BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261014
DTEND;VALUE=DATE:20261015
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T121818Z
LAST-MODIFIED:20260207T192526Z
UID:8249-1791936000-1792022399@stsavanyc.org
SUMMARY:Покров Пресвете Богородице
DESCRIPTION:Пролог за 1. октобар\n14. октобар по новом календару \n\n\n\nПокров Пресвете Богородице\n\nОд увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога\, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима\, како у миру тако и у рату\, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама\, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају\, окружена апостолима\, светитељима\, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом\, и упита га: „видиш ли\, брате\, Царицу и госпођу над свим\, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „видим\, оче\, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање\, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице\, кад год ми то покровитељство\, тај покров њен молитвено иштемо у невољама. \n\n\n\nСвети апостол Ананија\n\nЈедан од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла\, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље\, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград. \n\n\n\nПреподобни Роман Слаткопојац\n\nРодом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту\, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490-504. год.). Био неписмен и невешт појању\, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици\, и она му се јави на сну\, пружи му неки свитак хартије (звани кондак)\, и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић\, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес“. Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду\, и преселио се међу ангелске хорове. \n\n\n\nПреподобни Јован Кукузељ\n\nСловенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград\, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору\, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу. \n\n\n\nПреподобни Григорије\n\nМонах Лавре Светогорске из XIV столећа. \n\n\n\n\nСвети Роман у сред службе\nПојави се на амвону\nПа запева песму чудну\nУ ангелском слатком тону:\n„Дјева данас рађа Њега\n„Који беше прежде свега;\n„Земља вертеп-худи свој дом\n„Нуди Њему Неприступном\,\n„А мудраци трагом звезде\n„У посјету Њему језде.\n„Нас ради се Бог превјечни\n„Роди као отрок млечни!“\nСлушајући песму ову\nСвак осети наслађење\nИ на лицу свег народа\nБеше силно удивљење.\nСлава нек је Божјој Мајци\nШто молитве сузне чује\,\nШто молитве богомољне\nПремилосно испуњује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПресвета Богородица често се јављала светим људима ради неке потребе\, било да их ободри у подвигу\, било да их исцели од болести\, било пак да им открије неку тајну. Два донекле слична и дивна случаја догодила су се у Лаври Светогорској\, и то са св. Јованом Кукузељем и св. Григоријем монахом\, само у разна времена. У време великог Акатиста уз часни пост\, а по отпојању истога\, Јован се беше заморио и спустио у столицу према икони Богородичној. Како је сео тако је и заснуо. У томе јави му се Света Пречиста сва у небеском сијању\, и рече му: „радуј се\, Јоване! Пој и не престај појати\, а ја те за то нећу оставити.“ При тим речима Она метну у руку Јованову један златник. Кад се Јован трже ода сна\, златник беше у његовој руци. Поражавајућа чудеса после тога дешавала су се како од иконе Богородичине тако и од тог златника. Други случај десио се са монахом Григоријем. И он је\, као и Кукузељ\, био појац у цркви. Патријарх Калист беше установио\, да се на службама св. Василија пева „о Тебe радуется“ место „Достойно.“ Његов наследник патријарх Филотеј обустави то\, и нареди да се због краткоће пева увек „Достойно“. Но једанпут у очи Богојављења\, а у присуству Григорија патријарха Александријског\, отпева Григорије „О Тебе радуется“. После тога одмах му се јави Света Пречиста\, као и Кукузељу\, метну му златник у руку и рече: „много ти благодарим за твоје појање у част моју.“ Због тога и од тада установи се\, да се на службама св. Василија увек пева „о Тебе радуется.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправде цара Ахаза и казне Божје (II Днев. 28)\, и то:\n1. како Ахаз чињаше што је зло пред Господом целога века свога;\n2. како подиже идоле по свима угловима у Јерусалиму и по целој земљи и клањаше им се;\n3. како имаше многе ратове\, и у свима би побеђен\, земља му би опустошена\, стотине хиљада изгибоше и толико одведоше у ропство. \n\n\n\nБеседа\nо мужу блаженом\n\nБлаго мужу који не иде на савјет\nнечестивих\, и на пут грјешникa не ста\,\nи на сједиште губитеља не сједе. (Пс. 1\, 1) \nБлаго оном пре свега\, браћо\, ко није толико окорео од греха\, да може чути и испунити савет Божји\, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле\, мисле насупрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли\, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет)\, па зло дело\, па зао пример – саблазан. Благо\, дакле\, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим\, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут\, којим грешници ходе\, или ако ста\, покаја се и поврати се на пут живота\, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних\, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18\, 6). \nБраћо моја\, благо свима вама\, и мушкима и женскима\, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета\, од дела грешничких\, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија\, која од малене змије порасте у велику змију. \nО Господе благи\, Створитељу наш\, помози нам силом Твојом и добротом Твојом\, да се спасемо од змије ове љуте\, коју Ти\, Христе Господе\, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам\, да слушамо само Твој савет\, да идемо само Твојим путем\, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pokrov-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/pokrov-presvete-bogorodice-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261015
DTEND;VALUE=DATE:20261016
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T122856Z
LAST-MODIFIED:20260207T192639Z
UID:8252-1792022400-1792108799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Кипријан; преподобни Андреј
DESCRIPTION:Пролог за 2. октобар\n15. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Андреј Јуродиви\n\nСловенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога\, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше\, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду\, он исцепа на себи одело и ножем исече\, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице\, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога\, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу\, ишао полунаг\, у једној издртој хаљини\, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима\, и то кад би им дао изругао би их\, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ\, те је могао прозирати у тајне људске\, виђати ангеле и демоне\, одгонити демоне од људи\, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је\, са својим учеником Епифанијем\, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане\, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога. \n\n\n\nСвештеномученик Кипријан и Јустина девица\n\nКипријан – досељен из Картагене у Антиохију\, где живљаше и Јустина са својим родитељима\, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву\, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх\, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину\, јер се занесе лепотом њеном\, па како га св. девица одсудно одби\, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове\, једне за другим\, на Јустину\, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом\, но не успе у томе ништа\, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста\, и сам се крсти\, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину\, и обоје беху предати суду у Дамаску\, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа. \n\n\n\nСвети мученици Давид и Константин\n\nКнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. год. Пред смрт се молили Богу\, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији\, у ман. Моцамети. \n\n\n\n\nЈуродиви Андреј у ноћи стајаше\,\nПод покровом звезда Богу се мољаше:\nО Свевишњи Боже\, три по ипостаси\,\nУспаване душе пробуди и спаси!\nО Исусе слатки\, слађи од живота\,\nРизницо радости и вечних красота\,\nОчисти пастире\, цареве просвети\,\nУтеши невољне\, и сав свет освети\,\nПа и мене грешног\, Андреју Јурода\,\nНе издвој\, Господе од светог народа! –\nО свети Андреје\, пун Божје мудрости\,\nТи што свет учаше речима лудости.\nЈезиком си света свету говорио\nИ лудошћу мнимом Христа си славио.\nЉуди те презреше као безумнога\,\nИ пси те гонише са легала свога!\nНа ђубришту светском ти си олтар био\,\nМолитвама твојим сав свет си кадио.\nНо сав свет не беше достојан те\, диве\, –\nСлава ти Андреје\, свети Јуродиве! \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреје Јуродивог. Неки монах у Цариграду беше знаменит као подвижник и духовник\, и свет му много хођаше па молитве. Но имаше тај монах тајни порок среброљубља. Новац сабираше\, а ником не даваше. Срете га св. Андреј на улици\, и виде му око врата обвијену страшну змију. Сажали се на њ св. Андреј\, па му приступи и поче га саветовати: „зашто си\, брате\, душу своју погубио? Зашто си се везао са демоном среброљубља? Зашто си му дао почивање на себи? Зашто сабираш злато\, као да ће оно с тобом у гроб а не у руке других? Зашто давиш сам себе тврдичлуком; док други гладују и жеђују и умиру од зиме\, ти се веселиш гледајући у множину злата? Зар је то пут покајања? Зар је то чин монашки?… Видиш ли онога?“ И у том часу отворише се очи монаху и виде демона црна\, и ужасну се веома. А демон се скиде са монаха и побеже\, гоњен силом Андрејевом. У том ангел Божји пресветли приступи ономе монаху\, јер се срце монахово измени на добро. И одмах оде монах и раздаде све своје сабрано злато ништим и убогим. И после тога угоди Богу у свему\, и прослави се много више него пре. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Језекије и награду Божју (II Днев. 30- 31)\, и то:\n1. како Језекија чињаше што је добро и право и истинито пред Господом;\n2. како поврати светињу храму Господњем и истреби идоле и идолопоклонство у народу;\n3. како га Бог помилова и срећан бијаше у свему. \n\n\n\nБеседа\nо вољи праведника у вољи Божјој\n\nНо у закону Господњем воља је његова\,\nи у закону његовом поучава се дан и ноћ. (Пс. 1\, 2) \nБлаго оном човеку\, браћо\, и по три пут благо њему\, чија је воља потчињена вољи Божјој\, чији ум ништа не умује насупрот савету Божјем\, и чије срце ништа не жели на супрот жељи Божјој. Ум је крманош и воље и срца. Ако је ум управљен стално према Богу\, онда ће он жудно поучавати се дан и ноћ у закону Божјем\, и неће ићи на савет нечестивих него ће тражити истину и објашњење свему у закону Божјем. Ако је ум тако управљен к Богу\, онда ће се и срце човеково и воља човекова брзо управити к Богу. Тада ће воља\, као извршни орган унутрашњег човека\, вршити само оно што је сагласно са вољом Божјом и што је прописано у закону Божјем. Тада човек неће стати на пут грешника\, нити ће сести на седиште губилишта\, тј. неће чинити грех нити ће друге људе на грех навлачити. У почетку овога псалма пророк Давид похваљује човека\, који не чини три зла\, а сада продужује да га похваљује\, кад чини два добра. Три су зла: тражити мудрости у грешника\, живети животом грешника и саблажњавати друге људе својим злим примером. Два су добра\, саобразити своју вољу потпуно закону Божјем\, и упутити ум свој да се поучава дан и ноћ у закону Божјем. \nО браћо моја\, како је плачевно плитак ум код свих оних\, који не познају закон Божји! Дубина ума људскога мери се познавањем дубина закона Божјег. Ко год се поучава у тајнама закона Божјег\, ум је његов дубок и широк и узвишен. А ум је крманош и срца и воље. О браћо моја\, како је плитка и превртљива и развратна воља код свих оних\, који вољу своју не потчињавају вољи Божјој! Ваистину плачевно плитка\, и превртљива и развратна. Шта је закон Божји браћо? То је израз воље Божје. Где се налази тај израз? У Светом писму и у предању светитеља цркве Божје. Благо оном ко познаје вољу Божју и ко је извршује. \nО Господе Боже\, велики и силни\, милостиви и праведни\, просвети ум наш законом Твојим светим\, и управи вољу нашу вољом Твојом\, вољом човекољубивом и спасоносном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-kiprijan-prepodobni-andrej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andrej-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261016
DTEND;VALUE=DATE:20261017
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130013Z
LAST-MODIFIED:20260207T192650Z
UID:8257-1792108800-1792195199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Дионисије Ареопагит
DESCRIPTION:Пролог за 3. октобар\n16. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Дионисије Ареопагит\n\nУбраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту\, и сунце помрча\, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда\, или овај свет скончава“. Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром\, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка\, Ареопага\, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини\, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим\, да види Пресвету Богородицу\, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада\, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима\, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много\, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу\, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година\, би ухваћен и мучен за Христа\, заједно са Рустиком и Елевтеријем\, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу\, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим\, о небесној и црквеној јерархији\, о тајанственом Богословљу\, о Пресветој Богородици. \n\n\n\nПреподобни Јован Хозевит\n\nМисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији\, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану\, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца\, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!“ И младић одмах оздрави. \n\n\n\nПреподобни Дионисије Печерски\n\nЈеромонах и затворник.О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!“ У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!“ \n\n\n\nСвети Исихије Хоровит\n\nНајпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко\, и умре\, и поврати се од смрти\, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га\, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља\, не може згрешити“. Од њега су произашли тзв. „Исихисти“\, који су ћутање\, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста\, или Безмолвника\, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова\, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку. \n\n\n\n\nДионисије\, светитељ красни.\nБогослов чудни\, списатељ јасни\,\nУ срцу ум сабран Богу управи\,\nНебеске тајне виде\, објави\,\nВиде сву славу небесног строја\nИ Јерархију неба преброја:\nНачала\, Власти. Господства\, Силе\,\nПрестоле чудне\, Серафе миле.\nИ Херувиме\, и Архангеле\,\nИ златокриле Божје Ангеле.\nИ Мајку Божју виде са страхом\,\nИ све што блиста над земним прахом.\nНебесне силе\, силе бескрајне\,\nБесмртна сунца\, звезде пресјајне.\nИ све што виде\, не хте да крије\,\nНо цркви каза Дионисије\,\nЦркву украси и обогати.\nПодвиге своје смрћу позлати\,\nСмрћу крвавом за свога Христа\nЗато се сада на небу блиста;\nАнгелска војска што Богом сија\nБратом назива Дионисија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреја. Андреј свети ходећи по улицама Цариградским виде једнога дана велику и сјајну пратњу. Неки богаташ беше умро\, и спровод му беше величанствен. Но када се боље загледа\, виде Андреј око носила множину црнаца\, како скачу око мртваца с весељем\, једни смејући се као блуднице\, други лајући као пси\, трећи грокћући као свиње\, четврти посипајући тело мртваца неком смрадном течношћу. И сви се ругаху појцима говорећи: „певате над псом!“ Удивљен Андреја размишљаше\, каква ли су дела тога човека? И обазревши се виде красна младића\, где стоји уза зид и плаче. „Тако ти Бога небеса и земље\, реци ми\, какав је узрок твоме плачу?“ упита Андреј. Тада му младић рече\, да је он био ангел хранитељ онога умрлог\, но да је онај гресима својим тешко увредио Бога\, одбацио од себе савете ангела свога\, и потпуно се предао црним ђаволима. И рече ангел\, да тај човек беше велики и непокајани грешник: лажљивац\, човекомрзац\, тврдица\, кривоклетник и блудник. Триста душа људских оскврнуо је блудом. Залуд беше чествован од цара и уважаван од људи. Залуд и та велика пратња. Смрт га је сустигла непокајаног\, и жетва му је дошла изненадно. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно избављење Јерусалима од Асираца (II Днев. 32)\, и то:\n1. како Сенахерим са силном војском опколи зидове јерусалимске и ругаше се Богу Израељеву;\n2. како се Језекија с пророком Исаијом усрдно мољаше Богу за избављење;\n3. Како ангел ноћу поби 185.000 Асираца; Сенахерим би убијен од синова својих и Јерусалим спасен. \n\n\n\nБеседа\nо страху и радости у Богу\n\nСлужите Господу си страхом\, и\nрадујте се њему с трепетом. (Пс. 2\, 11) \nЦаревима и судијама земаљским говори пророк Божји ове речи. Јер су они склони охолости и раскалашности због силе и богатства\, које им се даде. О цареви и судије\, грумење прашине под ногама Божјим\, не заборавите\, да сте ви само слуге Божје\, најамници од данас до сутра! О чему мисли најамник у њиви копајући цео дан? О плати\, коју ће у вече примити. Чиме се поноси најамник? Не тежачењем\, него платом. Чему се радује најамник? Труду и зноју или плати? Наравно плати. И ваша је служба на њиви овога живота тежачење најамничко\, о цареви и судије. Зато служите Господару своме\, који вас је најмио\, са страхом\, јер не знате\, како ће Господар ваш на крају оценити труд ваш и какву ће вам плату дати. Служите са великом смиреношћу говорећи сами себи: ми смо непотребне слуге (Лк. 17\, 10). Неизвесно је\, да ли ћете примити награду или казну\, када у гроб сиђете и пред Цара Судију изиђете. Отуда страх мора испуњавати све дане службе ваше. \nРадујте се њему с трепетом. Радујте се радошћу чистом и светом\, као што се и ангели радују Богу живоме и неприступноме. Чистотом и светошћу мирише рајска радост\, а злурадост адску прати раскалашан смех. Зато је рајска радост трајна\, док се адски смех смењује гневом и јауком. Служити са страхом\, јер је Господ праведан: радујте се с трепетом\, јер је Господ узвишен и свет. О Господе Боже наш\, праведни и узвишени\, страшни и свети\, сав је наш живот на земљи служба Теби и радост о Теби. Ако не служимо Теби\, служимо пропасти својој; и ако се не радујемо о Теби\, радујемо се о црном злотвору своме. Клањамо Ти се и молимо Те\, помози нам\, да службу нашу управљамо страхом Твојим\, и радост нашу чистимо трепетом од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-dionisije-areopagit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-dionisije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261017
DTEND;VALUE=DATE:20261018
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130126Z
LAST-MODIFIED:20260207T192702Z
UID:8260-1792195200-1792281599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)
DESCRIPTION:Пролог за 4. октобар\n17. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јеротеј\n\nБио друг св. Дионисију Ареопагиту\, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском\, многе незнабошце обрати к истини\, добро управи стадо своје словесно\, и најзад мученички сконча за Христа\, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика. \n\n\n\nСвети Стефан Штиљановић\n\nДеспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб\, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост\, према којој су и пронађене његове свете мошти\, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу\, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти. \n\n\n\nПреподобни Амон\n\nМисирац родом\, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га\, но он не хте са женом живети\, него је од првога дана назва сестром и усаветова је\, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После\, по договору\, жена основа женски манастир у дому њиховом\, а Амон оде у Нитријску пустињу\, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља\, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена\, и оздравиће син ваш.“ Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу\, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон\, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо.“ \n\n\n\nПреподобни Павле Препрости\n\nДо своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху\, он остави све\, оде у пустињу св. Антонију\, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван\, доспео је до таквог духовног савршенства\, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики\, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости\, 340. год.\, и преселио се у радост ангелску. \n\n\n\n\nАмона неко замоли једном:\n– Пут ми спасења покажи бедном.\nРече му светац: целог твог века\nК’о сужањ буди што на суд чека.\nК’о што се сужањ судије боји\nИ у тамници часове броји\nБудно ловећи споља гласове\nКад ће му с’ рећи: судија зове!\nОброк и конак он и не гледа\,\nНе зна кад стоји нити кад седа.\nТек ослушкује и ослушкује\nПозив судије кад ће да чује.\nИ ми смо тако мој мили брате\,\nТо важи за ме\, то важи за те. –\nДруги га пита: пут тесни шта је?\nИ пут прискорбни – и докле траје?\nРече му Амон: пут тесни – то је\nСтешњење мисли\, да с’ не растроје.\nА пут прискорбни – жељa стешњење\,\nСамо у Христу тражи спасење. –\nПремудри Амон\, витез подвига\,\nСтрпљив носилац Христова ига.\nУгоди Богу\, ублажи људе –\nГоспод му Рајем награди труде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12\, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште\, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло\, као од муња изаткано\, и венац од цвећа на глави мојој\, и појасом царским опасан бејах\, и радовах се веома због те красоте\, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег\, и ходих по њему и веселих се..“ По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу\, видех Господа мојега\, као негда пророк Исаија\, како седи на престолу високом и преузвишеном\, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло\, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи\, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему\, да се сав као восак топих од топлоте духовне…“ Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу\, би му речено\, да тренутно она није на небу него се спустила у свет\, да помаже бедне и теши невољне. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Манасије и казну Божју (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Манасија обнови идолопоклонство\, и гатање и врачање и чињаше све што је зло пред Господом;\n2. како попусти Бог те Халдејци ухватише Манасију у трњу\, и везаше\, и одведоше у Вавилон. \n\n\n\nБеседа\nо корисном гњеву\n\nГњевите се и не гријешите. (Пс. 4\, 4) \nГњевите се\, браћо\, на себе\, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје\, по мислима и делима\, и не грешите више. Гњевите се на сатану\, оца лажи\, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних\, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше\, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите.. Гнев пријатеља на пријатеља\, и родитеља на децу своју – шта говорим? и Бога на људе – није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове\, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру\, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру\, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев\, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице\, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем\, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати\, ни неуком објаснити. Гнев на свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја\, видите ли\, како су у души нашој положене разне моћи\, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле\, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе\, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа\, или кад их види благо их суди. \nО Господе Боже\, једини праведни\, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога\, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-stefan-i-jelena-stiljanovic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jerotej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261018
DTEND;VALUE=DATE:20261019
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130239Z
LAST-MODIFIED:20260207T192713Z
UID:8263-1792281600-1792367999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Харитина; свештеномученик Дионисије
DESCRIPTION:Пролог за 5. октобар\n18. октобар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Харитина\n\nКао сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија\, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка\, смерна\, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ\, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој\, чу за њу намесник цара Диоклецијана\, неки Дометијан\, и посла војнике\, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је\, девојко\, да си хришћанка\, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?“ Одговори Харитина храбро: „истина је\, да сам хришћанка\, а лаж је\, да друге обмањујем\, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему“. Зли судија нареди\, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море\, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати\, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће\, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу\, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу\, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвештеномученик Дионисије\, епископ Александријски\n\nРођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији\, по том и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла\, поверова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир\, и то под врло мучним околностима. Споља црква беше гоњена од незнабожаца\, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума\, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије\, склоњен верним\, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој\, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони\, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год. \n\n\n\nПреподобни Евдоким Ватопедски\n\nГодине 1841. када су у Ватопеду оправљали костурницу\, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео монаси му даду име Евдоким\, и мошти његове пренесу у цркву\, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцелења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „овај ковчежић изради за чесну главу св. Евдокима монах Гаврил\, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести“. \n\n\n\nПреподобни Дамјан\, Јеремија и Матеј\n\nПечерски прозорљивци и чудотворци. Сви из XI столећа. \n\n\n\n\nНамучена Харитина\,\nкрв је облила\,\nНа коленах Свевишњега\nБога молила:\n– О Свевишњи\, Свемилосни\nСтворитељу мој\,\nМеђу Твоје мученике\nи мене уброј!\nТи на крсту\, слатки Христе\,\nза ме пострада\,\nИ ја желим пострадати\nза Тебе сада.\nБуди близу\, Спаситељу\,\nТвоје невесте\,\nОдбрани је\, да је злице\nне обешчесте!\nБоље да ми огњем љутим\nтело сагору\,\nБоље да га и потопе\nу сињем мору\nНего да ме поругају\nделом срамотним\nПред небесним ангелима\nсветим правотним.\nПо молитви Харитини\nГоспод учини\nИ одмах јој душу узе\nи у Рај прими. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКадгод људи улажу велики труд у тражењу истине\, и кад ништа друго не претпостављају истини\, Бог им Својим лаким начинима излази у сусрет. То нам показује и живот св. Дионисија Александријског. Још као младић и незнабожац Дионисије је читао сву грчку књижевност\, да би дошао до истине. Па кад тим није био задовољан он је почео читати све што би му до руку дошло. Једнога дана\, по Божјем Промислу\, срете га једна сиромашна жена и понуди му на продају неколике посланице апостола Павла\, руком исписане у свескама. Дионисије радо купи\, и прочита. То га толико освоји\, да он опет нађе ону жену и упита је\, да ли има још таквих списа да се добије. Жена га упути свештенику хришћанском\, и овај му даде све посланице Павлове. Прочитавши све пажљиво Дионисије поверова у Христа и крсти се без икаква оклевања. – Други случај. У месту Арсиноју распростре се јерес хилиаста\, који погрешно учаху\, да ће Христос ускоро доћи и основати на земљи царство земаљско\, које ће трајати хиљаду година. На челу те јереси беше неки Коракион. Потруди се св. Дионисије и оде у Арсиној\, да разувери хилиасте и спречи ширење те јереси међу вернима. На великом скупу и хилиаста и православних Дионисије се препирао са Коракионом и осталим вођама хилиазма. Три пуна дана трајала је та препирка. Толику ревност показиваху древни хришћани у испитивању истине! И Бог благослови труд њихов и ревност њихову због молитава св. Дионисија. На крају препирке Коракион са свима хилиастима одбаци погрешно учење своје и прими православно учење св. Дионисија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам покајање цара Манасије и опроштај Божји (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Манасија живећи као роб у туђини увиде грех свој и покаја се\, и помоли се Богу за опроштај;\n2. како му Бог опрости и ослободи га ропства;\n3. како по том Манасија до смрти чињаше што је право пред Господом\, и мирно царова. \n\n\n\nБеседа\nо благу јављеном\n\nМноги говоре: ко ће нам јавити блага? (Пс. 4\, 7) \nКолико је благо Бог\, браћо моја. Каква реч може исказати то благо? Велико је благо царство небеско\, са ангелима пламеним\, са светитељима дивним\, са Рајем сладостним. Ко може описати то благо? Велико је благо живот бесмртни у близини Бога и ангела Божјих\, у друштву светитеља и праведника. Велико је благо сусрет са својим сродницима и пријатељима у небеском свету\, са родитељима својим\, са децом својом\, са најмиљенијим својим\, који су нас одласком својим оставили у тузи и жалости. Ко ће нам јавити сва та блага? питали су се многи у време цара Давида\, а питају се и данас. Ко ће нам јавити\, па да верујемо и да се надамо? Нама хришћанима та су блага јављена\, и ми не очекујемо више\, да нам их неко други јави осим Господа Христа\, истинитог сведока свих тих блага\, истинитог сведока и господара\, браћо\, свих тих блага. Та блага јављао је милосрдни Господ и пре свог доласка на земљу пророцима Својим избраним. Зато пророк Давид и говори Богу: знаменова се на нас светлост лица твојега Господе. То је одговор онима\, који питају: ко ће нам јавити блага? \nСам Бог јавио је та блага. Светлост лица Господњега знаменова се на нас\, то јест уписа се\, уреза се\, у срца наша\, и у тој светлости ми познајемо сва она блага\, која само небо може дати. Има ли лека\, браћо\, онима који чуше за долазак Христов на земљу\, па ипак питају: ко ће нам јавити блага? Ако Христос није јавио и објавио сва та блага Својим светлим рођењем\, Својим светлим чудесима\, Својим светлим васкрсењем\, Својом светлом црквом\, ваистину земља црна неће јавити\, јер не може; људи неће јавити\, јер не знају. Има\, има лека за свакога\, чак и за најокорелијег неверника\, има лека све до часа смртнога. Тај лек је у покајању од злобе своје\, у очишћењу срца свога\, у испуњењу заповести Христових. \nЗдрави могу видети светлост лица Господњега а не болесни душом\, нечисти срцем и криви умом. \nО Господе Боже наш\, светлости ангелима и људима\, помози нам да гресима не потамнимо светлост\, коју си нам дао\, и у којој видимо блага небеска. Не лиши нас\, многомилостиви\, тих блага. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-haritina-svestenomucenik-dionisije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-haritina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261019
DTEND;VALUE=DATE:20261020
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130351Z
LAST-MODIFIED:20260207T192727Z
UID:8266-1792368000-1792454399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Тома - Томиндан
DESCRIPTION:Пролог за 6. октобар\n19. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Тома\n\nЈедан од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима\, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја\, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа\, када апостоли метаху коцку\, где ће ко ићи на проповед\, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости\, што мораде ићи у тако далеку страну\, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе\, великаше и сиромахе\, у веру Христову\, и заснова тамо цркву\, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре\, жене двојице кнежева Индијских\, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева\, с којима не хтеше живети после крштења свога\, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија\, најпре верени међусобно\, када чуше апостолску проповед\, не саживеше се\, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру\, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије\, муж Тертијанин\, коме Тома крсти и жену и сина\, Азаиа\, осуди апостола на смрт\, и посла 5 војника\, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је\, као и други апостоли\, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан\, он зажали горко\, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте\, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа\, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. \n\n\n\nПреподобни новомученик Макарије\n\nРођен у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских\, Петра и Антусе\, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу\, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Св. Гору\, и замонаши се у скиту св. Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан 12 година\, али никако немаде мира душевнога. Ко се одрече мене пред људима\, одрећићу се и ја њега пред оцем својим (Мат. 10\, 33) – те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. С тога се реши\, и\, с благословом свога старца\, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана\, и других још тежих мука\, би посечен мачем\, у Бруси 6. окт. 1590. год. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту св. Ане на Атону. \n\n\n\n\nАпостол Тома невером својом\nВеру укрепи: Господ се јави\nТома га виде радостан поста\nРадостан Тома Христа прослави.\nИндија поста виноград Томин\nВешто га Тома крстом обдела:\nСилним и малим објави Христа\, –\nХристову мудрост\, Христова дела.\nО мудра децо земље Индије\,\nМудрост је ваша – змија у трави\,\nЕво вам мудрост с небеса сиђе\,\nМудрост се Божја у телу јави.\nГовори Тома и чуда чини\nМноштво народа уз Тому приста\nЧујући мудрост\, видећ чудеса\nШто Тома створи именом Христа.\nМуке велике претрпе Тома\nАл’ врата мрака идолског проби\nИ као Христос пет љутих рана\nРади истине на телу доби.\nПет љутих рана\, по броју чула\,\nИ то је наук тајне мудрости:\nКо не обузда сва чула своја\nНеће духовне кушат сладости. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗдање од Бога имамо\, кућу нерукотворену\, вечну на небесима\, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5\, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху\, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор\, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор\, срете по Промислу Божјем\, апостола Тому\, који му рече\, да је он мајстор\, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими\, дакле\, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара\, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому\, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара\, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом\, тј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар\, да Тома није ни почео двор зидати\, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев\, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају\, и показа му један предиван двор\, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор\, али му ангел рече\, да не може\, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем.“ И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима“. \nЗачуди се цар\, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа\, поверова цар\, и одмах изведе Тому из тамнице\, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног\, крсти се цар и брат његов. \nИ потруди се цар новим милосрдним делима\, те и он сазида за себе двор предиван на небесима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Амона и казну Божју (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Амон\, син Манасијин\, одступи од Бога и чињаше што је зло пред Господом;\n2. како царова само две године\, и убише га слуге његове. \n\n\n\nБеседа\nо царевом покајању\n\nУтрудих се уздишући; сваку ноћ\nквасим одар свој\, сузама својим\nнатапам постељу своју. (Пс. 6\, 6) \nДан се смењује ноћу\, а ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним\, и ноћно дневним. Дневно покајање показује се у главном добрим делима\, а ноћно у молитви\, уздисању и плачу. Тако се одужујемо данима и ноћима\, тј. испуњујући их оним што највише пред Богом вреди\, и што ће с нама поћи на Суд Божји. Погледај у цара Давида\, и види пример истинског покајања. Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и одмах сматрати га опроштеним. Гле\, и Давид је пред пророком Натаном признао свој грех рекавши: сагријеших Господу (II Сам. 12\, 13). Али велики цар није то сматрао довољним\, него је непрестано уздисао у молитви пред Богом\, и сваку ноћ сузама покајања омивао грех свој. Чак и лежање у постељи није му служило за одмор него за умор од плача покајничког\, плача уздисајног. Немој рећи: Давид је убио и прељубио\, имао се за шта толико и кајати. А зар ти мржњом не убијаш људе\, и нечистим помислима и жељама не чиниш прељубу? Није овај живот за правдање себе\, брате\, него за обличење себе. Благо само оном кога Бог буде оправдао на Суду Страшном. \nПокајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше до краја живота. Сваку ноћ квасим одар свој\, говори Давид. Тиме се не каже\, да се дању не треба кајати\, него да је излив душевног покајања удобнији ноћу него дању. У тишини ноћној и грехови наши и Суд Божји излазе нам јасније пред очи… И не опомиње ли нас ноћ јасније на смрт од дана? И постеља наша на блиски гроб? \nО Господе\, праведни и дивни\, ни покајати се не можемо истински без Твоје помоћи. Помози нам\, Свеблаги\, да можемо видети греховне ране наше\, и осетити смрад од њих\, и заридати сами над собом пре него ли сродници наши заридају над мртвом телесином нашом; пре\, Господе\, пре – него што ангели наши хранитељи не заридају над стрвином душе наше кад се вргне у огањ неугасиви. Помози и спаси\, Господе Боже наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-toma-tomindan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-toma.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261020
DTEND;VALUE=DATE:20261021
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130549Z
LAST-MODIFIED:20260207T192800Z
UID:8269-1792454400-1792540799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Сергије и Вакхо - Срђевдан
DESCRIPTION:Пролог за 7. октобар\n20. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Сергије и Вакх\n\nОви свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости\, мудрости и верности. Али кад чу цар\, да су ова два великаша његова хришћани\, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха\, да заједно с њима жртве принесу\, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди\, те свукоше с њих војничко одело\, и прстење\, и одликовања\, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат\, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију\, своме намеснику Антиоху\, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха\, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати\, да се одрекну Христа\, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти\, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће\, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу\, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога\, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен\, и обувен у гвоздене опанке\, с начичканим ексерима\, па тако отеран у град Росаф у Сирију\, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај\, да тамо заједно са Вакхом\, другом својим\, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г. \n\n\n\nСвети мученик Полихроније\n\nРодом из епархије Агатанидске\, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот\, ангелски по чистоти и уздржљивости\, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима\, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља\, и прими венац славе од преславног Господа свога. \n\n\n\n\nЦарски људи\, Сергије и Вакхо\,\nСлуге цара\, ал’ не земаљскога\,\nНо Исуса\, цара бесмртнога\,\nЦар земаљски свецима се руга\nПа им скиде појас са бедара\,\nКрепошћу их Господ опојаса;\nЦар им скиде тогу великашку\nУ лепшу их Спаситељ обуче\nУ нетљену одежду бесмрћа;\nЦар им узе прстен са деснице\nА Господ их лепше прстенова\,\nДуше њихне за себе обручи.\nЦар их изгна из двора својега\nБог их прими у небесне дворе\nЗемља мучи Христове витезе\nЗемља мучи а небо их блажи\nТрулеж гони од себе чистоту\,\nЗлоба гони од себе доброту\,\nСвети Вакхо и свети Сергије\nСве земаљско земљи повратише\,\nДуше свете Богу предадоше;\nИз земаљског царства изгнаници\nЈош и сад су земљи светилници\nМуком својом злобу победише\,\nСмрћу за крст себе прославише\,\nПобедници над мрачним силама\nПут к победи показују нама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреје. Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифанију\, и поче му правити некакве замке\, да би му мисли одвео на другу страну\, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде\, нечиста непријазни!“ А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!“ Андреја га не хтеде одмах отерати\, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам\, да долази време\, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати\, и нећу учити више људе ничему\, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју“. Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?“ Одговори ђаво: „идолослужењу\, клевети\, злоби против ближњих\, содомском греху\, пијанству и среброљубљу\, – овоме се ми највише радујемо.“ Још упита Андреја: „а како подносите\, кад се неко\, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?“ Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо\, но тешимо се тиме\, да ћемо га опет к себи повратити\, јер многи\, који су се нас одрекли и Богу се обратили\, опет су се к кама повратили.“ Када зли дух изрече то\, и још много другога\, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Јосије и награду Божју (II Днев. 34)\, и то:\n1. како цар Јосија истреби идоле и чињаше све што је право пред Господом;\n2. како се благослов Божји изли на њ и народ њихов за време дугог царовања његовог. \n\n\n\nБеседа\nо деци и њиховој похвали Господа\n\nИз уста мале деце и која сисају\nучинио си себи хвалу насупрот\nнепријатељима својим. (Пс. 8\, 2) \nПри свечаном уласку Господа Исуса у Јерусалим а по том и у самом храму викала су деца: Осана сину Давидову! Благословен који иде у име Господње (Мат. 21\, 9). Изгледа\, да ништа није тако раздражило старешине Јеврејске као ова похвала Исуса од стране мале деце. Чујеш ли шта ови говоре? упиташе Га они злобно. А Господ им кротко одговори: да! зар нијесте никад читали: из уста мале дјеце и која сисају учинио си себи хвалу? Јасно је\, дакле\, као бели дан\, да се ове пророчке речи Давидове односе на то чудо\, које се догодило при уласку Господа Христа у Јерусалим\, тј. на ову чудесну похвалу Господа од стране мале деце. Јасно је то из самог догађаја\, јер како је пророковано\, тако се буквално догодило. А јасно је и из тога\, што се сам Господ при том догађају позива на оно пророчанство цара Давида. Да је то једно велико чудо\, надахнуто Духом Божјим и произведено силом и вољом Божјом\, у то не може бити сумње. Док кнежеви и књижевници и старци и свештеници нису могли да познаду Христа Господа\, дотле су Га мала деца познала и објавила. Ваистину\, ово је чудо\, прво\, јединствено у целом Старом и Новом Завету\, а друго – чудо ако не веће није мање од чуда васкрсења мртвих. У осталом и при оном и при овом чуду дејствовала је иста сила Божја\, исти Дух и исти Промисао Божји. А ту силу и величанство славе Божје пророк је хтео нарочито да истакне догађајем са малом децом\, који догађај он ставља напоредо са дивљењем звезданој васиони\, коју је та иста сила Божја саздала. \nОсим тога треба у ту малу децу убројати и саме апостоле\, и многе светитеље\, испоснике\, мученике за Христа и девице – хиљаде и хиљаде и хиљаде оних\, који невино и простосрдачно признаше Христа Сином Божјим и Спаситељем својим\, и пригрлише га љубављу срдачном\, и страдања тешка за њега поднеше. Зашто баш из њихових уста учини Господ хвалу Себи\, а не из уста самих великаша и философа и ритора? Због кротости узе оне\, а због гордости одбаци ове. Гордељивци су највећи непријатељи Божји. Зато Христос чудесно отвори језик деци и простим рибарима и сељацима\, да јављају истину насупрот непријатељима својим\, тј. гордељивим а празним кнежевима и књижевницима Јеврејским. \nО Господе Свесилни\, Боже Свемогући\, отвори и нама језик да и ми с вером јаком и радошћу детињском јављамо славу Твоју бесконачну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-sergije-i-vakho-srdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sergije-i-vakh.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261021
DTEND;VALUE=DATE:20261022
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130701Z
LAST-MODIFIED:20260207T192811Z
UID:8272-1792540800-1792627199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобна Пелагија; преподобна Таиса
DESCRIPTION:Пролог за 8. октобар\n21. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Пелагија\n\nПокајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана\, у којој проповедаше епископ Нон\, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени\, да се она на једанпут згади на саму себе\, устраши Бога\, покаја за све нечисте грехе своје\, и припаде св. Нону с молбом\, да је крсти. „Смилуј се мени\, грешној\, оче свети\, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња\, амбис пропасти\, мрежа и оруђе ђаволско.“ Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа\, ђакониса те цркве\, која је по том\, као њена духовна мати\, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести\, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство\, грехом сабрано\, она остави сиромашним људима\, и тајно оде у Јерусалим\, где се под мушким именом\, као монах Пелагије\, затвори у једну келију на Јелеонској Гори\, и ту отпочне тешки подвиг поста\, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу\, али када је поново посети после неколико дана\, нађе тело њено мртво\, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога\, опрости се греха\, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег. \n\n\n\nПреподобна Таиса\n\nПокајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви\, који не жели грешнику пропасти но спасења\, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог\, Пафнутије Сидонит\, чу за Таису\, за њен грешни живот\, и за отров душевни\, којим она троваше душу многих људи\, па се реши\, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се\, дакле\, Пафнутије свети у светско одело\, узе један златник оде у град\, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело\, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се\, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир\, према упутству св. Пафнутија\, и ту оста око три године\, затворена у једну келију\, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је\, преко њене воље\, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости\, други ученик св. Антонија\, у визији виде у рају прекрасну обитељ\, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год. \n\n\n\nСвета мученица Пелагија\n\nДевица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике\, да доведу на суд Пелагију\, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави\, и кад чу\, да су дошли да је воде пред судију\, прављаше се весела\, па рече војницима\, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће\, уздигне руке к небу\, и дуго се мољаше Богу\, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу\, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена\, пише св. Златоуст\, била је средством не природног пада него заповести Божје“\, па продужује: „и тако\, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали\, архангели поштовали\, сам Христос био је код њега.“ \n\n\n\n\nГрешна беше Пелагија\,\nпа се покаја\nИ познањем праве вере\nдушу обасја.\nСвет је зове\, свет је мами\nона не слуша\,\nПробуди се у њој савест\,\nзасветли душа.\nКолко труда улагаше\,\nколико муке\,\nОко свога грешна тела –\nтруле јабуке\nТол’ко труда\, тол’ко муке\,\nпосле уложи\,\nДокле своју јадну душу\nвером обожи.\nЗасија се на небеса\nсунце Божије\nАл’ се боље душа засја\nу Пелагије.\nПокајање\, покајање\,\nБог нам остави\,\nПокајањем Пелагија\nсебе прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО кад би бар онолико труда уложили око душе колико труда улажемо око тела! О кад би добили вољу\, да се украшавамо врлинама пред Богом и ангелима Божјим пресветлим колико се украшавамо сујетним и пролазним шаренилом спољашњим! Пелагија и Таиса у почетку знађаху само за тело док душе њихове беху као везани робови у тамници тела. Обе оне беху украшене само сујетом\, одевене у сујету\, окићене сујетом\, окружене сујетом\, ласкане сујетом. Но каква нагла промена! Какав божанствен преокрет у њиховом животу! Чуднији него кад се дивља јабука накалеми и почне доносити слатке плодове; или кад се мутна и смрдљива бара неким начином избистри и постане чистом и питком водом. Када епископ Нон са осталим епископима први пут виде грешницу Пелагију\, у свом спољашњем сјају њеном\, одевену у најскупље одело\, урешену\, украшену\, окићену прстењем\, ђерданима и трепетљикама\, намирисану\, окружену робовима\, – када је епископ Нон виде\, заплака се и рече друговима својим „ваистину ја се много научих од ове жене. Њу ће Господ поставити на Страшном Суду Свом и њоме нас укорети. Јер шта мислите: колико сати ова жена проведе у својој соби перући се\, одевајући се\, украшавајући се\, огледајући се у огледалу\, и то – зашто? Ради тога само\, да би се показала пред људима што лепша. А ми који имамо Женика бесмртнога на небу – не трудимо се да украсимо окајане душе наше\, не журимо се\, да их оперемо сузама покајања\, и да их оденемо у лепоту добродетељи\, те да би се што лепше показале пред очима Божјим!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Ахава и казну Божју кроз пророка Илију (I Цар. 16\, 17)\, и то:\n1. како се Ахав сав предаде идолопоклонству и чињаше све што је зло пред Господом;\n2. како пророк Илија молитвом запечати небо\, и не би кише три године. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ће врагу нестати оружја на крају\n\nВрагу оскудје оружје на крају\,\nградове си разрушио\, погибе\nспомен његов с хуком. (Пс. 9\, 7) \nВраг рода људског\, крвник људски и човекоубица од самога почетка\, употребио је сва оружја и све сплетке против човека. Његово је да дан и ноћ измишља нова оружја и нове сплетке\, да би само кога упропастио\, као гладан лав ричући ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5\, 8)\, као отровна змија таји се и чека свој плен\, као паук свуда распиње своје мреже\, само\, – само да би коју човечју душу ухватио и у своје смрадно царство вргао. Незнабожачки народи су као његови градови. До Христова доласка он је у њима господарио мирно и потпуно. Идолослужење било је служење њему; врачарство и гатарство било је служење њему; разузданост и раскалашност живота међу људима он је штитио и унапређивао; приношење људи на жртву\, огањ страсти\, распре\, ратови\, злочини – све је то било уживање за њега. Но на крају њему неста оружја\, градови се његови разрушише\, спомен његов погибе са хуком. Тај крај\, који спомиње пророк\, јесте долазак Христа Господа у свет. Господ показа силу Своју над ђаволом победивши његова искушења на гори: показа власт Своју изгонећи ђаволе из људи и заповедајући им да иду овамо или онамо; показа непобедно господарство Своје над грехом и смрћу Својим страдањем и васкрсењем. И\, што је можда најважније\, сруши ад и распршта силу демонску. Он није хтео уништити демоне него их је распрштао и оружја им пребио\, разбио их је и распрштао као Јевреје\, и још страшније од Јевреја. Народе је ослободио од њихове власти: а што је главно дао је људима власт над демонима\, да их именом Његовим могу од себе одгонити. Видите\, како је Господ спојио са Својом победом над демонима и Своју милост према људима? Он је толико онемоћао и пребио демоне\, и збунио их\, и распрштао\, да их је предао под власт људи. И тако негдашњи робови\, постали су господари\, а негдашњи господари робови. Но не даде Господ власт над демонима свима људима него само онима који у Њега верују и Његовим заповестима следују. Даде им власт\, даде им и оружје. Оружје је крст. \nО Господе Боже наш\, Спаситељу наш од власти ђаволске\, помози нам да и ми учинимо оно најмање још што си оставио нама да учинимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-pelagija-prepodobna-taisa/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pelagija-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261022
DTEND;VALUE=DATE:20261023
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T130828Z
LAST-MODIFIED:20260207T192821Z
UID:8275-1792627200-1792713599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јаков; свети Стефан\, Деспот српски (Слепи)
DESCRIPTION:Пролог за 9. октобар\n22. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\n\nСин Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа\, сведок Његовог страдања\, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима\, по том и у Мисиру\, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом\, и на речи и на делу\, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову\, рушећи идолопоклонство\, изгонећи демоне из људи\, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа\, цркве се основале и уредиле\, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов\, да бесмртно царује са Царем славе. \n\n\n\nПреподобни Андроник и супруга му Атанасија\n\nГрађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи\, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише\, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу\, да су њихова деца у царству Божјем\, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин\, св. Андроник код старца Данила у Скиту\, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово\, и то најпре св. Атанасија\, а после 8 дана и св. Андроник. \n\n\n\nСвети праведни Аврам и Лот\n\nЧитај о њему у књизи Постања. \n\n\n\nСвети Димитрије\, патријарх Александријски\n\nЈеданаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом\, и то од 189-231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен\, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље\, писано св. Матејем на јеврејском језику. \n\n\n\nСвети Стеван\, деспот српски\n\nСин деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију\, где се оженио Ангелином\, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу\, задужбини сина његовог св. Максима. \n\n\n\n\nОд Господа послан\, Господу послушан\,\nСвехвални се Јаков апостол потруди\nЈеванђелско семе да посеје свуда\,\nДа из њега никну христоверни људи.\nИ Сирију прође и Египат стари\nСвуда мед небесни вредно разносећи\nМед лековит\, чудан\, са Христових уста\,\nОгладнеле људе тим медом хранећи.\nКуда Јаков прође траг остави свуда:\nПуне чаше меда\, препуне и целе\,\nНепресушне чаше животворног меда –\nТо су свете цркве богате и беле.\nУ њима се слави Творац бесконачни\nИ чудесна дела Божијега Сина\,\nХристос мед је онај\, што се верним даје\nЖивотворна мaна од хлеба и вина.\nЈаков пут заврши са црвеном тачком\,\nКрвљу мученичком\, што се с крста проли\,\nИ венац од Христа он на небу доби\nКо’ и други редом Божји апостоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако Бог и кажњава и милује\, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске\, Грке\, Бугаре и Србе\, него по допуштењу Божјем\, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски\, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник\, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака\, кћи његова силом морала постати жена султанова\, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура\, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију\, а по том у Италију\, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана\, и жену његову Ангелину\, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно свођење огња с неба пророком Илијом (I Цар. 18)\, и то:\n1. како се св. Илија помоли Богу на Кармилској гори\, у присуству Ахава цара и идолских жречева;\n2. како огањ с неба паде и запали жртву коју Илија принесе Богу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како само безумни одричу Бога\n\nРече безуман у срцу својем: нема Бога.\nТрула су и мрска дјела њихова. (Пс. 13\, 1) \nУм је крманош целог бића људског. Он саветује\, он наговара\, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом\, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом\, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога\, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао\, а њој одмах следују зла дела. Видите ли\, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок\, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато\, браћо\, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога\, али чиним добро. Пре свега\, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро\, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље\, посмотрите пажљиво\, и видећете\, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула\, јер су зла\, ништавна и пролазна; мрска\, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла\, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити\, шта је добро\, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога\, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога\, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима\, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још\, да човек и срцем верује и устима исповеда\, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје\, и то одмах\, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника\, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи\, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран\, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље. \nО преблаги Господе Исусе Христе\, Сине Божји\, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jakov-sveti-stefan-despot-srpski-slepi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakov-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261023
DTEND;VALUE=DATE:20261024
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T131815Z
LAST-MODIFIED:20260207T192832Z
UID:8278-1792713600-1792799999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евлампије и Евлампија
DESCRIPTION:Пролог за 10. октобар\n23. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евлампије и Евлампија\n\nБрат и сестра\, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана\, налепљену на зиду\, насмеја се тој наредби\, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати\, да се одрече Христа\, поче и Евлампије саветовати судију\, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча\, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу\, па у зажарену пећ\, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу\, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана\, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину. \n\n\n\nСвети мученици Зографски\n\nКада цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију\, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба\, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет\, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства\, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду\, Иверу и по другим манастирима\, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији\, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира\, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи\, и то 22 монаха\, са игуманом својим\, и 4 световњака\, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше\, поджегоше кулу\, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици\, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил\, против кога\, а у заштиту Православља\, беше се дигао српски краљ Милутин. \n\n\n\nПреподобни Теофил исповедник\n\nПореклом македонски Словенин негде од Струмице. Млад се замонашио\, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина\, и погинуо би том приликом\, да не успе убедити кнеза Ипатика\, судију свога\, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу\, и он се врати у свој манастир\, где мирно сконча 716. год и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Теотекн\n\nОфицир римски у Антиохији за време Максимијана. Када га цар нуђаше да принесе жртву идолима\, он одговори: „ја верујем у Христа Бога\, и Њему ћу принети на жртву себе – жртву живу.“ С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким. \n\n\n\nПреподобни Васијан\n\nУ време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. год. Велик беше његов подвиг\, велика и чудотворна сила\, коју му Бог дарова. Имађаше око 300 ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм\, који још и данас постоји. \n\n\n\n\nЗографски јунаци\, витези истине\,\nПравославној вери жртву принесоше\,\nПосрамише горде\, безочне латине\nУ царство се Божје душом уздигоше.\nУ пламену кула\, пламен к небу греди\,\nУ огњу монаси Богу хвалу дижу\,\nНебо с ангелима у тај призор гледи\,\nПод кулом крвници као црви гмижу.\nТу игуман Тома\, к’о родитељ прави\,\nСвоју браћу храбри и псалме почиње.\nСмрти се не боји ко Господа слави\,\nПогинути не ће ко за Бога гине.\nЖртва се принесе\, а жртвеник оста\,\nОдлетеше душе\, сагореше тела\,\nЗбог те жртве Зограф још славнији поста.\nОстаде му слава вечита и цела.\nСвети Ђорђе витез витезе негује\nИ Божија Мајка – небесне грађане –\nВитезима правде Црква се радује\,\nТо су њена деца\, њене плодне гране. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПо Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф\, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира\, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре\, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира\, да се закључају\, јер су богопротивни латини напали на ову Гору\, коју ја изабрах\, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу\, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе\, Царице\, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени\, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира\, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави\, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу\, 10. октобра 1873. год\, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи\, док монаси појаху\, и читаху житије св. Мученика у храму\, наједанпут се чу неки шум у храму\, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба\, тако светао\, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата\, и после ишчезла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Бога пророку Илији (I Цар. 19)\, и то:\n1. како Илија заморен од неправде људске помоли се Богу да умре;\n2. како га Бог утеши Својим јављањем на Хориву;\n3. како беше јак ветар\, па трус\, па огањ\, и најзад глас тих и танак – глас од Бога. \n\n\n\nБеседа\nо мукама Давидовим и пророчанству мука Христових\n\nОпколише ме пси многи\, чета злих веза ме\,\nпрободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 21\, 17) \nОво је тајанствени доживљај покајника Давида\, и у исто време јасно пророчанство Христових страдања. И сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени (II Тим. 3\, 12)\, вели апостол Павле. Када је цар Давид грешио\, ђаволи му се нису јављали нити га узнемиравали. Но када се почео кајати и живот свој управљати на пут Божји\, тада су га ђаволи зли опколили\, и почели га држати и мучити. Овде ни је реч о људима него демонима\, који се или сами јављају покајнику или га муче преко људи. Не би Давид назвао људе Божје\, круну створења Божјег\, псима; него је псима назвао демоне\, који се јављају људима праведним било као пси\, било као змије\, било као црнци\, било као лавови\, било у ма ком другом облику. А да он овде под псима разуме зле духове\, можемо се уверити из живота великих подвижника\, којима су се демони\, ради застрашавања\, јављали у виду паса. И још се можемо у то уверити из речи Господа Спаситеља\, које је са крста изрекао: Оче\, опрости им\, јер не знају шта чине (Лк. 23\, 34)! То значи\, не чине своју вољу\, него вољу нечију туђу\, на име демонску. Пси многи и чета злих сабраше се\, да униште Христа Господа. Кад није могао ђаво – искушач да победи Господа на Гори Искушења својим лажним обећањима\, тада је са свом силом својом навалио био\, да га уништи кроз људе смрћу бешчесном на крсту. Погледајте браћо\, како је јасно пророчанство! Прободоше ми руке и ноге моје. Ни на кога у свој историји света те се речи нису могле однети осим на распетог Спаситеља. Но то пророчанство иде у све појединости: разделише хаљине моје међу собом\, и за доламу моју бацише коцку. Све се збило како је пророковано\, – али све! Но ђаво се преварио у рачуну. Он је мислио да смрћу уништи јачега од смрти. Он је мислио да обешчасти Онога који једини даје част сваком створењу. Господ Христос је Својим славним васкрсењем победио и посрамио ђавола и сву чету његових паса\, и дао нама људима силу и власт над њима. Сав свет незнабожачки није могао одагнати једнога демона; а ми смо у стању именом Христовим и крстом Његовим одагнати\, као дим\, легионе демона\, јер су демони после Христа постали као пребијени и плашљиви пси. О Господе Победитељу и Спаситељу – Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evlampije-i-evlampija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evamplije-i-evampija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261024
DTEND;VALUE=DATE:20261025
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T131928Z
LAST-MODIFIED:20260207T192843Z
UID:8281-1792800000-1792886399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип\, ђакон; свети Теофан Начертани
DESCRIPTION:Пролог за 11. октобар\n24. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Кесарије Палестинске. Жењен био\, и у браку родио 4 кћери\, све четири обдарене од Бога даром прорицања\, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе\, тада и Филип би изабран\, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму\, апостол Филип склони се у Самарију\, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона\, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот\, где учаше и проповедаше\, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСпомен Седмог Васељенског Сабора\n\nОвај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина\, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом\, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса\, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице\, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места\, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио\, да га је постигла казна од Богородице. – Овај Сабор решио је још\, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе. \n\n\n\nПреподобни Теофан Начертани\n\nИсповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину\, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу\, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Нектарије\, патријарх Цариградски\n\nКао световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после св. Григорија Богослова\, 381. год. Одликовао се дубоким разумом\, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397. год. \n\n\n\nСвети мученици Зинаида и Филонида\n\nСестре рођене\, родом од Тарса. Називају их сродницима св. апостола Павла. Као девојке одрекле се света ради Христа\, и повучене у неку пештеру подвизавале се. Знађаху лекарску вештину\, те помагаху многим болним. Нарочито Филонида због великог поста удостоји се дара чудотворства. Но неки неверни нападну их ноћу и побију камењем. \n\n\n\n\nТеофан Саваит\, подвижник изрјадни\,\nДубоки богослов и песник преславни\,\nСтрадалник за Христа\, исповедник вере\,\nУкрашење цркве\, Отац православни\,\nКелију остави ради послушања\,\nИз тишине глухе опет у свет крочи\nДа опаког цара истином убеди\nИ истину праву цару посведочи.\nЧетврт је стољећа и за срећу доста!\nТо у муци прође светом Теофану\nНа муци претешкој у тамници хладној\,\nНа лицу носаше муку начертану.\nНо светитељ Божји\, Духом надахнути\,\nСве испуни време сладостним појањем\nГоспода славећи и Господње свеце\nСа љубављу жарком\, вером и надањем. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао што се Божјим Промислом даје сила целебна\, чудотворна\, освештаној води или освештаном јелеју\, тако се исто таква сила даје и иконама. Један диван пример чудотворне силе светих икона наводи св. Атанасије Велики. У граду Вириту\, живео неки хришћанин под кирију у једној кући. Иселивши се из те куће он заборави у њој једну икону Спаситељеву. После њега усели се у исту кућу неки Јеврејин. А у том граду беше много Јевреја\, и то нарочито озлобљених против вере хришћанске. Када се икона\, дакле\, нађе\, изнесоше је Јевреји у своју зборницу\, и почеше да јој се ругају као што су се некад претци њихови ругали живоме Спаситељу. И учинише Јевреји са иконом исто оно што претци њихови учинише са Спаситељем\, на име: прободоше руке и ноге ексерима\, натопише уста на икони сирћетом\, и на све начине поругаше се лику Спаситељеву. Најзад неко од њих узе копље и удари лик божански под ребра. Но\, о чуда\, из прободеног места потече крв с водом\, као негда из живога тела распетога Господа. Страх и ужас Јевреја не може се описати. Тада потурише суд\, да се уњ слива крв; и доведоше многе болеснике\, слепе\, глухе\, хроме\, бесне\, који чим их намазаше том крвљу – сви се исцелише. На ово чудо сабра се сав град\, и сви прославише Христа Бога. А Јевреји у томе граду сви повероваше у Господа Христа\, живог и животодавног. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам многобројне неправде народа Израиљског и многобројне казне Божје\, и то:\n1. како се кнежеви народни често одвраћаху од Бога и чињаху што је зло пред Богом.\n2. како Бог кажњаваше народ да би га поправио.\n3. како најзад\, под злим царем Јоакимом\, народ Израиљски би одведен у ропство Вавилонско. \n\n\n\nБеседа\nо гласу Господњем на водама.\n\nГлас је Господњи на водама. (Пс. 28\, 3) \nНа Јордану чуо се глас Господњи\, када је св. Јован крстио Спаситеља. На мору Галилејском\, када би бура и ветрови\, чуо се глас Христов\, и бура се утишала\, и ветрови престали. Глас Господњи чуо се на свадби у Кани Галилејској\, и вода се претворила у вино. На Црвеном Мору би глас Господњи\, и море се раступи и отвори пут народу Божјем. У пустињи би глас Господњи\, и вода потече из сува камена. Шта значи то: глас је Господњи на водама? Значи: стихија водена је дело Божје\, и кроз њу Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. Не мање су и остале стихије дело Божје – огањ\, ваздух\, и земља. И над њима је Бог господар; и кроз њих Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. У огњеном виду јавио се Бог Дух Свети о Педесетници. У пећи Вавилонској пламен изгуби своју силу по речи Господњој и не нашкоди блаженим отроцима\, огањ с неба паде и запали жртву Гедеонову (Суд. 6). Илија сведе огањ с неба. Купина гораше и не сагореваше (II Мојс. 3). Огањ с неба паде и запали жртву Богу (I Цар. 18). Огњени стуб хођаше пред Израиљцима. Све то по речи Господњој. Земља се отвори и прогута неправедног Кореја\, Датана и Авирона (IV. Мојс. 16). Земља се отвори и сакри Јелисавету са младенцем Јованом од мача Иродова. Земља се затресе када Господ издахну на Крсту\, и гробови се отворише. На ваздуху се вазнесе Господ на небо. На ваздуху свети апостоли бише пренети у Јерусалим са разних страна света. На ваздуху пренесе ангел пророка Авакума тренутно у Вавилон. И то све по гласу Господњем\, по наредби Господњој. О кад би људи били тако послушни гласу Господњем као што су му послушне неразумне стихије природне! Но под водама разумеју се ваистину и људи\, послушни гласу Господњем: апостоли и светитељи. Као вода разлише се они по свему свету с проповеђу Христа Бога. Као вода напојише жедни свет са извора вечнога живота. И обнови се свет\, и процвета. Као на обичним водама тако се и на њима јавише безбројна чудеса Божја – јер беху покорни вољи Божјој\, послушни гласу Божјем\, као вода\, исто као вода. \nО Господе Исусе Христе\, помози нам бити послушним гласу Твоме. Помози нам застидети се од мртвих стихија\, које Тебе боље слушају него ми. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-djakon-sveti-teofan-nacertani/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261025
DTEND;VALUE=DATE:20261026
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132054Z
LAST-MODIFIED:20260207T192916Z
UID:8284-1792886400-1792972799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тарах\, Пров и Андроник
DESCRIPTION:Пролог за 12. октобар\n25. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тарах\, Пров и Андроник\n\nТарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске\, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име\, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима\, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство\, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу\, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама\, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је\, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима\, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине\, и љући од зверова\, антипат нареди војницима\, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије\, Феликс и Верије\, који присуствоваху убиству св. мученика\, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана\, а ноћ беше врло тамна\, они\, у недоумици како да распознају тела мученичка\, помолише се Богу\, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише. \n\n\n\nСвети Мартин\, епископ Турски\n\nРођен у Панонији\, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр\, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен“ у цркви хришћанској\, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену\, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин\, изоста од другова\, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку\, а другом се он огрте\, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос\, огрнут у ону половину огртача његовог\, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен\, и ево обуче ме својом одећом!“ Изишавши из војске Мартин се одмах крсти\, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског\, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен\, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства\, тако да и мртве васкрсаваше\, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Туру. После обилатог рада у винограду Господњем\, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима\, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год. \n\n\n\nПреподобни Козма Мајумски\n\nРодом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина\, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу\, на Цвети\, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму\, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости. \n\n\n\n\nСвети Мартин\, чедо Паноније\,\nИ велико светило Галије\,\nПрезре части цара земаљскога\,\nСлуга поста Цара небескога.\nЈаке воље ка’ у неког дива\nБеше Мартин срца милостива.\nПепелом се Мартин посипаше\nНа пепелу злехудом спаваше\nИз љубави према Богу своме\,\nЗа грехове људи распетоме.\nИ Мартин се сав разапе свету\nСамо да би достигао мету\,\nБорбу веде Мартин с демонима\nНе даде се њихним кушањима\,\nБорбу веде с људима обесним\,\nС јересима мрачним и нечесним\nВитез беше Мартин православни\nИ победник чудесни и славни.\nБорба прошла\, витез се одмара\nС мислима покрај Христа Цара\,\nНо молитве и сад Богу диже\,\nИ у помоћ невољнима стиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧиме су се светитељи највише толико узвисили и прославили у очима неба и људи? Поглавито смирењем и службом. Св. Мартин још пре крштења\, као официр\, имао је једнога слугу\, кога је он више сматрао братом него слугом. Често пута он је служио свога слугу не стидећи се тога него\, на против\, радујући се томе. Када га св. Иларије хтеде произвести за свештеника\, он са сузама одби ту почаст\, и умоли епископа\, да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном путоваше св. Мартин из Француске за Панонију\, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе\, ухвате га разбојници и хтедоше га убити. Када један разбојник замахну да га посече\, Мартин се не уплаши и не трже и не замоли за поштеду\, него беше потпуно миран\, као да се ништа не догађаше. Зачуди се разбојник таквом понашању\, опусти мач\, и упита Мартина\, ко је он? Мартин рече\, да је он хришћанин\, и да се за то није уплашио\, што зна да Бог по великој милости увек је близу људи\, а нарочито у часовима опасности. Сви се разбојници удивише реткој врлини овога Божјег човека\, и онај\, који беше замахнуо мач на Мартина\, поверова у Христа\, крсти се\, и доцније замонаши. – Када се упразни столица епископа у Туру\, сви хтедоше св. Мартина узети за епископа\, али Мартин не хте о том ни чути. Но неки грађани Тура лукавством га изазваше из манастира и одведоше. Наиме: они дођоше пред капију манастира Мартиновог и јавише игуману\, да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када св. Мартин изађе\, они га узеше и одведоше у Тур\, и учинише епископом. Предвидевши своју скору смрт у старости он то објави братији својој\, и ови се врло расплакаше молећи га\, да их не оставља. Светитељ\, да би их утешио\, помоли се Богу пред њима и рече: „Господе\, ако ја још требам људима Твојим\, ја се не отказујем труда. Нека буде Твоја света воља!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дело апостола Петра и Јована (Дела Ап. 3)\, и то:\n1. како један просјак\, хром од рођења\, потражи милостињу од светих апостола.\n2. како Петар рече\, да сребра и злата они немају;\n3. како га апостол узе за руку и рече: у име Исуса Христа устани и ходи! и како болесник оздрави. \n\n\n\nБеседа\nо вечерњем плачу и јутарњој радости\n\nВечером се усељава плач а јутром радост. (Пс. 29\, 6) \nБог кара\, и Бог весели. Једна покајна помисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи\, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан\, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара\, јутром већ обрадује. Да би Га људи познали и у карању и у миловању. О браћо моја\, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора\, не би Га ни знали као каратеља и судију. Гле\, и Бог се више радује\, да Га ми познамо по милости него по гњеву. Но има људи врло неблагодарних и немислених\, који се Бога никад не сећају\, када Бог даје и милује\, него Га се само онда сете\, када их Он почне бити и карати\, било болешћу\, или смрћу у породици\, или неуспехом и срамом међу људима\, или огњем\, или мачем\, или земљотресом\, или поплавом\, или многобројним другим прутовима и прутићима\, којима Он шиба непробуђене\, опомиње неблагодарне\, приводи разуму затупеле\, и подсећа све и свакога\, да је Он Творац и Господар и Дародавац и Судија. \nВечером се усељава плач а јутром радост. Још ове речи значе\, да је ноћ за плач и молитву и покајање и богоразмишљање. Нарочито је ноћ за покајање\, а правог покајања нема без плача. Ноћу човек несметано мисли о делима својим\, о речима и мислима својим\, и каје се за све што учини против закона Божјег. Ако човек ноћу покајнички плаче\, дању ће се радовати\, радоваће се као новорођени\, као окупани\, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу\, освануће му дан жалостан и плачеван. \nО Господе Исусе\, Спаситељу и Учитељу наш\, карај нас\, но опрости нам; шибај нас\, но спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-tarah-prov-i-andronik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-tarah-prov-andronik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261026
DTEND;VALUE=DATE:20261027
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132218Z
LAST-MODIFIED:20260207T192927Z
UID:8287-1792972800-1793059199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Карп; света новомученица Злата Меглинска
DESCRIPTION:Пролог за 13. октобар\n26. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Карп и Папила\n\nКарп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама\, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија\, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард\, где их баци на љуте муке\, но ангел Божји јави им се\, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару\, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше\, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји\, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху\, зашто се смеје\, одговори св. мученик\, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу\, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле\, овај св. мученик молитвом исцели једног човека\, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену\, то виде Агатоника\, сестра Папилина\, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше\, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом. \n\n\n\nСвештеномученик Венијамин ђакон\n\nОвај војник Христов беше Персијанац\, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда\, сина Гороранова\, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим\, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај\, ко скрива дати му талант“. Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте\, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу. \n\n\n\nСвета великомученица Злата Мегленска\n\nРођена у селу Слатини у Мегленској области\, од сиромашних сеоских родитеља\, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка\, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду\, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена\, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем\, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада\, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша\, смилуј се себи и нама\, родитељима својим и сестрама\, одреци се Христа привидно\, да будеш срећна и ти и ми\, а Христос је милостив\, опростиће ти грех\, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа\, истинитог Бога\, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа\, и мајку Богородицу\, и браћу и сестре – светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу\, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру\, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља\, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова. \n\n\n\n\nСвету Злату\, златно срце\,\nТурци мучили\nРади Христа\, живог Бога\,\nмуком морили.\nНе заплака златна Злата\,\nнит се колеба\,\nНо срцем се сва предаде\nГосподу неба.\nЗалуд сузе родитељске\,\nсузе сестринске\,\nЗлата тражи сласт кроз муке\,\nсласти истинске\,\nСласти које Христос спреми\nмудрим девама\,\nСласти које Женик даје\nверним девама.\nРазорише кавез тела\nзлатне Златице.\nДуша јој се ослободи\nтрошне тамнице\,\nИ у рај се Злата диже\nдуше веселе\nУсели се међ цареве –\nсвете ангеле.\nНекад бедна сељанчица\nсвета Златица\nУ рају се сада слави\nкао царица. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНишта бедније нема од човека\, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај\, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство\, угрожено од Бугара и Срба\, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао\, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега\, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен\, од римске непримљен\, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица\, по његовој смрти\, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију)\, које се недавно догодило у цркви и смутило је… Па како је света црква Божја определила\, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога\, господара и цара\, због поменутог дела и смутње\, то и Царственост моја\, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој\, одобрава и прима то определење њено\, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну казну којом Петар апостол казни Ананију (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како Ананија\, а по том и жена му Сапфира слагаше\, и утајише нешто од новаца;\n2. како их апостол Петар изобличи\, и они једно за другим падоше и издахнуше. \n\n\n\nБеседа\nо бремену греха и ослобођењу\n\nБлаго онима којима се опростише безакоња\nи којима се греси покрише. (Пс. 31\, 1) \nОд греха се рађа страх\, и збуњеност\, и немоћ\, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе\, узбуњује своју сопствену савест\, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога\, удаљује од свог ангела хранитеља\, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се\, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи\, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање. \nУжасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх\, и смутњу\, и раслабљеност\, и осамљеност\, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех\, пао у пепео пред Богом\, сузама покајања затопио земљу речима бола\, који као огањ пече\, умолио Бога милостивога\, да му опрости. И кад му је све опроштено\, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања\, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода\, и храброст\, и радост неизречена\, и сила\, и снага\, и јасност мисли\, и мир савести\, и надање у Бога\, и песма Богу\, и љубав к ближњима\, и смисао живота! Једном речју: светлост\, радост\, снага – то су та блага. То су блага\, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу\, то људско око не видје\, и ухо не чу\, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2\, 9). \nО Господе Боже наш\, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-karp-sveta-novomucenica-zlata-meglinska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-karp-i-papila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261027
DTEND;VALUE=DATE:20261028
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132347Z
LAST-MODIFIED:20260207T192937Z
UID:8291-1793059200-1793145599@stsavanyc.org
SUMMARY:ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА - СВЕТА ПЕТКА
DESCRIPTION:Пролог за 14. октобар\n27. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Петка – Параскева\n\nОва славна светитељка беше српскога порекла\, рођена у граду Епивату (Пиват\, по турски Бојадос\, између Силимврије и Цариграда). Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани\, и осим Петке имађаху и једнога сина\, Јевтимија\, који се за живота родитеља замонаши\, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка\, вазда жељна живота подвижничког Христа ради\, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград\, а потом у пустињу Јорданску\, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове\, и патње\, и искушења демонска\, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу\, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи\, а душом да се преселиш Господу“. Св. Петка послуша глас с неба\, остави омиљену јој пустињу\, и врати се у Епиват. Ту она\, проживе још две године\, опет у непрестаном посту и молитви\, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград\, у Трново\, па опет у Цариград\, па у Београд. Сада се налазе у Румунији\, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке\, која чудотворно лечи све оне болеснике\, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу. \n\n\n\nСвети мученици Назарије\, Гервасије и Протасије\n\nНазарије рођен у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Примивши веру материну Назарије се својски предаде испуњењу свих прописа црквених. Неустрашиво проповедајући Јеванђеље Назарије дође у Медиолан (Милан). Тамо нађе у тамници Гервасија и Протасија\, и служаше им са великом љубављу. Сазнавши за то месни кнез нареди те избише Назарија и прогнаше из града. У визији некој јави му се мајка његова и рече му\, да треба да иде у Галију (Француску) и тамо проповеда Јеванђеље. Тако Назарије и учини. После неколико година Назарије опет дође у Медиолан\, сада са младићем Келсијем\, учеником својим\, кога он крсти у Галији. Ту затече браћу Гервасија и Протасија још у тамници\, у коју и њега брзо баци кнез Анулин. И радоваху се Христови мученици због новог сусрета по Божјем Промислу. Цар Нерон нареди\, да се Назарије убије; и кнез изведе из тамнице Назарија и Келсија\, и одсече им главе. Ускоро потом бише посечени и св. Гервасије са Протасијем од некога војводе Астазија\, који кроз Медиолан иђаше у рат против Мораваца. Па кад чу војвода\, да ова два брата не приносе жртве идолима\, убоја се да због тога не изгуби битку\, па нареди те их одмах посекоше. Гервасије и Протасије беху близанци блажених родитеља и за веру такође ученика: Виталија и Валерије. Мошти св. Назарија пренесе св. Амвросије из неког врта ван града у цркву св. Апостола\, а мошти св. Гервасија и Протасија беху му откривене у једној чудесној визији. \n\n\n\n\nЧисто срце Господ жели\,\nЈеванђеље тако вели:\nЧиста дева ти остаде\,\nЧисто срце Богу даде –\nО предивна светитељко\,\nНаш узоре\, света Петко!\nУм пречисти Господ тражи\,\nБез маштања и без лажи:\nТи му даде ум пречисти.\nК’о анђелски – такав исти.\nО предивна светитељко\,\nЧуј нам молбе\, света Петко!\nДушу чисту Господ иште\nК’о небеско светилиште;\nТакву душу ти одгаји\,\nШто на небу сад се сјаји\,\nО предивна светитељко\,\nПомози нам света Петко!\nПомози нам молитвама\nУ животним невољама:\nУ облачној земној тузи\nЗасветли нам слично дузи –\nО предивна чедна дево\,\nСвета мајко Параскево! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПримери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти\, оправдавају поштовање моштију светитељских\, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију\, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе\, неки монах\, који се недалеко подвизаваше\, зовну сељаке\, те сахранише леш. И деси се\, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака\, што сахранише леш\, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица\, окружена многим и дивним војницима\, па рече: „Ђорђе\, одмах извади мошти моје и положи их на друго место\, јер не могу више подносити смрада од онога леша“. И рече му св. Петка\, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места\, Ефимија. Сутрадан сељаци оду\, почну копати\, и заиста нађу мошти св. Петке\, необично мирисне и\, као што се убрзо показало\, чудотворне. – О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије\, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац\, за кога Амвросије мисли\, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима\, да су то Христови мученици\, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше\, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице\, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење\, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи\, о којима из нађене књижице сазнаше\, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесна исцелења од стране св. Апостола (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како се рукама апостолским учинише многи знаци и чудеса;\n2. како се од саме сенке апостола Петра многи болесници исцељиваху. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ангели војују за праведнике\n\nАнгел Господњи устаће око оних који\nсе боје Њега (Господа)\, и избавиће их. (Пс. 33\, 8) \nАнгел ће Господњи војевати за оне који се Бога боје. То се показало јасно много пута\, што је записано\, и без броја пута\, што није записано. Архангел Михаил ополчи се за Исуса Навина. Ангел војева за цара Језекију праведнога\, и за једну ноћ уништи сву војску Халдејску. Колико пута ангели посетише апостоле и мученике хришћанске у тамници\, и укрепише их и развеселише? Праведнику је утеха то што зна да је Бог свевидећи\, те види његову невољу; и што је Бог свемогућ\, те може да га спасе од невоље; и што је Бог премилостив\, те хоће да га спасе од невоље. Послаће Бог ангела свога светлога на помоћ праведнику; и праведник се не ће борити против тиранина свога\, него ће се ангел Божји борити место њега. А кад се ангел Божји ополчи\, каква војска сме му на супрот стати? каква ли царевина с њим војевати? У ранијем псалму вели пророк Давид: неће се спасти цар многом силом\, нити ће се див спасти величином снаге своје\, лаж је коњ у спасавању. То све ништа не помаже\, ако је неправда савезник свему томе. Кад се један ангел ополчи против свега тога\, све ће то прснути као мехур од воде. Давид је и сам био цар\, и сећао се је добро\, како је негде као чобанин из праћке убио Голијата\, дива до зуба наоружана. Он је више пута осетио помоћ ангела Божјега. Зато он и може с таквом поузданошћу да теши притешњене праведнике речима утехе и снаге: ангел Господњи устаће за вас\, о сви ви који се Господа бојите и Њему служите\, и избавиће вас ангел Божји. \nО браћо моја\, не сумњајмо у ове речи\, него испитујмо сваки дан пажљиво\, како нас ангел Божји оставља с тугом\, када грешимо\, и како нам притиче у помоћ с радошћу и силом неисказаном\, када се кајемо и од Бога милост просимо. \nО Господе Боже\, Створитељу наш\, Царе безбројних ангела\, опрости нас и спаси нас\, и заштити нас ангелима Твојим светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-mati-paraskeva-sveta-petka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-petka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261028
DTEND;VALUE=DATE:20261029
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132458Z
LAST-MODIFIED:20260207T192948Z
UID:8294-1793145600-1793231999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Лукијан; преподобни Јевтимије
DESCRIPTION:Пролог за 15. октобар\n28. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученик Лукијан\, презвитер Антиохијски\n\nРођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела\, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму\, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења\, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски\, би и св. Лукијан у списку оних\, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се\, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака\, који не хтеше јести од идолских жртви\, беху бачени у врело купатило\, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова\, по имену Пелагија\, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника\, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу\, где би мучен глађу. „Он је презрео глад\, пише Златоусти Јован о св. Лукијану\, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би\, када дође време које од нас захтева таквог мужества\, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига\, јавили се славним у време борбе.“ На Богојављење причести се у тамници\, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године. \n\n\n\nПреподобни Јевтимије Нови\n\nРођен у Анкири 824. год. Од праведних родитеља. Епифанија и Ане. Служио војску\, женио се\, и имао једну ћерку\, Анастасију. Подвизавао се оштро и дуго у Олимпијским манастирима а потом у Св. Гори. Неко време живео као столпник близу Солуна. Ту близу Солуна основао један мушки и један женски манастир. Упокојио се на острву Свештеном близу Св. Горе крајем IX века. Мошти му свете и чудотворне почивају у Солуну. \n\n\n\n\nЛукијан премудри\, подвижник и књижник\,\nДерзновено иде по Христовом путу.\nПротив јеретика и идолског мрака\nЛукијан победни веде борбу љуту.\nТројицу Пресвету у темељ постави\,\nБезначалног Оца са Духом и Сином\nИ речју и делом Лукијан прослави\,\nТо и својом крвљу утврди невином.\nБесни Рим се сруши\, јереси умреше\,\nПогибоше дела нечасна и срамна\,\nМученици Цркву до неба узнеше –\nСве надживе Црква\, велика и славна.\nТо је царство светих\, царство без свршетка\,\nШто Данил прорече а Христос заснова –\nО жељено царство\, од светског почетка\,\nС кубетима златним врх небеског крова!\nИ Лукијан свети\, зидар царства тога\,\nПотруди се много и све даде за то.\nСад царује славно уз Исуса свога\,\nУзнесен од Бога у ангелско јато. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељи Божји много су полагали на то\, да се причесте пред смрт. Чак и мученици и мученице\, ма да су живот свој жртвовали за Христа Господа и мученичком крвљу омивали све грехе своје\, жудно су примали Свету Тајну\, где год је то било могуће. Свети Лукијан беше у тамници са још неколико ученика својих и других хришћана. Када би уочи Богојављења\, он пожели\, да на тај велики празник хришћански причести се телом и крвљу Христовом\, јер знађаше\, да му предстоји блиска смрт. Видећи жељу срдачну Свога страдалника Бог Свемогући устроји\, те неки хришћани дотурише хлеб и вино у тамницу. Када свану Богојављење\, позва Лукијан све хришћане у тамници\, да стану унаокруг њега. „Окружите мене\, и будите црква“. Но немаше у тамници ни стола ни столице\, ни камена ни дрвета\, на коме би се свршила света литургија. „Где ћемо\, свети оче\, положити хлеб и вино“? упиташе Лукијана. А он леже усред њих\, и нареди\, да хлеб и вино положе на прси његове. „На прси моје положите\, нека буде живи престо живоме Богу!“ \nИ тако се сврши литургија\, потпуно чино и молитвено на прсима мученика\, и сви се причестише. Сутрадан посла цар војнике\, да изведу Лукијана на истјазање. Када војници отворише тамничка врата\, Лукијан свети три пут узвикну: „Хришћанин сам! Хришћанин сам! Хришћанин сам!“ И у томе предаде дух свој Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно ослобођење апостола из тамнице (Дела Ап. 5)\, и то:\n1. како јеврејске старешине бацише апостоле у тамницу;\n2. како се ангел Божји ноћу јави\, отвори тамницу\, изведе апостоле\, и нареди им да иду у цркву и проповедају Јеванђеље. \n\n\n\nБеседа\nо томе како чува Господ кости праведничке\n\nЧува Господ све кости њихове\, ниједна\nсе од њих неће скрушити. (Пс. 33\, 21) \nНека се не боје праведници. Свевидећи Бог бди над њима. Или зар може Свевидећи нешто изгубити и заборавити? У дан васкрсења Он ће сабрати сав састав њихов телесни\, и прослављено васкрснути га. Гонитељи су бацали тела мученика у море\, или заривали их у дубоке јаме\, или остављали у пољу да их птице поједу. И Господ је Промислом Својим тако управљао догађаје\, да су те свете мошти ипак долазиле у руке верних; ове су полагане чесно у скупоцене ковчеге\, над њима су зидани храмови\, од њих је исходила сила чудотворна. Тако је Бог хтео\, да би тиме показао вернима\, прво да Он чува кости праведних\, и друго да их је прославио у царству небеском\, о чему се и црква на земљи обавештава кроз чудесну силу прослављених телеса њихових. Чудотворне мошти су као претеча општем и славном васкрсењу праведника. Ако су кости неких праведника и сагорене или самлевене\, зар то може бити препрека свемогућој сили Божјој\, да их у дан васкрсења из развејаног пепела опет састави и оживи? Длака с главе ваше неће погинути (Лк. 21\, 18)\, уверава Спаситељ. Хоћеш ли пак да под костима разумеш дела\, онда знај\, да су дела неправедника као дим\, а дела праведника силна и трајна као тврде кости. Ниједно се праведно тело неће истањити и ишчезнути у току времена. Бог их зна\, и Бог их чува\, да их као драгоцени бисер објави пред збором ангела и људи у Дан Онај. \nО Господе Свевидећи\, Господару и чувару праведника\, умножи праведна дела наша Духом Твојим Светим\, без кога се ништа добро не може учинити. И спаси нас по милости Твојој а не по делима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-lukijan-prepodobni-jevtimije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-lukijan-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261029
DTEND;VALUE=DATE:20261030
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132611Z
LAST-MODIFIED:20260207T192958Z
UID:8297-1793232000-1793318399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Лонгин Сотник
DESCRIPTION:Пролог за 16. октобар\n29. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Лонгин\n\nБожествени Матеј јеванђелист описујући страдање Господа Исуса Христа вели: а капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би\, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божиј (Мат. 27\, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин\, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника\, који присуствоваху распећу Господа на Голготи\, он – старешина страже која је чувала гроб. Када старешине Јеврејске сазнаше за васкрсење Христово\, потплаћиваху војнике\, да проносе лажну вест\, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина\, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину\, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово Лонгин скиде свој војнички појас\, крсти се од апостола\, заједно са она два своја друга\, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви\, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата\, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени војници легоше спавати\, а св. Лонгин стаде на молитву\, и мољаше се целу ту ноћ\, припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга\, обуче се у беле погребне хаљине\, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу\, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им\, да је он Лонгин\, кога они траже. Војници се збунише и застидеше\, и не мишљаху посећи Лонгина\, но овај навали на њих\, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату\, Пилат је предаде Јеврејима\, а ови је зарише у ђубре ван града. \n\n\n\nПреподобни Лонгин Трудољубиви\n\nМонах Кијево-Печерски из XIV столећа. Био је вратар у манастиру\, и толико је имао чисто и облагодаћено срце\, да је увек знао\, с каквим мислима неко улази у манастир\, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчерама. \n\n\n\n\nСвети Лонгин под крстом стајаше\,\nКад на Крсту Христос издисаше.\nВиде Лонгин гнев благога неба\,\nВиде земљу где се усколеба\,\nЈарко сунце где изгуби луче\,\nИ свет цели у мрак се обуче\,\nГробови се многи отворише\,\nМртви живим многи се јавише.\nЛонгин храбри испуни се страхом\,\nИ узвикну с покајним уздахом:\n– Овај Човек Син Божји беше! –\nГрешни људи Невиног распеше!\nПоред њега два друга војника\nПоновише узвик свог сотника.\nБеше Лонгин сведок васкрсења\nК’о што беше сведок понижења\,\nЛични сведок\, сведок истинити\,\nНе хте Лонгин истину сакрити\,\nКудгод оде свуд истину јави\,\nХриста Бога васкрслог прослави.\nХристов војник до смрти остаде\nИ за Христа Лонгин главу даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрво јављење св. муч. Лонгина. Много времена беше протекло од мученичке смрти св. Лонгина\, када се догоди\, да једна удовица у Кападокији ослепи. Не могоше јој лекари помоћи ништа. Наједанпут јој дође помисао\, да иде у Јерусалим и поклони се тамошњим светињама\, дако јој што помогне. А имађаше јединца сина\, дечка\, који јој служаше као вођа. Тек што стиже у Јерусалим\, разболи се син њен и умре. О колика неизмерна жалост слепе мајке! Изгубивши очи она сад изгуби и јединца сина\, чије су је очи до сад водиле! Но у тој њеној муци и тузи јави јој се св. Лонгин\, и утеши је обећањем\, да ће јој и вид повратити и сина у небеској слави показати. Рече јој Лонгин све о себи\, па је упути да иде ван зидина градских на сметлиште и ђубриште\, да тамо откопа главу његову\, где ће даље сама видети шта ће јој се догодити. Устаде жена\, и тетурајући се некако изађе ван града\, па довика некога и умоли\, да је одведе на највеће ђубриште и тамо је остави. Када би доведена на ђубриште\, она се саже и поче рукама чепркати имајући јаку веру\, да ће наћи оно што јој светитељ рече да тражи. Чепркајући тако она се дотаче до главе св. мученика\, и у том тренутку очи јој се отворише\, и она виде под рукама главу човечју. Испуњена благодарношћу Богу и радошћу великом она узе главу св. Лонгина\, опра је\, окади и стави у свој стан као највећу драгоценост овога света. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам храброст св. Стефана архиђакона у исповедању Христа (Дела Ап. 7)\, и то:\n1. како св. Стефан поброја чудеса и милости Божје према народу Израиљском кроз векове:\n2. како изобличи богоборство и злочине старешина Јеврејских;\n3. како их назва издајницима и крвницима Христа. \n\n\n\nБеседа\nо горама и безднама Божјим\n\nПравда је твоја као горе Божије\,\nсудови твоји бездна велика. (Пс. 35\, 7) \nГоре правде Божје просецају све даљине времена и простора\, и уздижу се од земље до небеса\, и из облака времена уздижу се у ведрину вечности. Нису ли светитељи носиоци правде Божје? Погледајте их како просецају време и простор! Рођени у времену они сада ликују у вечности; живећи у вечности они се спуштају к нама у времену и помажу нам\, као јача браћа што помажу слабијој браћи. Живели су на земљи на простору ограниченом\, а сада их слави сва васиона. На свих пет континената света уздижу се храмови у част апостола\, мученика и осталих праведника Божјих. Такве су горе правде Божје: не можете их ограничити\, не можете их обухватити\, не можете их измерити никаквом мером овога света. Какве горе да се мере са горама Божјим? Какви људи да се мере са људима Божјим? Каква слава да се мери са славом оних\, које Бог прослави? О браћо моја\, радујмо се правди Божјој\, и веселимо се горама високим правде Божје. \nСудови твоји – бездна велика. То јест: судови Промисла Твога неиспитани су као бездна велика. Јова си бацио на ђубриште\, да га прославиш: Саула си дигао на престо\, да сам себе сурва у пропаст. Милујеш грешника\, и дајеш му обиље и здравље\, да би се покајао; бијеш праведника\, да би га укрепио у вери и нади! \nЦрква је Твоја света највиша гора правде Твоје\, матица гора многих. Црква Твоја света\, Боже\, испитује судове Твоје и путове Твоје\, и мудрост је њена многа и слатка као кошница испуњена медом. \nГосподе\, разагнај облаке злобе из срца нашег\, да би познали судове Твоје и видели путове Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-longin-sotnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-longin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261030
DTEND;VALUE=DATE:20261031
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132717Z
LAST-MODIFIED:20260207T193027Z
UID:8300-1793318400-1793404799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Осија; преподобномученик Андреј Критски
DESCRIPTION:Пролог за 17. октобар\n30. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Осија\n\nСин Веиријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко 800 година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој која садржи 14 глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства\, прорицао казну Божју за грехе\, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва\, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве\, и долазак Господа\, и богатство дарова\, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост\, и мирно се упокојио. \n\n\n\nСвети мученик Козма и Дамјан Безсребреници\n\nИмају троји св. врачи\, по имену Козма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра\, други бише каменовани у Риму 1. јула\, а ови трећи беху из Арабије\, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову\, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа\, бише најпре бачени у море\, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Кнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо\, него имамо силу Христову\, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово“. Тада их удараху камењем\, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама\, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише св. Леонтије\, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових св. моштију\, као и од њих живих. \n\n\n\nПреподобномученик Андреј\n\nХришћанин по роду\, и свештеник хришћански. У време гоњења икона показао се велики поборник иконопоштовања. Да би изобличио опаког цара Копронима због иконоборства\, оде св. Андреј у Цариград. Беше цар једнога дана у цркви св. муч. Маманта. Андреј уђе у цркву\, стаде пред цара\, и јавно га пред свима укори. „Боље би ти било\, царе\, да гледаш војничке послове и да народом управљаш него да гониш Христа и слуге Његове“. Због тога би св. Андреј много бијен и мучен и вучен по улицама. Неки јеретик удари га секиром и уби. Тако предаде Андреј своју свету душу Богу\, 767. год. Мошти његове даваху исцелење болним. \n\n\n\nСвети Лазар Четвородневни\n\nГлавно му је празновање 17. марта и у Лазареву Суботу уз часни пост. Под данашњим датумом празнује се пренос његових моштију са острва Кипра у Цариград. Цар Лав Мудри сазида храм св. Лазару у Цариграду и пренесу му мошти у тај храм 890. год. Када после близу 1000 година откопаше гроб Лазарев у граду Китији на Кипру\, нађоше мермерну плочу\, на којој је стајало написано: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов.“ \n\n\n\n\nВидовити пророк Осија викаше\nИ народу грешном беду прорицаше:\n– Господ\, Господ збори\, милост ми је мила\nА немила жртва\, прљава и гнила.\nПреступисте закон к’о и Адам стари\,\nЛажи се клањате\, лаж вам господари.\nПрестаће вам жртве\, примати их нећу\,\nЈа сам себи жртву готовим највећу.\nОрасте безбожност\, безакоње жњесте\,\nИ сијасте ветар\, – олују пожњесте.\nА сад сијте правду\, – милост ћете жњети\,\nИ бићете мени народ опет свети.\nМене се стидите\, идоле волите\,\nПрељубу са грехом водите\, водите!\nЗато ћете бити по свету скитачи\,\nИ сваки ће народ бити од вас јачи.\nА ја ћу подићи Новог Израиља\,\nЈедно ново царство\, – царство светитеља:\nБиће као роса\, к’о љиљан цветаће\,\nНајлепшим мирисом свету мирисаће.\nЈа сам Господ\, Господ\, што хоћу то могу\,\nБлажен – ко се клања Мени\, живом Богу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДруго јављење св. муч. Лонгина. Када се св. Лонгин јави слепој удовици\, којој беше умро синчић\, обећа јој и вид јој повратити и сина јој показати у слави великој. Нашавши мошти св. мученика и додирнувши их рукама својим удовица одмах прогледа. И тако једно се обећање испуни. Идуће ноћи јави се св. Лонгин удовици у великој светлости држећи за руку сина њеног\, који беше одевен у сјајно одело. Па као отац милујући дете рече удовици: „погледај\, жено\, сина твога\, због кога толико плачеш! Погледај га у каквој је части и слави\, погледај и утеши се. Бог га уврсти у небесне чинове\, који живе у царству Његовом. \nЈа га сад узех од Спаситеља\, и неће никад бити удаљен од мене. Узми главу моју и тело сина свога и сахрани у један ковчег\, па више не тугуј за својим јединцем\, и нека се не смућује срце твоје\, јер њему је дата од Бога велика слава и радост и бесконачно весеље“. \nВидевши и чувши све ово испуни се жена великом радошћу и врати се дому своме говорећи сама себи: „исках очи телесне\, а нађох и очи душевне. Бејах жалосна због смрти сина свога\, а сад га имам на небу где у слави стоји с пророцима и радује се са њима непрестано“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно виђење св. Стефана архиђакона и првомученика (Дела Ап. 7)\, и то:\n1. како Стефан\, пун Духа Светога\, погледа и виде небо отворено:\n2. како рече: ево видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Богу;\n3. како га Јевреји засуше камењем. \n\n\n\nБеседа\nо гнојним ранама греха\n\nУсмрдјеше се и загнојише се ране моје\nод безумља мојега. (Пс. 37\, 6) \nО греховним ранама говори пророк\, који је и сам најпре грешио и у самом себи осетио сав смрад греха. Колико се из овог признања види нечистота првашњих грехова толико се исто види и потоња чистота покајника. Јер докле човек ходи гнојним путем греха\, он не осећа загушљиви смрад греха\, но када се удаљи с тога пута и крене чистом стазом праведничком\, тек онда увиђа неисказану разлику између чистоте и нечистоте\, између пута врлине и пута порока. Замислите осећање човека\, који је ноћ провео у смрадној и загушљивој крчми и који се изјутра обрео у ружичној башти. Тамо смрад и отров\, и понижење душе и тела\, и јарост и раздор\, мучење себе и других; овде велико Божје сунце над главом\, красно цвеће унаоколо\, свеж ваздух и мирис\, тишина и здравље. Још је већа разлика између пута греховног и пута Божјег. Усмрдјеше се и загнојише се ране моје; тако описује велики цар своју греховну прошлост. Ништа тако не смрди као грех\, ништа се тако не гноји и не распростире као грех. Смрад телесних рана само донекле напомиње неподношљиви смрад грешне душе. Зато се од такве душе удаљује свака светиња. Чисти духови небески склањају се од ње\, а нечисти духови адски траже њено друштво. Сваки је нови грех нова рана на души\, сваки је грех гној\, и сваки је грех смрад. Но од чега долазе греси? Од безумља мојега\, објашњава пророк. Ум избачен са свога божанског колосека наводи човека на грех. Док се ум не очисти\, не може се човек очистити. А ми ум Христов имамо (I Кор. 2\, 16)\, говори апостол\, тј. имамо ум повраћен поново у онај колосек\, у коме је био ум Адамов пре греховног смрада. Отуда\, браћо\, сва православна наука о подвижништву усредсређује своју пажњу на једну главну тачку\, на ум човеков\, на очишћење и исправљење ума. \nО Господе Исусе Христе\, Чистото и вечни Изворе чистоте\, помози нам одбацити безумље наше; помози нам умовати према уму Твојему. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-osija-prepodobnomucenik-andrej-kritski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-osija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261031
DTEND;VALUE=DATE:20261101
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251014T132822Z
LAST-MODIFIED:20260207T193037Z
UID:8303-1793404800-1793491199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Лука; СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
DESCRIPTION:Пролог за 18. октобар\n31. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Лука апостол и јеванђелист\n\nРодом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију\, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим\, где види Спаситеља лицем у лице\, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију\, и тамо је постао сатрудник апостола Павла\, с којим је путовао и у Рим\, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни\, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4\, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље\, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији\, Далмацији\, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице\, – и то не једну него три\, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку\, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати\, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска\, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године\, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција\, сина Константиновог. \n\n\n\nСвети Петар Цетињски\, митрополит Црногорски\n\nРођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот\, витешки и свети\, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена\, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији\, као прост монах\, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи\, као верног и трпељивог слугу Свога. \n\n\n\nСвети Јулијан и Дидим Слепац\n\nСв. Јулијан\, звани Пустињак\, беше Персијанац и сељак без школовања\, али због чистоте срца – сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник\, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик\, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу\, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана\, извести о томе патријарха Атанасија“. Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима\, који је имао дух видовит\, и свраћао је код њега\, кад год је из пустиње долазио у Александрију\, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим\, дивне слуге Божје\, упокојили су се после 362. год. \n\n\n\n\nБожествени Лука\, и уман и учен\,\nДраговољно беше за Господа мучен.\nИзбећи могаше поруге и муке\,\nНо свет не би им’о великога Луке.\nЛука млади виде Божију Истину\,\nПредаде се срцем Божијему Сину\nСлуша Учитеља\, гледа Чудотворца\,\nИ у Њему позна свог бесмртног Творца\,\nВиде Васкрслога и говори с Њиме\,\nЧудеса сотвори у Његово име.\nИ Христос му поста јединствена радост\,\nЖртвова Му Лука ум\, благо и младост.\nКад остари Лука\, млад Христом бејаше\,\nОд Христа примаше и свету даваше\,\nПа кад свету даде што могаше дати\nТад му свет\, по Писму\, немилошћу плати…\nО маслини старој виси старац Лука\nС осмејком на лицу\, прекрштених рука\,\nСа неба се пружи рука самог Христа\nИ прихвати душу Свог Јеванђелиста.\nСад у Рају светлом с други апостоли\,\nЗа цркву се свету свети Лука моли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМоже ли грешник за десет дана искајати грехе своје? По неизмерном милосрђу Божјем може. У време цара Маврикија беше неки чувени разбојник у околини Цариграда. И у околини престонице и у самој престоници владаше страх и трепет од њега. Тада му сам цар Маврикије посла крст у знак вере\, да му не ће ништа учинити\, ако се преда. Разбојник прими крст и предаде се. Дошавши у Цариград он паде пред ноге цареве и мољаше за опроштај. Цар одржа реч\, помилова га и пусти га у слободу. Но одмах по том разболе се разбојник тешко\, и предосети да му се приближује смрт. Он се поче горко кајати за све грехе своје\, и плачевно молити се Богу\, да му Бог опрости као што му беше и цар опростио. Многе сузе проли на молитви\, тако да му марама којом сузе брисаше беше сва наквашена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи када он умре виде лекар\, који га лечаше\, у сну визију чудесну: када разбојник на постељи испусти душу\, скупише се око њега некакви црнци са многим хартијама\, на којима беху исписани греси умрлога. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије\, и црнци весели метнуше све оне хартије\, и њихова страна теразија претеже\, јер друга страна беше празна. „Шта ћемо ми метнути?“ саветоваху се ангели. „Потражимо неко добро у животу његовом!“ И обрете се у рукама једног ангела она марама наквашена покајничким сузама. Ангели је брзо метнуше на своју страну теразија\, и њихова страна одједном претеже све оне хартије. Тада црнци побегоше жалосно урлајући а ангели узеше душу и однеше у рај славећи човекољубље Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудо с апостолом Филипом и ушкопљеником (Дела Ап. 8)\, и то:\n1. како ангел упути Филипа из Самарије на пут у Газу;\n2. како виде Филип ушкопљеника царичиног\, објасни му једно пророчанство Исаијино\, и крсти га;\n3. како ангел узе Филипа\, учини га невидљивим за ушкопљеника\, и пренесе тренутно у град Азот. \n\n\n\nБеседа\nо гресима језика\n\nРекох: чуваћу се на путовима својим\nда не згријешим језиком својим. (Пс. 38\, 2) \nГрех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује\, онај је савршен\, вели апостол Јаков (Јак. 3\, 2). Када покајник пође путовима Божјим\, тј. када почне живети по заповестима Божјим\, нека се труди прво да језиком не сагреши. Такво је правило био поставио себи и покајани Давид. Нарочито се решио био\, да ћути пред противницима својим: зауздаћу уста своја када грешник стане преда ме. Ево прекрасног правила за оне који се од греха лече. Када га оптужују\, он не одговара; када га клеветају\, он ћути. У истини\, шта помаже и говорити разјареном неправеднику\, који Бога нема пред собом? Ако му о злу говориш\, још више ћеш га раздражити\, ако ли о добру\, учинићеш га ругачем светиње. Пред Пилатом Христос је ћутао. Зар мени не одговараш? рече му Пилат. Шта да ти одговори\, кад немаш уши да чујеш ни разум да разумеш? Гле\, ћутање праведника пред неправедником још може најбоље да утиче на неправедника. Остављен да сам тумачи ћутање праведника неправедник га може протумачити на корист душе своје\, док ће сваки одговор\, бео или црн\, тумачити на зло и на осуду другога а на оправдање себе. Благо оном ко се научи језиком владати. \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш\, Ти који си нам показао примером\, како и кад треба говорити\, показао си нам примером\, како и кад треба ћутати. Помози нам Духом Твојим Светим\, да не згрешимо језиком. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-luka-sveti-petar-cetinjski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-luka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261101
DTEND;VALUE=DATE:20261102
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T221212Z
LAST-MODIFIED:20260207T193049Z
UID:6693-1793491200-1793577599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. пророк Јоил; преподоб. Прохор Пчињски; Јован Рилски (Митровске задушнице)
DESCRIPTION:Пролог за 19. октобар\n1. новембар по новом календару \n\n\n\n\n\n\nСвети пророк Јоил\n\nДруги по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов\, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве\, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле\, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете. \n\n\n\nСвети мученик Вар\n\nБеше римски официр у Мисиру\, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу\, Вар их обилажаше у тамници\, и снабдеваше их са потребним\, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима\, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи\, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се\, виде их шест\, и упита\, где је седми. „Ја сам седми!“ рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво\, и ножевима одсецаху му комад по комад меса\, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра\, родом из Палестине и удова неког официра\, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу\, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она\, дакле\, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора\, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји. \n\n\n\nПреподобни Прохор Пчињски\n\nСавременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место\, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења\, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима\, која се ни до данас не прекраћују\, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје\, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу. \n\n\n\n\nСвети отац Прохор од ране младости\nСклони се од света и сујетљивости\,\nУ посту и зноју трудно се напреза\nДокле душу диже и с Богом је веза.\nЗверови му шумски другови бејаху\,\nАнгели га светли самотног чуваху\,\nСветитељи Божји дивљаху се њему\,\nЈер их свети Прохор достиже у свему\,\nА Господ му даде благодат обилну\,\nВласт над демонима\, велику и силну\,\nМоћ над болестима и разним мукама\,\nДа тужним помаже својим молитвама…\nТрудовима Прохор небеса присвоји.\nИ небесног царства он се удостоји.\nУдостоји себе\, и другим помаже\nДа у царство дођу\, који царство траже.\nОн пролазно баци\, и вечно прихвати\nДрагоцено благо – малом ценом плати.\nЧудотворац Прохор у небеском Рају.\nУ небеском сада сав се блиста сјају\,\nИ помаже оне\, који му се моле.\nКоји Христа Бога верују и воле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЈављање св. муч. Вара. Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светоме Вару\, позва епископа и свештенике\, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање\, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштима св. Вара у цркву и помоли му се овако: „молим ти се\, страстотерпче Христов\, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно а мени и моме сину јединцу корисно“. А имаше Клеопатра сина Јована\, младића приспелог за војску. Тек што изађе она из цркве са молитве\, син њен\, дотле здрав\, разболи се. Обузе га нека ватра\, и беше му све горе и горе\, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: „о угодниче Божји\, зар ти мени тако помажеш?“ И још многе горке тужбалице изрече\, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јованом. Оба беху светли као сунце\, у оделу бељем од снега\, опасани златним појасевима\, а на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: „ниси ли сама молила\, да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога\, и Он\, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш\, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога.“ Чувши то млади Јован загрли св. Вара и рече му: „не господару мој\, не слушај матер моју\, и не враћај ме у свет\, пун неправде и безакоња\, из кога си ме избавио“. Тргнувши се иза сна Клеопатра осети велику радост у срцу\, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно обраћање Савла у веру Христову (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Савле пође у Дамаск да гони хришћане;\n2. како га на друму обасја светлост с неба\, и чу глас Христов: Савле\, Савле\, зашто ме гониш? \n\n\n\nБеседа\nо жеђи душе за Богом\n\nЖедна је душа моја Бога крепкога\, живога;\nкад ћу доћи и јавити се лицу Божијему. (Пс. 41\, 2) \nКад се само варница љубави према Богу засија у срцу човековом\, нека је човек не утуљује\, но нека је пусти да се разгорева\, и видеће чудо. Распламтеће се та варница у буктињу светлости невиђене. И светлост и топлота њена биће врло велике. У светлости љубави према Богу човек ће се осећати у овоме свету као у мраку; а од топлоте њене осећаће неутољиву жеђ духовну – жеђ за Богом\, за приближењем к Богу\, за виђењем Бога. Ту жеђ сравњује Богољубац Давид са жеђу јелена\, који јури на изворе водене. Жедна је душа моја Бога крепкога\, живога. Није ли све немоћ око нас? Не претвара ли се све око нас брзо у трулеж? Ми се хватамо за сенке; ми грлимо мртваце. Сутрашњи смрад ми данас плаћамо златом и сребром\, понекад чашћу и савешћу\, а понекад чак и животом – смрад сутрашњега дана! То није љубав него скотска похота. Велика душа тражи предмет достојан љубави\, тражи предмет неподложан кршењу и трулењу и распадању и гнусоби пролазних телеса. Зато цар богољубац и наглашава: крепкога и живога Бога. Јер ко је уистини крепак и жив осим Бога? Бог је даровао крепост и живот и ангелима и светитељима Својим\, но то је све Његово и од Њега. Кад ћу доћи и јавити се лицу Божјему? Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви они који говоре да верују у Бога и љубе Бога\, док их и сама помисао на смрт\, на одлазак из овог света\, доводи до безумља. \nО Господе Боже наш\, свети\, крепки и живи; изворе светости\, изворе крепости\, изворе живота\, – осветли нас и загреј љубављу према Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-prorok-joil-prepodob-prohor-pcinski-jovan-rilski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-joil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261102
DTEND;VALUE=DATE:20261103
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T224436Z
LAST-MODIFIED:20260207T193101Z
UID:6703-1793577600-1793663999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Артемије
DESCRIPTION:Пролог за 20. октобар\n2. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Артемије\n\nОвај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст\, окружен звездама\, и Артемије виде тај крст\, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније\, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу\, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград\, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру\, у коме звању он беше и за време Констанција\, сина Константинова\, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце\, заустави се у Антиохији\, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника\, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем\, изађе пред цара и рече му: „зашто\, царе\, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве\, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?“ И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу“. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију\, где ускоро скончаше\, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу\, где му се сам Господ Христос јави\, исцели га и утеши. Потом цар нареди\, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше\, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше\, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно\, као што му св. Артемије и прорече. \n\n\n\nСвети праведни Артемије\n\nРођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља\, Козме и Аполинарије\, из села Веркола\, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кротошћу. Када му беше 13 год. иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми\, и жалосни отац његов не могући копати гроб покри тело његово грањем и оде. После 28 година човек неки виде у тој шуми необичну светлост\, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници бише исцељени од болести чим се коснуше тела св. Артемија. Његове св. мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској. \n\n\n\nПреподобни Герасим Нови\n\nИз Трикале у Пелопонезу\, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. год. Подвизавао се на Атону\, потом у Палестини\, где је постио 40 дана. Потом се настанио на острву Кефалонији\, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу\, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. год. Чудотворац за живота и по смрти. \n\n\n\nПреподобни новомученик Игњатије\n\nИз Ески-Загоре у Бугарској\, из оне славне Загоре\, која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту св. Јована Претече на Атону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. окт. 1814. год. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у ман. св. Пантелејмона. \n\n\n\n\nВојевода свети Артемије\nВеру своју пред царем не крије\,\nНего храбро своју веру јавља.\nХриста Бога пред царем прославља.\nЦар одступни Бога заборави.\nИ на муке свог војводу стави.\nСветац Божји ум Богу посвети\,\nЉуте муке мало и осети.\nВећа мука грешнику мучећи\nНо праведном муке подносећи!\nЦар војводу славног обезглави\,\nГоспод слугу Својега прослави:\nУ царство га небесно узнесе\,\nВласт му даде да изгони бесе\,\nСваку болест и муку да лечи\,\nСилом божјом\, без труда и речи.\nКо год Христа љуби и верује.\nПомаже му свети Артемије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДивно руководи милосрдни Бог оне који се предаду Његовој светој вољи и Његовом старању. Као што воскар од мека воска прави онакве свеће какве он жели\, тако и Бог премудри прави од преданих слугу Својих светила бесмртна у царству небеском. Св. Игњатије новомученик беше сав предан Богу још као дечак\, и жуђаше да буде монах и да буде мученик за веру. У време устанка Карађорђева прикупљаху Турци војску по Бугарској против Срба\, па дођоше и у кућу Ђорђа\, оца Игњатијева\, да виде\, има ли ко за војску. Видећи Ђорђа развијена и снажна човека хтедоше га узети у војску. Али им Ђорђе одлучно рече: „не могу ја ићи против једноверних ми хришћана“. Разјарени Турци одмах га на месту убише. Млади Игњатије сакри се у некој суседној кући\, по том пребеже у Румунију; но жеља за монаштвом одведе га у Св. Гору. Али он хтеде још нешто више од монаштва\, – хтеде мучеништва. Молећи се са сузама једне ноћи пред иконом Пресвете Богородице\, да му Она устроји пут ка мучеништву\, он чу неки шум пред собом\, и виде како се из иконе оне одвоји светао венац и дође на главу његову. Ускоро по том он је мученички пострадао од Турака и примио венац вечне славе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављење Господа апостолу Ананији и Савлу (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како се јави Господ Ананији и упути га ка Савлу у улицу Праву;\n2. како Савле у том истом часу виде у визији Ананију\, где метну руке на њ да прогледа. \n\n\n\nБеседа\nо старим и новим причама о чудесима божјим\n\nБоже\, ушима нашим услишасмо и оци\nнаши приповједише нам дјело које си учинио\nу њихово вријеме\, у старо вријеме. (Пс. 41\, 1) \nТако цар Давид говори од имена народа свога. И набраја цар неколика велика дела Божја\, која Бог учини за народ Израиљски. О свима тим делима Божјим и ми услишасмо\, браћо\, из Светога Писма\, – и о коликим још и каквим још\, о којима Давид не знаде\, јер се догодише после њега! Сврх онога што Давид беше чуо не чусмо ли ми несравњиво чудеснија и већа дела Божјег Промисла и Божјег човекољубља? Син Божји ваплоти се од Пречисте Деве и поживе као човек међу људима\, мудрост изли\, чудеса учини\, смрт умртви\, ђавола посрами\, силу даде следбеницима Својим. То не чу Давид\, а ми чусмо\, јер нам то јавише наши духовни Оци: апостоли и јеванђелисти\, мученици и праведници\, и сви редом светитељи од времена онога\, времена старога\, до дана данашњега. И не само јавише нам они него нам сваки дан Дух Божји јавља кроз Цркву свету\, кроз благодатне тајне\, кроз чудеса безбројна и безбројна. Ево нам разлога за велику радост\, али и за велики страх. Јер нам је дато много\, па ће се много од нас и тражити. Дато нам је више богатства духовнога него свима који живеше пре Христа: више мудрости и знања\, више славе Божје и силе\, и више\, много више примера Божје љубави према човеку и човечје љубави према Богу. Упитајте се\, о богаташи над богаташима\, шта сте за све ово ви дали и шта дајете Богу? Потрудите се\, дакле\, да се не постидите на Суду Божјем. Као сан измичу се и измаћиће се ускоро сви дани ваши на земљи. И ускоро ће глас трубе ангелске сазвати све народе и све људе на Суд Божји Страшни. Потрудите се\, да се не постидите. Јер нећете се моћи изговорити: нисмо знали\, или нисмо имали! Знате и имате више откровења него што су имали Давид и Соломон. И више ће се од нас тражити него од њих. \nО Сине Божји\, велики и чудни Господе Боже и Спасе наш\, опомињи нас сваки дан и сваки час на крв Твоју Свету\, проливену за нас. Да не заборавимо\, Господе\, и да се вечно не осудимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-artemije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261103
DTEND;VALUE=DATE:20261104
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T225229Z
LAST-MODIFIED:20260207T193112Z
UID:6706-1793664000-1793750399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Иларион; свети Иларион; свети Исповедник Висарион
DESCRIPTION:Пролог за 21. октобар\n3. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Иларион Велики\n\nКао што ружа израсте на трњу\, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких\, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију\, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се\, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи\, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума\, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима\, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота\, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ\, неослабни подвижник\, диван чудотворац\, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске – и говорећи кроз плач: „тешко мени\, примих на земљи плату своју!“ – он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру\, у Сицилији\, у Далмацији и најзад на Кипру\, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани. \n\n\n\nСвети Иларион\, епископ Мегленски\n\nРођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете\, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј\, родићеш сина\, и он ће обратити многе к светлости истине“. Кад је Илариону било три године\, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат\, свјат\, свјат Господ Саваот!“ Добро школован он се замонаши у 18 години\, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све\, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год. \n\n\n\nПреподобни Филотеј\n\nРођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове\, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе\, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору\, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату\, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје\, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја. \n\n\n\n\nИларион свети к’о сјајна комета\nБежећи од људи прође пола света\,\nНо залуд се звезда од очију скрива\,\nВасцеломе свету светлост је открива.\nИларион славу хоћаше избећи\,\nАл’ од славе светац не може утећи;\nГде га Бог не јави\, јавише демони\,\nУстрашени свецем\, који њих прогони.\nИларион дивни где год се насели\nЧудеса показа\, и болне исцели\,\nПобедивши своје немоћи и страсти\,\nПобедитељ света – демоне подвласти.\nУ пештери скривен\, а свима објављен\,\nКлонећи се свију\, – од свију прослављен.\nТо Господ прославља своје прослављаче\,\nВенцима венчава победне тркаче.\nКада трка прође живота земнога\,\nТад се деле венци живота вечнога.\nСтарац Иларион\, духом вазда млади.\nСад лицем у лице Господом се слади.\nНо он и сад за нас молитвом војује\,\nДа милошћу и нас Господ помилује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвевидеће око Божје бди над свима људима и чудесним начином руководи верне ка спасењу. Оно што се верноме учини најпре као велики губитак\, у току времена покаже се као велики добитак. Случај св. Филотеја и његовог брата\, који за мајку њихову беху као изгубљени\, сличан је случају св. Ксенофонта (26. јануар)\, и сличан је случају св. Јевстатија Плакиде\, његове жене и његових синова. Када св. Филотеј са братом сеђаше у турској тамници у Македонији\, јави им се Пресвета Богородица у виду мајке њихове и рече им: „устаните\, децо моја драга\, и пођите за мном!“ И наједанпут се младићи обретоше у једном манастиру у граду Неапољу Малоазијском. Када младићи испричаше игуману\, шта се с њима збило\, појми игуман\, да је то од Бога\, прими младиће и замонаши их. Прошло је дуго времена од тог догађаја. Мајка њихова жалила их и прежалила. Најзад се решила\, да иде и она у неки женски манастир и посвети се Богу. И Промисао Божји доведе је у близину манастира у коме беху њени синови. Једном о слави овог манастира дође она са другим инокињама на славу. У цркви она виде своје синове\, али их не позна. У том ће један од браће зовнути другога по његовом светском имену. Мајку текну у срце то драго јој име\, и она се пажљиво загледа у лица њихова. И познаде мајка њих\, и они мајку. И радост им беше велика; и одадоше благодарност Богу срдачну. Верујући хришћанин и при највећем губитку не треба да очајава. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење слепога Савла Ананијом (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Ананија метну руке на Савла спомињући име Господа Исуса;\n2. како од Савлових очију отпаде као крљушт\, и он прогледа\, и крсти се\, и поста Павле. \n\n\n\nБеседа\nо богонадахнутом срцу и језику\n\nОтригнуће срце моје ријеч добру. Језик\nје мој трска књижника хитрописца. (Пс. 44\, 1) \nЕво надахнућа Духом Божјим! Пророк хоће да говори о Христу Господу\, и срце му набујало силом и мудрошћу. Зато он не каже: рећиће или исказаће срце моје реч добру\, него отригнуће\, као да део свога сопственог срца износи напоље. Као млаз воде из препуног извора. Бујна вода тесни се у тескоби подземној\, и кад стигне на отвор извора избија у великим млазевима. Такво је срце пророка\, кад хоће да говори о Христу. Таква је сила благодати\, стешњене у срцу људском. Ако се не пројави у моћним речима\, или ако се не пројави у чудотворним делима\, она ће унутра у човеку светлити и чудеса чинити. А кад исходи у речима језик пророков постаје као трска\, као перо књижевника хитрописца. Јер се ту не мучи човек да састави мисао\, нити се мучи да мисао обуче у одело речи\, него благодат сама навире на језик са готовим мислима и речима. Откуда таква сила у човеку? Од Бога Духа Светога. Зашто толика сила? Јер пророк хоће да говори Цару о самоме Цару. Изрећићу ја дјела моја цару. Дело и реч овде се истоветују\, као што то чешће бива у Светом Писму. Где Дух говори ту и делује; и где делује ту и говори. Најсилније се говори кроз дела. Пророк узима од Христа Цара и даје Христу Цару. Он говори одушевљењем љубави према Спаситељу света; говори из срца наврелог одушевљењем љубави божанске. Из даљине времена он види ваплоћеног Сина Божјег\, и срце му игра од радости. Као намучени путник у ноћи кад сагледа красну зору на истоку! \nО Господе Боже Душе Свети\, не ускрати и нама благодат Твоју свету и силну\, да се можемо очистити од греха и удостојити царства Христовог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-ilarion-sveti-ilarion-sveti-ispovednik-visarion/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-ilarion-veliki.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261104
DTEND;VALUE=DATE:20261105
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T204900Z
LAST-MODIFIED:20260207T193146Z
UID:6749-1793750400-1793836799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аверкије равноапостолни
DESCRIPTION:Пролог за 22. октобар\n4. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети Аверкије равноапостолни\n\nУ време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца\, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца\, идолопоклоника\, и молећи се приљежно Богу\, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског\, распали се Аверкије ревношћу Божјом\, па уђе у храм идолски\, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити\, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући\, и Божји човек изгна из њих демоне\, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу\, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид\, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим\, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху\, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме\, у граду Јерапољу\, крајем II столећа. \n\n\n\nПреподобни Лот\n\nВелики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја\, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво\, ја постим колико могу\, држим молитву и безмолвије и размишљам\, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта\, дакле\, још да чиним?“ Тада старац устаде\, диже руке к небу\, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш\, то буди сав огњем!“ Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу. \n\n\n\nСпомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице\n\nУ време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву\, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се св. Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му\, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града\, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу. \n\n\n\n\nАверкије свети\, узор од кротости\,\nПрекрасан је узор хришћанске ревности:\nОн идоле неме ревносно низложи\,\nИ свој живот радо погибли изложи\,\nНо Бог чува слугу што за Њег\, ревнује\,\nДесницом га Својом од зла ограђује.\nДемони и људи на свеца усташе\,\nАл’ пред силом крста стидно заћуташе.\nШто светац пожели Господ му удели\,\nИ у тузи многој много обвесели;\nКао стуб пламени Аверкије свети\nЉудима сијаше\, и људе просвети.\nПосведочи Христа народима многим\,\nЦаревима силним\, и људ’ма убогим;\nЧудесима многим Христа посведочи.\nКао живу воду чудеса источи.\nИ напоји жедне животворним словом\,\nИ нахрани гладне науком Христовом.\nАверкије свети\, узор од кротости.\nПредстави се Богу у чесној старости;\nУ Рају се венча са вечном младошћу\,\nИ окружи славом и рајском радошћу\nО чудесни светче\, поревнуј још мало.\nЗаштити на земљи стадо преостало\,\nОд Христа му милост молитвом испроси\,\nДа се тобом Црква до краја поноси. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКолико је за дивљење строгост светих људи према себи толико је исто дивљење њихово милосрђе према другима. Несебичност за себе и брижност за друге. Св. Иларион Велики немајући чим да плати подвоз до Сицилије\, понуди господару лађе своје јеванђеље\, које он беше у младости својом руком написао. Када пак исцели некога кнеза од духа нечиста\, хтеде му кнез подарити десет литри злата. Светитељ не прими злато\, него показа кнезу јечмени хлеб и рече: „они који се хране оваквим хлебом гледају на злато као на блато!“ А када га људи молише да им молитвом кишу испроси од Бога\, или спасе их од потопа\, или избави их од змије опаке\, св. Иларион се томе одазивао и људима молитвом помагао. Тако је поступао и св. Аверкије. Видећи много народа у мукама и болестима\, он клече на једном месту и помоли се Богу\, да Бог ту отвори топлу лековиту воду\, како би се сви невољни ту лечили и Бога прослављали. И Бог силом Својом отвори на том месту извор топле воде. А када излечи ћерку цареву од лудила\, цар му понуди много злата и сребра и других дарова. А св. Аверкије рече цару: „није потребно богатство ономе ко хлеб и воду сматра царским обедом.“ Но не тражећи за себе ништа\, умоли Аверкије цара да учини две милости пастви његовој у Јерапољу\, наиме: да сазида купатило над оном лековитом водом\, и да сваке године даје довољну количину пшенице сиромашним грађанима Јерапољским. И цар се сагласи\, и учини светитељу по молби. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење Енеја у Лиду (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Енеј лежаше узет осам година;\n2. како га апостол Петар исцели именом Господа Исуса Христа;\n3. како Енеј уста здрав. \n\n\n\nБеседа\nо красоти Христовој изнад сваке красоте\n\nКрасан си љепотом изнад синова човечјих. (Пс. 44\, 2) \nСвето Писмо не придаје особиту цену телесној лепоти\, као уопште нечему пролазном. Зато треба сваки читалац Светога Писма да буде довољно пажљив и мудар\, те да зна похвалу телесној лепоти применити на дух и духовне вредности. Несумњиво да красота духовна даје неку чудну привлачност и најнестројнијем телу\, као што опет ругобна душа чини одвратним и најстројније тело. Пророк Давид отригнувши ријеч добру говори Цару своме\, Христу Господу: красан си љепотом изнад синова човечјих. Господ је сам себи створио телесни огртач какав је Он хтео. Да је хтео да се јави у свету као телесно најлепши човек међу свима синовима људским\, Он је то могао учинити. Но ми немамо ни спомена у Јеванђељу о томе\, да је Он телом Својим привлачио људе к Себи и телесним стројем утицао на људе. Сам је Он рекао: тијело не помаже ништа (Јов. 6\, 63). Јасно је\, дакле\, да Давид не говори о телесној лепоти Цара Христа него о духовној\, божанској красоти Његовој. То се уосталом одмах види из даљих речи Псалмопевца: излева се благодат из уста Твојих. Ненадмашна красота Сина Божијег није\, дакле\, у кроју и облику Његових уста него у бујици благодати\, која Му се из уста излева. И видјесмо га\, и неимаше изгледа ни красоте\, говори пророк Исаија опет о Христу (Ис. 53\, 2- 3). Како се слаже дакле\, Исаија са Давидом? Сасвим добро\, Давид говори о Христовој унутрашњој красоти\, а Исаија о Христовом спољашњем униженом положају. Не видесмо Га као цара или богаташа\, хоће Исаија да каже\, него Га видесмо као слугу и паћеника. \nО Господе Исусе Христе\, лепши си нам Ти од свих људи и ангела\, – слава бесмртној и непролазној красоти Твојој. Исправи\, Господе благи\, исправи ругобу душа наших\, унакажених грехом\, молимо Ти се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-averkije-ravnoapostolni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-averkije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261105
DTEND;VALUE=DATE:20261106
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T205222Z
LAST-MODIFIED:20260207T193157Z
UID:6752-1793836800-1793923199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јаков\, брат Господњи
DESCRIPTION:Пролог за 23. октобар\n5. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\, брат Господњи\n\nНазива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа\, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти\, он раздели имање своје синовима својим\, па хтеде оставити један део и Господу Исусу\, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса\, и изјави\, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина\, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито\, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година\, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију\, која је била сувише дуга за доцније хришћане\, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности\, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан\, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе\, када се беше много народа сабрало у Јерусалим\, рекоше му старешине\, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији\, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди\, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно\, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога. \n\n\n\nСвети Игњатије\, патријарх Цариградски\n\nСин цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије\, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац\, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела\, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи. \n\n\n\nСвети мученик Јаков Боровицки\n\nО овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса. \n\n\n\n\nЈаков брат Господњи\, праведник прекрасни\,\nНауку Христову животом објасни.\nКада га мучише он кротко клечаше\,\nЗа крвнике своје Богу се мољаше.\nУ најтежем месту\, у најтеже време\,\nСтрпљиво носаше епископско бреме.\nКао пастир добри он цркву управи;\nИ рeчју и делом Господа прослави.\nОн научи људе да Исуса воле\,\nИ научи верне Богу да се моле.\nСујетни човече\, шта ће вера сама?\nВера је без дела као празна слама.\nНека чује наук ко год има слуха:\nВера је без дела к’о тело без духа.\nОткуда ратови\, огађени свима?\nОд нечистих страсти у вашим удима.\nСве ратују људи\, и мира немају\,\nЈер зло срцем желе\, па крв пролевају.\nКо грешника једног од заблуде врати.\nВечним ће животом Господ да му плати.\nПраведног Јакова Јевреји убише –\nТа себе убише! Њега прославише.\nО Јакове дивни\, свети апостоле\,\nПомози вернима\, који ти се моле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОд Бога је благодат\, а од нас труд. Нека нико\, дакле\, и не помисли\, као да су се апостоли свети били ослонили једино на благодат богодану\, и да им је лако било\, и да су без труда вршили свој велики посао у свету. Не каже ли апостол Павле: морим тијело своје и трудим да како сaм другима проповиједајући избачен не будем (I Кор. 9\, 27)? И још на другом месту не вели ли\, како је живот проводио у страху\, у труду и послу\, у многом неспавању\, у гладовању\, и жеђи\, у многом пошћењу\, у зими и голотињи (II Кор. 11\, 26- 27)? Св. апостол Јаков хранио се само хлебом\, и то до несита; спавао је врло мало\, и ноћи је проводио у молитви. Толико је клечао на молитви\, да му је кожа на коленима отврдла као кожа на коленима камиле. Молио се овај брат Господњи са плачем и уздисањем не само за цркву\, којом је управљао него за сав свет. И кад је од злобних Јевреја био гурнут с крова храма\, тако да се сав разбио\, апостол свети није заборавио ни за тренут дужност према Богу и људима. Прибравши последње снаге он се диже на колена\, пружи своје руке к небу и помоли се Богу усрдно говорећи: „опрости им\, Господе овај грех\, јер не знају шта чине.“ Док се он тако мољаше\, злобни људи удараху га камењем са свих страна. Видећи то неко од синова Рихавових узвикну: „престаните! шта чините? Праведник се за вас Богу моли\, а ви га убијате?“ Но тај узвик једне болећиве душе не може задржати привикнуте злочину крвнике\, да не убију свеца Божјега. – Нису дакле апостоли полагали само на благодат\, него су при великој благодати улагали скоро надчовечански труд\, да се покажу достојни Божје благодати. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно васкрсење Тавите (Дела Ап. 9)\, и то:\n1. како Тавита беше умрла и лежаше мртва на одру;\n2. како се апостол Петар помолио Богу за њу и рече јој: Тавито устани!\n3. како Тавита оживе и устаде. \n\n\n\nБеседа\nо лепоти кћери цареве\n\nСва је лепота кћери цареве унутра. (Пс. 44\, 13) \nЦрква Божја је кћи Царева. Ма колико да је споља сиромашна\, и неугледна за телесно око\, и гоњена\, и понижена\, она је унутра испуњена царским сјајем и лепотом. Цар сачињава лепоту кћери цареве\, Онај који је красан љепотом изнад синова човечјих. Црква Божја је као одећа Христова; Христос живи у њој. Никаква спољашња лепота не може се мерити са лепотом унутрашњом\, тј. са лепотом Христовом. Пресвета Богородица је кћи Царева. Хаљинама је златним одевена и извезена. То су врлине душе њене. А да се под одећом разумевају врлине јасно је из приче о браку Царевога Сина. Човек који не беше обучен у брачно рухо\, би изгнан од трпезе Цареве и кажњен (Мат. 22\, 11). Истина вере у Бога то је била златна одећа Деве Пресвете\, а девичанство\, кротост\, милосрдност\, светост\, молитвеност\, преданост вољи Божјој\, и све остале врлине\, биле су као везови на тој златној одећи. Но сву красоту њену чини Христос Господ\, скривени у њој и рођени из ње. \nИ душа сваког верног хришћанина јесте као кћи царева. Сва је лепота те душе у Христу и од Христа\, који је унутра у души. Душа пак без Христа\, Сунца правде\, јесте у мраку\, без лица и красоте\, као што би васељена цела била без лица и красоте без сунца материјалног. \nО Господе велики и благи\, Боже наш истинити\, и Промислитељу наш човекољубиви\, помози нам обући се у одећу врлине\, да се не нађемо наги на Суду Твом Страшном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jakov-brat-gospodni/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ap-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261106
DTEND;VALUE=DATE:20261107
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T205451Z
LAST-MODIFIED:20260207T193209Z
UID:6755-1793923200-1794009599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Арета
DESCRIPTION:Пролог за 24. октобар\n6. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Арета\n\nОвај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана\, свештеника\, инока и инокиња\, грађана\, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија)\, и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан\, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран\, и најпре поручи грађанима\, да ако се не одрекну Христа\, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије\, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима\, да им ништа неће учинити\, само нека му отворе капије градске\, да уђе и узме данак\, који му они дугују\, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше\, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима\, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју\, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина\, удари с војском на кнеза Омиритског\, победи га\, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског\, по Божјем откровењу\, би постављен неки побожни човек Аврамије\, а за архиепископа Омиритског\, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици\, који Дунаан беше сагорео\, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год. \n\n\n\nСвети Елезвој\, цар Етиопски\n\nРаспаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана\, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха\, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом\, и обећа замонашити се\, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију\, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир\, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год. \n\n\n\n„Свих жалосних радост“\n\nТако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије\, сестре патријарха Јоакима\, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку\, па како је лекари безуспешно лечише\, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија\, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом\, и оздравићеш“. Ефимија учини тако\, и одмах поста потпуно здрава. \n\n\n\nПреподобни Арета Печерски\n\nПредставио се 1190. год. \n\n\n\n\nО Пресвета Божја Мати\,\nжалосних радости\,\nИ грешнима нама даруј\nод твоје милости.\nНа престолу вечног царства\nти Сина имадеш\,\nИ све наше муке видиш\,\nсве их редом знадеш.\nТи си увек Христа Бога\nза верне молила\,\nПремноги си бол и муку\nскорбним утолила.\nНо не престај\, Света Дево\,\nдо краја времена\,\nМолити се за спасење\nнашега племена.\nСлавнијом те Бог учини\nи од Серафима\,\nО похитај\, о помози\nсвима жалоснима! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад свештено лице чини безакоње\, много га тежа казна постиже\, него кад такво исто безакоње чини обичан световњак\, који је мање посвећен у тајне воље Божје. Св. Арета беше монах у Печерском манастиру\, и беше среброљубив веома. У његовој келији стајаше нагомилано благо\, од кога он никоме ниједне лепте не даваше. Но разболе се једном тешко претешко\, и виде као на јави\, како ђаволи отимају душу његову од ангела вичући „наш је\, наш је!“ и наводећи за доказ тога Аретово среброљубље и тврдичлук. Повративши се од болести Арета поправи живот свој\, и од тада рачунаше све земно благо у ништа. И човекољубиви Бог опрости му\, и доцније даде му благодат велику. – Неки опет монах из манастира\, у коме се представи блажени цар Елезвој\, привиче често ићи у крчму\, тамо опијати се\, па чак и са женама безчинства творити. Једнога дана враћајући се из крчме нападе на њ страшно велика змија\, и гоњаше га узастопце. У великој муци и тескоби повика монах: „тако ти светога и праведнога Елезвоја\, одступи од мене!“ И змија се наједанпут заустави. И чу монах као човечји глас од стране змије: „ангел Божји нареди ми\, да те поједем због нечистоте и скверне твоје\, јер си се заветовао служити Господу у чистоти\, а сад прљаш тело своје и гневиш Духа Светога“. И закле се монах\, да више никад грешити неће\, врати се у манастир\, и до смрти више не погреши. Тако Бог и покара и помилова молитвама св. цара Елезвоја. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну посету ангела Божјега Корнилију капетану (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како по дану и на јави Корнилије виде ангела Божјега који га ослови именом;\n2. како се Корнилије уплаши и одазва: шта је\, Господе?\n3. како га ангел научи да пошље у Јафу по апостола Петра\, који ће му рећи речи спасења. \n\n\n\nБеседа\nо јавном доласку Бога\n\nБог ће јавно доћи и неће прећутати. (Пс. 49\, 3) \nДругчије је звање војводе од звања судије. Војвода се пред непријатељем не објављује одмах\, него оставља непријатељу\, да суди о њему како хоће; јер војводи је главно да победи. Судија се пак одмах јавља онима којима има да суди. Другчије је и звање учитеља од звања судије. Учитељу је главно да научи васпитанике своје; зато се он често пута спушта на ступањ васпитаника својих\, и говори им као друг њихов. Судија пак од почетка па до краја мора бити јављен суђенима као судија\, и ништа друго. Другчије је и звање лекара од звања судије: и разлика се у та два звања тако дa уочити као и у прва два случаја. Бог се\, браћо\, јавио свету у телу човечјем: јавио се као војвода\, као учитељ\, као лекар. Но није се још јавио као судија. У првом случају Он је прећутао да изрекне јавно Своје највише достојанство\, него је оставио непријатељима\, васпитаницима и болесницима да суде о Њему како знају. Ко је имао здраво суђење\, тај је могао познати Га као Бога\, скривеног у телу\, и по речима\, и по делима\, и по човекољубљу\, и по знацима небеским при Његовом рођењу\, при распећу\, при васкрсењу и вазнесењу. Коме је пак ум био помрачен каквом злобном страшћу\, тај Га није могао познати нити за Бога признати. Али када буде Он дошао као Судија\, тада Га нико више неће питати ни јеси ли Ти? ни ко си Ти? него ће сви у тренутку знати\, да је то заиста Он. Ангели ће пред Њим трубити: на небесима ће блистати крст Његов\, испред Њега ће се огањ разгорети\, и око Њега бура велика видеће се. Тада ће и веран и неверан\, и праведан и неправедан\, погледати и познати – Судију. Тада ће се радовати само они\, који су Га пре познали као Бога\, у пећини\, и на крсту. Они ће се ваистину радовати\, јер ће у Судији познати Онога\, с којим су војевали\, од кога су се научили\, и којим су се излечили. \nО Спаситељу преславни\, помилуј нас и исправи нас пре другог доласка Твога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-areta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-areta-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261107
DTEND;VALUE=DATE:20261108
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T205816Z
LAST-MODIFIED:20260207T193219Z
UID:6759-1794009600-1794095999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Маркијан и Мартирије
DESCRIPTION:Пролог за 25. октобар\n7. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Маркијан и Мартирије\n\nОви светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева\, која дотле беше пригушена\, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша\, Јевсевије и Филип\, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију\, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време\, када Православље имаше да води две љуте борбе\, против незнабожаца и против јеретика\, Маркијан и Мартирије\, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви\, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате\, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем\, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште\, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе\, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас\, бити причасницима живота вечнога\, Ти животе наш!“ Тада подклонише главе свете под мач\, и бише посечени\, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст. \n\n\n\nСвети мученик Анастасије\n\nБио ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море\, но по том извађено и чесно сахрањено. \n\n\n\nСвета Тавита\n\nТавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи\, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9\, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац\, па клече на молитву. Када сврши молитву\, викну попут мртвог тела: Тавито\, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа. \n\n\n\n\nНе умре Тавита\, да више не живи\,\nНо да чудо буде\, да се свет задиви.\nКрај мртвога одра Петар смерно рече.\nИ молитву топлу Господу изрече.\nВаскрснула телом! то неверни чуше.\nМолитву услиша апостола свога.\nПа мртвоме телу живу душу врати\,\nИ Петар неверне у веру обрати.\nО дивнога чуда\, у свет невиђена!\nИменом Христовим смрт је побеђена.\nСмрт је побеђена\, и живот ликује.\nТавита се млада животу радује.\nРадује се више но животу своме\nШто послужи чудом свету неверноме.\nВаскрснула телом! то неверни чуше\,\nИ њихне из мртвих васкрснуше душе.\nО велики Петре\, Христов служитељу\,\nПомоли се за нас своме Спаситељу\,\nВаскрсни нам душу\, у блато зариту\,\nТи што силом Божјом васкрсе Тавиту. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИзмеђу других тајанствених опажања из света духова светитељи су имали и опажање благоуханог мириса од добрих духова и смрад од духова нечистих. При свакој појави светлих и чистих духова разлевао се животворни и благоухани мирис; а при свакој појави мрачних и нечистих духова проносио се загушљиви и несносни смрад. Према смраду оваквом или онаквом светитељи су могли сазнати\, којом је страшћу неки човек обузет. Тако св. Јевтимије Велики познао је смрад блудне страсти на некоме монаху Емилијану у лаври св. Теоктиста. Идући једном на јутрењу Јевтимије прође поред келије Емилијанове и осети смрад блуднога демона. Емилијан није чинио никакав грех сем што је у том тренутку имао блудне помисли које су му тискане у срце од нечистог демона. И светитељ је већ осетио присуство таквога демона код тога монаха. Моћ овога опажања још се чуднија показала једанпут код св. Илариона Великог. Некакав човек тврдица и среброљубац беше послао Илариону нешто од свог поврћа. Када изнеше то пред Илариона да једе\, рече светитељ: „носите то одатле\, не могу трпети смрада што излази из тог зеља! Зар не осећате\, како смрди тврдичлуком?“ Када се братија зачудише тим речима\, рече им Иларион\, да однесу то зеље пред волове\, па ће видети\, да га ни волови неће јести. Исихије\, ученик Иларионов\, однесе и положи зеље пред волове. Волови само оњушише\, па одвратише главе ричући. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно откровење апостолу Петру (Дела Ап. 10)\, и то:\n1. како виде Петар небо отворено и чаршав пун свих животиња звериња\, бубиња и птица;\n2. како чу глас: устани\, покољи и поједи!\n3. како му ово би опомена\, да се не гнуша незнабожаца\, него да и к њима проповеда Јеванђеље. \n\n\n\nБеседа\nо бегању од света и обитавању у пустињи\n\nЕто удаљих се бјегајући и настаних\nсе у пустињи. (Пс. 54\, 7) \nОд кога\, браћо\, побеже пророк у пустињу? Од злих непријатеља\, од страсти и од сујете. Зашто побеже у пустињу? Зато што је то начин победе над злим непријатељима\, над страстима и сујетом светском. О пустињу се мало ко отима\, зато је побегао у пустињу. Људи се отимају о градове\, и земљу\, о власт и богатство\, а не о пустињу. И унутрашњи непријатељи човекови\, страсти и разне сујетљивости\, у градовима се непрестано поджижу новим огњем\, док у пустињи вену и ишчезавају. Страх од смрти нападе на мене\, вели пророк пре тога. И то је разлог\, да бежи у пустињу. Треба душу своју припремити за онај свет\, за сусрет с Богом. Ни цар се не може спасти од смрти\, нити може избећи суда. Живећи у раскоши и весељу непрестаном човек је ваистину као успаван напитцима овога света. И усред раскоши и весеља помисао на смрт тргне га и пробуди га. Ах\, умрети се мора! Овај свет се оставити мора! Пред Бога и пред ангеле изаћи се мора! Где ми је душа? Где су ми дела? Са чим ћу отићи из овог света\, и са чим ћу ући у онај свет? Хиљаде и хиљаде оних\, који су се пробудили таквим питањима од сна греховног\, побегли су у пустињу\, да дан и ноћ\, исправљају душу своју и чисте срце своје покајањем\, молитвом\, постом\, бдењем\, трудом и осталим опробаним средствима\, којим човек убија страх од смрти и усиновљава се Богу. \nО Господе Исусе Христе\, Наставниче наш премудри и преблаги\, који си се и сам понекад удаљавао од људи у самоћу\, помози нам\, да приберемо душу своју и спремимо се за царство Твоје пресветло. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-markijan-i-martirije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-markijan-i-martirije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261108
DTEND;VALUE=DATE:20261109
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20251010T210036Z
LAST-MODIFIED:20260207T193232Z
UID:6762-1794096000-1794182399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Димитрије - Митровдан
DESCRIPTION:Пролог за 26. октобар\n8. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Димитрије\n\nОвај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов\, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре\, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него\, напротив\, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија\, па када се једном враћаше из рата против Сармата\, цар Максимијан сврати у Солун нарочито\, да ствар испита. Призва\, дакле\, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин\, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу\, да разда сиротињи\, и оде у тамницу весео\, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти\, страдалче Христов\, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви\, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро\, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом\, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград\, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите\, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира\, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год. \n\n\n\nПреподобномученик Јоасаф\n\nУченик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу\, да му се сви подвизи учинише као недовољни\, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград\, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу\, 26. окт. 1536. год. \n\n\n\nСпомен великог земљотреса\n\nУ време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе\, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем\, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. \n\n\n\n\nСолун дични слави светитеља свога\nДимитрија светог\, слугу вишњег Бога. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСвети Павле Солун сузама рошаше\,\nДимитрије својом крвљу залеваше –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nСузе апостола и крв мученика\nСолуну су слава\, спасење и дика. –\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа.\nПрославимо и ми Христова војника\,\nМироточног свеца\, храброг мученика\,\nДимитрије војевода\,\nСлуга Творца и Господа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски\, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град\, отклања невоље\, одбија завојеваче\, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун\, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину\, и одведоше у ропство две красне девојке\, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове\, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије\, и он велика чудеса твори\, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше\, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима\, и најпре се опираху да везу лик светитељев\, но када им кнез припрети смрћу\, оне заповеђено учинише\, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника\, дакле\, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству\, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију\, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије\, и узе обе девојке\, као негда ангел пророка Авакума\, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије\, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака\, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;\n2. како се верни мољаху Богу за Петра;\n3. како се ангел светли јави у тамници\, ослободи Петра окова и изведе га ван. \n\n\n\nБеседа\nо срцу успремљеном за Бога\n\nГотово срце моје\, Боже\, готово срце моје! (Пс. 57\, 7) \nБлаго оном\, браћо\, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном\, чије је срце потпуно готово\, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег\, да радосно следује вољи Божјој\, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама\, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео\, да ће га бура потопити\, обратио се Богу с великим покајањем и плачем\, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје\, Боже\, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним\, јер зна\, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура\, наваљују ли ветрови и таласи\, он се не боји\, јер он је уверен\, да његову лађу ништа не може разбити\, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских\, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава\, брига и страха\, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује\, колико је у истини срце његово готово. На име\, он се не поноси царском славом својом\, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа\, и сва му је сладост\, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога. \nО браћо моја\, потрудимо се\, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом\, – готово да чује реч Божју\, готово да следује вољи Божјој\, готово да прославља Бога живога. \nО Господе Боже\, Створитељу наш бесмртни\, помози нам приготовити срце наше\, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-dimitrije-mitrovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-dimitrije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261109
DTEND;VALUE=DATE:20261110
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20241114T220241Z
LAST-MODIFIED:20260207T194336Z
UID:6765-1794182400-1794268799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Нестор
DESCRIPTION:Пролог за 27. октобар\n9. новембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Нестор\n\nУ време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор\, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије\, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе\, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште\, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио\, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем\, и увесељаваху се\, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима\, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију\, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом\, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши\, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови\, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима\, и прорече му: „Лија ћеш победити\, али ћеш за Христа пострадати.“ Млади Нестор\, дакле\, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора\, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев\, помози ми!“ И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија\, обори га и рину на оштра копља\, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!“ А цар се постиди пред народом\, ожалости за својим љубимцем Лијем\, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар\, те Нестора мачем посекоше\, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор\, 306. год\, и пресели се у царство Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Нестор Летописац\n\nУ 17. години својој ступио у манастир Кијево-печерски\, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа\, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним\, грубим\, незналицом\, напуњеним сваким грехом. Но Бог\, који познаје срца људска\, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса. \n\n\n\nСвети Андреј\, кнез Смоленски\n\nИз љубави према Христу напустио славу и част светску\, скрио се у један манастир\, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год. \n\n\n\n\nСвети Нестор на зло негодова\,\nИ за веру Христову ревнова.\nМлад ученик светог Димитрија\,\nМлад и нејак против страшног Лија.\nОн знамење крста на се врже\,\nСилног Лија на копља поврже;\nСила свише беше њему дата\,\nК’о Давиду против Голијата.\n„Победићеш\, ал’ ћеш мучен бити\,\nЗа свог Христа душу положити!“\nДимитрије тако му прорече\,\nКако рече\, тако се и стече.\nВес’о Нестор на муке хођаше.\nДивног Христа дивно величаше\,\nСлатком речју\, и слатким песмама\,\nИ за цркву топлим молитвама.\nДухом велик\, годинама мали\,\nСвоју младост Нестор не пожали.\nКрв његова цркву утврдила\,\nА Нестора вечно прославила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудо св. Димитрија Солунског. Да светитељи Божји живе обучени у велику славу и моћ на небесима православни хришћанин зна то не по неком умовању своме него по истинској помоћи и по јављањима светитеља. Понекад се они јављају\, да их човек и види и чује\, понекад да их само види или чује\, а понекад невидљиво и нечујно упливишу на наше мисли\, наше стање и деловање. Између многих чудеса св. Димитрија забележено је и ово. У цркви св. Димитрија у Солуну беше постављен на службу црквењака неки младић Онисифор. Његов главни посао беше да води рачуна о свећама и кандилима. Овај младић поче красти свеће и носити кући\, па их поново продавати. Јави му се св. Димитрије и рече: „брате Онисифоре\, неугодно ми је дело твоје\, јер крадеш свеће и тиме наносиш штету другима а највише себи; остави се тога и покај се!“ \nОнисифор се уплаши и застиди\, и за неко време преста красти свеће. Но доцније заборави се\, па поново поче красти. Једно јутро донесе неки угледан човек велике свеће на гроб светитељев\, упали их\, помоли се и изађе. Онисифор приђе свећама и пружи руку с намером да их узме. Но у том часу дође глас као гром: „зар ти опет то чиниш?“ Као громом поражен Онисифор паде на земљу и онесвести се. \nКада људи дођоше\, дигоше га\, и он постепено дође к себи\, и исприча све шта му се догодило. И сви се ужаснуше и прославише Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно путовање Петрово с ангелом Божјим (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како ангел изведе Петра из тамнице и поведе га у град;\n2. како невидљиво прођоше прву и другу стражу;\n3. како им се закључана капија на граду сама отвори. \n\n\n\nБеседа\nо ревности за дом Божји\n\nРевност за дом твој изеде ме\, и ружења\nонијех који тебе руже падају на мене. (Пс. 68\, 9) \nНебеса су дом Божји. Црква Божја је дом Божји. Тела верујућих људи дом су Божји. Тамо где је Бог\, тамо је дом Божји; а где је дом Божји\, тамо је светиња. Обесвећују људи светињу Божју\, и царствени пророк се срди\, и гори од ревности. Све увреде на светињу Божју он прима на себе\, и оне падају на њ као огањ\, који га све више распаљује ревношћу. Обесвећују људи небеса\, кад не верују и одричу оно што је сам Бог људима открио ради спасења њихова. Кад се људи противе истини\, или кад изопачавају истину на начин јеретички\, или кад својевољно суде по телесном разуму своме о Христу Господу\, или кад сумњају у ангеле и светитеље и у Суд и у бесмртно царство Христово и у вечну казну непокајаних грешника\, у свима тим и сличним случајевима људи разбојнички нападају на дом Божји и обесвећују светињу дома Божјег. Тада се диже ревност у срцу праведничком против богоборства и богохулства. Исто тако људи нападају на дом светиње Божје\, када се недостојно односе према цркви Божјој\, немарно према уредбама црквеним\, лениво према заповестима црквеним\, злобно према слугама црквеним. И тада се разгорева ревност за светињу дома Божјег у срцу праведном и побожном. Најзад\, и понижавање тела људскога\, предавање страстима\, служење гресима\, отмици\, убиству\, грубости\, пијанству и другим опаким делима\, све је то нападање на светињу дома Божјег\, све је то богохулство и човекохулство. И опет се ревност ревнитеља светиње подиже и светли пред људима као небесни пламен. О браћо моја\, угледајмо се на ревност Христову према светињи дома Божјег (Јов. 2\, 17)\, и на ревност апостола и светих отаца цркве наше православне. Поревнујмо за спасење наше више него што ђаво ревнује даноноћно за пропаст нашу. \nО Господе Исусе Христе\, узоре ревности према светињи\, дај нам једну искру ревности Твоје\, да би ревнујући личили на Тебе и спасли се Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-nestor/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nestor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261110
DTEND;VALUE=DATE:20261111
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20241114T220641Z
LAST-MODIFIED:20260207T194347Z
UID:6768-1794268800-1794355199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије; свети Арсеније Сремац\, Архиепископ српски
DESCRIPTION:Пролог за 28. октобар\n10. новембар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Параскева – Петка\n\nРођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име\, она рече\, да се зове хришћанка. Кнез је укори\, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу\, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена\, и пресели се у живот вечни. \n\n\n\nСвети Арсеније\, архиепископ Пећки\n\nВелики јерарх српске цркве и наследник св. Саве\, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу\, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију\, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске\, посла Сава Арсенија на југ\, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ\, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима\, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову\, Арсеније навали на краља Владислава\, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година\, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми\, посяти и благослови храмъ сей… помените же и мене гряшнаго Арсенија“. Сахрањен ту у Пећском храму. \n\n\n\nСвети мученик Теренције\n\nИз Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука\, при којима се јави сила Божја\, сви посечени мачем. \n\n\n\nСвети Стефан Саваит\n\nПисац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом\, и мирно се упокојио 807. год. \n\n\n\nСвети Атанасије\, патријарх Цариградски\n\nПротивник уније с Римом\, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275- 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео\, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду\, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски\, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nВелики јерарх\, проповедник\, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске\, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско. \n\n\n\n\nМудри архијереј свети Арсеније\nСвоју моћ чудесну и данас не крије\,\nОн притиче Богу с благим молитвама\,\nИ помаже верним Христовим слугама;\nОн приступ имаде код вишњега Бога\,\nЈер се удостоји царства небескога.\nКада Шишман љути\, владалац Бугара\,\nОбитељ у Пећи хтеде да похара\,\nКоначи му војска близу манастира\,\nАл те ноћи црне не имаде мира.\nСтуб огњени сјајан од неба се јави\,\nШишманова војска страхом се престрави\,\nПа побеже војска трагом без обзира\nОд светиње Пећске где светац почива.\nБог дарова венац силине и славе\nНаследнику дивном светитеља Саве.\nОн настави дело славног претходника\nТе са светим Савом поста роду дика.\nМи молимо сада светог Арсенија\,\nБлагодат његова на нам’ да просија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио\, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево\, радујсја!“ Када је бивао болестан – што му се често дешавало – он је молио семинаристе\, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш“ с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?“ То јест\, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора\, и ако благог\, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!“ Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.)\, баш када је св. Димитрије писао његово житије\, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао.“ Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем.“ Онда му показа леву руку\, и рече: „ту сам засечен.“ Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено.“ Када св. Димитрије размишљаше\, који је то Орест\, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра)\, погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика\, него тај чије си ти житије сад написао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12)\, и то:\n1. како се с гордошћу узвиси Ирод\, и народ га слављаше као Бога;\n2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;\n3. како изеден од црви издахну. \n\n\n\nБеседа\nо молитви Богу да спасе душу од прашине\n\nСпаси ме од прашине\, да не потонем. (Пс. 68\, 14) \nПрашином је\, браћо\, обучена душа наша\, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске\, које нас привлачи к себи\, али је још пространије неизмерно царство духовно\, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи\, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама\, војници смо у пролазним шаторима. Господе\, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани\, који се најпре подавао прашини\, док није увидео\, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи\, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо\, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима\, непријатеља\, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда\, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе\, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем\, и не боји се; не боји се прво себе\, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник\, и ангели Божји заштитници – шта му може човек\, шта демон\, шта свака прашина? \nО Господе Боже наш\, триипостасни и једини\, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег\, спаси нас по милости Твојој\, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije-sveti-arsenije-sremac-arhiepiskop-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/arsenije-i-sremac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261111
DTEND;VALUE=DATE:20261112
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20241114T220912Z
LAST-MODIFIED:20260207T194358Z
UID:6770-1794355200-1794441599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Аврамије Затворник; преподобномученица Анастасија Римљанка
DESCRIPTION:Пролог за 29. октобар\n11. новембар по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Анастасија Римљанка\n\nРођена у Риму од благородних родитеља\, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима\, где игуманијом беше нека Софија\, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо\, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију\, како да држи веру\, како да одоли ласкавим обманама\, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати\, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети.“ Изведена пред кнеза\, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере\, најпре обећањима па претњама\, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но – о кад би то могуће било – и сто пута!“ Када су је били обнажили ради поруге\, она је викала на слуге: „бијте ме\, и сеците\, и трзајте\, покрите ранама моје наго тело\, и крвљу сакрите срам мој!“ Беше бијена\, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил\, због чега би од мученице Христове благословен\, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију. \n\n\n\nПреподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија\n\nПрисиљен од родитеља он се венча\, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све\, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа\, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао\, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи. \n\n\n\nПреподобномученик Тимотеј Есфигменски\n\nИз Кисани\, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир\, а он оде у Св. Гору\, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа\, попут Агатангела Есфигменског\, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку\, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен. \n\n\n\n\nАврамије свети невесту остави\nИ на подвиг тешки свој живот управи.\nПодвигом спасења себе спасаваше\,\nИ друге к спасењу мудро настављаше.\nДемонска се сила на свеца окоми.\nНо он ју именом Христовим саломи.\nУ страшила разна демон се премета\,\nТек човека Божјег да плаши и смета.\nНе даде се човек Божји заплашити\,\nНит од Бога свога ума одвојити\,\nНо к’о свећа стаја и светљаше свету\nСлавећ једног Бога – Тројицу Пресвету.\nЗатворен\, осамљен\, и свету ненужан\,\nРади Христа беше Аврамије сужан\,\nПедесет година – педесет година!\nСуза\, поста\, борбе – све за Божјег Сина\,\nПедесет година – педесет година!\nНа тврдом темељу – на Христу постројен.\nСлава Аврамију\, Христовом војину\,\nШто на земљи смртној бесмртношћу сијну! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли ко претрпи до краја\, спашће се (Мат. 10\, 22)\, рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу\, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде\, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима\, мало кога да не би покренуле\, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати\, да не би демон зли ликовао\, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија\, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде\, идем због послушања.“ Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше\, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе\, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године\, а он се непрестано за њих Богу мољаше\, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди“. И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест\, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се\, и примише веру Христову од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшну казну\, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13)\, и то:\n1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;\n2. како Павле речју учини слепим тога врачара;\n3. како кнез виде то чудо\, поверова у Христа\, и крсти се. \n\n\n\nБеседа\nо слави имена Божјега\n\nБлагословено име славе његове во вјек\nи во вјек вјека\, и испуниће се славом\nњеговом сва земља\, амин и амин. (Пс. 71\, 19) \nИз срца пророчког\, испуњеног благодаћу\, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк\, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки\, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао\, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света – плод трудова Његових\, венац понижења Његових\, дело руку Његових\, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове\, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом\, то јест делом Његовим\, славом Његовом\, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог\, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена\, и показаће се цела у вечности. О браћо моја\, потрудимо се\, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову\, у то живо и бесмртно тело\, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се\, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење\, и отиснути у бездан вечног мрака. \nО Господе Исусе Христе\, Царе и Сине Царев\, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-avramije-zatvornik-prepodobnomucenica-anastasija-rimljanka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-avramije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261112
DTEND;VALUE=DATE:20261113
DTSTAMP:20260420T075134
CREATED:20241114T221105Z
LAST-MODIFIED:20260207T194410Z
UID:6773-1794441600-1794527999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. краљ Милутин; преп. Теоктист и Јелена; св. Варнава Хвост. Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 30. октобар\n12. новембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија\n\nИз града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве\, које сиромаху дариваху\, беху од Бога обдарене даром чудотворства\, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје – живот и смрт; живот ако се поклониш боговима\, смрт ако се не поклониш“. Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт\, а смрт Христа ради није смрт но живот“. Када Зиновије би стављен на љуте муке\, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем\, и венцем тим да се венчам“. После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара. \n\n\n\nСвети апостол Клеопа\, Терције\, Марко\, Јуст и Артем\n\nОд Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16\, 22)\, и скончао мученички као епископ Иконијски\, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован\, в. Дела Ап. 12\, 12)\, син благочестиве Марије\, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време\, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника\, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској\, и мирно скончао. \n\n\n\nСвети краљ Милутин\n\nСин Уроша I и краљице Јелене\, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског\, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни\, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи\, као: Трескавац\, Грачаница\, св. Ђорђе у Нагоричу\, св. Богородица у Скопљу\, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље\, у Солуну\, Софији\, Цариграду\, Јерусалиму\, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. \n\n\n\n\nСветитељ Божији Милутин витешки\nЗадатак имаше велики и тешки\,\nДа одбрани веру од злих расколника\,\nИ народ од многих љутих насилника.\nБич Палеологу и бич Латинима\nМилутин ликова над свим невернима.\nНајвеће му благо – православна вера\,\nК’о Јустинијану\, круни од бисера!\nИ к’о Јустинијан многе цркве диже\,\nСлаву славном Христу по свету уздиже.\nПословима царским царски управљаше\,\nАл’ од Бога Христа ум не растављаше;\nЗато срца беше чиста и незлобна.\nУ вртлогу света – ума преподобна.\nБог што срце гледа и по срцу суди\nМилутину краљу бесмртност досуди\,\nБесмртност му душе и нетљеност тела\,\nИ гле\, краља светог имамо свецела!\nО чудесни краљу\, без страха од људи\,\nПред Господом живим заступник нам буди\,\nГреховне немани да се опростимо\,\nИ небеско царство с тобом наследимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест\, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина\, разумеће\, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо\, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама\, као у Солуну и Цариграду\, зидао је и болнице за сиромашне људе\, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника\, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу\, распитивао о недаћама људи\, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално\, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога\, краља Уроша. \nПрича се\, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша\, нудећи ћерку своју Милутину\, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево\, рече\, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14)\, и то:\n1. како у Листри беше човек\, који се од рођења не дизаше на ноге;\n2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;\n3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше. \n\n\n\nБеседа\nо жељи за Богом – јединој жељи праведника\n\nШта бих имао на небу? И на земљи\nшта бих захтео осим тебе? (Пс. 72\, 25) \nИ на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу\, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи\, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао\, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај\, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи\, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну\, какво не би било у Богу\, и то у највишем степену. Зато\, браћо моја\, иштимо Бога\, да би добили све; тражимо Бога\, да би нашли све; богатимо се Богом\, да би били богати свим. \nГосподе Боже наш\, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-kralj-milutin-prep-teoktist-i-jelena-sv-varnava-hvost-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kralj-milutin.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR