посечени\, закле се клетвом великом пред џелатима и народом унаоколо говорећи: „видим ангеле Божје\, светле као сунце\, како узимају душе из тела мученика\, као красне девице из брачног чертога\, и како их са великом славом узводе на небеса“. \nНо то што он виде не видеше нити могоше видети неверни и нечисти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДо созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог насади рајски врт у Едему на истоку\, и онде смести човека;\n2. како Бог учини те у Рају никоше дрвета лепа за гледање и добра за јело;\n3. како Бог изведе пред човека све животиње\, и човек им надеде имена. \n\n\n\nБеседа\nо томе шта чини јединство верних\n\nЈедан Господ\, једна вјера\, једно\nкрштење\, један Бог и отац свију. (Еф. 4\, 5-6) \nЕво разлога крупног\, прекрупног\, и јасног прејасног\, због чега ми хришћани сви треба да држимо јединство Духа у свези мира\, и да будемо једно тијело и један дух. Јер нам је један Господ Исус Христос\, наш Создатељ\, Искупитељ и Васкрситељ. И нема два права Христа\, да би било двојство међу нама. Једна иста крв проливена је с Крста за све нас\, као што су једна иста уста молила се за све нас у Гетсиманији. Једну веру имамо у Тројицу Божанску\, неразделну и животворну\, Оца и Сина и Духа Светога\, једно суштаство\, три ипостаси: у Оца нерођеног\, у Сина рођеног\, и Духа од Оца исходног. Једно крштење имамо у име Оца и Сина и Духа Светога; крштење трикратним погружавањем у воду\, за смрт греху и ђаволу а за васкрсење и живот Христу Господу. Један Бог и Отац свију – то је Отац Господа Исуса Христа\, Сина Божјег јединородног\, који и нас кроз Христа и због Христа усиновљава и даје нам право говорити Му: Оче наш. Видите ли\, браћо моја\, какве нас везе везују? Јачим везама ни звезде нису везане међу собом\, ни вода за земљу\, ни огањ за ваздух. Видите ли\, како крупни прекрупни разлози позивају нас на јединство? Све друго што би нас од леве стране наговарало на подвојеност\, ситно је према овим разлозима као зрно песка према високим планинама. Не може ђаво разорити јединство наше\, ако му ми не помогнемо. Не може нас ђаво никад покорити\, ако му се сами не предамо. \nО Господе Исусе\, слатки и благи\, како си нас чврсто везао за вечно добро! Одржи нас у тој вези. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-filimon-apfija-i-arhip-sv-mucenica-kikilija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kikilija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261206
DTEND;VALUE=DATE:20261207
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T214635Z
LAST-MODIFIED:20260207T195337Z
UID:6925-1796515200-1796601599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Амфилохије Иконијски; свети Григорије; свети Александар Невски
DESCRIPTION:Пролог за 23. новембар\n6. децембар по новом календару \n\n\n\nСвети Амфилохије\, епископ Иконијски\n\nЗемљак\, друг и пријатељ св. Василија Великог и других великих светитеља из IV столећа. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру\, где као отшелник проживи у подвигу 40 година. Догоди се тада\, те се упразни епископска столица у Иконији\, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа Иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II Васељенском Сабору 381. год. Ревносно се борио против Македонија злочестивог\, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање\, цар сеђаше на престолу\, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије\, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши Амфилохије свети поклони се цару Теодосију\, а на Аркадија\, сина царевог\, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома\, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „видиш ли\, царе\, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога\, одвраћа се с ненавишћу од оних\, који хуле Њега\, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси“. Чувши ово цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом\, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова св. Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. год. у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни. \n\n\n\nСвети Григорије\, епископ Акрагантски\n\nРођен у Сицилији близу града Акраганта\, где је доцније епископ био\, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим\, чудесним начином изабран за епископа\, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац\, јер је био велики угодник Божји\, велики духовник и подвижник. Участвовао на V Васељенском Сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајем VI). \n\n\n\nСвети Александар Невски\n\nСин кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви\, 15. јула 1240. године\, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу\, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој 43. години. \n\n\n\nСвети Митрофан\, епископ Воронежски\n\nСлавни руски јерарх\, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. нов. 1703. год. Чудотворне му мошти откривене 1832. год. \n\n\n\n\nВитез Христов свети Александар\,\nКнез народу а слуга Господу\,\nВладар земље\, а роб Свемоћнога\,\nТо је цело житије Невскога.\nСпоља раскош\, унутра плакање\,\nСпоља борба\, унутра тишина\,\nСпоља варка\, унутра истина\,\nХристос – мета овом богатиру\nИ у рату и привидном миру.\nУ муци му – Христос радовање\,\nУ страдању – Христос поуздање\,\nУ победи – Христос победитељ\,\nИ у смрти – Христос васкрситељ.\nСве му Христос – у обадва света!\nОн му конак\, Он животна мета.\nКнез побожни даде пример роду\nКако треба служити Господу.\nСвети кнеже\, помози и нама\,\nСветлом силом\, светим молитвама! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог попушта беду на праведнике\, да их што јаче прослави. Јер савладана беда најјаче објављује славу Божју и славу праведничку. Григорије свети Акрагантски беше у свему праведник и угодник Божји. Но Бог попусти беду на њ\, сличну беди\, која некад постиже св. Атанасија и св. Макарија. Наиме\, два свештеника\, Савин и Крискент\, којима Григорије много добра учини\, не могоше никако подносити добродетељи Григоријеве. Јер таква је особина порочности\, да никако не може да подноси добродетељ. Савин и Крискент\, дакле\, нађоше неку јавну жену блудницу и потплатише је\, да оклевета Григорија\, да је он имао везе са њом. Једном када Григорије беше у цркви\, жена се та увуче у његову спаваћу собу; а када он дође с народом из цркве\, та жена се појави из његове собе. Тада она двојица свештеника почеше викати на Григорија\, као на блудника. Григорије беше присебан и готов на свако страдање. Затворише га у тамницу и спроведоше у Рим. Папа поверова клеветницима\, те две и по године држа Григорија у тамници без суда и осуде. Тада се сазва сабор\, на коме се имаше пресудити ствар Григоријева. Но пре него људи пресудише\, Бог пресуди. Она жена полуде\, и као сумашедша би доведена пред сабор. Као безумна она не умеде ништа одговарати. Григорије чудотворац помоли се Богу за њу\, и она оздрави\, јер зли дух изиђе из ње. И она кроз плач посведочи\, да је потплаћена\, да оклевета Божјег човека\, и да ју је одмах после те клевете зли дух поседнуо и држао у својој власти. А Савину и Крискенту\, са осталим клеветницима\, – преко 100 њих на број – наједанпут лица поцрнеше као угарак. И бише клеветници кажњени прогонством. \nГригорије свети би враћен на своју епархију и са великим торжеством примљен од народа свога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог даде првим људима све биље и све родно воће за храну;\n2. како забрани јести од дрвета познања добра и зла и то под претњом смрти. \n\n\n\nБеседа\nо благодати и даровима\n\nА свакоме се од нас даде благодат по\nмери дара Христова. (Еф. 4\, 7) \nЕво начела различности међу хришћанима. Најпре је апостол набројао оно што нас чини једнаким – а то је: један Господ\, једна вјера\, једно крштење\, један Бог и отац свију – сада пак истиче оно што нас\, и ван наше воље\, чини неједнаким. Наиме\, неједнаким нас чини мера дара Христова\, према којој се даје благодат Духа Светога. Христос је глава великога тела\, које се зове Црква. Он строји то тело\, и посебице сваки члан тога тела; Он је стројитељ\, и Он је једини познавалац плана грађевине. Он не дозвољава\, да један члан у тој грађевини буде несразмерно велики или несразмерно мали. Он даје меру свему и свакоме. Тако Он одмерава овоме пет таланата\, томе два\, а ономе један. Да се нико не срди и да нико не завиди. Да се не срди\, јер ако је мање примио мање ће и одговарати; да не завиди\, јер оно што неко има више\, није његово него Божје. Ако ли има много\, много ће му се и тражити\, све како је речено у божанској причи о талантима. О браћо моја\, нека свак од нас\, буде свесан мере дара свога и одговорности своје. Поштујмо и свој дар и дар суседа нашег\, јер су сви дарови од Бога и Божји. \nГосподе Исусе\, дародатељу велики дарова различитих\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-amfilohije-ikonijski-sveti-grigorije-sveti-aleksandar-nevski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-amfilohije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261207
DTEND;VALUE=DATE:20261208
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T214836Z
LAST-MODIFIED:20260207T195243Z
UID:6928-1796601600-1796687999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Екатерина
DESCRIPTION:Пролог за 24. новембар\n7. децембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Екатерина\n\nЋерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка\, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса\, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији\, медицини\, риторици и логици\, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине\, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању\, позва 50 најмудријих људи\, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци\, по молитви св. Екатерине\, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници\, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји\, заустави и изломи точак\, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години\, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају. \n\n\n\nСвети великомученик Меркурије\n\nКада цар Декије ратоваше једном против варвара\, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским\, званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји\, даде му мач у руке и рече му\, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости\, секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина\, што Меркурије пред царем не сакри\, него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише\, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду\, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше\, тело му поста бело као снег\, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251-259. год. \n\n\n\nСвета девица Мастридија\n\nЖивела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти према њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу\, а видећи да се не може лако отрести разузданога младића\, св. Мастридија упита га једном\, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила\, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе. \n\n\n\n\nКатерина Мудра\, земаљска царица\,\nРади Христа Спаса поста мученица.\nМаксенције глупи живот јој понуди\n– Само\, вели\, жена\, жена мени буди! –\nКатерина света\, чиста као злато\,\nМаксенцију цару одговара на то:\n– Ја женика имам\, Христа васкрслога\,\nИ не желим љубав мужа трулежнога.\nТи ми тело иштеш\, – трулеж трулеж тражи\nДок се дух бесмртни бесмртношћу блажи.\nТелесна се кора мора да исуши\,\nЧовек прави брине о бесмртној души.\nЧини што ти драго\, и на муке мећи\,\nНа огњу ме пеци\, на точку окрећи\,\nЈа се своје душе одрећи не могу\,\nНи ван Христа другом поклонити Богу.\nНо запамти\, царе\, скоро ћеш умрети\,\nИз твога ће леша црви узаврети\,\nЦрви ће те славит’ црви ће те јести\,\nКлетва ће те пратит’ клетва ће те срести.\nЈер ратујеш с Христом\, са јачим од смрти\,\nПод камен си стао\, Он ће те сатрти. –\nКатерино света\, Христова невесто\,\nРад истине вечне презрела си престо\,\nЗато сад царујеш у царству без краја\,\nС ангелима певаш сред сладосног Раја. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај\, да узимају за цара човека странца\, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили\, они би га обукли у сваку красоту\, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година\, они би свога цара расцарили\, одузели би му све благо\, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво\, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова\, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара\, опет странца и опет само на годину дана; па трећег\, па четвртог\, па петог\, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу\, шта бива с царевима у том граду на крају године\, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво\, он се нађе усред огромне количине хране\, и сребра и злата и драгог камења\, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет\, грађани представљају зле духове\, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним\, но на крају смрт прекида све и они\, наги од сваких добрих дела\, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела\, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет\, где их чека нагомилано богатство њихово\, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог изведе пред Адама све животиње\, птице и зверове\, да види како ће их Адам назвати;\n2. како Адам надеде име сваком живинчету\, и свакој птици и сваком зверу. \n\n\n\nБеседа\nо Ономе који сиђе и узиђе\n\nКоји сиђе то је онај који и узиђе\nпревише свих небеса да испуни све. (Еф. 4\, 10) \nГоспод Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско\, тако ниско\, да се ниже није могло\, а по том се дигао високо\, тако високо\, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље\, тј. у сами ад\, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце\, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду\, Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао\, без икакве измене\, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није\, дакле\, једно Син Божји а друго Син Човечји\, као што су говорили јеретици\, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност\, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче\, данас и сутра\, тако је исти у низини и на висини\, на земљи\, у аду\, и на небесима. Понизио се ниже свих људи\, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси\, понизиће се\, а ко се понижава\, узнеће се (Мат. 23\, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи\, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом\, а грех – понижењу бесповратном и вечном. \nО Господе Исусе\, који све испуњаваш силом Својом\, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-ekaterina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ekaterina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261208
DTEND;VALUE=DATE:20261209
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T215057Z
LAST-MODIFIED:20260207T195255Z
UID:6931-1796688000-1796774399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Климент
DESCRIPTION:Пролог за 25. новембар\n8. децембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Климент\, епископ Римски\n\nРођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата\, пловећи по\, мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове\, па се и он изгуби. Тада Климент\, будући 24 године стар\, пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву\, по том се придружи апостолу Петру\, коме већ следоваху његова два брата\, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову\, као старицу просјакињу\, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица\, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола\, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин\, потом Клит\, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом\, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца\, да пишу житија хришћана мученика\, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон\, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу\, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље\, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана\, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову\, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату\, 101. године. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија. \n\n\n\nСвештеномученик Петар\, архиепископ Александријски\n\nУченик и следбеник светог Теоне\, архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. године\, а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време\, када су над вернима чинили насиље споља неверници\, а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије\n\nНикада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника\, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање. \n\n\n\n\nПлеменити Климент од племићска рода\nПоста ревним слугом живога Господа.\nСву сујету презре раскошнога Рима\,\nУздиже се духом над варкама свима.\nДуховно га сродство за Петра привеза\,\nОд телесног сродства са царем одвеза.\nКао звезда јасна он у Риму сјаше\,\nЧасним Крстом таму густу разгоњаше;\nАпостолску цркву украси\, утврди\,\nИ немоћне силе демонске расрди.\nПодиже се бура од демонских сила\,\nДа би свеца Божјег смрћу уморила.\nУмори му тело; душа у Рај оде\,\nОста свето тело на дну морске водe.\nСтрунуло би гвожђе за осам векова\nАл’ не струну тело витеза Христова\,\nНо чудеса многа преславна пројави\,\nИ уз Христа Бога Климента прослави.\nО Клименте свети\, помози и нама\nПред престолом Божјим твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа св. Петра Александријског прича се\, да се никад није успео и сео у престо патријаршијски у цркви\, него је стајао или седео пред степеницама престола. Кад су верни почели негодовати\, што њихов архијереј не седи на своме месту\, он одговори: „Кад год се приближим престолу видим неку небесну светлост и силу на њему\, зато се не усуђујем да се успнем и седнем.“ Осим овог виђења св. Петар имао је и друго једно још чудесније. Када је он седео у тамници\, нечестиви Арије јеретик лицемерно претвори се као да се каје за своју јерес и посла реч сужњу Петру\, да се одриче своје јереси и молбу да га Петар прими поново у цркву. А ово Арије учини само зато што помишљаше\, да ће Петар бити погубљен\, те да се он дочепа престола патријаршијског\, са кога би после ширио и утврђивао своју јерес. Пре него што даде ма какав одговор Петар се мољаше Богу у тамници. За време молитве необична светлост обасја тамницу\, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак\, сијајући јасније од сунца\, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон)\, која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи\, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу\, па узвикну: „Ко Ти\, Спасе\, ризу раздра?“ Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра\, јер одели од Мене људе Моје\, које задобих крвљу Мојом. Но пази се да га не примиш у општење с црквом\, јер лукаве и враждебне мисли има на Мене и на људе Моје.“ Чувши ово св. Петар одговори својим свештеницима Ахилу и Александру\, да он не може примити молбу Аријеву\, јер је лажна и лукава. И изрече светитељ проклетство на Арија у оба света. Још прорече\, да ће после њега бити патријарх најпре Ахил а по том Александар. И би тако. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како Бог пусти тврди сан на Адама\, и узе му једно ребро;\n2. како Господ Бог створи од ребра Адамова жену Еву и приведе је Адаму;\n3. како је ту основ и разлог тајанствене привлачности и јединства мужа и жене. \n\n\n\nБеседа\nо разделењу служби и звања\n\nИ он је дао једне апостоле\, а једне\nпророке\, а једне благовеснике\, а једне\nпастире и учитеље. (Еф. 4\, 11) \nКао што у телу човечјем разни органи имају разне службе\, но сви дејствују у хармонији на добро целога тела\, тако је Господ установио и у цркви\, која је тело Његово\, разне органе са разним службама. На првом месту долазе апостоли\, којима није дата само једна част но све части\, нити једна служба но све службе\, нити један дар но сви дарови благодатни. Апостоли су били једновремено и апостоли и пророци\, и благовесници\, пастири и учитељи. Звање апостолско више се не повторава. Великих апостола било је дванаест\, и тринаести апостол Павле\, а мањих апостола било је 70. Пророци су они који примише дар прорицања од Духа Светога. Овде се не мисли на пророке старозаветне него на новозаветне (Дела Ап. 11\, 27; 21\, 10; 13\, 1). Пророци су били и бивају без обзира на сталеж и положај. Благовесници су прво јеванђелисти\, који написаше јеванђеља; по том мисионари\, који шире учење Христово међу невернима; најзад и тумачи Светога Писма\, који писмено излажу истину хришћанску за све и свакога. Пастири и учитељи – то је једно и исто звање\, јер тешко је замислити пастира\, а да није учитељ у исто време. Пастири су ограничени на извесно место и на извесан број верних\, које они руководе ка спасењу\, и управљају црквом Божјом. \nТако је све уредио Господ преко Својих апостола светих. Благо оном ко зна своју службу и дар од Духа примљен\, и ко до краја послужи према назначењу. Као што Дух Свети сада раздаје дарове\, тако ће Господ у своје време раздавати награде. \nО Господе Душе Свети\, Боже истинити\, помози нам до краја да у смирености употребимо дарове Твоје на добро цркве Христове и на наше вечно спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-kliment/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-kliment.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261209
DTEND;VALUE=DATE:20261210
DTSTAMP:20260420T131113
CREATED:20241130T215345Z
LAST-MODIFIED:20260207T195415Z
UID:6934-1796774400-1796860799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Алимпије Столпник
DESCRIPTION:Пролог за 26. новембар\n9. децембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Алимпије Столпник\n\nРођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота\, молитве и богомислија\, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града\, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст\, и сазида храм у част св. Ефимије\, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок\, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху\, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве\, утехе\, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира\, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса\, указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји\, да га често обасјаваше небеска светлост\, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори. \n\n\n\nПреподобни Јаков Отшелник\n\nИз Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год. \n\n\n\nПреподобни Стилијан\n\nПафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу\, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао\, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу\, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима. \n\n\n\nПреподобни Никон „Покајаније“\n\nРодом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку\, примиће стоструко и наследиће живот вјечни\, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир\, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима\, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније“. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год. \n\n\n\nСвети Инокентије Иркутски\, чудотворац\n\nСкончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год. \n\n\n\n\nОдвезан од ствари\, одвезан од света\,\nОд житејских брига и од страсног гњета\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНа столп висок\, висок\, он себе уздиже\,\nТек даље од земље\, – Богу ближе\, ближе!\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију.\nНек громови грме\, погодити неће\,\nГромовима Господ управља и креће.\nСав предан молитви и богомислију –\nТо донесе славу светом Алимпију…\nМолитвом просија као сунце јасно\nИ име му оста кроз векове гласно.\nМисао о Богу створи бесмртника\,\nАлимпија дивног\, Божјег угодника.\nНа небу се сада столп велики сија\,\nТо је светла душа светог Алимпија.\nИ сада молитви сав је предан за нас\nАлимпије\, столпник – и јуче и данас.\nОд њега се и сад зли духови крију\,\nА ми радујемо – светом Алимпију. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни\, као један доказани факт\, а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи\, но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом\, и непрестано се мучио питањем\, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако\, да се он срете с неким човеком\, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента\, да се одмах крене из Рима у Јудеју\, да би тамо\, у самој колевци хришћанске вере\, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. \nКада је чуо проповед апостола Петра\, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих\, Климент презре сва нагађања философска\, и срдачно усвоји веру Христову\, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда\, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог\, и јасно сазнање о загробном животу и суду\, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот\, тј. на испуњење свих заповести Божјих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света\, и то:\n1. како створи Господ Бог човека\, и жену од човека;\n2. како Адам и Ева беху наги\, и не беше их срамота\, јер не знађаху још за грех. \n\n\n\nБеседа\nо циљу разделења дарова\, служби и звања\n\nДа би се свети усавршили\, на дјело\nслужбе\, на сазидање тијела Христова. (Еф. 4\, 12) \nЗато је Дух Свети разделио дарове\, и учинио једне апостолима\, друге пророцима\, друге опет благовесницима\, и пастирима и учитељима\, – да би се свети\, тј. верни хришћани\, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене\, те је једна част и служба родитеља\, друга част и служба одраслих синова и кћери\, трећа част и служба неодрасле деце и слугу\, но све укупно служи на корист једно другоме\, тако и у дому Божјем\, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба\, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово\, црква Божја света. Сваки верни\, помогнут од других\, расте и развија се као члан тога тела\, у светости и чистоти\, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело\, од почетка до краја времена\, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи\, па до Суда Страшнога\, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности\, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати\, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала\, од цигаља живих\, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту\, све прекрасно\, у целини и у деловима. Ево\, браћо\, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег\, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших. \nО Господе Исусе\, човекољубиви Господе наш\, не одбаци нас као лошу грађу\, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-alimpije-stolpnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/pre-alimpije.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR