BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260312
DTEND;VALUE=DATE:20260313
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250313T230926Z
LAST-MODIFIED:20260118T183210Z
UID:7363-1773273600-1773359999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Прокопије Декаполит преподобни Талалеј
DESCRIPTION:Пролог за 27. фебруар\n12. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Прокопије Декаполит\n\nОвај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског\, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове\, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина\, Прокопије устаде у заштиту икона\, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство\, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен\, хапшен\, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом\, погинувши душом раније\, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље\, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку. \n\n\n\nПреподобни Талалеј\, испосник Сиријски\n\nБеше најпре у манастиру светог Саве Освећеног\, но после се настани на неком гробљу многобожачком\, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога\, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године\, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства\, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године. \n\n\n\nПреподобни Тит Печерски\n\nБеше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију\, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав\, толика потом наста међусобна вражда и мржња\, посејана ђаволом. Тако се омрзоше\, да кад је један кадио у цркви\, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником\, но узалуд. Разболе се Тит\, и сви мишљаху\, умреће. Замоли да му доведу Евагрија\, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове\, но Еваргије се оте и побеже говорећи\, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече\, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију\, а када му опрости\, демони одбегоше и нападоше Евагрија\, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године. \n\n\n\nПреподобни Стефан\n\nНајпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан Подагрик\n\nСтрадао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи\, са својим учеником Кронионом\, у време цара Декија у Александрији. \n\n\n\n\nПростимо људима да Бог нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости.\nНе вреди молитва ни дуга пошћења\nБез милости праве и без опроштења.\nГрехови су губа\, Бог је лекар прави\,\nКога Бог очисти\, тога и прослави.\nСваку милост људи Бог милошћу плаћа\nБез милости гине ко грех грехом враћа.\nГнојем се не чисти гној из гнојних рана\,\nНит се тамом гони из тамнице тама\,\nНо чист мелем рану гнојну исцељује\,\nA тамничну таму светлост растерује.\nМилост је ко мелем тешком рањенику\,\nСвак се њој радује као светилнику.\n– He треба ми милост! – To безумник збори\,\nA за милост виче кад га јад обори!\nНа милости Божјој сунчају се људи\,\nТа\, милост нас Божја у живот пробуди!\nПростимо људима\, да Бor нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад год смо ван благодати Божје\, ми смо и ван себе\, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек\, тј. човек више\, непокварене природе\, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов: \n„Светилник\, мада је напуњен уљем и има фитиљ\, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа\, по изгледу украшена свим врлинама\, ако нема светлости и благодати Светога Духа\, погашена је и мрачна“ (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15\, 10). Бити пак без благодати\, значи бити удаљен од Бога\, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће\, наша личност\, утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом. \nЗато на грешнике треба гледати као на болеснике\, као на немоћне сенке\, без стварности и без – ума. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15\, 1) и то:\n1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу светитеља\,\n2. као чокот који својим соком\, крвљу својом\, поји и храни све лозе на себи\,\n3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и на небу\,\n4. као чокот\, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота. \n\n\n\nБеседа\nо моћи Васкрситеља тела\n\nРазвалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2\, 19) \nТо Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју\, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено\, изломљено\, избодено\, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч\, и реч се Његова обистини. \nЗнак даде Господ Јеврејима\, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак\, какав никад нико пре Њега није могао дати\, они му не повероваше\, него збуњени и устрашени\, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу\, и да објаве лаж\, како тај чудесни знак није се десио\, него како су га ученици украли из гроба! \nНе помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова\, па ипак нису хтели веровати него су говорили\, за оправдање свога неверовања\, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро\, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска\, већа од хиљаде сунаца. \nА кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне\, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују – виде и верују. \nО браћо моја\, не грешимо се о милост Божју\, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја\, сви су знаци већ дати\, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум. \nГосподе Чудотворче\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-prokopije-dekapolit-prepodobni-talalej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokopije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260313
DTEND;VALUE=DATE:20260314
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250313T231141Z
LAST-MODIFIED:20260118T183222Z
UID:7366-1773360000-1773446399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије исповедник преподобни Јован Касијан
DESCRIPTION:Пролог за 28. фебруар\n13. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Протерије\n\nОвај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор\, један од покретача монофизитске јереси\, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије\, муж свет и благочестив\, устаде против Диоскора\, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону\, на коме јерес монофизитска би осуђена\, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи\, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град\, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово\, обесни јеретици навалише у цркву\, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова\, 457. године. \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nДруг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше\, по Божјем Промислу\, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше\, и мирно сконча 747. године. \n\n\n\nСвештеномученик Нестор\, епископ Магидиски\n\nОдликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње\, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија\, и најзад на крст распет у Пергији 250. године. \n\n\n\nСвети блажени Николај\, јуродиви Псковски\n\nЖивео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године. \n\n\n\n\nДве природе Господ споји\,\nДа их више не раздвоји:\nЧовечанску и божанску\,\nДа их више не раздвоји.\nБог и Човек – личност једна\nНа две стране непосредна.\nБогочовек и Спаситељ\,\nРаздвојеног Сјединитељ\,\nВечних тајни Толковатељ\,\nЦарства светих Основатељ.\nБог човеку приђе ближе\,\nВечност спусти\, време диже\,\nХристос – труба Светог Тројства\,\nХристос – тајна чудног Двојства:\nБог истинит човек поста.\nДоле сиђе\, горе оста.\nНити паде нит посрну.\nНо телом се заогрну.\nTo je света љубав чиста.\nЉубав вечна\, вечно иста:\nМалим прстом диже дива\,\nA за ум је непојмљива. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРетком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд\, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков\, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару\, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со\, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај\, у дугачкој кошуљи\, опасан конопом\, јашући на штапу\, као дете\, па узвикну: „Иванушка\, Иванушка\, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници\, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом\, ко је он и шта је\, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету\, Николај нађе комад сировог меса\, па кад му цар ступи у келију\, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи\, Иванушка\, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу\, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6\, 48) и то:\n1. као хлеб којим се душа храни и живи\,\n2. као хлеб којим се ум храни и просвећује\,\n3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава. \n\n\n\nБеседа\nо храни душевној\n\nЈа сам хлеб Живота. (Јов. 6\, 48) \nТако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим\, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић\, који стајаше близу самоубиства\, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој\, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело\, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну\, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа\, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот. \nХранимо\, браћо\, душу своју Христом\, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим\, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом\, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим\, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега\, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама\, телом и крвљу. Но причешће је опомена\, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо\, као што непрестано дишемо. \nО благи и слатки Господе наш\, покрени душе наше\, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik-prepodobni-jovan-kasijan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vaslije-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260314
DTEND;VALUE=DATE:20260315
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250313T231418Z
LAST-MODIFIED:20260118T183235Z
UID:7369-1773446400-1773532799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света преподобномученица Евдокија
DESCRIPTION:Пролог за 1. март\n14. март по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Евдокија\n\nЖивела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница\, а потом покајница\, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је\, Промислом Божјим\, неки стари монах Герман\, и то нехотично. Дошав послом у град\, он одседне код једног хришћанина\, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду\, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је\, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване\, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође\, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао\, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви\, да се разда сиромасима\, отпусти своје слуге и робове\, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу\, послушању\, трпљењу\, бдењу\, молитви и посту\, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година\, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат\, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија\, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера\, како један суд нечистоће може да се очисти\, освети и испуни скупоценим небеским мирисом\, благодаћу Духа Светога. \n\n\n\nПреподобни Агапије\n\nБио послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду\, и скончао мирно у Господу. \n\n\n\nСвета мученица Антонина\n\nРођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи. \n\n\n\n\nНекад жена грехом испуњена\,\nA напокон кротка покајница\nЕвдокија Богу се мољаше\,\nСве клечећи сузе пролеваше.\nTo разгори јарост у сатани\,\nПа јаросан к небесима викну:\n– Михаиле\, небесни војводо\,\nПравду збориш\, неправду ми твориш\,\nMoj тор смераш сасвим испразнити\,\nПоследњу ми овцу уграбити\,\nЗашто ову грешницу узимаш?\nГреси су joj тежи него моји!\nЈа за мало неко преслушање\nУ Ад падох и у вечне муке\,\nЊени греси као смрадно море\nСве окужи што joj сe приближи.\nТако злоба на добро се злоби\,\nПокајнику свакоме злокоби\,\nДок Михаил\, чувар покајника\,\nC ангелима Евдокији приђе\nИ узе је под своје окриље\,\nДахом својим растера демоне\nУ том c неба песма се разлеже:\n– Милост Божја тако благоволи\,\nДа се сваки покајник прихвати\,\nДа се сваком покајнику прости\,\nПокајање – људима спасење\,\nTo je Божја и милост и воља –\nБожја воља – сатани зловоља. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВерност и покорност вољи Божјој треба да красе живот свакога хришћанина. Бог прославља верне и покорне\, као што се то види и на животу св. Агапија. Овога светитеља као младића ухватише разбојници\, одведоше у Азију и продадоше неком Арапину. Пуних 12 година Агапије робоваше код овога Арапина ћутљиво и послушно; и пуних 12 година мољаше се он Пресветој Богородици да га ослободи ропства. Једне ноћи јави му се Богородица и рече му да устане и иде без страха своме старцу. Агапије устаде и дође у Свету Гору своме старцу. Када старац виде Агапија\, ожалости се\, мислећи да је сам побегао од свог господара. Агапије\, веран и покоран вољи Божјој\, одмах се врати у Азију\, јави се своме господару\, и исприча му све\, шта се с њим догодило. Чувши Арапин све\, задиви се добродетељи хришћана\, па пожели видети старца Агапијева. Узме дакле два своја сина и дође у Свету Гору. Ту се крсти са синовима својим\, сва тројица замонаше и остану до смрти подвизавајући се најпре под руководством старца Агапијевог а по том самог Агапија. И тако негдашњи сурови господари постану послушни ученици свога бившег роба\, верног и вољи Божјој покорног Агапија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како пере ноге ученицима\, и тиме их нарочито учи смерности и међусобној љубави\,\n2. како се Петар\, један од највернијих\, стиди и брани да му Господ опере ноге\,\n3. како се Јуда\, неверник и издајник\, не стиди и не брани да му Господ опере ноге.\n4. како и данас верни примају безбројна доброчинства Божја са узбуђењем и стидом\, а неверни примају исто то без узбуђења\, без стида\, и још са роптањем на Бога. \n\n\n\nБеседа\nо знању и творењу\n\nКад ово знате\, благо вама ако га извршујете. (Јов. 13\, 17) \nНајважније у овој изреци Господњој\, драга браћо\, јесте то\, да Господ не блажи знање него извршивање. Он не каже апостолима: благо вама кад ово знате. Тако су говорили неки незнабожачки учитељи\, који су само у знању гледали спасење. Не. Него Господ вели: благо вама ако га извршујете. Знање о спасењу донео је сам Господ Исус. До тога знања нико није могао доћи својим трудом. Неки од старих грчких философа говорили су\, да род човечји не може ни доћи до истине нити се спасти\, док сам Бог не дође на земљу. Господ је дошао међу људе и открио је људима знање. Ко год прима ово знање\, прима и обавезу да га извршује. О колико ће лакше бити на Суду ономе\, ко ово знање никад није примио па\, следствено\, није га ни извршивао\, него ли ономе ко је ово знање примио и пренебрегао његово извршење! О колико ће лакше бити на Суду неуким незнабошцима него ученим хришћанима! \nСам Господ показао се не само као зналац него и као извршилац. Његовом савршеном знању одговарало је и савршено извршивање. Он је сам лично\, пред очима ученика својих. извршио све заповести Своје. И ову заповест дао им је после извршеног дела смерности и љубави. Кад је опрао ноге ученицима\, онда им је заповедио да и они тако чине један другом. \nНије Господ дошао међу људе да прља људе\, него да их пере. Он никога није упрљао\, а опрао је свакога ко је хтео да се опере. Какав стид за многе од нас\, који се трудимо да само себе оперемо\, а двапут више трудимо се да друге упрљамо! О браћо моја\, то ми браћу рођену прљамо! И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао. \nГосподе\, опрости нам. Грешимо сваки дан против браће своје. И учини Господе\, браћу нашу\, коју смо ми упрљали\, светлијим од нас у царсту Твоме. Ти си праведан и све видиш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prepodobnomucenica-evdokija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-evdokija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260315
DTEND;VALUE=DATE:20260316
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250313T233128Z
LAST-MODIFIED:20260118T183251Z
UID:7372-1773532800-1773619199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свмуч. Теодот Киринејски
DESCRIPTION:Пролог за 2. март\n15. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Теодот\, епископ Киринијски\, на острву Кипру\n\nЗбог своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија\, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким\, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега\, на кога се ја надам\, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја“. Удараху му клинце у тело\, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу\, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен\, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију\, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу\, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученик Троадије\n\nКао младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу\, која кад се растави од тела\, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку. \n\n\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет\, а на другом других четири стотине\, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве\, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели\, по обичају незнабожних Лонгобарда\, играти око козје главе\, принете демонима на жртву од стране незнабожаца. \n\n\n\nПреподобни Агатон\n\nПреподобни Агатон\, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић\, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца\, а њему дати моје“. Није ли то савршена љубав? \n\n\n\nСвета мученица Евталија\n\nОва Евталија света беше девица из Сицилије\, и имаше мајку с истим именом\, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј\, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити\, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа\, крсти се и\, ваистину\, оздрави. Видећи то чудо\, и њена се ћерка крсти. Сермилијан\, пак\, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове\, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши\, јер јој милији беше Христос од брата\, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију\, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо\, но оста тврда срца. Он појури за сестром\, ухвати је и главу јој одсече\, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа\, да је Он донео мач међу људе\, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10\, 34-35). \n\n\n\n\nАгатон ћутљиви три године учи\nC кам’ном под језиком да мучи\, и мучи\,\nДа језиком својим не послужи греху\,\nНо да збори речи људма на утеху\,\nИ да слави Бога који га сотвори.\nЈедном када светац поче да говори\nОн o гневу рече: киме гнев овлада\nHe угађа Богy сада и никада\,\nМи имамо силу васкрсават мртве\,\nОд гневног никакве Бог не прима жртве\,\nКад се смрт наднесе и над Агатона\,\nСкупише се 6paћa да га виде бона!\nОн молитву шапта са великим страхом\,\nИз груди му навре уздах за уздахом.\nПитаху га браћа: зар се и ти бојиш\,\nO предобри оче\, кад пред Богом стојиш?\nПредобар си био\, свима је познато\,\nМеђ камење људско блист’о си ко злато!\nТад им старац рече са лицем светлијим\,\n– Ја сад\, децо\, стојим пред судом Божијим.\nСуд је људски једно\, a друго Божији –\nИ уздах се старцу оте још силнији. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко неко изгуби веру у Бога\, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове\, да се неко назива хришћанином\, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа\, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота\, факта\, докази\, покази\, реалне појаве духовнога света – све то не само да сачињава темељ вере хришћанске\, него то сачињава и зидове\, и спратове\, и украсе\, и сав намештај\, и кров\, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света\, да и не говоримо о чудесним догађајима\, и јеванђелским и појеванђелским\, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери\, да њега не би требало готово ни звати религијом – због забуне\, да се не би мешало са осталим верама и реалигијама – него Откровењем\, Откровењем Божјим. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како мораде казати ученицима\, да ће га један од њих издати\,\n2. како и после свега што Он учини за Јуду\, и после прања ногу и наговештаја да Он зна његове издајничке намере\, Јуда остаде упоран у својим мислима о продаји за сребро и свога Учитеља и своје душе\,\n3. како Господу жао беше пропасти Јудине као и пропасти других издајника Њега и Његове цркве кроз све време до краја\, што све Он прозираше Својим свевидећим духом. \n\n\n\nБеседа\nо Оцу и Сину\n\nКо види мене види онога који ме посла. (Јов. 12\, 45) \nКо види светлост\, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост\, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца. \nТако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина\, не може знати за Оца. Ко позна Сина\, позна и Оца. Ко види Сина\, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје\, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело\, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет\, и сав живот људски\, био би тама\, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ. \nВаистину\, браћо\, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види\, тај је у тами. \nГосподе Сине Божји\, помози увек духу нашем да Тебе види\, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну\, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svmuc-teodot-kirinejski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260316
DTEND;VALUE=DATE:20260317
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250313T233744Z
LAST-MODIFIED:20260118T183340Z
UID:7375-1773619200-1773705599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск
DESCRIPTION:Пролог за 3. март\n16. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск\n\nБеху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча\, они осташе у тамници иза њега\, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник\, још нечовечнији од свог претходника\, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи\, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена\, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива\, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника\, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера\, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих\, потом му понуди огромно благо – сто и педесет литара сребра – што Евтропије такође одби подсетив намесника\, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја\, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће\, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети\, за што они одадоше хвалу Христу\, што их удостоји оне смрти\, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов\, свети Теодор\, пре њих прослављен од Христа\, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године. \n\n\n\nСвета Пиамука Мисирка\n\nРади Христа не хте се удавати\, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране\, и то сваки други дан\, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу\, око 377. године. \n\n\n\nНепозната девојка из богате куће у Александрији\n\nИмађаше доброг оца\, који претрпи много и зло сврши\, и мајку злу\, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке\, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи\, да сав свој живот посвети Богу\, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја\, с Божјом помоћи\, и удостоји се царства небескога\, у коме се састаде с оцем својим богољубивим. \n\n\n\n\nУм сабран и дигнут к Богу Свевишњему\,\nСрце запаљено љубављу ка Њему\,\nHe хаје за муке\, нит за тело мари.\nНад таквим једино Господ господари.\nУм прилепљен Христу – то је најважније.\nTo на муци позна свети Евтропије\nИ Клеоник брат му\, и Василиск мили.\nСва три су у ватри ко у роси били.\nУм прилепљен Христу за муке не хаје.\nАко мука траје и молитва траје\,\nO муци не мисли но молитву кроји:\nKo сe Бога боји муке сe на боји.\nДва рођена брата на крст уздигнути:\nТело им се грчи\, но дух се не мути\,\nОба славе Бога који њих прослави\,\nИ смрт њима такву почасну достави.\nТелесна им риза цепа се и свлачи\nA дух стреми к небу\, дух од тела јачи:\nПрими Боже\, вичу\, дух наш у висине.\nТеби вечна слава\, o Божији Сине! \n\n\n\nРасуђивање\n\nГоворећи по човечански\, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви\, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина\, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога\, и Бог њега слуша“\, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је\, да Бог више слуша људе него људи Бога\, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега\, мора да испуни стидом свакога ко још савести има. Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга\, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „За време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:\n1. како Он изабра хлеб и вино\, два обична елемента исхране\, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.\n2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа\,\n3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино\, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога! \n\n\n\nБеседа\nо љубави к ближњим\n\nАли остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1\, 24) \nОзарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима\, да је за њега смрт добитак\, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт\, да би што пре стао уз Христа\, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави\, које растржу апостола и вуку га на две стране\, него једна иста\, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу\, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност. \nПа кад један смртан човек\, браћо моја\, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој\, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо\, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот\, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу\, на земљи\, међу људима. Ваистину\, морамо бити благодарни апостолу Павлу\, што нам је објашњавајући себе\, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу. \nГосподе\, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evtropije-kleonik-i-vasilisk/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-evtropije-kleonik-vasilisk.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260317
DTEND;VALUE=DATE:20260318
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203018Z
LAST-MODIFIED:20260118T183353Z
UID:7380-1773705600-1773791999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Герасим jордански
DESCRIPTION:Пролог за 4. март\n17. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Герасим\n\nОвај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди\, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ\, у којој је имао око 70 монаха\, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир\, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао\, ако би и што би хтео\, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву\, имали заједничку трпезу\, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола\, јер беше му трн у нози. Герасим приђе\, прекрсти се\, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти\, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре\, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону\, у време Маркијана и Пулхерије\, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора\, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученици Павле и Јулијана\n\nБрат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана\, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала\, која видевши многи незнабошци обрате се у веру\, те неки и од њих бише посечени\, 273. године и примише венце. \n\n\n\nСвети Јаков Посник\n\nЖивео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу\, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех\, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то\, жена се испуни страхом и ужасом\, покаја се и поправи свој живот. Али\, другом приликом он не одоле искушењу\, него паде са једном девојком\, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу\, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели\, но потом згреши с њоме\, и онда\, да би сакрио грех\, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе\, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера\, сличнога Давидовом\, како је опак зли демон; како\, по попуштењу Божјем\, може да обори највеће духовне дивове\, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове\, и не кажњава их онда када они сами себе казне. \n\n\n\n\nKo c висине веће падне\, више се угрува\,\nHa висину ко сe диг’о\, нек се бодро чува.\nИ апостол свети пише: „Ко мисли да стоји\nНек се чува да не падне\,“ нек се Бога боји.\nЈаков Посник див бејаше по високој души\,\nНо c висине омаче се\, и ђаво га сруши:\nA грех један другом хита\, 6луд убиству спеши\,\nЈаков Посник себе казни\, a Бoг гa утеши.\nГрех једини сву врлину може да расточи\,\nЈедна рупа на амбару све жито источи.\nДом испуњен мирисима једна шака гада\nИспразни га од мириса и напуни смрада.\nHe помаже сто победа ни стотину слава\nКад у битци најпоследњој изгуби се глава.\nДуховни је живот борба против вражјих хорди\,\nУ тој борби од почетка побеђен je горди.\nКо призива име Божје c дубоком смерношћу\nTaj у борби штићен бива Божијом милошћу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад би философија људска могла задовољити човека\, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије\, који у Атини проучише сву философију јелинску\, примише крштење? И блажени Августин\, који знаде и јелинску и римску мудрост\, зашто одбаци све\, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски\, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина\, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији\, коме беше позната сва философија индијска? И толики\, толики други\, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији\, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:\n1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека\,\n2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа. \n\n\n\nБеседа\nо колебљивости Пилата\n\nОд тада гледаше Пилат да га пусти…\nТада им га предаде (Пилат) да се разапне. (Јов. 19\, 12\, 16) \nОдткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова\, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска\, он се сагласио са делима таме. То је семе\, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном\, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости\, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном\, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш\, ниси пријатељ ћесару\, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу\, као што се и дан-данас понекад дешава. \nПилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера\, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно\, и неосетно а често и несвесно\, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи\, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина\, час опет тама телесна толико навали на њега\, да се он потпуно предаје њој. \nГосподе дуготрпељиви\, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока\, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја\, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-gerasim-jordanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-gerasim.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260318
DTEND;VALUE=DATE:20260319
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203146Z
LAST-MODIFIED:20260118T183405Z
UID:7383-1773792000-1773878399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Конон; преподобни Марко
DESCRIPTION:Пролог за 5. март\n18. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Конон Исавријски\n\nПоучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога\, те га срце није вукло ни за чим светским\, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише\, он прво вече узе свећу и метну под суд\, па упита своју невесту: шта је боље\, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој\, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе\, да и њу\, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена\, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви\, посту и богомислију. Учини велика чудеса\, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога\, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен\, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку. \n\n\n\nСвети мученик Конон Баштован\n\nРодом би из Назарета. Беше благ и незлобив\, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери\, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама\, везан за кола кнежева\, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године. \n\n\n\nПреподобни Исихије Посник\n\nРођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору\, звану Мајонис\, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше\, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше\, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје\, а доцније Теофилакт\, епископ амасијски\, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године. \n\n\n\nПреподобни Марко Подвижник\n\nАскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој\, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту\, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене\, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном\, о покајању\, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност\, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх. \n\n\n\n\nАнгели су браћа наша старија и боља\,\nВоља Творца Свевишњега њихова је воља.\nОд светлости светлији су\, бржи и светлији\,\nОд ваздуха на планини лакши и свежији\,\nУ светлост су одевени\, светлост Творца свога\,\nТрудбеници неуморни дела Христовога.\nЗа људе су забринути\, брига им једина:\nКако Богу да поврате заблуделог сина\,\nКако своју млађу браћу из земље туђинске\nДа поврате у радосне дворе домаћинске.\nМихаило Архистратиг\, први међ првима\,\nШто Даница међу звезде\, он међ ангелима;\nПокајнику сваком хита да га Богу дигне\,\nКол’ко да је покајника он свакоме стигне.\nСлужит\, служит\, и служити – то je радост њему\,\nПрвенство је и на небу у служби ближњему.\nСлужба Koja живот крепи\, и мајку весели\,\nСлужба коју украшују венци неувели\,\nТа је служба ангелима радост и весеље\nЈер на славу Божју идe\, људ’ма на спасење. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли зашто неки људи\, добро школовани\, и крштени као хришћани\, отпадају од Хришћанства и падају на философију и на научне теорије\, као тобож на нешто истинитије од Хришћанства? Из два главна разлога: или из сасвим површног познавања Хришћанства или због греха. Површно познање Хришћанства одбија од овога\, а грех бежи од Христа као злочинац од судије. Површни и порочни хришћани често су бивали исто тако огорчени непријатељи Хришћанства као и незнабошци. Површним и порочним угодније је купати се у плиткој бари људских мишљења него на опасној дубини Христовој. Јер оне који искрено пођу за Христом\, Христос непрестано позива на већу и већу дубину каб негда апостола Петра: хајде на дубину Свети Марко Подвижник пише\, да се закон Божји разуме сходно испуњењу заповести Божјих. „Незнање нагони (човека) говорити насупрот оном што је корисно\, а дрскост умножава пороке.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као тајну савршене љубави и то:\n1. због тога што она од Христове стране значи давање свега Себе Својим верним\,\n2. због тога што верни од своје стране с вером и поверењем примају Христа у себе\,\n3. због тога што она води радосном и плодотворном и спасоносном сједињењу Бога са човеком. \n\n\n\nБеседа\nо путовању с Христом на дубину\n\nХајде на дубину. (Лк. 5\, 4) \nТако нареди Господ Петру и осталим апостолима када преста говорити. То значи\, да Он прво даје поуку\, па одмах затим позива на дело. То исто и за нас важи: чим се научимо нешто из Јеванђеља\, одмах треба да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу\, а не само ученици. \nХајде на дубину! Украј обале\, из плићине\, говорио је Господ народу\, који је мање посвећен у тајне царства Божјега\, а апостоле Он позива на дубину. У плићини је мања опасност\, али је и лов мањи. У плићини су змије и жабе и други мањи гадови водени – то је сва опасност; и у плићини су само малене рибе – то је сав лов. А на великој дубини је и опасност велика. Тамо су велики зверови морски и велике буре – то је опасност; но тамо су и велике и добре рибе у огромној количини – то је лов. О посвећени\, хајде\, дакле\, на дубину! \nХајде на дубину тајанственог мора животног\, но не крећи се без Христа на лађи својој. Нипошто. Јер не само што можеш провести сву ноћ свога живота не уловивши ништа као што се Петар жаљаше: сву ноћ смо се трудили\, и ништа не ухватисмо – не само то\, него можеш и горе проћи\, ако Христос није на лађи. Могу те буре сковитлати и у понор бацити\, могу те и големи зверови морски појести. Буре то су страсти твоје сопствене\, о посвећени\, које иду с тобом неминовно\, ако се кренеш на дубину без Христа. Големи зверови морски то су демони\, који за трен ока могу тебе упропастити као што за трен ока упропастише велики крд свиња од две хиљаде. \nИдеш ли пак с Христом на дубину\, не бој се ништа\, но радосно и храбро иди\, припијен уз Господа. Уловићеш најбољи лов\, и напунићеш њиме обе лађе\, и телесну и душевну. Најбољи лов уловићеш\, о посвећени\, и без опасности изаћи ћеш на обалу\, на обалу Царства Христовога. Само никуд без Христа! Ни у плићину\, ни на дубину. У плићини ће ти досадити и глад и многи ситни гад\, а на дубини ће те зло превелико снаћи. \nТи си наш крманош\, наша одбрана\, наше пристаниште\, о свемоћни Спаситељу! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-konon-prepodobni-marko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-konon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260319
DTEND;VALUE=DATE:20260320
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203323Z
LAST-MODIFIED:20260118T183417Z
UID:7386-1773878400-1773964799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света 42 мученика Аморејска
DESCRIPTION:Пролог за 6. март\n19. март по новом календару \n\n\n\nСвета четрдесет два мученика из Амореје\n\nОво беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје\, Сарацени узеше град\, заробише многе хришћане\, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство\, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци\, да их саветују да приме веру Мухамедову\, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама\, да је Мухамед прави пророк\, а не Христос\, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву\, па један рекао: моја је њива\, а други: није него моја\, при том један од њих имао много сведока\, да је његова њива\, а други немао ниједног сведока осим себе самог\, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста\, онога који има много сведока! – Право сте пресудили\, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке\, старе пророке\, које и ви признајете\, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему\, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк\, и нема ниједног сведока. – Постидеше се Сарацени\, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе\, што Бог нама даде победу над вама\, и даде нам најбоље земље у свету\, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било\, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско\, као и огњепоклонство персијско\, биле истините вере\, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо\, да Бог некад даје победу хришћанима\, а некад попушта муке и страдање\, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени\, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку\, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише. \n\n\n\nБлажени Јов\n\nРођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог\, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако\, не бојим се\, но с радошћу одлазим из света“. \n\n\n\nСвети мученици Конон отац и Конон син\n\nОтац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове\, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године. \n\n\n\n\nЦар светује младога Конона:\n– Безуман ти отац од старости\,\nТи\, младићу\, не слушај му речи\,\nНо Христа се одреци и мани\,\nЖртвуј жртву римским боговима\,\nПа да будеш код мене у части.\nКонон млади бодро одговара:\nПисано је\, царе мучитељу\,\nДа син чнни што од оца види\,\nИ дела се очевог не стиди.\nМене отац правој вери учи\,\nПравој вери и богопознању\,\nДа познајем Бога јединога\,\nСтворитеља мога милоснога\,\nДа познајем Христа Спаситеља\,\nОд смртности мог Избавитеља.\nШто учиниш c телом оца мога.\nTo учини и са мојим телом:\nA над душом ти не имаш власти\,\nДуше наше наша су својина\nИ својина Божијега Сина. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДок год си на земљи\, сматрај себе као госта у Домаћина Христа. Ако си за трпезом\, то те Он части. Ако дишеш ваздух\, Његов ваздух дишеш. Ако се купаш\, у Његовој се води купаш. Ако путујеш\, по Његовој земљи путујеш. Ако сабираш имање\, Његово сабираш; ако ли расточаваш\, Његово расточаваш. Ако си моћан\, по Његовом допуштењу си моћан. Ако си у друштву људи\, у друштву си осталих Његових гостију. Ако си у природи\, у Његовој си градини. Ако си у самоћи\, Он је присутан. Ако се ма куда кренеш\, Он те види. Ако ма шта урадиш\, Он памти. – Он је најпажљивији Домаћин у кога си ти икад гостовао. Буди и ти пажљив према Њему. У доброга домаћина треба и гост да буде добар. Ово су све просте речи\, но оне ти казују велику истину. Сви светитељи знали су ову истину\, и према њој управљали живот свој. За то их је бесмртни Домаћин и наградио вечним животом на небу и славом на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као животворни лек души и телу\, наиме:\n1. као лек што лечи и чисти душу од греховне болести и оживљава је\,\n2. као лек што лечи и чисти тело од похоти и порока\, и оживљава га\,\n3. као лек што оживљавајући човека чини га здравим чланом бесмртнога тела Христова\, који пак ако би до краја остао труо\, био би одсечен и бачен. \n\n\n\nБеседа\nо наследнику и о робу\n\nДок је нашљедник млад ништа није бољи од роба. (Гал. 4\, 1) \nДок је царевић у колевци\, шта је он бољи од сина робова? Нити је тело његово боље\, нити мисли његове узвишеније\, нити жеље његове чистије. Какав је син царев\, такав је и син робов\, такав и син просјаков. И за неколико година син царев не разликује се од сина роба. Када пак син царев порасте и са пуном свешћу о свом достојанству прими власт над царевином\, а када син робов порасте и са пуном свешћу подлегне јарму ропском\, тада се види огромна разлика. Тада се објављује јасно\, да наследник и роб нису једнаки\, јер роб има да робује а цар да господари. \nТако је и с хришћанином и нехришћанином\, хоће апостол да каже. Нехришћанин робује природи\, хришћанин влада природом. И нехришћански период историје рода људског показује како је човек био роб стихија\, роб тела\, роб идола и творења. А хришћански период историје рода људског показује како је човек господар и властелин\, племић царскога рода и наследник свега. \nЧак и они који су знали за једнога истинитог Бога\, као што су били Израиљци\, нису били према Богу као деца и наследници према оцу своме него као робови и слуге према господару и судији. А кад се наврши вријеме\, и дође на земљу Син Божји Јединородни\, Он учини да примимо посинаштво\, и да Духом Божјим ословљавамо Бога: Авва Оче! \nШто дође\, браћо\, Христос на земљу? Да нас учини бољим од робова\, да нам да право синова и дужност господара. Право синова јесте да именом Христовим зову Бога Оцем\, и дужност је господара да владају над собом\, над својим телом\, над својим мислима и жељама и над свом природом око себе. \nСине Божји Једнородни\, Твојом милошћу и жртвом ми смо примили посинаштво; о помози нам да га Твојом помоћи у чистоти и истини одржимо до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-42-mucenika-amorejska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-42-mucenika-iz-amoreje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260320
DTEND;VALUE=DATE:20260321
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203518Z
LAST-MODIFIED:20260118T183428Z
UID:7389-1773964800-1774051199@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих седам свештеномученика Херсонских
DESCRIPTION:Пролог за 7. март\n20. март по новом календару \n\n\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских: Василије\, Јефрем\, Евгеније\, Елпидије\, Агатодор\, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена\, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника\, било од Јевреја\, или Грка\, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари\, шиљани од патријарха јерусалимског\, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону\, што огорчи Јевреје\, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније\, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог\, те у слободи и миру управљаше црквом\, сагради велики храм у Херсону\, и сконча мирно. Када последњи од њих\, Капитон\, би послан за епископа\, потражише дивљи Скити од њега знак\, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ\, па ако не изгори\, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа\, и без икакве повреде\, ни на телу\, ни на оделу\, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог\, Бог хришћански\, велики и силни\, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века. \n\n\n\nПреподобни Емилијан\n\nРодио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи\, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир\, те постом\, бдењем\, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде\, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост\, силније од сунца\, обасја целу ону гору\, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане\, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије\, и поживе дуго\, и упокојио се у Господу. \n\n\n\n\nЕмилијан тешко грешан\,\nA од греха душа боли\,\nЕмилијан неутешан\nЗа опроштај Бога моли:\n– O Свевишњи\, o пречудни.\nОд ког сунце светлост има\,\nХор ангелски од ког будни\nЖивот\, радост и сјај прима!\nСамо за те\, Боже\, марим\,\nПокајно се Теби вратих.\nСамо Теби благодарим\nШто сад живот право схватих.\nСузе\, сузе\, сузе лијем\,\nТело и дух сад ми пости.\nВид од света и слух кријем\,\nПрости\, Боже\, прости\, прости!\nЗа милост сам Твоју њива.\nОплеви ме и поори\,\nНек ми душа буде жива\,\nA плот нек се мучи\, мори.\nНајгори сам од свих људи\nЕво судим самог ceбe.\nТек ме\, Боже\, ти не суди\nТебе страх ме\, само Тебе! \n\n\n\nРасуђивање\n\nДебео коноп направљен је од танких влакана конопљаних. Једно танко влакно не може те држати везана нити те може удавити. Јер ти ћеш га лако\, ка’ од шале\, прекинути и ослободити га се. Али дебео коноп ако те веже\, држаће те везана\, чак и удавиће те. Нити га можеш прекинути лако нити га се ослободити. Као што дебео коноп постаје од танких и слабих влакана\, тако страсти људске постају од малих почетних грехова. Мале почетне грехове човек још и може прекинути и оставити. Али грех по грех\, понављано\, ткање постаје све јаче и јаче\, док се најзад не створи страст\, која онда од човека ствара онакву накараду какву само она може. Не можеш је лако ни одсећи\, ни удаљити од себе\, ни развенчати се с њом. О кад би се људи чували почетних грехова! Тада се не би толико мучили око свог ослобођења од страсти. \n„Одсецати укорњене страсти исто је тако тешко као одсецати прсте“\, рекао је један монах светогорски. Да се ослободи греховних страсти\, помогла је светом Емилијану помисао на смрт и\, разуме се\, благодат Божја\, без које се мучно ослободити од окова страсти. Мислити често на блиску смрт\, кајати се\, и од Бога просити свесилну благодат. То троје спасава човека од робовања страстима. Питали св. Сисоја за које се време могу страсти искоренити. Одговори светитељ: „Чим једна страст никне у теби\, одмах је искорењуј.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на молитви у Гетсиманији и то:\n1. како пада на лице Своје и моли се у три маха: оче\, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова\, али опет – нека буде воља твоја\,\n2. како се знојаше на молитви\, и зној Његов бијаше као капље крви које капаху на земљу\,\n3. како је све ово било због мене и тебе\, због греха мога и твога\, и ради спасења мога и твога. \n\n\n\nБеседа\nо руци издајниковој\n\nАли ево рука издајника мојега са мном је на трпези. (Лк. 22\, 21) \nНајтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра\, у логору; не само споља\, него и унутра\, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових\, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези\, коју је Христос благословио\, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа. \nНо зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин\, и Он корми и поји Своје госте. Ништа гости немају свога\, ништа! Свако добро и свако обиље\, које им се даје\, даје им се руком Христовом. Није ли\, дакле\, Христос присутан свакој трпези\, као домаћин и као слуга? И нису ли\, дакле\, руке свију оних који и данас издају Христа\, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб\, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем\, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов\, а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове\, а Њега изгоне из својих домова\, из својих школа\, из својих судова\, из својих књига\, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде\, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов\, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се\, дакле\, ни ти. Но држи се верно Христа Господа\, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш\, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој. \nО Господе Свепобедни\, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-sedam-svestenomucenika-hersonskih/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-7-svestenomucenika-hersonskih.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260321
DTEND;VALUE=DATE:20260322
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203636Z
LAST-MODIFIED:20260118T183602Z
UID:7392-1774051200-1774137599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Теофилакт Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 8. март\n21. март по новом календару \n\n\n\nСвети Теофилакт\, епископ Никомидијски\n\nКада први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског\, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном\, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор\, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин\, који беше иконоборац\, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору\, овај цар\, ипак\, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару\, па кад цар не попусти\, рече му Теофилакт: „Доћи ће\, царе\, на те љута погуба изненада\, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!“ Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде\, и где најзад преда душу своју Господу\, око 845. године. \n\n\n\nСвети свештеномученик Теодорит\n\nЦар Константин сагради у Антиохији цркву саборну\, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит\, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати\, иако беше крштен\, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц\, опет са именом Јулијан\, дође у Антиохију и опљачка златну цркву\, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога\, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви\, прорече му Теодорит ужасну смрт\, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа\, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви\, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс\, помоћник његов\, по пророчанству Теодоритову\, сконча убрзо добивши одмах посечењу\, овога праведника\, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара. \n\n\n\n\nИзван празног Раја Адам скрсти руке\,\nИзгнан и отуђен уздахну му муке;\nАнгели Hебecни дотле му другови\,\nХитро одлетеше\, као лепи снови\nИспред изгнаника\, испред проклетника\,\nA до јуче моћног рајскога власника!\nПа зарида Адам на студеној стени:\n– Авај мом потомству! Авај грешном мени!\nЈедан тренут презрех Створитеља мога\nДа презиран будем од свег створенога\nКроз дане и ноћи\, кроз столећа дуга –\nМесто Бога змију да имам за друга!\nMecтo ja да владам над свакојом твари.\nНада мном ће све сад\, све да господари:\nВетри и врућине\, природне стихије.\nСкоти и скорпије\, гадови и змије.\nИ место слободе ево страх ме држи\,\nИ мути ми мисли\, и леди до сржи.\nСамо један има што помоћи може:\nToг Једног увредих – o смилуј се\, Боже! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБуди поверљив према Богу више него према мајци: све Њему исповеди – неће те издати\, све Његове заповести прими одмах као добре – неће те обманути. Но колико си поверљив према Богу\, толико буди опрезан према непријатељу: према телу\, свету и демону. Све ово лепше је изразио дивни Божји светитељ Јефрем Сирин рекавши: „У примању Божјих заповести имај простоту\, а у одбијању сплетки противничких – лукавство (голуб и змија).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у Гетсиманском врту и то:\n1. како поновљено заповеда ученицима\, да бдију и Богу се моле\,\n2. како Он три пута устаје са Своје знојне молитве\, обилази ученике\, и налази их да спавају\,\n3. како их снађе напаст зато што оставише свога Учитеља те сви побјегоше\, јер не бише приправни да одоле страху од људи\,\n4. како се и ми ленимо\, и не бдимо\, и не молимо се Богу\, због чега чим искушење наиђе напуштамо Господа Христа. \n\n\n\nБеседа\nо виду очију и о виду духа\n\nНа очи нађе се као човјек. (Филиб. 2\, 7) \nТо апостол Павле говори\, онај исти апостол\, који је о Господу Исусу рекао\, да је Он обличје Бога што се не види\, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1\, 15)\, и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2\,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме\, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен\, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека\, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело\, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног). \nИ данас ко суди само према ономе што види\, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи\, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде\, то је само једна мала завеса\, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе\, за то треба имати вид духовни\, тј. Духа Божјега у срцу своме\, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне. \nГосподе\, Тајно најслађа\, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-teofilakt-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teofilakt.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260322
DTEND;VALUE=DATE:20260323
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T203825Z
LAST-MODIFIED:20260118T183615Z
UID:7395-1774137600-1774223999@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих 40 мученика Севастијских - Младенци; Св. 42 мученика Момишићка
DESCRIPTION:Пролог за 9. март\n22. март по новом календару \n\n\n\nСветих Четрдесет Мученика у Севастији\n\nСви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија\, они бише изведени на суд пред војводу\, и овај им запрети одузети част војничку\, на што одговори један од њих\, свети Кандид: „Не само част војничку\, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане\, камење се враћаше и падаше на њих саме\, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи\, љути као зверови\, везаше свете мученике и бацише их у језеро\, и поставише стражу унаоколо\, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз\, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче\, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера\, на доглед замрзнутим страдалцима\, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста\, један се прелести\, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле\, ноћу паде необична светлост с неба\, која разгреја воду у језеру и тела мученика\, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале\, па се свуче\, исповеди име Господа Исуса\, и уђе у језеро\, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста\, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени\, и бацише тела њихова у воду\, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим\, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових\, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу\, намученом за све нас\, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године. \n\n\n\nПреподобни Филором исповедник\n\nЖивео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама\, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно\, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години. \n\n\n\nСвети Кесарије\n\nБрат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати\, други на двадесет четири сата\, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је\, вели\, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи\, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском\, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи. \n\n\n\n\nМученици у језеру\, мразом оковани\,\nКрепко држећ свету веру\, надом обасјани\,\nЗавапише милом Богу: ти што свет задиви\nЖртвом страшном и васкрсом\, o Ти нас оживи!\nТебе слави свод небесни и створена свака твар\,\nГле\, славе те бездни\, огњи\, и град и снег\, лед и жар!\nТи поможе слуги Твоме великом Мојсеју.\nИ Исусу Навинову\, по том Јелисеју\,\nДа јестество воде смире\, и да га разделе.\nВерним Твојим сад помози као и доселе.\nHe дај мразу да он буде јачи од човека.\nДа нас четрест мученика буду предмет смеха:\nТа Ти можеш\, ако хоћеш\, јер Ти над свим владаш.\nТи лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:\nМраз нас једе ко звер љути због имена Твога –\nO помози да се слави име Свемоћнога! \n+ + + \nМученици у језеру\, мразом оковани.\nБожјим светлом са небеса бише загрејани\, –\nСлавно паше и осташе Четрест Мученика\nНа страх\, ужас и срамоту мрачних неверника. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСакривај своје духовно благо\, и не објављуј га без нужде. Погледај како људи скривају своје материјално благо\, и како кад су принуђени да кажу колико имају\, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби\, како треба да скриваш твоје духовно благо\, тј. твоје врлине и твоја добра дела\, твоје постове\, и бдења\, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио\, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо\, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете\, да се похвалиш)\, они су га уграбили и расточили. И ти\, богаташ духовног блага\, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи\, светитељи\, правили су се луди пред светом\, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: „Пријатне су Богу добродетељи\, које се врше у тајности.“ А свети Нил Синајски вели: „Покривена кожа на телу је бела\, а откривена – опаљена и црна.“ Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих\, сабраних у дому Кајафину и то:\n1. како сви ужурбано траже лажне сведоке\, јер хоће пошто пото да убију Христа\,\n2. како га пљују у лице и шамарају по лицу\,\n3. како Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева. \n\n\n\nБеседа\nо трпљењу до краја\n\nАли који претрпи до краја благо њему. (Мат. 10\, 22; 24\, 13) \nГосподе предивни\, Ти си све претрпео\, све до краја\, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе\, кроз векове и векове! \nИ апостоли претрпеше све до краја\, и уђоше у вечно блаженство. \nИ мученици Христови претрпеше све муке до краја\, и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом. \nИ светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја\, па се прославише и на небу и на земљи. \nСваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове\, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима\, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе\, нити славу без страдања\, нити крајњи одмор без трновитог пута\, нити победу без борбе\, нити сласти без горчине\, нити царство без суза и самоодрицања. \nКад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике\, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању\, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо\, које чека оне који претрпе све до краја\, то је и Он сам довољно открио\, а то су посведочили\, и до дан-данас сведоче\, многи светитељи\, који или јавише се вернима из онога света у слави\, или пак будући још у телу\, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне\, избране и истрајне. \nГосподе\, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-40-mucenika-sevastijskih-mladenci-sv-42-mucenika-momisicka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-40-mucenika-u-savastiji.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260323
DTEND;VALUE=DATE:20260324
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T204309Z
LAST-MODIFIED:20260118T183630Z
UID:7398-1774224000-1774310399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Кодрат Коринтски
DESCRIPTION:Пролог за 10. март\n23. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Кодрат Коринтски и други с њим\n\nЗа време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита\, те у шуми роди Кодрата\, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван\, храњен и вођен\, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи\, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година\, он сиђе у град\, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство\, те лечаше болеснике\, колико природним лековима\, толико\, и још више\, духовном силом и молитвом\, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем\, би Кодрат изведен на суд\, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан\, Дионисије\, Анект\, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама\, и од незнабожаца\, нарочито деце њихове\, штаповима и камењем бијени\, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише\, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље\, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона. \n\n\n\nСвети мученик Кодрат Никомидијски\n\nОвај беше племић и богаташ\, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења\, када Валеријан затвори многе хришћане у апс\, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу\, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију\, и упитани од овога за име\, за отаџбину и за сталеж\, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат\, који викну из свега гласа: „Хришћани смо именом\, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством\, а град и отаџбина наша јесте небо“. После ове изјаве и он би стављен под суд\, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима. \n\n\n\nПреподобна матер Анастасија\n\nПреподобна матер Анастасија\, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи\, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца\, по њеној жељи\, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година\, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце. \n\n\n\n\nНегда славна патриција\nПреподобна Настасија\nНовац\, ласку\, све остави\,\nЖивот Христу сав управи;\nХристос хлеб joj\, Христос вода\,\nХристос радост и слобода\,\nХристос душе обновитељ\,\nХристос смрти премоститељ\,\nСасуши се Настасија\,\nДух кроз сухо лице сија;\nДух је к Богу диже више\,\nБожјим духом она дише\,\nДок не поста осветљена\,\nБлагодаћу посвећена\,\nСилом Божјом ојачана\nИ у Живе уписана.\nСвима прости\, све заволи\,\nИ за цео свет се моли\,\nKao ангел би одиста.\nПриљубљeна сва уз Христа;\nСилом Божјом би силнија\nИ богатством богатија\nНо царица Теодора\nУсред сјаја царских двора. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКада 42 војводе грчке из Амореје беху у тамници агарјанској (в. 6. март)\, дођоше им неки од мухамеданских мудраца\, да их усаветују да приме веру Мухамедову и добију слободу. Ови мудраци истакоше војводама хришћанским два преимућства ислама над хришћанством: прво\, што је Мухамед новији пророк од Христа\, и друго\, што мухамеданци на све стране односе победе над хришћанима\, чиме Бог јасно показује истинитост вере њихове. На прву тачку одговорише војводе: ако се два човека суде о једну њиву\, па један има много сведока\, да је њива његова\, а други нема ничије сведоџбе уза се осим свог сопственог тврђења\, шта мислите\, чија је њива? На ово одговорише Агарјани: свакако њива је онога\, који има много сведока. – На то војводе рекоше: пресудили сте сами за Христа а против Мухамеда\, Јер Христос има уза се сведоџбе свих пророка и апостола\, а Мухамед сведочи сам за себе. – На другу тачку одговорише војводе: ако би се по победама у ратовима ценила истинитост вере\, онда би значило да су сви идолопоклонички народи\, који с времена на време побеђиваху свет\, као Персијанци\, Грци\, Римљани и други имали истиниту веру! То ни ви сами мухамеданци нећете признати. И што сте ви сада победили хришћане\, то не значи да је ваша вера боља\, него да су велики наши греси\, због којих нас Бог кроз вас кажњава. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду пред Кајафом и то:\n1. како старешине јеврејске тражаху свуда лажне сведоке\,\n2. како сведоци сведочаху противречно\,\n3. како Господ слушаше све клевете\, и ћуташе без гнева. \n\n\n\nБеседа\nо тајнама објављеним\n\nНема ништа сакривено што се неће открити\,\nни тајно што се неће дознати. (Мат. 10\, 26) \nИма једно око\, браћо\, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима\, браћо\, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса\, никакав зид\, ни мрак\, не могу од гих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац\, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом\, тајно Га гоњаху\, тајно суђаху\, у мраку ноћном\, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне\, као и Јуду\, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода\, и добре и зле\, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину\, да Бог види све и зна све\, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога\, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло\, о човече\, сети се ових речи\, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности\, не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима\, и објавиће се у своје време. \nГосподе Свевидећи\, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-kodrat-korintski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kodrat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260324
DTEND;VALUE=DATE:20260325
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T204441Z
LAST-MODIFIED:20260118T183646Z
UID:7401-1774310400-1774396799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Софроније Јерусалимски
DESCRIPTION:Пролог за 11. март\n24. март по новом календару \n\n\n\nСвети Софроније\, патријарх Јерусалимски\n\nРођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост\, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом\, кога узе себи за учитеља\, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру. Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали\, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву\, а потом задржа се у Јерусалиму\, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије\, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град. Стари патријарх Захарија\, повраћен такође из ропства\, не поживе дуго\, па кад се пресели у онај свет\, замени га Модест\, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси\, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору. Написао је житије свете Марије Египћанке\, саставио чин великог водоосвећења\, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим\, умоли га Софроније да поштеди хришћане\, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму\, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи\, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову\, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године. \n\n\n\nСвети мученици Пионије и други с њим\n\nСвештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће\, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи\, Пионије сам леже на крст\, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако\, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси\, и кад сви мишљаху да је он мртав\, Пионије отвори очи и радосно узвикну. „Боже\, прими дух мој!“ и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског\, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године. \n\n\n\nПреподобни Георгије Синаит\n\nИгуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју\, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку. \n\n\n\n\nПионије збори на мукама:\n– O грађани знамените Смирне\,\nСуграђани чувеног Омaра.\nЈа знам оно што свак од вас знаде.\nВи ниједан оно што ја знадем:\nЈа знам слатку сладост умирања\nИ још слађу – у Христа надања.\nЈа знам да ме смрт умртвит неће\nНо тек тело раздвојит од душе:\nЈа знам да ме ангели чекају\nУ дворове цара небеснога\,\nИ ангели\, пророци u свеци\,\nМноге војске Божјих угодника\,\nИ за Христа дивних мученика.\nЈа знам да се враћам домовини\,\nОдакле сам и доспео амо.\nЈа циљ знадем мојега страдања.\n(Ви не знате зашто ме мучите!)\nСпас ме чека у чертог небесни.\nКључај\, злобо\, на мене и бесни!\nСпас мe чека раширених руку\,\nУдрите ме све на већу муку.\nТежа мука\, раније свануће\,\nСмрт хитнија\, душа веселија. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Никакво добро не свршава се само нашим трудом\, но силом и вољом Божјом. Ипак Бог и од нас изискује труд\, саобразан вољи Његовој.“ Ово су речи Св. Варсонуфија и Јована. Мало речи\, но много речено. Ми се морамо трудити на обделавању и припремању свакога добра\, а да ли ће неко добро нићи\, узрасти и плод донети\, то jе од Божје силе и воље. Ми бразде оремо\, а Бог сеје\, ако хоће. Ми судове духа чистимо\, а Бог улева духа у те судове\, ако хоће. И Он све хоће што одговара највишој мудрости и целисходности\, тј. Његовом домостројству људскога спасења. \nТумачећи речи Господње: Будите мудри као змије и незлобиви као голубови (Мат. 10\, 16)\, св. Златоуст пише\, да је ту заповест дао Господ ученицима „да би и они сами нешто сарађивали\, те да се не покаже све као дело саме благодати\, и да се не помисли\, да су они добили венце славе бадава.“ И тако двоје је неопоходно за наше спасење: наш труд и Божја благодатна сила. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду код Кајафе и то:\n1. како првосвештеник јеврејски држи Господа унутра у дому свом окружена људима скоро исто онако рђавим као и сам он\,\n2. како Петар седи напољу у дворишту код ватре\, и како се пред слугама три пут одриче Господа Исуса.\n3. како и данас бива\, да се неки хришћани из страха од света одреку Господа на тај начин\, што се и они направе као да нису хришћани\, да не знају заповести Господње и не маре за Господа. \n\n\n\nБеседа\nо другом доласку Христовом\n\nА кад дође син човечји у слави својој\nи сви свети анђели с њиме\,\nонда ће сјести на пријестолу славе своје. (Мат. 25\, 31) \nОвако рече Господ\, и то баш пред само најужасније понижење Своје\, пред везивање\, пљување\, шамарање\, исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој из света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске\, скромно и невиђено\, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље\, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи\, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје. \nИ кад поново дође у слави Својој\, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати\, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили\, који су у Његово име молитве и добра дела вршили\, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму\, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим\, ругају имену Његовом\, газе заповести Његове! \nГосподе милостиви\, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо\, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој\, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-sofronije-jerusalimski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sofronije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260325
DTEND;VALUE=DATE:20260326
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T204605Z
LAST-MODIFIED:20260118T183714Z
UID:7404-1774396800-1774483199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Нови Богослов; свети Григорије Двојеслов (Прво бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 12. март\n25. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теофан Исповедник\n\nПрозват Сигријан због места Сигрије\, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој\, па кад ипак би приморан оженити се\, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи\, жена му оде у један манастир\, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере\, уздржљивости и мудрости\, би позван на VII васељенски сабор у Никеји\, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства\, те лечаше све болести\, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу\, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго\, не хте се помолити Богу за оздрављење своје\, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина\, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак\, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак\, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу\, да прими заслужен венац славе. \n\n\n\nПреподобни Симеон Нови Богослов\n\nОвај богоносни и велики Отац Цркве рођен би у Галати Пафлагонијској\, васпитан у Цариграду и увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона\, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти му чудотворне. \n\n\n\nСвети Григорије Двојеслов\, папа Римски\n\nСин сенатора Гордијана\, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио\, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје\, у коме се и он постриже. Силвија\, мајка његова\, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти\, и кријаше се по горама и гудурама\, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов\, или Сабеседник\, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом\, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова\, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године. \n\n\n\nБеседа\nо глави цркве и телу Христовом\n\nИ Њега даде изнад свију за главу\nЦркви\, која је тијело његово. (Еф. 1\, 22-23) \nОбезглављено човечанство овозглави се Господом Исусом васкрслим из мртвих. Одвојено тело од главе поче се припијати уз главу своју\, део по део\, члан по члан. Нису сви људи тело\, него само верујући у Христа Господа; сви су позвани\, али се само одазвани примају под Главу. Одазвани сачињавају тело\, које се зове Црква\, и којој је Господ глава. Па као што се васкрсли и прослављени Човек Исус уздиже од стране Свете Тројице изнад свих и свега на земљи и на небу\, тако ће и Црква Његова\, тело Његово бити уздигнуто до Главе своје\, тј. изнад свих и свега. Цела Црква заједно с Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице\, јер где је глава ту је и тело. До такве висине\, величине и славе\, уздићиће се искупљени и покајани грешници\, негда непријатељи Божји\, заблудели као блудни син и обезглављени као умртвљена телесина\, а сада усиновљени кроз Христа и због Христа\, и обучени у красоту божанскога живота и сјаја. Јер је велика ствар\, браћо\, ваплоћење Сина Божјег на земљи\, и Његово страдање на крсту\, и смрт нас ради. Његова посета земљи донела је огромну промену у судби људи и у смислу свих твари. Он је све променио и све учинио новим. Зато\, браћо\, да не живимо и не владамо се као стари човек него као нови\, да не живимо греху но правди\, да се не владамо по телу него по духу. Да би се тако удостојили оне висине\, величине и славе\, на коју смо Главом нашом призвани. \nО Господе Исусе\, Главо Света Цркве свете\, удостој нас вечно бити члановима тела Твога пречистога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-novi-bogoslov-sveti-grigorije-dvojeslov/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teofan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260326
DTEND;VALUE=DATE:20260327
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T204739Z
LAST-MODIFIED:20260118T183759Z
UID:7407-1774483200-1774569599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог Никифора Цариградског
DESCRIPTION:Пролог за 13. март\n26. март по новом календару \n\n\n\nСвети Никифор\, патријарх Цариградски\n\nУправљаше\, мудро и ревносно\, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона\, он се успротиви цару\, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир\, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година\, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци\, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором\, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије\, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград\, и беху положене прво у цркву свете Софије\, из које је за живота и изгнан био\, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна\, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта\, и опет 13. марта\, после деветнаест година\, мошти му пренете у престоницу. \n\n\n\nСвета мученица Христина Персијанка\n\nЗа непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима\, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа. \n\n\n\nСвештеномученик Публије\n\nОвај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни. \n\n\n\n\nЦариграде\, чудни граде крај Босфора плава\,\nС твојом славом чија може да се мери слава?\nТи се мегдан страшни био духовних бораца\,\nЈеретика богохулних и Божјих светаца.\nКо на сито решето си кроз векове дуге\nИ јављао отпаднике\, и Божије слуге.\nОкаљан си многим грехом и грешничком стрвљу\,\nОсвећен си преобилном мученичком крвљу.\nКо би мог’о избројати духовне хероје\,\nИ визије све небесне и све тајне твоје?\nАнгели су Божји често на тебе слетали\,\nА људи се ко ангели к небу уздизали.\nБожја Мајка много пута у теби се јави\,\nДа избави угрожене\, болне да оздрави.\nСветитељска јата дивна над тобом се носе\nИ молитве твоје деце Свевишњем узносе.\nO колико светитеља беху твоја деца!\nКол’ко има крин до крина – и светац до свеца!\nИсторију и календар ти црвено писа\,\nТвојим трудом и Символ се велики написа.\nИ о теби тако може казати се ово:\nМеђу многим градовима – црвено си слово.\nВасељену вером светом ти си просветио\nОд паганства и јереси свет си исцелио.\nМногомучен\, неубијен\, ти још прош’о ниси\,\nИ земљом ти и небом ти слава одјекује;\nСваки крштен захвалност ти велику дугује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики хришћани су они који имају велику љубав према Христу. О како су у истини велики хришћани били богоносни оци и мученици! У наше време многима је то немогуће себи и представити. Ево шта један од њих\, св. Симеон Н. Богослов\, исповеди у свом манастиру пред свима монасима. Говорећи из свога искуства о томе како су се на њему обистиниле речи Господње: иго мое благо и бреме мое легко ест\, он вели: „Верујте ми\, кад сам прибегавао к Богу Спаситељу моме нисам сретао ништа жалосно\, тешко и неподношљиво… Велику и неподношљиву жалост имао сам ја сам због тога\, што нисам могао наћи довољно повода да умрем ради љубави Христове.“ Нису ли овакве душе као пламенови затворени у земљаним судовима? Пламенови вазда усправљени и к небу устремљени! Само скине ли се заклопац\, пламен излеће навише. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду пред Иродом и то:\n1. како Ироду најпре би врло мило што виде Исуса не из неке потребе душевне него из радозналости\,\n2. како се Ирод надаше да види неко чудо од Исуса\, но превари се у том\, јер Господ ћуташе на сва његова запиткивања\,\n3. како се Ирод са својима наруга Господу\, и како га обуче у белу хаљину. \n\n\n\nБеседа\nо измирењу злих ради зла\n\nИ у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом;\nјер прије бијаху у завади. (Лк. 23. 12) \nИ у срамоти и понижењу своме праведник чини добро непријатељима својим. Он их измирује. Истина\, у овом случају\, њихово измирење није значило заједнички рад на неком добром делу него заједничко гоњење праведника. Али бар пламен њихове међусобне мржње утуљавао се и гасио. И то је праведнику плата. Пилат и Ирод беху непријатељи. Но онога дана\, када Спаситељ би изведен на суд и код једног и код другог\, они се измирише. Кнез Мира донесе мир међу завађене\, мир који поможе отесати крст за Њега. Но Он и дође да буде драговољна жртва за грехе многих. \nИ данас се међусобни противници мире кад треба напасти и осудити Господа. Пуно их је који се кољу међу собом док им не поменете име Господње. А чим чују то име\, постепено се мире међу собом ради напада на то свето име. Лакше неправедник подноси неправедника него праведника. Лакше се неправедник с неправедником разуме и мири него ли с праведником. \nЧак и партије у неким државама\, најзавађеније међусобно\, мире се кад треба пресудити\, какво место да се да Господу Исусу Христу у држави\, да ли прво (како Њему и доликује) или последње? На таквом питању крвни непријатељи мире се међу собом\, да би само Господу доделили последње место. Тако исто се у време оно завађене партије фарисеја и садукеја\, измирише и удружише против Христа. \nА зашто Најчистији и Најпотребнији да буде на последњем месту? Зато – по њиховој памети – да би за њих остала прва места. Иста побуда измирења била је и код фарисеја и садукеја\, крвних противника\, кад требаше тражити да се Христос убије. Иста та побуда проузроковала је измирење између Пилата и Ирода\, када је требало пресудити да се Христос убије. \nО браћо моја\, не тражимо никад мир с неправдом против правде. Него увек тражимо мир с Богом\, и са савешћу. Боже\, помози нам да такав мир увек имамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-nikifora-carigradskog/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikifor-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260327
DTEND;VALUE=DATE:20260328
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T204939Z
LAST-MODIFIED:20260118T183820Z
UID:7410-1774569600-1774655999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Бенедикт Нурсијски (Друго бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 14. март\n27. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Бенедикт\n\nРођен у Нурсијској области у Италији 480. године\, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго\, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје“. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац“. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши\, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини\, он\, да би избегао славу од људи\, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде\, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу\, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше\, исцељиваше\, изгоњаше зле духове\, васкрсаваше мртве\, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре\, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу\, и чаша прште. Основао дванаест манастира\, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца\, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб\, раније припремљени\, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе\, посаветова их и предаде дух свој Господу\, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра\, Схоластика\, живела је у једном женском манастиру\, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју\, два монаха\, један на путу\, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви\, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости\, који им рече\, да је тај пут спремљен за Бенедикта\, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара. \n\n\n\nСвети Евсхимон\, епископ Лампсакијски\n\nУ време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842). \n\n\n\nСвети Теогност\, митрополит Кијевски\n\nГрк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи\, Руса\, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том\, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом. Нашто сад плаћати данак незнабошцима?“ Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године. \n\n\n\n\nБенедикт бејаше чудотворац силан\,\nБогомољац плачан и садруг умилан.\nДухом Божјим вођен\, вером правоверан\nВођ љубазан\, крепак\, одлучан и смеран.\nПлакида му беше послушник млађани:\nПа Плакида једном на воду урани.\nСвети отац у том Богу се мољаше\,\nНо на једном дух му даљину смотраше:\nГле поток надошо\, камење котрља\,\nПлакида већ у смрт у бујицу срља\,\nЗграбио га поток\, па се игра њиме\,\nЧује светац јаук\, чује своје име.\nTу je нужна вера али и потера.\nБрзо старац шаље Мавра калуђера.\nМавро хитним скоком у поток ускочи\,\nВодом као друмом Плакиди прискочи\,\nИ не знаде Мавро да водом хођаше\,\nСвечева молитва врхом га држаше.\nКад стигоше старцу Мавро и Плакида\nЉубе старцу руке а Плакид зарида:\n– Видех тебе старче\, изнад моје главе\,\nКад ми срце беше препуњено страве\,\nЗа власи ме узе и над воду диже\,\nДокле у том Мавро у помоћ ми стиже!\nМолитвама светог Бенедикта оца\nБог и Мавра јави као чудотворца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТешко можемо наћи бољу поуку о томе како не треба да се ленимо и да одлажемо молитву и посао за сутрашњи дан\, него што нам је даје св. Јефрем Сирин овим примером: „Једноме брату внушена је (од врага) помисао: данас дај себи одмор\, а сутра устај на бдење!“ Но он одговори помислу: „Ко зна\, можда сутра нећу ни устати\, зато треба да устанем данас.“- Тако и при послу внушена му је помисао: дај себи одмора данас\, па сутра поради! Он опет одговори: „Не\, него ја ћу данас да порадим\, а о сутрашњем дану брине се Господ.“ А свети Антоније учи: „При расвитку свакога дана подешавај живот свој тако\, као да ти је тај дан последњи на земљи\, а сачуваћеш се од греха.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:\n1. како Господ ћути пред Пилатом\,\n2. како Јуда у то време баца сребрнике у цркви и веша самог себе\,\n3. и опет како Пилат пита\, а Господ ћути. \n\n\n\nБеседа\nо Христовом пророчанству славе Своје\n\nОтселе ћете видјети сина човечјега\nгдје сједи с десне стране силе\nи иде на облацима небескијем. (Мат. 26\, 64) \nКо неће да види Бога као милостивог Самарјанина на земљи\, видеће Га као Страшног Судију на небу. Толико су заслепљени били главари јеврејски\, да у Христу Господу нису могли видети не само Бога\, нити Месију\, нити Пророка\, него ни обичног доброг човека. Они га стављаху испод обичних добрих људи. Па не само то: него га стављаху ниже и од разбојника. Они Вараву ослободише а Христа осудише! Они исмеваху\, правише са Њиме маскараду\, као са неком ствари јевтином и непотребном. Но баш у часу кад се Јевреји злобно играху Христом као неком јевтином и непотребном ствари\, заћутали Господ наједанпут отвори уста и проговори: отселе ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацама небескијем! Колика раздаљина између онога што Христос у истини јесте\, и онога за што Га Јевреји држаху! \nСин човечји који седи с десне стране силе\, јесте Син Божји Господ наш Исус Христос\, као што Га је ускоро потом видео св. архиђакон Стефан и многи\, многи други. Син човечји који иде на облацима од ангела и безбројних сила и војинстава небеских\, јесте опет тај исти Син Божји Господ наш Исус Христос\, као што га је видео и у своме Откровењу описао св. Јован Богослов и Јеванђелист. \nО браћо моја\, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: кад будемо видели Христа на небу као Бога\, онда ћемо Га и веровати! Доцкан ће та вера бити\, и узалудно то виђење. Ми треба вером нашом да видимо Христа као Бога у ономе пониженом и попљуваном и изубијаном и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у ономе ћутљивом осуђенику\, кога су Јевреји сматрали за ствар јевтину и непотребну и с којим су правили маскараде. То је вера\, која се цени на небесима. То је вера\, која је до сада однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветлијих душа\, најмоћнијих карактера\, најиздржљивијих јунака и најсветлијих умова. \nГосподе понижени\, узвиси нас до ове вере. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-benedikt-nursijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-benedikt.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260328
DTEND;VALUE=DATE:20260329
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T205327Z
LAST-MODIFIED:20260118T183833Z
UID:7413-1774656000-1774742399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Агапије и седморица с њим
DESCRIPTION:Пролог за 15. март\n28. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Агапије и седморица с њим: Публије\, Тимолај\, Ромил\, два Александра и два Дионисија\n\nСви пострадаше у Кесарији Палестинској од кнеза Урбана\, у време цара Диоклецијана. Сви седморица\, осим Агапија\, беху сасвим млади људи\, а не беху још хришћани. Нити се икад крстише водом. Али њихово крштење би крвљу. Једног дана гледаху ових седам младића како муче хришћане\, једне на огњу\, друге на вешалима\, треће пред зверовима\, па видећи с каквим трпљењем хришћани подносе све муке\, распалише се ревношћу за Христа\, везаше сами себи руке наопако и тако везани дођоше пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове осташе узалудне. Младићима се придружи и угледни грађанин тога града\, Агапије\, који је и дотле доста страдао за Христа\, и стане још већма распаљивати у њима веру и љубав ка Господу. Сви беху мачем посечени 303. године и преселише се у дворе Цара Небеснога. \n\n\n\nСвети мученик Александар\n\nИз града Сиде Памфилијске. Намесник цара Аврелијана упита га ко је он и шта је? – на што Александар одговори\, да је он пастир стада Христовог. А где је то стадо Христово? – упита даље злобни и мрачни намесник. Одговори Александар: „По целом свету живе људи које Христос Бог сазда\, од којих они који верују у Њега\, јесу овце Његове\, а сви отпали од свога Створитеља\, који робују створењима и направама руку људских\, мртвим идолима\, као ви\, ти су отуђени од стада Његова\, и на Страшном Суду Божјем поставиће се на лево\, са козама“. Нареди зли судија те га најпре бише воловским жилама\, па га онда бацише у пећ огњену. Но огањ му ништа не нашкоди. Потом би стругано месо с њега. Најзад нареди намесник те му главу одсекоше. Но тек што судија изрече пресуду\, ухвати га зли дух и он побесни. Урличући би поведен своме богу\, идолу\, но успут изврже из себе своју злу душу. Пострада свети Александар између 270. и 275. године. \n\n\n\nСвети мученик Никандар Мисирац\n\nКожа му одерана\, па онда посечен за веру Христову. Кривица му је била та што је као лекар помагао хришћанским мученицима и тела погубљених чесно сахрањивао. Чесно пострада 302. године. \n\n\n\n\nИз свакога сословија Господ војску бере\,\nСваког у ком гори пламен љубави и вере:\nИз лекара\, и мудраца\, тежака\, радника.\nИз царева и рибара – војску мученика!\nМач посече\, Господ прими мудрог Александра\,\nМач посече\, Господ узе милосног Никандра.\nМач посече осам дивних и младих јабука\,\nИспод мача прихвати их сведржећа Рука.\nОно што свет из свог тора грће и измеће\nГоспод збира нежном руком ко најлепше цвеће.\nИзгрнутог као коров првог грађанина\nАгапија Господ прима као Свога сина.\nДесетица мученика и славних мужева\nСад у хору ангелскоме у вечности пева.\nНије свеједно макар за што умрети\, умрети:\nЈедни мртви блажени су a други проклети.\nКо умире Христа ради\, благослов je c њиме\,\nКо гонећи Христа умре – проклетство je c тиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЉубав према ма коме или ма чему\, чак и према самоме себи\, може код човека временом охладнети или сасвим се изгубити\, па и у мржњу се превратити. Но љубав човекова према Богу\, једном задобијена и утврђена\, тешко хладни\, сем ако неко већ не сиђе с памети. У оном првом случају човек умањује или брише своју љубав или због промена у себи или због промена у љубавним предметима. У овом другом случају човек може да умањи своју љубав\, према Богу\, само и једино због промена у себи\, а никако због промена у Богу. Све је то лепше и јасније изразио св. Исак Сирин говорећи: „Има љубави сличне потоку од кише\, који престаје убрзо по престанку кише. Али има љубави сличних извору који избија из земље\, и који никад не престаје. Прва је љубав човечанска\, а друга божанска.“ А св. Симеон Н. Богослов говори о тој божанској љубави: „О света љубави! Ти си конац закона. Ти мене обузимаш\, ти ме загреваш\, ти распламћујеш срце моје к неизмерном вољењу Бога и браће моје… Из љубави Бог се учинио човеком. Из љубави претрпео је Он сва животворна страдања\, да би човека избавио од уза адових и узнео га на небо. Из љубави апостоли су свршили своју непреривну трку. Из љубави су мученици пролили крв\, само да не изгубе Христа.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса кад Га Пилат изводи пред Јевреје и то\,\n1. како Господ бива најпре шибан од римских војника;\n2. како после бива од њих поруган: положише му трнов венац на главу и обукоше скерлетну хаљину\,\n3. како Га Пилат показује Јеврејима говорећи: ево човека! \n\n\n\nБеседа\nо пророчанству о кући опустелој\n\nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста. (Мат. 23\, 38) \nЗашто је Господ ћутао на суду пред Јеврејима и пред Пилатом? Зато што је био пре тога све казао што је требало казати. Он је казао и предсказао\, како ће Га старешине јеврејске предати незнабошцима\, и како ће Га убити. Предсказао је више пута\, шта ће се с Њим лично десити. И то су апостоли Његови чули и добро запамтили. Но предсказао је Он и страшну казну\, коју ће Јевреји навући на себе својим злочином над Сином Божјим. И Јевреји су то чули и – заборавили. \nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста! То је Господ предсказао Јеврејима. И то су Јевреји чули и – заборавили. Но многи су се доцније сетили ових пророчких речи – многи и од оних који су учествовали у Злочину Великом – када су Римљани разорили Јерусалим\, опљачкали га\, попалили га\, његове становнике разјурили и раселили по целоме свету\, а многе посекли\, угушили\, глађу уморили\, или на крст распели. Јевреји су застрашивањем и досађивањем приморали Пилата Римљанина да дигне своју руку на Господа Исуса. После се Римско царство дигло на Јевреје. У онај дан\, кад је Господње пророчанство требало да се испуни\, Римско царство\, које је некад Пилат представљао у Јерусалиму\, дигло је своју руку са преоштрим мачем на Јерусалим и децу његову. Када цар Адријан обнови Јерусалим\, даде му друго име (Елија Капитолина и смртном казном забрани Јеврејима насељавати се у Јерусалим. \nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста! И Јерусалим је од онда до данас заиста био остављен пуст од Јевреја као народа. Деца злобних предака\, који Христа убише\, свуда су до сада била само не у кући својој. \nГосподе свемоћни\, опрости нам грехе наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-agapije-i-sedmorica-s-njim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-agapije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260329
DTEND;VALUE=DATE:20260330
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T205501Z
LAST-MODIFIED:20260118T183851Z
UID:7416-1774742400-1774828799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Аристовул; свети мученик Савин
DESCRIPTION:Пролог за 16. март\n29. март по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Аристовул\n\nСвети апостол Аристовул\, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве\, и рођен на Кипру. Последоваше апостолу Павлу\, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16\, 10). Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света\, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског). У Британији беху народи дивљи\, неверни и опаки\, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке\, беде и пакости. Удараху га без милости\, вукући по улицама\, ругаху му се и подсмеваху. Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје. Просвети народе\, крсти их у име Христа Господа\, цркве погради\, свештенике и ђаконе посвети\, и најзад\, тамо у миру сконча и оде у царство Господа\, коме је верно послужио. \n\n\n\nСвети мученик Савин\n\nМисирац из града Хермопоља\, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима\, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак\, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа\, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин\, са још шесторицом\, би ухваћен од војника\, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године. \n\n\n\nСвештеномученик Трофим и Тал\n\nБраћа рођена\, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу\, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче\, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу\, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору. \n\n\n\n\nДва брата рођена Духом запојена.\nВером осветљена и препорођена\,\nТа два брата света на крст разапета\nСветоваху масу правоверног света:\n– O браћо\, што на нас одоздо смотрите\,\nВи због наших мука горко не плачите!\nПодвигоположник Христос\, наш Спаситељ\,\nЗбог оваквих мука поста Искупитељ\,\nИскупитељ свега рода човечјега.\nМи се спасавамо слушајући Њега.\nОн послуша Оца и на земљу сиђе\,\nСтрада и васкрсе\, на небо узиђе.\nМи Њега слушамо\, и муке сносимо.\nУ Његово царство кроз муке ходимо.\nHe бојте се\, браћо\, ни огња ни мача\,\nХристова је правда од свег света јача.\nHe бојте се\, браћо\, себе не жалите\,\nЗбог вечног спасења себе с’ одреците.\nСве су муке мале\, ништавне и сносне\,\nСпрам награде рајске\, вечне и поносне.\nСвет је лажна маска и глупа клапњава\,\nВечност – то je наша домовина права.\nДајте свет онима што лаж света љубе\,\nИ због лажи живот и истину губе.\nВи хватајте бисер изнад светског кала –\nПослушајте браћу\, Трофима и Тала! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко мислено испунимо закон Божји\, лако ћемо га испунити чувствено. То јест: ако не погрешимо мислима\, још лакше нећемо погрешити ни делима. Или још: ако је срце наше уз Бога\, и језик и руке и ноге и цело тело не може бити против Бога. Срце\, срце\, – срце приуготови за Бога\, њега посвети и поклони Богу\, у њему испуни закон Божји\, њега распламти љубављу к Богу\, њиме се сједини с Богом – остало ће све следовати и управљати се према срцу. Не управља точком онај ко држи паоц од точка\, него онај ко држи осовину од точка. Срце је осовина бића нашег. Говорећи о заповестима Божјим преподобни Исихије вели: „Ако будеш себе принуђавао да их мислено испуниш\, то ћеш ретко имати потребу да се мучиш око њиховог чувственог испуњавања.“ Тј. ако си срцем\, као осовином\, навио себе ка Богу\, точкови ће лако и угодно ићи за осовином\, односно цео човек за срцем. Закон Твој је у срцу моме (Пс. 39\,9)\, говори премудри Давид. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса како корача под крстом ка Голготи и то:\n1. како трпељиво и ћутљиво носи крст Свој\,\n2. како потом скидоше с Њега крст и дадоше Симону из Кирине\, те овај носаше крст корачајући за Христом\,\n3. како се Он обазре на жене јерусалимске које плакаху и рече им: кћери јерусалимске\, не плачите за мном\, него плачите за собом и за дјецом својом\, објављујући овим Своју победу и пораз Својих убица. \n\n\n\nБеседа\nо срамоти Христовој као богатству\n\nВјером Мојсије … држаше срамоту Христову за веће богатство\nод свега блага мисирскога; јер гледаше на плату. (Јевр. 11\, 26) \nНе хте Мојсеј да остане у двору фараоновом\, нити да се назове посинак фараонов. Више вољаше страдати с народом Божијим него ли имати земаљску сладост гријеха. Како различити беху од Мојсеја потомци његови\, који из фараонских разлога осудише Цара славе на смрт! Сви ови више би волели једну годину проживети у трулежном двору фараоновом него ли с Богом путовати 40 година по пустињи. А Мојсеј је оставио све почасти\, све богатство\, све ласке\, које је само богати Мисир\, и то још на двору царском\, могао дати\, па је на заповест Божју кренуо кроз гладну и жедну пустињу с вером да иза пустиње постоји земља обећана. То и значи држати срамоту Христову изнад свакога блага мисирскога. \nСрамота Христова јесте оно чега се светски људи\, са силним запахом земље\, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи\, његов пост\, бдење\, молитва\, потуцање без крова\, осуда\, понижење\, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли\, а после њих и сви многобројни светитељи\, за веће богатство од свих блага васионских\, јер је Господ васкрсао после ове срамоте\, и отворио двер небесну\, и показао рајску земљу обећану\, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте\, или пустињом Свога страдања. \nО Господе\, прослављени и васкрсли\, помози нам да сваку кап Твога зноја и Твоје крви држимо непоколебљиво као богатство веће од свега блага светскога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-aristovul-sveti-mucenik-savin/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-aristovul.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260330
DTEND;VALUE=DATE:20260331
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T205640Z
LAST-MODIFIED:20260118T183905Z
UID:7419-1774828800-1774915199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Алексије Човек Божји
DESCRIPTION:Пролог за 17. март\n30. март по новом календару \n\n\n\nСвети Алексије Човек Божји\n\nРазличити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан\, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат\, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу\, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина\, овога Алексија\, који кад одрасте\, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога\, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса\, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду\, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник\, он се убоја од људске славе и оде одатле\, седе у лађу да иде у Лаодикију\, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји\, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна\, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи\, он написа једну хартију\, стеже у руке\, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се\, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову\, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу\, нађу га мртва\, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају\, да је то њихов син Алексије\, а невеста\, која је тридесет четири године живела без њега\, да је то њен муж\, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер\, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници\, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. \n\n\n\nСвети мученик Марин\n\nБио војник. Не само није хтео принети идолима жртве\, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен\, у III веку. Неки сенатор Астерије\, обучен у скупоцену белу одећу\, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа\, који толику храброст даје својим следбеницима\, да сам узе тело мучениково на своја леђа\, однесе и чесно сахрани. Видевши то\, незнабошци и њега убише као хришћанина. \n\n\n\n\nАлексије све напусти што свет зове славом\,\nПа он Богу крете стазом узаном но правом.\nОбнишчати Христа ради\, прво то се реши\,\nПо том блесак родитељски оставит поспеши.\nИ кад оде у даљину и када се врну\,\nНи у сјају ни у беди у грех не посрну.\nУм уздигнут к Богу држа – упаљену свећу\,\nC вером јаком и молитвом\, што брда покрећу.\nТужна мајка неутешна\, мајка Аглаида\,\nЈевтимијан отац стари тугује и рида\,\nA невеста\, некад млада\, увела од туге.\nЈедног дана на просјака навикаше слуге\,\nA ко je тај сухи просјак нико и не слути.\nТа наследник дома то је! – ал’ он o том ћути.\nНаслеђа се одрекао још у раном цвету\,\nДа би био санаследник у небесном свету.\nНо светац се скрит не може\, свеца Господ јавља\,\nКо животом Бога слави\, тога Бог прославља.\nАлексије Бога слави\, зато славан поста\,\nВаистину Човек Божији он беше и оста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗашто смо ми овде на земљи? Да покажемо љубав своју према Богу. Да се научимо љубити Бога више него грех. Да нашом малом љубављу одговоримо на велику љубав Божју. Само је Божја љубав велика љубав\, а наша је увек мала. Бог је довољно показао и показује Своју љубав према човеку\, и у Рају и на земљи. Нама је дат овај кратки земаљски живот као школа и испит\, да се испитамо\, хоћемо ли ми на Божју љубав велику одговорити љубављу или не? „Сваки дан и сваки час од нас се захтева доказ наше љубави према Богу“\, вели свети Исак Сирин. Јер и Бог сваки дан и сваки час доказује своју љубав према нама. Сваки дан и сваки час ми стојимо стављени између Бога и греха\, и имамо ли да поклонимо своју љубав Богу и дигнемо се међу ангеле\, или пак да се приволимо греху и паднемо у мрачни ад. Алексије Човек Божји возљуби Бога више него родитеље своје\, и жену\, и богатство. Проведе он 17 година као убожјак у даљини од дома родитељског\, и других 17 опет као непознат и презрен убожјак у дому родитељском. Све ради љубави Божје. И милостиви Бог одговори љубављу на љубав: за тих 34 године страдања даде Он Алексију вечни живот и радост међу ангелима Својим на небесима и славу на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Голготи и то:\n1. како војници свлаче с Њега хаљине\, а Он ћути и не брани се\,\n2. како Га прикивају ексерима за дрво\, а Он ћути и не брани се\,\n3. како се вревом и галамом уздижу крст са земље и постављају га усправо\, а Господ ћути. \n\n\n\nБеседа\nо другом доласку Господа\n\nЈер као што муња излази од истока и показује се до запада\,\nтако ће бити долазак сина човечјега. (Мат. 24\, 27) \nДруги долазак Господа Исуса биће долазак у слави. То је Господ више пута казао. Но овде нам Он још изближе казује\, на што ће личити тај долазак. Личиће\, вели\, на муњу. Тиме нам Он открива пет особина тога славног доласка Свога. \nПрво\, Његов други долазак биће изненадан као муња. Зато нас је и опоменуо: стражите\, јер не знате дана и часа! \nДруго\, Његов долазак биће светао као муња. Сунце и звезде потамнеће\, и сва васиона изгубиће зрачност лица свога\, када Он засија. Ко греши\, тај има мање светлости и зрачности; колика ће\, дакле\, тама он тек бити под тим небесним пламеном! Зато нас је Он и опоменуо\, да држимо свећњаке душа наших напуњене уљем и приготовљене. О браћо\, да се не обремо у мраку у ономе страшноме часу! \nТреће\, Његов долазак биће силан као муња. Јер Он сам изрично другде каже\, да ће Он доћи са силом и славом. \nЧетврто\, Његов долазак биће свеобиман и јаван свима и свакоме\, од истока до запада. То јест\, Он се неће јавити као први пут\, да Га виде само ученици Његови\, или само једно племе\, и један народ\, и једна земља\, и једна држава\, него ће се јавити као муња\, коју ће сви људи и сва племена на земљи одједанпут видети. \nПето\, као што појава муње претходи киши и тучи\, тако ће Његов други долазак претходити Страшноме Суду\, који ће за праведне и верне бити као жељена киша а за неправедне и неверне као туча. \nПрипремајмо се\, браћо моја\, јер облаци се купе\, и из њих сваког часа може синути божанска муња. \nГосподе велики и страшни\, додај уља свећњацима душа наших\, да се не обремо у вечној тами онда када се јави Твоја вечна светлост. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-aleksije-covek-bozji/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-aleksej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260331
DTEND;VALUE=DATE:20260401
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250322T205800Z
LAST-MODIFIED:20260118T183938Z
UID:7422-1774915200-1775001599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Кирил Јерусалимски
DESCRIPTION:Пролог за 18. март\n31. март по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил\, архиепископ Јерусалимски\n\nРођен у Јерусалиму у време Константина Великог\, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника\, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство\, док најзад у време Теодосијево није повраћен\, па проживив мирно још осам година\, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима\, који се осилише под Констанцијем\, сином Константиновим\, а другу под Јулијаном Одступником\, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста\, светлије од сунца\, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске\, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави\, која је била виђена од свих житеља Јерусалима\, писано је и цару Констанцију\, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство\, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан\, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес\, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: ни камен на камену неће остати. Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика\, дело првокласно\, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак\, смеран\, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње. \n\n\n\nАнин чудотворац\n\nРодом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј\, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуфрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше\, најпре код свог учитеља Мајума\, а по смрти овога\, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом\, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника\, Пионија\, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама\, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере\, и посла му писмо по своме лаву\, да се остави своје намере\, да опрости нападачима\, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца\, да му олакша доношење воде са реке\, но он поклони магарца неком сиромаху\, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца\, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца\, но само на послугу\, као водоношу\, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј\, Арон и Ор\, и где га зову: „Анине\, Господ те зове\, устани и пођи с нама!“ То он откри својим ученицима\, и предаде дух свој Господу\, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој. \n\n\n\n\nКандила велика светле пред олтаром\,\nИ кандила мања и са мањим жаром\,\nНо једна и друга светлост исту дају\,\nИ пред истим Богом светлошћу сијају.\nИ свеци велики и свеци малени\,\nХристовим су огњем истим зажежени.\nМеђ’ велике свеце\, велика кандила\,\nЦрква Света броји и светог Кирила.\nОн веру објасни и веру утврди\,\nШто год речју – рече\, животом потврди.\nРеч његова беше од Духа Светога\,\nA живот му – одсјај плама небеснога.\nАрија посрами\, Јулијана скруши\,\nИ ко мелем беше многој болној души.\nОн верова Христу од речи до речи\,\nСтога реч његова као злато звечи:\nИ данас наставља слабе\, маловерне.\nХрабри и весели Христу правоверне.\nЗато Црква слави Кирила и штује –\nКроз векове име Кирил одјекује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма злурадих људи који мисле као да је време донело Христу величину\, и као да се у првим вековима Хришћанства није тако високо мислило о Господу као што се о Њему мислило у познија времена. Ништа лакше него разбити ту неистину. Ево како св. Кирил Јерусалимски пише о Господу Христу: „Ово је Онај који јесте и који је био\, Оцу Соприсносуштни\, Јединородни\, Јединопрестолни\, Равномоћни\, Свесилни\, Беспочетни\, Несоздани\, Неизменљиви\, Неописани\, Невидљиви\, Неизречени\, Непостижими\, Необухвативи\, Недомисливи\, Неограничени. Овај је сијање славе очеве (Јев. 1\, 3). Овај је начертање суштатства свих твари. Овај – Светлост светлости\, сијајућа из недара Очевих. Овај – Бог богова (Пс. 49\, 1) и од Бога Бог што се да узнати. Овај – извор живота (35\, 10) од извора живота Очевог проистичући. Овај река Божја (45\, 5; 64\, 10) што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај – ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај – вода живота (Јов. 4\, 14) што живот свету дарује. Овај је луч несоздани\, што се рађа но не одсеца од првосветлећег Сунца. Овај је Бог Слово (Јов. 1\, 1) што је једним словом све твари из небића у биће саставио… Ово је Онај који је нас створио по образу Божију\, а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек\, но уједно и Бог.“ И дан-данас\, после 16 столећа откад је ово вероисповедање написано\, Црква Православна држи ову исту веру\, од речи до речи\, од слова до слова. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту поругана и то:\n1. како Му пишу поругу изнад главе: цар јудејски\,\n2. како Му се рутају мимопролазници машући главама својим и хулећи\,\n3. како Му се руга чак и разбојник на крсту\,\n4. како Му се кроз векове ругају мучитељи хришћана. \n\n\n\nБеседа\nо Цару који неће да се брани војском\n\nИли мислиш ти да ја не могу сад умолити оца својега\nда ми пошаље више од дванаест легеона ангела. (Мат. 26\, 53) \nТако рече Господ ученику који потрже нож да брани свога Учитеља у Гетсиманском врту. Из ових речи је јасно да се Господ могао одбранити да је хтео не само од Јуде и његове чете пандура него и од поглавара јеврејских\, и од Пилата\, и од целога Царства римскога\, да се ово било дигло на Њега. Јер сила једнога ангела већа је од силе највеће војске људске\, а камоли сила дванаест легеона ангела! \nНо Господ није хтео да тражи ту помоћ од Оца. У Својој молитви у Гетсиманији Он је рекао Оцу: нека буде воља Твоја. И одмах је у том познао вољу Очеву\, да треба да се пусти на страдање\, и Он се сагласио са вољом Оца Свога\, и кренуо на пут страдања. Требало је дозволити да се позадина оцрта што тамније\, да би слика васкрсења била јаснија. Требало је пустити зло да се надме колико највише може\, да би се после распукло и расплинуло у ништа. Требало је пустити зло да викне колико најјаче може\, да би ускоро занемело – пред чудом васкрсења. Требало је да се објави сва злоба људска против Бога\, да би се могла видети и оценити љубав и милост Божја према људима. Непослати да бране Христа од Јевреја ангели Божји послати су после три дана да објаве свету васкрсење Христово. \nГосподе свесилни и свемилостиви\, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kiril-jerusalimski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260401
DTEND;VALUE=DATE:20260402
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T111007Z
LAST-MODIFIED:20260201T174604Z
UID:7433-1775001600-1775087999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Хризант\, Дарија и други; преподобни Симеон Дајбабски
DESCRIPTION:Пролог за 19. март\n1. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Хрисант и Дарија\, и други с њима\n\nОвај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија\, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности\, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља\, и нађе га у лицу некога Карпофора\, свештеника\, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом\, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа\, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе\, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра\, премда привидно у браку. Када му умре отац\, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански\, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије\, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу\, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду\, оба сина му посечена\, а жена му на губилишту\, очитавши молитву\, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама\, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина\, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово\, незнабошци навалише те затворише ову пећину\, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет\, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици\, Хрисант и Дарија\, и остали с њима\, међу којима Диодор свештеник и Маријан\, ђакон\, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године. \n\n\n\nСвети мученик Панхарије\n\nРодом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа\, но усаветован мајком и сестром\, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године. \n\n\n\n\nСвети Хрисант светује Дарију\,\n– O девице\, остави се лажи\,\nИ кипове не штуј ка’ богове\,\nНит истину ти од земље тражи.\nИстина је у Бога једнога.\nЈединога Бога троичнога\,\nКоји созда васељену целу\,\nИ човека\, круну васељене.\nОн једини\, бесмртни и живи\,\nОн од земље прави завијаче\nИ одеће блага духовнога\,\nДуша наша благо је духовно\nЗавијено у прашину тела.\nДушу треба нежно неговати\,\nК’о невесту за Христа спремати.\nОстави се\, дево\, телесности\,\nОна води муци и жалости.\nБог не гледа у сасуд телесни\nНо у цвеће што у њему расте.\nO девице\, у смрт одевена.\nДанас-сутра смрћу разједена:\nКити душу цвећем од врлина.\nПосеј цвеће вером у Господа\,\nОгради га надом и љубављу.\nЗалевај га Духом животворним\,\nОплеви га од корова греха.\nНек порасте цвеће од врлина\,\nНек порасте цвеће благочешћа\,\nНек порасте цвеће милосрђа\,\nНек порасте цвеће покајања\,\nНек порасте цвеће терпенија\,\nНек порасте цвеће уздржања.\nНек порасте цвеће послушања.\nТвоја душа\, као песма рајска\,\nНек мирише као башта рајска.\nБог да би се у њу уселио\,\nКоји ју је за то и створио. –\nХрисанта је Дара послушала\,\nСвоју душу за Христа венчала\,\nТело своје на муке предала\nСа Хрисантом\, са братом духовним.\nA Бог их је у Рај пресадио\nРајску башту њима окитио. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ова милост (Божја) – што нас васкрсава и после тога згрешисмо\, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава\, Господе\, безмерној милости Твојој!“ Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је кроз Христа спасао од трулежи греха и смрти него кад нас је ни из чега створио. И ваистину\, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину\, кад га поново приме\, све му опросте\, уљуде га\, очисте га\, излече га\, и поново га учине својим наследником\, него када га роде. Када се млади Панхарије\, облаган почастима царским\, одрече Христа\, написа му његова мајка писмо\, пуно бола и туге. „Не треба се бојати људи\, писаше му мајка\, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа\, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима\, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10\, 33).“ Син прими савет материн\, застиде се самога себе\, исповеди пред царевима веру своју у Христа\, и мученичком смрћу умре за Христа\, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина\, рођење духовно\, важније од првог\, телесног рођења. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. како се Он на крсту мучи од болова\,\n2. како му дају сирће и жуч да пије\, кад Он рече\, да је жедан\,\n3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине. \n\n\n\nБеседа\nо знаменију Сина човечјега\n\nИ тада ће се показати знак сина човечјег на небу. (Мат. 24\, 30) \nКакав ће бити овај знак Сина човечјег\, то се једном у маломе већ показало. То је крст\, сјајнији од сунца\, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста\, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку\, најбоље је\, да вам се\, браћо\, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину\, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице\, седмога дана маја\, около девет часова изјутра\, јави се превелики крст\, сав од светлости\, на небу\, над Светом Голготом\, и пружен до свете Горе Јелеонске\, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само\, но свима многобројним житељима града\, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији\, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане\, јер да не би такав\, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео\, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву\, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења\, јуноше и старци\, мужеви и жене\, сваки узраст\, чак и најскривеније девице\, овдашњи становници и странци\, хришћани и незнабошци\, који су дошли из других земаља\, – сви једнодушно\, као једним устима\, прославише чудотворног Христа Исуса\, Господа нашег\, Јединородног Сина Божјег\, и стварно и опитом дознаше\, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2\, 4)\, и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2\, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“ \nО браћо моја\, све је Богу могуће\, и створено показати људима\, и нестворено створити. Но најважније је за нас\, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ. Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-hrizant-darija-i-drugi-prepodobni-simeon-dajbabski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-hrisant-i-darija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260402
DTEND;VALUE=DATE:20260403
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T111200Z
LAST-MODIFIED:20260201T174640Z
UID:7436-1775088000-1775174399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Оци поубијани у манастиру Светог Саве Освећеног
DESCRIPTION:Пролог за 20. март\n2. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученици Јован и други\n\nПреподобни мученици Јован и други\, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир\, посећиван и од светог Саве српског\, и обдарен од неколико владара српских\, и дан-данас постоји. Више пута нападан је од дивљих Арапа\, пљачкан и пустошен\, но Промишљу Божјом\, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати\, него саветујући се са својим игуманом Томом\, рекоше: „Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове\, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде\, бићемо убијени због наше љубави према Христу\, због кога смо и дошли овде да живимо“. – И тако одлучивши\, дочекају ненаоружани оружане Арапе\, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве\, а неке затворе у пећину светог Саве\, па наложе ватру на улазу\, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима\, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године. \n\n\n\nСвета мученица Фотина\n\nТо је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару код Сихема (Јн 4\, 1-42). Поверовавши у Господа\, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље\, са своја два сина\, Виктором и Јосијом\, и са пет сестара које се зваху: Анатолија\, Фота\, Фотида\, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени\, у време цара Нерона\, и у тамницу бачени. Божјим Промислом\, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином\, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина\, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине\, буде бачена у бунар\, где сконча\, и оде у бесмртно царство Христово. \n\n\n\n\nHa бунару Христа срете Самарјанка жена.\nИ светлошћу самог Христа беше просвећена.\nПод Нероном живот сконча у другом бунару.\nИ дух даде Христу Богу своме господару.\nСинови joj славни беху\, Виктор и Joсиja.\nОбојицу света мајка светињом просија.\nПет сестара намучених за Христово име\nC њом одоше на небеса да награду приме.\nO Фотино покајнице\, дивна мученице\,\nКако сада вечним сјајем блиста твоје лице!\nНекад Спаса чак ни водом ниси напојила\,\nНапокон си и крв своју за Њега излила.\nДуша твоја некад мрачна\, док би Самарјанка\,\nНадсунчаним засја лучем кад поста Хришћанка.\nСа страхом си у Сихару Христа објавила\,\nСмрћу си Га усред Рима ти посведочила\,\nЉубав сваки страх убија и јунаком прави\,\nЉубав тебе\, o Фотино\, занавек прослави.\nНерон може сагорети и два и три Рима\,\nНо не може сагорети душу Хришћанима.\nНерон може полупати судове од глине\,\nНо немаде моћ никакву над духом Фотине.\nO бесмртна светитељко\, сад помози нама\,\nПред престолом Христа Спаса – твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНе кажњава Бог грешника зато што му чини задовољство да уништи човека. Јер да му то чини задовољство\, Он не би стварао човека ни из чега. Него кажњава грешника из више целисходних домостројних разлога\, од којих су два најочигледнија за нас: прво\, да би га казном поправио и на прави пут спасења извео\, а друго\, да би друге устрашио да не греше. Ово исто мисли св. Исак кад каже: „Праведни мудрац је сличан Богу\, јер он кажњава човека не да би му се осветио за грех него\, или да исправи човека\, или да друге устраши.“ Неки обесни младић\, који хуљаше на Бога и на родитеље своје\, наједанпут сиђе с ума. Цео град\, у коме живљаше тај младић\, виде у томе казну Божју и устраши се страхом Божјим. Младића држаху везана и затворена три године. А мајка његова плакаше горко и мољаше се Богу за сина. Једне године о Духовима одведе мајка свог лудог сина у манастир св. Василија у Острогу. После молитава полудели младић оздрави и дође к себи. По том се покаја и поста узорит човек и прави хришћанин. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета н то:\n1. како тече крв из Његовнх руку и капље на земљу.\n2. како тече крв из Његових ногу и слива се на земљу.\n3. како тече крв испод Његовог ребра и капље на земљу. \n\n\n\nБеседа\nо борби Јагњета са зверовима\n\nОви ће се побити с Јагњетом и Јагње ће их побиједити\,\nјер је господар над господарима и цар над царевима. (Откр. 17\, 14) \nКо говори ове чудне речи? Јован Боговидац. Ко је то Јагње? Христос Господ. Ко је то господар над господарима и цар над царевима? Христос Господ. С ким ће се то Он побити\, и кога ће победити? То је звер седмоглава\, и сви они који од те нечисте звери примају власт\, и част\, и богатство. \nЈагње посред звериња! Но\, ипак\, виде св. Јован Јагње као победиоца над свима зверовима. Христос посреди демона! Рекао би прогутаће Га! Па ипак\, демони устрашени вичу к Њему за милост и беже од Њега безобзирно. Христос међу Својим мучитељима! Рекао би: умртвиће Га заувек. Па ипак\, Он васкрсава и побеђује\, а они беже у страху и гину. Црква Христова међи незнабошцима! Рекао би преплавиће је као таласи малено острво! Па ипак: назнабожачка царства тону и пропадају\, а Црква постоји\, расте и напредује. Вера Христова посред опорих философа и теоретичара! Рекао би: надмудриће је и избацити из света! Па ипак\, они један другог у лаж угоне\, и прогоне\, а вера Христова спасава људе. Благочешће међу богохулницима и богоодрицатељима! Рекао би: упрљаће је! Па ипак они се даве у својој прљавштини\, а благочешће носи се у неупрљаној чистоти. Кротост и плачевност хришћанска посред насилника и отмичара! Рекао би: умреће од глади! Па ипак\, она живи и ходи сита\, а насилници и отмичари пропадају од глади. Јагње посред зверињака! Па ипак – Јагње је победилац. \nО Господе кротки и добри\, Јагње Божје преумилно\, запој и нас Твојом кротошћу и добротом\, те да и ми будемо учасници Твоје победе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-oci-poubijani-u-manastiru-svetog-save-osvecenog/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-fotina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260403
DTEND;VALUE=DATE:20260404
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T111421Z
LAST-MODIFIED:20260201T174703Z
UID:7439-1775174400-1775260799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јаков Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 21. март\n3. април по новом календару \n\n\n\nСвети Јаков\, епископ и исповедник\n\nНе зна се ни место његовог рођења нити место његовог епископствовања. Зна се само да је испунио закон Христов\, подвизавајући се много у посту и молитви\, и да је\, у време Копронимово\, велике беде и муке претрпео од иконобораца: и глад\, и тамницу\, и поругу сваке врсте. Најзад је предао душу своју Богу\, коме је верно послужио у овом животу. Живео и страдао у VII веку. \n\n\n\nПреподобни Кирил\, епископ Катански\, у Сицилији\n\nРодом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду\, која се није могла пити – а у том месту друге воде у лето није било – молитвом претворио у слатку\, пијаћу воду. Упокојио се мирно. \n\n\n\nСвети Тома\, патријарх Цариградски\n\nЖивео је у време царева Маврикија и Фоке\, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности\, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије\, а по смрти Кириака\, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима\, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај\, позове Теодора Сикеота\, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега\, да га Бог узме пре него те беде наступе. „Заповедаш ли\, да дођем до тебе\, или да се видимо онамо пред Богом?“ тако отписа Теодор патријарху\, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх\, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. године. \n\n\n\nПреподобни Серапион\n\nДруг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира\, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: „Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех… Болест нас прати само до гроба\, а грех следује за грешником и после гроба“. \n\n\n\n\nСерапион хтеде грешницу да спасе\,\nПа образ грешника и он узе на се\,\nИ грешници уђе као грех да створи\,\nНо пре греха он joj овако прозбори:\n– Ти очекуј мало\, ноћ имамо целу\,\nДок молитву свршим\, па ћемо к неделу!\nСерапион поче молитве да чита\nУм дижући к Богу\, никуд да не скита.\nПа молитву једну за молитвом ниже\,\nУздах за уздахом Свевишњем уздише.\nСав прочита Псалтир и молитве друге.\nПа молитве поче за грешницу дуге:\nПлачем и уздахом молитве пресеца\,\nДок и грешна жена отпоче да јеца.\nДа јеца и плаче ко никад за века.\nПозна да не дође светитељ због греха\nHeгo да њу спасе од њена разврата\nИ уздигне к’ Богу\, и спере од блата.\nПа узвикну жена: шта треба да радим?\nЕво сама себе стидим се и гадим! –\nСерапион тада упуте joj даде\,\nИ сестрама мудрим на бригу предаде\,\nПа он за пустињу пут узе преда се\,\nВесео што једну грешну душу спасе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОд многих који јуре за богаћењем\, чућеш овакво оправдање: кад се обогатим\, моћи ћу чинити добра дела! Не веруј им\, јер обмањују и тебе и себе. Св. Јован Лествичник дубоко је познао и најскривеније побуде људске душе кад је рекао: „Среброљубље се почиње с претпоставком да се чини милостиња\, а свршава се мржњом према бедним.“ Ово се потврђује на свима среброљупцима\, много богатим и мало богатим. Обично људи говоре: да ми је да имам новаца\, ја бих учинио то и то добро дело! Не веруј му. Нека ни он сам себи не верује. Нека се огледа као у огледалу у онима који имају новаца и неће да учине то и то добро дело. Такав би и он био кад би стекао новаца. Опет вели мудри Јован: „Не говори\, да ти је потребно сабирати (новац) за бедне – да би кроз ту помоћ њима добио Царство. Јер Царство се може купити и за две лепте.“ Ваистину\, јеванђелска удовица купила га је за две лепте\, а богаташ\, пред чијим је вратима лежао Лазар – није га могао купити за безбројно благо своје. Ако ништа немаш да даш убогоме\, помоли се Богу да му Он да\, и тиме си већ учинио милостињу и купио Царство небесно. Када св. Василије Нови прорече царици\, жени цара Константина Порфиродног\, да ће родити најпре ћерку\, па сина\, царица му понуди много злата. Светитељ одби\, но царица га закле Светом Тројицом\, да узме. Тада св. Василије узе само три златице и даде их бедној Теодори\, која га служаше\, говорећи: „Не треба нам много од овог трња\, јер веома боде.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. главу Његову израњављену трновим венцем\,\n2. очи Његове затворене од бола\,\n3. уста Његова осушена од жеђи. \n\n\n\nБеседа\nо Првом и Последњем\, Живом\n\nНе бој се\, ја сам Први и пошљедњи\, и живи.\nИ бијах мртав и ево сам жив ва вијек вијека\, амин. (Откр. 1. 18) \nТако рече Господ Исус Своме љубљеноме ученику Јовану у визији на острву Патмосу. Чега не бој се? Не бој се гоњења цркве од стране незнабожаца. Не бој се мучитеља\, који муче Моје верне на све стране. Не бој се царева\, који дижу гоњење на хришћане. Не бој се насилних велможа овога света\, који заслепљују људе страстима те не виде истину коју Ја донесох у свет. Не бој се ничега! \nКако да се не бојим\, Господе! Кад је сав свет до зуба наоружан и окупљен против нас\, малобројних и ненаоружаних\, како да се не бојим? \nНе бој се\, јер Ја сам први и последњи\, алфа и омега. \nА све те војске наоружане против вас нису ништа до један пролазан вихор мртваца. Ја сам од пре времена и Ја сам после времена\, пре почетка свега и после свршетка свега створенога\, Ја сам. А они су сви закључани у један педо времена који сам Ја свакоме створеноме одмерио\, и ван тога педла не могу се пружити. \nНе бој се\, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ни смрти се не бој. Ја сам пре смрти и после смрти. Смрт је слуга Мој\, и Ја пустих слугу Свога у свет да Ми послужи. И Ја се предадох Своме слуги за три дана\, и наредих му да Ме пусти\, и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена као вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се\, биће живи са Мном. Не бој се\, Ја сам – алфа и омега. \nГосподе вечни и бесмртни\, дај да ове Твоје свете речи вазда звуче у души верних Твојих кад год се подигне гоњење на свету Цркву Твоју. Да се не убојимо\, држећи се Твоје десне руке. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jakov-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260404
DTEND;VALUE=DATE:20260405
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T111621Z
LAST-MODIFIED:20260201T174755Z
UID:7442-1775260800-1775347199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Василије Анкирски\, Лазарева субота - Врбица
DESCRIPTION:Пролог за 22. март\n4. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Василије\, презвитер Анкирски\n\nПод царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана\, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру\, би Василије изведен пред цара\, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: „Ја верујем Христу моме\, кога си се ти одрекао\, и који је теби дао ово земно царство\, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара\, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак\, кад су тражили да те убију?… Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство\, и тело твоје неће бити погребено\, када извргнеш душу у љутим мукама“. – Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара\, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене коже и баци Јулијану у лице викнувши му: „Узми\, Јулијане\, и једи\, ако ти је такво јело слатко\, а мени је Христос живот!“ – Тај догађај разгласи се по вароши\, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу\, за кога је много страдао 363. године. \n\n\n\nСвета Дросида\n\nКћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа\, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар\, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу. \n\n\n\nПреподобномученик Јевтимије\n\nРођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански\, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио\, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година\, проведених у тешком посту и молитви\, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград\, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити\, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа. \n\n\n\n\nТи си диван ловац\, o Христе Господе\,\nРазап’о си мреже по свету васцелом\,\nЧисти бисер ловиш из дубоке воде\,\nНевидљивом мрежом\, духом исплетеном.\nЉубављу везеном\, сузом покапаном\,\nАнгелским рукама свуда подржаном.\nСве што мајка роди и Дух однегова\,\nСве прекрасне душе што свет може дати\,\nСве то y број уђе Твог богатог лова\,\nСве то Твоја мрежа свилена ухвати\,\nКад уздигнеш мреже из животног мора\nНишт’преостат неће сем каљава кора.\nO предивни ловче бисера чистога.\nИ ми грешни некад Твој смо бисер били.\nСада смо далеко од престола Твога\nПод талогом страсти тамом се покрили.\nНо нек и нас мрежа Твоја подухвати\,\nОд Твог ћемо лица к`о звезде засјати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧак ни у мукама на крсту Господ Исус не осуди грешнике него изнесе пред Оца Свога извињење за њихов грех говорећи: не знају шта раде! Да и ми не судимо никога\, да не би били осуђени. Јер нико није сигуран\, да неће и он до смрти учинити онај исти грех за који осуђује брата свога. Св. Анастасије Синајски учи: „Ако и видиш некога да греши\, не осуђуј\, јер не знаш како ће он довршити свој живот. Овај разбојник\, распети с Исусом\, беше човекоубица\, Јуда пак беше апостол Исусов\, па ипак разбојник уђе у Царство\, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши\, ти не знаш и његова добра дела. Јер многи сагрешише јавно а покајаше се тајно\, и ми видимо грехе њихове а покајање њихово не знамо. Зато\, браћо\, никог да не осуђујемо\, да не бисмо били осуђени.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. како је безгранична туга Његова за људима заслепљеним грехом\,\n2. како су Његове мисли на крсту више управљене ка Оцу небесном него к Себи\,\n3. како су Његове бриге на крсту више управљене на људе него на Себе\,\n4. како је Он и на крсту сигуран у Своју победу и васкрс. \n\n\n\nБеседа\nо величанству Христа Победиоца\n\nА глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна\,\nкао снијег; и очи његове као пламен огњени. (Откр. 1\, 14) \nТаквога виде Исуса после васкрса и победе Јован Боговидац. Виде Га као сина човечјег\, обучена у дугачку хаљину\, опасана златним појасом\, са седам звезда у десној руци\, а лице Му бијаше као што сунце сија у сили својој. У таквој се сили и слави јавио Онај\, који је на крсту био незрачан\, и који се свима мимопролазницима чинио као најнемоћнији од синова људских. \nНо зашто му коса бејаше бела као вуна и као снег? Не беше ли Господ\, кад Га убише\, једва 34 године стар? Огкуда Њему бела коса? Не означава ли бела коса старост? Ваистину\, бела коса означава код смртна човека старост\, но код Христа у слави она означава више него старост – она означава вечност. Вечно млада старост! Старост је прошлост. младост је будућност. Није ли Он и једно и друго у исто време? И више него сва времена прошлости и сва времена будућности – надвремена вечност. \nИ зашто му очи беху као пламен огњени\, То је Свевидећи\, зато. Од сунца се штошта може и сакрити\, али од Његовог погледа не може се сакрити ништа од свега онога што је на небу и на земљи и под земљом. Он прозире сва влакна свих ткања у природи: Он прозире све атоме у камену\, све капље водене у мору\, све частице ваздуха\, све помисли и све жеље свих створених душа. \nТо је Онај исти\, и нико други\, који је из састрадалне љубави према роду човечијем сишао на земљу\, обукао се у смртно и страдално тело\, поруган и попљуван био од грешних људи. То је Онај исти\, који је незрачан висио на крсту међу разбојницима\, и као мртвац сахрањен био од Јосифа и Никодима. \nО браћо\, како је страшно и помислити\, како је великог и величанственог посетиоца имала земља! А још страшније – на кога су безумни људи дигли руку! \nГосподе величанствени\, опрости нам грехе наше\, и сети се и нас у сили и слави Својој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-vasilije-ankirski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilije-ankirski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260405
DTEND;VALUE=DATE:20260406
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T111903Z
LAST-MODIFIED:20260201T174909Z
UID:7445-1775347200-1775433599@stsavanyc.org
SUMMARY:УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ
DESCRIPTION:Пролог за 23. март\n5. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Никон\n\nРођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен\, иако га мајка\, тајно од оца\, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој\, посаветова га мајка\, ако му буде до невоље\, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста\, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије\, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом\, јурне у непријатеље своје\, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: „Велики је Бог хришћански!“ Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога\, он тајно отплови у Азију\, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир\, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију\, у којој му би наређено\, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона\, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика\, негда ратних другова\, у Сицилију\, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове\, бацао га с високе стене у провалију\, тукао\, стругао\, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу\, да га птице поједу. Но неко чобанче\, с бесним духом\, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика\, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом\, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија. \n\n\n\nПреподобни Никон Печерски\n\nДруг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава\, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји\, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама\, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци\, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије\, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским. \n\n\n\n\nУ тамници Никон тамноваше\,\nИ дан и ноћ Богу се мољаше.\nНе мољаше Бога за одбрану\,\nНит освету зломе Квинтијану\,\nНо за силу да муке истраје.\nНиконове Бог чу уздисаје\,\nЈедном Никон у молитви снева:\nЈави му се у светлости Дева.\nОд сунца је лепша и светлија\,\nОд јагњета беља и кроткија.\nСа стране joj до два архангела.\nЛица су им светла и весела\,\nДо неба се висом узвисују\,\nЈедан другом реку показују:\n– To je Псимиф река валовита!\nТад архангел један Деву пита:\n– Послати смо убит Квинтијана\nУ валове Псимифа помамна.\nHo ми ево по реци смотримо\nКвинтијана нигде не видимо?\nДева рече\, мед c уста joj тече:\n– Он ћe скоро на ту реку доћи\,\nПокушаће кроз валове проћи\,\nНо коњ ће се под њим помамити\,\nЗубима му лице нагрдити.\nРека ћe гa ова утопити\,\nИ ви тако пос’о свој свршити.\nTo je конац злога мучитеља\nЗа Никона мога светитеља –\nСве се згоди како рече Дева\,\nЈава беше све што Никон снева. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Пафнутије мољаше Бога\, да му открије\, коме је он (Пафнутије) сличан. И чу глас који му рече: сличан си трговцу који тражи добре бисере\, устани и не лењи се! \nНо не би Бог рекао свакоме од нас\, да смо слични трговцу који тражи добре бисере. Јер многи од нас не траже бисере него се затрпавају све дебљим слојевима јевтине прашине. Није све бисер што мрежа изнесе са дна мора\, но муљ и песак. Али незналице се грабе о тај муљ и песак као о бисер. Само трговац који познаје прави бисер баца мрежу у море небројено пута и извлачи је\, просипајући муљ и песак\, док не нађе једно зрно бисера. Зашто Бог уподобљава Пафнутија трговцу? Зато што је Пафнутије дао био све своје имање\, и уложио сав свој труд и све своје време да би некако дошао до једног зрна правог бисера. То зрно правог бисера јесте срце очишћено од страсти и злих помисли\, и загрејано пламеном љубави према Богу. – Устани и ти\, човече\, и не лењи се! Твој пазарни дан приближује се сумраку. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. како састрадална љубав према људима није се у Њему смањила од Његових мука\,\n2. како с љубављу пружа Мајци утеху указујући јој на Јована као на сина место Себе\,\n3. како се с љубављу моли Оцу за људе: Оче\, опрости им јер не знају шта раде! \n\n\n\nБеседа\nо немоћи човека пред величанством Бога\n\nИ кад га видјех\, падох к ногама његовијем као мртав. (Откр. 1\, 17) \nТо свети Јован паде као мртав кад виде Господа Исуса у слави. Свети Јован\, љубљени ученик Исусов\, јевенђелист\, девственик\, љубитељ Господа\, ревнитељ светиње – он се не могаше одржати на ногама нити у присебности када виде Учитеља свога у небесној слави и сили Његовој! Него паде као мртав. Како ли ће тек издржати присуство Господа и поглед Његов\, као пламен огњени\, они који се огрешише о Њега\, усташе против Њега\, похулише име Његово\, презреше љубав и жртву Његову\, наругаше се крсту Његовом\, погазише заповести Његове\, гоњаху Цркву Његову\, срамоћаху свештенике Његове\, убијаху верне Његове? Шта ће се тек с њима десити пред лицем Господњим\, кад свети Јован паде као мртав? Шта ће се десити с књижевницима који развраћају? са васпитачима који убијају веру у младим душама? са скептицима који сумњом својом трују људе? са разбојницима и лоповима? са развратницима и детеубицама? Шта ће се десити с непријатељима Христовим – кад пријатељ Христов паде као мртав пред неисказаним блеском славе Његове? \nТолика је слава\, и сила\, и власт\, и крастота\, и господство\, и светлост и величанство Господа Исуса\, васкрслог и вазнесеног\, да најближи другови Његови\, који су три године без страха гледали лице Његово на земљи\, падају као мртви\, кад Му сагледају лице на небесима\, после страдања\, смрти и победе! \nГосподе свеславни и свесилни\, обасјај нас и оживи нас силом и славом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenik-nikon-i-drugi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260406
DTEND;VALUE=DATE:20260407
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250330T112130Z
LAST-MODIFIED:20260201T175022Z
UID:7448-1775433600-1775519999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Захарије
DESCRIPTION:Пролог за 24. март\n6. април по новом календару \n\n\n\nСвети Артемон\, епископ Селевкијски\n\nУ Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град\, видео је Артемона\, утврдио га још више у вери Христовој\, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим\, био лекар душа и тела људских\, и преселио се у вечност у дубокој старости. \n\n\n\nПреподобни Јаков Исповедник\n\nПострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу\, овога Јакова бацише на велике муке\, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена\, врате га назад у манастир\, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане. \n\n\n\nСвештеномученик Партеније\, патријарх Цариградски\n\nРодом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама\, као да је радио против државе\, Турци га најпре нуђаху да се потурчи\, а када он то одлучно одби\, обесе га 1657. године. \n\n\n\nСпомен чуда у Печерском манастиру\n\nДва друга Јован и Сергије\, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом\, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим\, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте\, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија\, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице\, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем\, да ништа није примио од Јована\, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле\, хтеде прићи да целива икону\, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци\, Антоније и Теодосије\, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!“ То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише\, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац\, Захарије га даде манастиру\, а сам се ту постриже за монаха\, проживе дуго\, удостоји се великих дарова Божјих\, и пресели се мирно у вечност. \n\n\n\nПреподобни Захарија\n\nСин Кариона Мисирца\, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи\, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту\, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија\, ко је прави монах\, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје“. А на питање авве Мојсеја\, шта значи бити монах\, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен\, не може бити монах!“ Био великим светилом међу монасима у пустињи\, и млад се упокојио у Господу. \n\n\n\n\n– Шта човеку вреди. Ти Господе\, рече.\nДа сва свет пространи у својину стече\,\nКада мора данас ил’ сутра умрети.\nA стечено благо њега надживети!\nШта вреди да круну он на главу стави\nКад је иза себе мора да остави!\nШта му вреди злато и хрпа од сребра\nКад прорасте трава кроз суха му ребра!\nШта помаже свила\, бисер и јестива.\nКад га сунце више не сагледа жива!\nИзгуби ли душу\, шта му свет помаже?\nТел’о му без душе у гроб се полаже.\nТело му и душа\, обоје умрли.\nСвако својим путем своме гробу хрли.\nДва мртваца тада људи сахрањују\,\nНи за једним од њих горко не тугују.\nO нек чува душу ко разума има\,\nОпомену јасну Ти си дао свима.\nДуша је једино што се може спасти.\nСве друго у свету – и свет he пропасти.\nO Господе драги\, кад Твој савет знамо.\nЈош и силу Твоју и помоћ требамо.\nO помози\, блаже\, нашој грешној души\,\nДим сујете светске да је не угуши. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПутовали негда авва Данило и авва Амој. Авва Амој рекао: „Кад ћемо\, оче\, стићи у ћелију?“ (тј. да би се могли Богу молити). Авва Данило му одговори: „А ко нам сада одузима Бога? И у ћелији је Бог\, и ван ћелије – тај исти Бог.“ Овим се учимо непрекидности молитве\, размишљања о Богу и созерцања Божјег делања у нама и около нас. Храм олакшава и појачава молитву. Тако исто затвореност и усамљеност на свој начин олакшава и појачава молитву. Но ко неће да се моли ни храм ни ћелија неће га везати. Нити ће онога ко је осетио сласт молитве\, моћи природа и путовање одвојити од молитве. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. бројећи капи Његове пречисте крви и бројећи грехове моје\,\n2. бројећи болне уздахе Његове и бројећи глупе дане смеха мога. \n\n\n\nБеседа\nо верности у страдању и венцу живота\n\nНе бој се ни ода шта што ћеш пострадати…\nБуди вјеран до саме смрти\, и даћу ти вијенац живота. (Откр. 2\, 10) \nСвојим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди\, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати\, да истрајемо до краја\, као што је Он\, безгрешни\, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења\, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо\, и олакшава нам наше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати\, говори Он\, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао\, него сам их све примио на Себе и све их на крају – победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих\, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања\, а Ја видим и знам\, колико ти можеш поднети и докле. \nАко ли страдања буду трајала и до саме смрти\, и ако ти она и смрт проузрокују\, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним\, вечним. у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу\, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика\, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи\, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи\, који сав заудара на трулеж и смрт\, и који је краћи него живот гавранова. \nО браћо моја\, послушајмо реч Господа\, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење\, кад послушамо Господа\, они ће постати као пена морска. \nГосподе Победитељу\, научи нас још дуготрпљивости Твојој. И кад малакшемо\, пружи руку Твоју\, и подржи нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-zaharije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260407
DTEND;VALUE=DATE:20260408
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250406T204059Z
LAST-MODIFIED:20260201T175052Z
UID:7460-1775520000-1775606399@stsavanyc.org
SUMMARY:БЛАГОВЕСТИ
DESCRIPTION:Пролог за 25. март\n7. април по новом календару \n\n\n\nБлаговести\n\nКада се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском\, и четрнаест година од рођења – када\, дакле\, ступи у 15-ту годину живота\, саопштише јој свештеници\, да по закону она не може више остати при храму\, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве\, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија\, отац Претечев\, договорно са осталим свештеницима\, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова\, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета\, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом\, проводећи време у читању Светог Писма\, у молитвама\, богоразмишљању\, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше\, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила\, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком\, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима\, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве\, и то\, како неки свештени писци пишу\, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле\, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7\, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се\, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1\, 26-38). Са овом архангелском благовешћу\, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту\, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме\, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником. \n\n\n\nСвети мученици Пелагија\, Теодосија и Дула\n\nОве три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула\, која беше служавка\, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже\, поливене крвљу мученичком\, пресади Бог у небесну градину Своју. \n\n\n\n\nO да дивне вести: радуј се Пречиста\,\nТи нам роди Христа!\nO радосне вести: радуј се Девице\,\nСветла Голубице!\nРадуј cе Марије\, радуј благодатна.\nТи капијо златна!\nO купино сјајна\, неопалимаја\,\nЗоро новог сјаја!\nГаврил речи снује\, и сам се радује.\nБлаговест казује!\nБлаговест казује\, цело небо слуша\,\nТвоја трепти Душа!\nХраму си служила\, Богу се предала.\nХрамом си постала!\nРадуј се Пречиста\, небесна невесто\,\nТи си царски престо!\nO радуј се кротка\, Кроткога ћеш родит\,\nИ свет препородит!\nРадуј се Послушна\, Бог те послушао\,\nСлавом увенчао!\nO радуј се Сузна\, сузом омекшана.\nДухом просијана!\nO радуј се Нишча\, но најбогатија.\nОд сунца светлија!\nИзмоли нам радост у Твог сина Христа\,\nO Дево Пречиста! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПитали авву Атанасија: Како је то Син раван Оцу? Он одговори: „Као што су два ока а један вид.“ Одговор изврсан. Попут овога ми можемо додати: као што су два уха а један слух. Исто тако за све три божанске ипостаси: као што су три свеће а једна иста светлост. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Пресвету Деву Марију и то:\n1. како смерно\, послушно и предано служаше Богу 11 година у храму\,\n2. како смерно\, послушно и предано служаше Богу у одаји својој у Назарету\,\n3. како смерно\, послушно и предано прими божанску благовест од архангела Гаврила. \n\n\n\nБеседа\nО свемогућству речи Божје\n\nУ Бога је све могуће што рече. (Лк. 1\, 37) \nИ рече Бог да буде светлост и би светлост: Док Бог не рече\, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост\, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако\, кад Бог рече\, онда поста вода и суха земља\, и свод звездани\, и биље\, и животиње\, најзад и човек. Док Бог не рече\, ништа од свега тога не би\,нити ма кога би осим Бога\, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу. Што год Бог захоће да буде\, и рекне да то буде\, то мора да буде\, и не може а да не буде\, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје. \nСтворивши све твари\, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје. \nНо постоји ред и начин међу тварима\, видљиви и докучиви за нас људе\, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину\, који је тајна у Светој Тројици\, десише се и дешавају се оне појаве\, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин\, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо\, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено. Но и сав створени свет је чудо\, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо\, и свуколико то чудо постало је речју Божјом\, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање\, које је питање свих поколења: како то може бити\, одговара јој: у Бога све је могуће што рече. \nО Господе Боже\, Створитељу наш\, бесмртни и постојани Чудотворче\, уразуми наш разум да више не сумња но да верује\, и уразуми наш језик да више не пита него да Тебе прославља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/blagovesti/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/blagovesti.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260408
DTEND;VALUE=DATE:20260409
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250406T204213Z
LAST-MODIFIED:20260201T175115Z
UID:7463-1775606400-1775692799@stsavanyc.org
SUMMARY:Сабор светог архангела Гаврила
DESCRIPTION:Пролог за 26. март\n8. април по новом календару \n\n\n\nСвети Архангел Гаврил\n\nБлаговесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече\, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1\, 19). Његово име\, Гаврил\, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче\, да је послат архангел с таквим именом\, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће\, дакле\, Муж – Бог\, крепки\, силни Бог. Неки су дознали\, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије\, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи\, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила\, тј. чину серафимском\, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је\, дакле\, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил\, Гаврил\, Рафаил\, Урил\, Салатил\, Јегудил\, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу\, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул). \n\n\n\nСвештеномученик Иринеј\, епископ Сремски\n\nМисли се да је био Словен\, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га\, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа\, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему\, Серен\, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере\, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву\, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године. \n\n\n\nПреподобни Малх\n\nБеше Малх земљоделац из близине Антиохије\, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи\, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину\, у којој видеше лавицу са својом штенади\, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди\, а закла једног Арапина\, који хтеде ући у пећину\, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место\, Малх да своју жену у женски манастир\, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се\, и пресели се међу грађане небеске\, у IV веку. \n\n\n\nПреподобни Василије Нови\n\nНајпре живео у шуми\, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је\, он одговори: „Један од живих на земљи“. Посумњаше у њега да је неки шпијун\, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске\, предсказивао будућност\, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора\, која кад умре јави се Григорију\, послушнику Василијевом\, и описа му двадесет митарства\, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина. \n\n\n\n\nСедам златноглавих ангелских врхова.\nСедам архангела\, највиших духова:\nМихаил је први\, мач за супостате\,\nМачем он раздаје богоборним плате.\nГаврил благовесник Божијег ваплоћења\nИ пречудни тајник људскога спасења.\nРафаил ко сунце Тројичин је слуга\,\nОн је лекар људских големих недуга.\nУрил је сијање светлости Божије\nОн је просветитељ душе човечије.\nСалатил – молитељ\, молитве подноси\,\nИ молитве људске пред Бога износи.\nЈегудил славитељ Бога Свесилнога\,\nОн на славу бодри човека вољнога\,\nВарахил даватељ благослова неба\,\nОн од Бога даје што људима треба. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНека те чудо\, кад се догоди\, не збуњује\, него весели. То је Бог промолио Свој прст\, било да награди\, било да казни\, било да охрабри Своје верне\, било да изведе грешнике на пут спасења. \nОвај свет сравњују људи често с огњеним колима. Кад видиш једну локомотиву\, или друга парна кола\, ти знаш да је у њима скривен машиновођа. И ништа те не чуди – је ли? – ако машиновођа промоли из кола своју главу\, или махне руком\, или пружи штап\, или залепрша марамом\, или баци вам писмо\, или учини други неки знак. Ти знаш да се тиме не ремети ход локомотиве нити се квари иједна игла у њој. Зашто онда неверни говоре да Бог Својим чудесима ремети ход ових светских кола? Зато што су тупоумни. А верни се радују знаку Божјем као дете устрашено пред огњеним колима\, што се радује кад се човек – сличан њему – помоли из кола. О како је нама мило\, кад се иза ове немуште васионе\, која хукти око нас\, помоли неко сличан нама\, и то још неко ко нас познаје и воли! Кад се деси чудо\, знај\, да то Сличан нама нас поздравља и говори: не бојте се\, Ја сам иза свега овога! Св. Василије Нови чињаше чудеса многа: молитвом исцељиваше болне\, судбе људске читаше као из отворене књиге. Кроз угодника Свога\, као и увек. Бог показиваше љубав и силу Своју на људима. Да би се верни јаче утврдили у вери а неверни посрамили и у веру обратили. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета\, и то:\n1. како Он искоришћава последњи дах живота и спасава једног разбојника на крсту.\n2. како предаје дух Свој Оцу у руке. Оче у руке твоје предајем дух свој. \n\n\n\nБеседа\nо скором доласку Господа\n\nЕво ћу доћи скоро. (Откр. 22\, 7) \nРећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи\, па још не долази! Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству\, знамо да ће Он доћи у сили и слави\, као што је и обећао. \nМи знамо да је Он већ дошао небројено пута\, и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу\, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави\, и осетио је руку Његову на себи\, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метне десницу Своју на ме. Није ли Он дошао Савлу\, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане\, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле\, Савле\, што ме гониш! И опет\, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу\, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово\, да их охрабри\, исцели\, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом\, Теодору Стратилату\, св. Харалампију\, светој Марини\, светом Силвестру\, и толиким\, толиким другим? \nНо шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ\, и као из мртвих васкрсавао је\, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи да су заувек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона\, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана: у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над хришћанима? \nО браћо моја верна\, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута\, и дан данас долази. Свакој души\, којој може да приступи од нечистоће\, Он долази. Па ипак\, ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо\, да је и тај Његов долазак сигуран. \nГосподе преблаги\, пре него што дођеш\, удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога\, грехом помраченога! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-svetog-arhangela-gavrila/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-gavril.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260409
DTEND;VALUE=DATE:20260410
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250406T204354Z
LAST-MODIFIED:20260201T175204Z
UID:7466-1775692800-1775779199@stsavanyc.org
SUMMARY:Велики четвртак (Велико бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 27. март\n9. април по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Матрона\n\nКао сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа\, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа\, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка\, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву\, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: „Зато што у хришћанској Цркви Бог живи\, а од синагоге јеврејске Он одступи“. Бесна због тако мужественог одговора\, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају\, где је\, поврх тога\, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране\, а Александар епископ\, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице\, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући\, са кога је бацила доле тело Матронино\, она се омакне\, падне на калдрму и разбије се на мртво. \n\n\n\nПреподобни Јован Прозорљиви\n\nБеше дрводеља до своје двадесет пете године\, а онда\, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом\, удаљи се у пустињу\, где проживе до смрти своје\, тј. до деведесете године. Телесан\, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека\, који му се приближи\, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама\, монасима\, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену\, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости\, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење\, муж њен потврди да је\, заиста\, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности\, као основној врлини\, увек наводећи примере из живота\, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху\, да се поклони сатани\, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: „Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он\, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним“. После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно\, клечећи на молитви\, у деведесетој својој години. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије\n\nУченик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису\, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века. \n\n\n\n\nПрозорљиви Јован\, учитељ смерности.\nO смерности рече\, сa плачем радости:\n– O љубезна чеда\, децо правоверна.\nБогу сте милија што сте више смерна\nБез смерности подвиг ништа не помаже\,\nОхол душу своју ђаволу предлаже.\nАко душу своју испразниш од себе.\nТад ћe Господ живи испунити Тебе.\nШта смерније има од самога Бога?\nОн нигде првенства не истиче Свога.\nПотајно\, без вике. Он свет сав успреми.\nЗато луди мисле да Га чак и нема.\nВаздух да не дува\, не цичи\, не вије\,\nЛуди би и за њ’га рекли да га није!\nКо смерност имаде\, себе укорева\,\nУ свакој врлини тај лако успева.\nСмерност ништа није до нишчета духа\,\nСпасова је она блажена поука:\nНемати у себе никаква уздања.\nУ Бога положит сва своја надања\,\nTo je света смерност. Kо год њу наруши\nTaj најцрњу пропаст спрема својој души\,\nСвих светаца мисли у томе су строге.\nНико се не спасе без смерности многе!\nСмеран је радостан\, јер Бог њиме влада.\nСмеран што и спасен\, o љубазна чада! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко помишља о злу\, у том нема чистоте“\, вели св. Симеон Нови Богослов\, па додаје још: „Јер како може бити чисто срце у онога ко се прља нечистим помислима као што се огледало потамњује прашином?“ Видиш ли\, на како недостижној висини стоји религија Христова над свима осталим верама и светским мудровањима? Ко о злу само и помишља\, макар и не делао никакво зло\, крив је пред Богом и пред својом душом. Јер Бога вређа\, а душу своју губи. Бити хришћанин у правом смислу значи уложити дивовски напор на очишћењу срца свога\, и ума свога\, од злих помисли. Какав је то напор\, о томе постоји читава наука\, која је у наше дане постала готово сасвим закључана\, чак и за хришћане\, и једно огромно стварно искуство светих људи и жена\, које ту науку оправдава. Очистити себе од злих и нечистих помисли\, овога корена свију зала\, био је циљ великих подвижника\, пешчерника и безмолвника. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти и то:\n1. како Он\, који је васкрсавао мртве\, виси на крсту мртав телом\,\n2. како је Он умро ради нас\, да ми имамо више живота\, и више истине о бесмртном животу. \n\n\n\nБеседа\nо хришћанима као царевима и свештеницима\n\nИ учинио си нас Богу нашему цареве и свештенике. (Откр. 5\, 10) \nГоспод Исус хоће да све људе учини сличним Себи. Као Син Божји Он хоће да сви људи буду Богу усиновљени. Као Цар Он хоће и њих да Му буду сацареви. Као свештеник – да му буду сасвештеници. Као Свемоћан – да участвују у моћи Његовој. Као Бесмртан – да участвују у бесмрћу Његовом. Као Свети – да участвују у светости Његовој. Као Васкрсли – да сви буду деца васкрсења. То је Господ хтео\, и зато је и сишао на земљу\, да нас издвоји од животиња\, да нас уздигне над животом животињским\, и да нам да достојанство над свом видљивом твари\, какво је достојанство Адам имао у Рају пре греха. \nЗбог овог Свог човекољубивог и за људе спасоносног плана Господ је био од јеврејских старешина на крст распет\, а и од нас хришћана Он је до данас пожњео небројено пута трње неблагодарности и неразумевања. Ми се показујемо неблагодарни и неразумни кад год подништавамо и газимо заповести Његове. Својим гресима сваки грешник плете нови трнов венац и ставља на свету главу Његову. Кад нас је то Он увредио\, да тако чинимо? Кад је Он ма и једном од нас помислио зла\, да Му злом враћамо? Он се спустио у нашу смрадну јаму\, где смо ми привикли на живот са змијама и акрепима\, и повукао нас навише\, на висину\, на светлост и чистоту\, у царство. Он хоће да нас учини царевима и свештеницима\, а ми отурамо спасавајућу руку Његову и враћамо се у јаму ка змијама и акрепима. \nО браћо\, доста и предоста овога понижавања Њега и потирања себе! Ухватимо се крепко за руку свога Спаситеља и хајдмо за Њим. Он нам добро жели. Он нам добро чини. Он је за наше добро пострадао. Он је једини\, једини наш пријатељ који се не мења. \nГосподе\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-matrona-solunska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matrona.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260410
DTEND;VALUE=DATE:20260411
DTSTAMP:20260418T095913
CREATED:20250406T204620Z
LAST-MODIFIED:20260201T175240Z
UID:7469-1775779200-1775865599@stsavanyc.org
SUMMARY:ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО
DESCRIPTION:Пролог за 28. март\n10. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученик Евстратије Печерски\n\nБогат би врло\, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради\, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године\, опљачкаше манастир\, многе хришћане и монахе посекоше\, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка\, сви се реше да сами себе глађу уморе\, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади\, неко после три\, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу\, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац\, којим купи робље\, освети се на Евстратију на тај начин\, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море\, но оно исплива\, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди\, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету\, и прими плату Јудину. \n\n\n\nПреподобни Иларион Нови\, исповедник\n\nБи игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим\, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење\, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса\, и тамо сконча у тамници 754. године\, и пресели се у Царство Христово. \n\n\n\nПреподобни Исихије Јерусалимски\n\nПрезвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године. \n\n\n\nСвети мученик Бојан\, кнез бугарски\n\nБеше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године. \n\n\n\nЧудесан догађај са Таксиотом\, војником\, из Картагине\n\nПровео цео живот у тешким гресима\, но најзад се покаја\, остави војничку службу\, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града\, учини прељубу са женом свога аргатина\, и одмах по том уједе га змија\, и умре. Би мртав шест сати\, а потом се диже\, и тек четвртог дана проговори\, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона\, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана\, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке\, у којима грешници живе у оном свету\, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога. \n\n\n\n\nКартагеном целом Таксиот ридаше\,\nВиђене ужасе свакоме причаше:\n– O страхота\, браћо\, што ми душа виде!\nO понора смрадног\, где ми душа виде!\nO наказа грозних\, и блата\, и вриске!\nO плача без суза\, лелека и писке!\nHe шест сати\, мишљах\, но стотину лета\,\nДа житељем бејах пакленога света!\nДок се ангел светли зајемчи за мене\,\nДиже ме и спусти близу Картагене\,\nДа се\, вели\, опет обучем у тело\nИ покајем своје последње недело.\nКад погледах тело\, смрдљиву лешину\,\nОстави ме снага\, и радост угину:\n– O како да уђем у лешину смрадну?\nКако да c обучем у стрвину гадну?\nO како сам мoг’o до сад у њој бити?\nЗа сласт тог ђубрета душу погубити?\nO ангеле светли\, уштеди ми муку\,\nНе гони ме више у ту смрадну бруку!\nРасрди се ангел на моје вапаје:\n– Ко у телу згреши\, у телу се каје!\nТако рече оштро и додаде ово:\n– Или ћeш y тело\, ил’ у ад поново?\nКад ми ад помену\, ја муком умукох.\nХитро телу приђох\, у тело с’ увукох.\nЧетрдесет дана имам за кајање\,\nИ поуку свима и опомињање.\nПокајте сe\, браћо\, брзо се покајте\,\nСа греснма својим у ад не срљајте\,\nПокајте се брзо\, покајте се само\,\nНеће вам се дати покајање тамо.\nТаксиот вам прича што сам собом виде –\nO понора смрадног\, где ми душа сниде! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПричајући о неком красном младићу од 20 година\, Георгију именом\, како је и поред лепоте и младости\, живећи усред сујетног света\, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу\, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета\, нити старост користи\, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа\, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане\, да поклоне веру и љубав Христу\, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова\, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у смрти\, и то:\n1. како се сва твар усколеба када Он издахну\, као да протество ваше против злочиначког рода људског\,\n2. како се земља затресе\, сунце помрча\, камење се распаде\, завеса црквена се раздра\, гробови се отворише. \n\n\n\nБеседа\nо ужасу природе при смрти Господа\n\nИ земља се потресе\, и камење се распаде. (Мат. 27\, 51) \nО какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна\, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје\, као Адама у Рају. Како је то\, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне\, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари\, које је њима дошло од речи Божје\, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји\, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види\, него види оно што је супротно бићу\, супротно Богу\, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила\, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога\, познадоше Га буре и ветрови\, познадоше Га биљке и животиње\, познаше Га мора и реке\, и земља\, и камење\, и звезде\, и сунце\, па и сами демони. О какав стид за људе! \nПотресе се земља\, камење се распаде\, а сунце помрча\, колико због гнева\, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег\, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест\, и жалост\, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога\, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо\, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну? \nО браћо\, застидимо се овога протеста\, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости\, милосрдни Господе\, опрости\, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо\, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-ilarion-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-bojan.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR