BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260409
DTEND;VALUE=DATE:20260410
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250406T204354Z
LAST-MODIFIED:20260201T175204Z
UID:7466-1775692800-1775779199@stsavanyc.org
SUMMARY:Велики четвртак (Велико бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 27. март\n9. април по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Матрона\n\nКао сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа\, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа\, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка\, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву\, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи\, а од синагоге јеврејске Он одступи“. Бесна због тако мужественог одговора\, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају\, где је\, поврх тога\, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране\, а Александар епископ\, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице\, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући\, са кога је бацила доле тело Матронино\, она се омакне\, падне на калдрму и разбије се на мртво. \n\n\n\nПреподобни Јован Прозорљиви\n\nБеше дрводеља до своје двадесет пете године\, а онда\, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом\, удаљи се у пустињу\, где проживе до смрти своје\, тј. до деведесете године. Телесан\, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека\, који му се приближи\, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама\, монасима\, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену\, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости\, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење\, муж њен потврди да је\, заиста\, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности\, као основној врлини\, увек наводећи примере из живота\, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху\, да се поклони сатани\, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он\, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно\, клечећи на молитви\, у деведесетој својој години. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије\n\nУченик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису\, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века. \n\n\n\n\nПрозорљиви Јован\, учитељ смерности.\nO смерности рече\, сa плачем радости:\n– O љубезна чеда\, децо правоверна.\nБогу сте милија што сте више смерна\nБез смерности подвиг ништа не помаже\,\nОхол душу своју ђаволу предлаже.\nАко душу своју испразниш од себе.\nТад ћe Господ живи испунити Тебе.\nШта смерније има од самога Бога?\nОн нигде првенства не истиче Свога.\nПотајно\, без вике. Он свет сав успреми.\nЗато луди мисле да Га чак и нема.\nВаздух да не дува\, не цичи\, не вије\,\nЛуди би и за њ’га рекли да га није!\nКо смерност имаде\, себе укорева\,\nУ свакој врлини тај лако успева.\nСмерност ништа није до нишчета духа\,\nСпасова је она блажена поука:\nНемати у себе никаква уздања.\nУ Бога положит сва своја надања\,\nTo je света смерност. Kо год њу наруши\nTaj најцрњу пропаст спрема својој души\,\nСвих светаца мисли у томе су строге.\nНико се не спасе без смерности многе!\nСмеран је радостан\, јер Бог њиме влада.\nСмеран што и спасен\, o љубазна чада! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко помишља о злу\, у том нема чистоте“\, вели св. Симеон Нови Богослов\, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?“ Видиш ли\, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља\, макар и не делао никакво зло\, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа\, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога\, и ума свога\, од злих помисли. Какав је то напор\, о томе постоји читава наука\, која је у наше дане постала готово сасвим закључана\, чак и за хришћане\, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена\, које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли\, овога корена свију зала\, био је циљ великих подвижника\, пешчерника и безмолвника. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти и то:\n1. како Он\, који је васкрсавао мртве\, виси на крсту мртав телом\,\n2. како је Он умро ради нас\, да ми имамо више живота\, и више истине о бесмртном животу. \n\n\n\nБеседа\nо хришћанима као царевима и свештеницима\n\nИ учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике. (Откр. 5\, 10) \nГоспод Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник – да му буду сасвештеници. Као Свемоћан – да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан – да участвују у бесмрћу Његовом. Као Свети – да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли – да сви буду деца васкрсења. То је Господ хтео\, и зато је и сишао на земљу\, да нас издвоји од животиња\, да нас уздигне над животом животињским\, и да нам да достојанство над свом видљивом твари\, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха. \nЗбог овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет\, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кад год подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио\, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла\, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму\, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима\, и повукао нас навише\, на висину\, на светлост и чистоту\, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима\, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима. \nО браћо\, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини\, једини наш пријатељ који се не мења. \nГосподе\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-matrona-solunska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matrona.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260410
DTEND;VALUE=DATE:20260411
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250406T204620Z
LAST-MODIFIED:20260201T175240Z
UID:7469-1775779200-1775865599@stsavanyc.org
SUMMARY:ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО
DESCRIPTION:Пролог за 28. март\n10. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученик Евстратије Печерски\n\nБогат би врло\, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради\, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године\, опљачкаше манастир\, многе хришћане и монахе посекоше\, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка\, сви се реше да сами себе глађу уморе\, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади\, неко после три\, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу\, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац\, којим купи робље\, освети се на Евстратију на тај начин\, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море\, но оно исплива\, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди\, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету\, и прими плату Јудину. \n\n\n\nПреподобни Иларион Нови\, исповедник\n\nБи игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим\, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење\, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса\, и тамо сконча у тамници 754. године\, и пресели се у Царство Христово. \n\n\n\nПреподобни Исихије Јерусалимски\n\nПрезвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године. \n\n\n\nСвети мученик Бојан\, кнез бугарски\n\nБеше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године. \n\n\n\nЧудесан догађај са Таксиотом\, војником\, из Картагине\n\nПровео цео живот у тешким гресима\, но најзад се покаја\, остави војничку службу\, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града\, учини прељубу са женом свога аргатина\, и одмах по том уједе га змија\, и умре. Би мртав шест сати\, а потом се диже\, и тек четвртог дана проговори\, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона\, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана\, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке\, у којима грешници живе у оном свету\, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога. \n\n\n\n\nКартагеном целом Таксиот ридаше\,\nВиђене ужасе свакоме причаше:\n– O страхота\, браћо\, што ми душа виде!\nO понора смрадног\, где ми душа виде!\nO наказа грозних\, и блата\, и вриске!\nO плача без суза\, лелека и писке!\nHe шест сати\, мишљах\, но стотину лета\,\nДа житељем бејах пакленога света!\nДок се ангел светли зајемчи за мене\,\nДиже ме и спусти близу Картагене\,\nДа се\, вели\, опет обучем у тело\nИ покајем своје последње недело.\nКад погледах тело\, смрдљиву лешину\,\nОстави ме снага\, и радост угину:\n– O како да уђем у лешину смрадну?\nКако да c обучем у стрвину гадну?\nO како сам мoг’o до сад у њој бити?\nЗа сласт тог ђубрета душу погубити?\nO ангеле светли\, уштеди ми муку\,\nНе гони ме више у ту смрадну бруку!\nРасрди се ангел на моје вапаје:\n– Ко у телу згреши\, у телу се каје!\nТако рече оштро и додаде ово:\n– Или ћeш y тело\, ил’ у ад поново?\nКад ми ад помену\, ја муком умукох.\nХитро телу приђох\, у тело с’ увукох.\nЧетрдесет дана имам за кајање\,\nИ поуку свима и опомињање.\nПокајте сe\, браћо\, брзо се покајте\,\nСа греснма својим у ад не срљајте\,\nПокајте се брзо\, покајте се само\,\nНеће вам се дати покајање тамо.\nТаксиот вам прича што сам собом виде –\nO понора смрадног\, где ми душа сниде! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПричајући о неком красном младићу од 20 година\, Георгију именом\, како је и поред лепоте и младости\, живећи усред сујетног света\, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу\, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета\, нити старост користи\, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа\, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане\, да поклоне веру и љубав Христу\, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова\, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти\, и то:\n1. како се сва твар усколеба када Он издахну\, као да протество ваше против злочиначког рода људског\,\n2. како се земља затресе\, сунце помрча\, камење се распаде\, завеса црквена се раздра\, гробови се отворише. \n\n\n\nБеседа\nо ужасу природе при смрти Господа\n\nИ земља се потресе\, и камење се распаде. (Мат. 27\, 51) \nО какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна\, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје\, као Адама у Рају. Како је то\, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне\, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари\, које је њима дошло од речи Божје\, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји\, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види\, него види оно што је супротно бићу\, супротно Богу\, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила\, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога\, познадоше Га буре и ветрови\, познадоше Га биљке и животиње\, познаше Га мора и реке\, и земља\, и камење\, и звезде\, и сунце\, па и сами демони. О какав стид за људе! \nПотресе се земља\, камење се распаде\, а сунце помрча\, колико због гнева\, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег\, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест\, и жалост\, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога\, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо\, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну? \nО браћо\, застидимо се овога протеста\, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости\, милосрдни Господе\, опрости\, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо\, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-ilarion-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-bojan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260411
DTEND;VALUE=DATE:20260412
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250406T204742Z
LAST-MODIFIED:20260201T175408Z
UID:7472-1775865600-1775951999@stsavanyc.org
SUMMARY:ВЕЛИКА СУБОТА
DESCRIPTION:Пролог за 29. март\n11. април по новом календару \n\n\n\nСвети Марко Исповедник\, епископ Аретусијски у Сирији\n\nО његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је\, у време цара Константина\, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо\, и ускоро поста одступник од вере Христове\, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио\, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога\, то би шибан\, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем\, па га онда обнажише и медом намазаше\, па оставише привезана за дрво на летњој вућини\, да би га осе\, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма\, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму\, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане\, због чега они почеше дивити му се и жалити га\, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега\, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу\, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства\, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци\, да кад га убише\, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће\, помешаше с јечмом\, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо\, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад. \n\n\n\nПреподобни Јован пустињак\n\nСин беше неке жене хришћанке\, Јулијане\, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија\, који се беше толико удостојио код Бога\, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар\, где проведе пуних десет година у посту\, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану\, да се овај не би тиме погордио\, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу\, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку. \n\n\n\n\nЈунак Господ све збира јунаке\,\nСве кој’ може веру одржати\,\nВеран Богу до смрти остати;\nИ кој’ може муку претрпети\nБлагодарност Богу узносећи\nМукама се својим поносећи;\nИ кој’ може другом опростити\nИ увреду примит ка’ похвалу;\nЈош кој’ може другог научити\nC грешног пута правди повратити\nСа жалосном душом жалостиван\,\nИ кој’ може бити милостиван\,\nРадости се туђој радовати\,\nA са плачним срцем заплакати;\nИ кој’ може уздржати себе\nОд злог дела\, речи и помисли\,\nОд излиштва у пићу и јелу –\nКоји своме не угађа телу\,\nНо сматра га временим колима\,\nИз којих се бори на мегдану\nДа очува душу богомдану\,\nДа очува веру Христијанску\,\nТе да уђе у градину Рајску\,\nГде је царство Господа Јунака\,\nГде царује Јунак c јунацима.\nC јунацима не од овог света. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСпиритисти наших дана примају сваку појаву духовног света као Богом послану и одмах се хвале\, шта им се „открило.“ Ја сам познавао осамдесетогодишњег монаха\, кога су сви поштовали као великог духовника. На моје питање\, да ли је у животу видео неко биће из духовног света\, одговори ми: не\, никада\, слава милости Божјој! Видећи да се ја томе ишчуђавам\, он рече: ја сам се стално молио Богу\, да ми се ништа не јави\, да не би случајно пао у прелест и примио прерушена ђавола као ангела. И Бог је досад услишио моју молитву. \nКолико су стари били скромни и опрезни у том погледу\, показује овај записани пример: некоме брату јавио се ђаво обучен у светлост ангелску\, па ће му рећи: „Ја сам архангел Гаврил\, и послат сам к теби.“ – На то брат одговори: „Промисли\, да ниси некоме другом послат\, јер ја нисам достојан да видим ангела.“ – И ђаво тренутно постаде невидљив и ишчезе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти и то:\n1. како тама обузе све\,\n2. како страх уђе у све присутне под крстом;\n3. како капетан страже устрашен узвикну: заиста овај бијаше Син Божји!\n4. како се испуни пророчанство Господа о Његовој смрти! \n\n\n\nБеседа\nо чудесном отварању гробова\n\nИ гробови се отворише\, и усташе многа тијела светијех који су помрли. (Мат. 27\, 52) \nО да великог знамења! И мртва тела светих људи и жена познаше Онога који на крсту издахну у мукама\, а мртве душе старешина јеврејских не познаше Га. Сва се твар усколеба\, само се не усколеба злочиначка душа Ане и Кајафе и Ирода. Мртви светитељи показаше се осетљивији од живих грешника. Но како би и мртви светитељи остали равнодушни према Створитељу своме на крсту\, кад ни мртво камење не може остати равнодушно! Како би при таквом догађају\, од кога се земља затресе и сунце помрча\, могла лежати у гробовима тела оних праведника\, који Његов закон стари испунише\, који му се надаху за живота\, који Га прорицаху и који с надом у Њега очи своје заклопише? \nО да великог знамења! О да велике утехе за нас\, који се надамо васкрсењу! Јер по нашој немоћи и маловерности ми бисмо могли рећи: ваистину\, Христос је васкрсао\, но да ли ћемо ми васкрснути! Христос је васкрсао по сили Својој\, но како ћемо ми васкрснути? И ко зна\, да ли ће Бог и нас својом силом васкрснути? Ево утехе\, ево доказа: и гробови се отворише\, и усташе многа тијела светијех који су помрли! Значи: и обичне људе смрт није могла уништити. Значи\, да н они који су много мањи од Христа\, нису мртви као камење него су живи као ангели. Значи: кадтад и наша ће тела устати из гробова и ми ћемо живети. Све што је Господ рекао\, поткрепљено је и претрпано безоројним доказима. Знајући немоћ наше вере\, Он је доказао Своје пророчанство о васкрсењу не само Својим сопственим васкрсењем него и устајањем из гробова многих тела\, у време смрти Своје. \nО браћо\, нико од нас неће имати ни најмањег изговора за неверовање у живот после смрти. \nО Господе премилостиви\, утврди верне у вери\, и обрати неверне у веру. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-marko-areutski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marko.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260412
DTEND;VALUE=DATE:20260413
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250406T204906Z
LAST-MODIFIED:20260201T175503Z
UID:7475-1775952000-1776038399@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА - ВАСКРС
DESCRIPTION:Пролог за 30. март\n12. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован Лествичник\n\nПисац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао\, најпре као послушник\, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године\, када је и скончао око 563. године. Његов животописац\, монах Данил\, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца\, Мартирија\, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски\, видевши једном младог Јована\, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности\, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј\, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче\, па скочи\, и у том часу онај камен паде. Да није скочио\, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана\, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких\, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало\, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи\, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу\, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху\, рече Јован: не тражите га\, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге\, од којих је најславнија\, и дан-данас много читана Лествица\, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу\, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече\, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету\, молиће\, да и он\, Георгије\, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну\, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован. \n\n\n\nСпомен на монаха\n\nСпомен на монаха\, који радосно умре\, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив\, небрижан\, немолитвен\, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше\, би весео. Кад га братија упиташе\, како при толиким гресима умире весео\, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси\, удивише се и поучише се. \n\n\n\n\nKo буктиња ниска на гори Синају\nЈован се сијаше у небесном cjajy\nПокоривши тело\, покорив помисли.\nОн ступње к победи до тридес исчисли.\nСтратегију чудну и дивну тактику\nУ аманет даде духовном ратнику.\nКој’ духовну борбу жели изучити\nИ у овој борби славно победити.\n„Лествица“ пречудна Духом написана\,\nКада страшна борба беше окончана\,\nКад Јован Победник свет са себе стресе\,\nKao дар драгоцен њу браћи донесе.\nЕпопеја то је душе човечије\,\nКад из праха жели к небу да с’ извије\,\nЕпопеја страшна борбе и страдања\,\nЕпопеја светла вере и надања.\nTo нам Јован даде\, Богом просвећени\,\nОружје пресветло и теби и мени.\nA сада се Јован пред Господом моли\,\nДа нам Господ помоћ послати изволи\nКада се ми к Њему лествицом дижемо.\nДа нам руку пружи\, да My и стигнемо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је унижење пред људима нужно ради узвишења пред Богом\, и привремени труд ради бесмртног живота\, шта те се тиче\, што ће неко махнути главом и насмејати се твоме унижењу? Јован безмолвник био је 10 година епископ у Аскалону\, потом видећи да му сметају почасти људске преруши се у проста монаха и дође у манастир Св. Саве Освештаног\, где му се даде да скупља и доноси дрва и вари сочиво за раднике. Кад и ту би познан\, он се затвори у келију где проживе 47 година хранећи се само земљом. \nТако су стари избегавали почасти људске\, за које се многи у наше дане вратоломно боре расипајући душу своју у прах и пепео. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти и то:\n1. како тело његово скиде с крста Јосиф из Ариматеје\,\n2. како Јосиф и Никодим обвише тело Господње у чисто платно\, помазаше Га мирисима и положише у гроб нов\,\n3. како верни и небојажљиви бише ова два угледна човека усред множине непријатеља Христових и усред општега страха и одрицања. \n\n\n\nБеседа\nо познавању Сина Божјег усред општег мрака\n\nЗаиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27\, 54) \nТе речи изговорио је капетан који је вршио своју дужност савесно као војник. По наредби својих претпостављених он је имао да чува тело Христово на Голготи. Споља као једна машина\, унутра човек са будном душом. Он\, римски војник\, незнабожац\, идолопоклоник\, виде све шта се зби при смрти Христа Господа\, и узвикну: заиста овај бијаше син Божији! Не знајући за Бога Јединога\, нити знајући закон и пророке\, он наједанпут схвати оно што свештеници Бога Јединога и познаваоци закона и пророка не могоше никако схватити. И тако се обистини и овом приликом реч Господња: ја дођох на овај свијет\, да виде који не виде\, и који виде да постану слијепи (Јов. 9\, 39). Ваистину\, прогледа онај који би духом слеп\, а сасвим ослепеше они који мишљаху да виде! \nНије могуће да старешине јеврејске не видеше помрачење сунца\, не осетише земљотрес\, не смотрише камење како се распада\, не сагледаше завесу у храму како се цепа\, не познаше многе од светих који из отворених гробова изађоше и јавише се у Јерусалиму. Све су то они видели и о свему се тачно осведочили\, па ипак је дух њихов остао слеп и срце камено. Све те појаве\, страшне и необичне\, они су вероватно тумачили – како би и данас неверни чинили – случајем и привиђењима. Безбожници свих времена све тумаче случајем и самообманом кад год се прст Божји јавља да људе покара\, упути или обавести. \nА римски капетан\, Лонгин – тако му беше име – погледа без предрасуде у све што се деси\, и исповеди под Крстом веру своју у Сина Божјег. Његов узвик није се отео случајно из његовог устрашеног срца\, него је то било његово вероисповедање\, за које је он доцније и живот свој положио\, да прими бољи у Царству Христовом. \nО браћо\, како је велики овај римски капетан\, који видећи мртва Господа\, усред разбојника\, распета на ђубришту на Голготи\, познаде Га као Бога и исповеди Га као Бога. А како су малени\, о браћо\, сви они из хришћана\, који познаше Господа као васкрсла\, као прослављена\, као победиоца\, и победоносиоца кроз хиљаде светитеља Својих\, па ипак држе сумњу у срцу своме као отровну змију\, која им све дане трује и живот њихов у вечни мрак сахрањује. \nГосподе Распети и Васкрсли\, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan-lestvicnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-jovan-lestvicnik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260413
DTEND;VALUE=DATE:20260414
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250406T205046Z
LAST-MODIFIED:20260201T175604Z
UID:7478-1776038400-1776124799@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК
DESCRIPTION:Пролог за 31. март\n13. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Ипатије\, епископ Гангрски\n\nРођен у Киликији; био епископ у граду Гангри. Био је на Првом васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља\, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда\, Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика\, Новатијана\, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу\, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди\, и узе онај исти камен и удараше њиме саму себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу\, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева\, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године. \n\n\n\nСвети Јона\, митрополит Московски\n\nРодом из Костромске губерније. У дванаестој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ рјазански\, а када Фотије умре\, Јону изабраше за митрополита\, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но утом неки Исидор\, Бугарин пореклом\, предухитри Јону\, стиже пре овога у Цариград\, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на Сабор флорентијски\, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона\, пастир добри и мудри. Чудотворац велики\, прозорљивац\, духовник. Кад Агарјани опколише Москву\, Јона их својим молитвом прогна. У старости пожели да га нађе каква болест\, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу\, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небеске грађане 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек\, Јован\, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину и\, како он после причаше\, та рука га ухвати за језик\, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима\, проговори као да никад и не би нем. \n\n\n\nСвештеномученик Авда\, епископ града Сузе\n\nПосечен за Христа 418. године у Персији од цара Издегерда. Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Јеванђеље. Он на тај услов најпре пристане\, но не могадне срцу одолети\, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен\, на три године после светог Авде\, 421. године. \n\n\n\nПреподобни Аполоније\n\nЗнаменити пустињак мисирски. У петнаестој години одрекао се света и повукао на неку гору где је четрдесет година проживео\, хранећи се само растињем пољским. Потом основао манастир\, у коме је имао петсто монаха. Упокојио се мирно 395. године. \n\n\n\n\nИстину познајте. Господ заповеда\,\nКо истину позна\, заробит’ се не да.\nИстина слободу верноме дарује\,\nИ истином верни над светом царује.\nЛаж и ропство јесу ко извор и река\,\nЛаж у ропству држи лажљивца довека.\nЛаж је поноћ мрачна што на странпут води\nИ странпутом људе у понор низводи.\nЛаж окива страхом\, страхом од свакога\,\nОд људи и света и демона злога.\nИстина је светлост што разгони таму\,\nИ слободу даје робу очајану\,\nСлободу од људи\, слободу од света\,\nСлободу од страха и демона клета.\nКо истину позна\, тај слободу прима\,\nСа слободом и власт над свим душманима.\nИстина слободи колевку припрема\,\nЈер слободе праве без истине нема. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВели св. Јован Лествичник: „Ко се сузама својим горди у себи\, и осуђује умом својим оне који не плачу\, тај је сличан некоме ко од цара испроси оружје против непријатеља\, па њиме сама себе убија.“ Ако ти је срце омекшало било од покајања пред Богом\, било од познања бескрајне љубави Божје према теби\, не горди се према онима којих је срце још тврдо и окорело. Сети се како си дуго и ти био тврда и окорела срца. У једној болници боловаху седам брата. Један од њих поврати се од болести и придиже\, и пожури да с братском љубављу и бригом послужи осталој браћи својој да и они оздраве. Буди и ти као онај брат. Сматрај да су ти сви људи браћа\, и то болесна браћа. Па ако кад осетиш\, да је теби Бог подарио нешто здравља пре него њима\, знај да ти је то дато по милости\, да би и ти као здрав другим болесницима послужио. Чиме би се имао ту гордити? Као да се једна каљужа да избрисати сама од себе\, а не од неког извора\, дубљег и чистијег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Госопода Исуса у смрти и то:\n1. како Му тело спокојио лежи у гробу\,\n2. како Он духом силази у Ад\, да избави душе праотаца. \n\n\n\nБеседа\nо радости после жалости\n\nТако и ви имате сад жалост\, али ћу вас ја опет видјети\nи радоваће се срце ваше. (Јов. 16\, 22) \nОтац корача ка губилишту\, а синови му плачу око њега. И место да синови њега теше\, он теши синове. Слично томе десило се са Господом и Његовим учиницима. Корачајући ка горкој смрти Својој\, Господ се више жалости због жалости Његових ученика него због онога што Он има да претрпи. И Он их милује утехом и храбри пророчанством о новом и скором виђењу. Али ћу вас ја опет видјети. То је пророчанство васкрсења. Много пута је Господ прорекао Своју смрт\, но кад год је прорицао смрт\, Он је прорицао и васкрсење. Њему се ништа није догодило непредвиђено. Али Он није прорицао о себи него и о њима. Они ће бити у великој жалости\, као жена кад рађа и трпи муку и радује се јер се роди човјек на свијет\, тако ће бити и с њима. У њиховој свести Христос Господ још није био потпуно уобличен као Богочовек. Докле Га год они буду знали само као страдалника и смртног човека\, дотле Га они знају делимично – дотле траје порођајна мука у душама њиховим. А кад Га виде поново васкрсла и жива\, чудотворна и свемоћна\, властитеља свега на небу и на земљи\, престаће мука и жалост и настаће радост у срцима њиховим. Јер ће Христос бити онда у њиховој свести потпуно уобличен као Богочовек и они ће Га онда знати у пуноћи\, у целини. Тада тек Он ће за њих бити потпуно рођен. \nТако и ми\, браћо\, само делимично познајемо Господа Исуса докле Га познајемо само од Његовог рођења до смрти на Голготи. Потпуно Га познајемо тек онда када Га познамо као победиоца смрти\, као васкрслога. \nГосподе свепобедни\, помилуј нас и обрадуј васкрсењем Твојим као што си помиловао и обрадовао ученике Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-ipatije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ipatije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260414
DTEND;VALUE=DATE:20260415
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T213641Z
LAST-MODIFIED:20260201T175642Z
UID:7486-1776124800-1776211199@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАСКРСНИ УТОРАК
DESCRIPTION:Пролог за 1. април\n14. април по новом календару \n\n\n\nСвета Марија Египћанка\n\nЖивотопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах\, старац Зосима\, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће\, суха\, нага тела\, и косе беле као снег\, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао\, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме\, прости ми ради Господа\, не могу ти се обратити\, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог\, жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру\, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији\, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу\, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту\, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој\, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју\, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици\, но у том чу глас: ако пређеш Јордан\, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан\, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година\, у превеликим мукама\, у страху\, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога\, када стајаше на молитви\, виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана\, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана\, но чуђаше се\, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини\, да она дође реци\, прекрсти реку\, и пође по води као по суху. Кад је причести\, она га замоли\, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту\, и више главе на песку написано: погреби\, авво Зосиме\, на овом месту тело смерне Марије\, предај прах праху\, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања\, по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име\, и друго и страшно чудо\, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток\, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса\, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год. \n\n\n\nСвети Мелитон\, епископ Сардијски\, у Малој Азији\n\nЗнаменити пастир Цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу\, он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у Цркву лаодикијску\, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога\, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако\, око 170. год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и Цркве хришћанске. Овај учени\, благочестиви и ревносни муж\, св. Мелитон\, упокоји се мирно у Господу 177. год. \n\n\n\nПреподобни Прокопије Чех\n\nРођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину\, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе\, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год. \n\n\n\n\nПокајница дивна\, самомученица\,\nМарија се сакри од људскога лица –\nО да грешне мене\,\nСтрашћу помрачене\,\nСтрасти су зверови што нам срце ију\,\nУ нама ко змије тајно гнездо вију –\nО да грешне мене\,\nСтрашћу разједене!\nНо да грешне спасеш ти пострада\, Христе\,\nНе гнушај се сада од мене нечисте!\nЧуј вaпаj Марије\nОд свих најгрешније!\nСмилова се Господ\, Марију исцели\,\nПомрачену душу као снег убели\nХвала ти Свеблаги\,\nГосподе предраги!\nСуд нечист очисти\, златом га позлати\,\nНапуни га препун Своје благодати –\nТо је милост права\,\nТеби\, Боже\, слава!\nПа Марија поста Духом обасјана\nИ к’о ангел Божји снагом опасана\,\nСилом Твојом\, Христе.\nМилошћу Пречисте!\nШта мирише тако у страшној пустињи\,\nКао тамјан красан у храмовној скрињи?\nТо Марија дише –\nСветињом мирише! \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе\, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби\, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању\, где се зна истина\, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа\, ни са светом\, ни са ђаволом\, ни са самим собом\, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе\, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем\, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме… И плаках\, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици\, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах\, тада видех светлост како ме одасвуд облистава\, и тишина ме нека чудна испуни“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти\, и то:\n1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао;\n2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових;\n3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога. \n\n\n\nБеседа\nо испуњеном великом пророчанству\n\nКао јагње на заклање вођен би. (Ис. 53\, 7) \nКроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса\, вођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране\, без узнемирености\, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране\, без узнемирености\, без злобе. Нити рече: не чините то\, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протестова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца\, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања\, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут\, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту\, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше\, Он управи Свој поглед и уздах к небу\, а не к земљи. Јер извор Његове снаге јесте небо\, а не земља. Извор Његове утехе у Богу\, а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско\, а не земаљско. \nГле\, јагње Божије које узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево\, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво! \nО браћо\, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу\, и немоћ\, и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо\, браћо\, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве – или ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи равна се нули\, равна се диму без огња\, и облаку без светлости. \nО Господе несравњиви у милости\, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-marija-egipcanka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marija-egipcanka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260415
DTEND;VALUE=DATE:20260416
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T213758Z
LAST-MODIFIED:20260201T175709Z
UID:7489-1776211200-1776297599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Тит Чудотворац
DESCRIPTION:Пролог за 2. април\n15. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Тит Чудотворац\n\nОд младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет\, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе\, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност\, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе“. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу\, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку. \n\n\n\nСвети мученици Амфијан и Едесије\n\nДва младића\, два брата рођена. Из града Патаре\, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту\, просветише се некако Духом Божјим\, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома\, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу\, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше 20 година стар\, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење\, у време Максимина\, многи хришћани побегоше из града и сакрише се\, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља\, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки\, где кнез Урбан приношаше жртве идолима\, па ухвати кнеза за руку\, којом држаше жртву\, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима\, и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову\, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез\, ражљућен\, баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив\, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину\, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа\, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње\, девојке и часне жене\, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање – испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен\, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа\, око 306. Год.\, и преселише се у дивне дворе Господње. \n\n\n\n\nДва се брата предадоше Богу на жртву\,\nПрезирући свет трулежни\, лешину мртву\,\nАмфијан и Едесије\, браћа утробна\,\nУ мукама дивна браћа\, Христу подобна.\nКо у Бога веру има\, тај свет не цени\,\nМртвој души може Бога свет да замени.\nКо ка Христу љубав има\, смрти с’ не боји\,\nУ бесмртне и пре смрти тај се већ броји.\nКо смрт сматра крајем мрачним\, крајем беславним\,\nТај и себе сматрат’ мора робом очајним.\nМученици смрт сматраху завесом неба\,\nПример даше да се смрти страшит не треба.\nНе страши се\, о човече\, да неба нема\nНо се страши Суда страшног што небо спрема.\nБило б’ лакше за грешника да неба није\,\nЗато грешник с’ гневом пита: та небо гди је?\nО грешниче\, небо није тамо где и ти\,\nТи и небо никад скупа нећете бити. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Боље бити незналицом\, а љубављу се приближавати Богу\, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу“. То су речи св. Иринеја\, Лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима\, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати\, на име\, да љубитељи Бога нису незналице\, пошто они знају за Бога толико\, да Га могу љубити. Од свих знања људских\, ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати\, да непријатељи Божји не могу бити многозналице – мада они себе за такве сматрају – пошто је њихово знање неминовно хаотично\, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља – као Павле Прости – нису знали ни читати ни писати\, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу\, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „имајте љубав\, јер што је со јелу\, то је љубав свакој врлини.“ Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у аду\, и то:\n1. како је Његов план спасења свеобиман\, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја;\n2. како је Он дошао на земљу у телу\, не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети\, као и за оне који су живели;\n3. како Он\, док Му мртво тело лежи у гробу\, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих. \n\n\n\nБеседа\nо живоме Богу и о живој деци Његовој\n\nАко\, дакле\, живимо ако умремо Господњи смо. (Рим. 14\, 8) \nЧији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све\, и живе и мртве\, и садашње\, и прошле\, и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства\, од учитеља\, вођа\, просветитеља\, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света – учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле\, да је смрт моћнија од Бога\, и да оно што она прогута\, уништава за свагда. Но бринути за мртве\, и чинити добро мртвима\, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса\, који откри да је Бог – Бог живих\, и који то и на делу показа сишавши у ад\, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту. \nСвеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу\, јер мисли о свима и види све од жене рођене\, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу\, јер грли све душе праведничке\, без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом\, јер се труди за све њих\, да их све ослободи\, спасе\, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног\, Духа Светог Животворног и безбројних светих Ангела. Господе\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-tit-cudotvorac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tit.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260416
DTEND;VALUE=DATE:20260417
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T213913Z
LAST-MODIFIED:20260201T175810Z
UID:7492-1776297600-1776383999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Никита Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 3. април\n16. април по новом календару \n\n\n\nСвети Никита Исповедник\n\nРођен у Витинији\, у граду Кесарији. Отац његов Филарет\, лишивши се своје супруге\, замонаши се\, те Никита оста код своје бабе\, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке\, оде у манастир Мидикијски\, где га игуман Никифор постриже за монаха\, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија\, братство изабра Никиту\, и преко воље овога\, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин\, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила\, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење\, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера\, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен\, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу\, и мучен глађу и жеђу\, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола с подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „одступи од слуге Божјега!“ И од тога часа Никола се покаја те не само не досађиваше више светитељу него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин\, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос\, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда\, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре\, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год. \n\n\n\nСвети Павле Невољник\n\nРус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се\, би мучен и посечен у Цариграду 1683. год. \n\n\n\nСвети мученик Улпијан\n\nМладић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана\, мучитеља св. Амфијана (2. април). Најзад\, завезан у врећу\, заједно са једним псом и змијом\, и бачен у море. Пострада и прослави се 306. год. \n\n\n\n\n„Ја ране Господа на свом телу носим\,\nИ само се Крстом Господњим поносим!“\nТако рече Павле\, апостол избрани\,\nЊему следоваху чете покајани’\,\nЧете покајаних што примише ране\nИ у муци многе проведоше дане\,\nРади Живог Христа\, Спаса и Господа\,\nК’о и свети Павле\, апостол народa.\nИ Никита дивни крст тежак понесе\,\nМуке и поругу за Христа поднесе.\nУ трошноме телу дух ка’ од челика\nУ Никите светог\, храброг мученика.\nОн цара победи и царства надживе\,\nЗа то му се земља и небеса диве.\nСада славом венчан међу ангелима\nОн помаже свима за Крст гоњенима.\nЊегова молитва пред Бога узлази\,\nИ његова помоћ на земљу силази. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Очекујем себи хиљаду смрти\,“ овако је писао св. Атанасије Велики својој пастви у Мисиру за време страшне аријанске јереси. Овако може рећи о себи сваки духован човек\, који је духом прогледао и видео мрежу\, у којој се свака душа људска налази у овоме свету. Што год је један човек духовнији\, то је та мрежа гушћа. Тако је воља Божја: да се најдуховнији спасавају најтешњим путем. И сам Псалмопевац вели: многы скорбы праведнику. Но на крају крајева победа и слава припада праведнику. Само се треба наоружати вером и стрпљењем. Ко верује\, тај и разуме своје страдање. Ко се оклопи стрпљењем\, тај ће видети победу и славу. Ономе ко љуби Господа и најтешњи пут је довољно простран\, и највеће муке – лако иго\, и најљућа смрт – радост свадбена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у Аду\, и то:\n1. како Он силази у Ад са силом великом\, од које се Ад потреса;\n2. како испред Његовог лица беже зли дуси\, дотадањи господари Ада;\n3. како се неописано радују Његовом доласку душе праведних праотаца и пророка. \n\n\n\nБеседа\nо великој жељи Божјој\n\nБог хоће да се сви људи спасу. (I Тим. 2\, 4) \nБог хоће да се сви људи спасу – зато Господ Исус сиђе у Ад\, да спасе и оне који живеше на земљи пре Његовог доласка. Јер да Он не сиђе у Ад\, огроман број праведних душа пропао би за навек. И још: да Он не сиђе у Ад\, главни стан злобе против Бога и човечјег рода остао би неразорен. Та два разлога\, дакле\, побудише Христа Жизнодавца да се душом спусти у Ад – прво: да разори гнездо адских сила\, и друго: да изведе из Ада у Рај душе праотаца\, пророка\, праведника и праведница\, који испунише стари закон Божји и тиме угодише Богу. Пре него што се сатана довољно зарадова гледајући Христа понижена и на крсту умртвљена\, Христос се појави\, жив и свемоћан\, усред Ада\, главног стана сатанина. Каква неочекивана и ужасна новост за сатану! Три године он је плео замке против Христа на земљи\, а Христос за три дана ево разорава царство његово и односи пребогати плен у виду роја праведничких душа. \nТи хоћеш да се сви људи спасу\, о Господе. Спаси и нас\, молимо Ти се. Јер нема спасења ни спаситеља ван Тебе. У Тебе се Јединога надамо и Теби се Јединоме клањамо\, Теби и Оцу и Духу Светоме\, сада и вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-nikita-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikita.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260417
DTEND;VALUE=DATE:20260418
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T214056Z
LAST-MODIFIED:20260201T180002Z
UID:7495-1776384000-1776470399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јосиф Химнограф
DESCRIPTION:Пролог за 4. април\n17. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јосиф Песмописац\n\nРођен у Сицилији\, од родитеља благочестивих и добродетељних\, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун\, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту\, крајњој уздржљивости\, непрестаном молењу\, псалмопојању\, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит\, посетивши Солун\, заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера\, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином\, овај Јосиф би упућен у Рим\, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит\, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа\, и непрестано је за то благодарио Богу\, сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године\, на Божић\, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и наједанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости\, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству\, препоручујући га као: „човека Божјег\, ангела у телу\, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу\, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883. год. \n\n\n\nСвета мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња\n\nУ време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута\, сестра епископа\, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте\, због чега навалише многи просиоци\, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи\, сви жреци објаснише цару\, да је царица отрована од Фервуте\, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута\, сестра њена\, и робиња њихова\, као хришћанке\, престружу тестером\, да се три половине телa ставе на једну страну а три на другу\, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343. год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Зосим\n\nМонах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао\, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу\, у VI столећу. \n\n\n\nПреподобни мученик Никита\n\nСловенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез\, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима\, Турци га ставе на муке\, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу\, 1808. год. \n\n\n\n\nСлушкиња Господња\, девица Фервута\,\nКо невино јагње на заклању ћута\,\nНити рече: јаој! нити рече: куку!\nНо с радошћу прими и поднесе муку.\nОна презре призрак и земаљске лажи\,\nЈер јој Господ беше од свег света дражи\,\nУ царскоме двору болест и празнина\nБез чудесне вере у Божијег Сина;\nМеђу жречевима тамнина проклета\nБез познања Творца и небесног света.\nТелесна лепота – камен спотицања\,\nБез љубави Божје\, вере и надања\nФервута се зато сва жртвова Христу\,\nСве предаде свету осим душу чисту.\nЊен телесни кавез мучитељ раздроби\nНо не може душу живу да зароби;\nРасече се кавез\, душа у Рај оде\,\nУ праву слободу из лажне слободе.\nПрсну крв по земљи\, тело земљом поста\,\nА Фервута жива у вечности оста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКо прославља Бога\, и Бог њега прославља. То се показало јасно и обилно у животу светитеља. Св. Јосиф Песмописац заиста прослави Бога и делом\, и страдањем\, и песмом. А Бог њега прослави и за живота и по смрти. За живота јави му се св. отац Николај у тамници и ослободи га тамнице. А када св. Јосиф премишљаше\, да ли да спева канон св. апостолу Вартоломеју\, јави му се овај апостол\, обучен у беле одежде\, и рече Јосифу да је Богу угодно да он спева тај канон. Када се Јосиф упокоји\, дознаде један грађанин из Цариграда за славу\, којом Бог прослави угодника свога. Тај човек беше дошао у цркву св. Теодора Фанерота\, да се моли овоме светитељу\, да му јави\, где се сакрио један његов одбегли слуга. Јер св. Теодор беше познат у народу као светитељ који јавља где се налази нешто изгубљено или украђено\, због чега беше и прозват Фанерот (Откривач). Три дана и три ноћи мољаше се човек\, па кад не доби никаква одговора од светитеља\, хтеде отићи. У том часу јави му се св. Теодор у визији и рече: „што се љутиш\, човече? Јосиф Песмописац растављаше се душом од тела\, те смо били код њега; па кад се упокоји ове ноћи\, сви ми\, које је он славио песмама\, спроведосмо душу његову на небеса\, и пред лице Божје постависмо. Зато одоцних да се теби јавим“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како се душа Његова враћа из Ада поново у тело:\n2. како Он Својом силом божанском\, којом је васкрсавао друге мртваце\, васкрсава и Своје сопствено тело. \n\n\n\nБеседа\nо цркви тела Господњега\n\nРазвалите ову цркву\, и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2\, 19) \nТако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју\, тако ни Јевреји не разумеше\, и наругаше Му се. Господ их не укори за то\, али што рече\, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово\, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем\, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем\, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. \nРазвалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква\, разваљена\, била је стешњена у један мрачан гроб\, и тешким каменом спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; Она је имала Своју светлост\, Своје Сунце Правде\, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба\, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим\, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници Цркве бездушно су гонили и мучили Цркву\, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла\, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових. \nО Васкрсли Господе\, не предај нас трулежи и вечној смрти\, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-josif-himnograf/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-josif.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260418
DTEND;VALUE=DATE:20260419
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T214301Z
LAST-MODIFIED:20260201T180059Z
UID:7498-1776470400-1776556799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Агатопод и Теодул
DESCRIPTION:Пролог за 5. април\n18. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Агатопод и Теодул\n\nПрви беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином\, а други младићском целомудреношћу. У време Диоклецијанове хајке на хришћане\, ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше\, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „ми смо хришћани!“ Сви савети судије да се одреку Христа и поклоне идолима осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт\, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину\, он узвикну: „ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!“ – Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу\, и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима\, као ангел светао\, у белом оделу\, и нареди им да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина\, 303. године. \n\n\n\nПреподобни Марко Трачески\n\nНазива се још и Атинским јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини\, умреше му родитељи. Он помисли у себи да је смрт и за њега неизбежна\, и да се треба припремати благовремено за чесан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи\, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију)\, у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година\, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу\, и жеђу\, и мразом\, и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега\, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну\, у виду хлеба\, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона\, да ли сад у свету има хришћана\, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море\,“ – да се тако и збуде? У том часу покрете се планина\, на којој беху\, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Св. Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба\, која је прихвати. Поживе св. Марко 130 година и упокоји се око 400. год. \nМолитва Светога Марка \n\n\n\n\nЕво час последњи на земљи ми куца\,\nОдлазим где Господ сија место сунца\,\nИз прашљиве ризе телесне излазим\,\nИ пред лице Твоје\, о Христе\, полазим.\nЈедну жељу јоште по земљи простирем\nПред престолом Твојим с молитвом понирем;\nСпасења ја желим свему људском роду\,\nСвима и свакоме од греха слободу.\nЖелим да се спасу врли испосници\,\nИ на Твојој њиви вредни работници.\nЖелим да се спасу узници због Тебе\,\nРад љубави Твоје што жртвују себе\,\nИ грешници љути што чине насиља\nИ они што трпе због Тебе насиља\,\nСпасење лаврама с монасима многим\,\nСпасење вернима\, плачним и убогим\,\nСпасење црквама по целој вселени\,\nПастирима цркве\, свима к’о и мени\,\nСвим слугама Божјим и свим слушкињама\,\nКоје ил’ свет знаде\, ил’ крије осама;\nСпасење крштеним и усиновљеним\,\nЖивотворним Духом Божјим оживљеним:\nСпасење смернима и милостивима\,\nВерним царевима\, верним кнежевима;\nСваком срцу људском\, и здраву и бoну\,\nСпасење и брату мом Серапиону.\nО Господе силни\, то је жеља моја\nИ молитва крајња. Буди воља Твоја! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Живи тако као да те нема у овоме свету\, и имаћеш мир“. Тако је говорио св. Антоније своме ученику. Чудна поука\, но истинита. Највише беде и немира навлачимо ми на себе тиме што желимо да се што више осетимо и припознамо у овоме животу. Што год се пак један човек више повлачи од света\, што год чешће созерцава овај свет као постојећи и без њега\, и што год се јаче удубљује у мисао о својој непотребности овоме свету\, то ће он стајати ближе Богу и имаће дубљи мир душевни. Сваки дан умирем\, куне се апостол Павле (I Кор. 15\, 31)\, т. ј. сваки дан се осећам као да ме нема у овоме свету. Али зато се он осећао духом сваки дан као грађанин небески. Када мучитељ Фаустин упита св. Теодула: „зар није бољи живот од љуте смрти?“ одговори Теодул: „Ваистину и ја тако појмих\, да је бољи живот од смрти\, због чега се и реших да презрем ово смртно и маловремено животарење на земљи\, да би био учасник бесмртног живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како се земља потресе при Његовом повратку у тело као и при Његовом растанку са телом;\n2. како се ангели спустише на гроб да послуже Њему као што су Му служили увек кад је Он то одобравао. \n\n\n\nБеседа\nо испуњењу пророчанства\n\nНећеш оставити душе моје у аду\, нити\nћеш дати да светац твој види трулења. (Пс. 16\, 10) \nТо су речи надахнутог тајновидца\, речи светле\, пророчке. То Давид говори за Христа Господа\, за душу Његову и за тело Његово\, то јест за оно што је човечанско у Њему. Да се ове Давидове речи односе на Христа васкрслога\, то је посведочио апостол Петар у првом свом говору одмах после силаска Духа Светога. (Дела Ап. 2\, 27). Јер вели: Давид умрије\, и укопан би\, и гроб је његов међу нама до овога дана. Не могу се\, дакле\, оне речи односити на Давида\, иако он то говори као од себе и о себи\, него на неког потомка Давидовог по телу. Давидово је тело иструлело\, иструлела су и тела других његових потомака. Христос је пак његов потомак по телу\, који нити оста у Аду нити Му тело виде трулења.\nПредвидјевши говори (Давид) за васкрсеније Христово. Заиста\, сјајно пророчанство! Заиста\, чудесна видовитост! Како су ове речи морале звучати и као неразумљиве и као неразумне за све јеврејске тумаче Псалама пре васкрсења Господа! Кад се печат скиде са гробне плоче\, скиде се печат и са многих сасвим тамних и нејасних пророчанстава. Христос васкрсе\, и тајне посташе јава. Гробна плоча диже се не само са Његовог светог тела него и са многобројних речи и визија пророчких. Христос васкрсе\, и пророчке речи васкрсоше. Силаском у Ад Господ изведе душе праведних отаца и пророка у небесну светлост\, а Својим васкрсењем изнесе речи и визије њихове у светлост разума и истине. \nХристос васкрсе\, и све што је добро\, праведно и истинито\, пре и после Васкршњега јутра\, васкрсе. \nО васкрсли Господе\, уврсти и нас у васкрсле грађане царства Твога бесмртнога! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-agatopod-i-teodul/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marko-traceski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260419
DTEND;VALUE=DATE:20260420
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T214440Z
LAST-MODIFIED:20260201T180143Z
UID:7501-1776556800-1776643199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Евтихије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 6. април\n19. април по новом календару \n\n\n\nСвети Евтихије\, патријарх Цариградски\n\nРођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим\, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин\, који ће\, по слутњи\, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија\, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета година\, посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима Цркве\, како својом ученошћу\, тако и благочешћем. Када наста препирка\, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми\, он заступаше мишљење да могу\, позивајући се на Књигу Царства\, 13\, 1-8 и на IV књ. Царства 23\, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет\, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар\, наиме\, и паде у монофизитску јерес афтартодокета\, која лажно учаше да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно\, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси\, због чега га цар одагна у прогонство\, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци\, и показа се великим чудотворцем\, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре\, а њега наследи Јустин\, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки\, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа\, коме је верно и храбро служио целога свога живота\, 582. године. \n\n\n\nСветих сто двадесет мученика пострадалих у Персији\n\nКада цар персијски Сапор опљачка византијске земље\, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу\, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица\, Богу посвећених. Чесно сви пострадање\, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа. \n\n\n\n\nЕвтихије Христа цару сведочаше:\n– Христос\, рече\, тело немоћно имаше\,\nТело подложно и глади и болу\,\nСлично но не исто с телом на престолу.\nЗрак раба на земљи Цар славе понесе\nНо плот прослављену на небо узнесе.\nГде би сузе биле у привидном телу?\nГде зној\, царе\, крвав на привидном челу?\n„Гладан сам!“ „Жедан сам!“ збораше Истина\,\nЗашто у лаж тераш Божијега Сина?\nКад глад Своју свету Он гладан сведочи\nА ти Њему: сит си! говориш у очи?\nКад Он жедан виче док на крсту виси\,\nА ти Му одвраћаш: ниси жедан\, ниси!\nО велики царе\, не збор“ нечестије\,\nИза твојих речи сам демон се крије.\nЗалуд цркве зидаш\, када веру рушиш\,\nИ залуд кандила\, кад им светлост тулиш.\nХристове су муке од свих мука веће\,\nСва се историја око Крста креће.\nКрст је за то чесан\, целебан и страшан\,\nШто је извор бола\, препун и издашан.\nНа Крсту је Христос – човек приковани\,\nКрв\, зној и јецање – а не сан сањани. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа једнога древног беседника прича се\, да се трудио и дању и ноћу да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!“ На што он њему одмах одврати: „ни ја њему\, да буде једини!“ – Ако не можеш бити првокласни светитељ\, као свети Антоније\, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи\, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи\, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи\, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније\, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише;\n2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом васкрсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу. \n\n\n\nБеседа\nо победи над последњим непријатељем\n\nПоследњи ће се непријатељ укинути – смрт. (I Кор. 15\, 26) \nЧовеку је први непријатељ ђаво\, други грех\, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим понижењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех\, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље наше Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо\, него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује\, само Његово оружје коси. Ми смо без силе и без оружја\, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену\, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио ђавола за нас. \nДа умремо себи\, да умремо телесним жељама и страстима – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи\, да уселимо Њега у срце своје – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно\, но ово је цена по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори: Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15\, 57). \nО васкрсли Господе\, обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми Ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-evtihije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evtihije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260420
DTEND;VALUE=DATE:20260421
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250413T214607Z
LAST-MODIFIED:20260201T180234Z
UID:7504-1776643200-1776729599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Георгије Митиленски
DESCRIPTION:Пролог за 7. април\n20. април по новом календару \n\n\n\nСвети Георгије исповедник\n\nЗбог велике добродетељи\, коју задоби дугим подвигом\, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита Митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином\, који попираше иконе свете\, би и овај свети старац позват од цара у Цариград на сабор епископа\, који требаше\, по жељи царевој\, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара него са још неким храбрим епископима устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона\, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816. год. Би чудотоворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу. \n\n\n\nПреподобни Нил Сорски\n\nЈедан из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508. год. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда. \n\n\n\nСвети мученик Калиопије\n\nЈединац син\, од Бога исплакан\, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти\, мајка га метну у лађу\, даде му довољну суму новаца\, и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу\, Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он\, на наваљивање залуделе светине\, не хте узети учешћа у томе глупом пиру\, би догуран војводи Максиму\, коме исповеди да је хришћанин. Војвода нареди те га бише оловним штаповима\, и на огњу пекоше\, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина\, мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним\, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу\, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду\, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште\, она дотури џелатима пет златица\, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако\, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста\, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304. год. \n\n\n\nПреподобни Данило Перејаславски\n\nИмао је као нарочити подвиг старање о мртвима. Кадгод би чуо да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен\, он би журио\, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540. год. Мошти његове целе почивају. \n\n\n\nПреподобни Григорије Синаит\n\nВелики светитељ и подвижник Синајски и Атонски. (Види 8. август). \n\n\n\n\nОтпутуј тамо где смрти није! –\nМајка му збори и с њим се прашта\,\nО срећи свога јединца мaшта.\nКалиопије младић прекрасни\nВојводи веру своју објасни:\n– Христос ми живот\, пут и истина\,\nХристос ми жеља\, жеља једина!\nКалиопија распећу воде\,\nЗа њим гомиле народа ходе.\nОн блед и миран\, увезан круто\,\nКорача тихо\, измучен љуто.\nМајка му шапће: Калиопије!\n– Путујем\, мајко\, где смрти није!\nМученик Христов\, мученик славни\,\nКрст прими тежак и стрмоглавни.\nНад телом мртвим мајка се свија:\nСузама мије Калиопија\,\nИ шапће тихо: Калиопије!\n– Ево ме\, мајко\, где смрти није! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Духовни началници треба да се одликују од подначалних колико и пастири од оваца“. Тако говори св. Исидор Пелусиот (тумачећи I Посл. Тимотеју). Живот свештеника увек служи примером\, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље\, а злим одриче га. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако одрећи је као свештеник животом својим. Добар свештеник разликује се по дејству своме од злог свештеника не мање него пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити са синовима Божјим\, а удео злих са зверовима таме. Добри пастири Цркве и при самом издисају своме бринули су о стаду свом\, које остављају после себе. На самртној постељи св. Јосиф Песмопевац молио се Богу: „Сачувај стадо Твоје\, о Сине Божји\, све саздано десницом Твојом заштити до краја времена. Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје. Дај невести Твојој (Цркви Светој) мир вечан и тишину безбурну“. А св. Антипа\, горећи у усијаном бакарном волу\, мољаше се Богу: „не само мене\, но и оне који буду после мене учини учасницима милости Твоје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како жене мироносице с мирисима приступају гробу\, да намиришу Онога који је благоухани мирис неба и земље;\n2. како им ангел објављује васкрсење Господа речима: што тражите живога међу мртвима? \n\n\n\nБеседа\nо тражењу Живога међу мртвима\n\nШто тражите живога међу мртвима? (Лк. 24\, 5) \nАнгел Божји пита мироносице жене као с чуђењем: што тражите живога међу мртвима? Тајновидац Бога и силе Божје као да хоће да каже: како сте могли и за тренутак помислити да је Он плен смрти? Не знате ли да је Он началник живота? Не знате ли да је сав живот кроз Њега\, и да ниједан живи створ не може ни с које друге стране позајмити ни једну кап живота? Зар вам Он није довољно показао на земљи Своју власт над животом и над смрћу? Ко даде живот мртвоме Лазару? Ко узе живот неплодној смоковници? \nО браћо моја\, престанимо и ми тражити Живога међу мртвима. Ако неко од нас још увек тражи Христа међу умрлим\, нека престане с тим душегубним трудом. То је узалудни труд Јевреја\, и безбожника\, и нехришћана. Ми знамо да Господ Животодавац није у гробу него на престолу славе на небесима. Дух непомрачен грехом гледа у небо и не види гроб; и дух помрачен грехом гледа у гроб и не види небо. Грех и добродетељ управљају духовним видом човечјим и откривају му свако свој свет противположан један другом. Грех обара вид духа к земљи и открива му свет трулежи; добродетељ уздиже вид духа к небу и открива му свет бесмртни и – Христа васкрслога као Цара у томе свету. \nО браћо моја\, не тражимо живот од створења него од Створитеља. И не чинимо још тежи грех\, наиме: не тражимо Створитеља на гробљу створења\, ни светлосног Бесмртника у тами смртној. \nГосподе Исусе\, Победниче смрти\, к Теби вапијемо: васкрсни и нас у живот вечни из трулежи и таме смртне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-georgije-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260421
DTEND;VALUE=DATE:20260422
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T140438Z
LAST-MODIFIED:20260201T180405Z
UID:7508-1776729600-1776815999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Иродион\, Агав\, Руф и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 8. април\n21. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Иродион\, Агав\, Руф\, Асинкрит\, Флегонт и Ермије\n\nБеху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите\, пише Павле Римљанима\, Иродиона рођака мојега (16\, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави\, камењем га удараше по устима\, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва\, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру\, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво\, прорекао је велику глад по целом свету\, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго\, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом\, који иђаше за Јерусалим\, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас\, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21\, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16\, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт\, који се на истом месту спомиње\, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија\, споменут с осталима\, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима\, страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога. \n\n\n\nСвети Нифонт\, епископ Новгородски\n\nОдликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год. \n\n\n\nСвети Келестин\, папа Римски\n\nВелики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год. \n\n\n\n\nИзбраници Божји\, апостоли свети\,\nПотрчаше трком и стигоше мети.\nТашти свет презреше\, к Богу се пружише\,\nЗемно жртвоваше\, вечно задобише\nЉубав према Христу\, јача од свих сила\,\nКроз мрак незнабоштва њима је светлила\nТрка је свршена\, битка добијена\,\nВојска од јунака Христу приведена.\nПобедних венаца у Христа је много\,\nКад би хтео и ти\, венчат’ би се мог’о\nАпостоли свети\, умолите Бога\,\nДа и нас не лиши царства небеснога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог\, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту\, изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „опрости\, но од када се замонаших не једох ништа заклано!“ На то Епифаније: „а ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!“ Удивљен Иларион рече: „твоја је врлина\, свети Владико\, већа од моје!“ – Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост\, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност\, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме\, но само оно не спасава без овога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. у телу земаљском\, пре васкрсења\, у телу подложном глади\, болу и смрти;\n2. у телу небеском\, по васкрсењу\, у телу неподложном глади\, болу и смрти. \n\n\n\nБеседа\nо васкрсењу мртвих\n\nАли\, рећи ће неко: како ће устати мртви?\nи у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15\, 35) \nАпостол Павле унапред зна приговоре\, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих\, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни\, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи\, а камо ли духовним. Безумниче\, продужује апостол\, ти што сејеш\, неће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре\, не израста биљка\, то јест нешто сасвим различито од семена. Но неверни гледа очима\, и не види\, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спустио мртав у гроб\, а дигао жив. Васкресење из смрти показује и природа; но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се – веровати у васкрсење уопште\, и надати се нашем сопственом васкрсењу\, Он је сам васкрсао из гроба\, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневнога\, и сина Наинске удовице и ћерку Јаирову. \nНо у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела\, дакле\, обући ће се они који су умрли у земаљским телима: нетрулежно замениће трулежно\, бесмртно замениће смртно\, красно замениће ругобно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе\, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен и царску порфиру. \nГосподе пребогати\, не предај нас вечној трулежи\, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-irodion-agav-ruf-i-drugi-s-njima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-irodion.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260422
DTEND;VALUE=DATE:20260423
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T140602Z
LAST-MODIFIED:20260201T180453Z
UID:7511-1776816000-1776902399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Евпсихије
DESCRIPTION:Пролог за 9. април\n22. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Евпсихије\n\nБеше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника\, када у Кесарији управљаше Црквом Божјом св. Василије Велики\, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму\, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан\, разгневи се веома и нареди\, да се виновници посеку\, да се многи хришћани узму у војску\, да се удари огроман данак на хришћане\, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни\, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто\, а по том посечен\, 362. год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију\, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш\, о царе\, ми ти принесмо хлеб\, којим се хранимо\, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. – На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ – Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије\, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу. \n\n\n\nПреподобни мученик Вадим\n\nУ време персијског цара Сапора би и Вадим\, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа\, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан\, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно\, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог\, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком\, устрашен од достојанственог лика св. Вадима\, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа\, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање\, те сам себе прободе мачем\, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год. \n\n\n\n\nМужествени Вадим смрт у очи гледа\nИ Нирсана жали што га снађе беда\nНирсан с голим мачем пред Вадимом стоји\,\nНе боји се Бога\, ал’ се свеца боји\nЗамахује мачем\, замахује\, спушта!\nПред витезом божјим – малодушност сушта!\n– Нирсане\, Нирсане! Вадим њему збори\,\nНа путу за вечност Вадим ти говори:\nПорек’о си Христа\, лаж си пригрлио\,\nСамом себи душу сам си погубио.\nЈа смрт жељно чекам сваког Божјег сата\,\nДа од вечног царства отвори ми врата.\nНо од твоје руке ја жалих умрети\,\nИ никад те више\, кнеже\, не видети\nИздајника Христа вечна криће тама\,\nА два пута црња – убицу хришћана –\nТо изрече светац\, па умуче муком\,\nИ Нирсан га закла уздрхталом руком.\nТако лав погибе од плашљива зеца!\nНо ког’ уби Нирсан? Себе или свеца?\nВечна правда збори: лупеж себи суди\nА Божијем свецу ништа не нахуди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича се за Перикла\, да је био човек безмало савршене људске лепоте\, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек\, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа\, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега\, колико више смо\, дакле\, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12\, 10)\, наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи\, да се држимо Христа кроткога и пречистога\, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак – у овоме је главна мудрост духовна. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту\, и Марија Га у први мах не познаје\,\n2. како Он кротко ословљава Марију\, и Марија Га познаје и радује Му се\, и радост своју саопштава ученицима. \n\n\n\nБеседа\nо потреби смрти ради рода многог\n\nЗаиста\, заиста вам кажем: ако зрно\nпшенично паднувши на земљу не умре\,\nонда једно остаје; ако ли умре много\nрода роди. (Јов. 12\, 24) \nЗашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не\, него зато да би живела и род родила. Сејући семе\, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину\, с радошћу сеје сејач семе своје\, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. \nСејач је Христос Господ\, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи\, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не\, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт\, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње\, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то\, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу\, о животу и роду. О томе нам Он много говори\, јер зна да ми то не знамо\, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота. \nО Господару живота несавладљивог\, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-evpsihije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evpsihije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260423
DTEND;VALUE=DATE:20260424
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T140726Z
LAST-MODIFIED:20260201T180521Z
UID:7514-1776902400-1776988799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије
DESCRIPTION:Пролог за 10. април\n23. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Теренције\, Африкан\, Максим\, Помпије и осталих 36 с њима\n\nПострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу\, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње\, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви\, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: „чувајмо се\, браћо\, да се не одрекнемо Христа Бога нашега\, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!“ – Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу\, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана\, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату\, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници\, додирну окове окованих\, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени\, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима\, да саберу што више отровних гадова\, као змија и скорпија\, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника\, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница\, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога\, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год. \n\n\n\nСветих 6000 мученика у Грузији\n\nУ Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира\, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615. год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши\, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов\, у само свитање Ускрса\, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова\, са свећама у руци. Када шах сазна\, да су то монаси он запита с чуђењем: „зар још није сва Грузија предана мачу?“ и нареди војницима\, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу\, и исеку на комаде најпре игумана\, који први пред њих изиђе\, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви\, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира\, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне. \n\n\n\n\nШест хиљада Божјих угодника\nВаскрсу се светлом радоваху\,\nШест хиљада човечјих срдаца\,\nЦело стадо незлобних јањаца!\nСа свећама цркву опхођаху\,\nСлатке песме Васкрсу појаху.\nДок вук страшан из поноћне таме\nС вучићима гладним не насрну\,\nДа покоље незлобне јагањце\nТо не беху јањци но пастири\nНамученог рода Грузинскога\,\nСветитељи и просветитељи\,\nСве иноци\, дивни подвижници\nАрсеније смрт предвиде свима\,\nПа овако збори иноцима:\n– Браћо моја\, синови Грузије\,\nЧас је дош’о чаша да се пије\nСлатка чаша страдања за Христа.\nЕво јуре вуци кроз планину\nБрже\, браћо к пречистом Причешћу.\nА по томе крвавом крштењу!\nПокајте се за се и за народ\,\nПа све мисли Богу управите\,\nЗлотворима својим опростите\,\nРајска нам се отварају врата\nНек брат сваки сваког прости брата.\nХристос воскрес – да ми воскреснемо\,\nВерни смо му док не издахнемо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу\, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „ако човек има свецелу намеру угодити Богу\, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли\, или кроз неког човека\, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан\, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа\, која не одаје ниједан звук без прста Божјег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус\, и како Га ови не познаше;\n2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше\, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб\,\n3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи. \n\n\n\nБеседа\nо живој нади\n\nБлагословен Бог и отац Господа нашег\nИсуса Христа\, који нас по великој милости\nсвојој препороди за жив нaд васкресенијем\nИсуса Христа из мртвијех. (I Петр 1\, 3) \nКо има мртво надање\, браћо\, а ко има живо надање? Онај има мртво надање\, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање\, ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању\, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. \nВаистину\, боље је живо надање од мртвог надања\, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. \nНо ко донесе и показа људима живо надање – ко\, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос\, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско\, и пружио га преко гроба\, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. \nСве ово не тврди неки лаковеран човек но апостол\, који се дуго колебао у вери\, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас. \nО Господе васкрсли. Победниче смрти\, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање\, молитвама светога Петра\, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-terencije-i-ostali.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260424
DTEND;VALUE=DATE:20260425
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T140844Z
LAST-MODIFIED:20260201T180537Z
UID:7517-1776988800-1777075199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Антипа
DESCRIPTION:Пролог за 11. април\n24. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Антипа епископ Пергамски\, у Азији\n\nСпомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2\, 13)\, који би убијен код вас\, гдје живи сотона\, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти\, опадачи\, насилници\, крвосмешници\, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме\, као ружа посред трња\, као злато посред блата“. Добрим и праведним сматраше се онај\, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању\, у тумачењу снова\, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња\, демони се јаве жречевима у сну и исповеде\, како се они боје Антипе\, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе\, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови\, господари васионе\, плаше мене\, смртног човека\, и морају да беже из овога града\, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:“ И још им говораше светитељ о вери Христовој\, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин\, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем\, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа\, унутра у огњеном волу\, слављаше Бога с благодарношћу\, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год. \n\n\n\nСвети мученик Прокес и Мартинијан\n\nБеху тамничари на римској тамници\, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска\, они се крстише\, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима\, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш\, Господе?“ упита Га Петар. А Господ одговори\, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град\, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика\, Прокес и Мартинијан. \n\n\n\n\nУ огњеном волу к’о у светлом храму\nАнтипа хришћанин не трпи осаму:\nУ срцу му чистом Господ обитава\,\nНит га огањ пече\, нити га је страва\nТрпељиво светац све за Христа сноси\,\nПа молитве Христу из огња узноси:\n– О свесилни Христе\, Царе свих векова\,\nСто пута Ти хвала за страдања ова!\nНек сагори огњем све грешно у мени\,\nДа бих скупљи био по небесној цени.\nМолим Ти се\, Спасе\, чувај паству моју\nУ овоме граду\, у страсноме гноју!\nКрв нека ју моја у вери укрепи\,\nИ срце јој Твојој љубави прилепи.\nИ за незнабошце молим Ти се\, Блаже\,\nОтргни их једном од демонске лаже;\nИ за све грешнике што Твој закон руже\,\nУпути их Теби једином да служе.\nГле\, све је у власти Твоје свете воље\,\nНајзад још те молим: нек је цркви боље! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Нема покоја на земљи онима који желе спасење“\, говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана\, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари\, час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово\, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске\, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење“. А кад дође спасење\, дође и покој. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;\n2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;\n3. како обојица видеше и вероваше\, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше. \n\n\n\nБеседа\nо два Адама: смртотворном и животодавном\n\nЈер како по Адаму сви умиру\, тако\nће и по Христу сви оживљети. (I Кор. 15\, 22) \nПо Адаму сеје се у срамоти\, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех\, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт\, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети\, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски\, ово је човек небески. Оно је човек телесни\, ово је човек духовни. \nХристос није васкрсао ради Себе него ради нас\, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење\, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? \nОнде где Адам скончава\, Христос почиње. Адам скончава у гробу\, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено\, то је семе под земљом\, које гнили и трули\, и не види сунца и не верује\, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем\, цветом и родом. Христово колено\, то је озеленела њива\, на којој пшеница расте\, и зелени се\, и листа\, и цвета\, и доноси род многи. \nПо Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети\, него значи да смо ми већ мртви – мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети\, него да смо већ оживљени\, т. ј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб а потпун израз живота бесмртног у Царству Божјем. \nУм Адамових синова саглашава се са смрћу\, мири се са трулењем\, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост\, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе\, отрезни ум свих синова људских\, да би бегали од таме и пропасти\, и пружали се ка светлости и животу вечном\, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-antipa/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-antipa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260425
DTEND;VALUE=DATE:20260426
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T141031Z
LAST-MODIFIED:20260201T180554Z
UID:7520-1777075200-1777161599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 12. април\n25. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Исаак Сирин II\n\n(Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско\, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака\, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако\, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи\, Исаак се наднесе над њега\, и зли дух побеже од њега\, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања\, но он све одби\, и ништа не прими\, него се повуче у шуму\, где направи себи келију\, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства\, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија\, коме ће тај ручак\, кад немају радника. Кад тамо\, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то\, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике\, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. – Други пут дођу два човека безмало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута\, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах\, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде\, када познаду своје одело\, које они беху у оном дрвету скрили. – Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут\, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку\, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе.“ \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nУ време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији\, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века\, и пресели се ка Господу. \n\n\n\nПреподобни Акакије\n\nИз села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник\, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години\, 1730. год. \n\n\n\nПреподобна Атанасија\n\nРођена на острву Егини\, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир\, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан\, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру\, била је слушкиња свима осталим сестрама\, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства\, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год. \n\n\n\n\nАтанасија завет изврши\nНа земљи засја к’о звезда јасна\,\nТелесну немоћ духом надвлада\,\nЗаволи Бога још као млада;\nПостом и бдењем тело исуши\,\nСамо да стекне спасења души:\nИмање много бедним раздаде\,\nСву себе вољи Божјој предаде.\nВиђење виде у светом храму:\nСветлост небеска просече таму\,\nИ глас јој дође: Атанасија\,\nКротост и смерност – то Богу прија\,\nУ том се вежбај од свега више\nДок срце куца и дух ти дише. –\nАтанасија\, душа прекрасна\,\nИ гордост сваку у себи скрши\,\nВољи се Божјој даде потпунце\,\nПослушна Богу к’о јарко сунце.\nЉубав љубављу Господ одврати\nИ благодаћу труде јој плати.\nА кад се сврши рок јој земаљски\nДаде јој живот\, бесмртни\, рајски. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ злога цара Константина Копронима беше добра ћерка\, девица Антуса „красна грана на злом дрвету“. На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна\, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре\, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви\, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом\, толико су двапут више за дивљење женске\, које презреше и младост\, и богатство\, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје\, рекао је сам Господ\, – тешко\, да\, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслога Господа Исуса\, и то:\n1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;\n2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека\, да се појави где хоће. \n\n\n\nБеседа\nо граду који се зида\n\nОвде немамо града који ће остати\,\nнего тражимо онај који ће доћи. (Јевр. 13\, 14) \nНе беху ли\, браћо\, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. \nНо оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. \nНо оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће\, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље\, сласт\, имање\, власт\, част\, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час\, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних. \nВаистину\, ми овде немамо града који ће остати. \nЗато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа\, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским\, бесмртним животом\, двором ангела\, пристаништем светитеља\, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје\, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос. \nО Господе васкрсли\, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isaak-sirin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260426
DTEND;VALUE=DATE:20260427
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T141329Z
LAST-MODIFIED:20260201T180702Z
UID:7523-1777161600-1777247999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Артемон Лаодикијски
DESCRIPTION:Пролог за 13. април\n26. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Артемон\n\nБи свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон\, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом“. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије\, посвећене томе „богу“. Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште\, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма\, Виталије\, видећи ово чудо\, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!“ И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу\, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ’ дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше\, праћен увек са два своја омиљена јелена\, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега\, коме је Артемон свети верно служио. \n\n\n\nСвети мученик Крискент\n\nИз града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен. \n\n\n\nСвета мученица Томаида\n\nРођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац\, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји\, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху\, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе\, него ту у одаји буде затечен и предат суду\, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом да су многи будући мучени блудном страшћу\, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит\, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476. год. \n\n\n\n\nКо пострада због злочеста дела\nС ангелима не има удела:\nКо л’ пострада због Божије воље\,\nИ рад Христа понесе невоље\,\nОд вернога ил’ од невернога\,\nТај ће лице сагледати Бога.\nТомаида\, Божија слушкиња\,\nБи по срцу права богомољка\,\nНо пострада рад Божјег закона\nОд својега свекра осиона.\n– Прођ’ се\, свекре\, бедног тела мога!\nЗар се вишњег ти не бојиш Бога?\nТело људско – ма да просто блато\nРад душе је од Бога нам дато.\nАко тело грехом упрљамо\,\nДуши својој крила саламамо\,\nОд Бога је одвајамо живог\,\nИ дајемо у плен нечестивог. –\nСлеп од страсти свекар је расече:\n– Бог да прости! праведница рече.\nАл’ убицу слепило постиже –\nДвострук слепац по Паклу гамиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад су мученика Крискента\, племића Мирликијског\, извели на суд\, судија га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе\, он најзад рече Крискенту: „поклони се само телом\, а душом клањај се твоме Богу!“ На то му честити Крискент одговори: „не може тело чинити ништа независно од душе\, које му је покретач и вођ“. И за то би Крискент убијен.-Јасна поука\, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу\, а не само душом. Овим се опровргава и лажни став неких хришћана\, који телесно живе као незнабошци\, а међутим хвале се да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје\, и стављају се у службу два господара\, иако су најсветија уста то огласила за немогућност. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се због Томе\, тренутно јединог неверног међу ученицима\, поново јавља у Свом прослављеном телу;\n2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем\, и поверова. \n\n\n\nБеседа\nо Томином опиту\n\nГоспод мој и Бог мој! (Јов. 20\, 28) \nКад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! \nКад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! \nКад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог\, он је признао: Господ мој и Бог мој! \nКад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос\, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! \nКад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их\, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг\, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су се подсмевачи подсмевали девојкама\, које се заветоваху девствовати\, и питали их\, ко је тај рад кога се оне одричу брака\, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе\, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси\, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! \nНеки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу\, на себи или на другима\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других\, и повероваше\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину\, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца\, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-artemon-laodikijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemon-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260427
DTEND;VALUE=DATE:20260428
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T141520Z
LAST-MODIFIED:20260201T180715Z
UID:7526-1777248000-1777334399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Мартин исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 14. април\n27. април по новом календару \n\n\n\nСвети Мартин исповедник\, папа Римски\n\nПостао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II\, унук Ираклијев\, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у Цркви\, сам цар написа књижицу Типос\, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа\, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу\, молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим\, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу\, али наговори једног војника\, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним\, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију\, и војвода Олимпије оде у Сицилију\, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу\, Теодора\, да веже и доведе папу под оптужбом да он\, папа\, стоји у дослуху са Сараценима\, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе\, овај одговори да је то клевета\, да он нема никакве заједнице са Сараценима\, противницима Хришћанства\, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања\, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград\, где болан преболан лежаше дуго у тамници\, мучен тескобом и глађу\, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон\, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу\, ради кога је много пострадао\, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт\, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина\, и молећи цара да Мартина ослободи. \n\n\n\nСвети мученици Антоније\, Јован и Евстатије\n\nСва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец\, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени\, један за другим\, на једном истом дубу\, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице\, у коју положе чесне мошти мученика\, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни. \n\n\n\nСвети мученици Ардалион Глумац\n\nБио је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру\, исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана\, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно да је он хришћанин\, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен\, и пострада за Христа\, и умре привезан на усијану гвоздену лесу\, одигравши тако праву и чесну улогу мученика. \n\n\n\n\nСвети Мартин папа пред Сенатом збори:\n– Нека ми се тело скрши и сагори\,\nИ најљуће муке радосно поднећу;\nНо праве се вере ја одрећи нећу.\nСпаситељ је благи Бог и Човек био\,\nДва јестества разна с две воље носио\,\nНо оба јестества у једној личности\,\nИ обадве воље у једној светлости.\nТакву су нам веру сви Оци предали\,\nЗа такву су веру многи пострадали.\nНек пострадам и ја\, од свих јевтинији\,\nСлуга свог Господа\, од свих најгрешнији! –\nТако Мартин веру исповеди свима\nИ истину рече пред јеретицима.\nО што човек вреди\, кад се Бога боји:\nНад људима малим к’о планина стоји! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Монаху приличи љубити Бога као син\, и бојати Га се као роб“\, вели св. Евагрије. Наравно\, то приличи и сваком хришћанину\, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх\, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!\n2. како им опет напуни мреже рибом\, и они Га познаше\, но не смедоше питати: ко си ти? \n\n\n\nБеседа\nо личном опиту свију апостола\n\nШто чусмо\, што видјесмо очима\nсвојима\, што расмотрисмо и руке\nнаше опипаше… то јављамо вама. (I Јов. 1) \nЕто каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци\, нити као философи\, а најмање као теоретичари\, који стварају претпоставке о нечем\, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили\, но које су њих неочекивано окружиле\, о факту\, кога нису они нашли него који је њих\, тако рећи\, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима\, нити су изучавали психологију\, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов – једно скроз чувствено\, телесно занимање. И кад су ловили рибу\, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање\, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали\, него су још опрезније и лаганије\, са страхом и недоумицом и многим колебањем прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим\, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан\, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука\, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана\, с Њим ходали\, с Њим разговарали\, с Њим јели\, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата\, којима су сазнали и утврдили један крупан факт\, на име: да је Христос Богочовек\, Син Бога Живога\, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих. \nО Господе васкрсли\, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-martin-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-martin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260428
DTEND;VALUE=DATE:20260429
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T141641Z
LAST-MODIFIED:20260201T180729Z
UID:7529-1777334400-1777420799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим
DESCRIPTION:Пролог за 15. април\n28. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим\n\nОви беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19\, 29; Колош. 4\, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа\, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим\, заједно са Марком\, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4\, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима\, а после се обратио у Цркву\, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20\, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4\, 20). У време Неронова гоњења\, када апостол Павле би посечен\, посечени беху и сва три ова славна апостола. \n\n\n\nСвети мученик Сава Готски\n\nУ Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село\, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке\, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене\, ја сам хришћанин.“ Видећи га кнез бедна и сиромашна\, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!“ – Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци\, па изненадно нападоше на дом Савин\, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје\, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу\, па их онда обојицу везаше уз дрво\, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи\, сећајући се речи апостолских\, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити\, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима\, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке\, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос\, у време цара Валента\, ратујући с Готима\, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години\, 372. године. \n\n\n\nСвети мученици Василиса и Анастасија\n\nДве благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу\, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене. \n\n\n\n\nМученици светли крв своју пролише\,\nИ сву земљу црну крвљу обагрише.\nБеше огањ силан у коме гораху\,\nНо силнија љубав ко’м Христа љубљаху.\nЗа највише добро мучеником бити –\nКакво благо с овим може се мерити?\nСвепобедни Христос\, цар онога века\,\nВаше храбре душе на небу дочека.\nОн их к Себи узе из ангелских руку\,\nИ сву вашу тешку благослови муку. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо\, да има осам главних предмета созерцања; прво\, Бог невидљиви и безвидни\, безпочетни и несоздани\, проузроковач свега што постоји\, тројично\, једино и пребитно Божанство; друго\, чин и стање умних сила; треће\, састав видљивих ствари; четврто\, домостројно ваплоћење Слова; пето\, свеопште васкрсење: шесто\, страшни други долазак Христов; седмо\, вечна мука; осмо\, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости\, а последња четири нису још јављена и припадају будућности\, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних\, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна\, да он зида фантазије\, и да нема созерцања.“ Тако пише велики и видовити Григорије Синаит\, који оно што знаде\, знаде из личног опита. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;\n2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају\, Он им спреми хлеба и рибе и даде им. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо\n\nЉубазни\, сад смо дјеца Божија\, и\nјош се не показа шта ћемо бити; него\nзнамо да кад се покаже\, бићемо као и\nон\, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3\, 2) \nДо сад смо били робови\, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла\, а сад смо слуге добра\, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека\, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком\, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво\, грех и смрт\, у непрестаном страху\, а сад ћемо живети близу Бога\, у слободи и радости. \nСад… Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу\, кад нам даде науку светлости\, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкa и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја\, синови видјела и насљедници царства. \nИ бићемо као и Он. То се\, истина\, још није показало\, али се Он показа\, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу\, и ми знамо\, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо\, или: нама је речено\, него вели: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба\, да само покаже Своју силу мртвацима без наде\, него да увери мртваце да ће и они оживети\, и да им покаже\, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима\, да би сви људи то исто знали – да би и ми знали. О васкрсли Господе\, утврди и у нама ово спасоносно знање\, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-aristarh-pud-i-trofim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260429
DTEND;VALUE=DATE:20260430
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T141812Z
LAST-MODIFIED:20260201T180743Z
UID:7532-1777420800-1777507199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Агапија\, Хионија и Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 16. април\n29. април по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Агапија\, Хионија и Ирина\n\nСестре рођене\, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри\, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац\, нађе тело мучениково\, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га\, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати\, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница\, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се\, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке\, да се поклоне идолима\, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару\, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета\, које су поручене\, за погођену цену\, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију\, поведоше за њим све робове и сужње\, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу\, хтеде да оскрвни девице\, но када хтеде ући к њима у тамницу\, у време када се оне мољаху Богу\, њему се узе памет\, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби\, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај\, нареди да други војвода\, Сисиније\, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење\, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште\, ангели Божји спасоше ову чисту девицу\, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду\, но не могавши се успети\, нареди\, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид и с њим мученице: Харнеса\, Никија\, Галина\, Калида\, Нунехија\, Василиса и Теодора\n\nБачене у море\, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах\, Господе\, и војска гоњаше за мном\, Господе\, и не одрекох се Тебе\, Господе\, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише\, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску\, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год. \n\n\n\n\nЧисте душе\, чиста тела\,\nК’о три крина\, чиста бела\,\nТри сестрице јунакиње\,\nСветог Духа златне скриње\,\nКрв пролише\, живот даше\,\nВенцима се увенчаше.\nАгапија – љубав чиста\,\nХионија – к’о снег блиста\,\nИ Ирина – име мира\,\nУ мукама к’о сред пира\nВеличаху живог Бога\nИ Господа Васкрслога:\nВишњи Боже што имамо\nТеби\, ево\, све давамо:\nТело\, душу\, и све муке –\nСве у Твоје прими руке!\nСпаси тело огња течног\,\nСпаси душу гнева вечног!\nО хвала Ти што нас створи\,\nИ још мука удостоји! –\nТри сестрице\, три девице\,\nЗбог Тројице мученице. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено\, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу\, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом\, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем\, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство\, други родбина\, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства\, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини\, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја\, која је с досадом вршио\, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује\, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова\, било добра\, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова\, сва до једнога\, иду са њим. Ко има разум да разуме\, нека разуме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јавио жив\, после смрти\, пет стотини људи одједном\, по сведочанству ап. Павла;\n2. како се јавио апостолу Јакову\, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15\, 6-7);\n3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола\, који су Га видели. \n\n\n\nБеседа\nо отрежњењу од греха\n\nОтријезните се једанпут као што\nтреба\, и не гријешите. (I Кор. 15\,34) \nОву заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег\, он одлучно заповеда вернима\, да се отрезне као што треба и да више не греше. \nЗашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба\, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно. \nОтријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. \nНезнабошци\, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише\, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота\, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви\, хришћани\, оправдати\, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду\, и продужисте грешити\, – како ћете се ви оправдати? \nБраћо моја\, отрезните се једанпут као што треба и не грешите\, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе\, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-agapija-hionija-i-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenice-agapija-hionija-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260430
DTEND;VALUE=DATE:20260501
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250422T142118Z
LAST-MODIFIED:20260201T180800Z
UID:7535-1777507200-1777593599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Персијски
DESCRIPTION:Пролог за 17. април\n30. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Симеон епископ Персијски\n\nУ време опакога цара Саворија\, или Сапора\, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера\, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан\, који се најпре беше одрекао Христа\, а после\, дирнут укором св. Симеона\, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче\, да би био последњи посечен\, те да би могао храбрити хришћане до краја\, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ\, уздрхта целим телом. А царев пристав\, Фусик\, који беше потајни хришћанин\, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче\, затвори очи\, и буди мужествен\, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече\, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори\, а тако исто и ћерку његову\, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен\, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха\, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год. \n\n\n\nСвети Акакије\, епископ Мелитински\n\nПодвизаваше се у граду у ком се и роди\, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије\, епископ тога града\, који је участвовао на II Вас. Сабору\, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу\, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно\, 435. год. \n\n\n\nСвети Агапит папа Римски\n\nПослат од Теодота\, краља Готског\, цару Јустинијану у Цариград\, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље\, и скончао 536. год. \n\n\n\nПреподобни Саватије и Зосим\n\nOсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435\, а Зосим 1478. год. \n\n\n\n\nНа острву пусту сред бурнога мора\,\nВан сујете светске и ван разговора\,\nЗосим своју душу молитвама храни\nИ именом Божјим од демона брани.\nДемони се злобни на њег’ озлобише\nИ сву своју силу на њег’ устремише.\nГовори им Зосим: залудна вам мука\nСве докле ме штити Божја моћна рука.\nЈе ли Божја воља да ме умртвите\,\nТад удрите брзо\, и не дангубите!\nШто се претварате у звери и змије\,\nУ вукове љуте\, тигре и скорпије\,\nКад немате снаге ни колико сени\,\nДа би штету какву направили мени?\nВи сте страшни само за синове греха\nИ за љубитеље насладе и смеха.\nАл’ за љубитеље Христовога ига\nИ Богоматере\, и чистог подвига\,\nВи сте као магла\, коју ветар носи\,\nТе час је доноси а час је односи.\nАко магла може стену ишчупати\,\nТо и мене грешног ви поколебати!\nОставте се мене\, ја се вама не дам\,\nЈа сам слуга Христов\, ја у Христа гледам. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле Халкидонског Сабора цар Анастасије\, јеретик\, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика\, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре\, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре\, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили\, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло\, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше\, кад народ већ очајаваше\, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија\, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове\, Акакије не хте налити воду у вино\, него се мољаше Богу\, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога\, и пусти дажд обилан\, како у суха поља тако и у часни путир. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;\n2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује\, да није васкрсао Себе ради но људи ради. \n\n\n\nБеседа\nо дивном обећању Христовом\n\nКоји побиједи даћу му да сједи са мном\nна пријестолу мојему. (Откр. 3\, 21) \nТо је\, браћо\, обећање Христа\, Победиоца ђавола\, греха и смрти. Но и ђаво\, и грех\, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа\, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. \nЂаво је стар као свет\, и старији још од света. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења\, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако\, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од времена и моћнијег од свих ангела\, злих и добрих. \nГрех је стар као и ђаво. Како може човек\, чији се век мери педљу\, избећи грех\, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако\, ако не зна да је постојао један Човек\, један једини\, који не згреши\, ни у рођењу ни по рођењу\, Богочовек Исус Христос\, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха. \nСмрт је стара као и човек\, истерани из Раја. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако\, ако не призна силу Крста и страдања Христова\, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако\, ако не стане чврсто уз Христа\, свемоћног победиоца смрти. \nО каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-persijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-persijski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260501
DTEND;VALUE=DATE:20260502
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250504T114643Z
LAST-MODIFIED:20260201T180905Z
UID:7563-1777593600-1777679999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован
DESCRIPTION:Пролог за 18. април\n1. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован\n\nУченик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот\, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман\, он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820. год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија. \n\n\n\nСвети мученик Јован Нови Јањински\n\nРодом из Јањине\, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше\, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград\, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери\, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио ислам\, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама\, вргоше га у тамницу. Други дан – беше дан Васкрса Христова – поново га поведоше на истјазање\, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!“ Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете\, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов\, Христу следујем\, за Христа умирем\, да би с Њим живео!“ После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики\, спремљен за њега\, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу\, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу\, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију\, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. г. \n\n\n\nСвети мученици Виктор\, Зотик\, Зинон\, Акиндин и Северијан\n\nСви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке\, и храброст овога славног мученика\, и чудеса многа која се појавише тада\, они примише веру хришћанску\, за коју ускоро и пострадаше\, и славом увенчани бише. \n\n\n\n\nЗанатлија Јован од чесна заната\,\nДуша му је светла као грумен злата\,\nОсветљена дивно Христовом науком\,\nПа он моли Бога\, да га венча муком:\n– О победни Христе\, што се распе за ме\,\nОчисти ме муком од греховне таме!\nО не дај ми срамну славу издајника\,\nНо венчај ме муком Твојих мученика.\nДухом Твојим Светим за муке ме спреми\,\nПа попусти муке\, на ме их устреми\,\nИ ти\, Богомајко\, милошто без краја\,\nШто под Часним Крстом Свога Сина стаја\,\nПомоли се за ме у време мучења\,\nДа постојан будем као тврда стена.\nСмилујте се и ви свети апостоли\,\nДа враг рода људског мени не одоли.\nМученици свети\, радовање моје\,\nПримите и мене у редове своје!\nА сад мучитељи\, издајице Бога –\nВаш је мач и огањ – ево тела мога! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ једноме опису мучења хришћана под персијским царем Сапором каже се: „мачеви се утупеше\, маченосци попадаше\, мачековци заморише – а Крст се све више уздизаше и блисташе из крви мученика Христових.“ Колико и колико су пута гонитељи хришћана самоуверено мислили\, да су свршили са хришћанством за свагда! У ствари они су свршавали свој живот док се хришћанство увек изнова зеленило и цветало. Па ипак\, и поред тога искуства неки наши савременици мисле да се хришћанска вера може силом искоренити. Но само не кажу\, којим начином? и заборављају\, да су сви начини безбројно већ пута пробани\, и сви безуспешно. С разлогом је Тертулијан довикнуо незнабошцима: „Узалуд пролевате крв нашу: крв мученика семе је хришћана“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење донесе неизречену радост онима који Га љубљаху;\n2. како Његово васкрсење донесе неизречену горчину онима који Га мрзаху;\n3. како ће и Његов последњи долазак у свет\, у слави и сили\, изазвати код разних људи разна осећања\, или радост или горчину. \n\n\n\nБеседа\nо сведочанству поузданих сведока\n\nСами смо видјели славу његову. (II Петр. 1\, 16) \nКад апостоли говоре о славном васкрсењу Господњем они говоре у множини. Јер сваки од њих предаје своје сведочанство и сведочанство осталих другова својих. Тако и апостол Петар пише: јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашег Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем\, него смо сами видјели славу Његову. \nНатанаил није хтео веровати само по чувењу. Зато га апостол Филип позва: дођи и види! Натанаил дође\, и виде и верова. Тако и сви остали апостоли: док се не приближише Христу\, докле не чуше и не видеше\, не хтеше веровати. Приповетке мудро измишљене нису привлачиле апостоле. Њихов здрави природни смисао тражио је очевидна факта а не приче. \nО браћо моја\, наша је вера добро утврђена и доказана. Траг Божји у свету добро је утрвен. Нико не мора сумњати. Христово васкрсење добро је посведочено. Нико не мора очајавати. Сумња и очајање два су црва\, која се рађају од упљувака греха. Ко не греши\, тај јасно види утрвени траг Божји у свету и јасно познаје васкрсење Христово. \nО васкрсли Господе\, укрепи нас силом Духа Твог Светог\, да не грешимо\, те да не ослепимо за траг Твој у свету и за светло васкрсење Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260502
DTEND;VALUE=DATE:20260503
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250504T114809Z
LAST-MODIFIED:20260201T180917Z
UID:7566-1777680000-1777766399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован Ветхопешчерник
DESCRIPTION:Пролог за 19. април\n2. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован Ветхопешчерник\n\nПодвизавао се у т. зв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем\, свом душом и свим умом својим\, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини\, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту\, молитви и бдењу\, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу. \n\n\n\nСвети мученик Христофор\, Теона и Антонин\n\nОва тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен\, они гледаху муке његове\, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара\, одбацише оружје\, скидоше са себе појасеве војничке\, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке\, и најзад вргнути у огањ\, где им тела сагореше\, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год. \n\n\n\nСвети Трифун патријарх Цариградски\n\nУ цара Романа\, а тај цар владаше Византијом почетком Х века\, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха\, јер га беше заветовао духовном звању још од малена\, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун\, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину\, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан\, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији\, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова\, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви\, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци\, и престави се Господу\, 933. год. \n\n\n\nПреподобно мученик Агатангел\n\nИз Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака\, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори\, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу\, он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну\, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. год. у 19. години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману. \n\n\n\nПреподобни Симеон Боси\n\nПодвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским\, и прославио се чудотворством. Ходио је бос\, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду. \n\n\n\n\nНезлобиви Трифун\, пастир оседели\,\nНезлобношћу венац стјажа неувели.\nЦар хоћаше криво рад сујете празне\nНе бојећ’ се Бога ни Божије казне.\nПатријархом бити част је пред људима\nНо бреме пред Богом и пред ангелима;\nДечко може стадо чуват бесловесно\nАл’ где му је мудрост за стадо словесно?\nНезлобиви Трифун правду Божју штити\n– То не може\, царе\, рече\, никад бити!\nДај човека зрелог\, мудријег од мене\,\nКој’ ће Божјом Лађом крманит’ кроз стене\,\nА не дете једно\, ма и син твој био\,\nКој’ би Лађу Божју о стене разбио! –\nЦар Роман учини како сам пожели\,\nТе свеца Трифуна и народ уцвели.\nА Божије око по свету се шета\nГледајућ’ где треба венац где освета. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтарац духовник рече: „устајући изјутра\, говори самоме себи: тело\, ради\, да би се исхранило; душо\, буди трезвена\, да би се спасла и Царство наследила!“ – Ово није само гола реч\, него је ово био устав многих хиљада монаха кроз векове и векове\, свакодневни устав живота. Радом су се хранили\, а молитвом трезвили. Зашто само монаха? Зар то не може бити устав свакога следбеника Христова? Није ли нам сам Христос дао јасан пример у томе\, т. ј. пример у труду телесном и у трезвењу непрестаном молитвом? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он у прослављеном телу Своме близу Својих ученика; близу оних који Га траже (Марија Магдалена у врту); близу оних који су у страху (ученици у затвореној одаји); близу оних који су гладни (на обали језера);\n2. како је Он и сада близу сваког оног од нас ко Га тражи\, ко је у страху\, и ко је гладан. \n\n\n\nБеседа\nо опрезности према свему што није по Христу\n\nБраћо\, чувајте се да вас ко не зароби\nфилософијом и празном пријеваром\,\nпо казивању човечијему\, по науци\nсвијета\, а не по Христу. (Колош. 2\, 8) \nБраћо нека нас не зароби философија\, која нагађајући говори\, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини\, знамо од саме Истине\, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине\, апостоле и светитеље. Ако ли\, због грехова наших\, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска\, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе\, тела\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не преваре празна казивања човечја\, од човека и по човеку\, као тобож да нема онога света\, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле\, ми знамо поуздано да има онога света. И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса\, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом\, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола\, светитеља и многобројних тајновидаца\, којима Бог откри\, због њихове чистоте и светости\, праву истину о ономе свету. Ако ли\, због грехова наших\, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима\, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима\, и бићемо робови мрака\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не заведе наука светска\, која испитује животиње\, биље и камење\, и вели\, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима\, те отуда дрско тврди\, као да Бога и нема. Јер гле\, ми знамо\, да Творац и не може бити као твар међу тварима\, него је Он изнад свих твари\, и различит од свих твари. \nА ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса\, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари\, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи. \nНего прославимо Господа Исуса\, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan-vethopescernik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan-vethopescernik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260503
DTEND;VALUE=DATE:20260504
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250504T115200Z
LAST-MODIFIED:20260201T180930Z
UID:7569-1777766400-1777852799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Теодор Трихина; преп. Јоасаф српски; Свети Николај Жички
DESCRIPTION:Пролог за 20. април\n3. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Трихина\n\nЦариграђанин\, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје\, и дом\, и богатство\, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу – да би само мање сна имао – ишао је вазда гологлав\, и одевао се у једну хаљину од кострети\, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. год. Тело му се показало мироточивим. \n\n\n\nПреподобни Анастасије Синајски\n\nИгуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником\, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник\, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника)\, који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. год. и отишао ка Господу\, коме је верно послужио. \n\n\n\nБлажени Анастасије Синаит\n\nПатријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ\, чистота живота\, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску\, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија\, и хтеде прогнати и Анастасија\, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре\, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо\, тада Јустин\, наследник његов\, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству\, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. год. \n\n\n\nБлажени Григорије патријарх Антиохијски\n\nЈерменин по народности. Би игуман манастира Фарана\, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола\, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем\, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године. \n\n\n\nСвети апостол Закхеј\n\nБио најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19\, 1 -9)\, уђе у дом његов\, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру\, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској\, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао. \n\n\n\nПреподобни Атанасије Метеорит\n\nРођен 1310. год. Подвизавао се у Св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства. \n\n\n\n\nАнастасије\, отац богоносни\,\nТруд на се прими молитвен’ и посни\,\nПодвиге држа дуге и истрајне\,\nСве докле духом не упозна тајне.\nТад уста своја отвори медена:\n– Христос је\, рече\, спасенија стена.\nНе реци лудо: Он је давно био\,\nГде је Он сада\, да би ми зборио? –\nЕвангелије\, Његов завет свети\,\nКо би се мог’о њему одупрети?\nОно ти збори место самог Христа\,\nТа то су уста Његова пречиста!\nТи опет збориш: да Га видим желим! –\nПогледај умом и срцем свецелим\nУ Причест свету\, од вина и хлеба\,\nТу је Он телом\, шта ти друго треба?\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје!\nПред духовником грехе исповеди\,\nКрв потом пиј Му и тело Му једи.\nПокај се само. Почнеш ли с кајањем\nЖивећеш правдом и светлим надањем.\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле\, и зли смрад голубове\, тако и чувара живота нашега\, ангела\, удаљују од нас греси наши: пијанство\, блуђење\, гнев и остало… Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу\, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе\, о томе сведочи цело Свето Писмо\, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена\, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји\, војник Цара небеског\, ангел светлости. Ко\, осим луда\, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину\, само лудаци и крајње незналице\, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље\, своје ангеле хранитеље. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он као свемоћни Победилац смрти не свети Својим непријатељима\, који Га намучише и распеше\, него остављајући их самим себи подржава Своје устрашене пријатеље;\n2. како Он и данас\, као и у сва времена\, незлобив и кротак\, не жури на освету невернима него жури на помоћ вернима. \n\n\n\nБеседа\nо једном и једином темељу спасења\n\nТемеља другога нико не може поставити\nосим онога који је постављен\, који је\nИсус Христос. (I Кор. 3\, 11) \nЈевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека\, и режи на њега\, и показује нокте. \nНе може бити темељ свету онај ко је у греху зачет\, ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо\, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети\, грехе су чинили\, тражили су савета у жена\, туђом силом чинили су дела\, у гробу су иструхнули\, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nЗато се\, браћо\, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа\, који је зачет без греха\, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу\, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nНе каже апостол да је Христос поставио неки темељ\, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда\, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина\, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост\, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила\, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро\, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот\, зато је Он и темељ живота у оба света\, у овоме и у ономе. Господе васкрсли\, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prep-teodor-trihina-prep-joasaf-srpski-sveti-nikolaj-zicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-anastasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260504
DTEND;VALUE=DATE:20260505
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250504T115323Z
LAST-MODIFIED:20260201T180943Z
UID:7572-1777852800-1777939199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Јануарије
DESCRIPTION:Пролог за 21. април\n4. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јануарије\n\nИ други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама\, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ\, огањ се расхлади невидљивом росом\, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама\, док се кости не забелеше\, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије\, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше\, па заједно са епископом у град Путеол доведоше\, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије\, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше\, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то\, да је једна бедна удовица\, којој беше умро јединац син\, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305. год. \n\n\n\nСвети мученик Теодор\n\nИ други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима\, који се имаху послати на службу у двор царски\, Теодор се успротиви и изјави да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама\, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова\, наложи други огањ и баци једног од твојих војника\, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога“. Хтеде намесник заиста да баци једног од војника\, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих\, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле\, па ако су богови\, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече зато\, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово\, намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника\, Сократа и Дионисија\, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст\, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени\, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом. \n\n\n\n\n– Цару једном служим\, и другом не могу\,\nСлужим Христу живом\, Господу и Богу!\nТако Тодор рече римском намеснику\,\nНамесник га гледа к’о у красну слику\,\nПа га поче најпре одвраћати тихо\,\nНо сва одвраћања осташе на лихо.\nУ огњеној пећи\, с двојицом другова\,\nТодорова уста препуна псалмова.\nБог хлађаном росом страшни огањ поли\,\nУ сред огња Филип свог Господа моли\, –\nДа пре смрти мајку једном видет може\n– По милости то ми још учини\, Боже!\nИ мајка се јави свом сину у пећи\,\nЈедно другом рече што имаде рећи.\nФилипу старицу намесник призива\,\nСтарица се њему послушно одзива.\n– Звао сам те\, рече\, да светујеш сина\nДа с’ одрекне јавно Назарећанина\,\nИ призна богове римске царевине\,\nАко желиш синак да ти не погине. –\nA Филипа рече: пре него га роди’\nЈа се молих Богу: помилуј Господи!\nИ извешће примих\, да ћу доживети.\nСвог сина распета за Христа видети.\nИ зато сам сада спрам смрти немарна\nЗа смрт нас обоје Богу благодарна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски\, у наше дане\, говори исто тако: „срце је фино\, лако духовно\, небесно по природи својој\, – чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце – храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій\, того растлитъ Богъ (I Кор.\, 3\, 17).“ Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је\, под условом да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче\, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско\, иста жеђ његова и глад његова\, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;\n2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском. \n\n\n\nБеседа\nо Христу у срцу верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца ваша. (Ефес. 3\, 17) \nНема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав\, а престо љубави је срце. \nАко ти је Христос у срцу\, онда ти је Он – Бог. Ако ли ти је Он само на језику\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости\, па ма Га ти и називао Богом\, Он је играчка за тебе. Чувај се тада\, о човече\, јер се нико не може некажњено играти с Богом. \nСрце је привидно тесан орган\, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог\, оно је напуњено и препуњено\, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет\, без Бога\, оно остаје празно. \nБраћо\, нека се Христос\, васкрсли и живи Господ\, усели вером у срца ваша\, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате\, Христос ће остати само на језику вашем\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику\, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце\, и напојићете се истински\, и осетићете сласт неисказану. \nО васкрсли Господе\, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему\, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-januarije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-januarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260505
DTEND;VALUE=DATE:20260506
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250505T214245Z
LAST-MODIFIED:20260201T180956Z
UID:7575-1777939200-1778025599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пр. Теодор Сикеот; св. свештеномученик Платон Бањалучки
DESCRIPTION:Пролог за 22. април\n5. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Сикеот\n\nБеше му место рођења село Сикеа у Галатији\, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана\, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је\, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности\, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све – само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година\, и онда умоли Бога\, да га ослободи те службе\, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир\, где у старости преда душу своју Господу\, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид\n\nОтац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. год. Најпре му царским указом све имање одузето\, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче\, не брини за нас\, и не избегавај мучеништва због нас“ (тј. због деце). \n\n\n\nПреподобни монах Виталије\n\nУ време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок\, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове\, а ноћу је одлазио у блудне домове\, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили\, Виталије би умолио жену\, да она легне и спава\, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге\, треће код треће\, и тако редом док не би изређао све\, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната\, те једне су се удале\, друге пошле у манастир\, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили\, пљували\, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио\, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре\, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога. \n\n\n\n\nВиталије инок у великом граду\nС молитвом у срцу хита своме раду\,\nА светина грешна праведна се прави\,\nПа инока ружи и пљује по глави.\nИнок лице брише и трпи и ћути\,\nНити одговара нит’ се на ког љути\nТада младић неки и развратник стари\nВиталију приђе па га ошамари.\nИ рече му младић: ти скверни монаше\,\nДокле ћеш мучити ти стрпљење наше?\n– Зашто ме удари? Виталије рече\,\nУдарен ћеш бити – да се сав град стече –\nИ не прође много а младић полуди\nШто Божјег човека без Бога осуди.\nИ урлаше младић\, сав град уплаши се\,\nВиталије мирно Богу престави се.\nТада лудак дође на гроб светитеља\nИ на гробу нађе себи исцелења.\nПа исприча младић повест још недавну\nИ одаде хвалу Виталију славну. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе\, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа\, или јереја\, или монаха на делу грешном\, ја бих га покрио својом хаљином\, да нико више не види грех његов“. – Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу\, те нема ни воље ни времена\, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет\, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља\, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште\, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или – тамница. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;\n2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти. \n\n\n\nБеседа\nо сили Божјој у слабости људској\n\nКад сам слаб онда сам силан. (II Кор. 12\, 10) \nУ Светом Писму нема противречности\, те и ове речи нису противречност\, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку\, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност\, јер он се боји препона\, и бега и од сенке\, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез\, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. \nКад сам слаб онда сам силан. То јест\, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје\, онда сам силан. Кад знам\, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме\, и кад се сав положим на моћ и милост Божју\, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету\, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити\, него вапијем к Богу\, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора\, онда сам силан. Кад видим\, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава\, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу\, и кад се с вером помолим за Божју благодат\, онда сам силан. \nО безсилна браћо моја\, положимо се на силу Божју\, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни\, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу\, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју\, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб\, вели\, онда сам силан. Ваистину\, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи\, а духован улази у смисао\, и расејава привидну противречност опитом. \nО васкрсли Господе\, смилуј се немоћи нашој\, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pr-teodor-sikeot-sv-svestenomucenik-platon-banjalucki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-teodor-sikeot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260506
DTEND;VALUE=DATE:20260507
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250505T214419Z
LAST-MODIFIED:20260201T181336Z
UID:7578-1778025600-1778111999@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 23. април\n6. мај по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Ђорђе\n\nОвај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа\, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску\, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна\, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане\, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди\, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу\, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди\, те га везаше на точак\, под којим беху даске са великим ексерима\, и да га тако окрећу\, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров\, тако да му само глава беше ван земље\, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу\, и Бог га исцељиваше тренутно\, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе\, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра\, и главни жрец Атанасије\, и земљоделац Гликерије\, и Валерије\, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења\, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима\, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима\, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин\, и богатство\, и царску почаст\, и пријатеље\, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. \n\n\n\nСвети мучченик Лазар Нови\n\nОвај новомученик\, Лазар\, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу\, Соми\, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе\, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања\, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу\, овај млади мученик би убијен\, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје\, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. \n\n\n\n\nСвети Ђорђе на коњу високу\nОд аждаје избави девојку\,\nНа копљу му знаменије крста\,\nОружије свето\, непобедно\,\nТим оружјем аждају порази\,\nЗдраву оцу девојку поврати\,\nСамог Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи.\nСвети Ђорђе са срцем јуначким\,\nСве богатство раздаде убогим\,\nА част светску и славу одбаци\nРад имена Христа Победнога\,\nМуке прими\, муке драговољне\,\nТело скруши рад спасења души\,\nСамог Бога добротом задужи\nВенцем славе Бог му се одужи.\nЂорђе свети и победоносни\nИ сад ходи са копљем крстатим\,\nПравду брани\, неправду кажњава.\nКо га виче с вером и плакањем\,\nКо га моли с душевним кајањем\,\nЂорђе свети у помоћ му лети.\nЂорђе Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПри некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и\, као са великим гнушањем\, испричају цару\, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе\, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом\, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;\n2. како је Његово васкрсење мир мој\, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу. \n\n\n\nБеседа\nо буђењу чистога разума\n\nЕво вам\, љубазни\, већ пишем другу\nпосланицу у којима будим напомињањем\nваш чисти разум. (II Петр. 3\, 1) \nВидите ли\, браћо\, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум\, не би остало ниједне људске душе на земљи\, која не би поверовала у Христа Господа\, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света\, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. \nНишта тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом\, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим\, мутним\, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто\, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају\, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски\, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити\, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни\, чисти\, јасни\, видовити\, од Бога саздани разум. О браћо моја\, помозимо у буђењу људи светом апостолу\, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди\, помозимо му бар у колико се нас самих тиче\, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини\, видећемо\, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један\, док је нечист разум – легион! \nО васкрсли Господе\, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-georgije-djurdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-djordje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260507
DTEND;VALUE=DATE:20260508
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250505T214630Z
LAST-MODIFIED:20260201T181349Z
UID:7581-1778112000-1778198399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Сава Стратилат; свети Сава Ердељски; св. свештеномуч. Бранко
DESCRIPTION:Пролог за 24. април\n7. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Сава Стратилат\n\nУ време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму\, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин\, он смело стаде пред цара\, баци преда њ свој војнички појас\, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама\, шибан\, гвожђем струган\, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама\, но јави се жив и здрав. Његови другови\, војници\, видећи очигледно да Бог помаже Сави\, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку\, где предаде душу Богу\, 272. год. И душа му оде ка Господу\, коме је веран остао у мукама многим. \n\n\n\nПреподобна Јелисавета\n\nУ раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду\, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом\, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима\, нарочито према болним и страдалним. Даром\, који јој Бог даде\, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне\, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. год. \n\n\n\nСвети мученици Евсевије\, Неон\, Леонтије и Лонгин\n\nОва четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа\, ови дивни војници посташе хришћани\, због чега бише посечени. \n\n\n\nСвети мученици Пасикрат и Валентин\n\nКада судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима\, а тако исто и брата мученикова Папијана\, који беше отпао од Христа због страха од мучења\, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева\, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!“ Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово\, око 228. год. \n\n\n\nПреподобни Тома Јуродиви\n\nКад год по послу манастирском беше у граду Антиохији\, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија\, нити ће ми Анастасије моћи што дати!“ После једног дана умре Анастасије\, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије\, у време патријарха Домина (546-560 г.). \n\n\n\nСвети новомученици Лука и Никола\n\nДивни младић Лука\, кројач по занату\, пострада за Христа 1564. год.\, а Никола 1776. год. \n\n\n\n\nСвети Тома луд се прави\nРади Христа Спаса свога\,\nА у срцу Бога слави\,\nТворца света Јединога.\nУ срцу му Божје име\,\n– Помилуј ме благи Боже!\nСвоју душу храни тиме:\n– Помилуј ме благи Боже\,\nНе брине се Тома свети\nШта ће свијет о њем’ рећи\,\nНек свет виче\, нека прети\,\nПрави Суд ће Бог изрећи.\nКо је свету угађао\nПред Богом се наш’о лажан\,\nА Тома се насмејао\nСвету што се прави важан.\nО ти сенко поврх вода\,\nШто се тако важна правиш?\nСва је стварност у Господа.\nКад за ништа сматраш себе\,\nТим ћеш Њега да прославиш. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрепоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату\, грађани не испитују живот доносиоца\, да ли је он богат или сиромашан\, или праведан или грешан\, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо\, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара\, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?“ И заиста\, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата\, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш\, имај за то оправдање у Св. Писму.“ Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму\, ако не знаш Св. Писмо? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса и то:\n1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност\, туробност и печал.\n2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину\, храброст и добру вољу. \n\n\n\nБеседа\nо ништавилу свега у сравњењу са Христом\n\nДржим све да су трице\,\nсамо да Христа добијем. (Филиб. 3\, 8) \nАпостол који ово пише имао је светску ученост\, имао је богатство и пријатеље\, имао је младост и здравље\, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала\, пред богаташима као просјак\, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти\, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице\, само да Христа добијем. \nПа да ли се\, браћо\, превари апостол Павле оставивши све као трице\, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче\, да се апостол не превари\, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености\, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански\, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. \nЗаиста\, браћо\, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује\, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је\, браћо\, наш једини истински пријатељ. \nО васкрсли Господе Христе\, помози нам одрећи се трица\, одрећи се трулежи\, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-sava-stratilat-sveti-sava-erdeljski-sv-svestenomuc-branko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-sava-stratilat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260508
DTEND;VALUE=DATE:20260509
DTSTAMP:20260418T100419
CREATED:20250505T214748Z
LAST-MODIFIED:20260201T181404Z
UID:7584-1778198400-1778284799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Марко - Марковдан
DESCRIPTION:Пролог за 25. април\n8. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Марко\n\nБеше Марко сапутник и помоћник апостола Петра\, који га у посланици својој првој назива сином својим\, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму\, умолише га верни\, да им напише спасоносну науку Господа Исуса\, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље\, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва\, идолопоклонства\, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији\, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију\, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју\, да јој постави епископа\, свештенике и ђаконе\, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка\, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере\, и када градоначелник поче трагати за Марком\, овај одбеже поново у Пентапољ\, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију\, на велику радост свих верних\, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци\, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу\, где му се најпре јави ангел небески\, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби\, Марко\, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје\, Господе\, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене\, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. \n\n\n\nСвети Аниан\, други епископ Александријски\n\nКад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији\, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара\, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку\, и поче крв тећи\, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку\, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду\, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем\, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. \n\n\n\n\nЈеванђелист Марко у Мисир долети\nКао пчела с медом. И Мисир осети\nСласт Христовог меда\, сласт науке живе\,\nИ почеше људи Христу да се диве:\nКако се ваплоти у божанској бризи\nЗа спасење људи\, како се понизи\,\nИ васкрсе како у слави и сили.\n– По густом смо мраку ми досад ходили!\nРекоше Мисирци: сад нам сунце грану\,\nРадујмо се\, људи\, овом светлом дану! –\nНо свој усев дивни Марко крвљу зали\,\nИдоли због тога сви су попадали.\nИ Мисир се крсти\, земља фараонска\nПоста њива Божја\, црква апостолска. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛењиве руке брзо запосли ђаво\, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена\, човек хтео нехтео мора бити запослен\, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити\, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци\, без изузетка\, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда\, духовног и телесног\, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује\, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља\, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд\, телесни и духовни;\n2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога\, који трудове наше броји\, мери и чува за Дан Суда. \n\n\n\nБеседа\nо апостолском трудољубљу\n\nНити за бадава хљеб једосмо у кога\,\nнего у труду и у послу\, дан и ноћ радећи\,\nда не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3\, 8) \nПрво испунити\, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради\, да и не једе\, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди\, да ничији хлеб не једоше за бадава\, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! \nЕво медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан? \nУ неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница\, котарица\, асура\, и од других ручних радова. Даноноћни труд\, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио\, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола. \nО браћо\, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску\, бежимо брзо из ње\, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови\, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе\, дивни у труду Своме око свих створења Својих\, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-marko.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR