BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261023
DTEND;VALUE=DATE:20261024
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T131815Z
LAST-MODIFIED:20260207T192832Z
UID:8278-1792713600-1792799999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евлампије и Евлампија
DESCRIPTION:Пролог за 10. октобар\n23. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евлампије и Евлампија\n\nБрат и сестра\, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана\, налепљену на зиду\, насмеја се тој наредби\, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати\, да се одрече Христа\, поче и Евлампије саветовати судију\, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча\, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу\, па у зажарену пећ\, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу\, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана\, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину. \n\n\n\nСвети мученици Зографски\n\nКада цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију\, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба\, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет\, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства\, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду\, Иверу и по другим манастирима\, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији\, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира\, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи\, и то 22 монаха\, са игуманом својим\, и 4 световњака\, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше\, поджегоше кулу\, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици\, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил\, против кога\, а у заштиту Православља\, беше се дигао српски краљ Милутин. \n\n\n\nПреподобни Теофил исповедник\n\nПореклом македонски Словенин негде од Струмице. Млад се замонашио\, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина\, и погинуо би том приликом\, да не успе убедити кнеза Ипатика\, судију свога\, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу\, и он се врати у свој манастир\, где мирно сконча 716. год и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Теотекн\n\nОфицир римски у Антиохији за време Максимијана. Када га цар нуђаше да принесе жртву идолима\, он одговори: „ја верујем у Христа Бога\, и Њему ћу принети на жртву себе – жртву живу.“ С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким. \n\n\n\nПреподобни Васијан\n\nУ време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. год. Велик беше његов подвиг\, велика и чудотворна сила\, коју му Бог дарова. Имађаше око 300 ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм\, који још и данас постоји. \n\n\n\n\nЗографски јунаци\, витези истине\,\nПравославној вери жртву принесоше\,\nПосрамише горде\, безочне латине\nУ царство се Божје душом уздигоше.\nУ пламену кула\, пламен к небу греди\,\nУ огњу монаси Богу хвалу дижу\,\nНебо с ангелима у тај призор гледи\,\nПод кулом крвници као црви гмижу.\nТу игуман Тома\, к’о родитељ прави\,\nСвоју браћу храбри и псалме почиње.\nСмрти се не боји ко Господа слави\,\nПогинути не ће ко за Бога гине.\nЖртва се принесе\, а жртвеник оста\,\nОдлетеше душе\, сагореше тела\,\nЗбог те жртве Зограф још славнији поста.\nОстаде му слава вечита и цела.\nСвети Ђорђе витез витезе негује\nИ Божија Мајка – небесне грађане –\nВитезима правде Црква се радује\,\nТо су њена деца\, њене плодне гране. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПо Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф\, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира\, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре\, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира\, да се закључају\, јер су богопротивни латини напали на ову Гору\, коју ја изабрах\, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу\, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе\, Царице\, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени\, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира\, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави\, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу\, 10. октобра 1873. год\, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи\, док монаси појаху\, и читаху житије св. Мученика у храму\, наједанпут се чу неки шум у храму\, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба\, тако светао\, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата\, и после ишчезла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Бога пророку Илији (I Цар. 19)\, и то:\n1. како Илија заморен од неправде људске помоли се Богу да умре;\n2. како га Бог утеши Својим јављањем на Хориву;\n3. како беше јак ветар\, па трус\, па огањ\, и најзад глас тих и танак – глас од Бога. \n\n\n\nБеседа\nо мукама Давидовим и пророчанству мука Христових\n\nОпколише ме пси многи\, чета злих веза ме\,\nпрободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 21\, 17) \nОво је тајанствени доживљај покајника Давида\, и у исто време јасно пророчанство Христових страдања. И сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени (II Тим. 3\, 12)\, вели апостол Павле. Када је цар Давид грешио\, ђаволи му се нису јављали нити га узнемиравали. Но када се почео кајати и живот свој управљати на пут Божји\, тада су га ђаволи зли опколили\, и почели га држати и мучити. Овде ни је реч о људима него демонима\, који се или сами јављају покајнику или га муче преко људи. Не би Давид назвао људе Божје\, круну створења Божјег\, псима; него је псима назвао демоне\, који се јављају људима праведним било као пси\, било као змије\, било као црнци\, било као лавови\, било у ма ком другом облику. А да он овде под псима разуме зле духове\, можемо се уверити из живота великих подвижника\, којима су се демони\, ради застрашавања\, јављали у виду паса. И још се можемо у то уверити из речи Господа Спаситеља\, које је са крста изрекао: Оче\, опрости им\, јер не знају шта чине (Лк. 23\, 34)! То значи\, не чине своју вољу\, него вољу нечију туђу\, на име демонску. Пси многи и чета злих сабраше се\, да униште Христа Господа. Кад није могао ђаво – искушач да победи Господа на Гори Искушења својим лажним обећањима\, тада је са свом силом својом навалио био\, да га уништи кроз људе смрћу бешчесном на крсту. Погледајте браћо\, како је јасно пророчанство! Прободоше ми руке и ноге моје. Ни на кога у свој историји света те се речи нису могле однети осим на распетог Спаситеља. Но то пророчанство иде у све појединости: разделише хаљине моје међу собом\, и за доламу моју бацише коцку. Све се збило како је пророковано\, – али све! Но ђаво се преварио у рачуну. Он је мислио да смрћу уништи јачега од смрти. Он је мислио да обешчасти Онога који једини даје част сваком створењу. Господ Христос је Својим славним васкрсењем победио и посрамио ђавола и сву чету његових паса\, и дао нама људима силу и власт над њима. Сав свет незнабожачки није могао одагнати једнога демона; а ми смо у стању именом Христовим и крстом Његовим одагнати\, као дим\, легионе демона\, јер су демони после Христа постали као пребијени и плашљиви пси. О Господе Победитељу и Спаситељу – Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evlampije-i-evlampija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evamplije-i-evampija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261024
DTEND;VALUE=DATE:20261025
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T131928Z
LAST-MODIFIED:20260207T192843Z
UID:8281-1792800000-1792886399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип\, ђакон; свети Теофан Начертани
DESCRIPTION:Пролог за 11. октобар\n24. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Кесарије Палестинске. Жењен био\, и у браку родио 4 кћери\, све четири обдарене од Бога даром прорицања\, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе\, тада и Филип би изабран\, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму\, апостол Филип склони се у Самарију\, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона\, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот\, где учаше и проповедаше\, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСпомен Седмог Васељенског Сабора\n\nОвај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина\, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом\, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса\, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице\, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места\, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио\, да га је постигла казна од Богородице. – Овај Сабор решио је још\, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе. \n\n\n\nПреподобни Теофан Начертани\n\nИсповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину\, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу\, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Нектарије\, патријарх Цариградски\n\nКао световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после св. Григорија Богослова\, 381. год. Одликовао се дубоким разумом\, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397. год. \n\n\n\nСвети мученици Зинаида и Филонида\n\nСестре рођене\, родом од Тарса. Називају их сродницима св. апостола Павла. Као девојке одрекле се света ради Христа\, и повучене у неку пештеру подвизавале се. Знађаху лекарску вештину\, те помагаху многим болним. Нарочито Филонида због великог поста удостоји се дара чудотворства. Но неки неверни нападну их ноћу и побију камењем. \n\n\n\n\nТеофан Саваит\, подвижник изрјадни\,\nДубоки богослов и песник преславни\,\nСтрадалник за Христа\, исповедник вере\,\nУкрашење цркве\, Отац православни\,\nКелију остави ради послушања\,\nИз тишине глухе опет у свет крочи\nДа опаког цара истином убеди\nИ истину праву цару посведочи.\nЧетврт је стољећа и за срећу доста!\nТо у муци прође светом Теофану\nНа муци претешкој у тамници хладној\,\nНа лицу носаше муку начертану.\nНо светитељ Божји\, Духом надахнути\,\nСве испуни време сладостним појањем\nГоспода славећи и Господње свеце\nСа љубављу жарком\, вером и надањем. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао што се Божјим Промислом даје сила целебна\, чудотворна\, освештаној води или освештаном јелеју\, тако се исто таква сила даје и иконама. Један диван пример чудотворне силе светих икона наводи св. Атанасије Велики. У граду Вириту\, живео неки хришћанин под кирију у једној кући. Иселивши се из те куће он заборави у њој једну икону Спаситељеву. После њега усели се у исту кућу неки Јеврејин. А у том граду беше много Јевреја\, и то нарочито озлобљених против вере хришћанске. Када се икона\, дакле\, нађе\, изнесоше је Јевреји у своју зборницу\, и почеше да јој се ругају као што су се некад претци њихови ругали живоме Спаситељу. И учинише Јевреји са иконом исто оно што претци њихови учинише са Спаситељем\, на име: прободоше руке и ноге ексерима\, натопише уста на икони сирћетом\, и на све начине поругаше се лику Спаситељеву. Најзад неко од њих узе копље и удари лик божански под ребра. Но\, о чуда\, из прободеног места потече крв с водом\, као негда из живога тела распетога Господа. Страх и ужас Јевреја не може се описати. Тада потурише суд\, да се уњ слива крв; и доведоше многе болеснике\, слепе\, глухе\, хроме\, бесне\, који чим их намазаше том крвљу – сви се исцелише. На ово чудо сабра се сав град\, и сви прославише Христа Бога. А Јевреји у томе граду сви повероваше у Господа Христа\, живог и животодавног. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам многобројне неправде народа Израиљског и многобројне казне Божје\, и то:\n1. како се кнежеви народни често одвраћаху од Бога и чињаху што је зло пред Богом.\n2. како Бог кажњаваше народ да би га поправио.\n3. како најзад\, под злим царем Јоакимом\, народ Израиљски би одведен у ропство Вавилонско. \n\n\n\nБеседа\nо гласу Господњем на водама.\n\nГлас је Господњи на водама. (Пс. 28\, 3) \nНа Јордану чуо се глас Господњи\, када је св. Јован крстио Спаситеља. На мору Галилејском\, када би бура и ветрови\, чуо се глас Христов\, и бура се утишала\, и ветрови престали. Глас Господњи чуо се на свадби у Кани Галилејској\, и вода се претворила у вино. На Црвеном Мору би глас Господњи\, и море се раступи и отвори пут народу Божјем. У пустињи би глас Господњи\, и вода потече из сува камена. Шта значи то: глас је Господњи на водама? Значи: стихија водена је дело Божје\, и кроз њу Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. Не мање су и остале стихије дело Божје – огањ\, ваздух\, и земља. И над њима је Бог господар; и кроз њих Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. У огњеном виду јавио се Бог Дух Свети о Педесетници. У пећи Вавилонској пламен изгуби своју силу по речи Господњој и не нашкоди блаженим отроцима\, огањ с неба паде и запали жртву Гедеонову (Суд. 6). Илија сведе огањ с неба. Купина гораше и не сагореваше (II Мојс. 3). Огањ с неба паде и запали жртву Богу (I Цар. 18). Огњени стуб хођаше пред Израиљцима. Све то по речи Господњој. Земља се отвори и прогута неправедног Кореја\, Датана и Авирона (IV. Мојс. 16). Земља се отвори и сакри Јелисавету са младенцем Јованом од мача Иродова. Земља се затресе када Господ издахну на Крсту\, и гробови се отворише. На ваздуху се вазнесе Господ на небо. На ваздуху свети апостоли бише пренети у Јерусалим са разних страна света. На ваздуху пренесе ангел пророка Авакума тренутно у Вавилон. И то све по гласу Господњем\, по наредби Господњој. О кад би људи били тако послушни гласу Господњем као што су му послушне неразумне стихије природне! Но под водама разумеју се ваистину и људи\, послушни гласу Господњем: апостоли и светитељи. Као вода разлише се они по свему свету с проповеђу Христа Бога. Као вода напојише жедни свет са извора вечнога живота. И обнови се свет\, и процвета. Као на обичним водама тако се и на њима јавише безбројна чудеса Божја – јер беху покорни вољи Божјој\, послушни гласу Божјем\, као вода\, исто као вода. \nО Господе Исусе Христе\, помози нам бити послушним гласу Твоме. Помози нам застидети се од мртвих стихија\, које Тебе боље слушају него ми. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-djakon-sveti-teofan-nacertani/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261025
DTEND;VALUE=DATE:20261026
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132054Z
LAST-MODIFIED:20260207T192916Z
UID:8284-1792886400-1792972799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тарах\, Пров и Андроник
DESCRIPTION:Пролог за 12. октобар\n25. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тарах\, Пров и Андроник\n\nТарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске\, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име\, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима\, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство\, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу\, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама\, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је\, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима\, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине\, и љући од зверова\, антипат нареди војницима\, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије\, Феликс и Верије\, који присуствоваху убиству св. мученика\, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана\, а ноћ беше врло тамна\, они\, у недоумици како да распознају тела мученичка\, помолише се Богу\, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише. \n\n\n\nСвети Мартин\, епископ Турски\n\nРођен у Панонији\, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр\, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен“ у цркви хришћанској\, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену\, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин\, изоста од другова\, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку\, а другом се он огрте\, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос\, огрнут у ону половину огртача његовог\, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен\, и ево обуче ме својом одећом!“ Изишавши из војске Мартин се одмах крсти\, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског\, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен\, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства\, тако да и мртве васкрсаваше\, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Туру. После обилатог рада у винограду Господњем\, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима\, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год. \n\n\n\nПреподобни Козма Мајумски\n\nРодом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина\, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу\, на Цвети\, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму\, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости. \n\n\n\n\nСвети Мартин\, чедо Паноније\,\nИ велико светило Галије\,\nПрезре части цара земаљскога\,\nСлуга поста Цара небескога.\nЈаке воље ка’ у неког дива\nБеше Мартин срца милостива.\nПепелом се Мартин посипаше\nНа пепелу злехудом спаваше\nИз љубави према Богу своме\,\nЗа грехове људи распетоме.\nИ Мартин се сав разапе свету\nСамо да би достигао мету\,\nБорбу веде Мартин с демонима\nНе даде се њихним кушањима\,\nБорбу веде с људима обесним\,\nС јересима мрачним и нечесним\nВитез беше Мартин православни\nИ победник чудесни и славни.\nБорба прошла\, витез се одмара\nС мислима покрај Христа Цара\,\nНо молитве и сад Богу диже\,\nИ у помоћ невољнима стиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧиме су се светитељи највише толико узвисили и прославили у очима неба и људи? Поглавито смирењем и службом. Св. Мартин још пре крштења\, као официр\, имао је једнога слугу\, кога је он више сматрао братом него слугом. Често пута он је служио свога слугу не стидећи се тога него\, на против\, радујући се томе. Када га св. Иларије хтеде произвести за свештеника\, он са сузама одби ту почаст\, и умоли епископа\, да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном путоваше св. Мартин из Француске за Панонију\, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе\, ухвате га разбојници и хтедоше га убити. Када један разбојник замахну да га посече\, Мартин се не уплаши и не трже и не замоли за поштеду\, него беше потпуно миран\, као да се ништа не догађаше. Зачуди се разбојник таквом понашању\, опусти мач\, и упита Мартина\, ко је он? Мартин рече\, да је он хришћанин\, и да се за то није уплашио\, што зна да Бог по великој милости увек је близу људи\, а нарочито у часовима опасности. Сви се разбојници удивише реткој врлини овога Божјег човека\, и онај\, који беше замахнуо мач на Мартина\, поверова у Христа\, крсти се\, и доцније замонаши. – Када се упразни столица епископа у Туру\, сви хтедоше св. Мартина узети за епископа\, али Мартин не хте о том ни чути. Но неки грађани Тура лукавством га изазваше из манастира и одведоше. Наиме: они дођоше пред капију манастира Мартиновог и јавише игуману\, да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када св. Мартин изађе\, они га узеше и одведоше у Тур\, и учинише епископом. Предвидевши своју скору смрт у старости он то објави братији својој\, и ови се врло расплакаше молећи га\, да их не оставља. Светитељ\, да би их утешио\, помоли се Богу пред њима и рече: „Господе\, ако ја још требам људима Твојим\, ја се не отказујем труда. Нека буде Твоја света воља!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дело апостола Петра и Јована (Дела Ап. 3)\, и то:\n1. како један просјак\, хром од рођења\, потражи милостињу од светих апостола.\n2. како Петар рече\, да сребра и злата они немају;\n3. како га апостол узе за руку и рече: у име Исуса Христа устани и ходи! и како болесник оздрави. \n\n\n\nБеседа\nо вечерњем плачу и јутарњој радости\n\nВечером се усељава плач а јутром радост. (Пс. 29\, 6) \nБог кара\, и Бог весели. Једна покајна помисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи\, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан\, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара\, јутром већ обрадује. Да би Га људи познали и у карању и у миловању. О браћо моја\, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора\, не би Га ни знали као каратеља и судију. Гле\, и Бог се више радује\, да Га ми познамо по милости него по гњеву. Но има људи врло неблагодарних и немислених\, који се Бога никад не сећају\, када Бог даје и милује\, него Га се само онда сете\, када их Он почне бити и карати\, било болешћу\, или смрћу у породици\, или неуспехом и срамом међу људима\, или огњем\, или мачем\, или земљотресом\, или поплавом\, или многобројним другим прутовима и прутићима\, којима Он шиба непробуђене\, опомиње неблагодарне\, приводи разуму затупеле\, и подсећа све и свакога\, да је Он Творац и Господар и Дародавац и Судија. \nВечером се усељава плач а јутром радост. Још ове речи значе\, да је ноћ за плач и молитву и покајање и богоразмишљање. Нарочито је ноћ за покајање\, а правог покајања нема без плача. Ноћу човек несметано мисли о делима својим\, о речима и мислима својим\, и каје се за све што учини против закона Божјег. Ако човек ноћу покајнички плаче\, дању ће се радовати\, радоваће се као новорођени\, као окупани\, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу\, освануће му дан жалостан и плачеван. \nО Господе Исусе\, Спаситељу и Учитељу наш\, карај нас\, но опрости нам; шибај нас\, но спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-tarah-prov-i-andronik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-tarah-prov-andronik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261026
DTEND;VALUE=DATE:20261027
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132218Z
LAST-MODIFIED:20260207T192927Z
UID:8287-1792972800-1793059199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Карп; света новомученица Злата Меглинска
DESCRIPTION:Пролог за 13. октобар\n26. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Карп и Папила\n\nКарп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама\, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија\, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард\, где их баци на љуте муке\, но ангел Божји јави им се\, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару\, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше\, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји\, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху\, зашто се смеје\, одговори св. мученик\, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу\, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле\, овај св. мученик молитвом исцели једног човека\, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену\, то виде Агатоника\, сестра Папилина\, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше\, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом. \n\n\n\nСвештеномученик Венијамин ђакон\n\nОвај војник Христов беше Персијанац\, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда\, сина Гороранова\, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим\, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај\, ко скрива дати му талант“. Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте\, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу. \n\n\n\nСвета великомученица Злата Мегленска\n\nРођена у селу Слатини у Мегленској области\, од сиромашних сеоских родитеља\, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка\, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду\, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена\, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем\, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада\, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша\, смилуј се себи и нама\, родитељима својим и сестрама\, одреци се Христа привидно\, да будеш срећна и ти и ми\, а Христос је милостив\, опростиће ти грех\, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа\, истинитог Бога\, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа\, и мајку Богородицу\, и браћу и сестре – светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу\, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру\, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља\, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова. \n\n\n\n\nСвету Злату\, златно срце\,\nТурци мучили\nРади Христа\, живог Бога\,\nмуком морили.\nНе заплака златна Злата\,\nнит се колеба\,\nНо срцем се сва предаде\nГосподу неба.\nЗалуд сузе родитељске\,\nсузе сестринске\,\nЗлата тражи сласт кроз муке\,\nсласти истинске\,\nСласти које Христос спреми\nмудрим девама\,\nСласти које Женик даје\nверним девама.\nРазорише кавез тела\nзлатне Златице.\nДуша јој се ослободи\nтрошне тамнице\,\nИ у рај се Злата диже\nдуше веселе\nУсели се међ цареве –\nсвете ангеле.\nНекад бедна сељанчица\nсвета Златица\nУ рају се сада слави\nкао царица. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНишта бедније нема од човека\, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај\, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство\, угрожено од Бугара и Срба\, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао\, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега\, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен\, од римске непримљен\, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица\, по његовој смрти\, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију)\, које се недавно догодило у цркви и смутило је… Па како је света црква Божја определила\, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога\, господара и цара\, због поменутог дела и смутње\, то и Царственост моја\, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој\, одобрава и прима то определење њено\, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну казну којом Петар апостол казни Ананију (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како Ананија\, а по том и жена му Сапфира слагаше\, и утајише нешто од новаца;\n2. како их апостол Петар изобличи\, и они једно за другим падоше и издахнуше. \n\n\n\nБеседа\nо бремену греха и ослобођењу\n\nБлаго онима којима се опростише безакоња\nи којима се греси покрише. (Пс. 31\, 1) \nОд греха се рађа страх\, и збуњеност\, и немоћ\, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе\, узбуњује своју сопствену савест\, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога\, удаљује од свог ангела хранитеља\, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се\, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи\, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање. \nУжасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх\, и смутњу\, и раслабљеност\, и осамљеност\, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех\, пао у пепео пред Богом\, сузама покајања затопио земљу речима бола\, који као огањ пече\, умолио Бога милостивога\, да му опрости. И кад му је све опроштено\, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања\, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода\, и храброст\, и радост неизречена\, и сила\, и снага\, и јасност мисли\, и мир савести\, и надање у Бога\, и песма Богу\, и љубав к ближњима\, и смисао живота! Једном речју: светлост\, радост\, снага – то су та блага. То су блага\, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу\, то људско око не видје\, и ухо не чу\, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2\, 9). \nО Господе Боже наш\, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-karp-sveta-novomucenica-zlata-meglinska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-karp-i-papila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261027
DTEND;VALUE=DATE:20261028
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132347Z
LAST-MODIFIED:20260207T192937Z
UID:8291-1793059200-1793145599@stsavanyc.org
SUMMARY:ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА - СВЕТА ПЕТКА
DESCRIPTION:Пролог за 14. октобар\n27. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Петка – Параскева\n\nОва славна светитељка беше српскога порекла\, рођена у граду Епивату (Пиват\, по турски Бојадос\, између Силимврије и Цариграда). Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани\, и осим Петке имађаху и једнога сина\, Јевтимија\, који се за живота родитеља замонаши\, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка\, вазда жељна живота подвижничког Христа ради\, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград\, а потом у пустињу Јорданску\, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове\, и патње\, и искушења демонска\, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу\, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи\, а душом да се преселиш Господу“. Св. Петка послуша глас с неба\, остави омиљену јој пустињу\, и врати се у Епиват. Ту она\, проживе још две године\, опет у непрестаном посту и молитви\, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград\, у Трново\, па опет у Цариград\, па у Београд. Сада се налазе у Румунији\, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке\, која чудотворно лечи све оне болеснике\, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу. \n\n\n\nСвети мученици Назарије\, Гервасије и Протасије\n\nНазарије рођен у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Примивши веру материну Назарије се својски предаде испуњењу свих прописа црквених. Неустрашиво проповедајући Јеванђеље Назарије дође у Медиолан (Милан). Тамо нађе у тамници Гервасија и Протасија\, и служаше им са великом љубављу. Сазнавши за то месни кнез нареди те избише Назарија и прогнаше из града. У визији некој јави му се мајка његова и рече му\, да треба да иде у Галију (Француску) и тамо проповеда Јеванђеље. Тако Назарије и учини. После неколико година Назарије опет дође у Медиолан\, сада са младићем Келсијем\, учеником својим\, кога он крсти у Галији. Ту затече браћу Гервасија и Протасија још у тамници\, у коју и њега брзо баци кнез Анулин. И радоваху се Христови мученици због новог сусрета по Божјем Промислу. Цар Нерон нареди\, да се Назарије убије; и кнез изведе из тамнице Назарија и Келсија\, и одсече им главе. Ускоро потом бише посечени и св. Гервасије са Протасијем од некога војводе Астазија\, који кроз Медиолан иђаше у рат против Мораваца. Па кад чу војвода\, да ова два брата не приносе жртве идолима\, убоја се да због тога не изгуби битку\, па нареди те их одмах посекоше. Гервасије и Протасије беху близанци блажених родитеља и за веру такође ученика: Виталија и Валерије. Мошти св. Назарија пренесе св. Амвросије из неког врта ван града у цркву св. Апостола\, а мошти св. Гервасија и Протасија беху му откривене у једној чудесној визији. \n\n\n\n\nЧисто срце Господ жели\,\nЈеванђеље тако вели:\nЧиста дева ти остаде\,\nЧисто срце Богу даде –\nО предивна светитељко\,\nНаш узоре\, света Петко!\nУм пречисти Господ тражи\,\nБез маштања и без лажи:\nТи му даде ум пречисти.\nК’о анђелски – такав исти.\nО предивна светитељко\,\nЧуј нам молбе\, света Петко!\nДушу чисту Господ иште\nК’о небеско светилиште;\nТакву душу ти одгаји\,\nШто на небу сад се сјаји\,\nО предивна светитељко\,\nПомози нам света Петко!\nПомози нам молитвама\nУ животним невољама:\nУ облачној земној тузи\nЗасветли нам слично дузи –\nО предивна чедна дево\,\nСвета мајко Параскево! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПримери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти\, оправдавају поштовање моштију светитељских\, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију\, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе\, неки монах\, који се недалеко подвизаваше\, зовну сељаке\, те сахранише леш. И деси се\, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака\, што сахранише леш\, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица\, окружена многим и дивним војницима\, па рече: „Ђорђе\, одмах извади мошти моје и положи их на друго место\, јер не могу више подносити смрада од онога леша“. И рече му св. Петка\, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места\, Ефимија. Сутрадан сељаци оду\, почну копати\, и заиста нађу мошти св. Петке\, необично мирисне и\, као што се убрзо показало\, чудотворне. – О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије\, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац\, за кога Амвросије мисли\, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима\, да су то Христови мученици\, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше\, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице\, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење\, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи\, о којима из нађене књижице сазнаше\, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесна исцелења од стране св. Апостола (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како се рукама апостолским учинише многи знаци и чудеса;\n2. како се од саме сенке апостола Петра многи болесници исцељиваху. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ангели војују за праведнике\n\nАнгел Господњи устаће око оних који\nсе боје Њега (Господа)\, и избавиће их. (Пс. 33\, 8) \nАнгел ће Господњи војевати за оне који се Бога боје. То се показало јасно много пута\, што је записано\, и без броја пута\, што није записано. Архангел Михаил ополчи се за Исуса Навина. Ангел војева за цара Језекију праведнога\, и за једну ноћ уништи сву војску Халдејску. Колико пута ангели посетише апостоле и мученике хришћанске у тамници\, и укрепише их и развеселише? Праведнику је утеха то што зна да је Бог свевидећи\, те види његову невољу; и што је Бог свемогућ\, те може да га спасе од невоље; и што је Бог премилостив\, те хоће да га спасе од невоље. Послаће Бог ангела свога светлога на помоћ праведнику; и праведник се не ће борити против тиранина свога\, него ће се ангел Божји борити место њега. А кад се ангел Божји ополчи\, каква војска сме му на супрот стати? каква ли царевина с њим војевати? У ранијем псалму вели пророк Давид: неће се спасти цар многом силом\, нити ће се див спасти величином снаге своје\, лаж је коњ у спасавању. То све ништа не помаже\, ако је неправда савезник свему томе. Кад се један ангел ополчи против свега тога\, све ће то прснути као мехур од воде. Давид је и сам био цар\, и сећао се је добро\, како је негде као чобанин из праћке убио Голијата\, дива до зуба наоружана. Он је више пута осетио помоћ ангела Божјега. Зато он и може с таквом поузданошћу да теши притешњене праведнике речима утехе и снаге: ангел Господњи устаће за вас\, о сви ви који се Господа бојите и Њему служите\, и избавиће вас ангел Божји. \nО браћо моја\, не сумњајмо у ове речи\, него испитујмо сваки дан пажљиво\, како нас ангел Божји оставља с тугом\, када грешимо\, и како нам притиче у помоћ с радошћу и силом неисказаном\, када се кајемо и од Бога милост просимо. \nО Господе Боже\, Створитељу наш\, Царе безбројних ангела\, опрости нас и спаси нас\, и заштити нас ангелима Твојим светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-mati-paraskeva-sveta-petka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-petka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261028
DTEND;VALUE=DATE:20261029
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132458Z
LAST-MODIFIED:20260207T192948Z
UID:8294-1793145600-1793231999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Лукијан; преподобни Јевтимије
DESCRIPTION:Пролог за 15. октобар\n28. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученик Лукијан\, презвитер Антиохијски\n\nРођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела\, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму\, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења\, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски\, би и св. Лукијан у списку оних\, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се\, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака\, који не хтеше јести од идолских жртви\, беху бачени у врело купатило\, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова\, по имену Пелагија\, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника\, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу\, где би мучен глађу. „Он је презрео глад\, пише Златоусти Јован о св. Лукијану\, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би\, када дође време које од нас захтева таквог мужества\, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига\, јавили се славним у време борбе.“ На Богојављење причести се у тамници\, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године. \n\n\n\nПреподобни Јевтимије Нови\n\nРођен у Анкири 824. год. Од праведних родитеља. Епифанија и Ане. Служио војску\, женио се\, и имао једну ћерку\, Анастасију. Подвизавао се оштро и дуго у Олимпијским манастирима а потом у Св. Гори. Неко време живео као столпник близу Солуна. Ту близу Солуна основао један мушки и један женски манастир. Упокојио се на острву Свештеном близу Св. Горе крајем IX века. Мошти му свете и чудотворне почивају у Солуну. \n\n\n\n\nЛукијан премудри\, подвижник и књижник\,\nДерзновено иде по Христовом путу.\nПротив јеретика и идолског мрака\nЛукијан победни веде борбу љуту.\nТројицу Пресвету у темељ постави\,\nБезначалног Оца са Духом и Сином\nИ речју и делом Лукијан прослави\,\nТо и својом крвљу утврди невином.\nБесни Рим се сруши\, јереси умреше\,\nПогибоше дела нечасна и срамна\,\nМученици Цркву до неба узнеше –\nСве надживе Црква\, велика и славна.\nТо је царство светих\, царство без свршетка\,\nШто Данил прорече а Христос заснова –\nО жељено царство\, од светског почетка\,\nС кубетима златним врх небеског крова!\nИ Лукијан свети\, зидар царства тога\,\nПотруди се много и све даде за то.\nСад царује славно уз Исуса свога\,\nУзнесен од Бога у ангелско јато. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељи Божји много су полагали на то\, да се причесте пред смрт. Чак и мученици и мученице\, ма да су живот свој жртвовали за Христа Господа и мученичком крвљу омивали све грехе своје\, жудно су примали Свету Тајну\, где год је то било могуће. Свети Лукијан беше у тамници са још неколико ученика својих и других хришћана. Када би уочи Богојављења\, он пожели\, да на тај велики празник хришћански причести се телом и крвљу Христовом\, јер знађаше\, да му предстоји блиска смрт. Видећи жељу срдачну Свога страдалника Бог Свемогући устроји\, те неки хришћани дотурише хлеб и вино у тамницу. Када свану Богојављење\, позва Лукијан све хришћане у тамници\, да стану унаокруг њега. „Окружите мене\, и будите црква“. Но немаше у тамници ни стола ни столице\, ни камена ни дрвета\, на коме би се свршила света литургија. „Где ћемо\, свети оче\, положити хлеб и вино“? упиташе Лукијана. А он леже усред њих\, и нареди\, да хлеб и вино положе на прси његове. „На прси моје положите\, нека буде живи престо живоме Богу!“ \nИ тако се сврши литургија\, потпуно чино и молитвено на прсима мученика\, и сви се причестише. Сутрадан посла цар војнике\, да изведу Лукијана на истјазање. Када војници отворише тамничка врата\, Лукијан свети три пут узвикну: „Хришћанин сам! Хришћанин сам! Хришћанин сам!“ И у томе предаде дух свој Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно ослобођење апостола из тамнице (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како јеврејске старешине бацише апостоле у тамницу;\n2. како се ангел Божји ноћу јави\, отвори тамницу\, изведе апостоле\, и нареди им да иду у цркву и проповедају Јеванђеље. \n\n\n\nБеседа\nо томе како чува Господ кости праведничке\n\nЧува Господ све кости њихове\, ниједна\nсе од њих неће скрушити. (Пс. 33\, 21) \nНека се не боје праведници. Свевидећи Бог бди над њима. Или зар може Свевидећи нешто изгубити и заборавити? У дан васкрсења Он ће сабрати сав састав њихов телесни\, и прослављено васкрснути га. Гонитељи су бацали тела мученика у море\, или заривали их у дубоке јаме\, или остављали у пољу да их птице поједу. И Господ је Промислом Својим тако управљао догађаје\, да су те свете мошти ипак долазиле у руке верних; ове су полагане чесно у скупоцене ковчеге\, над њима су зидани храмови\, од њих је исходила сила чудотворна. Тако је Бог хтео\, да би тиме показао вернима\, прво да Он чува кости праведних\, и друго да их је прославио у царству небеском\, о чему се и црква на земљи обавештава кроз чудесну силу прослављених телеса њихових. Чудотворне мошти су као претеча општем и славном васкрсењу праведника. Ако су кости неких праведника и сагорене или самлевене\, зар то може бити препрека свемогућој сили Божјој\, да их у дан васкрсења из развејаног пепела опет састави и оживи? Длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21\, 18)\, уверава Спаситељ. Хоћеш ли пак да под костима разумеш дела\, онда знај\, да су дела неправедника као дим\, а дела праведника силна и трајна као тврде кости. Ниједно се праведно тело неће истањити и ишчезнути у току времена. Бог их зна\, и Бог их чува\, да их као драгоцени бисер објави пред збором ангела и људи у Дан Онај. \nО Господе Свевидећи\, Господару и чувару праведника\, умножи праведна дела наша Духом Твојим Светим\, без кога се ништа добро не може учинити. И спаси нас по милости Твојој а не по делима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-lukijan-prepodobni-jevtimije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-lukijan-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261029
DTEND;VALUE=DATE:20261030
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132611Z
LAST-MODIFIED:20260207T192958Z
UID:8297-1793232000-1793318399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Лонгин Сотник
DESCRIPTION:Пролог за 16. октобар\n29. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Лонгин\n\nБожествени Матеј јеванђелист описујући страдање Господа Исуса Христа вели: а капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би\, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божиј (Мат. 27\, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин\, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника\, који присуствоваху распећу Господа на Голготи\, он – старешина страже која је чувала гроб. Када старешине Јеврејске сазнаше за васкрсење Христово\, потплаћиваху војнике\, да проносе лажну вест\, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина\, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину\, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово Лонгин скиде свој војнички појас\, крсти се од апостола\, заједно са она два своја друга\, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви\, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата\, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени војници легоше спавати\, а св. Лонгин стаде на молитву\, и мољаше се целу ту ноћ\, припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга\, обуче се у беле погребне хаљине\, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу\, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им\, да је он Лонгин\, кога они траже. Војници се збунише и застидеше\, и не мишљаху посећи Лонгина\, но овај навали на њих\, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату\, Пилат је предаде Јеврејима\, а ови је зарише у ђубре ван града. \n\n\n\nПреподобни Лонгин Трудољубиви\n\nМонах Кијево-Печерски из XIV столећа. Био је вратар у манастиру\, и толико је имао чисто и облагодаћено срце\, да је увек знао\, с каквим мислима неко улази у манастир\, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчерама. \n\n\n\n\nСвети Лонгин под крстом стајаше\,\nКад на Крсту Христос издисаше.\nВиде Лонгин гнев благога неба\,\nВиде земљу где се усколеба\,\nЈарко сунце где изгуби луче\,\nИ свет цели у мрак се обуче\,\nГробови се многи отворише\,\nМртви живим многи се јавише.\nЛонгин храбри испуни се страхом\,\nИ узвикну с покајним уздахом:\n– Овај Човек Син Божји беше! –\nГрешни људи Невиног распеше!\nПоред њега два друга војника\nПоновише узвик свог сотника.\nБеше Лонгин сведок васкрсења\nК’о што беше сведок понижења\,\nЛични сведок\, сведок истинити\,\nНе хте Лонгин истину сакрити\,\nКудгод оде свуд истину јави\,\nХриста Бога васкрслог прослави.\nХристов војник до смрти остаде\nИ за Христа Лонгин главу даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрво јављење св. муч. Лонгина. Много времена беше протекло од мученичке смрти св. Лонгина\, када се догоди\, да једна удовица у Кападокији ослепи. Не могоше јој лекари помоћи ништа. Наједанпут јој дође помисао\, да иде у Јерусалим и поклони се тамошњим светињама\, дако јој што помогне. А имађаше јединца сина\, дечка\, који јој служаше као вођа. Тек што стиже у Јерусалим\, разболи се син њен и умре. О колика неизмерна жалост слепе мајке! Изгубивши очи она сад изгуби и јединца сина\, чије су је очи до сад водиле! Но у тој њеној муци и тузи јави јој се св. Лонгин\, и утеши је обећањем\, да ће јој и вид повратити и сина у небеској слави показати. Рече јој Лонгин све о себи\, па је упути да иде ван зидина градских на сметлиште и ђубриште\, да тамо откопа главу његову\, где ће даље сама видети шта ће јој се догодити. Устаде жена\, и тетурајући се некако изађе ван града\, па довика некога и умоли\, да је одведе на највеће ђубриште и тамо је остави. Када би доведена на ђубриште\, она се саже и поче рукама чепркати имајући јаку веру\, да ће наћи оно што јој светитељ рече да тражи. Чепркајући тако она се дотаче до главе св. мученика\, и у том тренутку очи јој се отворише\, и она виде под рукама главу човечју. Испуњена благодарношћу Богу и радошћу великом она узе главу св. Лонгина\, опра је\, окади и стави у свој стан као највећу драгоценост овога света. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам храброст св. Стефана архиђакона у исповедању Христа (Дела Ап. 7)\, и то:\n1. како св. Стефан поброја чудеса и милости Божје према народу Израиљском кроз векове:\n2. како изобличи богоборство и злочине старешина Јеврејских;\n3. како их назва издајницима и крвницима Христа. \n\n\n\nБеседа\nо горама и безднама Божјим\n\nПравда је твоја као горе Божије\,\nсудови твоји бездна велика. (Пс. 35\, 7) \nГоре правде Божје просецају све даљине времена и простора\, и уздижу се од земље до небеса\, и из облака времена уздижу се у ведрину вечности. Нису ли светитељи носиоци правде Божје? Погледајте их како просецају време и простор! Рођени у времену они сада ликују у вечности; живећи у вечности они се спуштају к нама у времену и помажу нам\, као јача браћа што помажу слабијој браћи. Живели су на земљи на простору ограниченом\, а сада их слави сва васиона. На свих пет континената света уздижу се храмови у част апостола\, мученика и осталих праведника Божјих. Такве су горе правде Божје: не можете их ограничити\, не можете их обухватити\, не можете их измерити никаквом мером овога света. Какве горе да се мере са горама Божјим? Какви људи да се мере са људима Божјим? Каква слава да се мери са славом оних\, које Бог прослави? О браћо моја\, радујмо се правди Божјој\, и веселимо се горама високим правде Божје. \nСудови твоји – бездна велика. То јест: судови Промисла Твога неиспитани су као бездна велика. Јова си бацио на ђубриште\, да га прославиш: Саула си дигао на престо\, да сам себе сурва у пропаст. Милујеш грешника\, и дајеш му обиље и здравље\, да би се покајао; бијеш праведника\, да би га укрепио у вери и нади! \nЦрква је Твоја света највиша гора правде Твоје\, матица гора многих. Црква Твоја света\, Боже\, испитује судове Твоје и путове Твоје\, и мудрост је њена многа и слатка као кошница испуњена медом. \nГосподе\, разагнај облаке злобе из срца нашег\, да би познали судове Твоје и видели путове Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-longin-sotnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-longin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261030
DTEND;VALUE=DATE:20261031
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132717Z
LAST-MODIFIED:20260207T193027Z
UID:8300-1793318400-1793404799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Осија; преподобномученик Андреј Критски
DESCRIPTION:Пролог за 17. октобар\n30. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Осија\n\nСин Веиријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко 800 година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој која садржи 14 глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства\, прорицао казну Божју за грехе\, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва\, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве\, и долазак Господа\, и богатство дарова\, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост\, и мирно се упокојио. \n\n\n\nСвети мученик Козма и Дамјан Безсребреници\n\nИмају троји св. врачи\, по имену Козма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра\, други бише каменовани у Риму 1. јула\, а ови трећи беху из Арабије\, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову\, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа\, бише најпре бачени у море\, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Кнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо\, него имамо силу Христову\, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово“. Тада их удараху камењем\, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама\, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише св. Леонтије\, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових св. моштију\, као и од њих живих. \n\n\n\nПреподобномученик Андреј\n\nХришћанин по роду\, и свештеник хришћански. У време гоњења икона показао се велики поборник иконопоштовања. Да би изобличио опаког цара Копронима због иконоборства\, оде св. Андреј у Цариград. Беше цар једнога дана у цркви св. муч. Маманта. Андреј уђе у цркву\, стаде пред цара\, и јавно га пред свима укори. „Боље би ти било\, царе\, да гледаш војничке послове и да народом управљаш него да гониш Христа и слуге Његове“. Због тога би св. Андреј много бијен и мучен и вучен по улицама. Неки јеретик удари га секиром и уби. Тако предаде Андреј своју свету душу Богу\, 767. год. Мошти његове даваху исцелење болним. \n\n\n\nСвети Лазар Четвородневни\n\nГлавно му је празновање 17. марта и у Лазареву Суботу уз часни пост. Под данашњим датумом празнује се пренос његових моштију са острва Кипра у Цариград. Цар Лав Мудри сазида храм св. Лазару у Цариграду и пренесу му мошти у тај храм 890. год. Када после близу 1000 година откопаше гроб Лазарев у граду Китији на Кипру\, нађоше мермерну плочу\, на којој је стајало написано: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов.“ \n\n\n\n\nВидовити пророк Осија викаше\nИ народу грешном беду прорицаше:\n– Господ\, Господ збори\, милост ми је мила\nА немила жртва\, прљава и гнила.\nПреступисте закон к’о и Адам стари\,\nЛажи се клањате\, лаж вам господари.\nПрестаће вам жртве\, примати их нећу\,\nЈа сам себи жртву готовим највећу.\nОрасте безбожност\, безакоње жњесте\,\nИ сијасте ветар\, – олују пожњесте.\nА сад сијте правду\, – милост ћете жњети\,\nИ бићете мени народ опет свети.\nМене се стидите\, идоле волите\,\nПрељубу са грехом водите\, водите!\nЗато ћете бити по свету скитачи\,\nИ сваки ће народ бити од вас јачи.\nА ја ћу подићи Новог Израиља\,\nЈедно ново царство\, – царство светитеља:\nБиће као роса\, к’о љиљан цветаће\,\nНајлепшим мирисом свету мирисаће.\nЈа сам Господ\, Господ\, што хоћу то могу\,\nБлажен – ко се клања Мени\, живом Богу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДруго јављење св. муч. Лонгина. Када се св. Лонгин јави слепој удовици\, којој беше умро синчић\, обећа јој и вид јој повратити и сина јој показати у слави великој. Нашавши мошти св. мученика и додирнувши их рукама својим удовица одмах прогледа. И тако једно се обећање испуни. Идуће ноћи јави се св. Лонгин удовици у великој светлости држећи за руку сина њеног\, који беше одевен у сјајно одело. Па као отац милујући дете рече удовици: „погледај\, жено\, сина твога\, због кога толико плачеш! Погледај га у каквој је части и слави\, погледај и утеши се. Бог га уврсти у небесне чинове\, који живе у царству Његовом. \nЈа га сад узех од Спаситеља\, и неће никад бити удаљен од мене. Узми главу моју и тело сина свога и сахрани у један ковчег\, па више не тугуј за својим јединцем\, и нека се не смућује срце твоје\, јер њему је дата од Бога велика слава и радост и бесконачно весеље“. \nВидевши и чувши све ово испуни се жена великом радошћу и врати се дому своме говорећи сама себи: „исках очи телесне\, а нађох и очи душевне. Бејах жалосна због смрти сина свога\, а сад га имам на небу где у слави стоји с пророцима и радује се са њима непрестано“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно виђење св. Стефана архиђакона и првомученика (Дела Ап. 7)\, и то:\n1. како Стефан\, пун Духа Светога\, погледа и виде небо отворено:\n2. како рече: ево видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Богу;\n3. како га Јевреји засуше камењем. \n\n\n\nБеседа\nо гнојним ранама греха\n\nУсмрдјеше се и загнојише се ране моје\nод безумља мојега. (Пс. 37\, 6) \nО греховним ранама говори пророк\, који је и сам најпре грешио и у самом себи осетио сав смрад греха. Колико се из овог признања види нечистота првашњих грехова толико се исто види и потоња чистота покајника. Јер докле човек ходи гнојним путем греха\, он не осећа загушљиви смрад греха\, но када се удаљи с тога пута и крене чистом стазом праведничком\, тек онда увиђа неисказану разлику између чистоте и нечистоте\, између пута врлине и пута порока. Замислите осећање човека\, који је ноћ провео у смрадној и загушљивој крчми и који се изјутра обрео у ружичној башти. Тамо смрад и отров\, и понижење душе и тела\, и јарост и раздор\, мучење себе и других; овде велико Божје сунце над главом\, красно цвеће унаоколо\, свеж ваздух и мирис\, тишина и здравље. Још је већа разлика између пута греховног и пута Божјег. Усмрдјеше се и загнојише се ране моје; тако описује велики цар своју греховну прошлост. Ништа тако не смрди као грех\, ништа се тако не гноји и не распростире као грех. Смрад телесних рана само донекле напомиње неподношљиви смрад грешне душе. Зато се од такве душе удаљује свака светиња. Чисти духови небески склањају се од ње\, а нечисти духови адски траже њено друштво. Сваки је нови грех нова рана на души\, сваки је грех гној\, и сваки је грех смрад. Но од чега долазе греси? Од безумља мојега\, објашњава пророк. Ум избачен са свога божанског колосека наводи човека на грех. Док се ум не очисти\, не може се човек очистити. А ми ум Христов имамо (I Кор. 2\, 16)\, говори апостол\, тј. имамо ум повраћен поново у онај колосек\, у коме је био ум Адамов пре греховног смрада. Отуда\, браћо\, сва православна наука о подвижништву усредсређује своју пажњу на једну главну тачку\, на ум човеков\, на очишћење и исправљење ума. \nО Господе Исусе Христе\, Чистото и вечни Изворе чистоте\, помози нам одбацити безумље наше; помози нам умовати према уму Твојему. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-osija-prepodobnomucenik-andrej-kritski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-osija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261031
DTEND;VALUE=DATE:20261101
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251014T132822Z
LAST-MODIFIED:20260207T193037Z
UID:8303-1793404800-1793491199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Лука; СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
DESCRIPTION:Пролог за 18. октобар\n31. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Лука апостол и јеванђелист\n\nРодом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију\, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим\, где види Спаситеља лицем у лице\, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију\, и тамо је постао сатрудник апостола Павла\, с којим је путовао и у Рим\, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни\, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4\, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље\, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији\, Далмацији\, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице\, – и то не једну него три\, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку\, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати\, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска\, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године\, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција\, сина Константиновог. \n\n\n\nСвети Петар Цетињски\, митрополит Црногорски\n\nРођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот\, витешки и свети\, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена\, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији\, као прост монах\, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи\, као верног и трпељивог слугу Свога. \n\n\n\nСвети Јулијан и Дидим Слепац\n\nСв. Јулијан\, звани Пустињак\, беше Персијанац и сељак без школовања\, али због чистоте срца – сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник\, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик\, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу\, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана\, извести о томе патријарха Атанасија“. Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима\, који је имао дух видовит\, и свраћао је код њега\, кад год је из пустиње долазио у Александрију\, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим\, дивне слуге Божје\, упокојили су се после 362. год. \n\n\n\n\nБожествени Лука\, и уман и учен\,\nДраговољно беше за Господа мучен.\nИзбећи могаше поруге и муке\,\nНо свет не би им’о великога Луке.\nЛука млади виде Божију Истину\,\nПредаде се срцем Божијему Сину\nСлуша Учитеља\, гледа Чудотворца\,\nИ у Њему позна свог бесмртног Творца\,\nВиде Васкрслога и говори с Њиме\,\nЧудеса сотвори у Његово име.\nИ Христос му поста јединствена радост\,\nЖртвова Му Лука ум\, благо и младост.\nКад остари Лука\, млад Христом бејаше\,\nОд Христа примаше и свету даваше\,\nПа кад свету даде што могаше дати\nТад му свет\, по Писму\, немилошћу плати…\nО маслини старој виси старац Лука\nС осмејком на лицу\, прекрштених рука\,\nСа неба се пружи рука самог Христа\nИ прихвати душу Свог Јеванђелиста.\nСад у Рају светлом с други апостоли\,\nЗа цркву се свету свети Лука моли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМоже ли грешник за десет дана искајати грехе своје? По неизмерном милосрђу Божјем може. У време цара Маврикија беше неки чувени разбојник у околини Цариграда. И у околини престонице и у самој престоници владаше страх и трепет од њега. Тада му сам цар Маврикије посла крст у знак вере\, да му не ће ништа учинити\, ако се преда. Разбојник прими крст и предаде се. Дошавши у Цариград он паде пред ноге цареве и мољаше за опроштај. Цар одржа реч\, помилова га и пусти га у слободу. Но одмах по том разболе се разбојник тешко\, и предосети да му се приближује смрт. Он се поче горко кајати за све грехе своје\, и плачевно молити се Богу\, да му Бог опрости као што му беше и цар опростио. Многе сузе проли на молитви\, тако да му марама којом сузе брисаше беше сва наквашена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи када он умре виде лекар\, који га лечаше\, у сну визију чудесну: када разбојник на постељи испусти душу\, скупише се око њега некакви црнци са многим хартијама\, на којима беху исписани греси умрлога. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије\, и црнци весели метнуше све оне хартије\, и њихова страна теразија претеже\, јер друга страна беше празна. „Шта ћемо ми метнути?“ саветоваху се ангели. „Потражимо неко добро у животу његовом!“ И обрете се у рукама једног ангела она марама наквашена покајничким сузама. Ангели је брзо метнуше на своју страну теразија\, и њихова страна одједном претеже све оне хартије. Тада црнци побегоше жалосно урлајући а ангели узеше душу и однеше у рај славећи човекољубље Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудо с апостолом Филипом и ушкопљеником (Дела Ап. 8)\, и то:\n1. како ангел упути Филипа из Самарије на пут у Газу;\n2. како виде Филип ушкопљеника царичиног\, објасни му једно пророчанство Исаијино\, и крсти га;\n3. како ангел узе Филипа\, учини га невидљивим за ушкопљеника\, и пренесе тренутно у град Азот. \n\n\n\nБеседа\nо гресима језика\n\nРекох: чуваћу се на путовима својим\nда не згријешим језиком својим. (Пс. 38\, 2) \nГрех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује\, онај је савршен\, вели апостол Јаков (Јак. 3\, 2). Када покајник пође путовима Божјим\, тј. када почне живети по заповестима Божјим\, нека се труди прво да језиком не сагреши. Такво је правило био поставио себи и покајани Давид. Нарочито се решио био\, да ћути пред противницима својим: зауздаћу уста своја када грешник стане преда ме. Ево прекрасног правила за оне који се од греха лече. Када га оптужују\, он не одговара; када га клеветају\, он ћути. У истини\, шта помаже и говорити разјареном неправеднику\, који Бога нема пред собом? Ако му о злу говориш\, још више ћеш га раздражити\, ако ли о добру\, учинићеш га ругачем светиње. Пред Пилатом Христос је ћутао. Зар мени не одговараш? рече му Пилат. Шта да ти одговори\, кад немаш уши да чујеш ни разум да разумеш? Гле\, ћутање праведника пред неправедником још може најбоље да утиче на неправедника. Остављен да сам тумачи ћутање праведника неправедник га може протумачити на корист душе своје\, док ће сваки одговор\, бео или црн\, тумачити на зло и на осуду другога а на оправдање себе. Благо оном ко се научи језиком владати. \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш\, Ти који си нам показао примером\, како и кад треба говорити\, показао си нам примером\, како и кад треба ћутати. Помози нам Духом Твојим Светим\, да не згрешимо језиком. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-luka-sveti-petar-cetinjski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-luka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261101
DTEND;VALUE=DATE:20261102
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T221212Z
LAST-MODIFIED:20260207T193049Z
UID:6693-1793491200-1793577599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. пророк Јоил; преподоб. Прохор Пчињски; Јован Рилски (Митровске задушнице)
DESCRIPTION:Пролог за 19. октобар\n1. новембар по новом календару \n\n\n\n\n\n\nСвети пророк Јоил\n\nДруги по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов\, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве\, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле\, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете. \n\n\n\nСвети мученик Вар\n\nБеше римски официр у Мисиру\, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу\, Вар их обилажаше у тамници\, и снабдеваше их са потребним\, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима\, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи\, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се\, виде их шест\, и упита\, где је седми. „Ја сам седми!“ рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво\, и ножевима одсецаху му комад по комад меса\, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра\, родом из Палестине и удова неког официра\, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу\, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она\, дакле\, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора\, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји. \n\n\n\nПреподобни Прохор Пчињски\n\nСавременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место\, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења\, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима\, која се ни до данас не прекраћују\, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје\, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу. \n\n\n\n\nСвети отац Прохор од ране младости\nСклони се од света и сујетљивости\,\nУ посту и зноју трудно се напреза\nДокле душу диже и с Богом је веза.\nЗверови му шумски другови бејаху\,\nАнгели га светли самотног чуваху\,\nСветитељи Божји дивљаху се њему\,\nЈер их свети Прохор достиже у свему\,\nА Господ му даде благодат обилну\,\nВласт над демонима\, велику и силну\,\nМоћ над болестима и разним мукама\,\nДа тужним помаже својим молитвама…\nТрудовима Прохор небеса присвоји.\nИ небесног царства он се удостоји.\nУдостоји себе\, и другим помаже\nДа у царство дођу\, који царство траже.\nОн пролазно баци\, и вечно прихвати\nДрагоцено благо – малом ценом плати.\nЧудотворац Прохор у небеском Рају.\nУ небеском сада сав се блиста сјају\,\nИ помаже оне\, који му се моле.\nКоји Христа Бога верују и воле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЈављање св. муч. Вара. Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светоме Вару\, позва епископа и свештенике\, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање\, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштима св. Вара у цркву и помоли му се овако: „молим ти се\, страстотерпче Христов\, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно а мени и моме сину јединцу корисно“. А имаше Клеопатра сина Јована\, младића приспелог за војску. Тек што изађе она из цркве са молитве\, син њен\, дотле здрав\, разболи се. Обузе га нека ватра\, и беше му све горе и горе\, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: „о угодниче Божји\, зар ти мени тако помажеш?“ И још многе горке тужбалице изрече\, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јованом. Оба беху светли као сунце\, у оделу бељем од снега\, опасани златним појасевима\, а на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: „ниси ли сама молила\, да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога\, и Он\, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш\, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога.“ Чувши то млади Јован загрли св. Вара и рече му: „не господару мој\, не слушај матер моју\, и не враћај ме у свет\, пун неправде и безакоња\, из кога си ме избавио“. Тргнувши се иза сна Клеопатра осети велику радост у срцу\, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно обраћање Савла у веру Христову (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Савле пође у Дамаск да гони хришћане;\n2. како га на друму обасја светлост с неба\, и чу глас Христов: Савле\, Савле\, зашто ме гониш? \n\n\n\nБеседа\nо жеђи душе за Богом\n\nЖедна је душа моја Бога крепкога\, живога;\nкад ћу доћи и јавити се лицу Божијему. (Пс. 41\, 2) \nКад се само варница љубави према Богу засија у срцу човековом\, нека је човек не утуљује\, но нека је пусти да се разгорева\, и видеће чудо. Распламтеће се та варница у буктињу светлости невиђене. И светлост и топлота њена биће врло велике. У светлости љубави према Богу човек ће се осећати у овоме свету као у мраку; а од топлоте њене осећаће неутољиву жеђ духовну – жеђ за Богом\, за приближењем к Богу\, за виђењем Бога. Ту жеђ сравњује Богољубац Давид са жеђу јелена\, који јури на изворе водене. Жедна је душа моја Бога крепкога\, живога. Није ли све немоћ око нас? Не претвара ли се све око нас брзо у трулеж? Ми се хватамо за сенке; ми грлимо мртваце. Сутрашњи смрад ми данас плаћамо златом и сребром\, понекад чашћу и савешћу\, а понекад чак и животом – смрад сутрашњега дана! То није љубав него скотска похота. Велика душа тражи предмет достојан љубави\, тражи предмет неподложан кршењу и трулењу и распадању и гнусоби пролазних телеса. Зато цар богољубац и наглашава: крепкога и живога Бога. Јер ко је уистини крепак и жив осим Бога? Бог је даровао крепост и живот и ангелима и светитељима Својим\, но то је све Његово и од Њега. Кад ћу доћи и јавити се лицу Божјему? Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви они који говоре да верују у Бога и љубе Бога\, док их и сама помисао на смрт\, на одлазак из овог света\, доводи до безумља. \nО Господе Боже наш\, свети\, крепки и живи; изворе светости\, изворе крепости\, изворе живота\, – осветли нас и загреј љубављу према Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-prorok-joil-prepodob-prohor-pcinski-jovan-rilski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-joil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261102
DTEND;VALUE=DATE:20261103
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T224436Z
LAST-MODIFIED:20260207T193101Z
UID:6703-1793577600-1793663999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Артемије
DESCRIPTION:Пролог за 20. октобар\n2. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Артемије\n\nОвај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст\, окружен звездама\, и Артемије виде тај крст\, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније\, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу\, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград\, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру\, у коме звању он беше и за време Констанција\, сина Константинова\, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце\, заустави се у Антиохији\, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника\, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем\, изађе пред цара и рече му: „зашто\, царе\, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве\, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?“ И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу“. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију\, где ускоро скончаше\, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу\, где му се сам Господ Христос јави\, исцели га и утеши. Потом цар нареди\, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше\, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше\, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно\, као што му св. Артемије и прорече. \n\n\n\nСвети праведни Артемије\n\nРођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља\, Козме и Аполинарије\, из села Веркола\, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кротошћу. Када му беше 13 год. иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми\, и жалосни отац његов не могући копати гроб покри тело његово грањем и оде. После 28 година човек неки виде у тој шуми необичну светлост\, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници бише исцељени од болести чим се коснуше тела св. Артемија. Његове св. мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској. \n\n\n\nПреподобни Герасим Нови\n\nИз Трикале у Пелопонезу\, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. год. Подвизавао се на Атону\, потом у Палестини\, где је постио 40 дана. Потом се настанио на острву Кефалонији\, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу\, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. год. Чудотворац за живота и по смрти. \n\n\n\nПреподобни новомученик Игњатије\n\nИз Ески-Загоре у Бугарској\, из оне славне Загоре\, која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту св. Јована Претече на Атону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. окт. 1814. год. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у ман. св. Пантелејмона. \n\n\n\n\nВојевода свети Артемије\nВеру своју пред царем не крије\,\nНего храбро своју веру јавља.\nХриста Бога пред царем прославља.\nЦар одступни Бога заборави.\nИ на муке свог војводу стави.\nСветац Божји ум Богу посвети\,\nЉуте муке мало и осети.\nВећа мука грешнику мучећи\nНо праведном муке подносећи!\nЦар војводу славног обезглави\,\nГоспод слугу Својега прослави:\nУ царство га небесно узнесе\,\nВласт му даде да изгони бесе\,\nСваку болест и муку да лечи\,\nСилом божјом\, без труда и речи.\nКо год Христа љуби и верује.\nПомаже му свети Артемије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДивно руководи милосрдни Бог оне који се предаду Његовој светој вољи и Његовом старању. Као што воскар од мека воска прави онакве свеће какве он жели\, тако и Бог премудри прави од преданих слугу Својих светила бесмртна у царству небеском. Св. Игњатије новомученик беше сав предан Богу још као дечак\, и жуђаше да буде монах и да буде мученик за веру. У време устанка Карађорђева прикупљаху Турци војску по Бугарској против Срба\, па дођоше и у кућу Ђорђа\, оца Игњатијева\, да виде\, има ли ко за војску. Видећи Ђорђа развијена и снажна човека хтедоше га узети у војску. Али им Ђорђе одлучно рече: „не могу ја ићи против једноверних ми хришћана“. Разјарени Турци одмах га на месту убише. Млади Игњатије сакри се у некој суседној кући\, по том пребеже у Румунију; но жеља за монаштвом одведе га у Св. Гору. Али он хтеде још нешто више од монаштва\, – хтеде мучеништва. Молећи се са сузама једне ноћи пред иконом Пресвете Богородице\, да му Она устроји пут ка мучеништву\, он чу неки шум пред собом\, и виде како се из иконе оне одвоји светао венац и дође на главу његову. Ускоро по том он је мученички пострадао од Турака и примио венац вечне славе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављење Господа апостолу Ананији и Савлу (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како се јави Господ Ананији и упути га ка Савлу у улицу Праву;\n2. како Савле у том истом часу виде у визији Ананију\, где метну руке на њ да прогледа. \n\n\n\nБеседа\nо старим и новим причама о чудесима божјим\n\nБоже\, ушима нашим услишасмо и оци\nнаши приповједише нам дјело које си учинио\nу њихово вријеме\, у старо вријеме. (Пс. 41\, 1) \nТако цар Давид говори од имена народа свога. И набраја цар неколика велика дела Божја\, која Бог учини за народ Израиљски. О свима тим делима Божјим и ми услишасмо\, браћо\, из Светога Писма\, – и о коликим још и каквим још\, о којима Давид не знаде\, јер се догодише после њега! Сврх онога што Давид беше чуо не чусмо ли ми несравњиво чудеснија и већа дела Божјег Промисла и Божјег човекољубља? Син Божји ваплоти се од Пречисте Деве и поживе као човек међу људима\, мудрост изли\, чудеса учини\, смрт умртви\, ђавола посрами\, силу даде следбеницима Својим. То не чу Давид\, а ми чусмо\, јер нам то јавише наши духовни Оци: апостоли и јеванђелисти\, мученици и праведници\, и сви редом светитељи од времена онога\, времена старога\, до дана данашњега. И не само јавише нам они него нам сваки дан Дух Божји јавља кроз Цркву свету\, кроз благодатне тајне\, кроз чудеса безбројна и безбројна. Ево нам разлога за велику радост\, али и за велики страх. Јер нам је дато много\, па ће се много од нас и тражити. Дато нам је више богатства духовнога него свима који живеше пре Христа: више мудрости и знања\, више славе Божје и силе\, и више\, много више примера Божје љубави према човеку и човечје љубави према Богу. Упитајте се\, о богаташи над богаташима\, шта сте за све ово ви дали и шта дајете Богу? Потрудите се\, дакле\, да се не постидите на Суду Божјем. Као сан измичу се и измаћиће се ускоро сви дани ваши на земљи. И ускоро ће глас трубе ангелске сазвати све народе и све људе на Суд Божји Страшни. Потрудите се\, да се не постидите. Јер нећете се моћи изговорити: нисмо знали\, или нисмо имали! Знате и имате више откровења него што су имали Давид и Соломон. И више ће се од нас тражити него од њих. \nО Сине Божји\, велики и чудни Господе Боже и Спасе наш\, опомињи нас сваки дан и сваки час на крв Твоју Свету\, проливену за нас. Да не заборавимо\, Господе\, и да се вечно не осудимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-artemije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261103
DTEND;VALUE=DATE:20261104
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T225229Z
LAST-MODIFIED:20260207T193112Z
UID:6706-1793664000-1793750399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Иларион; свети Иларион; свети Исповедник Висарион
DESCRIPTION:Пролог за 21. октобар\n3. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Иларион Велики\n\nКао што ружа израсте на трњу\, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких\, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију\, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се\, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи\, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума\, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима\, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота\, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ\, неослабни подвижник\, диван чудотворац\, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске – и говорећи кроз плач: „тешко мени\, примих на земљи плату своју!“ – он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру\, у Сицилији\, у Далмацији и најзад на Кипру\, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани. \n\n\n\nСвети Иларион\, епископ Мегленски\n\nРођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете\, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј\, родићеш сина\, и он ће обратити многе к светлости истине“. Кад је Илариону било три године\, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат\, свјат\, свјат Господ Саваот!“ Добро школован он се замонаши у 18 години\, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све\, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год. \n\n\n\nПреподобни Филотеј\n\nРођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове\, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе\, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору\, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату\, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје\, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја. \n\n\n\n\nИларион свети к’о сјајна комета\nБежећи од људи прође пола света\,\nНо залуд се звезда од очију скрива\,\nВасцеломе свету светлост је открива.\nИларион славу хоћаше избећи\,\nАл’ од славе светац не може утећи;\nГде га Бог не јави\, јавише демони\,\nУстрашени свецем\, који њих прогони.\nИларион дивни где год се насели\nЧудеса показа\, и болне исцели\,\nПобедивши своје немоћи и страсти\,\nПобедитељ света – демоне подвласти.\nУ пештери скривен\, а свима објављен\,\nКлонећи се свију\, – од свију прослављен.\nТо Господ прославља своје прослављаче\,\nВенцима венчава победне тркаче.\nКада трка прође живота земнога\,\nТад се деле венци живота вечнога.\nСтарац Иларион\, духом вазда млади.\nСад лицем у лице Господом се слади.\nНо он и сад за нас молитвом војује\,\nДа милошћу и нас Господ помилује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвевидеће око Божје бди над свима људима и чудесним начином руководи верне ка спасењу. Оно што се верноме учини најпре као велики губитак\, у току времена покаже се као велики добитак. Случај св. Филотеја и његовог брата\, који за мајку њихову беху као изгубљени\, сличан је случају св. Ксенофонта (26. јануар)\, и сличан је случају св. Јевстатија Плакиде\, његове жене и његових синова. Када св. Филотеј са братом сеђаше у турској тамници у Македонији\, јави им се Пресвета Богородица у виду мајке њихове и рече им: „устаните\, децо моја драга\, и пођите за мном!“ И наједанпут се младићи обретоше у једном манастиру у граду Неапољу Малоазијском. Када младићи испричаше игуману\, шта се с њима збило\, појми игуман\, да је то од Бога\, прими младиће и замонаши их. Прошло је дуго времена од тог догађаја. Мајка њихова жалила их и прежалила. Најзад се решила\, да иде и она у неки женски манастир и посвети се Богу. И Промисао Божји доведе је у близину манастира у коме беху њени синови. Једном о слави овог манастира дође она са другим инокињама на славу. У цркви она виде своје синове\, али их не позна. У том ће један од браће зовнути другога по његовом светском имену. Мајку текну у срце то драго јој име\, и она се пажљиво загледа у лица њихова. И познаде мајка њих\, и они мајку. И радост им беше велика; и одадоше благодарност Богу срдачну. Верујући хришћанин и при највећем губитку не треба да очајава. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење слепога Савла Ананијом (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Ананија метну руке на Савла спомињући име Господа Исуса;\n2. како од Савлових очију отпаде као крљушт\, и он прогледа\, и крсти се\, и поста Павле. \n\n\n\nБеседа\nо богонадахнутом срцу и језику\n\nОтригнуће срце моје ријеч добру. Језик\nје мој трска књижника хитрописца. (Пс. 44\, 1) \nЕво надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу\, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру\, него отригнуће\, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној\, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка\, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати\, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима\, или ако се не пројави у чудотворним делима\, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска\, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао\, нити се мучи да мисао обуче у одело речи\, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују\, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег\, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку! \nО Господе Боже Душе Свети\, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну\, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-ilarion-sveti-ilarion-sveti-ispovednik-visarion/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-ilarion-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261104
DTEND;VALUE=DATE:20261105
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T204900Z
LAST-MODIFIED:20260207T193146Z
UID:6749-1793750400-1793836799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аверкије равноапостолни
DESCRIPTION:Пролог за 22. октобар\n4. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Аверкије равноапостолни\n\nУ време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца\, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца\, идолопоклоника\, и молећи се приљежно Богу\, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског\, распали се Аверкије ревношћу Божјом\, па уђе у храм идолски\, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити\, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући\, и Божји човек изгна из њих демоне\, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу\, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид\, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим\, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху\, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме\, у граду Јерапољу\, крајем II столећа. \n\n\n\nПреподобни Лот\n\nВелики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја\, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво\, ја постим колико могу\, држим молитву и безмолвије и размишљам\, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта\, дакле\, још да чиним?“ Тада старац устаде\, диже руке к небу\, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш\, то буди сав огњем!“ Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу. \n\n\n\nСпомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице\n\nУ време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву\, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се св. Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му\, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града\, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу. \n\n\n\n\nАверкије свети\, узор од кротости\,\nПрекрасан је узор хришћанске ревности:\nОн идоле неме ревносно низложи\,\nИ свој живот радо погибли изложи\,\nНо Бог чува слугу што за Њег\, ревнује\,\nДесницом га Својом од зла ограђује.\nДемони и људи на свеца усташе\,\nАл’ пред силом крста стидно заћуташе.\nШто светац пожели Господ му удели\,\nИ у тузи многој много обвесели;\nКао стуб пламени Аверкије свети\nЉудима сијаше\, и људе просвети.\nПосведочи Христа народима многим\,\nЦаревима силним\, и људ’ма убогим;\nЧудесима многим Христа посведочи.\nКао живу воду чудеса источи.\nИ напоји жедне животворним словом\,\nИ нахрани гладне науком Христовом.\nАверкије свети\, узор од кротости.\nПредстави се Богу у чесној старости;\nУ Рају се венча са вечном младошћу\,\nИ окружи славом и рајском радошћу\nО чудесни светче\, поревнуј још мало.\nЗаштити на земљи стадо преостало\,\nОд Христа му милост молитвом испроси\,\nДа се тобом Црква до краја поноси. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКолико је за дивљење строгост светих људи према себи толико је исто дивљење њихово милосрђе према другима. Несебичност за себе и брижност за друге. Св. Иларион Велики немајући чим да плати подвоз до Сицилије\, понуди господару лађе своје јеванђеље\, које он беше у младости својом руком написао. Када пак исцели некога кнеза од духа нечиста\, хтеде му кнез подарити десет литри злата. Светитељ не прими злато\, него показа кнезу јечмени хлеб и рече: „они који се хране оваквим хлебом гледају на злато као на блато!“ А када га људи молише да им молитвом кишу испроси од Бога\, или спасе их од потопа\, или избави их од змије опаке\, св. Иларион се томе одазивао и људима молитвом помагао. Тако је поступао и св. Аверкије. Видећи много народа у мукама и болестима\, он клече на једном месту и помоли се Богу\, да Бог ту отвори топлу лековиту воду\, како би се сви невољни ту лечили и Бога прослављали. И Бог силом Својом отвори на том месту извор топле воде. А када излечи ћерку цареву од лудила\, цар му понуди много злата и сребра и других дарова. А св. Аверкије рече цару: „није потребно богатство ономе ко хлеб и воду сматра царским обедом.“ Но не тражећи за себе ништа\, умоли Аверкије цара да учини две милости пастви његовој у Јерапољу\, наиме: да сазида купатило над оном лековитом водом\, и да сваке године даје довољну количину пшенице сиромашним грађанима Јерапољским. И цар се сагласи\, и учини светитељу по молби. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење Енеја у Лиду (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Енеј лежаше узет осам година;\n2. како га апостол Петар исцели именом Господа Исуса Христа;\n3. како Енеј уста здрав. \n\n\n\nБеседа\nо красоти Христовој изнад сваке красоте\n\nКрасан си љепотом изнад синова човечјих. (Пс. 44\, 2) \nСвето Писмо не придаје особиту цену телесној лепоти\, као уопште нечему пролазном. Зато треба сваки читалац Светога Писма да буде довољно пажљив и мудар\, те да зна похвалу телесној лепоти применити на дух и духовне вредности. Несумњиво да красота духовна даје неку чудну привлачност и најнестројнијем телу\, као што опет ругобна душа чини одвратним и најстројније тело. Пророк Давид отригнувши ријеч добру говори Цару своме\, Христу Господу: красан си љепотом изнад синова човечјих. Господ је сам себи створио телесни огртач какав је Он хтео. Да је хтео да се јави у свету као телесно најлепши човек међу свима синовима људским\, Он је то могао учинити. Но ми немамо ни спомена у Јеванђељу о томе\, да је Он телом Својим привлачио људе к Себи и телесним стројем утицао на људе. Сам је Он рекао: тијело не помаже ништа (Јов. 6\, 63). Јасно је\, дакле\, да Давид не говори о телесној лепоти Цара Христа него о духовној\, божанској красоти Његовој. То се уосталом одмах види из даљих речи Псалмопевца: излева се благодат из уста Твојих. Ненадмашна красота Сина Божијег није\, дакле\, у кроју и облику Његових уста него у бујици благодати\, која Му се из уста излева. И видјесмо га\, и неимаше изгледа ни красоте\, говори пророк Исаија опет о Христу (Ис. 53\, 2- 3). Како се слаже дакле\, Исаија са Давидом? Сасвим добро\, Давид говори о Христовој унутрашњој красоти\, а Исаија о Христовом спољашњем униженом положају. Не видесмо Га као цара или богаташа\, хоће Исаија да каже\, него Га видесмо као слугу и паћеника. \nО Господе Исусе Христе\, лепши си нам Ти од свих људи и ангела\, – слава бесмртној и непролазној красоти Твојој. Исправи\, Господе благи\, исправи ругобу душа наших\, унакажених грехом\, молимо Ти се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-averkije-ravnoapostolni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-averkije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261105
DTEND;VALUE=DATE:20261106
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T205222Z
LAST-MODIFIED:20260207T193157Z
UID:6752-1793836800-1793923199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јаков\, брат Господњи
DESCRIPTION:Пролог за 23. октобар\n5. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\, брат Господњи\n\nНазива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа\, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти\, он раздели имање своје синовима својим\, па хтеде оставити један део и Господу Исусу\, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса\, и изјави\, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина\, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито\, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година\, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију\, која је била сувише дуга за доцније хришћане\, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности\, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан\, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе\, када се беше много народа сабрало у Јерусалим\, рекоше му старешине\, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији\, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди\, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно\, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога. \n\n\n\nСвети Игњатије\, патријарх Цариградски\n\nСин цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије\, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац\, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела\, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи. \n\n\n\nСвети мученик Јаков Боровицки\n\nО овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса. \n\n\n\n\nЈаков брат Господњи\, праведник прекрасни\,\nНауку Христову животом објасни.\nКада га мучише он кротко клечаше\,\nЗа крвнике своје Богу се мољаше.\nУ најтежем месту\, у најтеже време\,\nСтрпљиво носаше епископско бреме.\nКао пастир добри он цркву управи;\nИ рeчју и делом Господа прослави.\nОн научи људе да Исуса воле\,\nИ научи верне Богу да се моле.\nСујетни човече\, шта ће вера сама?\nВера је без дела као празна слама.\nНека чује наук ко год има слуха:\nВера је без дела к’о тело без духа.\nОткуда ратови\, огађени свима?\nОд нечистих страсти у вашим удима.\nСве ратују људи\, и мира немају\,\nЈер зло срцем желе\, па крв пролевају.\nКо грешника једног од заблуде врати.\nВечним ће животом Господ да му плати.\nПраведног Јакова Јевреји убише –\nТа себе убише! Њега прославише.\nО Јакове дивни\, свети апостоле\,\nПомози вернима\, који ти се моле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОд Бога је благодат\, а од нас труд. Нека нико\, дакле\, и не помисли\, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану\, и да им је лако било\, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сaм другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9\, 27)? И још на другом месту не вели ли\, како је живот проводио у страху\, у труду и послу\, у многом неспавању\, у гладовању\, и жеђи\, у многом пошћењу\, у зими и голотињи (II Кор. 11\, 26- 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом\, и то до несита; спавао је врло мало\, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви\, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву\, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма\, тако да се сав разбио\, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена\, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им\, Господе овај грех\, јер не знају шта чине.“ Док се он тако мољаше\, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли\, а ви га убијате?“ Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике\, да не убију свеца Божјега. – Нису дакле апостоли полагали само на благодат\, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд\, да се покажу достојни Божје благодати. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;\n2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!\n3. како Тавита оживе и устаде. \n\n\n\nБеседа\nо лепоти кћери цареве\n\nСва је лепота кћери цареве унутра. (Пс. 44\, 13) \nЦрква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна\, и неугледна за телесно око\, и гоњена\, и понижена\, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве\, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом\, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо\, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22\, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете\, а девичанство\, кротост\, милосрдност\, светост\, молитвеност\, преданост вољи Божјој\, и све остале врлине\, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ\, скривени у њој и рођени из ње. \nИ душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа\, који је унутра у души. Душа пак без Христа\, Сунца правде\, јесте у мраку\, без лица и красоте\, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног. \nО Господе велики и благи\, Боже наш истинити\, и Промислитељу наш човекољубиви\, помози нам обући се у одећу врлине\, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jakov-brat-gospodni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ap-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261106
DTEND;VALUE=DATE:20261107
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T205451Z
LAST-MODIFIED:20260207T193209Z
UID:6755-1793923200-1794009599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Арета
DESCRIPTION:Пролог за 24. октобар\n6. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Арета\n\nОвај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана\, свештеника\, инока и инокиња\, грађана\, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија)\, и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан\, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран\, и најпре поручи грађанима\, да ако се не одрекну Христа\, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије\, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима\, да им ништа неће учинити\, само нека му отворе капије градске\, да уђе и узме данак\, који му они дугују\, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше\, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима\, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју\, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина\, удари с војском на кнеза Омиритског\, победи га\, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског\, по Божјем откровењу\, би постављен неки побожни човек Аврамије\, а за архиепископа Омиритског\, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици\, који Дунаан беше сагорео\, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год. \n\n\n\nСвети Елезвој\, цар Етиопски\n\nРаспаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана\, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха\, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом\, и обећа замонашити се\, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију\, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир\, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год. \n\n\n\n„Свих жалосних радост“\n\nТако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије\, сестре патријарха Јоакима\, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку\, па како је лекари безуспешно лечише\, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија\, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом\, и оздравићеш“. Ефимија учини тако\, и одмах поста потпуно здрава. \n\n\n\nПреподобни Арета Печерски\n\nПредставио се 1190. год. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\,\nжалосних радости\,\nИ грешнима нама даруј\nод твоје милости.\nНа престолу вечног царства\nти Сина имадеш\,\nИ све наше муке видиш\,\nсве их редом знадеш.\nТи си увек Христа Бога\nза верне молила\,\nПремноги си бол и муку\nскорбним утолила.\nНо не престај\, Света Дево\,\nдо краја времена\,\nМолити се за спасење\nнашега племена.\nСлавнијом те Бог учини\nи од Серафима\,\nО похитај\, о помози\nсвима жалоснима! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад свештено лице чини безакоње\, много га тежа казна постиже\, него кад такво исто безакоње чини обичан световњак\, који је мање посвећен у тајне воље Божје. Св. Арета беше монах у Печерском манастиру\, и беше среброљубив веома. У његовој келији стајаше нагомилано благо\, од кога он никоме ниједне лепте не даваше. Но разболе се једном тешко претешко\, и виде као на јави\, како ђаволи отимају душу његову од ангела вичући „наш је\, наш је!“ и наводећи за доказ тога Аретово среброљубље и тврдичлук. Повративши се од болести Арета поправи живот свој\, и од тада рачунаше све земно благо у ништа. И човекољубиви Бог опрости му\, и доцније даде му благодат велику. – Неки опет монах из манастира\, у коме се представи блажени цар Елезвој\, привиче често ићи у крчму\, тамо опијати се\, па чак и са женама безчинства творити. Једнога дана враћајући се из крчме нападе на њ страшно велика змија\, и гоњаше га узастопце. У великој муци и тескоби повика монах: „тако ти светога и праведнога Елезвоја\, одступи од мене!“ И змија се наједанпут заустави. И чу монах као човечји глас од стране змије: „ангел Божји нареди ми\, да те поједем због нечистоте и скверне твоје\, јер си се заветовао служити Господу у чистоти\, а сад прљаш тело своје и гневиш Духа Светога“. И закле се монах\, да више никад грешити неће\, врати се у манастир\, и до смрти више не погреши. Тако Бог и покара и помилова молитвама св. цара Елезвоја. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну посету ангела Божјега Корнилију капетану (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како по дану и на јави Корнилије виде ангела Божјега који га ослови именом;\n2. како се Корнилије уплаши и одазва: шта је\, Господе?\n3. како га ангел научи да пошље у Јафу по апостола Петра\, који ће му рећи речи спасења. \n\n\n\nБеседа\nо јавном доласку Бога\n\nБог ће јавно доћи и неће прећутати. (Пс. 49\, 3) \nДругчије је звање војводе од звања судије. Војвода се пред непријатељем не објављује одмах\, него оставља непријатељу\, да суди о њему како хоће; јер војводи је главно да победи. Судија се пак одмах јавља онима којима има да суди. Другчије је и звање учитеља од звања судије. Учитељу је главно да научи васпитанике своје; зато се он често пута спушта на ступањ васпитаника својих\, и говори им као друг њихов. Судија пак од почетка па до краја мора бити јављен суђенима као судија\, и ништа друго. Другчије је и звање лекара од звања судије: и разлика се у та два звања тако дa уочити као и у прва два случаја. Бог се\, браћо\, јавио свету у телу човечјем: јавио се као војвода\, као учитељ\, као лекар. Но није се још јавио као судија. У првом случају Он је прећутао да изрекне јавно Своје највише достојанство\, него је оставио непријатељима\, васпитаницима и болесницима да суде о Њему како знају. Ко је имао здраво суђење\, тај је могао познати Га као Бога\, скривеног у телу\, и по речима\, и по делима\, и по човекољубљу\, и по знацима небеским при Његовом рођењу\, при распећу\, при васкрсењу и вазнесењу. Коме је пак ум био помрачен каквом злобном страшћу\, тај Га није могао познати нити за Бога признати. Али када буде Он дошао као Судија\, тада Га нико више неће питати ни јеси ли Ти? ни ко си Ти? него ће сви у тренутку знати\, да је то заиста Он. Ангели ће пред Њим трубити: на небесима ће блистати крст Његов\, испред Њега ће се огањ разгорети\, и око Њега бура велика видеће се. Тада ће и веран и неверан\, и праведан и неправедан\, погледати и познати – Судију. Тада ће се радовати само они\, који су Га пре познали као Бога\, у пећини\, и на крсту. Они ће се ваистину радовати\, јер ће у Судији познати Онога\, с којим су војевали\, од кога су се научили\, и којим су се излечили. \nО Спаситељу преславни\, помилуј нас и исправи нас пре другог доласка Твога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-areta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-areta-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261107
DTEND;VALUE=DATE:20261108
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T205816Z
LAST-MODIFIED:20260207T193219Z
UID:6759-1794009600-1794095999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Маркијан и Мартирије
DESCRIPTION:Пролог за 25. октобар\n7. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Маркијан и Мартирије\n\nОви светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева\, која дотле беше пригушена\, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша\, Јевсевије и Филип\, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију\, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време\, када Православље имаше да води две љуте борбе\, против незнабожаца и против јеретика\, Маркијан и Мартирије\, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви\, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате\, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем\, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште\, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе\, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас\, бити причасницима живота вечнога\, Ти животе наш!“ Тада подклонише главе свете под мач\, и бише посечени\, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст. \n\n\n\nСвети мученик Анастасије\n\nБио ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море\, но по том извађено и чесно сахрањено. \n\n\n\nСвета Тавита\n\nТавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи\, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9\, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац\, па клече на молитву. Када сврши молитву\, викну попут мртвог тела: Тавито\, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа. \n\n\n\n\nНе умре Тавита\, да више не живи\,\nНо да чудо буде\, да се свет задиви.\nКрај мртвога одра Петар смерно рече.\nИ молитву топлу Господу изрече.\nВаскрснула телом! то неверни чуше.\nМолитву услиша апостола свога.\nПа мртвоме телу живу душу врати\,\nИ Петар неверне у веру обрати.\nО дивнога чуда\, у свет невиђена!\nИменом Христовим смрт је побеђена.\nСмрт је побеђена\, и живот ликује.\nТавита се млада животу радује.\nРадује се више но животу своме\nШто послужи чудом свету неверноме.\nВаскрснула телом! то неверни чуше\,\nИ њихне из мртвих васкрснуше душе.\nО велики Петре\, Христов служитељу\,\nПомоли се за нас своме Спаситељу\,\nВаскрсни нам душу\, у блато зариту\,\nТи што силом Божјом васкрсе Тавиту. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу других тајанствених опажања из света духова светитељи су имали и опажање благоуханог мириса од добрих духова и смрад од духова нечистих. При свакој појави светлих и чистих духова разлевао се животворни и благоухани мирис; а при свакој појави мрачних и нечистих духова проносио се загушљиви и несносни смрад. Према смраду оваквом или онаквом светитељи су могли сазнати\, којом је страшћу неки човек обузет. Тако св. Јевтимије Велики познао је смрад блудне страсти на некоме монаху Емилијану у лаври св. Теоктиста. Идући једном на јутрењу Јевтимије прође поред келије Емилијанове и осети смрад блуднога демона. Емилијан није чинио никакав грех сем што је у том тренутку имао блудне помисли које су му тискане у срце од нечистог демона. И светитељ је већ осетио присуство таквога демона код тога монаха. Моћ овога опажања још се чуднија показала једанпут код св. Илариона Великог. Некакав човек тврдица и среброљубац беше послао Илариону нешто од свог поврћа. Када изнеше то пред Илариона да једе\, рече светитељ: „носите то одатле\, не могу трпети смрада што излази из тог зеља! Зар не осећате\, како смрди тврдичлуком?“ Када се братија зачудише тим речима\, рече им Иларион\, да однесу то зеље пред волове\, па ће видети\, да га ни волови неће јести. Исихије\, ученик Иларионов\, однесе и положи зеље пред волове. Волови само оњушише\, па одвратише главе ричући. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно откровење апостолу Петру (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како виде Петар небо отворено и чаршав пун свих животиња звериња\, бубиња и птица;\n2. како чу глас: устани\, покољи и поједи!\n3. како му ово би опомена\, да се не гнуша незнабожаца\, него да и к њима проповеда Јеванђеље. \n\n\n\nБеседа\nо бегању од света и обитавању у пустињи\n\nЕто удаљих се бјегајући и настаних\nсе у пустињи. (Пс. 54\, 7) \nОд кога\, браћо\, побеже пророк у пустињу? Од злих непријатеља\, од страсти и од сујете. Зашто побеже у пустињу? Зато што је то начин победе над злим непријатељима\, над страстима и сујетом светском. О пустињу се мало ко отима\, зато је побегао у пустињу. Људи се отимају о градове\, и земљу\, о власт и богатство\, а не о пустињу. И унутрашњи непријатељи човекови\, страсти и разне сујетљивости\, у градовима се непрестано поджижу новим огњем\, док у пустињи вену и ишчезавају. Страх од смрти нападе на мене\, вели пророк пре тога. И то је разлог\, да бежи у пустињу. Треба душу своју припремити за онај свет\, за сусрет с Богом. Ни цар се не може спасти од смрти\, нити може избећи суда. Живећи у раскоши и весељу непрестаном човек је ваистину као успаван напитцима овога света. И усред раскоши и весеља помисао на смрт тргне га и пробуди га. Ах\, умрети се мора! Овај свет се оставити мора! Пред Бога и пред ангеле изаћи се мора! Где ми је душа? Где су ми дела? Са чим ћу отићи из овог света\, и са чим ћу ући у онај свет? Хиљаде и хиљаде оних\, који су се пробудили таквим питањима од сна греховног\, побегли су у пустињу\, да дан и ноћ\, исправљају душу своју и чисте срце своје покајањем\, молитвом\, постом\, бдењем\, трудом и осталим опробаним средствима\, којим човек убија страх од смрти и усиновљава се Богу. \nО Господе Исусе Христе\, Наставниче наш премудри и преблаги\, који си се и сам понекад удаљавао од људи у самоћу\, помози нам\, да приберемо душу своју и спремимо се за царство Твоје пресветло. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-markijan-i-martirije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-markijan-i-martirije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261108
DTEND;VALUE=DATE:20261109
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20251010T210036Z
LAST-MODIFIED:20260207T193232Z
UID:6762-1794096000-1794182399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Димитрије - Митровдан
DESCRIPTION:Пролог за 26. октобар\n8. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Димитрије\n\nОвај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов\, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре\, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него\, напротив\, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија\, па када се једном враћаше из рата против Сармата\, цар Максимијан сврати у Солун нарочито\, да ствар испита. Призва\, дакле\, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин\, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу\, да разда сиротињи\, и оде у тамницу весео\, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти\, страдалче Христов\, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви\, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро\, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом\, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград\, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите\, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира\, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год. \n\n\n\nПреподобномученик Јоасаф\n\nУченик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу\, да му се сви подвизи учинише као недовољни\, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград\, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу\, 26. окт. 1536. год. \n\n\n\nСпомен великог земљотреса\n\nУ време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе\, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем\, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. \n\n\n\n\nСолун дични слави светитеља свога\nДимитрија светог\, слугу вишњег Бога. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСвети Павле Солун сузама рошаше\,\nДимитрије својом крвљу залеваше –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСузе апостола и крв мученика\nСолуну су слава\, спасење и дика. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nПрославимо и ми Христова војника\,\nМироточног свеца\, храброг мученика\,\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски\, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град\, отклања невоље\, одбија завојеваче\, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун\, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину\, и одведоше у ропство две красне девојке\, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове\, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије\, и он велика чудеса твори\, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше\, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима\, и најпре се опираху да везу лик светитељев\, но када им кнез припрети смрћу\, оне заповеђено учинише\, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника\, дакле\, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству\, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију\, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије\, и узе обе девојке\, као негда ангел пророка Авакума\, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије\, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака\, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;\n2. како се верни мољаху Богу за Петра;\n3. како се ангел светли јави у тамници\, ослободи Петра окова и изведе га ван. \n\n\n\nБеседа\nо срцу успремљеном за Бога\n\nГотово срце моје\, Боже\, готово срце моје! (Пс. 57\, 7) \nБлаго оном\, браћо\, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном\, чије је срце потпуно готово\, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег\, да радосно следује вољи Божјој\, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама\, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео\, да ће га бура потопити\, обратио се Богу с великим покајањем и плачем\, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје\, Боже\, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним\, јер зна\, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура\, наваљују ли ветрови и таласи\, он се не боји\, јер он је уверен\, да његову лађу ништа не може разбити\, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских\, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава\, брига и страха\, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује\, колико је у истини срце његово готово. На име\, он се не поноси царском славом својом\, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа\, и сва му је сладост\, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога. \nО браћо моја\, потрудимо се\, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом\, – готово да чује реч Божју\, готово да следује вољи Божјој\, готово да прославља Бога живога. \nО Господе Боже\, Створитељу наш бесмртни\, помози нам приготовити срце наше\, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-dimitrije-mitrovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-dimitrije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261109
DTEND;VALUE=DATE:20261110
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T220241Z
LAST-MODIFIED:20260207T194336Z
UID:6765-1794182400-1794268799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Нестор
DESCRIPTION:Пролог за 27. октобар\n9. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Нестор\n\nУ време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор\, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије\, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе\, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште\, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио\, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем\, и увесељаваху се\, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима\, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију\, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом\, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши\, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови\, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима\, и прорече му: „Лија ћеш победити\, али ћеш за Христа пострадати.“ Млади Нестор\, дакле\, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора\, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев\, помози ми!“ И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија\, обори га и рину на оштра копља\, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!“ А цар се постиди пред народом\, ожалости за својим љубимцем Лијем\, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар\, те Нестора мачем посекоше\, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор\, 306. год\, и пресели се у царство Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Нестор Летописац\n\nУ 17. години својој ступио у манастир Кијево-печерски\, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа\, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним\, грубим\, незналицом\, напуњеним сваким грехом. Но Бог\, који познаје срца људска\, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса. \n\n\n\nСвети Андреј\, кнез Смоленски\n\nИз љубави према Христу напустио славу и част светску\, скрио се у један манастир\, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год. \n\n\n\n\nСвети Нестор на зло негодова\,\nИ за веру Христову ревнова.\nМлад ученик светог Димитрија\,\nМлад и нејак против страшног Лија.\nОн знамење крста на се врже\,\nСилног Лија на копља поврже;\nСила свише беше њему дата\,\nК’о Давиду против Голијата.\n„Победићеш\, ал’ ћеш мучен бити\,\nЗа свог Христа душу положити!“\nДимитрије тако му прорече\,\nКако рече\, тако се и стече.\nВес’о Нестор на муке хођаше.\nДивног Христа дивно величаше\,\nСлатком речју\, и слатким песмама\,\nИ за цркву топлим молитвама.\nДухом велик\, годинама мали\,\nСвоју младост Нестор не пожали.\nКрв његова цркву утврдила\,\nА Нестора вечно прославила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају\, да их човек и види и чује\, понекад да их само види или чује\, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли\, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући\, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре\, неугодно ми је дело твоје\, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!“ \nОнисифор се уплаши и застиди\, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се\, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев\, упали их\, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?“ Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. \nКада људи дођоше\, дигоше га\, и он постепено дође к себи\, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град;\n2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу;\n3. како им се закључана капија на граду сама отвори. \n\n\n\nБеседа\nо ревности за дом Божји\n\nРевност за дом твој изеде ме\, и ружења\nонијех који тебе руже падају на мене. (Пс. 68\, 9) \nНебеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог\, тамо је дом Божји; а где је дом Божји\, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју\, и царствени пророк се срди\, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе\, и оне падају на њ као огањ\, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса\, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини\, или кад изопачавају истину на начин јеретички\, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу\, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника\, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје\, када се недостојно односе према цркви Божјој\, немарно према уредбама црквеним\, лениво према заповестима црквеним\, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад\, и понижавање тела људскога\, предавање страстима\, служење гресима\, отмици\, убиству\, грубости\, пијанству и другим опаким делима\, све је то нападање на светињу дома Божјег\, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја\, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2\, 17)\, и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. \nО Господе Исусе Христе\, узоре ревности према светињи\, дај нам једну искру ревности Твоје\, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-nestor/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nestor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261110
DTEND;VALUE=DATE:20261111
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T220641Z
LAST-MODIFIED:20260207T194347Z
UID:6768-1794268800-1794355199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије; свети Арсеније Сремац\, Архиепископ српски
DESCRIPTION:Пролог за 28. октобар\n10. новембар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Параскева – Петка\n\nРођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име\, она рече\, да се зове хришћанка. Кнез је укори\, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу\, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена\, и пресели се у живот вечни. \n\n\n\nСвети Арсеније\, архиепископ Пећки\n\nВелики јерарх српске цркве и наследник св. Саве\, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу\, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију\, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске\, посла Сава Арсенија на југ\, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ\, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима\, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову\, Арсеније навали на краља Владислава\, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година\, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми\, посяти и благослови храмъ сей… помените же и мене гряшнаго Арсенија“. Сахрањен ту у Пећском храму. \n\n\n\nСвети мученик Теренције\n\nИз Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука\, при којима се јави сила Божја\, сви посечени мачем. \n\n\n\nСвети Стефан Саваит\n\nПисац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом\, и мирно се упокојио 807. год. \n\n\n\nСвети Атанасије\, патријарх Цариградски\n\nПротивник уније с Римом\, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275- 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео\, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду\, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски\, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nВелики јерарх\, проповедник\, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске\, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско. \n\n\n\n\nМудри архијереј свети Арсеније\nСвоју моћ чудесну и данас не крије\,\nОн притиче Богу с благим молитвама\,\nИ помаже верним Христовим слугама;\nОн приступ имаде код вишњега Бога\,\nЈер се удостоји царства небескога.\nКада Шишман љути\, владалац Бугара\,\nОбитељ у Пећи хтеде да похара\,\nКоначи му војска близу манастира\,\nАл те ноћи црне не имаде мира.\nСтуб огњени сјајан од неба се јави\,\nШишманова војска страхом се престрави\,\nПа побеже војска трагом без обзира\nОд светиње Пећске где светац почива.\nБог дарова венац силине и славе\nНаследнику дивном светитеља Саве.\nОн настави дело славног претходника\nТе са светим Савом поста роду дика.\nМи молимо сада светог Арсенија\,\nБлагодат његова на нам’ да просија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио\, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево\, радујсја!“ Када је бивао болестан – што му се често дешавало – он је молио семинаристе\, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш“ с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?“ То јест\, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора\, и ако благог\, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!“ Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.)\, баш када је св. Димитрије писао његово житије\, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао.“ Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем.“ Онда му показа леву руку\, и рече: „ту сам засечен.“ Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено.“ Када св. Димитрије размишљаше\, који је то Орест\, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра)\, погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика\, него тај чије си ти житије сад написао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како се с гордошћу узвиси Ирод\, и народ га слављаше као Бога;\n2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;\n3. како изеден од црви издахну. \n\n\n\nБеседа\nо молитви Богу да спасе душу од прашине\n\nСпаси ме од прашине\, да не потонем. (Пс. 68\, 14) \nПрашином је\, браћо\, обучена душа наша\, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске\, које нас привлачи к себи\, али је још пространије неизмерно царство духовно\, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи\, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама\, војници смо у пролазним шаторима. Господе\, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани\, који се најпре подавао прашини\, док није увидео\, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи\, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо\, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима\, непријатеља\, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда\, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе\, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем\, и не боји се; не боји се прво себе\, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник\, и ангели Божји заштитници – шта му може човек\, шта демон\, шта свака прашина? \nО Господе Боже наш\, триипостасни и једини\, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег\, спаси нас по милости Твојој\, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije-sveti-arsenije-sremac-arhiepiskop-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/arsenije-i-sremac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261111
DTEND;VALUE=DATE:20261112
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T220912Z
LAST-MODIFIED:20260207T194358Z
UID:6770-1794355200-1794441599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аврамије Затворник; преподобномученица Анастасија Римљанка
DESCRIPTION:Пролог за 29. октобар\n11. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Анастасија Римљанка\n\nРођена у Риму од благородних родитеља\, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима\, где игуманијом беше нека Софија\, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо\, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију\, како да држи веру\, како да одоли ласкавим обманама\, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати\, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети.“ Изведена пред кнеза\, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере\, најпре обећањима па претњама\, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но – о кад би то могуће било – и сто пута!“ Када су је били обнажили ради поруге\, она је викала на слуге: „бијте ме\, и сеците\, и трзајте\, покрите ранама моје наго тело\, и крвљу сакрите срам мој!“ Беше бијена\, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил\, због чега би од мученице Христове благословен\, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију. \n\n\n\nПреподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија\n\nПрисиљен од родитеља он се венча\, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све\, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа\, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао\, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи. \n\n\n\nПреподобномученик Тимотеј Есфигменски\n\nИз Кисани\, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир\, а он оде у Св. Гору\, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа\, попут Агатангела Есфигменског\, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку\, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен. \n\n\n\n\nАврамије свети невесту остави\nИ на подвиг тешки свој живот управи.\nПодвигом спасења себе спасаваше\,\nИ друге к спасењу мудро настављаше.\nДемонска се сила на свеца окоми.\nНо он ју именом Христовим саломи.\nУ страшила разна демон се премета\,\nТек човека Божјег да плаши и смета.\nНе даде се човек Божји заплашити\,\nНит од Бога свога ума одвојити\,\nНо к’о свећа стаја и светљаше свету\nСлавећ једног Бога – Тројицу Пресвету.\nЗатворен\, осамљен\, и свету ненужан\,\nРади Христа беше Аврамије сужан\,\nПедесет година – педесет година!\nСуза\, поста\, борбе – све за Божјег Сина\,\nПедесет година – педесет година!\nНа тврдом темељу – на Христу постројен.\nСлава Аврамију\, Христовом војину\,\nШто на земљи смртној бесмртношћу сијну! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли ко претрпи до краја\, спашће се (Мат. 10\, 22)\, рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу\, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде\, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима\, мало кога да не би покренуле\, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати\, да не би демон зли ликовао\, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија\, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде\, идем због послушања.“ Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше\, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе\, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године\, а он се непрестано за њих Богу мољаше\, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди“. И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест\, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се\, и примише веру Христову од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну\, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13)\, и то:\n1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;\n2. како Павле речју учини слепим тога врачара;\n3. како кнез виде то чудо\, поверова у Христа\, и крсти се. \n\n\n\nБеседа\nо слави имена Божјега\n\nБлагословено име славе његове во вјек\nи во вјек вјека\, и испуниће се славом\nњеговом сва земља\, амин и амин. (Пс. 71\, 19) \nИз срца пророчког\, испуњеног благодаћу\, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк\, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки\, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао\, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света – плод трудова Његових\, венац понижења Његових\, дело руку Његових\, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове\, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом\, то јест делом Његовим\, славом Његовом\, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог\, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена\, и показаће се цела у вечности. О браћо моја\, потрудимо се\, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову\, у то живо и бесмртно тело\, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се\, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење\, и отиснути у бездан вечног мрака. \nО Господе Исусе Христе\, Царе и Сине Царев\, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-avramije-zatvornik-prepodobnomucenica-anastasija-rimljanka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-avramije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261112
DTEND;VALUE=DATE:20261113
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T221105Z
LAST-MODIFIED:20260207T194410Z
UID:6773-1794441600-1794527999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. краљ Милутин; преп. Теоктист и Јелена; св. Варнава Хвост. Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 30. октобар\n12. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија\n\nИз града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве\, које сиромаху дариваху\, беху од Бога обдарене даром чудотворства\, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје – живот и смрт; живот ако се поклониш боговима\, смрт ако се не поклониш“. Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт\, а смрт Христа ради није смрт но живот“. Када Зиновије би стављен на љуте муке\, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем\, и венцем тим да се венчам“. После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара. \n\n\n\nСвети апостол Клеопа\, Терције\, Марко\, Јуст и Артем\n\nОд Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16\, 22)\, и скончао мученички као епископ Иконијски\, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован\, в. Дела Ап. 12\, 12)\, син благочестиве Марије\, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време\, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника\, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској\, и мирно скончао. \n\n\n\nСвети краљ Милутин\n\nСин Уроша I и краљице Јелене\, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског\, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни\, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи\, као: Трескавац\, Грачаница\, св. Ђорђе у Нагоричу\, св. Богородица у Скопљу\, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље\, у Солуну\, Софији\, Цариграду\, Јерусалиму\, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. \n\n\n\n\nСветитељ Божији Милутин витешки\nЗадатак имаше велики и тешки\,\nДа одбрани веру од злих расколника\,\nИ народ од многих љутих насилника.\nБич Палеологу и бич Латинима\nМилутин ликова над свим невернима.\nНајвеће му благо – православна вера\,\nК’о Јустинијану\, круни од бисера!\nИ к’о Јустинијан многе цркве диже\,\nСлаву славном Христу по свету уздиже.\nПословима царским царски управљаше\,\nАл’ од Бога Христа ум не растављаше;\nЗато срца беше чиста и незлобна.\nУ вртлогу света – ума преподобна.\nБог што срце гледа и по срцу суди\nМилутину краљу бесмртност досуди\,\nБесмртност му душе и нетљеност тела\,\nИ гле\, краља светог имамо свецела!\nО чудесни краљу\, без страха од људи\,\nПред Господом живим заступник нам буди\,\nГреховне немани да се опростимо\,\nИ небеско царство с тобом наследимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест\, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина\, разумеће\, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо\, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама\, као у Солуну и Цариграду\, зидао је и болнице за сиромашне људе\, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника\, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу\, распитивао о недаћама људи\, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално\, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога\, краља Уроша. \nПрича се\, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша\, нудећи ћерку своју Милутину\, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево\, рече\, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14)\, и то:\n1. како у Листри беше човек\, који се од рођења не дизаше на ноге;\n2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;\n3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше. \n\n\n\nБеседа\nо жељи за Богом – јединој жељи праведника\n\nШта бих имао на небу? И на земљи\nшта бих захтео осим тебе? (Пс. 72\, 25) \nИ на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу\, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи\, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао\, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај\, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи\, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну\, какво не би било у Богу\, и то у највишем степену. Зато\, браћо моја\, иштимо Бога\, да би добили све; тражимо Бога\, да би нашли све; богатимо се Богом\, да би били богати свим. \nГосподе Боже наш\, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-kralj-milutin-prep-teoktist-i-jelena-sv-varnava-hvost-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kralj-milutin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261113
DTEND;VALUE=DATE:20261114
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T221317Z
LAST-MODIFIED:20260207T194420Z
UID:6777-1794528000-1794614399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Стахије\, Амплије\, Урван и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 31. октобар\n13. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли: Стахије\, Амплије\, Урван\, Наркис\, Апелије и Аристовул\n\nОд Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу\, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју\, и од овога бише постављени за епископе\, и то Амплије у Лиди\, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул\, брат апостола Варнаве\, проповедао веру Христову у Британији\, и тамо мирно скончао. \n\n\n\nСвети мученик Епимах\n\nРодом из Мисира\, у Мисиру се подвизавао\, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину\, и без другог учитеља научи га\, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах\, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити\, он узвикну: „удрите ме\, пљујте ме\, ставите ми трнов венац на главу\, дајте ми трску у руке\, напојте ме жучем\, на крст ме распните и копљем прободите\, – то претрпи Господ мој\, то и ја хоћу да претрпим.“ У гомили народа\, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог\, прсну крв од њега\, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа\, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог\, кога верује овај страдалник!“ По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост\, около 250. год. \n\n\n\nСвети мученик Никола Хиоски\n\nПобожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу\, где би од Турака мучен и посечен 1754. год.\, и где предаде Богу душу своју праведну. \n\n\n\nПреподобни Спиридон и Никодим\n\nМонаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст\, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год. \n\n\n\n\nУ Божијег свеца Епимаха\nУ срцу му не имаше страха\nНит од људи нити од ђавола\nА још мање од мртвих идола.\nЕпимах се муци радоваше\,\nСвог судију подсмехом шибаше.\nУмом горе\, телом на мукама\,\nЕпимах се окити ранама.\nКао Христос хтеде пострадати\,\nК’о мученик пред Господа стати\,\nШто желио Бог му доделио.\nЈош га чудном силом обдарио:\nДа болести над људима цели\,\nБлагодаћу људе да весели.\nВитез Христов са крсним знамењем\,\nДраги камен међ’ драгим камењем\,\nКао звезда Епимах се сјаји –\nТакве душе само Христос гаји.\nЕпимаше\, дивни мучениче\,\nПраве вере славни заточниче\,\nМолитвама од зла нас одбрани\,\nЦркву Божју до краја сохрани. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко ко не узме крста својега и не пође за мном\, није мене достојан\, рече Господ (Мат. 10\, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа\, и већ приготовљен за пут на страдање\, умоли он игумана за благослов\, да може свратити у своје село Кисане\, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни\, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду\, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу\, он срете једнога комшију свога\, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија\, да сврати и види се са кћерима\, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога\, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога\, а отац бега од својих кћери\, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме\, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај – смрти. Кћери се уморише и очајне вратише\, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа\, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја\, и тело му баце у реку\, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу\, с којом дође у Кисане\, нађе кћери Тимотејеве\, исприча им јуначку смрт оца њихова\, и показа им одећу његову. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;\n2. како им Дух то не даде;\n3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију. \n\n\n\nБеседа\nо уверености праведника да неће умрети\n\nНећу умријети\, него ћу жив бити\, и\nказивати дјела Господња (Пс. 117\, 17). \nКо може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше\, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше\, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Нећу умријети\, него ћу жив бити – говорио је цар Давид с великом поузданошћу\, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети\, него ћу жив бити\, јер васкрсли Господ темељ је вере наше\, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више\, много више\, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла\, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном\, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња! \nГосподе живи\, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-stahije-amplije-urvan-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-stahije-urvan-narkis.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261114
DTEND;VALUE=DATE:20261115
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T221642Z
LAST-MODIFIED:20260207T194558Z
UID:6780-1794614400-1794700799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Козма и Дамјан - Врачеви
DESCRIPTION:Пролог за 1. новембар\n14. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Козма и Дамјан\n\nБесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу\, родом негде из Азије\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка\, Теодотија\, посвети све време и труд\, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе\, те синови њени израстоше као две слатке воћке\, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини\, и бесплатно помагаху болесним\, не толико лекаријама\, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима\, тј. бесплатним лекарима\, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте\, бадава дајите (Мат. 10\, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи\, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана\, што овај узе три јајца од неке жене Паладије\, и нареди Козма\, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију\, него што га ова закле Пресветом Тројицом\, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој\, у месту Фереману\, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак\, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути\, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером\, чистотом и милошћу. \n\n\n\nСвети мученик Ерминигелд царевић\n\nСин цара Готског Лувигелда\, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу\, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика\, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика\, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди\, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу\, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја\, што уби сина\, одрече се јереси и врати у Православље. \n\n\n\nПреподобномученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем\n\nРођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати\, и тиме изазове завист свога брата\, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград\, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо\, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!“ И исприча\, како је његова жена била умоболна\, и како ју је он\, после свих лекара и лечења\, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску\, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору\, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори\, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне\, као и његових ученика\, почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна. \n\n\n\n\nЦрква слави чудотворне Враче\,\nСјајне звезде што Господом зраче\,\nСветог Козму и светог Дамјана\,\nДва хришћанска дивна великана\,\nТодотију мајку уз синове\,\nШто одхрани оваке дивове.\nСлавна браћа закон испунише\nИ милошћу Христу угодише\,\nУгодише Христу милосноме\nНајвећему Врачу безмездноме.\nДар примише\, лекари посташе\,\nДар примише\, ал’ га не продаше.\nДаре Божје бедним дариваху\,\nИменом их Христовим цељаху.\nВреме свеце тамом не покрива\,\nТако било – тако и сад бива\,\nНити покри чудотворне Враче\,\nОни данас к’о и некад зраче\,\nИ помажу болним и невољним\nМолитвама моћним\, добровољним\,\nПред Христовим престолом небесним.\nЧаст и слава Врачима чудесним! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху\, да је Бог створио духовни свет\, а ђаво материјални. На то им одговори Иларион\, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље(Пс. 46\, 7)\, и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23\, 1). Богумили тврђаху\, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола\, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (Јов. 5\, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему\, које су некад биле дате Мојсеју?“ Богумили још тврђаху\, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион\, да кад би тако било\, онда тело Христово не би осећало ни глади\, ни жеђи\, ни умора\, ни страдања\, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку\, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „А шта ћете чинити\, када се јави на небу знамење Сина Човечјег\, Крст Његов\, и када се заплачу сва племена земна\, која нису веровала Крсту?“ И још им рече: „Како говорите\, да је све зло од материје зле\, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:\n2. како Господ отвори срце жене Лидије\, те се крсти она и дом њен. \n\n\n\nБеседа\nо позиву свих хришћана да буду свети\n\nСветима који су у Ефесу. (Еф. 1\, 1) \nСветима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје\, да људи\, не у пустињи\, него у граду\, и то у једном идолском и поквареном граду\, буду свети? И да буду свети људи жењени\, који децу рађају\, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери\, као и светост и чистота живота\, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак\, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога\, што он има један још узвишенији назив за све хришћане\, на име синови\, синови Божји (Гал. 4\, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ\, када нас је научио\, да ословљавамо Бога: Оче наш! \nО браћо моја\, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке\, и апостоле\, и мученике\, и праведнике? Не називамо ли небо светим\, и царство небеско светим? Ко се\, дакле\, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење\, имамо наду и на светост. \nО Боже Свети\, који у светињи живиш и међу светима почиваш\, и свете к Себи призиваш и милујеш\, помози и нама\, да се осветимо\, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\nБеседа\nо Илији пророку\n\nЖив Господ сила\, Бог Израиљев\, пред којим стојим\, неће бити\nових година росе ни дажда докле ја не речем. (I Цар\, 17\, 1) \nСтрашно звуче ове речи за свако смртно уво\, јер их човек изговори\, човек подобострасан нама (Јак. 5\, 17). Ви се питате\, браћо\, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо\, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући\, добићете\, рекао је\, Спаситељ наш (Мат. 21\, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца\, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо\, и низводио огањ с небеса\, и чинио друга чудеса моћна и страшна\, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19\, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава\, сва сила\, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом\, силом страшном\, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог\, да Илија умре\, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња\, целомудрена тела као дете\, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас. \nО Господе Живи\, Боже пророка Твога Илије\, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом\, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kozma-i-damjan-vracevi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kozma-i-damjan-vracevi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261115
DTEND;VALUE=DATE:20261116
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T222349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194622Z
UID:6783-1794700800-1794787199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Акиндин\, Пигасије и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 2. новембар\n15. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Акиндин\, Пигасије\, Анемподист\, Афтоније\, Елпидифор и други с њима\n\nХришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија)\, 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара\, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени\, упита их цар\, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица\, јединосуштна и неразделна\, Отац и Син и Дух Свети\, један Бог“. Цар их удари на велике муке\, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута\, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце“. Када један од мучитеља\, Афтоније\, виде чудо\, како олово кипеће не нашкоди мученицима\, поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!“ За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди\, те зашише у кожане мехове Акиндина\, Пигасија и Анемподиста\, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела\, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана\, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ огњену\, са 28 војника и са мајком царевом\, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Маркијан Кирски\n\nИз града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради\, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска\, према којој је читао Св. Писмо\, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани\, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год. \n\n\n\nСвештеномученик Викторин\, епископ Патавски\n\nМноги држе\, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год. \n\n\n\n\nМученик Акиндин и с њим Пигасије\,\nХрабри Анемподист\, и с њим Афтоније\,\nИ велможа царски Елпидифор нежни –\nСви – жртвени јањци\, јањци белоснежни.\nКазаше се слуге Пресвете Тројице\nИ јавише Христа Сапору у лице.\nМучеништво за њих беше као славље\,\nМилији им Христос но младост и здравље\,\nМилији им Христос но све дворске сласти\,\nМилији им Христос но царске почасти.\nСве што свет им даде за Христа дадоше\,\nБлагородне жртве за Христа падоше\,\nПадоше у сраму\, усташе у сјају\,\nПадоше на земљу\, усташе у Рају.\nЗа цркву на земљи крв своју просуше\,\nУ цркву на небу узидаше душе.\nПрепуни љубави к роду хришћанскоме\nСад се они моле Христу васкрсломе\,\nДа сачува Цркву на земљи од беде\,\nи да је доведе до крајње победе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога\, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу\, и то пробуди у њему савест\, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату\, Милутину\, поче широко делити милостињу\, зидати цркве\, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу\, одевен у грубо вретишче\, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате\, који су их тражили\, и гостили их у својој кући\, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике\, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина\, Пигасија и остале с њима\, наједанпут се он разбеси и онеми\, и не могаше говорити\, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака\, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег\, проговори!“ И одреши се цару језик\, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;\n2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа\, изиђи из ње!;\n3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње. \n\n\n\nБеседа\nо вољи Божјој\, да сви хришћани буду свети\n\nКао што нас изабра кроз Њега прије\nпостања свијета\, да будемо свети и\nправедни пред њим у љубави. (Еф. 1\, 4) \nЈедина црква учи\, и показује\, да је најпре био план света\, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас\, према томе плану\, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега\, -кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу\, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе\, никаква односа\, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење\, дакле\, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас\, Цркву Своју свету\, по угодности воље Своје\, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову\, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин\, нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада\, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету\, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти\, то не зависи само од Божјег избора\, но и од човечје воље и труда. \nО Боже вечни\, Створитељу наш\, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био\, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-akindin-pigasije-i-drugi-s-nima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-akindin-pigasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261116
DTEND;VALUE=DATE:20261117
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241114T222606Z
LAST-MODIFIED:20260207T194633Z
UID:6786-1794787200-1794873599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију Св. Георгија - ЂУРЂИЦ
DESCRIPTION:Пролог за 3. новембар\n16. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Акепсим\, епископ Наесонски и други с њим\n\nОсамдесетогодишњи старац Акепсим\, испуњен сваком врлином хришћанском\, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко\, испуњено благодаћу Духа Божјег\, притрча старом епископу\, целива га у главу и рече: „благо овој глави\, јер ће за Христа примити мучење!“ Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији\, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита\, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој\, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.“ После великих истјазања буде бачен у тамницу\, где сутрадан буду доведени и Јосиф\, презвитер и старац од 70 година\, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу\, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу\, и наредише бездушници хришћанима\, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи\, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина“\, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година\, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку\, у Персији\, а за време незнабожног цара Саворија. \n\n\n\nСвети великомученик Георгије\n\nОвога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску\, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога\, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину\, одакле му и мајка родом беше\, и где имаше велико имање\, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана\, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве\, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија\, великомученика Христова. \n\n\n\nПреподобни Илија Египатски\n\nПодвизавао се близу Антиноа\, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом\, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110. години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим\, знајући да њих убацују демони с циљем\, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу“. \n\n\n\n\nГеоргије мучениче\,\nГеоргије победниче:\nО смилуј се сада нама\,\nЗаштити нас молитвама\nПред престолом Христа Бога\,\nНашег Спаса свемоћнога:\nДа се муке не страшимо\,\nДа трпљењем победимо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита\, ударе једне године о празнику на то острво\, те поплене и поробе\, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић\, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година\, и опет дође дан св. Георгија\, тада тужни родитељи\, сходно обичају староме\, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву\, паде по земљи и поче молити св. Георгија\, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима\, држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом\, одкуда и како се обрете он ту\, младић одговори\, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту\, појави се пред њим неки витез на коњу\, узе га к себи на коња\, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16)\, и то:\n1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;\n2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;\n3. како се земља затресе\, окови окованим спадоше\, и тамничка се врата отворише. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као глави свих светих\n\nДа се све овозглави у Христу што је\nна небесима и на земљи! (Еф. 1\, 10) \nГрех обезумљује\, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши\, којој је глава одсечена\, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу\, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином\, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства\, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света\, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу\, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу\, и све ставивши под Свој ум\, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом\, и са ангелима Божјим\, и друг с другом\, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо\, вели апостол. Што је глава на телесном човеку\, то је ум на човеку духовном\, унутарњем. Ако смо Христови\, дакле\, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима\, једнога тела\, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се\, браћо моја\, пробудимо се за времена. \nГосподе Исусе Христе\, Главо наша Свеумна\, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-sv-georgija-djurdjic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-georgije-djurdjic.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261117
DTEND;VALUE=DATE:20261118
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241120T214349Z
LAST-MODIFIED:20260207T194645Z
UID:6860-1794873600-1794959999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јоаникије Велики; свештеномученик Никандар
DESCRIPTION:Пролог за 4. новембар\n17. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јоаникије Велики\n\nОво велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској\, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви\, оградивши стадо своје крсним знамењем\, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску\, где показа чудо од храбрости\, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски\, где се замонаши и сав предаде подвигу\, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година\, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке\, изгонио демоне\, укроћавао зверове\, нарочито имао власт над змијама\, прелазио је преко воде као по суху\, бивао невидљив за људе када је то пожелео\, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див\, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио\, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу\, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац. \n\n\n\nСвештеномученик Никандр\, епископ Мирски и Ермеј презвитер\n\nОбојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију\, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху\, и друге многе муке претрпеше\, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине\, и посла им ангела Свога\, када беху бачени у пећ огњену\, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају\, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте\, кога Господ прославља. \n\n\n\n\nПослужи народ Јоаникије\,\nНарод и књаза са много жара\nПа се повуче од свега\, свега\,\nДа служи слави небесног Цара.\nВелики војник Јоаникије\nЗа веру свету\, за правду чисту\,\nС плачем и трудом пола столећа\nОн се мољаше\, мољаше Христу.\nБогаташ славни Јоаникије\,\nБогат пребогат силом небесном\,\nБорбу вођаше\, псалме појући.\nСа сваком силом мрачном\, прелесном.\nЧудесан светац Јоаникије\,\nЧудеса многа дивна сотвори.\nИменом Христа и силом крста\nДемонске сплетке моћно разори.\nО светче Божји\, Јоаникије\,\nМилост си наш’о у Христа Бога\,\nМилост и за нас испроси грешне\,\nБлагодат свету Духа Светога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМилост је плод вере. Тамо где има праве вере\, има и праве милости. Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира\, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер\, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира\, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија\, она га умоли\, да и он саветује ћерку њену\, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери\, положи руку твоју на моје раме!“ Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу\, да Бог избави девицу од искушења\, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно\, и остаде у манастиру\, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па\, угледав некакву велику змијурину\, притрча јој\, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити\, да би га ујела\, но чим се дохвати до ње\, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18)\, и то:\n1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;\n2. како му рече\, да се не боји но да проповеда јер\, вели\, имам велики народ у овоме граду;\n3. како Павле послуша и оста ту годину и по. \n\n\n\nБеседа\nо наследницима царства кроз Христа Господа\n\nКроз којега и нашљедници постасмо. (Ефес. 1\, 11) \nСве од Господа Исуса Христа\, све кроз Господа Исуса Христа\, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом\, ни с људима\, ни с другим створењима. Он је глава наша\, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре\, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници\, јер умире у њима стари човек\, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује\, онај и наслеђује. Када тело умре\, душа га надживљује; душа\, дакле\, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао\, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива\, тј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја\, помислите\, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство! \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш и Спаситељу наш\, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-joanikije-veliki-svestenomucenik-nikandar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-joanikije-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261118
DTEND;VALUE=DATE:20261119
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241120T214727Z
LAST-MODIFIED:20260207T194656Z
UID:6863-1794960000-1795046399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобномученик Галактион и Епистима
DESCRIPTION:Пролог за 5. новембар\n18. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни мученици Галактион и Епистима\n\nРодом из града Едесе у Финикији\, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој\, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу\, упокоји му се добра мајка Левкипија\, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак\, те најпре усаветова Епистиму да се крсти\, а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион\, Галактион у мушки\, а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду\, први на молитви\, први у смирености и послушности\, први у љубави. Из манастира не излажаху\, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење\, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху\, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке\, па ноге\, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља\, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика\, који пострадаше и венце на небу примише 253. год. \n\n\n\nСвети апостоли: Патров\, Ерма\, Лин\, Гај и Филолог\n\nБеху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14\, 16); Лин у Риму (II Тим. 4\, 21)\, Гај у Ефесу (Рим. 16\, 23)\, Филолог у Синопи (Рим. 15\, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово. \n\n\n\nСвети Јона\, архиепископ Новгородски\n\nРођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил\, јуродиви Клопски\, рече му пророчки: „Иванушка\, учи се приљежно\, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду“. И заиста доцније\, по смрти архиеп. Јевтимија\, би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. године и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше\, него напротив\, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије. \n\n\n\n\nГалактион и с њим Епистима\nОставише свет пролазног дима\,\nТела своја страстима распеше\,\nА духом се у небо узнеше.\nСрца бију и Христа спомињу\,\nЉубављу се за Христом распињу;\nАл’ дођоше мучитељске чете\,\nГалактион на муке се крете\,\nЕпистима за њиме појури:\n– Лакше\, брате\, рече му\, не жури!\nКрштена сам ја од твоје руке\,\nПа ме узми са собом на муке!\nИ ако сам\, брате\, недостојна\,\nЗа свог Христа умрети сам вољна. –\nГалактион и с њим Епистима\nОбјавише Христа невернима\,\nУ мукама љутим издахнуше\,\nХристу своме предадоше душе.\nСад у Рају живе с ангелима –\nГалактион и с њим Епистима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШто је сенка према стварности\, и још мање\, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму\, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав\, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими\, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело\, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону\, да када Епистима чу\, да Галактиона одведоше на мучење\, и сама потрча за њим молећи га\, да је не одбацује\, него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу\, Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа\, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу\, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази\, а духовна је љубав трајна. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;\n2. како он метну руке на њих\, и Дух Свети сиђе на њих:\n3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху. \n\n\n\nБеседа\nо узвишењу човека кроз Христа васкрслог\n\nПревише свих поглаварства и власти\,\nи сила\, и господарства\, и свакога имена\nшто се може именовати не само у\nвремену садашњем него и у будућем. И\nсве покори под ноге Његове. (Еф. 1\, 21) \nЕво висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој\, него о човечанској\, није реч о вечном Слову Божјем\, него о Човеку Исусу\, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом\, него и над невидљивим и бесмртним\, превише свих ангелских чинова и небеских власти\, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске\, превише сваког бића створенога\, знаног и незнаног\, и превише сваког имена у оба света\, у материјалном и духовном. Видите ли\, браћо\, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму\, изгнаном из Раја\, и још јасније поновљено Авраму\, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли\, како Господ Саваот поче прослављати род људски\, прославивши човека Исуса\, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави\, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше\, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима“. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси\, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер\, као и апостоли Његови свети\, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17\, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу наш\, раван само Оцу Свом и Духу Светом\, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenik-galaktion-i-epistima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/muc-galaktion-i-epistima.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261119
DTEND;VALUE=DATE:20261120
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241120T214932Z
LAST-MODIFIED:20260207T194726Z
UID:6866-1795046400-1795132799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Павле Исповедник; преподобни Варлам Хутински
DESCRIPTION:Пролог за 6. новембар\n19. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Павле Исповедник\, патријарх Цариградски\n\nКада блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи\, питаху га ожалошћени верни\, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира\, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати\, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена\, изберите Македонија“. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима\, и не би право цару Констанцију\, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен\, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим\, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе\, би Павле враћен на свој престо\, али кад умре цар Констанс\, аријевци дигоше главу\, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле\, служећи једанпут св. Литургију\, би нападнут од аријеваца и удављен омофором\, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград\, а 1236. год. у Венецију\, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.). \n\n\n\nПреподобни Варлам Хутински\, чудотворац\n\nРођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове\, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац\, прозирући у тајне људске\, изгонећи духове нечисте\, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан\, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди\, да ако би уз пут и скончао\, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу\, и однеше га мртва у манастир\, где оживе\, и устаде\, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди\, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати\, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши\, да побегне из храма\, и у хитњи заборави свој штап\, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих. \n\n\n\nСпомен падања пепела из ваздуха\n\nОво се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. \n\n\n\n\nГоспод наш је милост и доброта сушта\,\nНо због греха људских страдања попушта:\nПоплаве\, болести\, потресе и суше\,\nСтрахоте и муке на тела и душе.\nКо не види Оца када даре нуди\nНек Судију види кад праведно суди.\nУ Судије страшног много слугу има\,\nЗа људско спасење Он се служи свима\,\nЗемља даје трње\, змије и зверове\,\nА небо поплаве\, муње и громове\,\nЗли ветрови болест\, сунце жар и таму\,\nЊива – или жито или празну сламу.\nКолико дарова за верне спремљених\nТолико бичева за злобне сплетених.\nАдамова поља блага роса роси\nА Содом и Гомор мач пламени коси.\nИзнад других твари Бог љуби човека\,\nЗато много прашта\, зато дуго чека.\nНо кад се и Божје стрпљење преврши\nМесто росе тада огањ своје врши. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад Бог може извести воду из камена ради утехе људима\, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом\, у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака\, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени\, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви\, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео\, и падаше као киша од вечера па до поноћи\, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан\, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела\, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју\, и то као ублажену казну Божју\, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане\, ко зна\, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских\, те је казна врло ублажена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19)\, и то:\n1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;\n2. како су болесници сви оздрављали\, и зли духови из лудих бегали;\n3. како се обистинила реч Спаситеља\, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14\, 12).
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-pavle-ispovednik-prepodobni-varlam-hutinski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pavle-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261120
DTEND;VALUE=DATE:20261121
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241120T220042Z
LAST-MODIFIED:20260207T194738Z
UID:6869-1795132800-1795219199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јарон и св. 33 мученика у Мелитини; преподобни Лазар
DESCRIPTION:Пролог за 7. новембар\n20. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јерон с дружином\n\nРођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике\, која беше слепа. Беше Јерон врло ревносан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску\, него истуче и отера оне\, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку\, и јер тешко му беше и помислити\, да ће као војник бити принуђен\, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу\, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „ево\, Јероне\, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога\, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу.“ И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину\, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене\, молећи их да нико не отпадне но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа\, само један рођак Јеронов\, по имену Виктор\, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука\, по том би шибан и различно мучен\, док најзад не би\, заједно са осталима\, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем. Да споменемо и по имену ове чесне мученике\, чија су имена уписана у Књигу Живота: Исихије\, Никандр\, Атанасије\, Мамант\, Варахије\, Калиник\, Теоген\, Никон\, Лонгин\, Теодор\, Валерије\, Ксант\, Теодул\, Калимах\, Евгеније\, Теодот\, Острихије\, Епифаније\, Максимијан\, Дулкитије\, Клавдијан\, Теофил\, Гигантије\, Доротеј\, Теодор\, Кастрихије\, Аникит\, Темелије\, Евтихије\, Иларион\, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани\, а доцније над њом подиже цркву у име св. Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада св. Јерон са дружином 298. год.\, и пређе у славу Христову. \n\n\n\nСвета мученица Тесалоникија са Авктом и Таврионом\n\nОва девица беше кћи некога жреца идолског Клеона\, човека богата и охола. Због вере у Христа отац је истера из куће и из града. Два чесна грађанина\, Авкт и Таврион\, укореше Клеона због нечовечног понашања према кћери\, због чега их Клеон оптужи као хришћане. И бише љуто мучени и за Христа посечени. По том Тесалоникија би мучена и убијена. Пострадаше у Македонском граду Амфипољу\, према садашњој Кавали. И тако се ови мученици удостојише царства бесмртнога чесним страдањем својим. \n\n\n\nПреподобни Лазар Галасијски\n\nСтуб од светлости јавио се над кућом\, где се он родио. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама\, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској\, и подвизавао се на столпу као столпник. Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност\, крајем XI столећа. \n\n\n\n\nТамнице су необични двори\,\nУ тамници свети Јерон збори:\n– Браћо моја\, тридесет другова\,\nДржите се Божијега слова\,\nБожијега слова и закона;\nГле\, змија се подигла искона\,\nДа вас својим обаја погледом!\nДа јој у ад следујете следом.\nНе дајте се\, браћо правоверна\,\nО почујте ви Јерона смерна!\nСве што змија вама обећава\,\nПролазно је к’о зелена трава.\nПоднесите муке мужествено\,\nНе дајите вечно за времено\,\nДанас\, сутра\, па ће и смрт стићи\,\nНа Суд Божји сваком ваља ићи.\nБлаго оном ко се не постиди\,\nКад пред собом свог Судију види\,\nА још више ко покаже Њему\nКрв за Њега своју проливену\,\nРане своје за Његово име –\nТај ће вечно царовати с Њиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма у животу тренутака одлучних\, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо\, кад је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано. Са св. Јероном беше ухапшен и неки његов рођак Виктор. Уочи дана мучења убоја се Виктор предстојећих мука\, па оде надзорнику тамничком\, и умоли га да избрише његово име из списка оптужених\, и да га пусти\, обећавши му за то дати земљу своју. Надзорник га избриса и пусти. Но враћајући се дома Виктор изненадно умре\, – умре природном смрћу истовремено кад и св. Јерон са дружином на мукама за Христа. И тако Виктор пропусти улудо одлучан тренутак\, изгуби земљу своју\, изгуби пријатеље своје\, и изгуби оба живота\, земаљски и небески. А Јерон у том одлучном тренутку доби све. – О тело Викторово нико се није грабио\, док су се о тело Јероново многи грабили. Када хришћани потражише од кнеза главу Јеронову\, кнез потражи за њу онолико злата\, колико је тешка. Хрисантије неки\, богат и благочестив\, плати толико злата за чесну главу мученикову. Антоније и Матронијан пак скрише од кнеза одсечену руку Јерона светога и однеше је Јероновој слепој мајци Стратоники. Узе мајка руку сина свога и горко ридаше: „о љубезни сине мој\, ја те родих цела\, а сад само један део тебе имам!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам опаку силу духа злог над оним који Њему служе (Дела Ап. 19)\, и то:\n1. како седам Јевреја покушаше да и они\, слично Павлу\, изгоне духове из људи за добит;\n2. како им зли дух одговори: Исуса познајем\, и Павла знам\, али ви ко сте?\n3. како човек са злим духом скочи на њих и хтеде их удавити. \n\n\n\nБеседа\nо тамним путовима човечанства пре и мимо Христа\n\nНегда ходисте по вијеку овога\nсвијета\, по књазу власти ваздушне\,\nпо духу који сад дејствује у синовима\nпротивљења. (Еф. 2\, 2) \nТо је све један исти пут – пут у пропаст. По вијеку овога свијета значи по стремљењу греховном; по књазу власти ваздушне значи по вољи старешине оних демона\, који у ваздуху обитавају; по духу који сад дејствује у синовима противљења значи\, да тако како сад живе богопротивници и богоборци\, живљаху сви људи пре Христовог доласка\, па и они којима апостол пише посланицу. Каква је то власт ваздушна\, браћо? То је чин злих духова\, који се налазе у непрестаном колебању у ваздуху. Они чине ваздух тлетворним\, и они заустављају душе умрлих које узлазе к небу. Они саблажњавају дух човеков на свако зло; они га драже на сваки грех; не приморавају\, јер на то немају силе – него само саблажњавају и драже. На незнабошце они су дејствовали јаче и непосредније него на народ Израиљски. На незнабошце пали су били као рој мува на лешину\, а на Израиљ дејствовали су издалека саблажњавајући и дражећи. Јер су стајали даље од Израиља због имена Божјег\, које је ту чувано и изговарано. Христос Господ их је све разбио\, и ишчупао им отровну жаоку\, тако да су они остали само као празна страшила\, као бедне непостојане сенке\, које ишчезавају намах при помену имена Христова или при знамењу крста Христова. \nО Господе Исусе\, војводо наш и ослободитељу наш\, помози нам живети у слободи Твојој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jaron-i-sv-33-mucenika-u-melitini-prepodobni-lazar/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jeron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261121
DTEND;VALUE=DATE:20261122
DTSTAMP:20260420T092711
CREATED:20241120T220344Z
LAST-MODIFIED:20260207T194750Z
UID:6872-1795219200-1795305599@stsavanyc.org
SUMMARY:САБОР СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА - АРАНЂЕЛОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. новембар\n21. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне\n\nАнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23\, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор\, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора\, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских\, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит\, ученик апостола Павла\, онога апостола\, који се уздигао до у треће небо\, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими\, многоочити Херувими и богоносни Престоли\, Господства\, Силе и Власти\, Начала\, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана\, Луцифер\, отпао од Бога\, и повукао собом у пропаст један део ангела\, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ\, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат\, свјат\, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5\, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије\, једнодушност и љубав\, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима\, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља\, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили\, јавно или тајно\, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова\, и пред свима њима објавиће се дела\, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин. \n\n\n\n\nНебесни архистратизи\,\nШто гледате нас у бризи\,\nКрилима нас закрилите\,\nСилом својом оградите.\nБожјом силом оружани\,\nБожјом славом увенчани\,\nВи пламени мач носите\,\nЗле демоне да косите.\nХитро\, хитро као зраци\,\nВи летите на облаци\,\nНа облаци материје\,\nГде се бој за Бога бије.\nБез умора и без санка\nВи лебдите без престанка\nНад људима и тварима\,\nНад безбројним мировима.\nЗа вама су војске силне\,\nВојске чедне и умилне.\nАнгели су војска ваша\nИ по Творцу браћа наша.\nВојсковође моћног неба\,\nВодите нас куда треба –\nКа престолу Свевишњега\nШто нас створи из ничега. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДа ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма\, које из Св. Предања\, црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила\, и то: Михаила\, Гаврила\, Рафаила\, Урила\, Салатила\, Јегудила\, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода\, који у десној руци држи копље\, којим попире Луцифера\, сатану\, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји\, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих\, нарочито тајне боговаплоћења\, и свих осталих тајни\, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра\, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју\, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје\, или Бог исцелитељ (Тов. 3\, 17; 12\, 15.). Изображава се: десном руком води Товију\, који носи рибу ухваћену у Тигру\, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3\, 1; 5\, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца\, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5\, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим\, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан\, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4\, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли\, које човека уздижу к Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно оживљење Евтиха апостолом Павлом (Дела Ап. 20)\, и то:\n1. како Павле ноћу проповедаше у једној кући у Троади;\n2. како момче Евтих задрема и паде с прозора трећега боја\, и беше мртав;\n3. како Павле сиђе\, загрли га и поврати му живот. \n\n\n\nБеседа\nо томе како Христос оживе људе грехом умртвљене\n\nИ нас који бијасмо мртви од грехова\nоживље с Христом. (Еф. 2\, 5) \nБог прво Христа оживе\, прво Њега као човека подиже из гроба. А Христос је глава наша. Да би васкрсао цео род верних\, требало је прво да васкрсне глава. Када је васкрсла глава\, тада је осигурано васкрсење и целога тела заједно са свима органима тела. Апостол Павле говори стога о нашем васкрсењу и прослављењу као о свршеној ствари. Бог и нас и њих васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу. С Христом заједно као човеком Бог васкрсе и нас\, који пре бијасмо мртви од грехова\, умртвљени гресима. И не само да нас удостоји васкрсења заједно са Христом Господом него још и више: Он нас посади на равно са васкрслим Христом на висинама небеским\, изнад целокупног света безтелесних духова. Није\, браћо\, Бог се јавио на земљи због неке обичне и малене ствари\, него због једне сасвим необичне и велике\, превелике. Кад цар неки земаљски учини посету једном месту у својој држави\, благодет његове посете дуго се осећа у том месту. Цар Господ посетио је земљу и род људски на земљи. И благодет те посете осећаће се до краја времена. Та посета за нас је значила живот место смрти\, славу место срама\, приближеност Богу место удаљености\, благослов место проклетства. Једном речју: васкрсење из мртвих – вечно царовање са Христом на небесима. \nО Господе\, хвала Ти\, о Господе слава Ти. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-sv-arhangela-mihaila-arandjelovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-mihail.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR