BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261101
DTEND;VALUE=DATE:20261102
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T221212Z
LAST-MODIFIED:20260207T193049Z
UID:6693-1793491200-1793577599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. пророк Јоил; преподоб. Прохор Пчињски; Јован Рилски (Митровске задушнице)
DESCRIPTION:Пролог за 19. октобар\n1. новембар по новом календару \n\n\n\n\n\n\nСвети пророк Јоил\n\nДруги по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов\, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве\, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле\, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете. \n\n\n\nСвети мученик Вар\n\nБеше римски официр у Мисиру\, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу\, Вар их обилажаше у тамници\, и снабдеваше их са потребним\, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима\, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи\, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се\, виде их шест\, и упита\, где је седми. „Ја сам седми!“ рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво\, и ножевима одсецаху му комад по комад меса\, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра\, родом из Палестине и удова неког официра\, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу\, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она\, дакле\, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора\, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји. \n\n\n\nПреподобни Прохор Пчињски\n\nСавременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место\, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења\, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима\, која се ни до данас не прекраћују\, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје\, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу. \n\n\n\n\nСвети отац Прохор од ране младости\nСклони се од света и сујетљивости\,\nУ посту и зноју трудно се напреза\nДокле душу диже и с Богом је веза.\nЗверови му шумски другови бејаху\,\nАнгели га светли самотног чуваху\,\nСветитељи Божји дивљаху се њему\,\nЈер их свети Прохор достиже у свему\,\nА Господ му даде благодат обилну\,\nВласт над демонима\, велику и силну\,\nМоћ над болестима и разним мукама\,\nДа тужним помаже својим молитвама…\nТрудовима Прохор небеса присвоји.\nИ небесног царства он се удостоји.\nУдостоји себе\, и другим помаже\nДа у царство дођу\, који царство траже.\nОн пролазно баци\, и вечно прихвати\nДрагоцено благо – малом ценом плати.\nЧудотворац Прохор у небеском Рају.\nУ небеском сада сав се блиста сјају\,\nИ помаже оне\, који му се моле.\nКоји Христа Бога верују и воле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЈављање св. муч. Вара. Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светоме Вару\, позва епископа и свештенике\, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање\, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштима св. Вара у цркву и помоли му се овако: „молим ти се\, страстотерпче Христов\, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно а мени и моме сину јединцу корисно“. А имаше Клеопатра сина Јована\, младића приспелог за војску. Тек што изађе она из цркве са молитве\, син њен\, дотле здрав\, разболи се. Обузе га нека ватра\, и беше му све горе и горе\, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: „о угодниче Божји\, зар ти мени тако помажеш?“ И још многе горке тужбалице изрече\, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јованом. Оба беху светли као сунце\, у оделу бељем од снега\, опасани златним појасевима\, а на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: „ниси ли сама молила\, да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога\, и Он\, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш\, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога.“ Чувши то млади Јован загрли св. Вара и рече му: „не господару мој\, не слушај матер моју\, и не враћај ме у свет\, пун неправде и безакоња\, из кога си ме избавио“. Тргнувши се иза сна Клеопатра осети велику радост у срцу\, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно обраћање Савла у веру Христову (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Савле пође у Дамаск да гони хришћане;\n2. како га на друму обасја светлост с неба\, и чу глас Христов: Савле\, Савле\, зашто ме гониш? \n\n\n\nБеседа\nо жеђи душе за Богом\n\nЖедна је душа моја Бога крепкога\, живога;\nкад ћу доћи и јавити се лицу Божијему. (Пс. 41\, 2) \nКад се само варница љубави према Богу засија у срцу човековом\, нека је човек не утуљује\, но нека је пусти да се разгорева\, и видеће чудо. Распламтеће се та варница у буктињу светлости невиђене. И светлост и топлота њена биће врло велике. У светлости љубави према Богу човек ће се осећати у овоме свету као у мраку; а од топлоте њене осећаће неутољиву жеђ духовну – жеђ за Богом\, за приближењем к Богу\, за виђењем Бога. Ту жеђ сравњује Богољубац Давид са жеђу јелена\, који јури на изворе водене. Жедна је душа моја Бога крепкога\, живога. Није ли све немоћ око нас? Не претвара ли се све око нас брзо у трулеж? Ми се хватамо за сенке; ми грлимо мртваце. Сутрашњи смрад ми данас плаћамо златом и сребром\, понекад чашћу и савешћу\, а понекад чак и животом – смрад сутрашњега дана! То није љубав него скотска похота. Велика душа тражи предмет достојан љубави\, тражи предмет неподложан кршењу и трулењу и распадању и гнусоби пролазних телеса. Зато цар богољубац и наглашава: крепкога и живога Бога. Јер ко је уистини крепак и жив осим Бога? Бог је даровао крепост и живот и ангелима и светитељима Својим\, но то је све Његово и од Њега. Кад ћу доћи и јавити се лицу Божјему? Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви они који говоре да верују у Бога и љубе Бога\, док их и сама помисао на смрт\, на одлазак из овог света\, доводи до безумља. \nО Господе Боже наш\, свети\, крепки и живи; изворе светости\, изворе крепости\, изворе живота\, – осветли нас и загреј љубављу према Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-prorok-joil-prepodob-prohor-pcinski-jovan-rilski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-joil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261102
DTEND;VALUE=DATE:20261103
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T224436Z
LAST-MODIFIED:20260207T193101Z
UID:6703-1793577600-1793663999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Артемије
DESCRIPTION:Пролог за 20. октобар\n2. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Артемије\n\nОвај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст\, окружен звездама\, и Артемије виде тај крст\, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније\, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу\, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград\, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру\, у коме звању он беше и за време Констанција\, сина Константинова\, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце\, заустави се у Антиохији\, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника\, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем\, изађе пред цара и рече му: „зашто\, царе\, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве\, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?“ И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу“. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију\, где ускоро скончаше\, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу\, где му се сам Господ Христос јави\, исцели га и утеши. Потом цар нареди\, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше\, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше\, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно\, као што му св. Артемије и прорече. \n\n\n\nСвети праведни Артемије\n\nРођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља\, Козме и Аполинарије\, из села Веркола\, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кротошћу. Када му беше 13 год. иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми\, и жалосни отац његов не могући копати гроб покри тело његово грањем и оде. После 28 година човек неки виде у тој шуми необичну светлост\, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници бише исцељени од болести чим се коснуше тела св. Артемија. Његове св. мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској. \n\n\n\nПреподобни Герасим Нови\n\nИз Трикале у Пелопонезу\, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. год. Подвизавао се на Атону\, потом у Палестини\, где је постио 40 дана. Потом се настанио на острву Кефалонији\, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу\, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. год. Чудотворац за живота и по смрти. \n\n\n\nПреподобни новомученик Игњатије\n\nИз Ески-Загоре у Бугарској\, из оне славне Загоре\, која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту св. Јована Претече на Атону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. окт. 1814. год. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у ман. св. Пантелејмона. \n\n\n\n\nВојевода свети Артемије\nВеру своју пред царем не крије\,\nНего храбро своју веру јавља.\nХриста Бога пред царем прославља.\nЦар одступни Бога заборави.\nИ на муке свог војводу стави.\nСветац Божји ум Богу посвети\,\nЉуте муке мало и осети.\nВећа мука грешнику мучећи\nНо праведном муке подносећи!\nЦар војводу славног обезглави\,\nГоспод слугу Својега прослави:\nУ царство га небесно узнесе\,\nВласт му даде да изгони бесе\,\nСваку болест и муку да лечи\,\nСилом божјом\, без труда и речи.\nКо год Христа љуби и верује.\nПомаже му свети Артемије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДивно руководи милосрдни Бог оне који се предаду Његовој светој вољи и Његовом старању. Као што воскар од мека воска прави онакве свеће какве он жели\, тако и Бог премудри прави од преданих слугу Својих светила бесмртна у царству небеском. Св. Игњатије новомученик беше сав предан Богу још као дечак\, и жуђаше да буде монах и да буде мученик за веру. У време устанка Карађорђева прикупљаху Турци војску по Бугарској против Срба\, па дођоше и у кућу Ђорђа\, оца Игњатијева\, да виде\, има ли ко за војску. Видећи Ђорђа развијена и снажна човека хтедоше га узети у војску. Али им Ђорђе одлучно рече: „не могу ја ићи против једноверних ми хришћана“. Разјарени Турци одмах га на месту убише. Млади Игњатије сакри се у некој суседној кући\, по том пребеже у Румунију; но жеља за монаштвом одведе га у Св. Гору. Али он хтеде још нешто више од монаштва\, – хтеде мучеништва. Молећи се са сузама једне ноћи пред иконом Пресвете Богородице\, да му Она устроји пут ка мучеништву\, он чу неки шум пред собом\, и виде како се из иконе оне одвоји светао венац и дође на главу његову. Ускоро по том он је мученички пострадао од Турака и примио венац вечне славе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављење Господа апостолу Ананији и Савлу (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како се јави Господ Ананији и упути га ка Савлу у улицу Праву;\n2. како Савле у том истом часу виде у визији Ананију\, где метну руке на њ да прогледа. \n\n\n\nБеседа\nо старим и новим причама о чудесима божјим\n\nБоже\, ушима нашим услишасмо и оци\nнаши приповједише нам дјело које си учинио\nу њихово вријеме\, у старо вријеме. (Пс. 41\, 1) \nТако цар Давид говори од имена народа свога. И набраја цар неколика велика дела Божја\, која Бог учини за народ Израиљски. О свима тим делима Божјим и ми услишасмо\, браћо\, из Светога Писма\, – и о коликим још и каквим још\, о којима Давид не знаде\, јер се догодише после њега! Сврх онога што Давид беше чуо не чусмо ли ми несравњиво чудеснија и већа дела Божјег Промисла и Божјег човекољубља? Син Божји ваплоти се од Пречисте Деве и поживе као човек међу људима\, мудрост изли\, чудеса учини\, смрт умртви\, ђавола посрами\, силу даде следбеницима Својим. То не чу Давид\, а ми чусмо\, јер нам то јавише наши духовни Оци: апостоли и јеванђелисти\, мученици и праведници\, и сви редом светитељи од времена онога\, времена старога\, до дана данашњега. И не само јавише нам они него нам сваки дан Дух Божји јавља кроз Цркву свету\, кроз благодатне тајне\, кроз чудеса безбројна и безбројна. Ево нам разлога за велику радост\, али и за велики страх. Јер нам је дато много\, па ће се много од нас и тражити. Дато нам је више богатства духовнога него свима који живеше пре Христа: више мудрости и знања\, више славе Божје и силе\, и више\, много више примера Божје љубави према човеку и човечје љубави према Богу. Упитајте се\, о богаташи над богаташима\, шта сте за све ово ви дали и шта дајете Богу? Потрудите се\, дакле\, да се не постидите на Суду Божјем. Као сан измичу се и измаћиће се ускоро сви дани ваши на земљи. И ускоро ће глас трубе ангелске сазвати све народе и све људе на Суд Божји Страшни. Потрудите се\, да се не постидите. Јер нећете се моћи изговорити: нисмо знали\, или нисмо имали! Знате и имате више откровења него што су имали Давид и Соломон. И више ће се од нас тражити него од њих. \nО Сине Божји\, велики и чудни Господе Боже и Спасе наш\, опомињи нас сваки дан и сваки час на крв Твоју Свету\, проливену за нас. Да не заборавимо\, Господе\, и да се вечно не осудимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-artemije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261103
DTEND;VALUE=DATE:20261104
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T225229Z
LAST-MODIFIED:20260207T193112Z
UID:6706-1793664000-1793750399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Иларион; свети Иларион; свети Исповедник Висарион
DESCRIPTION:Пролог за 21. октобар\n3. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Иларион Велики\n\nКао што ружа израсте на трњу\, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких\, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију\, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се\, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи\, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума\, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима\, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота\, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ\, неослабни подвижник\, диван чудотворац\, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске – и говорећи кроз плач: „тешко мени\, примих на земљи плату своју!“ – он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру\, у Сицилији\, у Далмацији и најзад на Кипру\, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани. \n\n\n\nСвети Иларион\, епископ Мегленски\n\nРођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете\, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј\, родићеш сина\, и он ће обратити многе к светлости истине“. Кад је Илариону било три године\, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат\, свјат\, свјат Господ Саваот!“ Добро школован он се замонаши у 18 години\, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све\, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год. \n\n\n\nПреподобни Филотеј\n\nРођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове\, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе\, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору\, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату\, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје\, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја. \n\n\n\n\nИларион свети к’о сјајна комета\nБежећи од људи прође пола света\,\nНо залуд се звезда од очију скрива\,\nВасцеломе свету светлост је открива.\nИларион славу хоћаше избећи\,\nАл’ од славе светац не може утећи;\nГде га Бог не јави\, јавише демони\,\nУстрашени свецем\, који њих прогони.\nИларион дивни где год се насели\nЧудеса показа\, и болне исцели\,\nПобедивши своје немоћи и страсти\,\nПобедитељ света – демоне подвласти.\nУ пештери скривен\, а свима објављен\,\nКлонећи се свију\, – од свију прослављен.\nТо Господ прославља своје прослављаче\,\nВенцима венчава победне тркаче.\nКада трка прође живота земнога\,\nТад се деле венци живота вечнога.\nСтарац Иларион\, духом вазда млади.\nСад лицем у лице Господом се слади.\nНо он и сад за нас молитвом војује\,\nДа милошћу и нас Господ помилује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвевидеће око Божје бди над свима људима и чудесним начином руководи верне ка спасењу. Оно што се верноме учини најпре као велики губитак\, у току времена покаже се као велики добитак. Случај св. Филотеја и његовог брата\, који за мајку њихову беху као изгубљени\, сличан је случају св. Ксенофонта (26. јануар)\, и сличан је случају св. Јевстатија Плакиде\, његове жене и његових синова. Када св. Филотеј са братом сеђаше у турској тамници у Македонији\, јави им се Пресвета Богородица у виду мајке њихове и рече им: „устаните\, децо моја драга\, и пођите за мном!“ И наједанпут се младићи обретоше у једном манастиру у граду Неапољу Малоазијском. Када младићи испричаше игуману\, шта се с њима збило\, појми игуман\, да је то од Бога\, прими младиће и замонаши их. Прошло је дуго времена од тог догађаја. Мајка њихова жалила их и прежалила. Најзад се решила\, да иде и она у неки женски манастир и посвети се Богу. И Промисао Божји доведе је у близину манастира у коме беху њени синови. Једном о слави овог манастира дође она са другим инокињама на славу. У цркви она виде своје синове\, али их не позна. У том ће један од браће зовнути другога по његовом светском имену. Мајку текну у срце то драго јој име\, и она се пажљиво загледа у лица њихова. И познаде мајка њих\, и они мајку. И радост им беше велика; и одадоше благодарност Богу срдачну. Верујући хришћанин и при највећем губитку не треба да очајава. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење слепога Савла Ананијом (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Ананија метну руке на Савла спомињући име Господа Исуса;\n2. како од Савлових очију отпаде као крљушт\, и он прогледа\, и крсти се\, и поста Павле. \n\n\n\nБеседа\nо богонадахнутом срцу и језику\n\nОтригнуће срце моје ријеч добру. Језик\nје мој трска књижника хитрописца. (Пс. 44\, 1) \nЕво надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу\, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру\, него отригнуће\, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној\, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка\, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати\, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима\, или ако се не пројави у чудотворним делима\, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска\, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао\, нити се мучи да мисао обуче у одело речи\, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују\, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег\, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку! \nО Господе Боже Душе Свети\, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну\, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-ilarion-sveti-ilarion-sveti-ispovednik-visarion/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-ilarion-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261104
DTEND;VALUE=DATE:20261105
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T204900Z
LAST-MODIFIED:20260207T193146Z
UID:6749-1793750400-1793836799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аверкије равноапостолни
DESCRIPTION:Пролог за 22. октобар\n4. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Аверкије равноапостолни\n\nУ време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца\, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца\, идолопоклоника\, и молећи се приљежно Богу\, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског\, распали се Аверкије ревношћу Божјом\, па уђе у храм идолски\, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити\, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући\, и Божји човек изгна из њих демоне\, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу\, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид\, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим\, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху\, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме\, у граду Јерапољу\, крајем II столећа. \n\n\n\nПреподобни Лот\n\nВелики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја\, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво\, ја постим колико могу\, држим молитву и безмолвије и размишљам\, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта\, дакле\, још да чиним?“ Тада старац устаде\, диже руке к небу\, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш\, то буди сав огњем!“ Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу. \n\n\n\nСпомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице\n\nУ време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву\, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се св. Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му\, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града\, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу. \n\n\n\n\nАверкије свети\, узор од кротости\,\nПрекрасан је узор хришћанске ревности:\nОн идоле неме ревносно низложи\,\nИ свој живот радо погибли изложи\,\nНо Бог чува слугу што за Њег\, ревнује\,\nДесницом га Својом од зла ограђује.\nДемони и људи на свеца усташе\,\nАл’ пред силом крста стидно заћуташе.\nШто светац пожели Господ му удели\,\nИ у тузи многој много обвесели;\nКао стуб пламени Аверкије свети\nЉудима сијаше\, и људе просвети.\nПосведочи Христа народима многим\,\nЦаревима силним\, и људ’ма убогим;\nЧудесима многим Христа посведочи.\nКао живу воду чудеса источи.\nИ напоји жедне животворним словом\,\nИ нахрани гладне науком Христовом.\nАверкије свети\, узор од кротости.\nПредстави се Богу у чесној старости;\nУ Рају се венча са вечном младошћу\,\nИ окружи славом и рајском радошћу\nО чудесни светче\, поревнуј још мало.\nЗаштити на земљи стадо преостало\,\nОд Христа му милост молитвом испроси\,\nДа се тобом Црква до краја поноси. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКолико је за дивљење строгост светих људи према себи толико је исто дивљење њихово милосрђе према другима. Несебичност за себе и брижност за друге. Св. Иларион Велики немајући чим да плати подвоз до Сицилије\, понуди господару лађе своје јеванђеље\, које он беше у младости својом руком написао. Када пак исцели некога кнеза од духа нечиста\, хтеде му кнез подарити десет литри злата. Светитељ не прими злато\, него показа кнезу јечмени хлеб и рече: „они који се хране оваквим хлебом гледају на злато као на блато!“ А када га људи молише да им молитвом кишу испроси од Бога\, или спасе их од потопа\, или избави их од змије опаке\, св. Иларион се томе одазивао и људима молитвом помагао. Тако је поступао и св. Аверкије. Видећи много народа у мукама и болестима\, он клече на једном месту и помоли се Богу\, да Бог ту отвори топлу лековиту воду\, како би се сви невољни ту лечили и Бога прослављали. И Бог силом Својом отвори на том месту извор топле воде. А када излечи ћерку цареву од лудила\, цар му понуди много злата и сребра и других дарова. А св. Аверкије рече цару: „није потребно богатство ономе ко хлеб и воду сматра царским обедом.“ Но не тражећи за себе ништа\, умоли Аверкије цара да учини две милости пастви његовој у Јерапољу\, наиме: да сазида купатило над оном лековитом водом\, и да сваке године даје довољну количину пшенице сиромашним грађанима Јерапољским. И цар се сагласи\, и учини светитељу по молби. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење Енеја у Лиду (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Енеј лежаше узет осам година;\n2. како га апостол Петар исцели именом Господа Исуса Христа;\n3. како Енеј уста здрав. \n\n\n\nБеседа\nо красоти Христовој изнад сваке красоте\n\nКрасан си љепотом изнад синова човечјих. (Пс. 44\, 2) \nСвето Писмо не придаје особиту цену телесној лепоти\, као уопште нечему пролазном. Зато треба сваки читалац Светога Писма да буде довољно пажљив и мудар\, те да зна похвалу телесној лепоти применити на дух и духовне вредности. Несумњиво да красота духовна даје неку чудну привлачност и најнестројнијем телу\, као што опет ругобна душа чини одвратним и најстројније тело. Пророк Давид отригнувши ријеч добру говори Цару своме\, Христу Господу: красан си љепотом изнад синова човечјих. Господ је сам себи створио телесни огртач какав је Он хтео. Да је хтео да се јави у свету као телесно најлепши човек међу свима синовима људским\, Он је то могао учинити. Но ми немамо ни спомена у Јеванђељу о томе\, да је Он телом Својим привлачио људе к Себи и телесним стројем утицао на људе. Сам је Он рекао: тијело не помаже ништа (Јов. 6\, 63). Јасно је\, дакле\, да Давид не говори о телесној лепоти Цара Христа него о духовној\, божанској красоти Његовој. То се уосталом одмах види из даљих речи Псалмопевца: излева се благодат из уста Твојих. Ненадмашна красота Сина Божијег није\, дакле\, у кроју и облику Његових уста него у бујици благодати\, која Му се из уста излева. И видјесмо га\, и неимаше изгледа ни красоте\, говори пророк Исаија опет о Христу (Ис. 53\, 2- 3). Како се слаже дакле\, Исаија са Давидом? Сасвим добро\, Давид говори о Христовој унутрашњој красоти\, а Исаија о Христовом спољашњем униженом положају. Не видесмо Га као цара или богаташа\, хоће Исаија да каже\, него Га видесмо као слугу и паћеника. \nО Господе Исусе Христе\, лепши си нам Ти од свих људи и ангела\, – слава бесмртној и непролазној красоти Твојој. Исправи\, Господе благи\, исправи ругобу душа наших\, унакажених грехом\, молимо Ти се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-averkije-ravnoapostolni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-averkije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261105
DTEND;VALUE=DATE:20261106
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T205222Z
LAST-MODIFIED:20260207T193157Z
UID:6752-1793836800-1793923199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јаков\, брат Господњи
DESCRIPTION:Пролог за 23. октобар\n5. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\, брат Господњи\n\nНазива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа\, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти\, он раздели имање своје синовима својим\, па хтеде оставити један део и Господу Исусу\, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса\, и изјави\, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина\, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито\, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година\, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију\, која је била сувише дуга за доцније хришћане\, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности\, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан\, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе\, када се беше много народа сабрало у Јерусалим\, рекоше му старешине\, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији\, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди\, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно\, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога. \n\n\n\nСвети Игњатије\, патријарх Цариградски\n\nСин цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије\, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац\, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела\, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи. \n\n\n\nСвети мученик Јаков Боровицки\n\nО овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса. \n\n\n\n\nЈаков брат Господњи\, праведник прекрасни\,\nНауку Христову животом објасни.\nКада га мучише он кротко клечаше\,\nЗа крвнике своје Богу се мољаше.\nУ најтежем месту\, у најтеже време\,\nСтрпљиво носаше епископско бреме.\nКао пастир добри он цркву управи;\nИ рeчју и делом Господа прослави.\nОн научи људе да Исуса воле\,\nИ научи верне Богу да се моле.\nСујетни човече\, шта ће вера сама?\nВера је без дела као празна слама.\nНека чује наук ко год има слуха:\nВера је без дела к’о тело без духа.\nОткуда ратови\, огађени свима?\nОд нечистих страсти у вашим удима.\nСве ратују људи\, и мира немају\,\nЈер зло срцем желе\, па крв пролевају.\nКо грешника једног од заблуде врати.\nВечним ће животом Господ да му плати.\nПраведног Јакова Јевреји убише –\nТа себе убише! Њега прославише.\nО Јакове дивни\, свети апостоле\,\nПомози вернима\, који ти се моле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОд Бога је благодат\, а од нас труд. Нека нико\, дакле\, и не помисли\, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану\, и да им је лако било\, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сaм другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9\, 27)? И још на другом месту не вели ли\, како је живот проводио у страху\, у труду и послу\, у многом неспавању\, у гладовању\, и жеђи\, у многом пошћењу\, у зими и голотињи (II Кор. 11\, 26- 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом\, и то до несита; спавао је врло мало\, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви\, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву\, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма\, тако да се сав разбио\, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена\, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им\, Господе овај грех\, јер не знају шта чине.“ Док се он тако мољаше\, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли\, а ви га убијате?“ Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике\, да не убију свеца Божјега. – Нису дакле апостоли полагали само на благодат\, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд\, да се покажу достојни Божје благодати. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;\n2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!\n3. како Тавита оживе и устаде. \n\n\n\nБеседа\nо лепоти кћери цареве\n\nСва је лепота кћери цареве унутра. (Пс. 44\, 13) \nЦрква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна\, и неугледна за телесно око\, и гоњена\, и понижена\, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве\, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом\, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо\, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22\, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете\, а девичанство\, кротост\, милосрдност\, светост\, молитвеност\, преданост вољи Божјој\, и све остале врлине\, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ\, скривени у њој и рођени из ње. \nИ душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа\, који је унутра у души. Душа пак без Христа\, Сунца правде\, јесте у мраку\, без лица и красоте\, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног. \nО Господе велики и благи\, Боже наш истинити\, и Промислитељу наш човекољубиви\, помози нам обући се у одећу врлине\, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jakov-brat-gospodni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ap-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261106
DTEND;VALUE=DATE:20261107
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T205451Z
LAST-MODIFIED:20260207T193209Z
UID:6755-1793923200-1794009599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Арета
DESCRIPTION:Пролог за 24. октобар\n6. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Арета\n\nОвај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана\, свештеника\, инока и инокиња\, грађана\, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија)\, и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан\, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран\, и најпре поручи грађанима\, да ако се не одрекну Христа\, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије\, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима\, да им ништа неће учинити\, само нека му отворе капије градске\, да уђе и узме данак\, који му они дугују\, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше\, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима\, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју\, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина\, удари с војском на кнеза Омиритског\, победи га\, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског\, по Божјем откровењу\, би постављен неки побожни човек Аврамије\, а за архиепископа Омиритског\, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици\, који Дунаан беше сагорео\, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год. \n\n\n\nСвети Елезвој\, цар Етиопски\n\nРаспаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана\, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха\, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом\, и обећа замонашити се\, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију\, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир\, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год. \n\n\n\n„Свих жалосних радост“\n\nТако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије\, сестре патријарха Јоакима\, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку\, па како је лекари безуспешно лечише\, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија\, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом\, и оздравићеш“. Ефимија учини тако\, и одмах поста потпуно здрава. \n\n\n\nПреподобни Арета Печерски\n\nПредставио се 1190. год. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\,\nжалосних радости\,\nИ грешнима нама даруј\nод твоје милости.\nНа престолу вечног царства\nти Сина имадеш\,\nИ све наше муке видиш\,\nсве их редом знадеш.\nТи си увек Христа Бога\nза верне молила\,\nПремноги си бол и муку\nскорбним утолила.\nНо не престај\, Света Дево\,\nдо краја времена\,\nМолити се за спасење\nнашега племена.\nСлавнијом те Бог учини\nи од Серафима\,\nО похитај\, о помози\nсвима жалоснима! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад свештено лице чини безакоње\, много га тежа казна постиже\, него кад такво исто безакоње чини обичан световњак\, који је мање посвећен у тајне воље Божје. Св. Арета беше монах у Печерском манастиру\, и беше среброљубив веома. У његовој келији стајаше нагомилано благо\, од кога он никоме ниједне лепте не даваше. Но разболе се једном тешко претешко\, и виде као на јави\, како ђаволи отимају душу његову од ангела вичући „наш је\, наш је!“ и наводећи за доказ тога Аретово среброљубље и тврдичлук. Повративши се од болести Арета поправи живот свој\, и од тада рачунаше све земно благо у ништа. И човекољубиви Бог опрости му\, и доцније даде му благодат велику. – Неки опет монах из манастира\, у коме се представи блажени цар Елезвој\, привиче често ићи у крчму\, тамо опијати се\, па чак и са женама безчинства творити. Једнога дана враћајући се из крчме нападе на њ страшно велика змија\, и гоњаше га узастопце. У великој муци и тескоби повика монах: „тако ти светога и праведнога Елезвоја\, одступи од мене!“ И змија се наједанпут заустави. И чу монах као човечји глас од стране змије: „ангел Божји нареди ми\, да те поједем због нечистоте и скверне твоје\, јер си се заветовао служити Господу у чистоти\, а сад прљаш тело своје и гневиш Духа Светога“. И закле се монах\, да више никад грешити неће\, врати се у манастир\, и до смрти више не погреши. Тако Бог и покара и помилова молитвама св. цара Елезвоја. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну посету ангела Божјега Корнилију капетану (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како по дану и на јави Корнилије виде ангела Божјега који га ослови именом;\n2. како се Корнилије уплаши и одазва: шта је\, Господе?\n3. како га ангел научи да пошље у Јафу по апостола Петра\, који ће му рећи речи спасења. \n\n\n\nБеседа\nо јавном доласку Бога\n\nБог ће јавно доћи и неће прећутати. (Пс. 49\, 3) \nДругчије је звање војводе од звања судије. Војвода се пред непријатељем не објављује одмах\, него оставља непријатељу\, да суди о њему како хоће; јер војводи је главно да победи. Судија се пак одмах јавља онима којима има да суди. Другчије је и звање учитеља од звања судије. Учитељу је главно да научи васпитанике своје; зато се он често пута спушта на ступањ васпитаника својих\, и говори им као друг њихов. Судија пак од почетка па до краја мора бити јављен суђенима као судија\, и ништа друго. Другчије је и звање лекара од звања судије: и разлика се у та два звања тако дa уочити као и у прва два случаја. Бог се\, браћо\, јавио свету у телу човечјем: јавио се као војвода\, као учитељ\, као лекар. Но није се још јавио као судија. У првом случају Он је прећутао да изрекне јавно Своје највише достојанство\, него је оставио непријатељима\, васпитаницима и болесницима да суде о Њему како знају. Ко је имао здраво суђење\, тај је могао познати Га као Бога\, скривеног у телу\, и по речима\, и по делима\, и по човекољубљу\, и по знацима небеским при Његовом рођењу\, при распећу\, при васкрсењу и вазнесењу. Коме је пак ум био помрачен каквом злобном страшћу\, тај Га није могао познати нити за Бога признати. Али када буде Он дошао као Судија\, тада Га нико више неће питати ни јеси ли Ти? ни ко си Ти? него ће сви у тренутку знати\, да је то заиста Он. Ангели ће пред Њим трубити: на небесима ће блистати крст Његов\, испред Њега ће се огањ разгорети\, и око Њега бура велика видеће се. Тада ће и веран и неверан\, и праведан и неправедан\, погледати и познати – Судију. Тада ће се радовати само они\, који су Га пре познали као Бога\, у пећини\, и на крсту. Они ће се ваистину радовати\, јер ће у Судији познати Онога\, с којим су војевали\, од кога су се научили\, и којим су се излечили. \nО Спаситељу преславни\, помилуј нас и исправи нас пре другог доласка Твога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-areta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-areta-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261107
DTEND;VALUE=DATE:20261108
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T205816Z
LAST-MODIFIED:20260207T193219Z
UID:6759-1794009600-1794095999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Маркијан и Мартирије
DESCRIPTION:Пролог за 25. октобар\n7. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Маркијан и Мартирије\n\nОви светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева\, која дотле беше пригушена\, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша\, Јевсевије и Филип\, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију\, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време\, када Православље имаше да води две љуте борбе\, против незнабожаца и против јеретика\, Маркијан и Мартирије\, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви\, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате\, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем\, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште\, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе\, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас\, бити причасницима живота вечнога\, Ти животе наш!“ Тада подклонише главе свете под мач\, и бише посечени\, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст. \n\n\n\nСвети мученик Анастасије\n\nБио ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море\, но по том извађено и чесно сахрањено. \n\n\n\nСвета Тавита\n\nТавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи\, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9\, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац\, па клече на молитву. Када сврши молитву\, викну попут мртвог тела: Тавито\, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа. \n\n\n\n\nНе умре Тавита\, да више не живи\,\nНо да чудо буде\, да се свет задиви.\nКрај мртвога одра Петар смерно рече.\nИ молитву топлу Господу изрече.\nВаскрснула телом! то неверни чуше.\nМолитву услиша апостола свога.\nПа мртвоме телу живу душу врати\,\nИ Петар неверне у веру обрати.\nО дивнога чуда\, у свет невиђена!\nИменом Христовим смрт је побеђена.\nСмрт је побеђена\, и живот ликује.\nТавита се млада животу радује.\nРадује се више но животу своме\nШто послужи чудом свету неверноме.\nВаскрснула телом! то неверни чуше\,\nИ њихне из мртвих васкрснуше душе.\nО велики Петре\, Христов служитељу\,\nПомоли се за нас своме Спаситељу\,\nВаскрсни нам душу\, у блато зариту\,\nТи што силом Божјом васкрсе Тавиту. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу других тајанствених опажања из света духова светитељи су имали и опажање благоуханог мириса од добрих духова и смрад од духова нечистих. При свакој појави светлих и чистих духова разлевао се животворни и благоухани мирис; а при свакој појави мрачних и нечистих духова проносио се загушљиви и несносни смрад. Према смраду оваквом или онаквом светитељи су могли сазнати\, којом је страшћу неки човек обузет. Тако св. Јевтимије Велики познао је смрад блудне страсти на некоме монаху Емилијану у лаври св. Теоктиста. Идући једном на јутрењу Јевтимије прође поред келије Емилијанове и осети смрад блуднога демона. Емилијан није чинио никакав грех сем што је у том тренутку имао блудне помисли које су му тискане у срце од нечистог демона. И светитељ је већ осетио присуство таквога демона код тога монаха. Моћ овога опажања још се чуднија показала једанпут код св. Илариона Великог. Некакав човек тврдица и среброљубац беше послао Илариону нешто од свог поврћа. Када изнеше то пред Илариона да једе\, рече светитељ: „носите то одатле\, не могу трпети смрада што излази из тог зеља! Зар не осећате\, како смрди тврдичлуком?“ Када се братија зачудише тим речима\, рече им Иларион\, да однесу то зеље пред волове\, па ће видети\, да га ни волови неће јести. Исихије\, ученик Иларионов\, однесе и положи зеље пред волове. Волови само оњушише\, па одвратише главе ричући. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно откровење апостолу Петру (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како виде Петар небо отворено и чаршав пун свих животиња звериња\, бубиња и птица;\n2. како чу глас: устани\, покољи и поједи!\n3. како му ово би опомена\, да се не гнуша незнабожаца\, него да и к њима проповеда Јеванђеље. \n\n\n\nБеседа\nо бегању од света и обитавању у пустињи\n\nЕто удаљих се бјегајући и настаних\nсе у пустињи. (Пс. 54\, 7) \nОд кога\, браћо\, побеже пророк у пустињу? Од злих непријатеља\, од страсти и од сујете. Зашто побеже у пустињу? Зато што је то начин победе над злим непријатељима\, над страстима и сујетом светском. О пустињу се мало ко отима\, зато је побегао у пустињу. Људи се отимају о градове\, и земљу\, о власт и богатство\, а не о пустињу. И унутрашњи непријатељи човекови\, страсти и разне сујетљивости\, у градовима се непрестано поджижу новим огњем\, док у пустињи вену и ишчезавају. Страх од смрти нападе на мене\, вели пророк пре тога. И то је разлог\, да бежи у пустињу. Треба душу своју припремити за онај свет\, за сусрет с Богом. Ни цар се не може спасти од смрти\, нити може избећи суда. Живећи у раскоши и весељу непрестаном човек је ваистину као успаван напитцима овога света. И усред раскоши и весеља помисао на смрт тргне га и пробуди га. Ах\, умрети се мора! Овај свет се оставити мора! Пред Бога и пред ангеле изаћи се мора! Где ми је душа? Где су ми дела? Са чим ћу отићи из овог света\, и са чим ћу ући у онај свет? Хиљаде и хиљаде оних\, који су се пробудили таквим питањима од сна греховног\, побегли су у пустињу\, да дан и ноћ\, исправљају душу своју и чисте срце своје покајањем\, молитвом\, постом\, бдењем\, трудом и осталим опробаним средствима\, којим човек убија страх од смрти и усиновљава се Богу. \nО Господе Исусе Христе\, Наставниче наш премудри и преблаги\, који си се и сам понекад удаљавао од људи у самоћу\, помози нам\, да приберемо душу своју и спремимо се за царство Твоје пресветло. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-markijan-i-martirije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-markijan-i-martirije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261108
DTEND;VALUE=DATE:20261109
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20251010T210036Z
LAST-MODIFIED:20260207T193232Z
UID:6762-1794096000-1794182399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Димитрије - Митровдан
DESCRIPTION:Пролог за 26. октобар\n8. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Димитрије\n\nОвај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов\, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре\, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него\, напротив\, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија\, па када се једном враћаше из рата против Сармата\, цар Максимијан сврати у Солун нарочито\, да ствар испита. Призва\, дакле\, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин\, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу\, да разда сиротињи\, и оде у тамницу весео\, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти\, страдалче Христов\, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви\, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро\, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом\, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград\, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите\, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира\, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год. \n\n\n\nПреподобномученик Јоасаф\n\nУченик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу\, да му се сви подвизи учинише као недовољни\, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград\, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу\, 26. окт. 1536. год. \n\n\n\nСпомен великог земљотреса\n\nУ време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе\, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем\, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. \n\n\n\n\nСолун дични слави светитеља свога\nДимитрија светог\, слугу вишњег Бога. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСвети Павле Солун сузама рошаше\,\nДимитрије својом крвљу залеваше –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСузе апостола и крв мученика\nСолуну су слава\, спасење и дика. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nПрославимо и ми Христова војника\,\nМироточног свеца\, храброг мученика\,\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски\, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град\, отклања невоље\, одбија завојеваче\, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун\, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину\, и одведоше у ропство две красне девојке\, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове\, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије\, и он велика чудеса твори\, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше\, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима\, и најпре се опираху да везу лик светитељев\, но када им кнез припрети смрћу\, оне заповеђено учинише\, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника\, дакле\, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству\, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију\, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије\, и узе обе девојке\, као негда ангел пророка Авакума\, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије\, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака\, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;\n2. како се верни мољаху Богу за Петра;\n3. како се ангел светли јави у тамници\, ослободи Петра окова и изведе га ван. \n\n\n\nБеседа\nо срцу успремљеном за Бога\n\nГотово срце моје\, Боже\, готово срце моје! (Пс. 57\, 7) \nБлаго оном\, браћо\, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном\, чије је срце потпуно готово\, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег\, да радосно следује вољи Божјој\, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама\, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео\, да ће га бура потопити\, обратио се Богу с великим покајањем и плачем\, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје\, Боже\, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним\, јер зна\, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура\, наваљују ли ветрови и таласи\, он се не боји\, јер он је уверен\, да његову лађу ништа не може разбити\, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских\, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава\, брига и страха\, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује\, колико је у истини срце његово готово. На име\, он се не поноси царском славом својом\, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа\, и сва му је сладост\, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога. \nО браћо моја\, потрудимо се\, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом\, – готово да чује реч Божју\, готово да следује вољи Божјој\, готово да прославља Бога живога. \nО Господе Боже\, Створитељу наш бесмртни\, помози нам приготовити срце наше\, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-dimitrije-mitrovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-dimitrije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261109
DTEND;VALUE=DATE:20261110
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T220241Z
LAST-MODIFIED:20260207T194336Z
UID:6765-1794182400-1794268799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Нестор
DESCRIPTION:Пролог за 27. октобар\n9. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Нестор\n\nУ време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор\, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије\, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе\, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште\, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио\, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем\, и увесељаваху се\, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима\, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију\, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом\, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши\, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови\, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима\, и прорече му: „Лија ћеш победити\, али ћеш за Христа пострадати.“ Млади Нестор\, дакле\, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора\, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев\, помози ми!“ И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија\, обори га и рину на оштра копља\, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!“ А цар се постиди пред народом\, ожалости за својим љубимцем Лијем\, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар\, те Нестора мачем посекоше\, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор\, 306. год\, и пресели се у царство Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Нестор Летописац\n\nУ 17. години својој ступио у манастир Кијево-печерски\, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа\, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним\, грубим\, незналицом\, напуњеним сваким грехом. Но Бог\, који познаје срца људска\, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса. \n\n\n\nСвети Андреј\, кнез Смоленски\n\nИз љубави према Христу напустио славу и част светску\, скрио се у један манастир\, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год. \n\n\n\n\nСвети Нестор на зло негодова\,\nИ за веру Христову ревнова.\nМлад ученик светог Димитрија\,\nМлад и нејак против страшног Лија.\nОн знамење крста на се врже\,\nСилног Лија на копља поврже;\nСила свише беше њему дата\,\nК’о Давиду против Голијата.\n„Победићеш\, ал’ ћеш мучен бити\,\nЗа свог Христа душу положити!“\nДимитрије тако му прорече\,\nКако рече\, тако се и стече.\nВес’о Нестор на муке хођаше.\nДивног Христа дивно величаше\,\nСлатком речју\, и слатким песмама\,\nИ за цркву топлим молитвама.\nДухом велик\, годинама мали\,\nСвоју младост Нестор не пожали.\nКрв његова цркву утврдила\,\nА Нестора вечно прославила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају\, да их човек и види и чује\, понекад да их само види или чује\, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли\, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући\, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре\, неугодно ми је дело твоје\, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!“ \nОнисифор се уплаши и застиди\, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се\, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев\, упали их\, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?“ Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. \nКада људи дођоше\, дигоше га\, и он постепено дође к себи\, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град;\n2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу;\n3. како им се закључана капија на граду сама отвори. \n\n\n\nБеседа\nо ревности за дом Божји\n\nРевност за дом твој изеде ме\, и ружења\nонијех који тебе руже падају на мене. (Пс. 68\, 9) \nНебеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог\, тамо је дом Божји; а где је дом Божји\, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју\, и царствени пророк се срди\, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе\, и оне падају на њ као огањ\, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса\, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини\, или кад изопачавају истину на начин јеретички\, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу\, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника\, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје\, када се недостојно односе према цркви Божјој\, немарно према уредбама црквеним\, лениво према заповестима црквеним\, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад\, и понижавање тела људскога\, предавање страстима\, служење гресима\, отмици\, убиству\, грубости\, пијанству и другим опаким делима\, све је то нападање на светињу дома Божјег\, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја\, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2\, 17)\, и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. \nО Господе Исусе Христе\, узоре ревности према светињи\, дај нам једну искру ревности Твоје\, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-nestor/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nestor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261110
DTEND;VALUE=DATE:20261111
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T220641Z
LAST-MODIFIED:20260207T194347Z
UID:6768-1794268800-1794355199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије; свети Арсеније Сремац\, Архиепископ српски
DESCRIPTION:Пролог за 28. октобар\n10. новембар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Параскева – Петка\n\nРођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име\, она рече\, да се зове хришћанка. Кнез је укори\, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу\, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена\, и пресели се у живот вечни. \n\n\n\nСвети Арсеније\, архиепископ Пећки\n\nВелики јерарх српске цркве и наследник св. Саве\, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу\, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију\, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске\, посла Сава Арсенија на југ\, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ\, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима\, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову\, Арсеније навали на краља Владислава\, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година\, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми\, посяти и благослови храмъ сей… помените же и мене гряшнаго Арсенија“. Сахрањен ту у Пећском храму. \n\n\n\nСвети мученик Теренције\n\nИз Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука\, при којима се јави сила Божја\, сви посечени мачем. \n\n\n\nСвети Стефан Саваит\n\nПисац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом\, и мирно се упокојио 807. год. \n\n\n\nСвети Атанасије\, патријарх Цариградски\n\nПротивник уније с Римом\, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275- 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео\, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду\, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски\, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nВелики јерарх\, проповедник\, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске\, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско. \n\n\n\n\nМудри архијереј свети Арсеније\nСвоју моћ чудесну и данас не крије\,\nОн притиче Богу с благим молитвама\,\nИ помаже верним Христовим слугама;\nОн приступ имаде код вишњега Бога\,\nЈер се удостоји царства небескога.\nКада Шишман љути\, владалац Бугара\,\nОбитељ у Пећи хтеде да похара\,\nКоначи му војска близу манастира\,\nАл те ноћи црне не имаде мира.\nСтуб огњени сјајан од неба се јави\,\nШишманова војска страхом се престрави\,\nПа побеже војска трагом без обзира\nОд светиње Пећске где светац почива.\nБог дарова венац силине и славе\nНаследнику дивном светитеља Саве.\nОн настави дело славног претходника\nТе са светим Савом поста роду дика.\nМи молимо сада светог Арсенија\,\nБлагодат његова на нам’ да просија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио\, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево\, радујсја!“ Када је бивао болестан – што му се често дешавало – он је молио семинаристе\, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш“ с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?“ То јест\, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора\, и ако благог\, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!“ Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.)\, баш када је св. Димитрије писао његово житије\, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао.“ Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем.“ Онда му показа леву руку\, и рече: „ту сам засечен.“ Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено.“ Када св. Димитрије размишљаше\, који је то Орест\, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра)\, погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика\, него тај чије си ти житије сад написао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како се с гордошћу узвиси Ирод\, и народ га слављаше као Бога;\n2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;\n3. како изеден од црви издахну. \n\n\n\nБеседа\nо молитви Богу да спасе душу од прашине\n\nСпаси ме од прашине\, да не потонем. (Пс. 68\, 14) \nПрашином је\, браћо\, обучена душа наша\, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске\, које нас привлачи к себи\, али је још пространије неизмерно царство духовно\, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи\, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама\, војници смо у пролазним шаторима. Господе\, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани\, који се најпре подавао прашини\, док није увидео\, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи\, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо\, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима\, непријатеља\, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда\, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе\, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем\, и не боји се; не боји се прво себе\, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник\, и ангели Божји заштитници – шта му може човек\, шта демон\, шта свака прашина? \nО Господе Боже наш\, триипостасни и једини\, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег\, спаси нас по милости Твојој\, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije-sveti-arsenije-sremac-arhiepiskop-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/arsenije-i-sremac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261111
DTEND;VALUE=DATE:20261112
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T220912Z
LAST-MODIFIED:20260207T194358Z
UID:6770-1794355200-1794441599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аврамије Затворник; преподобномученица Анастасија Римљанка
DESCRIPTION:Пролог за 29. октобар\n11. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Анастасија Римљанка\n\nРођена у Риму од благородних родитеља\, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима\, где игуманијом беше нека Софија\, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо\, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију\, како да држи веру\, како да одоли ласкавим обманама\, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати\, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети.“ Изведена пред кнеза\, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере\, најпре обећањима па претњама\, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но – о кад би то могуће било – и сто пута!“ Када су је били обнажили ради поруге\, она је викала на слуге: „бијте ме\, и сеците\, и трзајте\, покрите ранама моје наго тело\, и крвљу сакрите срам мој!“ Беше бијена\, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил\, због чега би од мученице Христове благословен\, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију. \n\n\n\nПреподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија\n\nПрисиљен од родитеља он се венча\, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све\, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа\, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао\, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи. \n\n\n\nПреподобномученик Тимотеј Есфигменски\n\nИз Кисани\, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир\, а он оде у Св. Гору\, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа\, попут Агатангела Есфигменског\, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку\, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен. \n\n\n\n\nАврамије свети невесту остави\nИ на подвиг тешки свој живот управи.\nПодвигом спасења себе спасаваше\,\nИ друге к спасењу мудро настављаше.\nДемонска се сила на свеца окоми.\nНо он ју именом Христовим саломи.\nУ страшила разна демон се премета\,\nТек човека Божјег да плаши и смета.\nНе даде се човек Божји заплашити\,\nНит од Бога свога ума одвојити\,\nНо к’о свећа стаја и светљаше свету\nСлавећ једног Бога – Тројицу Пресвету.\nЗатворен\, осамљен\, и свету ненужан\,\nРади Христа беше Аврамије сужан\,\nПедесет година – педесет година!\nСуза\, поста\, борбе – све за Божјег Сина\,\nПедесет година – педесет година!\nНа тврдом темељу – на Христу постројен.\nСлава Аврамију\, Христовом војину\,\nШто на земљи смртној бесмртношћу сијну! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли ко претрпи до краја\, спашће се (Мат. 10\, 22)\, рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу\, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде\, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима\, мало кога да не би покренуле\, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати\, да не би демон зли ликовао\, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија\, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде\, идем због послушања.“ Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше\, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе\, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године\, а он се непрестано за њих Богу мољаше\, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди“. И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест\, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се\, и примише веру Христову од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну\, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13)\, и то:\n1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;\n2. како Павле речју учини слепим тога врачара;\n3. како кнез виде то чудо\, поверова у Христа\, и крсти се. \n\n\n\nБеседа\nо слави имена Божјега\n\nБлагословено име славе његове во вјек\nи во вјек вјека\, и испуниће се славом\nњеговом сва земља\, амин и амин. (Пс. 71\, 19) \nИз срца пророчког\, испуњеног благодаћу\, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк\, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки\, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао\, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света – плод трудова Његових\, венац понижења Његових\, дело руку Његових\, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове\, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом\, то јест делом Његовим\, славом Његовом\, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог\, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена\, и показаће се цела у вечности. О браћо моја\, потрудимо се\, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову\, у то живо и бесмртно тело\, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се\, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење\, и отиснути у бездан вечног мрака. \nО Господе Исусе Христе\, Царе и Сине Царев\, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-avramije-zatvornik-prepodobnomucenica-anastasija-rimljanka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-avramije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261112
DTEND;VALUE=DATE:20261113
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T221105Z
LAST-MODIFIED:20260207T194410Z
UID:6773-1794441600-1794527999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. краљ Милутин; преп. Теоктист и Јелена; св. Варнава Хвост. Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 30. октобар\n12. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија\n\nИз града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве\, које сиромаху дариваху\, беху од Бога обдарене даром чудотворства\, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје – живот и смрт; живот ако се поклониш боговима\, смрт ако се не поклониш“. Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт\, а смрт Христа ради није смрт но живот“. Када Зиновије би стављен на љуте муке\, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем\, и венцем тим да се венчам“. После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара. \n\n\n\nСвети апостол Клеопа\, Терције\, Марко\, Јуст и Артем\n\nОд Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16\, 22)\, и скончао мученички као епископ Иконијски\, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован\, в. Дела Ап. 12\, 12)\, син благочестиве Марије\, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време\, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника\, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској\, и мирно скончао. \n\n\n\nСвети краљ Милутин\n\nСин Уроша I и краљице Јелене\, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског\, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни\, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи\, као: Трескавац\, Грачаница\, св. Ђорђе у Нагоричу\, св. Богородица у Скопљу\, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље\, у Солуну\, Софији\, Цариграду\, Јерусалиму\, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. \n\n\n\n\nСветитељ Божији Милутин витешки\nЗадатак имаше велики и тешки\,\nДа одбрани веру од злих расколника\,\nИ народ од многих љутих насилника.\nБич Палеологу и бич Латинима\nМилутин ликова над свим невернима.\nНајвеће му благо – православна вера\,\nК’о Јустинијану\, круни од бисера!\nИ к’о Јустинијан многе цркве диже\,\nСлаву славном Христу по свету уздиже.\nПословима царским царски управљаше\,\nАл’ од Бога Христа ум не растављаше;\nЗато срца беше чиста и незлобна.\nУ вртлогу света – ума преподобна.\nБог што срце гледа и по срцу суди\nМилутину краљу бесмртност досуди\,\nБесмртност му душе и нетљеност тела\,\nИ гле\, краља светог имамо свецела!\nО чудесни краљу\, без страха од људи\,\nПред Господом живим заступник нам буди\,\nГреховне немани да се опростимо\,\nИ небеско царство с тобом наследимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест\, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина\, разумеће\, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо\, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама\, као у Солуну и Цариграду\, зидао је и болнице за сиромашне људе\, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника\, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу\, распитивао о недаћама људи\, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално\, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога\, краља Уроша. \nПрича се\, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша\, нудећи ћерку своју Милутину\, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево\, рече\, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14)\, и то:\n1. како у Листри беше човек\, који се од рођења не дизаше на ноге;\n2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;\n3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше. \n\n\n\nБеседа\nо жељи за Богом – јединој жељи праведника\n\nШта бих имао на небу? И на земљи\nшта бих захтео осим тебе? (Пс. 72\, 25) \nИ на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу\, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи\, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао\, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај\, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи\, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну\, какво не би било у Богу\, и то у највишем степену. Зато\, браћо моја\, иштимо Бога\, да би добили све; тражимо Бога\, да би нашли све; богатимо се Богом\, да би били богати свим. \nГосподе Боже наш\, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-kralj-milutin-prep-teoktist-i-jelena-sv-varnava-hvost-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kralj-milutin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261113
DTEND;VALUE=DATE:20261114
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T221317Z
LAST-MODIFIED:20260207T194420Z
UID:6777-1794528000-1794614399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Стахије\, Амплије\, Урван и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 31. октобар\n13. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли: Стахије\, Амплије\, Урван\, Наркис\, Апелије и Аристовул\n\nОд Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу\, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју\, и од овога бише постављени за епископе\, и то Амплије у Лиди\, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул\, брат апостола Варнаве\, проповедао веру Христову у Британији\, и тамо мирно скончао. \n\n\n\nСвети мученик Епимах\n\nРодом из Мисира\, у Мисиру се подвизавао\, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину\, и без другог учитеља научи га\, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах\, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити\, он узвикну: „удрите ме\, пљујте ме\, ставите ми трнов венац на главу\, дајте ми трску у руке\, напојте ме жучем\, на крст ме распните и копљем прободите\, – то претрпи Господ мој\, то и ја хоћу да претрпим.“ У гомили народа\, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог\, прсну крв од њега\, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа\, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог\, кога верује овај страдалник!“ По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост\, около 250. год. \n\n\n\nСвети мученик Никола Хиоски\n\nПобожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу\, где би од Турака мучен и посечен 1754. год.\, и где предаде Богу душу своју праведну. \n\n\n\nПреподобни Спиридон и Никодим\n\nМонаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст\, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год. \n\n\n\n\nУ Божијег свеца Епимаха\nУ срцу му не имаше страха\nНит од људи нити од ђавола\nА још мање од мртвих идола.\nЕпимах се муци радоваше\,\nСвог судију подсмехом шибаше.\nУмом горе\, телом на мукама\,\nЕпимах се окити ранама.\nКао Христос хтеде пострадати\,\nК’о мученик пред Господа стати\,\nШто желио Бог му доделио.\nЈош га чудном силом обдарио:\nДа болести над људима цели\,\nБлагодаћу људе да весели.\nВитез Христов са крсним знамењем\,\nДраги камен међ’ драгим камењем\,\nКао звезда Епимах се сјаји –\nТакве душе само Христос гаји.\nЕпимаше\, дивни мучениче\,\nПраве вере славни заточниче\,\nМолитвама од зла нас одбрани\,\nЦркву Божју до краја сохрани. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко ко не узме крста својега и не пође за мном\, није мене достојан\, рече Господ (Мат. 10\, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа\, и већ приготовљен за пут на страдање\, умоли он игумана за благослов\, да може свратити у своје село Кисане\, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни\, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду\, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу\, он срете једнога комшију свога\, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија\, да сврати и види се са кћерима\, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога\, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога\, а отац бега од својих кћери\, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме\, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај – смрти. Кћери се уморише и очајне вратише\, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа\, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја\, и тело му баце у реку\, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу\, с којом дође у Кисане\, нађе кћери Тимотејеве\, исприча им јуначку смрт оца њихова\, и показа им одећу његову. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;\n2. како им Дух то не даде;\n3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију. \n\n\n\nБеседа\nо уверености праведника да неће умрети\n\nНећу умријети\, него ћу жив бити\, и\nказивати дјела Господња (Пс. 117\, 17). \nКо може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше\, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше\, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Нећу умријети\, него ћу жив бити – говорио је цар Давид с великом поузданошћу\, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети\, него ћу жив бити\, јер васкрсли Господ темељ је вере наше\, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више\, много више\, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла\, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном\, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња! \nГосподе живи\, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-stahije-amplije-urvan-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-stahije-urvan-narkis.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261114
DTEND;VALUE=DATE:20261115
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T221642Z
LAST-MODIFIED:20260207T194558Z
UID:6780-1794614400-1794700799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Козма и Дамјан - Врачеви
DESCRIPTION:Пролог за 1. новембар\n14. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Козма и Дамјан\n\nБесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу\, родом негде из Азије\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка\, Теодотија\, посвети све време и труд\, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе\, те синови њени израстоше као две слатке воћке\, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини\, и бесплатно помагаху болесним\, не толико лекаријама\, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима\, тј. бесплатним лекарима\, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте\, бадава дајите (Мат. 10\, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи\, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана\, што овај узе три јајца од неке жене Паладије\, и нареди Козма\, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију\, него што га ова закле Пресветом Тројицом\, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој\, у месту Фереману\, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак\, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути\, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером\, чистотом и милошћу. \n\n\n\nСвети мученик Ерминигелд царевић\n\nСин цара Готског Лувигелда\, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу\, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика\, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика\, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди\, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу\, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја\, што уби сина\, одрече се јереси и врати у Православље. \n\n\n\nПреподобномученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем\n\nРођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати\, и тиме изазове завист свога брата\, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград\, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо\, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча\, како је његова жена била умоболна\, и како ју је он\, после свих лекара и лечења\, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску\, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору\, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори\, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне\, као и његових ученика\, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна. \n\n\n\n\nЦрква слави чудотворне Враче\,\nСјајне звезде што Господом зраче\,\nСветог Козму и светог Дамјана\,\nДва хришћанска дивна великана\,\nТодотију мајку уз синове\,\nШто одхрани оваке дивове.\nСлавна браћа закон испунише\nИ милошћу Христу угодише\,\nУгодише Христу милосноме\nНајвећему Врачу безмездноме.\nДар примише\, лекари посташе\,\nДар примише\, ал’ га не продаше.\nДаре Божје бедним дариваху\,\nИменом их Христовим цељаху.\nВреме свеце тамом не покрива\,\nТако било – тако и сад бива\,\nНити покри чудотворне Враче\,\nОни данас к’о и некад зраче\,\nИ помажу болним и невољним\nМолитвама моћним\, добровољним\,\nПред Христовим престолом небесним.\nЧаст и слава Врачима чудесним! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху\, да је Бог створио духовни свет\, а ђаво материјални. На то им одговори Иларион\, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље(Пс. 46\, 7)\, и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23\, 1). Богумили тврђаху\, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола\, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (Јов. 5\, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему\, које су некад биле дате Мојсеју?“ Богумили још тврђаху\, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион\, да кад би тако било\, онда тело Христово не би осећало ни глади\, ни жеђи\, ни умора\, ни страдања\, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку\, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „А шта ћете чинити\, када се јави на небу знамење Сина Човечјег\, Крст Његов\, и када се заплачу сва племена земна\, која нису веровала Крсту?“ И још им рече: „Како говорите\, да је све зло од материје зле\, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:\n2. како Господ отвори срце жене Лидије\, те се крсти она и дом њен. \n\n\n\nБеседа\nо позиву свих хришћана да буду свети\n\nСветима који су у Ефесу. (Еф. 1\, 1) \nСветима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје\, да људи\, не у пустињи\, него у граду\, и то у једном идолском и поквареном граду\, буду свети? И да буду свети људи жењени\, који децу рађају\, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери\, као и светост и чистота живота\, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак\, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога\, што он има један још узвишенији назив за све хришћане\, на име синови\, синови Божји (Гал. 4\, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ\, када нас је научио\, да ословљавамо Бога: Оче наш! \nО браћо моја\, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке\, и апостоле\, и мученике\, и праведнике? Не називамо ли небо светим\, и царство небеско светим? Ко се\, дакле\, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење\, имамо наду и на светост. \nО Боже Свети\, који у светињи живиш и међу светима почиваш\, и свете к Себи призиваш и милујеш\, помози и нама\, да се осветимо\, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\nБеседа\nо Илији пророку\n\nЖив Господ сила\, Бог Израиљев\, пред којим стојим\, неће бити\nових година росе ни дажда докле ја не речем. (I Цар\, 17\, 1) \nСтрашно звуче ове речи за свако смртно уво\, јер их човек изговори\, човек подобострасан нама (Јак. 5\, 17). Ви се питате\, браћо\, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо\, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући\, добићете\, рекао је\, Спаситељ наш (Мат. 21\, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца\, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо\, и низводио огањ с небеса\, и чинио друга чудеса моћна и страшна\, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19\, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава\, сва сила\, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом\, силом страшном\, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог\, да Илија умре\, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња\, целомудрена тела као дете\, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас. \nО Господе Живи\, Боже пророка Твога Илије\, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом\, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kozma-i-damjan-vracevi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kozma-i-damjan-vracevi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261115
DTEND;VALUE=DATE:20261116
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T222349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194622Z
UID:6783-1794700800-1794787199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Акиндин\, Пигасије и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 2. новембар\n15. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Акиндин\, Пигасије\, Анемподист\, Афтоније\, Елпидифор и други с њима\n\nХришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија)\, 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара\, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени\, упита их цар\, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица\, јединосуштна и неразделна\, Отац и Син и Дух Свети\, један Бог“. Цар их удари на велике муке\, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута\, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце“. Када један од мучитеља\, Афтоније\, виде чудо\, како олово кипеће не нашкоди мученицима\, поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!“ За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди\, те зашише у кожане мехове Акиндина\, Пигасија и Анемподиста\, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела\, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана\, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ огњену\, са 28 војника и са мајком царевом\, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Маркијан Кирски\n\nИз града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради\, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска\, према којој је читао Св. Писмо\, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани\, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год. \n\n\n\nСвештеномученик Викторин\, епископ Патавски\n\nМноги држе\, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год. \n\n\n\n\nМученик Акиндин и с њим Пигасије\,\nХрабри Анемподист\, и с њим Афтоније\,\nИ велможа царски Елпидифор нежни –\nСви – жртвени јањци\, јањци белоснежни.\nКазаше се слуге Пресвете Тројице\nИ јавише Христа Сапору у лице.\nМучеништво за њих беше као славље\,\nМилији им Христос но младост и здравље\,\nМилији им Христос но све дворске сласти\,\nМилији им Христос но царске почасти.\nСве што свет им даде за Христа дадоше\,\nБлагородне жртве за Христа падоше\,\nПадоше у сраму\, усташе у сјају\,\nПадоше на земљу\, усташе у Рају.\nЗа цркву на земљи крв своју просуше\,\nУ цркву на небу узидаше душе.\nПрепуни љубави к роду хришћанскоме\nСад се они моле Христу васкрсломе\,\nДа сачува Цркву на земљи од беде\,\nи да је доведе до крајње победе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога\, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу\, и то пробуди у њему савест\, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату\, Милутину\, поче широко делити милостињу\, зидати цркве\, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу\, одевен у грубо вретишче\, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате\, који су их тражили\, и гостили их у својој кући\, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике\, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина\, Пигасија и остале с њима\, наједанпут се он разбеси и онеми\, и не могаше говорити\, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака\, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег\, проговори!“ И одреши се цару језик\, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;\n2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа\, изиђи из ње!;\n3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње. \n\n\n\nБеседа\nо вољи Божјој\, да сви хришћани буду свети\n\nКао што нас изабра кроз Њега прије\nпостања свијета\, да будемо свети и\nправедни пред њим у љубави. (Еф. 1\, 4) \nЈедина црква учи\, и показује\, да је најпре био план света\, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас\, према томе плану\, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега\, -кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу\, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе\, никаква односа\, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење\, дакле\, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас\, Цркву Своју свету\, по угодности воље Своје\, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову\, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин\, нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада\, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету\, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти\, то не зависи само од Божјег избора\, но и од човечје воље и труда. \nО Боже вечни\, Створитељу наш\, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био\, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-akindin-pigasije-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-akindin-pigasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261116
DTEND;VALUE=DATE:20261117
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241114T222606Z
LAST-MODIFIED:20260207T194633Z
UID:6786-1794787200-1794873599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију Св. Георгија - ЂУРЂИЦ
DESCRIPTION:Пролог за 3. новембар\n16. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Акепсим\, епископ Наесонски и други с њим\n\nОсамдесетогодишњи старац Акепсим\, испуњен сваком врлином хришћанском\, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко\, испуњено благодаћу Духа Божјег\, притрча старом епископу\, целива га у главу и рече: „благо овој глави\, јер ће за Христа примити мучење!“ Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији\, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита\, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој\, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.“ После великих истјазања буде бачен у тамницу\, где сутрадан буду доведени и Јосиф\, презвитер и старац од 70 година\, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу\, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу\, и наредише бездушници хришћанима\, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи\, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина“\, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година\, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку\, у Персији\, а за време незнабожног цара Саворија. \n\n\n\nСвети великомученик Георгије\n\nОвога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску\, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога\, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину\, одакле му и мајка родом беше\, и где имаше велико имање\, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана\, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве\, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија\, великомученика Христова. \n\n\n\nПреподобни Илија Египатски\n\nПодвизавао се близу Антиноа\, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом\, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110. години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим\, знајући да њих убацују демони с циљем\, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу“. \n\n\n\n\nГеоргије мучениче\,\nГеоргије победниче:\nО смилуј се сада нама\,\nЗаштити нас молитвама\nПред престолом Христа Бога\,\nНашег Спаса свемоћнога:\nДа се муке не страшимо\,\nДа трпљењем победимо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита\, ударе једне године о празнику на то острво\, те поплене и поробе\, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић\, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година\, и опет дође дан св. Георгија\, тада тужни родитељи\, сходно обичају староме\, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву\, паде по земљи и поче молити св. Георгија\, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима\, држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом\, одкуда и како се обрете он ту\, младић одговори\, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту\, појави се пред њим неки витез на коњу\, узе га к себи на коња\, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;\n2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;\n3. како се земља затресе\, окови окованим спадоше\, и тамничка се врата отворише. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као глави свих светих\n\nДа се све овозглави у Христу што је\nна небесима и на земљи! (Еф. 1\, 10) \nГрех обезумљује\, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши\, којој је глава одсечена\, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу\, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином\, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства\, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света\, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу\, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу\, и све ставивши под Свој ум\, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом\, и са ангелима Божјим\, и друг с другом\, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо\, вели апостол. Што је глава на телесном човеку\, то је ум на човеку духовном\, унутарњем. Ако смо Христови\, дакле\, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима\, једнога тела\, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се\, браћо моја\, пробудимо се за времена. \nГосподе Исусе Христе\, Главо наша Свеумна\, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-sv-georgija-djurdjic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-georgije-djurdjic.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261117
DTEND;VALUE=DATE:20261118
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T214349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194645Z
UID:6860-1794873600-1794959999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јоаникије Велики; свештеномученик Никандар
DESCRIPTION:Пролог за 4. новембар\n17. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јоаникије Велики\n\nОво велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској\, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви\, оградивши стадо своје крсним знамењем\, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску\, где показа чудо од храбрости\, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски\, где се замонаши и сав предаде подвигу\, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година\, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке\, изгонио демоне\, укроћавао зверове\, нарочито имао власт над змијама\, прелазио је преко воде као по суху\, бивао невидљив за људе када је то пожелео\, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див\, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио\, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу\, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац. \n\n\n\nСвештеномученик Никандр\, епископ Мирски и Ермеј презвитер\n\nОбојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију\, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху\, и друге многе муке претрпеше\, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине\, и посла им ангела Свога\, када беху бачени у пећ огњену\, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају\, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте\, кога Господ прославља. \n\n\n\n\nПослужи народ Јоаникије\,\nНарод и књаза са много жара\nПа се повуче од свега\, свега\,\nДа служи слави небесног Цара.\nВелики војник Јоаникије\nЗа веру свету\, за правду чисту\,\nС плачем и трудом пола столећа\nОн се мољаше\, мољаше Христу.\nБогаташ славни Јоаникије\,\nБогат пребогат силом небесном\,\nБорбу вођаше\, псалме појући.\nСа сваком силом мрачном\, прелесном.\nЧудесан светац Јоаникије\,\nЧудеса многа дивна сотвори.\nИменом Христа и силом крста\nДемонске сплетке моћно разори.\nО светче Божји\, Јоаникије\,\nМилост си наш’о у Христа Бога\,\nМилост и за нас испроси грешне\,\nБлагодат свету Духа Светога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМилост је плод вере. Тамо где има праве вере\, има и праве милости. Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира\, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер\, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира\, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија\, она га умоли\, да и он саветује ћерку њену\, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери\, положи руку твоју на моје раме!“ Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу\, да Бог избави девицу од искушења\, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно\, и остаде у манастиру\, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па\, угледав некакву велику змијурину\, притрча јој\, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити\, да би га ујела\, но чим се дохвати до ње\, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18)\, и то:\n1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;\n2. како му рече\, да се не боји но да проповеда јер\, вели\, имам велики народ у овоме граду;\n3. како Павле послуша и оста ту годину и по. \n\n\n\nБеседа\nо наследницима царства кроз Христа Господа\n\nКроз којега и нашљедници постасмо. (Ефес. 1\, 11) \nСве од Господа Исуса Христа\, све кроз Господа Исуса Христа\, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом\, ни с људима\, ни с другим створењима. Он је глава наша\, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре\, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници\, јер умире у њима стари човек\, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује\, онај и наслеђује. Када тело умре\, душа га надживљује; душа\, дакле\, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао\, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива\, тј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја\, помислите\, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство! \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш и Спаситељу наш\, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-joanikije-veliki-svestenomucenik-nikandar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-joanikije-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261118
DTEND;VALUE=DATE:20261119
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T214727Z
LAST-MODIFIED:20260207T194656Z
UID:6863-1794960000-1795046399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобномученик Галактион и Епистима
DESCRIPTION:Пролог за 5. новембар\n18. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученици Галактион и Епистима\n\nРодом из града Едесе у Финикији\, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој\, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу\, упокоји му се добра мајка Левкипија\, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак\, те најпре усаветова Епистиму да се крсти\, а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион\, Галактион у мушки\, а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду\, први на молитви\, први у смирености и послушности\, први у љубави. Из манастира не излажаху\, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење\, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху\, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке\, па ноге\, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља\, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика\, који пострадаше и венце на небу примише 253. год. \n\n\n\nСвети апостоли: Патров\, Ерма\, Лин\, Гај и Филолог\n\nБеху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14\, 16); Лин у Риму (II Тим. 4\, 21)\, Гај у Ефесу (Рим. 16\, 23)\, Филолог у Синопи (Рим. 15\, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово. \n\n\n\nСвети Јона\, архиепископ Новгородски\n\nРођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил\, јуродиви Клопски\, рече му пророчки: „Иванушка\, учи се приљежно\, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду“. И заиста доцније\, по смрти архиеп. Јевтимија\, би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. године и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше\, него напротив\, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије. \n\n\n\n\nГалактион и с њим Епистима\nОставише свет пролазног дима\,\nТела своја страстима распеше\,\nА духом се у небо узнеше.\nСрца бију и Христа спомињу\,\nЉубављу се за Христом распињу;\nАл’ дођоше мучитељске чете\,\nГалактион на муке се крете\,\nЕпистима за њиме појури:\n– Лакше\, брате\, рече му\, не жури!\nКрштена сам ја од твоје руке\,\nПа ме узми са собом на муке!\nИ ако сам\, брате\, недостојна\,\nЗа свог Христа умрети сам вољна. –\nГалактион и с њим Епистима\nОбјавише Христа невернима\,\nУ мукама љутим издахнуше\,\nХристу своме предадоше душе.\nСад у Рају живе с ангелима –\nГалактион и с њим Епистима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШто је сенка према стварности\, и још мање\, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму\, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав\, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими\, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело\, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону\, да када Епистима чу\, да Галактиона одведоше на мучење\, и сама потрча за њим молећи га\, да је не одбацује\, него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу\, Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа\, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу\, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази\, а духовна је љубав трајна. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;\n2. како он метну руке на њих\, и Дух Свети сиђе на њих:\n3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху. \n\n\n\nБеседа\nо узвишењу човека кроз Христа васкрслог\n\nПревише свих поглаварства и власти\,\nи сила\, и господарства\, и свакога имена\nшто се може именовати не само у\nвремену садашњем него и у будућем. И\nсве покори под ноге Његове. (Еф. 1\, 21) \nЕво висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој\, него о човечанској\, није реч о вечном Слову Божјем\, него о Човеку Исусу\, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом\, него и над невидљивим и бесмртним\, превише свих ангелских чинова и небеских власти\, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске\, превише сваког бића створенога\, знаног и незнаног\, и превише сваког имена у оба света\, у материјалном и духовном. Видите ли\, браћо\, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму\, изгнаном из Раја\, и још јасније поновљено Авраму\, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли\, како Господ Саваот поче прослављати род људски\, прославивши човека Исуса\, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави\, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше\, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима“. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси\, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер\, као и апостоли Његови свети\, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17\, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, раван само Оцу Свом и Духу Светом\, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenik-galaktion-i-epistima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/muc-galaktion-i-epistima.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261119
DTEND;VALUE=DATE:20261120
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T214932Z
LAST-MODIFIED:20260207T194726Z
UID:6866-1795046400-1795132799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Павле Исповедник; преподобни Варлам Хутински
DESCRIPTION:Пролог за 6. новембар\n19. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Павле Исповедник\, патријарх Цариградски\n\nКада блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи\, питаху га ожалошћени верни\, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира\, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати\, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена\, изберите Македонија“. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима\, и не би право цару Констанцију\, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен\, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим\, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе\, би Павле враћен на свој престо\, али кад умре цар Констанс\, аријевци дигоше главу\, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле\, служећи једанпут св. Литургију\, би нападнут од аријеваца и удављен омофором\, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград\, а 1236. год. у Венецију\, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.). \n\n\n\nПреподобни Варлам Хутински\, чудотворац\n\nРођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове\, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац\, прозирући у тајне људске\, изгонећи духове нечисте\, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан\, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди\, да ако би уз пут и скончао\, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу\, и однеше га мртва у манастир\, где оживе\, и устаде\, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди\, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати\, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши\, да побегне из храма\, и у хитњи заборави свој штап\, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих. \n\n\n\nСпомен падања пепела из ваздуха\n\nОво се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. \n\n\n\n\nГоспод наш је милост и доброта сушта\,\nНо због греха људских страдања попушта:\nПоплаве\, болести\, потресе и суше\,\nСтрахоте и муке на тела и душе.\nКо не види Оца када даре нуди\nНек Судију види кад праведно суди.\nУ Судије страшног много слугу има\,\nЗа људско спасење Он се служи свима\,\nЗемља даје трње\, змије и зверове\,\nА небо поплаве\, муње и громове\,\nЗли ветрови болест\, сунце жар и таму\,\nЊива – или жито или празну сламу.\nКолико дарова за верне спремљених\nТолико бичева за злобне сплетених.\nАдамова поља блага роса роси\nА Содом и Гомор мач пламени коси.\nИзнад других твари Бог љуби човека\,\nЗато много прашта\, зато дуго чека.\nНо кад се и Божје стрпљење преврши\nМесто росе тада огањ своје врши. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад Бог може извести воду из камена ради утехе људима\, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом\, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака\, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени\, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви\, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео\, и падаше као киша од вечера па до поноћи\, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан\, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела\, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју\, и то као ублажену казну Божју\, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане\, ко зна\, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских\, те је казна врло ублажена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19)\, и то:\n1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;\n2. како су болесници сви оздрављали\, и зли духови из лудих бегали;\n3. како се обистинила реч Спаситеља\, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14\, 12).
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-pavle-ispovednik-prepodobni-varlam-hutinski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pavle-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261120
DTEND;VALUE=DATE:20261121
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T220042Z
LAST-MODIFIED:20260207T194738Z
UID:6869-1795132800-1795219199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јарон и св. 33 мученика у Мелитини; преподобни Лазар
DESCRIPTION:Пролог за 7. новембар\n20. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јерон с дружином\n\nРођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике\, која беше слепа. Беше Јерон врло ревносан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску\, него истуче и отера оне\, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку\, и јер тешко му беше и помислити\, да ће као војник бити принуђен\, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу\, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „ево\, Јероне\, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога\, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу.“ И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину\, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене\, молећи их да нико не отпадне но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа\, само један рођак Јеронов\, по имену Виктор\, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука\, по том би шибан и различно мучен\, док најзад не би\, заједно са осталима\, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем. Да споменемо и по имену ове чесне мученике\, чија су имена уписана у Књигу Живота: Исихије\, Никандр\, Атанасије\, Мамант\, Варахије\, Калиник\, Теоген\, Никон\, Лонгин\, Теодор\, Валерије\, Ксант\, Теодул\, Калимах\, Евгеније\, Теодот\, Острихије\, Епифаније\, Максимијан\, Дулкитије\, Клавдијан\, Теофил\, Гигантије\, Доротеј\, Теодор\, Кастрихије\, Аникит\, Темелије\, Евтихије\, Иларион\, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани\, а доцније над њом подиже цркву у име св. Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада св. Јерон са дружином 298. год.\, и пређе у славу Христову. \n\n\n\nСвета мученица Тесалоникија са Авктом и Таврионом\n\nОва девица беше кћи некога жреца идолског Клеона\, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина\, Авкт и Таврион\, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери\, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И бише љуто мучени и за Христа посечени. По том Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у Македонском граду Амфипољу\, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим. \n\n\n\nПреподобни Лазар Галасијски\n\nСтуб од светлости јавио се над кућом\, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама\, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској\, и подвизавао се на столпу као столпник. Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност\, крајем XI столећа. \n\n\n\n\nТамнице су необични двори\,\nУ тамници свети Јерон збори:\n– Браћо моја\, тридесет другова\,\nДржите се Божијега слова\,\nБожијега слова и закона;\nГле\, змија се подигла искона\,\nДа вас својим обаја погледом!\nДа јој у ад следујете следом.\nНе дајте се\, браћо правоверна\,\nО почујте ви Јерона смерна!\nСве што змија вама обећава\,\nПролазно је к’о зелена трава.\nПоднесите муке мужествено\,\nНе дајите вечно за времено\,\nДанас\, сутра\, па ће и смрт стићи\,\nНа Суд Божји сваком ваља ићи.\nБлаго оном ко се не постиди\,\nКад пред собом свог Судију види\,\nА још више ко покаже Њему\nКрв за Њега своју проливену\,\nРане своје за Његово име –\nТај ће вечно царовати с Њиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма у животу тренутака одлучних\, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо\, кад је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано. Са св. Јероном беше ухапшен и неки његов рођак Виктор. Уочи дана мучења убоја се Виктор предстојећих мука\, па оде надзорнику тамничком\, и умоли га да избрише његово име из списка оптужених\, и да га пусти\, обећавши му за то дати земљу своју. Надзорник га избриса и пусти. Но враћајући се дома Виктор изненадно умре\, – умре природном смрћу истовремено кад и св. Јерон са дружином на мукама за Христа. И тако Виктор пропусти улудо одлучан тренутак\, изгуби земљу своју\, изгуби пријатеље своје\, и изгуби оба живота\, земаљски и небески. А Јерон у том одлучном тренутку доби све. – О тело Викторово нико се није грабио\, док су се о тело Јероново многи грабили. Када хришћани потражише од кнеза главу Јеронову\, кнез потражи за њу онолико злата\, колико је тешка. Хрисантије неки\, богат и благочестив\, плати толико злата за чесну главу мученикову. Антоније и Матронијан пак скрише од кнеза одсечену руку Јерона светога и однеше је Јероновој слепој мајци Стратоники. Узе мајка руку сина свога и горко ридаше: „о љубезни сине мој\, ја те родих цела\, а сад само један део тебе имам!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам опаку силу духа злог над оним који Њему служе (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како седам Јевреја покушаше да и они\, слично Павлу\, изгоне духове из људи за добит;\n2. како им зли дух одговори: Исуса познајем\, и Павла знам\, али ви ко сте?\n3. како човек са злим духом скочи на њих и хтеде их удавити. \n\n\n\nБеседа\nо тамним путовима човечанства пре и мимо Христа\n\nНегда ходисте по вијеку овога\nсвијета\, по књазу власти ваздушне\,\nпо духу који сад дејствује у синовима\nпротивљења. (Еф. 2\, 2) \nТо је све један исти пут – пут у пропаст. По вијеку овога свијета значи по стремљењу греховном; по књазу власти ваздушне значи по вољи старешине оних демона\, који у ваздуху обитавају; по духу који сад дејствује у синовима противљења значи\, да тако како сад живе богопротивници и богоборци\, живљаху сви људи пре Христовог доласка\, па и они којима апостол пише посланицу. Каква је то власт ваздушна\, браћо? То је чин злих духова\, који се налазе у непрестаном колебању у ваздуху. Они чине ваздух тлетворним\, и они заустављају душе умрлих које узлазе к небу. Они саблажњавају дух човеков на свако зло; они га драже на сваки грех; не приморавају\, јер на то немају силе – него само саблажњавају и драже. На незнабошце они су дејствовали јаче и непосредније него на народ Израиљски. На незнабошце пали су били као рој мува на лешину\, а на Израиљ дејствовали су издалека саблажњавајући и дражећи. Јер су стајали даље од Израиља због имена Божјег\, које је ту чувано и изговарано. Христос Господ их је све разбио\, и ишчупао им отровну жаоку\, тако да су они остали само као празна страшила\, као бедне непостојане сенке\, које ишчезавају намах при помену имена Христова или при знамењу крста Христова. \nО Господе Исусе\, војводо наш и ослободитељу наш\, помози нам живети у слободи Твојој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jaron-i-sv-33-mucenika-u-melitini-prepodobni-lazar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jeron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261121
DTEND;VALUE=DATE:20261122
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T220344Z
LAST-MODIFIED:20260207T194750Z
UID:6872-1795219200-1795305599@stsavanyc.org
SUMMARY:САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. новембар\n21. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне\n\nАнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23\, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор\, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора\, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских\, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит\, ученик апостола Павла\, онога апостола\, који се уздигао до у треће небо\, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими\, многоочити Херувими и богоносни Престоли\, Господства\, Силе и Власти\, Начала\, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана\, Луцифер\, отпао од Бога\, и повукао собом у пропаст један део ангела\, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ\, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат\, свјат\, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5\, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије\, једнодушност и љубав\, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима\, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља\, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили\, јавно или тајно\, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова\, и пред свима њима објавиће се дела\, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин. \n\n\n\n\nНебесни архистратизи\,\nШто гледате нас у бризи\,\nКрилима нас закрилите\,\nСилом својом оградите.\nБожјом силом оружани\,\nБожјом славом увенчани\,\nВи пламени мач носите\,\nЗле демоне да косите.\nХитро\, хитро као зраци\,\nВи летите на облаци\,\nНа облаци материје\,\nГде се бој за Бога бије.\nБез умора и без санка\nВи лебдите без престанка\nНад људима и тварима\,\nНад безбројним мировима.\nЗа вама су војске силне\,\nВојске чедне и умилне.\nАнгели су војска ваша\nИ по Творцу браћа наша.\nВојсковође моћног неба\,\nВодите нас куда треба –\nКа престолу Свевишњега\nШто нас створи из ничега. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма\, које из Св. Предања\, црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила\, и то: Михаила\, Гаврила\, Рафаила\, Урила\, Салатила\, Јегудила\, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода\, који у десној руци држи копље\, којим попире Луцифера\, сатану\, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји\, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих\, нарочито тајне боговаплоћења\, и свих осталих тајни\, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра\, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју\, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје\, или Бог исцелитељ (Тов. 3\, 17; 12\, 15.). Изображава се: десном руком води Товију\, који носи рибу ухваћену у Тигру\, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3\, 1; 5\, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца\, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5\, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим\, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан\, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4\, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли\, које човека уздижу к Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20)\, и то:\n1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;\n2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја\, и беше мртав;\n3. како Павле сиђе\, загрли га и поврати му живот. \n\n\n\nБеседа\nо томе како Христос оживе људе грехом умртвљене\n\nИ нас који бијасмо мртви од грехова\nоживље с Христом. (Еф. 2\, 5) \nБог прво Христа оживе\, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних\, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава\, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас\, који пре бијасмо мртви од грехова\, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским\, изнад целокупног света безтелесних духова. Није\, браћо\, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари\, него због једне сасвим необичне и велике\, превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави\, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти\, славу место срама\, приближеност Богу место удаљености\, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима. \nО Господе\, хвала Ти\, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-sv-arhangela-mihaila-arandjelovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-mihail.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261122
DTEND;VALUE=DATE:20261123
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T220654Z
LAST-MODIFIED:20260207T194802Z
UID:6875-1795305600-1795391999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Онисифор и Порфирије; свети Нектарије Егински
DESCRIPTION:Пролог за 9. новембар\n22. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Онисифор и Порфирије\n\nОва два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома\, а затим жежени на леси железној\, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде\, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу. \n\n\n\nПреподобни Јован Колов\n\nУбраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали\, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом\, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу\, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва\, а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном\, кад су се он и Пајсије разговарали\, какав начин подвига да предузму\, јави им се ангел Божји\, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге\, а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди\, да залева једну суву мотку\, забодену у земљу\, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године\, из дана у дан\, док заиста\, по Божјој сили\, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета\, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!“ Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога. \n\n\n\nПреподобна Матрона Цариградска\n\nИз Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном\, те одбегне\, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом\, то је она била принуђена да промени многа места\, као Емесу\, Синај\, Јерусалим\, Бејрут\, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 година. Живела свега 100 година\, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога\, 492. године. \n\n\n\nПреподобни Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит\n\nСрби по происхођењу\, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије\, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре\, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара\, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа. \n\n\n\nСвети Симеон Метафраст\n\nДаровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима\, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију\, он се врати у Цариград\, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља\, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро. \n\n\n\nПреподобна Теоктиса Пароска\n\nРођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку\, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу\, Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм\, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год. \n\n\n\n\nСветитељ Симеон\, Метафраст прозвани\,\nОн посвети цркви талант богодани\,\nОн љубљаше свеце\, Божије другове\,\nИ описа дивно подвиге њихове\,\nПодвиге у духу\, подвиге у телу\,\nПодвиг мисаони и подвиг на делу.\nОн друг веран беше другова Божијих\,\nОд свих људи у свету Богу најмилијих.\nОн љубљаше оне које и Бог љуби\,\nКроз то љубав своју ка Богу удуби.\nОд љубави к Богу Симеон засија\,\nИ к’о ћилим везен исписа Житија\,\nПоколења нова на све четир’ стране\nДуше своје дивним витештвом да хране\,\nГледећи примере витештва светачког\nСледећи стопама учења отачког.\nО диван је Бог наш посред светитеља\,\nО диван је Господ – Створитељ ангела. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле дугог растанка са својим другом Пајсијем\, посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог\, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем“. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим“. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена\, но блудница\, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени\, да ће је узети себи за жену\, ако му се обећа\, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се\, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу\, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора\, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.“ \nСв. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа\, њени љубавници – страсти\, кнез – Христос\, унутрашња одаја – небеска обитељ\, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу\, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му\, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;\n2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри. \n\n\n\nБеседа\nо спасавајућој благодати\n\nБлагодаћу сте спасени. (Еф. 2\, 5-8) \nКо може појмити и признати\, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу Божјом – ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај\, ко је појмио и видео\, с једне стране бездну смрти и трулежи\, у коју је човек грехом био низвргнут\, и с друге стране висину части и славе\, на коју је човек уздигнут у царству небеском\, у свету бесмртном\, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи\, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу\, из јаме у јаму\, док најзад\, не паде у једну предубоку јаму\, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше\, да му је ту крај\, наједанпут неко стаде више јаме\, пусти дуг конопац детету и викну му\, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син\, који узе дете\, опра га и одену га\, и одведе га у свој двор\, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа\, и што се држало за коноп. Чиме је\, дакле\, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку\, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми\, браћо\, и памтимо\, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти\, и дарован нам је живот у двору Бога нашега. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-onisifor-i-porfirije-sveti-nektarije-eginski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onisifor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261123
DTEND;VALUE=DATE:20261124
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T221017Z
LAST-MODIFIED:20260207T194813Z
UID:6878-1795392000-1795478399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Олимп\, Ераст\, Родион и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 10. новембар\n23. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Олимп\, Ераст\, Кварт\, Родион\, Сосипатер и Терције\n\nБеху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту\, и то: Родион 8. априла\, Сосипатер 28. априла\, а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада\, пострадаше и они\, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске\, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше\, победници бише\, и венцима се славе увенчаше. \n\n\n\nСвети мученик Орест\n\nИз града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше\, да се одрекне Христа и поклони идолима\, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога\, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме“. За то би бијен много\, па струган и трзан\, па опаљиван врелим гвожђем\, па најзад бачен у тамницу\, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза\, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.“ Тада нареди кнез\, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених\, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу\, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце\, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане\, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу. \n\n\n\nСвети Нон\, епископ Илиопољски\n\nБеше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру\, због чега би изабран за епископа 448. год.\, на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу\, где остане до смрти\, наиме до 471. год.\, када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија\, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар). \n\n\n\n\nМлади Орест младост не пожали\,\nПред судијом Христом се похвали\,\nЖивим Богом\, јединим и светим\,\nЗа род људски на Крсту Распетим.\nОрест свети\, шибан по плећима\,\nНаруга се мртвим идолима;\nОрест дивни на огњу спаљиван\,\nРосом Духа Божјег прохлађиван.\nУ ноге му чавле ударише\,\nСве му тело ранама покрише;\nДухом силан Орест се мољаше.\nБлагодарност Богу одаваше\,\nШто га мука таквих удостоји\,\nШто га себи за сина посвоји.\nО Оресте\, Божји угодниче\,\nИ за Христа храбри мучениче\,\nПомози нам до последњих дана\,\nПомози нам твојим молитвама\,\nИ ми чесно живот да кончимо\,\nРаја с тобом да с’ удостојимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПречудни путеви Божјег Промисла показали су се у једном изузетном и чудесном догађају у манастиру Дохијару\, у време блаженог Неофита\, синовца св. Јевтимија. Када по смрти Јевтимијевој Неофит отпоче зидати нову и већу цркву св. Николају чудотворцу\, нестаде му средстава\, и он се поче молити Богу за помоћ. И Бог му поможе на један чудесан начин. Према Дохијарском манастиру лежи полуострво Лонгос или Сика. На том острву имаше Неофит један омањи метох\, близу кога налазио се један кип човечји од камена. На том кипу стајало је написано: „ко мене удари у главу\, наћиће много злата“. Многи су ударали кип у главу\, но нису ништа нашли. Пошље Неофит неким послом манастирског послушника Василија. Овај Василије једног дана стајао пред статуом и чудио се тајанствености онога натписа. У том сунце се роди; и статуа баци своју сенку према западу. Василије узе камен и удари главу сенке\, и ту поче копати\, и нађе котао пун златних новаца. Одмах отрчи и јави игуману Неофиту. Игуман одреди тројицу чесних монаха\, да иду с Василијем на манастирској лађици и донесу злато. Оду\, дакле\, ови монаси\, натоваре злато на лађицу и пођу обратно. Но кад су били на мору\, ђаво им утисне у главу мисао\, да се дочепају тог злата сами за себе. И она тројица чесних монаха\, прелештени ђаволом\, вежу Василија конопом\, обесе му камен о врат\, и баце га у море. Кад је Василије пао на дно мора\, на једанпут му се јаве архангели Михаил и Гаврил као два светла младића\, узму га\, пренесу у Дохијарску цркву и метну у га у закључану цркву пред царске двери. Сутрадан када монаси уђоше у цркву\, нађоше Василија везана где лежи пред олтаром. Игуман га испита и сазна чудесан догађај са њим. У том стигоше и она три монаха\, који видевши Василија жива беху као громом поражени. Њих игуман достојно казни\, а злато узе и доврши цркву\, но не посвети је св. Николи него св. архангелима Михаилу и Гаврилу. Ето зашто се стара Јевтимијева црква у Дохијару назива црква св. Николе\, а нова пак св. архангела Михаила и Гаврила. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно спасење Павлово од змије (Дела Ап. 27)\, и то:\n1. како Павле зграби грања и баци на огањ;\n2. како отровна змија искочи из огња и ухвати му се за руку;\n3. како он отресе змију и не би му ништа. \n\n\n\nБеседа\nо Једином миру и измиритељу\n\nЈер је он мир наш који обоје састав уједно. (Еф. 2\, 14) \nИзмеђу Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан\, који нико од смртних није могао испунити и поравнати. Господ Христос једини могао је то учинити\, и Он је то учинио. Оно што је било удаљено Он је приближио и спојио. Чиме? Крвљу Својом. Наиме Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу\, од које су људи узимали и Богу (односно боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова. Даље\, крв животињска делила је Израиљце и незнабошце\, и по месту где је приношена\, и по божанству коме је приношена\, и по врсти животиње која је приношена\, и по начину како је приношена. Сада је крв Христова пречиста дошла на место све оне крви\, и ова крв Христова уједињава\, збратимљава Израиљце и незнабошце. И једни и други постају крвна браћа\, као што смо и ми сви верни крвна браћа\, због крви Христове\, којом се искуписмо од клетве и којом се и сада хранимо. Међустење ограде\, која је делила и растављала\, Он разори\, и састави руке и срца Израиљаца и незнабожаца. Чиме? Тијелом Својијем. То јест: живом истином\, ваплоћеном истином у Себи. Сен законска замењивала је истину код Израиљаца а басне код незнабожаца. Обоје то Он удаљи и показа живу истину у телу. И свет виде и обрадова се. \nО Господе Исусе Христе\, преблаги Искупитељу наш\, уједини срца нас верних Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-olimp-erast-rodion-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-olimp.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261124
DTEND;VALUE=DATE:20261125
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T221319Z
LAST-MODIFIED:20260207T194902Z
UID:6881-1795478400-1795564799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Мина; свети краљ Стефан Дечански - Мратиндан
DESCRIPTION:Пролог за 11. новембар\n24. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Мина\n\nМисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина\, као истинити хришћанин\, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима\, те напусти и војску\, и град\, и људе\, и све\, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији\, па се спусти у град\, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога\, а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога\, неки Пирос\, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир\, име ми је Мина\, био сам официр\, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога\, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.“ Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га\, стругаху гвозденим четкама\, опаљиваху свећама\, и мучаху разним другим мукама\, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ\, да га не би хришћани узели\, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише\, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени\, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. године и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота\, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао\, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу\, да помогне вернима или да казни неверне. \n\n\n\nСвети мученик Стефан Дечански\, краљ Српски\n\nСин краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен\, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу\, и показао му његове очи рекавши: „Стефане\, не бој се\, ево твојих очију на моме длану\, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом\, кротошћу и благочешћем\, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем\, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански\, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости\, благородства и самопожртвовања\, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век\, и као мученик скончао 1336. год.\, примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља\, коме је верно послужио. \n\n\n\nСвети мученици Виктор и Стефанида\n\nВиктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави\, да је и она хришћанка. Виктор би посечен\, а Стефанида растргнута\, будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме. \n\n\n\nСвети мученик Викентије ђакон\n\nИз Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа\, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена. \n\n\n\nПреподобни Теодор Студит\n\nЗнаменити игуман Студијског манастира\, велики страдалник за иконе\, мудри устројитељ манастирског живота\, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје. \n\n\n\nСвети Урошица\, кнез Српски\n\nСин краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло. \n\n\n\n\nМучен и прогоњен свети краљ Дечански\nМуке и гоњења поднесе хришћански\,\nИ кад се чињаше од свију побеђен\nОн победник беше\, силан\, неповређен.\nСвог оца победи дугом трпљивошћу\,\nА Кантакузена дубоком мудрошћу.\nСимониду јетку победи ћутањем\,\nА Шишмана цара богопоуздањем.\nОд свог Силног сина он силнији беше –\nУвек су силнији они што не греше.\nЗемаљска се сила свршава без сјаја\,\nА небеској сили нигде нема краја.\nСтефан краљ Дечански\, кротак и умилан\,\nОд небеске силе он бејаше силан\,\nОд Христа му беше и сила и слава\,\nОд Христа му живот\, престо и држава.\nТо увиде Стефан\, и то исповеди\,\nЗато све душмане на крају победи.\nПомоли се за нас\, о чудесни краље\,\nДа нам Бог спасење и милост пошаље. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ\, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци\, који су Словене иначе сматрали варварима\, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена. Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова\, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме\, краљу\, о другом Јову?“ рече му игуман\, „буди уверен\, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“. Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца\, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим\, да би тамо под тешким подвигом монашким\, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао\, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова\, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду\, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох\, Господе\, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну моћ исцелења у апостола Павла (Дела Ап. 28) и то:\n1. како Павле помоли се и метну руке на оца Поплијева\, и исцели га од срдобоље;\n2. како и многе друге у том месту тако исцели. \n\n\n\nБеседа\nо Творцу новог човека\n\nДа оба сазида собом у једног новог\nчовека творећи мир. (Еф. 2\, 15) \nДошавши на земљу човекољубиви Господ дошао је свима људима а не само некима. Јевреји су очекивали Месију\, Он је дошао као Месија. Незнабошци су очекивали Искупитеља\, Он је дошао као Искупитељ. Он је дошао с подједнаком љубављу и Јеврејима и незнабошцима. Трећега није никога ни било на земљи осим Јевреја и незнабожаца. Јевреји су једини у свету веровали у једнога Бога; незнабошци су се клањали идолима. Но и Јевреји су били помрачили веру своју безакоњима својим\, те нису знали ништа. И тако по незнању били су се изједначили и Јевреји и незнабошци. А по готову и по греховном проклетству\, које је од Адама бременило црну земљу. Као што стари Адам није припадао само Јеврејима него и незнабошцима\, јер су и једни и други произашли из њега\, тако ни Нови Адам није припадао само једнима од њих него обојима\, јер је спасао обоје. Господ Исус није се могао приволети ни царству Јеврејском\, тј. царству празног законског формализма\, нити пак царству Јелинском (односно незнабожачком уопште)\, тј. царству натуралистичких басни и демонских бајања и врачања. Но Он је узео оба болесника\, и оба исцелио. Оба је исцелио и сазидао у новог човека. А то је Црква Божја. Тако је Господ упразнио и одбацио и Јеврејство и Јелинство\, и саздао Цркву Своју свету. \nО Господе Исусе\, свеблаги и свемудри\, све је добро и све је мудро изнад речи што си учинио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-mina-sveti-kralj-stefan-decanski-mratindan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-mina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261125
DTEND;VALUE=DATE:20261126
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T221527Z
LAST-MODIFIED:20260207T194915Z
UID:6884-1795564800-1795651199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Милостиви; преподобни Нил Синајски
DESCRIPTION:Пролог за 12. новембар\n25. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Милостиви\n\nПатријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир\, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости\, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства\, говорио је он\, не тражи га у крви него у добродетељи\, јер то је право благородство.“ Сви свети одликовали су се милосрђем\, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: Ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5\, 23-24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове\, приђе томе клирику\, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком\, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина\, па ће рећи владици\, да пожури у цркву на службу\, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати\, ако ја њу не послушам?“ И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења\, 620. год.\, и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград\, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург. \n\n\n\nСвети пророк Ахија\n\nИз Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом\, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11\, 29). \n\n\n\nПреподобни Нил Синајски\n\nБио најпре префект у престоници\, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом\, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир\, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. године у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних\, и против њих је нужна молитва“. \n\n\n\nПреподобни Нил Мироточиви\n\nРодом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу\, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца\, те се у молитви пожали на свога духовног оца\, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу. \n\n\n\n\nСвети Нил Синајски монасима збори:\n– Исусово име у срцу говори!\nСрце своје вежбај у незлобивости\,\nТело у чистоти и уздржљивости.\nАко си увређен\, претрпи увреду\,\nТако ће увређач осетит’ позледу.\nПлачи за грешником и кад напредује:\nОн у сусрет правди вечитој путује.\nАко трпиш беде\, оне теби служе\,\nТа беде су трње\, на ком расту руже.\nКад се Богу молиш\, пријатност не проси\,\nНо проси што души користи доноси.\nСмрти се не плаши\, ал’ чекај смрт тела;\nПре стида од људи стиди с’ од ангела.\nКлони с’ искушења и сам га не тражи\,\nНо кад само дође\, јунак се покажи;\nКо се благим Христом често причешћује\,\nХристос к’о у храму у њему станује\,\nСа људима мало и ретко говори\nА са Богом често\, и све чешће збори.\nТако Нил Синајски монахе учаше\,\nИ све речи своје делом сведочаше. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМногим светим људима и женама откривено је раније\, кад ће умрети и променити животом. То је велики дар неба. Но не чекајући овај дар ми недостојни треба сваки дан покајањем да се готовимо за исход. Од људи се може и побећи а од Бога никад. Када св. Јован Милостиви бегаше од Персијанаца из Мисира\, јави му се на лађи неки светао муж са златним скиптром у руци и рече му: „Цар царева призива те к Себи“. Јован разумеде ове речи и поче се приготовљавати за смрт\, која ускоро и наступи. Св. краљу Стефану Дечанском јављао се чешће омиљени му светитељ Николај\, па му се он јавио и пред смрт и рекао му: „Стефане\, приготови се за свој исход\, скоро ћеш предстати Господу“. По милосрђу ова два светитеља били су врло слични. Од неизмерног блага\, којим је Јован располагао као патријарх при цркви Александриској\, он је на самрти имао само трећину једног динара\, и то је наредио да се да сиромасима. А када Дечански беше у манастиру Пантократору у Цариграду\, посла му тајом неки милостиви великаш српски знатну суму новаца: „благодарим добром господину за љубав“\, одговори Стефан доносиоцу\, „но учиниће ми већу радост\, ако новац\, намењен мени\, буде он раздавао сиромасима“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам храброст апостола Павла (Дела Ап. 28.)\, и то:\n1. како он две године сеђаше у оковима у Риму;\n2. како слободно проповедаше Јеванђеље незнабошцима и Јеврејима не бојећи се никога;\n3. како га од проповедања Христа не може одвратити ни оков\, ни тамница\, ни сама смрт. \n\n\n\nБеседа\nо томе како туђинци посташе чељад у дому\n\nТако дакле више нијесте туђи и\nдошљаци него сажитељи светитеља и\nдомаћи Богу. (Еф. 2\, 19) \nПре доласка Христа Господа изгледало је\, да су само Јевреји блиски Богу а незнабошци даљни. У самој ствари и Јевреји и незнабошци подједнако су били удаљени од Бога и од истинског богопоштовања. Тада дође Он\, Христос Спаситељ\, и благовести мир вама\, даљнима и блискима\, и још кроз то приведе обоје\, тј и Јевреје и незнабошце\, у једноме духу ка Оцу. У новој твари\, или новом човеку\, или цркви Божјој\, један је дух; и свак ко ступа у цркву Божју прима тога духа\, тако да ма колико да се повећава број чланова цркве\, увек остаје исти један дух Божји; и ма колико народа и племена и раса да ступе у цркву Божју\, дух се не мења\, но остаје вазда за вазда један и исти дух. Ето зашто ви незнабошци нисте туђи и дошљаци у цркви\, ко као и сви остали чланови цркве сажитељи светитеља и домаћи Богу. Јер црква је на светости заснована\, и њен камен темељац јесте Светац над светцима\, и према плану сви чланови њени треба да су свети. Светима се називају и сви они\, који живеше пре Христа но очекиваше Христа и надаше се у Њ\, као и они који живеше после Христа признавајући Христа као Господа Сина Божјег\, као Спаситеља\, Искупитеља\, Васкрситеља и Судију. Грех дели и отуђује од Бога. Но кроз Христа Господа деоба и отуђеност ишчезе\, и сви верни били они пређашњи Јевреји или незнабошци посташе домаћи Богу. Све због и кроз Господа Исуса Христа. О браћо моја\, Господ Христос нам је даровао нешто више и драгоценије од овог живота – даровао нам је мир и пријатељство с Богом. А ово је веће и драгоценије од живота у отуђености од Бога. \nО Господе Исусе Христе\, Миротворче и Миродавче\, одржи нас до краја у миру с Богом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-milostivi-prepodobni-nil-sinajski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-milostivi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261126
DTEND;VALUE=DATE:20261127
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T221810Z
LAST-MODIFIED:20260207T194926Z
UID:6887-1795651200-1795737599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јован Златоусти
DESCRIPTION:Пролог за 13. новембар\n26. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Златоуст\n\nПатријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског\, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“\, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу\, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше\, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости\, подвига и силе речи\, би Јован изабран\, по жељи цара Аркадија\, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком\, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави\, завидљивци га омрзоше\, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године\, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар\, као и св. муч. Василиск (22. маја)\, у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи\, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви\, а тело у Ватикану у Риму. \n\n\n\nСвети мученици Антонин\, Никифор\, Герман и Манета\n\nПрва тројица видевши један пут\, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром\, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске\, у којој се ово и догоди\, Фирмилијан\, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана\, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима\, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога. \n\n\n\nПреподобни мученик Дамаскин\n\nРођен у Галати у Цариграду\, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално\, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега\, и он оде у Св. Гору\, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва\, ради очишћења греха\, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама\, крстити се и викати Турцима\, како је њихова вера лажна\, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице. \n\n\n\n\nЦрква слави светога Јована\,\nЗлатоуста Богом дарована\,\nХристовога великог војника\,\nШто је цркви и понос и дика.\nДубокога и срца и ума\,\nА на речи харфа златоструна\,\nОн порони у дубине тајни\,\nИ улови бисер звездосјајни;\nОн се диже небу у висине\,\nИ објасни божанске истине;\nИсторији сагледа дужину\,\nСву је даде Божијему Сину\,\nОн нам откри греховне ужасе\,\nИ врлине што човека красе;\nПоказа нам најмилије тајне\,\nИ све сласти Раја милобајне.\nЈеванђелист\, тумач Јеванђеља\,\nИ носилац духовног весеља\,\nК’о апостол ревнова за Христа.\nНи уз какву неправду не приста;\nК’о мученик он прими мучење\,-\nМучење је залог за спасење –\nХристов слуга показа се прави\,\nЗато црква Златоуста слави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКазна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима\, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди\, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести\, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше\, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила\, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице\, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године\, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда\, – награда какву само Бог може дати. Аделтије\, епископ Арабски\, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу\, по смрти Златоустовој мољаше Бога\, да му јави\, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе\, и виде јуношу светла\, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе\, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја\, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори\, да му је жао\, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу\, јер он је код Божјег престола\, заједно са Херувимима и Серафимима.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно створење света (Постања 1.)\, и то:\n1. како Бог у почетку створи небо и земљу;\n2. како земља би без вида и устројства;\n3. како се Дух Божји носаше над водом. \n\n\n\nБеседа\nо темељу и о камену крајеуголном\n\nНазидани на темељу апостола и\nпророка\, гдје је камен од угла сам Исус\nХристос. (Еф. 2\, 20) \nТемељ апостола и пророка то је\, браћо\, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен\, који везује пророке и апостоле\, и држи их уједно\, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему\, налазе смисао у Њему\, окрећу се око Њега\, надахњавају се Њиме\, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека\, у једно бесмртно тело\, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем\, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања\, тицало се то појединог човека\, или породице\, или народа\, или свуколиког рода човечјег\, или садашњости\, или прошлости\, или будућности\, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању\, као што је Он глава у телу цркве Божје. \nО Господе Исусе Христе\, стено спасења нашега\, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jovan-zlatousti/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-zlatousti.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261127
DTEND;VALUE=DATE:20261128
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T222001Z
LAST-MODIFIED:20260207T194953Z
UID:6890-1795737600-1795823999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип (Божићне покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 14. новембар\n27. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Витсаиде крај језера Галилејског\, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1\, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити\, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски\, који се устреми на Филипа да га бије\, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики\, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се\, нарочито исцелења болних\, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом\, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина\, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету\, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија\, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. године у време цара Дометијана. \n\n\n\nСвети Григорије Палама\, архиепископ Солунски\n\nОтац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник\, и као богослов\, и као јерарх\, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица\, св. Јован Богослов\, св. Димитрије\, св. Антоније Велики\, св. Златоуст\, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година\, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну\, где се налази и красна црква његовог имена. \n\n\n\nСвети Јустинијан\, цар Византијски\n\nПореклом Словенин\, вероватно Србин\, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино\, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова\, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји“ која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. \n\n\n\n\nЈустинијан велики и славни\,\nВитез крста и цар православни\,\nХрам подиже Божије Мудрости\nДа потраје до прага вечности\,\nДруго сунце – на земљи да сјаји\,\nДа се њиме греју нараштаји\,\nИ клањају Ваплоћеном Слову\,\nДа познаду красоту Христову\,\nЦарства Божјег безмерну висину\,\nУз висину безмерну дубину\,\nУз дубину безмерну ширину\,\nУз ширину безмерну дужину.\nКао сунце усред летњег дана\nЗасја круна цар-Јустинијана\,\nЗасја круна слуге Божијега\,\nПо мудрости понајмудријега\nА по сили понајсилнијега\,\nЈош по вери понајвернијега.\nО велики православни царе\,\nТвоје цркве никада не старе\,\nТвоја вера још се светом блиста\,\nТо је блесак православног Христа\,\nСвети царе Христу се помоли\,\nДа та вера времену одоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Григорије Палама много је научио кроз небеска откровења. Када је он провео три године на безмолвију у једној келији Св. Лавре\, требало је да изађе међу људе и користи људима својим сабраним знањем и искуством. То му Бог стави до знања кроз једно ванредно виђење. Једнога дана као у полусну виде Григорије самога себе где држи у рукама суд препун млека\, но толико препун\, да се преливаше\, али постепено млеко се претвори у вино\, које се такође преливало преко ивица суда и квасило његове руке и хаљине. Тада му се јави светли младић и рече му: „зашто не би дао и другима од тога дивног пића\, које тако траћиш без пажње? Или ваљда не знаш\, да је то дар Божје благодати?“ На то Григорије одговори: „али ако у данашње време нема никога ко осећа потребу у таквом пићу – коме дати?“ Тада му младић рече\, да било не било жедних за такво пиће\, он је обвезан испунити свој дуг и не пренебрегавати даром Божјим. Млеко је протумачио Григорије као обичну поуку маси народној о моралном животу и владању\, а вино као науку догматског карактера. – Други пут Григорије се затворио био у једном манастиру и ту писао своја Начела Православља. У очи дана св. Антонија Великог позову га монаси на бденије\, но он остане при свом занимању у келији. Братија сва оду у цркву. На једанпут му се јави св. Антоније и рече: „добро је и савршено безмолвије\, но понегда је неопходно и општење с братијом“. Убеђен од овог откровења Григорије се одмах упути у цркву на радост свих монаха. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање светлости (Пост. 1)\, и то:\n1. како над безобличном земљом\, беше свуда тама;\n2. како рече Бог да буде светлост\, и би светлост;\n3. како разлучи Бог светлост од таме\, и би дан и би ноћ. \n\n\n\nБеседа\nо Павлу сужњу\n\nЈа Павле сужањ Исуса Христа за вас\nнезнабошце. (Еф. 3\, 1) \nТо апостол Христов\, браћо\, назива себе сужњем Христовим. Како то да апостол буде сужањ? Није ли сужањ везан? Јесте: но и апостол је везан\, везан љубављу Господа Исуса тако силно\, да никакву другу везу на земљи не осећа као да је и нема. Везан је апостол и умом својим за Господа Исуса тако јако\, да он ништа не може да мисли мимо Исуса Христа Господа. Везан је апостол и вољом својом за Господа Исуса тако чврсто\, да управо и нема своје воље\, него је своју вољу савршено потчинио вољи Господа Исуса. И тако он воли оно што Христос воли\, мисли оно што Христос мисли\, делује оно што Христос хоће. Зар то није сужанство? О блаженог сужанства\, што није на срам но на славу\, и није на пропаст но на спасеније! И тако Христос је потпуни господар живота апостола\, како споља тако и унутра. Јер и споља и унутра Он попушта на њ искушења: споља и унутра му открива чудеса свога промисла: споља и унутра Он га руководи ка савршеном добру ради његовог спасења и ради спасења многих других. Предајмо се\, браћо\, и ми Господу Исусу Христу попут апостола Његових. И бићемо тад у најсигурнијим рукама и на најсигурнијем путу. \nГосподе\, Исусе Христе\, Господе велики и дивни\, вежи нас уза Се\, зароби нас Себи за увек – за увек и у оба света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-bozicne-poklade/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261128
DTEND;VALUE=DATE:20261129
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T222255Z
LAST-MODIFIED:20260207T195012Z
UID:6893-1795824000-1795910399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Гурије\, Самон и Авив (Почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 15. новембар\n28. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Гурије\, Самон и Авив\n\nГурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне\, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу\, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској\, пропашћемо\, ма нас ти и не убио.“ После љутих мука беху бачени у тамницу\, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад\, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој\, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески\, прими муке за Христа Господа свога\, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење\, подигоше хришћани храм у част три мученика\, Гурија\, Самона и Авива\, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку\, којом се ожени један Гот\, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу\, то се Гот закле на гробу света три мученика\, да никакво зло неће девојци учинити\, него да ће је узети за закониту жену\, пошто је рече\, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу\, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима\, да је спасу. И они јој се јавише у гробу\, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу\, у своју цркву. Сутрадан\, када цркву отворише\, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих\, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. \n\n\n\nСвети мученици Елпидије\, Маркел и Евстохије\n\nПострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа. \n\n\n\nПразник иконе св. Богородице „Купјатицке“\n\nОва икона прво се јавила некој девојчици Ани\, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости\, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома\, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе\, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме\, завуче руку у недра\, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде\, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село\, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\nБогоневесто\,\nХристу Богу ти си била\nтелесни престо;\nНосила си Цара славе\nу телу своме\,\nРодила си Живодавца\nсвету мртвоме.\nКрвљу Својом\, крвљу светом\,\nОн свет избави\,\nТебе\, Дјево\, и сам Себе\,\nславно прослави.\nНо твоја се права слава\nна небу блиста\,\nГде ти седиш с десне стране\nдо Самог Христа.\nАл’ се зраци твоје славе\nк земљи спуштају\,\nИ на путу путницима\nу ноћ сијају.\nСлава теби\, Божја мати\,\nу све векове\,\nПрви храме\, дивни храме\,\nславе Христове! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан\, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих\, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин\, Симонидин син\, и млађи брат Стефанов по оцу\, диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо\, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем\, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски\, да владам над људима са страхом Божјим и правдом\, по примеру предака\, одустани од свог предузећа\, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син\, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица\, но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло\, а Бог устроји добро.“ Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав\, син Драгутинов\, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске\, умири гнев\, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се\, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то\, да ко отима туђе\, губи и своје“. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним\, а не са силним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно стварање света (Пост. 1)\, и то:\n1. како Бог рече да буде свод између вода:\n2. како растави воду под сводом од воде над сводом;\n3. како свод назва небо. \n\n\n\nБеседа\nо објави премудрости Божје силама небеским\n\nДа се кроз цркву сад обзнани началима\nи властима на небесима многоразлична\nпремудрост Божија. (Еф. 3\, 10) \nЈесу ли ангели\, браћо\, свезнајући? Нису; јер да су свезнајући\, били би богови. Један је Бог\, браћо\, а ангели су прекрасне слуге Божје. Тајна Ваплоћења није била позната ангелима пре него се збила. И све остале тајне\, у вези са тајном Ваплоћења\, биле су непознате ангелима све док их нису видели објављене у Цркви. Црква је\, дакле\, ново откровење и за саме ангеле свете. Црква је с једне стране нова пројава мудрости\, силе и човекољубља Божјег\, а с друге стране нова пројава богољубља и подвига човекова. Ни сами ангели нису раније знали\, колико се Бог да снизити нити колико се човек да уздићи. То је у цркви показано\, и кроз цркву ангелима обзнањено. О томе апостол говори Ефесцима наведеним речима. Началима и властима\, тј. ни врховима ангелским није унапред било све познато. Многоразлична премудрост Божја\, тј. премудрост раније непројављена\, и ангелима непозната\, а сада у цркви показана у безбројним облицима и приликама и случајевима. \nО браћо моја\, два највећа дела Божја\, до сад пројављена\, јесу стварање света и стварање цркве. И у једном и у другом делу човек је\, браћо\, главни предмет Божје љубави. Да будемо благодарни\, сваким дахом својим благодарни\, преблагодарни Богу. О Боже благи\, Боже милосрдни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-gurije-samon-i-aviv-pocetak-posta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-gurije-samon-aviv.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261129
DTEND;VALUE=DATE:20261130
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T222429Z
LAST-MODIFIED:20260207T195050Z
UID:6896-1795910400-1795996799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Матеј
DESCRIPTION:Пролог за 16. новембар\n29. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Матеј Јеванђелист\n\nБеше Матеј\, син Алфејев\, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза\, или митар)\, и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9\, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод\, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији\, Мидији и Етиопији\, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона\, следбеника свога\, а он се повуче у молитвену самоћу у гору\, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље\, због чега се кнез веома расрди\, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи\, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу\, овога облиста светлост небеска\, тако силна\, да војници не могоше у њега гледати\, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју\, засија од овога такав блесак\, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу\, и кнез прогледа\, – нажалост\, прогледа само телесним очима\, али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме\, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку\, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски\, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон\, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године\, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику\, које је убрзо преведено на грчки\, и на грчком до нас дошло\, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се\, да никада није јео месо\, него се хранио поврћем и воћем. \n\n\n\nПреподобни Сергије Малопинежски\n\nРуски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 22 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године. \n\n\n\n\nАпостолу своме\, Матеју светоме\,\nСам се Господ јави у земљи црначкој\,\nТо утеха беше борцу мученоме\,\nИ велика сила души му јуначкој.\nЈош му Господ даде штап из руке своје\,\nПред маленом црквом да га он посади\nДокле озелени с цветом разне боје\nИ плод сладак роди\, да се свако слади.\nИз корена доле извор ће потећи\,\nИзвор воде хладне\, жедном ће да прија\,\nА ко се умије хвалу ће изрећи\,\nЛице ће му сјајем чудним да засија.\nАпостол учини како Господ рече\,\nИ пониче дрво\, украси се цветом\,\nИ жива му вода из жила потече\,\nИспуни се црква многобројним светом:\nКо болестан беше исцељење прими\,\nА ко здрав бејаше постаде здравији\,\nЦрнац црно лице прекрасним учини\,\nДивљи народ поста – виноград Божији.\nО чудесно дрво\, да ли га је нама!\nИмамо га\, браћо\, сви га ми имамо\,\nТо је Христос Господ\, Господ над војскама\,\nОн – Дрво Живота – Њим се спасавамо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18\, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе\, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5\, 18). Апостол понавља\, дакле\, заповест Господњу од речи до речи\, и издаје је свима хришћанима без разлике\, да ли је неко монах или мирјанин. Св. Григорије Палама подвизавао се неко време\, као млад јеромонах\, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник\, старац Јов\, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут\, да св. Григорије у присуству старца Јова\, наводећи речи апостолске тврђаше\, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече\, да је непрестана молитва дужност само монаха\, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити\, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву\, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај\, старче\, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“. Тако\, дакле\, и апостол и ангел потврдили су заповест\, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму\, а оно непрестано на сваком месту и у свако време\, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра\, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама\, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам стварање света\, и то:\n1. како трећега дана Бог одели суву земљу од воде;\n2. како нареди земљи да пусти из себе траву и родно дрвеће;\n3. како то би по речи Божјој\, и како би добро. \n\n\n\nБеседа\nо усељењу Христа у срца верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца\nваша\, да будете у љубави укоријењени\nи утемељени. (Еф. 3\, 17) \nСа вером долази Христос у срце\, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Прво\, дакле\, вера\, па онда са вером и присуство Христово у срцу; па са присуством Христовим присуство љубави\, а с љубављу сва блага неисказана. У неколико речи апостол нам указује целу степеницу ка савршенству. Почетак је вера а завршетак љубав. А вера и љубав везују се у живо и нераздељиво јединство присуством у срцу живога Господа Исуса Христа. Са јачањем вере ми све више убијамо раздаљину између нас и Христа Господа. Што јача вера то ближи Христос. Најзад се срце испуњава Христом\, и не може да се одвоји од Христа као плућа од ваздуха. Тада човек са сузама радости општи са Христом у срцу своме молитвом: Господе Исусе\, помилуј ме грешнога! И неосетно срце се испуњава светлом и топлом љубављу. Тако се љубав сједињава са вером и надом\, и кад се сједине\, губи се граница међу њима\, те човек не може ни мишљу одредити\, докле иде вера\, а одакле почињу нада и љубав. \nКада се живи Христос усели у њега\, тада он и не гледа више у себи ни веру\, ни наду\, ни љубав\, нити њих именује\, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету\, те не говори више о цвету и о листу него о роду\, о зреломе роду. \nО Господе Исусе Христе\, врховна висино свих напора наших\, последња станицо свих путовања наших\, приближи нам се\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-matej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-matej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261130
DTEND;VALUE=DATE:20261201
DTSTAMP:20260420T112021
CREATED:20241120T222641Z
LAST-MODIFIED:20260207T195100Z
UID:6899-1795996800-1796083199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Григорије Чудотворац; Свети Никон Радоњешки; Св. Максим Патријарх Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 17. новембар\n30. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Григорије Чудотворац\, епископ Неокесаријски\n\nЕво човека Божјега и силнога чудотворца\, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску\, но познавши њену штурост и недовољност\, обрати се учитељима хришћанским\, а нарочито Оригену у Александрији\, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу\, због чега се удаљи у пустињу\, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда\, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову\, па се кријаше по пустињи од изасланика његових\, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети\, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом\, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере\, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима\, заповедао горама и водама\, лечио све муке и болести\, пред гонитељима бивао невидљив\, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. године у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки\, само са 17 хришћана\, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански\, само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. \n\n\n\nПреподобни Никон Радонежски\n\nУченик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем\, упокојеним митрополитима Московским\, и рече му\, да не тугује\, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро\, но да ће она проћи\, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год. \n\n\n\nПреподобни Генадије Ватопедски\n\nМонах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици\, којој је манастир и посвећен\, а понаособ икони њеној\, која је стајала онде. \n\n\n\n\nГригорије свети\, и свети и славни\nСјајна звезда\, цркве\, јунак православни\,\nСтазом врло уском Богу се уздиже\,\nКроз патње и сузе он блаженству стиже.\nСамог себе спасе\, поможе многима\,\nПримерним животом\, речју и чудима\,\nНеверним поможе да постану верни\,\nА верним да буду чисти правоверни.\nОтворено небо за њега бејаше\,\nИ у тајне људи јасно проницаше;\nОн науку тајну са небеса прими\,\nСрцем те науке Тројицу учини\,\nТројицу божанску\, јединствену бићем\,\nХриста – животворним и јелом и пићем.\nКа’ што роса чиста сунце у се прима\nТако чиста срца стан су небесима.\nГригорије свети\, с Божијом помоћи\,\nОдоли идолској безмесечној ноћи\,\nНезнабожне крсти\, крсти на хиљаде\,\nИ у покој оде\, крај свог Цара стаде\,\nГригорије свети у Бога измоли:\nЦрква православна врагу да одоли! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСледећи примери из живота св. Григорија нека покажу\, како Бог чува и спасава праведника од напасти. Још док беше на философској школи у Александрији св. Григорије чуваше чистоту и своје душе и свога тела\, као што је чува и очува до краја свога живота. У томе он беше изузетак међу тадашњом распусном омладином. То изазва код његових другова и завист и мржњу. Да би понизили Григорија они нађу и пошаљу једну блудну жену\, да изведе њихову злобну замисао. Једном када Григорије стајаше на неком тргу са најпознатијим учитељима и филозофима\, приђе та скверна жена и поче с виком тражити од Григорија\, да јој плати што јој је тобож остао дужан за нечисту везу с њом. Чувши ово присутни људи једни се саблазнише\, а други расрдише на бестидну жену и почеше је одгонити. Но она још јачим гласом поче викати и новац тражити. Григорије невини поцрвени као што би поцрвенило свако невино створење пред грубом клеветом\, но не показа ни срџбе ни мржње\, него рече једном другу до себе\, да јој да онолико колико тражи\, само да би се што пре уклонила. Друг послуша друга и предаде жени тражени новац. Но у том часу попусти Бог злог духа на жену\, те она паде на земљу\, поче се грчити и трзати\, и зубима скрежетати\, и пену на уста бацати. Видећи то сви се устрашише. А Григорије свети\, незлобив као јагње\, помоли се Богу за њу\, и жена оздрави и устаде. И тако место понижења задоби Григорије још већу славу. – Други пример: када наста љуто гоњење хришћана\, св. Григорије посаветова хришћанима да се скрију\, а и он сам са ђаконом својим склони се на неко брдо. Но војници царски угледаше их и пођоше за њима. Када беху сасвим близу\, помоли се Григорије Богу за помоћ\, и Бог их на једанпут учини невидљивим за гонитеље њихове. Узалуд се војници окретаху у близини њиховој\, не могоше их видети\, те се најзад без њих вратише дома. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам створење света\, и то:\n1. како четвртог дана створи Бог видела велика и мала;\n2. како створи сунце да светли дању\, и месец и звезде да светле ноћу. \n\n\n\nБеседа\nо ширини и дужини и дубини и висини\n\nДа бисте могли разумјети са свима\nсветима\, што је ширина и дужина и\nдубина и висина. (Еф. 3\, 18) \nЕво плода вере и љубави! Ево дарова царских\, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно\, није самолично и оригинално\, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети\, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај\, дакле\, твоје разумевање на њиховом разумевању\, па ако видиш разлику\, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим\, значи достигао си њихову меру вере и љубави\, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје\, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег\, којом од правремена спремаше план спасења\, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова\, због кога се и у Ад спусти лично\, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове\, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина\, и дубина и висина\, све обухватајући\, све објашњавајући\, све призивајући\, све милујући\, све узвисујући. \nО Господе Исусе\, благи Господе наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-grigorije-cudotvorac-sveti-nikon-radoneski-sv-maksim-patrijarh-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR