BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260926
DTEND;VALUE=DATE:20260927
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20250915T212035Z
LAST-MODIFIED:20260207T192041Z
UID:8124-1790380800-1790467199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Корнилије
DESCRIPTION:Пролог за 13. септембар\n26. септембар по новом календару \n\n\n\nОсвећење храма Христова Васкрсења\n\nКада св. царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму\, задржа се том приликом дуже у св. граду\, и сагради цркву у Гетсиманији\, у Витлејему\, на Јелеонској Гори\, као и на другим местима\, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи\, где и нађе Крст часни\, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место\, где се Господ распе\, као и оно\, где се погребе. Хтеде св. царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен\, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана\, 13. септембра 335. год. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи\, као и многи други\, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада\, да се тај дан\, као дан победе и тријумфа цркве Христове\, празнично спомиње сваке године. \n\n\n\nСвештеномученик Корнилије сотник\n\nРимљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра\, сходно небеском откровењу (Дела Ап. 10\, 1). Он беше први од незнабожаца\, који ступише у цркву Божју. Дотле су неки мислили\, да је црква Христова само за Јевреје\, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис\, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради\, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и 277 незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти\, он призва све хришћане\, посаветова их\, помоли се Богу за њих\, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу Троадском Силуану и објави му гроб свој\, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију св. Корнилија десише се чудеса многа. \n\n\n\nСвети мученици Макровије и Гордијан\n\nИз Пафлагоније. Најпре били царски трапезници\, но када се објавише хришћанима\, цар их протера у Скитију\, где буду бачени у огањ\, у месту Новом Дунавцу 320. год. \n\n\n\nСвета мученица Кетевана\n\nЦарица Кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. год. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз\, цар Грузијски\, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији. \n\n\n\nПреподобни Јеротеј\n\nРодом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Св. Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило св. Арсенија: „монаху је доста и један сат спавања у току 24 сата.“ Упокојио се на острву Јуру 1745. год. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових св. моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала. \n\n\n\n\nКорнилије чудни\, по чувству побожан\nА по уму јавно беше незнабожан\,\nМилостињом многом умилости Бога\,\nБог му вишњи посла ангела моћнога\,\nАнгел га поздрави\, апостол га крсти\,\nТако се у свему у верне уврсти.\nПрви незнабожац што у цркву приста\nИ са целим домом исповеди Христа.\nАл’ само крштење\, то му не би доста\,\nС апостолом Божјим он апостол поста.\nДа помогне другим\, и да друге спасе\,\nКорнилије подвиг тешки узе на се.\nЧудесима моћним он људе зачуди.\nПа он крсти кнеза и стотине људи.\nСласт Христа познавши он дом свој остави\,\nЗа слаткога Христа муком се прослави.\nЗа труд и за муку у животу овом\nСад награду жање у царству Христовом.\nКорнилије свети\, сад помози нама\nПред судијом вечним твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШта бива с гонитељима цркве Христове? Питајте Савла\, гонитеља цркве\, шта се с њим збило. Тешко ти је противу бодила праћати се\, рекао је Господ Савлу (Дела Ап. 9\, 5); и Савле се крстио и постао Павле. Шта је било с Иродом\, првим гонитељем хришћана? Шта с Јулијаном Одступником? Злом смрћу умреше\, и његови напори против Христа разбише се у ништа као дим. И тако кроз сву историју: једни гонитељи обраћају се у хришћане\, а други зло гину; напори пак и једних и других против хришћанства разбијају се у ништа као дим. Цар Адријан покоривши Јерусалим хтеде се осветити не само Јеврејима него и хришћанима\, јер не разликоваше хришћане од Јевреја. Јевреје расеја по целом свету\, а на месту где беше храм Соломонов подиже храм идолски. Уз то још прозва Јерусалим Елија\, по своме имену\, и забрани да се тај град и од кога назива Јерусалимом. На Голготи подиже храм скверној Венери\, на гробу Господњем храм Зeвсу\, а у Витлејему храм Адону. Како су се жалосно морали осећати ондашњи хришћани гледајући своје светиње тако поругане? Но шта би на крају? \nЦар Адријан погибе злом смрћу\, а храмови незнабожачки у време царице Јелене и цара Константина бише уклоњени а на њихово место подигнути дивни храмови хришћански\, који и до данас постоје. Тешко је против бодила праћати се. О како је очајно безнадежно свако војевање против Христа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам залудност људских напора насупрот воље Божје (I Цар. 12)\, и то:\n1. како се десет племена оцепише и узеше слугу Соломонова за цара;\n2. како Ровоам спреми војску\, да ратује против Јеровоама;\n3. како га Бог одврати од рата рекавши преко пророка: ја сам наредио тако да буде. \n\n\n\nБеседа\nо томе како свет мрзи на сведока греха свога\n\nНе може свијет мрзити на вас\, а на мене мрзи. (Јов. 7\, 7) \nЗашто свет мрзи на Христа Господа? То је сам Господ одмах објаснио: јер ја свједочим за њ да су дјела његова зла. Никога људи толико не мрзе колико сведока свога греха. Отуда највећа недела у свету творе се ноћу\, у тами. А зар Бог не види у ноћи\, и у тами? Бог види\, ваистину\, али не виде Бога злотвори. И ако неки од њих и верују нешто у Бога\, они мисле\, ипак\, по недовољној просвећености\, да је мрак завеса између људи и Бога. Господ Христос сам собом открио је јасно\, да је Бог свевидећи\, и да никакав мрак не спречава око Његово од виђења. Он је видео људе у даљини\, као Натанаила под смоквом. Он је видео магарицу и магаре у другом селу. Његовом виду није сметала пространа даљина. Он је прозрео одрицање Петрово\, издајство Јудино\, Своју смрт и васкрсење\, разорење Јерусалима\, вечност цркве Своје\, страдање следбеника Својих и догађаје на крају времена. Његовом виду није сметала времена даљина. Но шта да набрајамо? \nШта има скривеније од срца људскога? Није ли срце скривено дебелом завесом тела? И нису ли помисли у срцу још скривеније и од срца? Па је Он ипак прозирао у таму срца људског и читао помисли људске у срцу. Што зло помишљате у срцима својијем (Мат. 9\, 4)? Какво је чудо\, браћо\, да су се таквога сведока бојали сви они\, који зло мисле или зло раде? Какво је чудо\, да су га мрзели злотвори? \nНе може свијет мрзети на вас. На кога? На све вас\, који учествујете у злу света\, и који због свог учешћа не смете да сведочите против света и оно што знате. Они који се боје људи\, како ће сведочити против људи? Они који траже славу од људи\, како смеју навлачити негодовање људи против себе? \nО браћо моја\, боље нам је\, да нас свет мрзи а Христос љуби\, него да нас сав свет воли и слави\, а Христос одвраћа лице Своје од нас говорећи нам: не познајем вас. Ако нас свет мрзи\, тешимо се речима Спаситељевим: знајте да на мене омрзе прије вас (Јов. 15\, 18). \nО Господе благословени\, Источниче сваког благослова\, укрепи срце наше\, да се не страши кад свет мрзи. Само нас ти благослови и љуби\, Спаситељу благи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-kornilije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/osvecenje-hrama.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260927
DTEND;VALUE=DATE:20260928
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20250915T212156Z
LAST-MODIFIED:20260207T192054Z
UID:8127-1790467200-1790553599@stsavanyc.org
SUMMARY:ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 14. септембар\n27. септембар по новом календару \n\n\n\nКрстовдан\n\nОвога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи\, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин\, по имену Јуда\, једини знаде место где се Крст нахођаше\, па присиљен од царице изјави\, да је Крст закопан под храмом Венериним\, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди\, те порушише тај идолски храм\, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици\, како да распозна Крст Христов\, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече\, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст\, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст\, мртвац оживе. По томе познаше\, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену\, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст\, да га сав народ види\, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим\, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела\, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ\, бос и понижен\, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче\, па у бедној одећи и босоног узе Крст\, изнесе га на Голготу\, и положи у храм Васкрсења\, на радост и утеху целог хришћанског света. \n\n\n\nСвета Плакила царица\n\nСупруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили\, да се то не слаже с царским достојанством\, она је одговорила: „царском звању приличи\, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање.“ Упокојила се мирно око 400. год. \n\n\n\nПреподобни мученик Макарије Солунски\n\nУченик св. Нифонта патријарха у време\, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа\, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја\, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд\, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!“ Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај\, чадо\, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички\, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства“. \n\n\n\nПреподобна Марија Тарсијска\n\nЖивела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици\, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима\, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја\, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир\, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота. \n\n\n\n\nСпаси\, Боже\, људе своје\,\nСпаси Господи\,\nКрстом часним Ти нам светли\,\nКрстом наводи!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже Патријарха\nИ Владика српских збор\nДај му снаге да послужи\nТвом Крсту часном!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже и све оне\nШто су на власти\,\nКрст пресвети нек их чува\nЦрне пропасти!\nКрст је сила и знамење.\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже и сав народ\nШто Ти се моли.\nНека Крстом свакој муци\nБрзо одоли!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао што се свећа од свеће пали\, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст\, па позва младог и искусног златара\, даде му много злато на меру и поручи му\, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје\, разгоре се срцем према Богу\, па се реши\, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов\, патриције измери крст\, и нађе\, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова\, подозревајући га\, да је утајио нешто од његовог злата\, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна\, он му онда исповеди своје дело. „Приложих\, рече\, и ја од мога злата\, као она удовица две лепте\, да бих примио с тобом награду од Христа.“ \nЧувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам преступ Јеровоамов и казну Божју (I Цар. 13)\, и то:\n1. како Јеровоам сали два телета златна и нареди народу да им се клања као боговима;\n2. како пророк објави Јеровоаму негодовање Божје и чудесно расу олтар пред идолима;\n3. како Јеровоам пружи руку на пророка\, но рука му се осуши\, и тек по молитви пророка оздрави. \n\n\n\nБеседа\nо истинитости сведочанства Христова\n\nАко ја свједочим сам за себе\,\nистинито је свједочанство моје. (Јов. 8\,14) \nСветлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца\, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок\, да посведочи постојање тројединог Бога\, постојање света ангела и душа\, љубав Божју према људима\, Промисао Божји о људима\, силу правде над неправдом\, моћ истине над лажју\, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника\, васкрсење из мртвих\, Суд Божји\, и још много осталога\, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали\nнити тврдо веровали. А пре свега да посведочи\, да је Он Син Бога живога\, раван Оцу Своме по бићу\, сили и љубави\, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе\, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито\, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога\, и ангеле Божје\, и праведнике\, и за вечност\, и за време сведочанство је Његово истинито\, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито\, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5\, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје\, у самој ствари оно је истинито само по себи. \nО Господе преблагословени\, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш\, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих\, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/vozdvizenje-casnog-krsta-krstovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/krstovdan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260928
DTEND;VALUE=DATE:20260929
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20250915T212320Z
LAST-MODIFIED:20260207T192106Z
UID:8130-1790553600-1790639999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Никита; свети Јосиф Темишварски
DESCRIPTION:Пролог за 15. септембар\n28. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Никита\n\nРодом од Гота; ученик епископа Теофила Готског\, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане\, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога\, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом\, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ\, у коме св. мученик издахну\, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест\, где сагради цркву св. Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године. \n\n\n\nПреподобни Филотеј\n\nИз села Мирмикса\, или Мравина\, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом\, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино\, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у Х столећу. Мошти му се пројавиле мироточивим. \n\n\n\nСвети мученик Порфирије\n\nРодом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења\, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Када се дигне из воде он узвикне: сад сам хришћанин! Сви су мислили\, да се он као глумац шали\, као и увек\, но он је остао при своме\, престао исмевати хришћанство\, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. год. и преселио се у царство Христово. \n\n\n\nСвети мученици Теодот\, Асклиад и Максим\n\nЗнаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. год.) и преселили се у царство небеско. \n\n\n\nСвети Висарион архиепископ\n\nЛариски чудотворац. Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти. \n\n\n\nСвети новомученик Јован Критски\n\nПострадао за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. год. \n\n\n\nСвети Јосиф\, епископ Алавердски\n\nЈедан од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Јеванђеље. Св. Јосиф мирно се представио Господу 570. год. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви. \n\n\n\n\nРодољуб је прави ко у своме роду\nОлтар прави зида живоме Господу.\nАтанарик Готски насиљем владаше.\nИдолима мртвим жртве приношаше;\nА Никита свети\, војник Христа Бога\,\nПроповедник беше спасења вечнога;\nОвај светлост вечну у ноћ расипаше\,\nОнај тмом идолском душе застираше.\nНикита се свети кнезу успротиви\,\nИ трпљењем храбрим народ свој задиви\,\nСилом часног крста силу мрачну збуни\,\nИ страхом од Бога сав народ испуни.\nКрв његова беше румен нове зоре\,\nА дух му се вину у небеске дворе;\nУ страшном је огњу Никита горео\nАли ни до данас није изгорео.\nИстином Христовом Готи се крстише.\nИ Никиту свога дивно прославише.\nО Никито свети\, гласу Божје трубе\,\nМучениче храбри\, прави родољубе\,\nИз шатора земних ти си отишао\,\nУ дворове царске с ангелима стао.\nПомоли се за нас\, јер Цар тебе слуша\,\nДа с’ и наша Богом помилује душа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог се не да поругати. Ругаче Бог или кажњава\, да би их поправио\, или их обраћа у онакве каквима се они ругају. Св. Порфирије најпре се прослави међу незнабошцима као ругач хришћанства. Једанпут он исмеваше хришћанску тајну крштења пред царем Јулијаном Одступником и његовом свитом. Но догоди се нешто сасвим неочекивано. Када се Порфирије погрузи у воду и изрече речи\, да се крштава у име Свете Тројице; наједанпут се у њему промени дух и он у истини постаде хришћанином. И место подсмевања вери хришћанској он поче изобличавати цара због његовог нечестија идолопоклоничког. Зато би мучен и посечен. Сличан случај догодио се са неким комедијантом Генесом\, вероватно у време Диоклецијаново. Овај Генес je представљао хришћанско богослужење пред незнабожачком гомилом народа и увесељавао све својим подсмевањима и досеткама. Но на једанпут он се промени и викне пред народом: „ја верујем\, и желим да се крстим.“ Гледаоци помисле најпре\, да и те речи његове спадају у његове лакрдије; али он је почео понављати своју веру у Христа. Па кад је и пред судом и пред самим царем\, упорно остао при својој вери у Христа\, био је мучен и убијен – Тако и ругачи Христа постају мученици за Христа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над једним непослушним пророком (I Цар. 13)\, и то:\n1. како пророку том би заповеђено од Бога\, да не једе и не пије ништа у идолопоклоничком Ветиљу;\n2. како пророк преслуша Бога\, те једе и пи;\n3. како га на повратку растрже лав. \n\n\n\nБеседа\nо двојном посведочењу Сина Божјег\n\nЈа сам који свједочим сам за себе\, и\nсвједочи за мене отац који ме посла. (Јов. 8\, 18) \nУ закону је писано\, да су потребна два сведока\, да би се доказало нешто. Неверним Јеврејима Господ је најпре указао на три велика сведочанства о Себи: на Оца\, на Своја дела и на Св. Писмо (5\, 36-39). По том\, после још умножених чудеса Својих и после још опширније исказане науке Своје\, Он им рече\, да је само и једино Његово сведочанство о Њему истинито и довољно (8\, 14). Најзад\, опет им истиче два сведочанства\, Своје и Очево – сходно законском пропису о потреби два сведока. Тако Господ заграђује уста неверних свим начинима\, и не оставља им никакве одушке – осим злочина убиства\, чему прибегавају сви они који се не дају никаквим разлозима ни доказима убедити у истину. У последњем случају\, где Господ истиче Своје сведочанство о Себи и сведочанство Оца Свога\, Он хоће да покаже и Своју ипостасну самосталност\, и равенство са Оцем у битности. Он ставља\, на име\, Своје сопствено сведочанство и засебно\, и Наравно са сведочанством Бога Оца. Да је овакво тумачење тачно\, потврђују и следеће речи: кад бисте знали мене\, знали бисте и оца мојега. Овде је изражено потпуно суштаствено јединство Оца и Сина\, и не преостаје ни најмање сумње\, да Господ мисли на битну једнакост Своју са Оцем Својим. О божанској природи је реч\, а не о телесној. Ко год би замишљао Свету Тројицу као три телесна бића\, лудо би се преварио. Телесно се јавио свету\, ради спасења света\, само Син Божји\, а никако и Отац и Дух Свети. По божанској природи Својој пак Син је у телу остао раван Оцу и Духу Светом. Човечју природу пак Он је обукао на се и додао ју Својој божанској природи из љубави према људима\, да би се могао јавити људима\, и да би могао спасти људе. \nО Тројице Света\, једнобитна и неразделна\, која си нас кроз ваплоћеног Бога Слова просветила и осветила\, подржи нас до краја Својом светошћу\, Својом крепошћу и Својом бесмртношћу\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-nikita-sveti-josif-temisvarski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikita-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260929
DTEND;VALUE=DATE:20260930
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20250915T212434Z
LAST-MODIFIED:20260207T192118Z
UID:8133-1790640000-1790726399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Доротеј; свети Кипријан; св. великомуч. Јефимија
DESCRIPTION:Пролог за 16. септембар\n29. септембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ефимија\n\nРодом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор\, а мајка Теодорисија\, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону\, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита\, зашто се не покоравају заповести царској\, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати\, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу\, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“. Тада их Приск удараше на разне муке\, и то кроз 19 дана\, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене\, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно\, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку\, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену\, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника\, Виктор и Состен\, повероваше у Христа\, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров\, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду\, кад уђе у ров\, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове\, она се благодарношћу помоли Богу\, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула. \n\n\n\nПреподобни Доротеј\n\nПустињак Мисирски\, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима\, а ноћу плео асуре\, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија. \n\n\n\nСвети Кипријан митрополит Кијевски\n\nРодом од Трнова\, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски\, који кад га упозна у Св. Гори\, узе га к себи\, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит\, но све је поднео благодушно\, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу\, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви. \n\n\n\nСвета мученица Људмила\n\nБаба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову\, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је\, те посла људе\, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети\, велики ревнитељ вере православне\, би убијен од брата свог Болеслава. \n\n\n\n\nЕфимија свеблажена\,\nсвета девица\,\nНа жртву се Богу даде\,\nБожја овчица;\nНити хукну нит’ јаукну\nнити зажали\,\nНо Богу се на мукама\nтопло захвали\,\nАнгели се у пламену\nњојзи јавише\,\nИ небеском росом хладном\nжар угасише;\nО таква је вера наша –\nнесавладљива!\nО таква је љубав к Богу –\nнеутољива!\nЕфимијо\, умна дево\,\nдево Христова\,\nЗа муке ти Христос Господ\nцарства дарова.\nПриступ имаш Божјој Мајци\nи Христу Богу\,\nТе молитве свете твоје\nпомоћи могу.\nО Моли се\, Ефимијо\,\nза све грешнике\,\nОбрати их\, светитељко\,\nу покајнике. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧесто нас изненадно сналазе беде\, и ми се узалуд питамо зашто? Само црква Христова зна\, да објасни узрок свакој беди. Све беде разврстава црква у главном у две групе: једне\, које сналазе грешника због старих непокајаних греха\, друге\, које нападају праведника и служе\, по речима Златоустовим „узроком задобијања венаца\, као што је то случај са Лазаром и Јовом“. Царица Евдокија тајно се саглашавала са Евтихијевом јереси слушајући у том савете подмуклог евнуха Хрисафија. Но снађе је беда изненадно. Једног дана муж њен\, цар Теодосије\, донесе царици јабуку\, необичне величине. Царица посла јабуку болесноме сенатору Павлину; а овај\, из љубави према цару\, посла цару Теодосију ту исту јабуку. То даде цару повода\, да подозрева у недозвољене односе своје жене са сенатором. Тада цар упита царицу\, где јој је она јабука? Царица слага и рече: појела сам! То још више увреди подозрење царево\, и цар одагна Евдокију у Палестину. Временом се Евдокија излечила од јереси и\, по савету великих духовника Палестинских\, вратила потпуно Православљу. Беда царичина није дошла због ма каквих недозвољених односа са Павлином – у томе је царица била потпуно невина – него због њеног јеретичког настројења. Други и другчији случај: цар Маркијан\, као војвода\, путујући близу Филипопоља виде леш убијена човека на друму\, и из чистог милосрђа сиђе с коња и поче леш сахрањивати. У том неко наиђе и виде\, и достави војводу суду као убицу. Маркијан имаше бити кажњен смрћу\, да се ускоро Божјим откровењем не проказа прави убица. Ова беда спада у ону другу групу – „задобијања венаца“. Војвода Маркијан ускоро по том би изабран за цара. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесне судбе Божје у погледу људи (I Цар 14)\, и то:\n1. како се разболи и умре син Јеровоамов за казну оца богоодступника и за спасење своје;\n2. како остала чељад Јеровоамова изгибоше и бише изедена од паса у граду или од птица у пољу. \n\n\n\nБеседа\nо властодршцу Господу\n\nВласт имам положити (душу) и\nвласт имам узети је опет. (Јов. 10\, 18) \nБожанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске\, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети\, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт\, као пастир добри за стадо своје. Човек\, који сам себе убије\, нема власти над душом својом\, и не убија себе по власти својој него по власти греха\, или ђавола\, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек\, кога други убијају\, нема власти над душом својом\, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је\, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја\, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом\, лаким за Себе\, учинити\, да Јевреји пре сви изгину\, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти\, зато се драговољно предао\, да буде убијен. \nИ власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти\, дакле\, Господ је и умро и васкрсао. \nО Господе свемоћни и човекољубиви\, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам\, о помози нам\, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-dorotej-sveti-kiprijan-sv-velikomuc-jefimija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-efimija-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260930
DTEND;VALUE=DATE:20261001
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20250915T212601Z
LAST-MODIFIED:20260207T192153Z
UID:8136-1790726400-1790812799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Вера\, Нада и Љубав и мајка им Софија
DESCRIPTION:Пролог за 17. септембар\n30. септембар по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Вера\, Нада\, Љубав\, и мајка им Софија\n\nЖивели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра\, како јој и име каже (софија – мудрост)\, беше остала удовом\, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин\, Вера имаше 12\, Нада 10\, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири\, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје\, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно\, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена\, Он ће вас обући у нетрулежност\, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама\, најпре Веру\, па Наду\, па Љубав. Тукоше их\, секоше\, бацаше у огањ и у врелу смолу\, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу\, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља\, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. \n\n\n\nСвета мученица Агатоклија\n\nБила слушкиња у некога Николе и жене му Павлине\, који најпре беху хришћани\, па оставивши хришћанство\, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе\, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. \n\n\n\nСветих 156 мученика\n\nСви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год\, једни од мача\, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил\, свештеник Зинон\, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан\, и знаменити слепи старац Јован\, који је знао Св. Писмо на изуст\, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвета мученица Теодотија\n\nОсам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија\, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера. \n\n\n\n\nСофија премудра Господа прослави\,\nТри прекрасне ћерке на жртву Му стави:\nПа ћеркама збори: не бојте се\, кћери\,\nКрепите се Христом\, истрајте у вери\,\nНе бојте се муке ни љуте невоље.\nНе жалите тела\, – на небу је боље:\nБоље ће вам тело Бог на небу дати:\nНе жал’те лепоту\, – лепшом ћете сјати\nУ Божијем царству\, међу ангелима\,\nК’о цареве кћери међу царевима;\nНе жал’те живота\, та шта живот вреди?\nИ стотина лета мери се са педи?\nБесконачан живот на небу вас чека\,\nЖивот без свршетка\, живот без почетка.\nНе жал’те за друштвом земних пријатеља\,\nТа тамо је друштво дивних светитеља.\nНит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.\nНа небу је друштво славних мученика. –\nТако света мајка учи кћери свете\,\nДок једна по једна у небо одлете\,\nТри голуба бела\, невина и чиста\,\nОдлетеше хитно у наручје Христа.\nА за њима мајка душом се уздиже\nСвоје славне кћери у Рају сустиже.\nСад се за нас моле\, мајка са кћерима\,\nИ молитве њихне Бог милосни прима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВладалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрењe у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре\, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови\, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив\, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу\, Вацлав му посла писмо питајући га\, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи\, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске\, сажали му се да толики људи гину\, те посла овакву поруку Радиславу: \n„Спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи\, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава\, и на коленима мољаше овога за опроштај. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14)\, и то:\n1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;\n2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;\n3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма. \n\n\n\nБеседа\nо јединству бића Оца и Сина\n\nЈа и Oтац једно смо. (Јов. 10\, 30) \nШто је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти\, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена\, довољна за размишљање\, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих\, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. \nЈа и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића\, но нису једно по ипостасима\, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син\, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу\, и особине ипостаси Сина припадају само Сину\, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо\, и Jа и Син једно смо. \nЈединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: Отац је у мени и Ја у Њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико\, дакле\, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика\, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство\, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега? \nО Господе Исусе\, Сине Божји\, једнобитни са Оцем и Духом Светим\, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога\, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vera-nada-ljubav-sofija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261001
DTEND;VALUE=DATE:20261002
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071209Z
LAST-MODIFIED:20260207T192204Z
UID:8192-1790812800-1790899199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Евменије Гортински; света мученица Ариадна
DESCRIPTION:Пролог за 18. септембар\n1. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Евменије епископ Гортински\, на Криту\n\nОд младости сведушно пошао за Христом\, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим\, а другога великим постом. И тако прво себе исцели\, па онда поче другима давати исцелење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу\, која се не могаше сакрити. Па као што је писано не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мат. 5\, 14)\, не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. „Беше отац сиротим\, богатство ништим\, утеха жалосним\, исцелитељ болним\, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио\, демоне изгонио\, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII столећу. \n\n\n\nСвета мученица Ариадна\n\nУ граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил незнабожац. Ариадна девица беше му робиња\, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима\, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљавати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити\, он је намучи бијењем и другим љутим мукама\, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја\, што је пусти\, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље она се помоли Богу при једној великој стени\, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише\, међу собом завадише и побише\, те изгибоше један од другог. \n\n\n\nСвети мученик Бидзин\, кнез Грузински\n\nПострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. год. \n\n\n\n\nАриадна\, девица изрјадна\,\nЧесно служи господара свога\nАли Бога више но човека.\nРобињица телом а не душом\,\nОна душу не хте заробити\,\nИдол’ма се не хте поклонити:\nКлањаше се Богу Створитељу\,\nКлањаше се Христу Спаситељу\,\nИдол’ма се не хте поклонити.\nМуке прими за Господа свога\,\nМуке прими са радошћу вељом\nСа радошћу и благодарношћу.\nБог милосни оком свевидећим\nВиде муке свете Ариадне\,\nПа нареди мртвоме камену\nДа сакрије деву намучену.\nКао негда Теклу и Јована.\nАриадно\, преблажена дево\,\nПомози нам твојим молитвама\nПред престолом Бога милоснога.\nА у друштву свете Богомајке –\nПомози нам твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад учинисте једноме од ове моје најмање браће\, мени учинисте (Мат. 25\, 40)\, рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо\, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар\, и одмах ишао даље\, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ\, како поста тако милостив\, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи\, да ко даје сиромаху\, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда\, јер мишљах\, како то може бити\, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси\, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку\, прими хлеб\, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака\, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Асе и награду Божју (I Цар. 15)\, и то:\n1. како Аса чињаше што је право пред Господом и очисти земљу од идола;\n2. како му Бог дарова победу над Етиопљанима и благослови њега и народ његов сваким добром. \n\n\n\nБеседа\nо Господу васкрслом и живом\, који је васкрсење и живот\n\nЈа сам васкрсеније и живот. (Јов. 11\, 25) \nОве свете речи изрекао је Господ Исус Христос. Није их он само казао\, него и делом доказао. Васкрснувши кћер Јаирову\, и сина удовице Наинске\, и пријатеља Свога Лазара\, Он је доказао\, да је Он васкрсеније и живот и васкрситељ и животворац. Но васкрсењем самога себе из мртвих Он је то најбоље доказао. Јер бити жив и помоћи умрломе – о томе се бар да говорити; али бити мртав\, и сахрањен\, и лежати три дана у гробу\, и помоћи себи\, оживети себе – о томе се није дало ни говорити до Христова васкрсења. То је чудо над чудесима\, и доказ силе над сваком силом. То чудо извео је Господ наш. Ту силу показао је Господ наш. Истините су\, дакле\, речи Његове: ја сам васкрсење и живот\, истините\, и свете\, и утешне за све нас\, који гредимо неизбежној смрти телесној\, и који се надамо живети после гроба и видети жива Господа нашег у слави. \nНо није Господ наш само васкрситељ тела\, Он је васкрситељ и душе. За живота Свога на земљи Он је васкрсао само неколико људских тела и безброј душа. Да тиме покаже\, да је васкрсење душе много важније од васкрсења тела. Без мало све људске душе биле су мртве\, кад је Он сишао у свет\, и Он је безбројне васкрсао силом Својом и запојио животом Својим. И Јевреји и незнабошци били су душом мртви\, и Он је оживео и једне и друге. Оставимо\, браћо\, и ми бригу о васкрсењу наших тела\, и потрудимо се\, док још имамо рока\, око васкрсења душa наших. Јер ако душе наше не васкрсну и не оживе Христом још овде на земљи\, не очекујмо никакву радост од васкрсења наших мртвих телеса у дан судни\, у Дан Гнева. Јер ће тада тела мртвих душа устати не у живот него у вечну муку. \nО Господе Исусе\, васкрсење наше и животе наш једини\, помози нам силом Твојом и милошћу Твојом\, да васкрснемо и оживимо Тобом\, на спасење и живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-evmenije-gortinski-sveta-mucenica-ariadna/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evmenije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261002
DTEND;VALUE=DATE:20261003
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071333Z
LAST-MODIFIED:20260207T192215Z
UID:8195-1790899200-1790985599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Трофим\, Саватије и Доримедонт
DESCRIPTION:Пролог за 19. септембар\n2. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Трофим\, Саватије и Доримедонт\n\nУ време цара Прова\, у III столећу\, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик\, дођоше у Антиохију два хришћанина\, Трофим и Саватије\, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше\, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику\, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању\, узе их Атик на суд\, па кад се не одрекоше Христа\, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију\, још љућем мучитељу хришћана\, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина\, он одговори: „чин и достојанство моје\, и домовина\, и слава\, и богатство јесте Христос Син Божји\, вазда живи\, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем\, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке\, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт\, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ\, стаде мучити обојицу подједнако\, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши\, да би га растргала\, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди\, на послетку\, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима. \n\n\n\nСвети мученик Зосим пустињак\n\nНеки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека\, окружена зверовима\, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је\, старац одговори\, да му је име Зосим\, да је хришћанин\, и да одавно живи са зверовима\, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана\, који и сам беше љути мучитељ хришћана\, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет\, где га нарочито хтеде мучити\, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат\, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди\, да дође један звер\, па да и ми сви верујемо!“ Св. мученик се помоли Богу\, и заиста појави се огроман лав\, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен\, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима\, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога. \n\n\n\nСвети Теодор\, кнез Јарославски\n\nПраведан и милостив\, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год. \n\n\n\n\nУ пустињу суху\, од људи далеко\,\nСвети Зосим беше зарана утек’о\,\nДа се у самоћи разговара с Богом\,\nИ проводи живот у труду премногом\,\nУ молитви\, посту\, у ноћноме бдењу\,\nИ у спасоносном богоудубљењу.\nКо ангел у бдењу\, као див у вери\,\nНезлобност његову осетише звери.\nМрзитељи људи заволеше свеца\,\nПослушна му беху као оцу деца.\nА милосан светац милошћу их кроти\,\nЗвер се одазива добротом доброти\,\nИ доброту памти\, и злом је не враћа\,\nДобротвору своме захвалношћу плаћа.\nПрогоњен од људи\, зверовима мио\,\nМеђ зверове Зосим беше с’ уселио\,\nНо зверови – људи открише му село\,\nМукама му љутим уморише тело.\nСад се Зосим свети на небу радује.\nСа свецима многим у Рају ликује.\nИ моли се за нас да брод пребродимо\nИ у Рају са њим да се веселимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИ мртви осећају и знају добра дела\, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва\, потпуно нага. Он се сажали\, скиде своју кошуљу\, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном\, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара\, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше\, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати\, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек\, и упита га: „што плачеш?“ Када му Магистријан објасни\, онда непознати човек истрља руком болесну ногу\, и нога постаде здрава. „Ради Бога\, реци ми\, ко си ти?“ упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види\, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај\, кога си ти видео нага мртва\, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог\, да те исцелим. Благодари Богу!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грех цара Асе и казну Божју (II Днев. 16)\, и то:\n1. како Аса\, уплашен од суседног цара\, узе из храма Божјега злато\, да њиме купи савезника у цару Сирском;\n2. како га цар Сирски узевши злато изневери;\n3. како Бог попусти тешку болест на Асу. \n\n\n\nБеседа\nо тузи Христовој\n\nСад је душа моја жалосна; и шта да\nкажем? Оче\, сачувај ме од овога часа;\nали зато дођох на час овај. (Јов. 12\, 27) \nУ овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа\, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле\, све ће ово проћи\, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света\, и само онај\, или оно\, што се припије чврсто уз тај камен\, моћи ће суделовати у том непролазном свету\, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали\, и данас ударају\, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда\, да отварају очи безбожницима\, и доказују Божанство Христово\, толико им је требало труда\, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред\, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост\, да није био прави човек\, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче\, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја\, која се грози смрти (јер о смрти је реч)\, али не грешна него безгрешна природа човечја\, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли\, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени\, њоме спасени. Нека се нико\, дакле\, не зауставља једино на науци Христовој\, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту\, која је принета за грехове наше\, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње. \nО Господе Исусе\, пострадавши нас ради и нашега спасења ради\, помилуј нас још једанпут\, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-trofim-savatije-i-dorimedont/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261003
DTEND;VALUE=DATE:20261004
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071536Z
LAST-MODIFIED:20260207T192227Z
UID:8198-1790985600-1791071999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Јевстатије
DESCRIPTION:Пролог за 20. септембар\n3. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Евстатије Плакида\n\nВелики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив\, сличан капетану Корнилију\, кога крсти апостол Петар (Дела Ап. 10). Ходећи једном у лов\, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена\, и дође глас Господњи Плакиди\, који овога упућиваше\, да иде свештенику хришћанском и крсти се. Плакида се крсти са својом женом и два сина. На крштењу он доби име Евстатије\, његова жена – Теопистија (Боговерна)\, а њихови синови – Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место\, где се преко јелена јавило откровење\, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово\, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером\, да се повуче међу прост народ\, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Приспевши у Египат одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену\, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе\, а децу му спасоше чобани од зверова. Евстатије се настани у неком селу Египатском Вадисис и ту као најамник селски проживи 15 година. После тога нападоше варвари на римско царство и цар Трајан жаљаше\, што му нема храброга војводе Плакиде који је где год је ратовао победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По божјем Промислу ти официри\, негдашњи другови Евстатијеви дођу у оно село Вадисис\, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим\, цар Трајан беше умро и цар Адријан беше на престолу. Када Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима\, Евстатије му рече\, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа\, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и кесару кесарево и Богу Божје\, и пресели се у вечно царство Христа Бога нашега. \n\n\n\nСвети Михаил кнез и Теодор бољарин\n\nКнез Черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Бати-а цара. Па како не хтеше\, по обичају татарском\, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару\, бише посечени 1244. год. Мошти њихове\, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа\, почивају у Архангелском храму у Москви. \n\n\n\nПреподобни мученик Иларион\n\nМонах Светогорски\, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септ. 1804. г. Мошти његове чудотворне почивају у цркви св. Преображења на острву Проту. \n\n\n\n\nЕвстатије\, чудо од војвода\,\nЖивот даде за живог Господа.\nВласт и славу и почаст цареву\nСве одбаци као празну плеву\,\nРад Исуса\, цара бесмртнога\,\nРади правог живота вечнога\nГлас Исусов кад се њему јави\nИспуни га пламеном љубави\nПрема Христу Богу преславноме\,\nПреславноме\, човекољубноме.\nТај глас оста дубоко у души\,\nНе може га земља да угуши;\nИ крст сјајан што војвода виде\,\nИз душе му никад не изиде\,\nКрст му даде чудно бестрашије.\nКрст га спасе од силе вражије\,\nСа супругом\, верном као стеном\,\nИ са дјецом јуначком и чедном\,\nЕвстатије тело огњу даде\,\nА дух блажен Господу предаде.\nЕвстатије\, славни мучениче\,\nНепобедни Исусов војниче\,\nЦркву Божју помози\, утврди\,\nДа је демон злобом не нагрди\,\nНек се црква к’о звезда заблиста\nИ прослави своје Сунце – Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСамоубиство је смртни грех и пркос Духу Светоме\, који живот даје. Самоубиство је утолико страшнији грех од убиства\, што грех убиства човек може још и покајати\, док за грех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље\, у којима би малодушни извршили самоубиство\, а у којима су се свети Божји људи показали јунаци. Св. Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали реке беше оставио једнога сина\, док је другога пренео на другу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине реке он погледа на једну обалу и виде\, како лав ухвати једнога сина његовог и однесе; погледа на другу обалу и виде\, како вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије\, испуњен тугом\, не изврши самоубиство него с надом на Бога проживе 15 година као најамник. И дочека овај стрпљиви човек да види опет своја два сина. Тако Бог награди веру његову и трпљење. – Св. Иларион као младић би приморан да се потурчи. Но савест га поче љуто мучити\, и он не имаше нигде мира. Поврати се у веру хришћанску\, покалуђери се\, предаде тело своје великом посту и сваком тешком подвигу. Но мир душевни не поврати му се. Малодушан и маловеран би извршио самоубиство. Но Иларион изабра несравњено бољи пут. Оде у Цариград са својим духовним оцем\, Висарионом\, и не само јавно исповеди веру Христову у султановом двору него посаветова и Баш-агу\, да иде у Русију и крсти се. После поруга и мучења овај храбри младић би посечен. И Бог га прослави и на небу и на земљи. Његове свете мошти и до дана данашњега чудодејствују. А где је слава самоубица? где мошти њихове? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Јосафата и награду Божју (II Днев. 17)\, и то:\n1. како Јосафат ревноваше за истинитога Бога\, и како истреби идоле по земљи својој:\n2. како му Бог даде богатство и славу и мир\, и победу над непријатељима. \n\n\n\nБеседа\nо једном Путу\, Истини и Животу\n\nЈа сам пут и истина и живот:\nнико неће доћи к Оцу до кроза ме. (Јов. 14\, 6) \nОве речи\, браћо\, нису само речене. него и крвљу заливене\, васкрсењем потврђене\, Духом Светим у срца верних усађене\, и црквом кроз векове и векове доказане и – доказане. Од свију блага на свету људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли и истину\, иако нема живота без истине. Врховно је благо\, дакле\, живот\, а истина је темељ живота. Ко љуби живот\, мора љубити и истину. Но где је пут ка истини? Ја сам пут\, вели Господ. Он не вели: и ја сам пут\, да не би неко помислио\, као да има и неки други пут ка истини изван Господа Исуса. Но Он није само пут него и истина и живот\, да нико не помисли као да има и нека друга истина и неки други живот изван Господа Исуса. Он се зато родио као човек\, да људима пут покаже; зато се и распео\, да крвљу Својом обележи пут. Нико неће доћи к Оцу до кроза ме. Ово треба да разумеју они који се заваравају помишљу\, да могу познати Бога и задобити Царство Божје и мимо Господа Исуса Христа. Ту лажну наду\, ту очајну самообману\, Господ им је сасвим пресекао горњим речима. И апостол\, који је те речи чуо и записао у Јеванђељу\, исказује их у посланици својој још и овако: који се год одриче сина ни оца нема (I Јов. 2\, 23). \nО Господе Исусе\, благословени и изворе благослова\, ваистину Ти си нам једини пут\, једино видело\, једина истина\, једини живот и животодавац. Тебе признајемо пред људима и ангелима као једног Бога и Спаса нашега. Помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-jevstatije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evstatije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261004
DTEND;VALUE=DATE:20261005
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071645Z
LAST-MODIFIED:20260207T192242Z
UID:8201-1791072000-1791158399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Кодрат
DESCRIPTION:Пролог за 21. септембар\n4. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Кодрат\n\nЈедан од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини\, и био епископ најпре у Атини после св. Публија\, а по том у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8\, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво\, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика\, осветли таму\, низложи скверне жртве\, скруши идоле\, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога\, и најпре га тукоше камењем\, као негда Јевреји св. Стефана\, а по том га вргоше у тамницу\, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара\, да је овај наредио\, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији\, где је и пострадао. \n\n\n\nСвештеномученик Ипатије\, епископ Ефески и Андреј презвитер\n\nДва друга из детињства\, родом из Ликије. Када порастоше\, обојица се сведушно предаше Богу на службу\, и то Ипатије као строги монах и подвижник а Андреј као клирик у народу и проповедник слова Божјег. Због великих добродетељи Ипатије би постављен за епископа у Ефесу\, а Андреј за презвитера. Обојица пострадаше у време иконоборног цара Лава Исаврјанина. После грозних мука за свето Православље бише обезглављени 730. год. И обојица пређоше из овог пролазног живота у живот вечни. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nПразнује се 28. октобра; а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. год. \n\n\n\nСабор светитеља Кијево-Печерских\n\nБлагословено дело подвижништва\, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније\, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи\, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде\, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ. \n\n\n\n\nСвети Кодрат\, к’о звезда јутарња\,\nПросу светлост светог Јеванђеља\,\nПросу луче по тминама густим\,\nИ благодат по срцима пустим.\nЉудског ума Кодрат разби смутње\,\nЉудског срца он обасја слутње\,\nОбасја их Христовом светлошћу.\nСвет просвети Христовом мудрошћу.\nК Вишњем Богу неверне подими\,\nИ за Христа љуте ране прими\,\nГонитељу Крста Адријану\nКодрат писа чудесну Одбрану\nС речитошћу јелинске вештине\nИ с простотом хришћанске истине.\nУспе Кодрат цара убедити\,\nСвету цркву од зла заштитити.\nО Кодрате\, Христов учениче\,\nСвете Цркве умни заштитниче\,\nБожји слуго\, и речју и делом\,\nСад си венчан славом неувелом;\nСви хришћани топло ти се моле:\nПомози нам\, свети апостоле!\nПомози нам бедам’ одолети\,\nИ за Христа страдања поднети! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко смо само с тврдом решеношћу почели да живимо по закону Божјем\, не треба да се бојимо никаквих насиља неразумних људи\, јер ономе ко је истински почео живети по закону Божјем све што се дешава од људи\, дешава се на његову корист а на славу Божју. Нарочито се не треба бојати принудног преселења из места\, које смо заволели\, у место\, које не маримо. Место празног страха и плиткоумог вајкања боље испитујмо намере Божје с нама. Шта је Јосифу нашкодила злоба браће његове? Није ли његов безвољни одлазак у Мисир њега прославио\, браћу спасао од глади\, и створио услове за сва чудесна дела Божја кроз Мојсеја у Мисиру и у пустињи? Незнабошци и јеретици прогонили су често православне хришћане у варварске пределе. Шта су тиме постигли? Јесу ли уништили Православље? Не\, него су га утврдили још јаче у душама прогоњених и распрострли међу варварске народе. Злобни јеретик Луције прогна из Мисира оба славна Макарија са неколицином пустињака Тавенских на неко варварско острво\, где сви житељи беху идолопоклоници. Но ови свети мужеви својим поукама и примером живота ускоро успеше да цело острво покрсте. То острво после се прозвало Острво Покајања. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно Божје спасење Јерусалима због правде Јосафатове (II Днев. 20)\, и то:\n1. како мноштво Моаваца и Амонаца пођоше на Јерусалим;\n2. како се цар Јосафат помоли Богу\, и објави му се кроз пророка: ово није ваш рат него Божји;\n3. како се Моавци и Амонци међу собом искрвише и сви до једног изгибоше. \n\n\n\nБеседа\nо божанству Сина и битијној једнакости с Оцем\n\nКоји видје мене\, видје оца. (Јов. 14\, 9) \nГосподе\, покажи нам оца\, и биће нам доста\, рече Филип. На ове речи одговори му Господ Исус: толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао\, Филипе? Који видје мене\, видје оца. Тако одговори Господ своме ученику. Филип је желео\, да види Бога телесним очима. Три године гледао је он Христа\, и није Га познао као Бога. Зашто? Зато што је у то време\, пре силаска Духа Светога\, Филип гледао телом у тело\, тј. телесним очима гледао је и видео је Господа Христа као човека. Он још није био видео Божанство у Сину Божјем ваплоћеном\, а тражи да види Бога Оца! Који видје мене\, видје оца. Тиме Господ неће да каже\, да је Он Бог Отац; не\, него да су Он и Отац једног бића. У колико се Бог у опште могао показати људима\, Он се показао кроз Бога Сина\, који се јавио људима као човек. Бог Отац није се ваплотио; Бог Дух Свети није се ваплотио; само се Бог Син ваплотио. Како\, дакле да покаже Он Оца Свога телесним очима смртнога човека? Зато се управо и ваплотио Син\, да Собом објави људима и Себе\, и Оца и Духа Светога\, јединосушно Божанство\, троично по ипостаси. Који видје мене видје оца. Господ овде мисли на божанску природу своју. У томе је Он потпуно једнак и једнобитан са Оцем. И да је Филип могао у то време видети божанску природу Христову\, он не би ни ставио онај захтев: покажи нам оца. Наравно\, он није ни могао видети божанску природу\, која је духовна и невидљива\, али је могао видети\, и то јасно видети велика дела Христова као пројаву Његове божанске природе. И данас\, браћо неки људи говоре: покажите нам Бога\, па ћемо веровати! Реците им: ево ми вам показујемо Господа Христа\, верујте! Деветнаест векова сам с вама\, људи\, па зар Ме још нисте познали? Деветнаест векова\, испуњених славом Његовом\, чудесима\, силом\, благодаћу\, милошћу\, светитељима\, мученицима! И још малоумни питају: где је Бог? \nО Христе Господе\, Боже наш\, отвори очи духовне онима који још не виде да виде величанство славе Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-kodrat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kodrat-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261005
DTEND;VALUE=DATE:20261006
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071805Z
LAST-MODIFIED:20260207T192326Z
UID:8204-1791158400-1791244799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Фока; свети пророк Јона
DESCRIPTION:Пролог за 22. септембар\n5. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Фока\, епископ Синопски\n\nОд младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења\, у граду Синопу\, на обали Црнога Мора\, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери\, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа\, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се\, и треба да је испијеш!“ Из те визије сазнаде угодник Божји\, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се\, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање\, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави\, па после тамновања баци га у кључалу воду\, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана. \n\n\n\nСвети пророк Јона\n\nЖивео на преко 800 година пре Христа. У његовом животопису вели се\, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској\, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита св. Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу\, а његово спасење из утробе кита – васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне. \n\n\n\nСвети мученик Фока Баштован\n\nЗемљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црнога Мора имао Фока башту\, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез мучитељ хришћана и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно\, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту\, а на његовим чудотворним моштима ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују\, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. год. \n\n\n\nПреподобни Козма Зографски\n\nПореклом од племићске фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити\, побегне у Св. Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу ман. Зографа. У више махова јавила му се св. Богородица. Највећи Зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија\, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима\, постоји и данас северозападно од манастира Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости\, 22. сеп. 1323. год. и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Петар Милостиви\n\nУгодник Божји из VI века. \n\n\n\nСвети Јона презвитер\n\nОтац св. Теофана\, писца канона и св. Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у ман. Св. Саве Освештаног у IX столећу. \n\n\n\n\nНинива\, Нинива\, сва од греха јечи\,\nПа Бог шаље Јону\, да Ниниву лечи.\nНеће Јона\, неће\, но од Бога бега!\nО куда ћеш\, Јона\, утећ’ од Вишњега?\nСпава Јона\, спава\, а бура се диже\,\nБог лагано ходи\, ал’ у време стиже.\nУ таласе бачен\, прогутан од кита\n– Од кога сам бег’о? Јона себе пита.\nБег’о сам од ког се утећи не може!\nБог накара Јону\, па опет избави\nИ Промислом Својим за навек прослави.\nНа Ниниву Јона не хте ли да вичеш?\nКазном ћеш бесмртног Христа да проричеш.\nРечима ли не хте? Тада мораш делом\nДа проричеш Христа – смрт и васкрс телом!\nДело твоје\, Јона\, никад не увену\,\nИ Христос те Господ људима спомену;\nКроз тебе се откри милост Бога жива\,\nЊоме ти се спасе\, и спасе Нинива.\nКроз тебе се откри сила покајања\,\nСила покајања и Божјег праштања.\nТи зажали тикву\, Бог зажали људе\,\nО покај нас\, Боже\, и спаси осуде! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек јасно осети милост Божју према себи\, тргне се као иза тупог и нечувственог сна\, и застиди се своје дуговремене слепоће према непрекидној милосрдности Божјој. У време цара Јустинијана главни царски скупљач пореза за Африку беше неки Петар\, човек врло богат но врло тврд и немилостив. Једном се просјаци међу собом вајкаху\, како ниједан од њих никад не доби милостињу од Петра. Тада се опклади један од просјака\, да ће он успети да испроси неку милостињу од Петра. И оде\, и дотле неуклоно мољаше тврдицу за милостињу\, док га овај у јарости не удари једним хлебом\, пошто немаше ништа друго при руци. Радостан он узе хлеб и побеже. Одмах за тим разболе се Петар изненадно и тешко\, и имаде овакву визију: виде себе истјазавана од демона у другом свету. На једну страну теразија демони трпаху грехе Петрове\, тако да та страна сасвим претеже; док на другој страни стајаху ангели\, жалосни што немају ниједног доброг дела у животу Петровом\, да ставе на другу\, празну страну теразија. Један од ангела рече: ваистину немамо шта да ставимо осим једнога хлеба\, којим је прекјуче ударио неког просјака. Тада брзо ставише ангели један хлеб на празну страну теразија\, и тај један хлеб претеже другу страну теразија са свима гресима Петровим. – Када се визија сврши\, рече Петар сам себи: заиста\, ово није привиђење него жива истина\, јер видех све грехе своје од младости своје. Па кад ми толико поможе један хлеб\, којим се баци за просјаком\, колико ли тек могу помоћи многа дела милостиње\, учињене од срца и са кротошћу? И од тада Петар се обрати у најмилостивијег човека у своме граду. Све своје имање раздаде сиромасима; па кад сврши са имањем\, он и самога себе продаде у ропство за 30 златника\, те и ову цену самога себе раздаде бедним као милостињу у име Христово. Зато би прозван Петар Милостиви. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам гнев Божји на цара Јосафата (II Днев. 18-20)\, и то:\n1. како се Јосафат здружи са богоодступним царем Ахавом\, и за мало не погибе;\n2. како се опет он здружи са царем Охозијом који чињаше безакоња\, и како имаде велику штету;\n3. како Бог не жели\, да се верни везују с невернима. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Утешитељу\n\nИ ја ћу умолити оца\, и даће вам другога\nутјешитеља да буде с вама вавијек. (Јов. 14\, 16) \nТамо где постоји љубав\, браћо\, не постоји заповест\, него молба замењује заповест. Код оних који се љубе молба има већу силу него заповест код оних који се не љубе. Света Тројица представља врховно царство и величанство љубави. Исаија именује Свету Тројицу велики савјет (Ис. 9\, 6)\, а ваплоћеног Сина Божјег великога савјета ангелом\, тј. послаником. Како се слаже савет са јединством Божјим? И ти си један\, па ипак се саветујеш сам са собом. Твој ум пита твоју вољу: можеш ли? и пита срце: хоћеш ли? А воља и срце: питају твој ум: умеш ли? Па и поред тога унутрашњег саветовања у теби самоме\, ти си један\, један човек\, једна личност. Наравно\, ово је само бледа слика и сен Свете Тројице и њенога савршенога савета. Јер је у Св. Тројици потпуна равномерност и хармонија ипостаси. Оно што хоће Отац\, одмах хоће и Син и Дух Свети. И даће вам другога утјешитеља. Видите\, како је Син Божји сигуран\, да оно што Он буде умолио и посаветовао\, биће одмах усвојено у Великом Савету божанском. И Отац ће се сагласити да пошаље\, и Дух ће се сагласити да иде. Син Божји не каже: ја ћу умолити Оца да вам да\, и верујем\, да ће Он дати; не\, него: ја ћу умолити\, и даће вам. Он зна унапред\, да ће Отац дати оно што Он буде искао; Он то зна\, ако се може тако рећи\, из вечнога искуства Свога. Јер кроз сву вечност хармонија влада међу Оцем и Сином и Духом Светим. Даће вам другога утјешитеља. Овим речима открива се потпуно равенство Сина и Духа Светога. Отац ће вам послати другога утјешитеља\, равносилног са Мном\, једнобитног са Мном\, равночесног са Мном. Он ће моћи потпуно заменити Мене на свој начин\, сходно Својој дивној ипостаси\, која је једино различна од ипостаси Сина. \nО браћо моја\, видите ли\, како цела Света Тројица узима учешћа у нашем спасењу? Видите ли ви\, чији смо ми? Видите ли\, какво се достојанство нама смртнима и грешнима даје? \nО пресвета и преславна Тројице\, Боже наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-foka-sveti-prorok-jona/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-foka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261006
DTEND;VALUE=DATE:20261007
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T071930Z
LAST-MODIFIED:20260207T192336Z
UID:8207-1791244800-1791331199@stsavanyc.org
SUMMARY:Зачеће светог Јована Претече и Крститеља
DESCRIPTION:Пролог за 23. септембар\n6. октобар по новом календару \n\n\n\nЗачеће светог Јована Крститеља\n\nОвога дана прославља се милост\, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована\, старцу Захарији и старици Јелисавети\, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере\, на име\, да он буде пророк и Претеча Христу Господу\, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре\, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене\, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних\, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна\, нека не пита о томе ни људе\, јер људи то не знају\, ни природне законе\, јер то је изнад природних закона\, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога\, који је из ништа створио сав свет\, и који за стварање првога човека\, Адама\, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу\, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе\, у које оковани ми би\, без нарочитих чудеса Божјих\, пали у очајање и Богозаборав. \n\n\n\nСвета мученица Ираида\n\nНегде је називају Раис\, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана\, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора\, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима\, ђаконима\, иноцима\, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде\, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља\, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара\, уђе у лађу и исповеди\, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу\, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века. \n\n\n\nСвети новомученик Никола Пантопол\n\nКао младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу\, то и он би прозван Сваштар\, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи\, и мучења што се не хте потурчити\, био посечен\, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори. \n\n\n\nСвети новомученик Јован\n\nРодом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима\, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ.“ \n\n\n\n\nИраида\, чедна дева\,\nпође на воду\nНе врати се мајци више –\nоде Господу.\nДраговољно Ираида\nмуке потражи\,\nЈер јој Христос Господ беше\nод мајке дражи.\nПуна лађа мученика\nтек да се крене\,\nИраида хитро рече:\n„примте и мене!“\nХристова сам раба и ја\nХристос ми је све\,\nИ ја желим струна бити\nЊегове песме\,\nПесме муке и страдања\nради истине\,\nО примите Ираиду\nнека погине.\nПа погибе Ираида\nза Бога свога\,\nИ живота наследница\nпоста вечнога.\nМолитвама сада својим\nи нас спасава\,\nИраиди светој хвала\nа Богу слава! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКо сиромаху дели\, Христу даје. То је смисао јеванђелске науке\, која се у искуству светитеља потврдила. Петар Милостиви кад се покајао почео је делити милостињу сиромасима\, где год му се указала прилика. Једном га срете неки бродоломник\, који једва спасе своје наго тело при бродолому\, срете га и запроси неку одећу. Петар свуче са себе своју скупоцену доламу и обуче нагога. Но после кратког времена Петар виде своју доламу у дућану неког трговца\, који је беше изложио на продају. Ожалости се Петар веома\, што онај бродоломник продаде његову доламу место да је сам употреби. „Нисам достојан\, говораше сам себи Петар\, не прима Господ милостињу моју“. Но на сну му се јави Господ у виду човека благообразна\, сјајнијег од сунца\, са крстом на глави својој\, и са доламом Петровом на себи. „Зашто се жалостиш\, Петре?“ упита га Господ\, „Како да се не жалостим\, Господе мој\, кад видим да оно што ја убогим дајем продаје се на пазару?“ Тада га Господ упита: „познајеш ли ову одећу на мени?“ Петар одговори: „познајем\, Господе\, то је моја одећа којом оденух нагога“. Тада му опет Господ рече: „не жалости се\, дакле\, ти си дао сиромаху\, а ја сам је примио\, и похваљујем дело твоје“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грехе цара Јорама и казну Божју (II Днев. 21)\, и то:\n1. како Јорам поби сву браћу своју и обнови идолопоклонство по гајевима и брдима;\n2. како му непријатељи опљачкаше и поробише земљу;\n3. како он доби тешку болест у цревима\, и умре и нико не зажали за њим. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Светом\, који од Оца исходи\n\nА кад дође утјешитељ\, кога ћу вам послати\nод оца\, Дух истине\, који од оца исходи\,\nон ће свједочити за мене. (Јов. 15\, 26) \nНедокучне су дубине бића Божјега\, браћо. Но Бог нити се сакрио од нас сасвим нити нам је открио све. Колико немоћ наша може носити\, толико нам је откривено; колико год нам је потребно за спасење\, толико нам је откривено. О Духу Светом откривено нам је\, да Он од Оца исходи и Сином се шаље. Нека нико не тражи више\, да не би пао у заблуду. Чим од Оца исходи\, значи да је једног бића са Оцем; чим се Сином шаље\, да настави службу Сина\, значи да је раван Сину. Отац свједочи за мене\, рекао је Господ Исус најпре; а сад каже за Духа истине: он ће свједочити за мене. Оба су сведока једнака\, зато се Господ позива час на једног час на другог. И Онај који је сведочио и Онај који ће сведочити једнаки су у битности\, јер не би Господ оставио сведока за будућност мањег од сведока из прошлости. Овако ми говоримо по човечански и у односу к времену\, у ствари троје сведоче вечно на небу\, по речима Јеванђелиста: јер је троје што свједочи на небу: Отац\, Ријеч и свети Дух; и ово је троје једно. \nИма људи\, који тврде\, да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Ко им је то открио\, и кад? Ми знамо\, да Дух Свети од Оца исходи\, јер нам је то открио Син Божји\, Господ наш Исус Христос. Зато одбацујемо оне додатке нашој вери православној\, који се не слажу са речима самога Господа. Но да се усвоје речи Господа пречистог потребна је велика чистота срца. Зато се више трудимо да очистимо срце наше од страсти него ли да се љубопитно навозимо умом на бескрајне дубине бића Божјег са нечистим срцем\, јер ко је год тако чинио\, пао је у јерес и душу своју изгубио. \nО Господе Боже\, велики и моћни\, хвала Ти што си нам се јавио кроз Спаситеља нашег Исуса Христа\, те знамо да нисмо деца мрака него синови светлости. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/zacece-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261007
DTEND;VALUE=DATE:20261008
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251002T072043Z
LAST-MODIFIED:20260207T192346Z
UID:8210-1791331200-1791417599@stsavanyc.org
SUMMARY:Света првомученица Текла; преп. Симон\, св. Краљ Владислав и преп. Давид
DESCRIPTION:Пролог за 24. септембар\n7. октобар по новом календару \n\n\n\nСвета првомученица Текла равноапостолна\n\nРођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време\, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка\, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак\, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше\, опака мајка\, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ\, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом\, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом\, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку\, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове\, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти\, и каква је сила у теби\, да ти ништа не може нашкодити?“ Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пусти на слободу\, и она пође проповедати Јеванђеље\, и успе да обрати многе у веру истиниту\, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла\, по благослову апостола Павла\, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије\, те послаше неке младе људе\, да је оскверне\, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића\, и кад виде да ће је ухватити\, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном\, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“. \n\n\n\nСвети Стефан\, краљ српски првовенчани\n\nКрунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин\, мудар и мирољубив владалац\, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници. \n\n\n\n\nСвета Текла равноапостолна\,\nОд девицa првомученица\,\nТело беше духу покорила\,\nДух и тело Христу свемогућем\,\nЗато и њој све покорно беше:\nОгањ страшни\, и зверови љути\,\nИ демони\, и људски недузи –\nСве покорно вери и чистоти\,\nСве послушно светој невиности\,\nНевиности Христове невесте.\nНије л’ мајка благо превелико?\nШта је мајка – с Христом поређена?\nИ вереник од земље саздани\nПрашина је пред славом Христовом.\nИ богатство и земна красота –\nСан пролазни и ветар крилати.\nЈедна стена само вечно стоји\,\nВремена се ни буре не боји\,\nТо је женик Текле мученице\,\nТо је Христос\, Цар над царевима.\nСвета Текло\, Рајем обасјана\,\nПомоли се Христу Спаситељу\,\nИ нас грешне од греха да спасе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСваки је светитељ близу онога места где се у помоћ призива или где се празнује и прославља светиња његова. Они који су видовити виде их; они који нису видовити нека верују\, и видеће их у своје време. Св. Козма Зографски још као млад монах беше видовит. Једном о Благовештењу беше он дошао са још неким монасима у ман. Ватопед на славу. Па и за време службе у цркви као и за време обеда у трпезарији виде Козма једну жену царске красоте и величанства\, како самовласно све распоређује\, упућује\, а и сама услужује. И не само да је виде тренутно него је гледаше дуго времена како у цркви тако и трпезарији. Овим виђењем беше Козма смућен и запрепашћен\, јер му не беше ни мало право што виде жену у манастиру Светогорском. Када исприча својим самонасима из Зографа виђење своје негодујући на приступ жена у Свету Гору\, удивљени монаси му објаснише\, да је то Царица Свете Горе\, Пресвета Богородица. И смућено срце Козмино испуни се радошћу великом. – Толико је видовит био св. Козма\, да је доцније као старац и отшелник из своје пећине видео душу игумана Хилендарског како узлазећи к небу мучи се да прође кроз митарства\, истјазавана од демона. Посла Козма одмах некога да јави братији у Хилендар\, да се моле Богу за душу игумана њиховог умрлог. То беше одмах после јутрење\, тек што монаси са игуманом беху изашли из цркве. Чувши поруку Козмину\, монаси се подсмехнуше говорећи\, да њихов игуман тек што је отишао у своју келију да се спрема за литургију. Но кад уђоше у келију\, нађоше игумана свога мртва. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грех цара Охозије и казну Божју (II Днев. 22)\, и то:\n1. како Охозија чињаше што је зло пред Господом; и удружи се са грешним домом Ахавовим;\n2. како би погубљен Охозија са многим сродницима својим. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Светом Прославитељу\n\nОн (Дух) ће ме прославити\, јер ће од\nмојега узети и јавити вам. (Јов. 16. 14) \nДух Свети је равносилан Оцу и Сину\, и све што може Отац\, може и Син\, може и Дух Свети. И све што зна Отац\, зна и Син\, зна и Дух Свети. Но по бескрајној љубави једног према другом и по бескрајној мудрости у погледу домостројства спасења људског они се наизменично јављају људима\, с гледишта времена. Као што је Отац прославио Сина\, тако и Син Оца\, тако и Дух Свети Сина. Он ће ме прославити. Зар Син Себе није прославио? Јесте\, али не у онолико колико је могао него само у онолико колико су људи у то време могли примити и поднети. А временом Дух Свети ће открити још већу славу Сина Божјега\, када Он\, Свеблаги\, буде испунио верне благодатним даровима Својим. Он ће ме прославити. Ове речи говори Господ и за поуку нама\, браћо\, те да би и ми\, ако учинимо неко добро дело\, оставили да нас други прославља а не прослављали сами себе. Јер ће од мојега узети и јавити вам. Овим речима објављује Господ јединство Духа Божјег са Њим а не потчињеност Духа. Пре тога рекао је: упутиће вас на сваку истину. Па да ученици не би помислили\, да Дух зна више истина неголи Син\, и да је према томе Дух већи од Сина\, Он објављује\, да ће Дух од мојега узети и јавити вам. И Христос је могао упутити ученике на сваку истину\, али ученици у то време још нису били оспособљени\, да приме сваку истину. Зато ће их Дух Свети у своје време упутити на сваку истину. Но објављујући им сваку истину Дух неће ништа објављивати\, што Сину није познато\, или што је\, још мање\, супротно знању и вољи Сина. Зато и вели Господ: јер ће од мојега узети и јавити вам. \nО чудесно јединство Свете Тројице\, о тропламена сило\, светлости и љубави из једнога истога огња! О Тројице света и пресвета\, зажежи љубав божанску у срцима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prvomucenica-tekla-prep-simon-sv-kralj-vladislav-i-prep-david/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tekla.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261008
DTEND;VALUE=DATE:20261009
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121041Z
LAST-MODIFIED:20260207T192357Z
UID:8231-1791417600-1791503999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобна Ефросинија; свети Сергије Радоњешки
DESCRIPTION:Пролог за 25. септембар\n8. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Ефросинија\n\nКћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак млада Ефросинија\, да би се сакрила од оца\, свога\, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши 38 година тешког подвига посети Пафнутије тај манастир\, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком\, рече му Измарагд\, да не губи наду\, јер ће још у овом животу видети кћер своју\, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија\, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија\, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју\, Пафнутије и сам ступи у тај манастир\, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети. \n\n\n\nПреподобни Сергије Радонежски\n\nВелики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства\, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова\, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима. \n\n\n\nПреподобна Ефросинија Суздаљска\n\nКрштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница Суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак\, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ\, наједанпут умре кнез Мина\, њен вереник. Она се не врати родитељима него ступи у манастир\, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године. \n\n\n\n\nПример кротости и молитвености\nСергије свети\, од своје младости\nВозљуби Бога и Божју красоту\,\nУсади у се тихост и доброту;\nМолитвом сталном испуни пустињу\,\nПретвори шуму у Божју светињу\,\nСветска сујета њега не узмути.\nНикад ни на ког он се не наљути.\nСве тихо\, тихо\, и кротко са сваким\nСамо некротко са врагом опаким.\nСа врагом Божјим\, с оцем сваке лажи\,\nШто душе људске да прогута тражи.\nСергије храбри љуту борбу веде\nТрудно и силно до крајње победе.\nИ умре старац\, али светац оста\,\nНароду руском стуб огњени поста;\nБлагослов сваки он од Бога проси\nИ роду своме с небеса доноси.\nСергије свети\, не престај светлити\,\nВишњега Бога не престај молити\nЗа добро цркве\, за добро Русије\,\nУ славу Христа\, о свети Сергије! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра\, у души. Неки сељак дође из далека у манастир\, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана\, они му рекоше\, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи\, да му се монаси подсмевају\, и поново рече\, да би јаснији био\, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир\, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше\, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му\, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје\, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања\, и стиђаше се веома. Када кнез оде\, сељак брзо приђе к светитељу\, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј\, сине\, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа\, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду и грех цара Јоаса\, и награду и казну Божју (II Днев. 24)\, и то:\n1. како Јоас најпре слушаше првосвештеника Јодаја и чињаше све што је право пред Господом;\n2. како Бог благослови Јоаса дугом и мирном владавином;\n3. како се Јоас промени\, и уби праведнога сина Јодајева\, и друга зла почини;\n4. како малена Сирска војска победи Јоаса и опљачка земљу\, а Јоаса\, тешко болесног\, убише слуге у постељи. \n\n\n\nБеседа\nо заједничком богатству Оца и Сина\n\nСве што има отац моје је. (Јов. 16\, 15) \nОво је једна од последњих речи Христа Господа пред само страдање. Најкрупнија реч – јер објављује свету Божанство Христа Спаситеља\, а у вези са идућим речима: за то рекох да ће од мојега узети и јавити вам – објављује и равенство Духа Светога са Оцем и Сином. То што ће Дух узети од мојега не може бити ни другчије ни супротно ономе што је Очево\, јер све што има Отац моје је. Зашто Господ не каже: узеће моје него од мојега? Зато што Дух неће све донети људима\, него само нешто од свега\, колико људи могу примити\, и колико им је потребно. Један део Божјих дарова даје се вернима на земљи\, а један део пак даће им се у царству небеском. А овај небески део јесте оно што апостол видовити описује: што око не видје\, и ухо не чу\, и у срце човјеку не дође\, оно уготови Бог онима који га љубе. И све то\, и несравњено више\, спада у имање Христово. Његово имање није само овај свет\, него и онај и несравњено више и веће и драгоценије нешто од оба света. Његова је вечност\, Његова – бесмртност\, Његова – савршена моћ\, Његова – савршена мудрост\, Његова – савршена љубав\, Његова – савршена доброта и милост и правда и истина – и шта још има доброга што ум наш може поумити и језик исказати? – Његово је свако савршенство\, које превазилази све што људи могу и поумити. То све има Отац\, то све има Син\, то све има Дух Свети. Све што има Отац моје је. Овим речима неописани Богаташ\, недостиживи Царев Син\, објавио је ученицима Својим богатство Своје непрегледно и недомисливо у оној тамној ноћи\, када је босоног имао изаћи пред старешине Јеврејске\, да буде шибан и пљуван. \nО Господе Боже наш\, Тројице Пресвета и Пребогата\, помилуј нас грешне и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-efrosinija-sveti-sergije-radonjeski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sergije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261009
DTEND;VALUE=DATE:20261010
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121159Z
LAST-MODIFIED:20260207T192407Z
UID:8234-1791504000-1791590399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов
DESCRIPTION:Пролог за 26. септембар\n9. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Јован Богослов\, апостол и јеванђелист\n\nСин рибара Зеведеја и Саломије\, кћери Јосифа\, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске\, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа\, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров\, који му дадоше да испије\, нити кључало масло\, у које га вргоше\, цар се уплаши\, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима\, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве\, који даде слободу свима сужњима\, Јован се упути поново у Ефес\, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб\, не нађоше тела његовог\, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах\, мирисан и лековит. После дугог\, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога\, у мирну и бесмртну радост. \n\n\n\nПреподобни Нил Калабријски\n\nВелики подвижник међу Грцима у Калабрији\, оснивач неколиких манастира\, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је\, дакле\, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. год. Оставио многе ученике\, достојне себе\, међу којима се нарочито истакао св. Вартоломеј († 1044)\, писац неколиких канона. \n\n\n\n\nСвети Јован Јеванђелист\,\nСин рибара Зеведеја\,\nМлад бејаше кад га љубав\nИсусова силно згреја.\nНајвернији друг Господњи\nС чистом душом девојачком\,\nС душом чистом и љубавном\,\nВидовитом и јуначком.\nОн објави чудне тајне.\nСа вечности печат скиде\,\nУдес света од почетка\nПа до краја он провиде.\nОн је љубав проповед’о\,\nЉубављу је и ходио\,\nДо престола Вишњег Бога\nЉубављу се узвисио.\nЉубављу је он пораст’о\nК’о планина белоснежна –\nСин громова\, пророк страшни.\nМа да срца кротка\, нежна.\nО Јоване чудовидни\,\nО громовни светитељу:\nПринеси нам молбе мале\nСвоме другу\, Спаситељу!\nПриведи нас ближе к Њему.\nСилном Богу\, слатком Богу;\nПрси смо Му недостојни –\nНо бар близу\, близу – ногу! \n\n\n\nРасуђивање\n\nОнај ко обрати грешника с кривога пута његова спашће душу од смрти и покрити мноштво гријеха; тако пише апостол Јаков (5\, 20). Апостоли Христови нису само овако говорили\, него су и делом ово потврђивали. За св. Јована апостола прича св. Климент Александријски\, како у неком месту у Малој Азији беше крстио једног незнабожачког младића\, и поверио га бризи месног епископа\, а он отишао даље на проповед јеванђеља. У одсуству св. Јована онај се младић поквари и почне се опијати\, и красти\, а најзад ступи у неку разбојничку дружину\, која је из шуме нападала људе и харала. После извесног времена врати се св. Јован у то место\, и чу од епископа\, шта се догодило са оним младићем. Тада св. Јован\, не часећи часа\, потражи коња и спроводника и одјури ка оној шуми\, где се разбојничка дружина нахођаше. Тражећи по шуми светитељ нађе хајдуке и изађе пред старешину хајдучког. А онај младић чим га угледа и позна\, нададе се у бегство. Старац Јован појури за њим\, те и поред старости своје сустиже га. Видећи да је сустигнут младић паде пред ноге апостола\, и од стида не смеде му у очи погледати. Јован га загрли и поче љубити\, као пастир кад нађе изгубљену овцу. И поврати га Јован у град\, и утврди поново у вери и добродетељном животу. И угодивши Богу упокоји се младић тај у своје време. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам подељено срце цара Амасије према Богу\, и казну Божју (II Днев. 25)\, и то:\n1. како Амасија најпре чињаше што је право пред Господом\, и Бог му дарова победу над Едомцима;\n2. како донесе Едомске идоле у Јерусалим (који ни Едомцима не помогоше) и клањаше им се;\n3. како Бог пусти Израиљце да га победе\, а против њега диже се буна и убише га. \n\n\n\nБеседа\nо молитви надахнутој Љубављу\n\nОсвети их истином твојом;\nријеч је твоја истина. (Јов. 17\, 17) \nКада мајку на смрт поведу\, она се више брине о деци\, коју оставља иза себе\, него о себи. Таква је веза велике љубави. Још је већу љубав имао Господ Христос према ученицима Својим него ли мајка према деци својој. Полазећи на смрт Господ се моли Оцу Свом небесном за ученике Своје. Не моли се Он зато што не би Он могао све за њих учинити него да покаже јединство бића и љубави са Оцем Својим. Но зашто сад приписује истину Оцу\, кад је пре тога Духа назвао Духом истине\, рекавши ученицима: Дух истине упутиће вас на сваку истину? Да покаже равенство Оца и Духа Светога. Није ли Господ најпре за Себе рекао: Ја сам истина (Јов. 14\, 6)? Није ли по том Духа Светога утешитеља назвао Духом истине? А гле сада приписује истину Оцу: освети их истином твојом! Ко би у томе видео ма какву противречност\, тај не би схватио Бога као јединство и тројичност\, јединство по бићу а тројичност по ипостаси. Баш тиме што свакоме лицу божанске Тројице приписује истину као нешто битно и неразлучно Господ објављује равенство Оца и Сина и Духа Светога. Јер ако би једно лице божанске Тројице имало мање истине\, оно би било мање и по бићу од друга два лица. А с мањком истине скопчан је и мањак моћи и љубави и мудрости. Зато Господ и назива истином и Себе\, и Оца\, и Духа Светога\, да би људи знали и веровали у Њихову потпуну битну једнакост. Нека се\, дакле\, нико из верних не саблажњава учењем јеретичким о битној неједнакости лица Свете Тројице. Но свак нека се стара\, да избрише срце своје од греха као што се огледало брише од прашине\, и видеће онда истину велике догме равенства Оца\, и Сина и Духа Светога. \nО троједина Истино божанска\, просвети нас Собом\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov-2/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-bogoslov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261010
DTEND;VALUE=DATE:20261011
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121312Z
LAST-MODIFIED:20260207T192439Z
UID:8237-1791590400-1791676799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Калистрат
DESCRIPTION:Пролог за 27. септембар\n10. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Калистрат\n\nРодом из Картагене. Хришћанин од рођења\, јер му и отац и ђед беху хришћани. Један од Калистратових предака\, по имену Неокор\, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дома Неокор донесе својима веру Христову као драгоцени бисер. Тако по времену и св. Калистрат би рођен\, крштен и васпитан као хришћанин. Када беше у војсци\, у његовом пуку не беше ни једнога више хришћанина осим њега. Неко од његових другова видеше Калистрата светог како ноћу устаје и Богу се моли\, и пријавише га војводи Персентину као хришћанина. А Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио\, да ли је Калистрат заиста хришћанин\, војвода му нареди\, да принесе жртву идолима\, што Калистрат одмах отказа. Тада Калистрат би много бијен\, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га\, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова 49 војника повероваше у Христа Господа. И они бише бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници св. Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању\, а Господ показа велику силу на њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу\, те убише св. Калистрата и 49 његових другова. Пострадаше за истину 304. год. На њиховим моштима доцније подигнута црква. \n\n\n\nСвети апостоли: Марко\, Аристарх и Зинон\n\nОд Седамдесеторице. Св. Марко\, звани другчије и Јован. У кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабираху се св. апостоли на молитву (Дела Ап. 12\, 12). Проповедао Јеванђеље са апостолима Павлом и Варнавом (12\, 25). По том био епископ у граду Вивлосу. Св. Аристарх\, сапутник ап. Павла (Дела Ап. 16\, 29)\, био епископом у Апамеји Сиријској. Св. Зинон\, или Зина назван од ап. Павла закоником (Тит. 3\, 13)\, био епископом у Лиду Палестинском. Као звезде блистали у тами незнабоштва и многе обратили вери Христовој. А сада блистају као звезде у царству Христа свог љубљеног. \n\n\n\nСвета новомученица Акилина\n\nИз села Закливери у епархији Једренској; осамнаестогодишња девојка. Отац јој се потурчи\, па примораваше и ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. После многих мучења\, сва рањава и искрвављена\, издахну на крилу своје мајке\, и прими венац мучеништва 27. септ. 1764. год. \n\n\n\nПреподобни Саватије Соловецки\n\nСпомиње се са св. Зосимом 17. априла. Упокојио се у Господу 27. септ. 1435. год. \n\n\n\n\nБога моли свети Калистрате\,\nБога моли\, Богу благодари\nНа мукама за веру Христову\,\nМучитељ се Калистрату руга:\nСам верујеш у Христа распета!\nКад те пошљем из овога света\,\nНеће бити једног хришћанина\nУ овоме граду великоме. –\nБога моли свети Калистрате\,\nБога моли\, судији говори:\n– Ти ћеш скрушит моје грешно тело\nМојом крвљу земљу обагрити\,\nНа тој крви црква ће се дићи\,\nТвојим мачем циљ ћу мој достићи! –\nКа’ко рече свети Калистрате\,\nКако рече\, онако се стече:\nКрв његова као јасна труба\nСавест брзо у људи пробуди\,\nГрад се крсти\, црква се подиже\,\nИ мученик своме циљу стиже.\nСад на небу у небеској војсци\,\nВојник Христов свети Калистрате\nС друговима\, међу ангелима\,\nБога моли\, да и нас избави\nДа и кроз нас Господ се прослави! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСве наше богатство и слава и чест јесте као један оброк\, који се завршује смрћу. Од тога оброка нико не носи ни једну мрву у онај свет. Благо оном ко је схватио\, да је душа једина имовина његова\, која се ничим не прекраћује\, па ни смрћу. Такав мисли само о три чињенице: о смрти\, о души и о Богу Судији. „Постојано држи у памети предстојећи ти конац и суд\, и сачуваћеш душу своју од греха“\, учи св. Евагрије. Све наше телесне бриге у овом животу јесу бриге о оброку\, који се мора ускоро прекратити. „Свакодневно имајте смрт пред очима\, говори св. Исаија отшелник; брините непрестано о том\, каквим ћете се начином разлучити од тела\, каквим ћете начином моћи проћи кроз област власти таме\, које ће вас срести на ваздуху\, каквим ћете начином благополучно предстати Богу. Предготовите се за страшни дан одговарања на Суду Божјем\, као да га већ гледате“. Светом Саватију Соловецком дође једнога дана неки богат трговац Јован и донесе му многу милостињу. Саватије не прими ништа од свега\, него рече дародавцу да све то разда бедним људима. Ожалости се Јован\, веома\, а светитељ да би га утешио и све му учинио јасним\, рече му: „сине Јоване\, остани овде и одмори се до сутра\, па ћеш сутра видети благодат Божју“. Јован послуша. Сутрадан уђе Јован у келију Саватијеву и виде старца мртва\, и осети дивно благоухање у келији. Ко провиђа у конац свога живота\, тај не мисли о благу земаљском. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Озије и награду Божју (II Днев. 26)\, и то:\n1. како цар чињаше што је право пред Господом;\n2. како докле год тражаше Господа\, даваше му срећу Бог. \n\n\n\nБеседа\nо последњој молитви Христовој за верне\n\nДа сви једно буду као ти\, оче\,\nшто си у мени и ја у теби. (Јов. 17\, 21) \nМилост је Божја велика\, браћо; њу кад осети праведник плаче\, а кад је осети грешник – стиди се. По милости Божјој ми се чистимо\, светлимо\, спасавамо\, усиновљавамо\, сједињавамо са самим Богом. Но ово сједињење с Богом нека нико не разуме тако као да ми постајемо једнога бића с Богом и равни Богу. Никад ми нећемо бити једнога бића с Богом нити равни Богу у ономе смислу\, у коме су Отац\, Син и Дух Божји једнога бића и равни у бићу. Да сви једно буду\, говори Спаситељ Оцу Своме за ученике Своје\, као ти што си у мени и ја у теби мислећи на јединство љубави а не на јединство јестества. Из љубави проистиче узајамна послушност\, узајамна помоћ\, узајамна милост\, кротост\, смерност\, доброта\, добра воља\, пожртвовање. И кад Господ вели: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5\, 48)\, Он не мисли\, да људе изједначи с Богом него да им покаже врховни пример савршенства у сваком добру. Јер многи учитељи људски истицали су и истичу пример савршенства у нечем и неком другом а не у Богу; чак су често учили људе злу и истицали им зло и примере зла као савршенство. Зато Господ и учи људе\, да узму Оца небеског као пример сваког савршенства\, и да се труде и устреме ка томе савршенству истинитом а не неком другом. По благодати Божјој ми се усиновљавамо\, и бивамо сви једно у Христу Исусу (Гал. 3\, 28). Но не бивамо богови; не бивамо равни са ипостасима Свете Тројице. Не заборавите\, да је речено у Писму: и небо је нечисто пред Њим (Јов. 15\, 15?)\, тј. величанствене силе небеске\, а камо ли човек. Но по благодати Божјој а због страдања Господа Исуса верни се узвишују у јединство с Богом по љубави и духу. Потрудимо се за то\, да творимо вољу Божју\, да би се у истини узвисили на такву величанствену висину. \nО Господе Исусе\, Боже наш\, Боже сваке милости и доброте\, подржи нас до краја у милости Твојој\, и не разгневи се на нас\, но опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-kalistrat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kalistrat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261011
DTEND;VALUE=DATE:20261012
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121427Z
LAST-MODIFIED:20260207T192452Z
UID:8240-1791676800-1791763199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Харитон Исповедник (Михољске задушнице)
DESCRIPTION:Пролог за 28. септембар\n11. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Харитон исповедник\n\nУгледан и благочестив грађанин града Иконије. Запојен духом своје земљакиње св. Текле Харитон јавно исповедаше име Христово. Када поче љуто гоњење хришћана у време цара Аврелијана\, Харитон одмах би изведен на суд пред хегемона. Рече му судија\, да се поклони боговима (тј. идолима)\, на што му Харитон одговори: „сви ваши богови су бесови\, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи“. И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога\, Творца свега\, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон\, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери\, да му цело тело беше покривено ранама\, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове\, која злотвора постиже у то време\, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници\, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску\, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону\, где опет временом би основана друга обитељ\, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ\, Сукијску\, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког. \n\n\n\nСвети пророк Варух\n\nУченик и верни пријатељ великога пророка Јеремије. Прорицао повратак Јудеја из ропства Вавилонског\, пропаст Вавилона и долазак Сина Божјег на земљу. Држи се\, да је и он убијен био од Јевреја у Мисиру као и пророк Јеремија\, у VII столећу пре Христа. \n\n\n\nСвети мученик Марко пастир\n\nУ време Диоклецијана неки Магн\, хегемон Антиохијски\, пође у лов с војницима. Гонећи некаквог звера видеше војници\, како звер прибеже Марку пастиру\, који чуваше ту стадо своје. И стаде се звер умиљавати око Божјег човека Марка. Видећи то 30 војника и поучени од св. Марка повероваше у Христа\, и одмах бише посечени. Хегемон веза Марка\, доведе у град\, и позва три брата ковача: Александра\, Алфеја и Зосима\, и поручи им\, да направе мучитељске справе за мучење Марка. Но они сва тројица разговоривши се са св. Марком примише веру Христову\, и отказаше поруџбину хегемонову. Хегемон их осуди на смрт\, и нареди\, те им се нали у уста растопљено олово. А светоме Марку по том би одсечена глава\, и положена у храм Артемидин\, од чега се тај храм Божјом силом сруши. \n\n\n\nСвети мученик Вацлав краљ Чешки\n\nУнук св. Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима\, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио\, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњим свети Вацлав је куповао незнабожачку децу\, која су продавана као робље\, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео Јованово Јеванђеље на чешки језик. Пренео мошти св. Вита и св. Лудмиле\, бабе своје\, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935. год. Мошти му почивају у Прагу. \n\n\n\n\nОд зле мајке добар плод се роди\,\nСвети Вацлав\, што Богу угоди\,\nЗла му мајка само тело даде\,\nБаба – светлост и вере и наде;\nСлавна баба\, побожна Лудмила\,\nВацлаву је душу одгајила.\nКо крин бели Вацлав узрастао\,\nУ чистоту сав се обукао.\nКраљ краљује\, народ се радује\,\nНарод с краљем Бога почитује.\nНо враг људи нит спава нит дрема\,\nГрешне замке свакој души спрема\,\nБолеслава диже на Вацлава\n– Што ће брате\, теби моја глава? –\nВацлав рече\, но брат га посече!\nАл’ од Бога злотвор не утече.\nОде душа Вацлава светога\nПред вишњега Бога праведнога\,\nПред Онога кога вазда воли;\nСа Лудмилом сад се Вацлав моли\nЗа свој народ\, да се вером крепи –\nВацлав свети\, к’о ангел прелепи! \n\n\n\nРасуђивање\n\nРуководећи домостројство овога света а нарочито цркве Своје свете Бог често чини изненадне потезе и мења злу судбу Својих слугу на добро. У животу св. Харитона то се показало више пута. После љутих мука Харитон беше бачен у тамницу и обречен на сигурну смрт. Но изненадно погибе цар Аврелијан\, и под новим царем хришћански сужњи беху пуштени у слободу. Тако Харитон избеже смрт. Када пак путоваше за Јерусалим\, ухватише га разбојници и одведоше у своју пећину; ту га оставише\, а они одоше у пљачку\, с тим да кад се врате уморе Харитона смрћу. У тој пећини беше неки суд с вином\, у који се увуче змија отровна\, напи се вина и избљува га\, са једом\, поново у суд. Када се вратише разбојници\, они ожеднели од пута и жеге\, напише се вина и један по један попадаше мртви. И тако и тога пута изненадним догађајем избави се св. Харитон од смрти. Наваљиваше Господ беде на слугу Свога\, да би га бедама\, као злато огњем\, прекалио и очистио и за Себе више везао\, а избављаше га од смрти зато што требаше Харитон да установљењем неколиких манастира и својим личним подвигом упути многе душе људске на пут спасења. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам промену цара Озије на зло (II Днев. 26)\, и то:\n1. како се погорди и поквари Озија када се с помоћу Божјом беше осилио;\n2. како погази закон\, па узе кадионицу и хтеде у храму да служи на супрот протестима свештеника. \n\n\n\nБеседа\nо последњој молитви Христовој за верне\n\nОче\, хоћу да и они које си ми дао\nбуду са мном гдје сам ја. (Јов. 17\, 24) \nЕво воздајанија трудбеницима Божјим! Ева славне награде следбеницима Христовим! Оно што Син Божји хоће\, и Отац хоће\, и Дух Свети хоће. А оно што Света Тројица хоће\, оно бива. А шта хоће Господ Син Божји? Он хоће\, да и ученици Његови буду са Њим заједно у царству небеском; и не само Његових 12 ученика него и сви они\, вели Господ\, који ме узвјерују њихове ријечи ради (17\, 20). У те се и ми рачунамо\, браћо моја\, који се крстисмо и веру апостолску примисмо и одржасмо; али само под условом\, ако се сами тога великог блага не одрекнемо неделима својим\, одступањем од вере\, нечистотом греха\, богохулним речима и помислима. Оче\, хоћу\, говори Господ даље\, да виде славу моју коју си ми дао. Нека нико не закључи из ових речи\, да је Син мањи од Оца. Јер пре тога сам Господ говори Оцу Своме: Ја Тебе прославих (Јов. 17\, 4). Видите ли\, какво је равенство Оца и Сина\, и каква је бесконачна љубав Њихова међусобна. Ја тебе прославих… и сад прослави ти мене\, оче. Но да слава Христова не почиње на земљи и у времену\, показују речи Господа Христа – славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. То није\, дакле\, слава земаљска ни времена\, нити слава светска и људска\, него слава небеска\, вечна\, непролазна\, неисказива. Како\, на име\, хоће Син Божји да Га Отац прослави? На тај начин што ће ту небеску и вечну славу показати свима онима који Сина Његовог послушаше\, за Њим пођоше и заповести Његове испунише. У тој слави жели човекољубиви Господ да и ми узмемо учешћа – не само апостоли него сви ми који се именом Његовим именујемо. О милости\, о човекољубља! Догма нашег бесмрћа и живота вечног и славе вечне није од људи\, браћо\, него од самога Господа и Спаса нашег. О да нас само телесне бриге\, леност на молитви\, и узајамна мржња не одвоје од ове славе Христове\, од живота бесконачнога! \nО Господе благи и милостиви\, опрости нам грехе наше и даруј нам царство Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-hariton-ispovednik-miholjske-zadusnice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-hariton.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261012
DTEND;VALUE=DATE:20261013
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121543Z
LAST-MODIFIED:20260207T192505Z
UID:8243-1791763200-1791849599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Киријак Отшелник - Михољдан
DESCRIPTION:Пролог за 29. септембар\n12. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Кириак Отшелник\n\nРођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер\, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем\, како прослави све истините слуге Бога живога\, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија\, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију\, који га прозре као будућег великана духовног\, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму\, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија\, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона\, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом\, и такав остао до дубоке старости\, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси\, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио\, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно\, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико\, стуб Православља\, дика монасима\, моћни исцелитељ болних\, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год. \n\n\n\nСвети мученици Дада и Говделај\n\nДада – великаш Персијски и сродник цара Сапора\, а Говделај син истога цара. Када св. Дада јавно исповеди веру своју у Христа\, нареди цар Сапор\, те га мучише љутим мукама. Но при тим мукама Дада сотвори именом Христовим чудеса велика\, која тако силно утицаше на сина царева Говделаја\, да и он поверова у Христа. Незнабожни цар не поштеди ни сина свога\, него и њега удари на тешке муке. И Дада и Говделај прославише Бога истрајним трпљењем и многим чудесима\, и у мукама предадоше Богу душе своје. Пострадаше у IV столећу. Са њима пострадаше – јер повероваше у Христа – и сестра Говделајева Каздоја и главни жрец Гаргал. \n\n\n\nСвети Теофан Милостиви\n\nБогат грађанин из Газе. Толико беше милостив\, да раздајући своје имање ништим и сам обништа. Пред конац живота нападе га водена болест\, и он у тој болести издахну. Но из његовог тела потече целебно миро\, којим се болни исцељиваху. \n\n\n\nСвета Марија Палестинска\n\nБила најпре чтеца Псалтира при цркви Васкрсења у Јерусалиму. Па како беше красна лица\, то су се многи гледајући је саблажњавали греховним помислима. Да не би била повод греха других људи Марија се удаљи у пустињу Сукијску\, са једном котарицом боба и једном тестијом воде. 18 година проживе св. Марија у пустињи\, и силом Божјом нити јој неста боба ни воде. Застали је још живу а потом и сахранили ученици св. Кириака. \n\n\n\n\nМарија се\, краснолика\,\nкрасна родила\,\nМарија се\, Христоверна\,\nХристу молила:\n– Помози ми\, мој Господе\,\nнемоћној жени\,\nПокажи ми пут спасења\,\nубогој мени;\nЈа се трудим да не грешим\nс Твојом помоћи\nАл’ саблазан лицем бивам\nтуђој немоћи. –\nМарија се живом Богу\nс плачем поклони\,\nУ пустињу\, од очију\nљуди се склони.\nС Богом Мара разговара\,\nто јој је плата;\nСветлија јој душа поста\nод чиста злата.\nКад су лета прохујала\,\nтело увену.\nАнгел сиђе\, у Рај диже\nнебесну жену.\nМеђ ангели сад ликује\nк’о ангел сија\,\nИ за нас се Богу моли\, света Марија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги људи по незнању више се труде како ће ублажити муке у старости и предсмртној болести него ли како ће се избавити од мука адских у животу после старости и смрти. Беше тако неки нежењен човек\, велики среброљубац\, који из године у годину све са јачом страшћу сабираше себи непотребна богатства. Кад су га питали\, на што се труди толико и сабира благо\, које је сувишно за његов живот\, он одговори: „сабирам за старост. Ово ће ме благо лечити и хранити у старости и болести“. И заиста\, слутња се његова обистини. У старости га спопаде тешка и дуготрајна болест. Он је раздавао уштеђена блага лекарима да га лече и слугама да га чувају и хране. Но благо се истроши а болест се продужи. Лекари и слуге га оставише\, и он паде у очајање. И суседи му додаваху нешто хлеба до смрти\, а по смрти сахрањен би о трошку општинском. На што је наменио био своје благо\, на оно је и дао. Бог му је учинио по вољи\, и послао му болест\, о којој је он говорио\, и за коју је велико благо припремао. Све благо његово ипак није могло да ублажи муке његове у овом свету\, а чиме ли ће их он тек моћи ублажити у оном? Чиме – кад није понео собом ни вере\, ни наде\, ни милосрдних дела\, ни молитава\, ни покајања? Неко виде човека усопшег у великој рајској слави\, и упита га\, чиме се он удостоји те славе? Одговори човек: „ја сам у земаљском животу био најамник једнога злотвора\, који ми никад није најам плаћао; но ја сам све трпео\, и служио до краја с надом у Бога“. Виде и другог још у већој слави\, и кад га упита одговори онај: „ја сам био губав\, и до краја\, приносих Богу благодарност за то“. А онога\, који гомилаше новац за болест у старости никад нико не виде у слави рајској у ономе свету. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју којом би кажњен цар Озија (II Днев. 26)\, и то:\n1. како се у свом високоумљу приближи Озија с кадионицом олтару Божјем;\n2. како му на једанпут изађе губа на челу. \n\n\n\nБеседа\nо познавању Оца и Сина\n\nОче праведни\, свијет тебе не позна\,\nа ја те познах. (Јов. 17\, 25) \nРаван равнога најбоље познаје. Нижи не познаје вишега\, ни смртни бесмртнога. Старозаветни пророци и неки од мудраца старога века знали су Бога као Створитеља и Промислитеља\, но нико Га није знао као Родитеља. Они који су Га знали у старини\, знали су Га кроз стварање а не кроз рађање. Кроз стварање познали су они нешто од правде и мудрости и силе Божје\, но нису познали љубав Његову\, јер се љубав познаје кроз рађање. Родитељ познаје тајну рођенога\, и рођени познаје љубав родитеља. Свијет тебе не позна\, јер свет гледаше Тебе као Господара а себе као роба; а ја те познах\, јер ја те видим као родитеља и осећам неисказану љубав Твоју. Свет Тебе гледа кроз завесу дела Твојих\, а ја Те гледам лицем у лице\, у вечној красоти љубави Твоје. Тај пламен вечне родитељске и синовске љубави донео је Господ међу људе. Да би људи видели Бога у том пламену\, у тој новој и дотле непознатој светлости. То ново богопознање кроз љубав предао је Господ апостолима Својим. И оно је дошло до нас. О да би се и у нама разгорео тај пламен божанске непролазне љубави! Да би тако познали Бога као Родитеља\, а себе као децу Његову\, усиновљену кроз жртву Сина Божјег Јединородног. \nО тропламени Боже\, Оче\, Сине и Душе Свети\, осветли и нас\, помрачене грехом\, вечним сјајем љубави Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-kirijak-otselnik-miholjdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiriak.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261013
DTEND;VALUE=DATE:20261014
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121700Z
LAST-MODIFIED:20260207T192516Z
UID:8246-1791849600-1791935999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Григорије; свети Михаил Кијевски
DESCRIPTION:Пролог за 30. септембар\n13. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Григорије Просветитељ\, епископ Јерменски\n\nРођен у знаменитој фамилији\, која је била сродна царској кући Персијској (цару Артабану) и Јерменској (цару Курсару). Када ове две куће заратише међу собом\, Григорије се удаљи у Кесарију Кападокијску\, где прво позна веру Христову\, крсти се и ожени се. Из тога брака имаше два сина\, Ортана и Аростана\, и обојицу посвети на службу цркви. По смрти своје жене врати се Григорије у Јерменију и стави се на службу цару Тиридату. И служаше Григорије верно цару своме\, и цар вољаше Григорија. Но када цар сазнаде\, да је Григорије хришћанин\, наљути се веома\, и поче га саветовати да се одрекне вере Христове и поклони идолима. Не успевши у томе ништа Тиридат удари на Григорија тешке муке\, и после многих мука баци га у једну дубоку јаму\, испуњену сваким отровним гадом\, да би га тако сасвим уморио. Но Бог свевидећи сачува жива св. Григорија у тој јами пуних 14 година. Тиридат потом настави гоњење хришћана у царству своме\, и удари на један женски манастир\, где беше 37 сестара са игуманијом Гајанијом. Када их све грозним мукама умори\, полуде Тиридат\, и беше као дивљи вепар. Сестри царевој пак јави се у сну неки муж пресветао и рече јој\, да полудели брат њен неће оздравити докле се Григорије не извади из јаме. Извађен из јаме св. Григорије исцели и крсти Тиридата. По том Григорије\, по жељи Тиридатовој\, поста епископом Јерменије\, и уз помоћ цареву\, а најпре Божију\, просвети сву Јерменију и околне стране вером Христовом. И сконча св. Григорије свој многотрудни живот у старости\, око 335. год. На његово место би посвећен за епископа син му Аростан. који продужи дело свога оца\, и телесног и духовног. Аростан беше један од 318 св. Отаца на I Васељенском Сабору. \n\n\n\nСвете мученице Гајанија\, Рипсимија\, и осталих 35 монахиња\, које погуби Тиридат због вере у Христа\n\nРипсимија света беше необичне лепоте\, због чега је хтеде узети цар Диоклецијан за жену. Отуда и поче страдање свих 37 монахиња. Рипсимија се отказа да пође за цара зато што се беше посветила Христу као Женику своме. Тада је Тиридат савлађиваше да пође за њега\, јер беше цар као опијен лепотом њеном. Но Рипсимија света опираше се свом силом цару безбожноме. „И онај који кнежеве Готске победи и Персијанце порази не могаше савладати једну девицу Христову“. Јаростан цар предаде је на љуте муке (језик јој осекли\, трбух расекли\, и утробу просули)\, у којима Рипсимија предаде душу своју Богу. По том и остале монахиње бише похватане и мачем посечене. Над моштима ових св. мученица подигнут је знаменити манастир Ечмиадзински\, близу Еривана\, главни духовни центар Јерменски кроз многе векове. \n\n\n\nСвети Михаил\, први митрополит Кијевски\n\nНа молбу великог кнеза Владимира послат од патријарха Цариградског у Русију\, да крштава незнабожни народ и цркву утврђује и уређује. Св. Михаил крсти народ у Кијеву\, Новгороду\, Ростову и по многим другим градовима и селима; уреди цркву\, постави епископе и презвитере\, положи темељ Михаиловском манастиру у Кијеву\, посла мисионаре међу Бугаре и Татаре\, те многе и од њих придоби за Христа. И то и много другога кориснога учини овај светитељ за циглих 4 године. Упокоји се мирно 992. год. Мошти му почивају у лаври Печерској. \n\n\n\n\nГригорије\, велико светило\,\nСвоме роду и своме народу\,\nОдрече се славе и богатства\nРад скудости Христа Распетога\,\nРад богатства на небу вечнога;\nУм свој Богу на небо узнесе\,\nТе све муке телесне поднесе\,\nИ све муке без муке отрпе\,\nСнажан силом Божје благодати\,\nХрањен хлебом од Бога послатим\,\nБрањен од зла Божијим Промислом.\nОд славе се спусти у низину\,\nИз низине диже на висину\,\nНа висину славе непролазне\nГригорије велики и свети\nЈерменију Исусом просвети\,\nДивљег вепра\, лудог Тиридата\,\nКрстом крсти\, у јагње обрати\nСлавом слави земља Јерменија\nЧудотворца свога Григорија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧудесне промене дешавају се у судби људи посведневно\, и данас као и некада: понижени због правде Божје дижу се на велику висину\, и хулитељи вере Божје обраћају се у служитеље те исте вере. Св. Григорија баци цар Тиридат у дубоку јаму. 14 година провео је светитељ у тој јами\, заборављен од васцелог света\, али не заборављен од Бога. Ко је могао од људи и помислити\, да се највеће светило народа Јерменског налази у мраку једне јаме? И од куд је могао и помислити силни и насилни цар Тиридат\, да ће му једног дана тај исти Григорије\, кога је он на смрт осудио\, спасти живот и помоћи му више него што му је цели свет могао помоћи? После 14 година Бог објављује Григорија живим. Григорије чудотворно исцељује полуделог цара. Цар Тиридат\, необуздани гонитељ Христа\, крштава се и постаје највећи ревнитељ вере Христове. Могло би се рећи\, да су Божјом помоћи и Григорије и Тиридат извучени из мрачне јаме: Григорије телом а Тиридат душом. О бесконачне мудрости Божје у управљању судбама људским! Некад дивљи и страстни Тиридат толико се био умекшао покајањем и облагородио вером Христовом\, да је по карактеру пре личио на св. Григорија него ли на себе самога пре крштења. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Јотама и награду Божју (II Днев. 27)\, и то:\n1. како Јотам чињаше што је право пред Господом и стараше се о Храму Господњем;\n2. како му Бог поможе те беше срећан у рату и у миру: у рату победи а у миру обогати и осили народ свој. \n\n\n\nБеседа\nо царству не од овог света\n\nЦарство моје није од овога свијета. (Јов. 18\, 36) \nОнај ко има велико благо\, има и мало. Нека нико\, дакле\, и не помисли\, да Христос Господ нема царствене власти и над овим светом зато што Он рече Пилату: царство моје није од овога света. Онај ко поседује непролазно\, влада и над пролазним. Господ спомиње Своје непролазно царство\, независно од времена\, независно од трулежи\, неправде\, обмане и смрти. Као кад би неко рекао: благо моје није у хартији него у злату. Но зар онај ко има злата\, нема хартије? Зар не господари злато хартијом? Не каже\, дакле\, Господ Пилату\, да Он није цар\, него\, напротив\, Он хоће да каже\, да је Он виши Цар од свих царева\, и да је Његово царство веће и силније и постојаније од свих царстава земаљских. Он указује на Своје главно царство\, од кога зависе сва царства у времену и у простору. Царство моје није од овога света – ове речи не значе\, да Он нема моћи над царством овога света него баш напротив оне потврђују Његову страшну моћ на овим светом. Не показују ли сва дела Његова на земљи Његову недостижну господарску моћ над овим светом? Пред којим се другим царем\, реците ми\, ветар утишао\, море умирило? И зар сте заборавили речи Његове у Гетсиманији\, да кад би Он само хтео\, дванаест легиона анђела притрчали би Њему у помоћ (Мат. 26\, 53)? А један једини ангел има силу већу од васељене. Господар душа\, господар је и тела. Господар вечности\, господар је и времена. Господар највећих добара\, господар је и малих добара. Ништа се\, браћо не може измаћи моћи свемоћнога Исуса Христа\, Господа нашег\, пострадалог за нас по Својој вољи и васкрслог из гроба по Својој сили. \nО Господе Исусе Христе\, Спаситељу свемоћни\, помози нам да иштемо царства Твог небеског\, и да вечно будемо с Тобом тамо где нема греха ни смрти\, но живот и радост и мир. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-grigorije-sveti-mihail-kijevski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-grigorije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261014
DTEND;VALUE=DATE:20261015
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T121818Z
LAST-MODIFIED:20260207T192526Z
UID:8249-1791936000-1792022399@stsavanyc.org
SUMMARY:Покров Пресвете Богородице
DESCRIPTION:Пролог за 1. октобар\n14. октобар по новом календару \n\n\n\nПокров Пресвете Богородице\n\nОд увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога\, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима\, како у миру тако и у рату\, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама\, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају\, окружена апостолима\, светитељима\, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом\, и упита га: „видиш ли\, брате\, Царицу и госпођу над свим\, како се моли за сав свет?“ Одговори Епифаније: „видим\, оче\, и ужасавам се!“ Због тога се установи ово празновање\, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице\, кад год ми то покровитељство\, тај покров њен молитвено иштемо у невољама. \n\n\n\nСвети апостол Ананија\n\nЈедан од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла\, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље\, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград. \n\n\n\nПреподобни Роман Слаткопојац\n\nРодом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту\, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490-504. год.). Био неписмен и невешт појању\, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици\, и она му се јави на сну\, пружи му неки свитак хартије (звани кондак)\, и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић\, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес“. Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду\, и преселио се међу ангелске хорове. \n\n\n\nПреподобни Јован Кукузељ\n\nСловенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград\, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору\, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу. \n\n\n\nПреподобни Григорије\n\nМонах Лавре Светогорске из XIV столећа. \n\n\n\n\nСвети Роман у сред службе\nПојави се на амвону\nПа запева песму чудну\nУ ангелском слатком тону:\n„Дјева данас рађа Њега\n„Који беше прежде свега;\n„Земља вертеп-худи свој дом\n„Нуди Њему Неприступном\,\n„А мудраци трагом звезде\n„У посјету Њему језде.\n„Нас ради се Бог превјечни\n„Роди као отрок млечни!“\nСлушајући песму ову\nСвак осети наслађење\nИ на лицу свег народа\nБеше силно удивљење.\nСлава нек је Божјој Мајци\nШто молитве сузне чује\,\nШто молитве богомољне\nПремилосно испуњује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПресвета Богородица често се јављала светим људима ради неке потребе\, било да их ободри у подвигу\, било да их исцели од болести\, било пак да им открије неку тајну. Два донекле слична и дивна случаја догодила су се у Лаври Светогорској\, и то са св. Јованом Кукузељем и св. Григоријем монахом\, само у разна времена. У време великог Акатиста уз часни пост\, а по отпојању истога\, Јован се беше заморио и спустио у столицу према икони Богородичној. Како је сео тако је и заснуо. У томе јави му се Света Пречиста сва у небеском сијању\, и рече му: „радуј се\, Јоване! Пој и не престај појати\, а ја те за то нећу оставити.“ При тим речима Она метну у руку Јованову један златник. Кад се Јован трже ода сна\, златник беше у његовој руци. Поражавајућа чудеса после тога дешавала су се како од иконе Богородичине тако и од тог златника. Други случај десио се са монахом Григоријем. И он је\, као и Кукузељ\, био појац у цркви. Патријарх Калист беше установио\, да се на службама св. Василија пева „о Тебe радуется“ место „Достойно.“ Његов наследник патријарх Филотеј обустави то\, и нареди да се због краткоће пева увек „Достойно“. Но једанпут у очи Богојављења\, а у присуству Григорија патријарха Александријског\, отпева Григорије „О Тебе радуется“. После тога одмах му се јави Света Пречиста\, као и Кукузељу\, метну му златник у руку и рече: „много ти благодарим за твоје појање у част моју.“ Због тога и од тада установи се\, да се на службама св. Василија увек пева „о Тебе радуется.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправде цара Ахаза и казне Божје (II Днев. 28)\, и то:\n1. како Ахаз чињаше што је зло пред Господом целога века свога;\n2. како подиже идоле по свима угловима у Јерусалиму и по целој земљи и клањаше им се;\n3. како имаше многе ратове\, и у свима би побеђен\, земља му би опустошена\, стотине хиљада изгибоше и толико одведоше у ропство. \n\n\n\nБеседа\nо мужу блаженом\n\nБлаго мужу који не иде на савјет\nнечестивих\, и на пут грјешникa не ста\,\nи на сједиште губитеља не сједе. (Пс. 1\, 1) \nБлаго оном пре свега\, браћо\, ко није толико окорео од греха\, да може чути и испунити савет Божји\, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле\, мисле насупрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли\, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет)\, па зло дело\, па зао пример – саблазан. Благо\, дакле\, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим\, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут\, којим грешници ходе\, или ако ста\, покаја се и поврати се на пут живота\, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних\, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18\, 6). \nБраћо моја\, благо свима вама\, и мушкима и женскима\, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета\, од дела грешничких\, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија\, која од малене змије порасте у велику змију. \nО Господе благи\, Створитељу наш\, помози нам силом Твојом и добротом Твојом\, да се спасемо од змије ове љуте\, коју Ти\, Христе Господе\, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам\, да слушамо само Твој савет\, да идемо само Твојим путем\, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pokrov-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/pokrov-presvete-bogorodice-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261015
DTEND;VALUE=DATE:20261016
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T122856Z
LAST-MODIFIED:20260207T192639Z
UID:8252-1792022400-1792108799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Кипријан; преподобни Андреј
DESCRIPTION:Пролог за 2. октобар\n15. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Андреј Јуродиви\n\nСловенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога\, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше\, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду\, он исцепа на себи одело и ножем исече\, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице\, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога\, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу\, ишао полунаг\, у једној издртој хаљини\, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима\, и то кад би им дао изругао би их\, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ\, те је могао прозирати у тајне људске\, виђати ангеле и демоне\, одгонити демоне од људи\, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је\, са својим учеником Епифанијем\, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане\, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога. \n\n\n\nСвештеномученик Кипријан и Јустина девица\n\nКипријан – досељен из Картагене у Антиохију\, где живљаше и Јустина са својим родитељима\, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву\, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх\, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину\, јер се занесе лепотом њеном\, па како га св. девица одсудно одби\, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове\, једне за другим\, на Јустину\, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом\, но не успе у томе ништа\, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста\, и сам се крсти\, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину\, и обоје беху предати суду у Дамаску\, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа. \n\n\n\nСвети мученици Давид и Константин\n\nКнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. год. Пред смрт се молили Богу\, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији\, у ман. Моцамети. \n\n\n\n\nЈуродиви Андреј у ноћи стајаше\,\nПод покровом звезда Богу се мољаше:\nО Свевишњи Боже\, три по ипостаси\,\nУспаване душе пробуди и спаси!\nО Исусе слатки\, слађи од живота\,\nРизницо радости и вечних красота\,\nОчисти пастире\, цареве просвети\,\nУтеши невољне\, и сав свет освети\,\nПа и мене грешног\, Андреју Јурода\,\nНе издвој\, Господе од светог народа! –\nО свети Андреје\, пун Божје мудрости\,\nТи што свет учаше речима лудости.\nЈезиком си света свету говорио\nИ лудошћу мнимом Христа си славио.\nЉуди те презреше као безумнога\,\nИ пси те гонише са легала свога!\nНа ђубришту светском ти си олтар био\,\nМолитвама твојим сав свет си кадио.\nНо сав свет не беше достојан те\, диве\, –\nСлава ти Андреје\, свети Јуродиве! \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреје Јуродивог. Неки монах у Цариграду беше знаменит као подвижник и духовник\, и свет му много хођаше па молитве. Но имаше тај монах тајни порок среброљубља. Новац сабираше\, а ником не даваше. Срете га св. Андреј на улици\, и виде му око врата обвијену страшну змију. Сажали се на њ св. Андреј\, па му приступи и поче га саветовати: „зашто си\, брате\, душу своју погубио? Зашто си се везао са демоном среброљубља? Зашто си му дао почивање на себи? Зашто сабираш злато\, као да ће оно с тобом у гроб а не у руке других? Зашто давиш сам себе тврдичлуком; док други гладују и жеђују и умиру од зиме\, ти се веселиш гледајући у множину злата? Зар је то пут покајања? Зар је то чин монашки?… Видиш ли онога?“ И у том часу отворише се очи монаху и виде демона црна\, и ужасну се веома. А демон се скиде са монаха и побеже\, гоњен силом Андрејевом. У том ангел Божји пресветли приступи ономе монаху\, јер се срце монахово измени на добро. И одмах оде монах и раздаде све своје сабрано злато ништим и убогим. И после тога угоди Богу у свему\, и прослави се много више него пре. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Језекије и награду Божју (II Днев. 30- 31)\, и то:\n1. како Језекија чињаше што је добро и право и истинито пред Господом;\n2. како поврати светињу храму Господњем и истреби идоле и идолопоклонство у народу;\n3. како га Бог помилова и срећан бијаше у свему. \n\n\n\nБеседа\nо вољи праведника у вољи Божјој\n\nНо у закону Господњем воља је његова\,\nи у закону његовом поучава се дан и ноћ. (Пс. 1\, 2) \nБлаго оном човеку\, браћо\, и по три пут благо њему\, чија је воља потчињена вољи Божјој\, чији ум ништа не умује насупрот савету Божјем\, и чије срце ништа не жели на супрот жељи Божјој. Ум је крманош и воље и срца. Ако је ум управљен стално према Богу\, онда ће он жудно поучавати се дан и ноћ у закону Божјем\, и неће ићи на савет нечестивих него ће тражити истину и објашњење свему у закону Божјем. Ако је ум тако управљен к Богу\, онда ће се и срце човеково и воља човекова брзо управити к Богу. Тада ће воља\, као извршни орган унутрашњег човека\, вршити само оно што је сагласно са вољом Божјом и што је прописано у закону Божјем. Тада човек неће стати на пут грешника\, нити ће сести на седиште губилишта\, тј. неће чинити грех нити ће друге људе на грех навлачити. У почетку овога псалма пророк Давид похваљује човека\, који не чини три зла\, а сада продужује да га похваљује\, кад чини два добра. Три су зла: тражити мудрости у грешника\, живети животом грешника и саблажњавати друге људе својим злим примером. Два су добра\, саобразити своју вољу потпуно закону Божјем\, и упутити ум свој да се поучава дан и ноћ у закону Божјем. \nО браћо моја\, како је плачевно плитак ум код свих оних\, који не познају закон Божји! Дубина ума људскога мери се познавањем дубина закона Божјег. Ко год се поучава у тајнама закона Божјег\, ум је његов дубок и широк и узвишен. А ум је крманош и срца и воље. О браћо моја\, како је плитка и превртљива и развратна воља код свих оних\, који вољу своју не потчињавају вољи Божјој! Ваистину плачевно плитка\, и превртљива и развратна. Шта је закон Божји браћо? То је израз воље Божје. Где се налази тај израз? У Светом писму и у предању светитеља цркве Божје. Благо оном ко познаје вољу Божју и ко је извршује. \nО Господе Боже\, велики и силни\, милостиви и праведни\, просвети ум наш законом Твојим светим\, и управи вољу нашу вољом Твојом\, вољом човекољубивом и спасоносном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-kiprijan-prepodobni-andrej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andrej-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261016
DTEND;VALUE=DATE:20261017
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130013Z
LAST-MODIFIED:20260207T192650Z
UID:8257-1792108800-1792195199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Дионисије Ареопагит
DESCRIPTION:Пролог за 3. октобар\n16. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Дионисије Ареопагит\n\nУбраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту\, и сунце помрча\, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда\, или овај свет скончава“. Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром\, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка\, Ареопага\, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини\, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим\, да види Пресвету Богородицу\, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада\, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима\, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много\, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу\, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година\, би ухваћен и мучен за Христа\, заједно са Рустиком и Елевтеријем\, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу\, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим\, о небесној и црквеној јерархији\, о тајанственом Богословљу\, о Пресветој Богородици. \n\n\n\nПреподобни Јован Хозевит\n\nМисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији\, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану\, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца\, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!“ И младић одмах оздрави. \n\n\n\nПреподобни Дионисије Печерски\n\nЈеромонах и затворник.О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!“ У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!“ \n\n\n\nСвети Исихије Хоровит\n\nНајпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко\, и умре\, и поврати се од смрти\, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га\, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља\, не може згрешити“. Од њега су произашли тзв. „Исихисти“\, који су ћутање\, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста\, или Безмолвника\, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова\, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку. \n\n\n\n\nДионисије\, светитељ красни.\nБогослов чудни\, списатељ јасни\,\nУ срцу ум сабран Богу управи\,\nНебеске тајне виде\, објави\,\nВиде сву славу небесног строја\nИ Јерархију неба преброја:\nНачала\, Власти. Господства\, Силе\,\nПрестоле чудне\, Серафе миле.\nИ Херувиме\, и Архангеле\,\nИ златокриле Божје Ангеле.\nИ Мајку Божју виде са страхом\,\nИ све што блиста над земним прахом.\nНебесне силе\, силе бескрајне\,\nБесмртна сунца\, звезде пресјајне.\nИ све што виде\, не хте да крије\,\nНо цркви каза Дионисије\,\nЦркву украси и обогати.\nПодвиге своје смрћу позлати\,\nСмрћу крвавом за свога Христа\nЗато се сада на небу блиста;\nАнгелска војска што Богом сија\nБратом назива Дионисија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреја. Андреј свети ходећи по улицама Цариградским виде једнога дана велику и сјајну пратњу. Неки богаташ беше умро\, и спровод му беше величанствен. Но када се боље загледа\, виде Андреј око носила множину црнаца\, како скачу око мртваца с весељем\, једни смејући се као блуднице\, други лајући као пси\, трећи грокћући као свиње\, четврти посипајући тело мртваца неком смрадном течношћу. И сви се ругаху појцима говорећи: „певате над псом!“ Удивљен Андреја размишљаше\, каква ли су дела тога човека? И обазревши се виде красна младића\, где стоји уза зид и плаче. „Тако ти Бога небеса и земље\, реци ми\, какав је узрок твоме плачу?“ упита Андреј. Тада му младић рече\, да је он био ангел хранитељ онога умрлог\, но да је онај гресима својим тешко увредио Бога\, одбацио од себе савете ангела свога\, и потпуно се предао црним ђаволима. И рече ангел\, да тај човек беше велики и непокајани грешник: лажљивац\, човекомрзац\, тврдица\, кривоклетник и блудник. Триста душа људских оскврнуо је блудом. Залуд беше чествован од цара и уважаван од људи. Залуд и та велика пратња. Смрт га је сустигла непокајаног\, и жетва му је дошла изненадно. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно избављење Јерусалима од Асираца (II Днев. 32)\, и то:\n1. како Сенахерим са силном војском опколи зидове јерусалимске и ругаше се Богу Израељеву;\n2. како се Језекија с пророком Исаијом усрдно мољаше Богу за избављење;\n3. Како ангел ноћу поби 185.000 Асираца; Сенахерим би убијен од синова својих и Јерусалим спасен. \n\n\n\nБеседа\nо страху и радости у Богу\n\nСлужите Господу си страхом\, и\nрадујте се њему с трепетом. (Пс. 2\, 11) \nЦаревима и судијама земаљским говори пророк Божји ове речи. Јер су они склони охолости и раскалашности због силе и богатства\, које им се даде. О цареви и судије\, грумење прашине под ногама Божјим\, не заборавите\, да сте ви само слуге Божје\, најамници од данас до сутра! О чему мисли најамник у њиви копајући цео дан? О плати\, коју ће у вече примити. Чиме се поноси најамник? Не тежачењем\, него платом. Чему се радује најамник? Труду и зноју или плати? Наравно плати. И ваша је служба на њиви овога живота тежачење најамничко\, о цареви и судије. Зато служите Господару своме\, који вас је најмио\, са страхом\, јер не знате\, како ће Господар ваш на крају оценити труд ваш и какву ће вам плату дати. Служите са великом смиреношћу говорећи сами себи: ми смо непотребне слуге (Лк. 17\, 10). Неизвесно је\, да ли ћете примити награду или казну\, када у гроб сиђете и пред Цара Судију изиђете. Отуда страх мора испуњавати све дане службе ваше. \nРадујте се њему с трепетом. Радујте се радошћу чистом и светом\, као што се и ангели радују Богу живоме и неприступноме. Чистотом и светошћу мирише рајска радост\, а злурадост адску прати раскалашан смех. Зато је рајска радост трајна\, док се адски смех смењује гневом и јауком. Служити са страхом\, јер је Господ праведан: радујте се с трепетом\, јер је Господ узвишен и свет. О Господе Боже наш\, праведни и узвишени\, страшни и свети\, сав је наш живот на земљи служба Теби и радост о Теби. Ако не служимо Теби\, служимо пропасти својој; и ако се не радујемо о Теби\, радујемо се о црном злотвору своме. Клањамо Ти се и молимо Те\, помози нам\, да службу нашу управљамо страхом Твојим\, и радост нашу чистимо трепетом од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-dionisije-areopagit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-dionisije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261017
DTEND;VALUE=DATE:20261018
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130126Z
LAST-MODIFIED:20260207T192702Z
UID:8260-1792195200-1792281599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)
DESCRIPTION:Пролог за 4. октобар\n17. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јеротеј\n\nБио друг св. Дионисију Ареопагиту\, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском\, многе незнабошце обрати к истини\, добро управи стадо своје словесно\, и најзад мученички сконча за Христа\, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика. \n\n\n\nСвети Стефан Штиљановић\n\nДеспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб\, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост\, према којој су и пронађене његове свете мошти\, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу\, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти. \n\n\n\nПреподобни Амон\n\nМисирац родом\, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га\, но он не хте са женом живети\, него је од првога дана назва сестром и усаветова је\, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После\, по договору\, жена основа женски манастир у дому њиховом\, а Амон оде у Нитријску пустињу\, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља\, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена\, и оздравиће син ваш.“ Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу\, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон\, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо.“ \n\n\n\nПреподобни Павле Препрости\n\nДо своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху\, он остави све\, оде у пустињу св. Антонију\, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван\, доспео је до таквог духовног савршенства\, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики\, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости\, 340. год.\, и преселио се у радост ангелску. \n\n\n\n\nАмона неко замоли једном:\n– Пут ми спасења покажи бедном.\nРече му светац: целог твог века\nК’о сужањ буди што на суд чека.\nК’о што се сужањ судије боји\nИ у тамници часове броји\nБудно ловећи споља гласове\nКад ће му с’ рећи: судија зове!\nОброк и конак он и не гледа\,\nНе зна кад стоји нити кад седа.\nТек ослушкује и ослушкује\nПозив судије кад ће да чује.\nИ ми смо тако мој мили брате\,\nТо важи за ме\, то важи за те. –\nДруги га пита: пут тесни шта је?\nИ пут прискорбни – и докле траје?\nРече му Амон: пут тесни – то је\nСтешњење мисли\, да с’ не растроје.\nА пут прискорбни – жељa стешњење\,\nСамо у Христу тражи спасење. –\nПремудри Амон\, витез подвига\,\nСтрпљив носилац Христова ига.\nУгоди Богу\, ублажи људе –\nГоспод му Рајем награди труде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12\, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште\, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло\, као од муња изаткано\, и венац од цвећа на глави мојој\, и појасом царским опасан бејах\, и радовах се веома због те красоте\, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег\, и ходих по њему и веселих се..“ По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу\, видех Господа мојега\, као негда пророк Исаија\, како седи на престолу високом и преузвишеном\, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло\, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи\, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему\, да се сав као восак топих од топлоте духовне…“ Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу\, би му речено\, да тренутно она није на небу него се спустила у свет\, да помаже бедне и теши невољне. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Манасије и казну Божју (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Манасија обнови идолопоклонство\, и гатање и врачање и чињаше све што је зло пред Господом;\n2. како попусти Бог те Халдејци ухватише Манасију у трњу\, и везаше\, и одведоше у Вавилон. \n\n\n\nБеседа\nо корисном гњеву\n\nГњевите се и не гријешите. (Пс. 4\, 4) \nГњевите се\, браћо\, на себе\, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје\, по мислима и делима\, и не грешите више. Гњевите се на сатану\, оца лажи\, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних\, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше\, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите.. Гнев пријатеља на пријатеља\, и родитеља на децу своју – шта говорим? и Бога на људе – није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове\, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру\, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру\, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев\, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице\, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем\, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати\, ни неуком објаснити. Гнев на свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја\, видите ли\, како су у души нашој положене разне моћи\, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле\, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе\, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа\, или кад их види благо их суди. \nО Господе Боже\, једини праведни\, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога\, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-stefan-i-jelena-stiljanovic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jerotej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261018
DTEND;VALUE=DATE:20261019
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130239Z
LAST-MODIFIED:20260207T192713Z
UID:8263-1792281600-1792367999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Харитина; свештеномученик Дионисије
DESCRIPTION:Пролог за 5. октобар\n18. октобар по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Харитина\n\nКао сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија\, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка\, смерна\, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ\, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој\, чу за њу намесник цара Диоклецијана\, неки Дометијан\, и посла војнике\, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је\, девојко\, да си хришћанка\, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?“ Одговори Харитина храбро: „истина је\, да сам хришћанка\, а лаж је\, да друге обмањујем\, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему“. Зли судија нареди\, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море\, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати\, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће\, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу\, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу\, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвештеномученик Дионисије\, епископ Александријски\n\nРођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији\, по том и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла\, поверова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир\, и то под врло мучним околностима. Споља црква беше гоњена од незнабожаца\, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума\, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије\, склоњен верним\, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој\, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони\, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год. \n\n\n\nПреподобни Евдоким Ватопедски\n\nГодине 1841. када су у Ватопеду оправљали костурницу\, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео монаси му даду име Евдоким\, и мошти његове пренесу у цркву\, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцелења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „овај ковчежић изради за чесну главу св. Евдокима монах Гаврил\, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести“. \n\n\n\nПреподобни Дамјан\, Јеремија и Матеј\n\nПечерски прозорљивци и чудотворци. Сви из XI столећа. \n\n\n\n\nНамучена Харитина\,\nкрв је облила\,\nНа коленах Свевишњега\nБога молила:\n– О Свевишњи\, Свемилосни\nСтворитељу мој\,\nМеђу Твоје мученике\nи мене уброј!\nТи на крсту\, слатки Христе\,\nза ме пострада\,\nИ ја желим пострадати\nза Тебе сада.\nБуди близу\, Спаситељу\,\nТвоје невесте\,\nОдбрани је\, да је злице\nне обешчесте!\nБоље да ми огњем љутим\nтело сагору\,\nБоље да га и потопе\nу сињем мору\nНего да ме поругају\nделом срамотним\nПред небесним ангелима\nсветим правотним.\nПо молитви Харитини\nГоспод учини\nИ одмах јој душу узе\nи у Рај прими. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКадгод људи улажу велики труд у тражењу истине\, и кад ништа друго не претпостављају истини\, Бог им Својим лаким начинима излази у сусрет. То нам показује и живот св. Дионисија Александријског. Још као младић и незнабожац Дионисије је читао сву грчку књижевност\, да би дошао до истине. Па кад тим није био задовољан он је почео читати све што би му до руку дошло. Једнога дана\, по Божјем Промислу\, срете га једна сиромашна жена и понуди му на продају неколике посланице апостола Павла\, руком исписане у свескама. Дионисије радо купи\, и прочита. То га толико освоји\, да он опет нађе ону жену и упита је\, да ли има још таквих списа да се добије. Жена га упути свештенику хришћанском\, и овај му даде све посланице Павлове. Прочитавши све пажљиво Дионисије поверова у Христа и крсти се без икаква оклевања. – Други случај. У месту Арсиноју распростре се јерес хилиаста\, који погрешно учаху\, да ће Христос ускоро доћи и основати на земљи царство земаљско\, које ће трајати хиљаду година. На челу те јереси беше неки Коракион. Потруди се св. Дионисије и оде у Арсиној\, да разувери хилиасте и спречи ширење те јереси међу вернима. На великом скупу и хилиаста и православних Дионисије се препирао са Коракионом и осталим вођама хилиазма. Три пуна дана трајала је та препирка. Толику ревност показиваху древни хришћани у испитивању истине! И Бог благослови труд њихов и ревност њихову због молитава св. Дионисија. На крају препирке Коракион са свима хилиастима одбаци погрешно учење своје и прими православно учење св. Дионисија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам покајање цара Манасије и опроштај Божји (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Манасија живећи као роб у туђини увиде грех свој и покаја се\, и помоли се Богу за опроштај;\n2. како му Бог опрости и ослободи га ропства;\n3. како по том Манасија до смрти чињаше што је право пред Господом\, и мирно царова. \n\n\n\nБеседа\nо благу јављеном\n\nМноги говоре: ко ће нам јавити блага? (Пс. 4\, 7) \nКолико је благо Бог\, браћо моја. Каква реч може исказати то благо? Велико је благо царство небеско\, са ангелима пламеним\, са светитељима дивним\, са Рајем сладостним. Ко може описати то благо? Велико је благо живот бесмртни у близини Бога и ангела Божјих\, у друштву светитеља и праведника. Велико је благо сусрет са својим сродницима и пријатељима у небеском свету\, са родитељима својим\, са децом својом\, са најмиљенијим својим\, који су нас одласком својим оставили у тузи и жалости. Ко ће нам јавити сва та блага? питали су се многи у време цара Давида\, а питају се и данас. Ко ће нам јавити\, па да верујемо и да се надамо? Нама хришћанима та су блага јављена\, и ми не очекујемо више\, да нам их неко други јави осим Господа Христа\, истинитог сведока свих тих блага\, истинитог сведока и господара\, браћо\, свих тих блага. Та блага јављао је милосрдни Господ и пре свог доласка на земљу пророцима Својим избраним. Зато пророк Давид и говори Богу: знаменова се на нас светлост лица твојега Господе. То је одговор онима\, који питају: ко ће нам јавити блага? \nСам Бог јавио је та блага. Светлост лица Господњега знаменова се на нас\, то јест уписа се\, уреза се\, у срца наша\, и у тој светлости ми познајемо сва она блага\, која само небо може дати. Има ли лека\, браћо\, онима који чуше за долазак Христов на земљу\, па ипак питају: ко ће нам јавити блага? Ако Христос није јавио и објавио сва та блага Својим светлим рођењем\, Својим светлим чудесима\, Својим светлим васкрсењем\, Својом светлом црквом\, ваистину земља црна неће јавити\, јер не може; људи неће јавити\, јер не знају. Има\, има лека за свакога\, чак и за најокорелијег неверника\, има лека све до часа смртнога. Тај лек је у покајању од злобе своје\, у очишћењу срца свога\, у испуњењу заповести Христових. \nЗдрави могу видети светлост лица Господњега а не болесни душом\, нечисти срцем и криви умом. \nО Господе Боже наш\, светлости ангелима и људима\, помози нам да гресима не потамнимо светлост\, коју си нам дао\, и у којој видимо блага небеска. Не лиши нас\, многомилостиви\, тих блага. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-haritina-svestenomucenik-dionisije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-haritina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261019
DTEND;VALUE=DATE:20261020
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130351Z
LAST-MODIFIED:20260207T192727Z
UID:8266-1792368000-1792454399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Тома - Томиндан
DESCRIPTION:Пролог за 6. октобар\n19. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Тома\n\nЈедан од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима\, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја\, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа\, када апостоли метаху коцку\, где ће ко ићи на проповед\, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости\, што мораде ићи у тако далеку страну\, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе\, великаше и сиромахе\, у веру Христову\, и заснова тамо цркву\, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре\, жене двојице кнежева Индијских\, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева\, с којима не хтеше живети после крштења свога\, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија\, најпре верени међусобно\, када чуше апостолску проповед\, не саживеше се\, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру\, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије\, муж Тертијанин\, коме Тома крсти и жену и сина\, Азаиа\, осуди апостола на смрт\, и посла 5 војника\, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је\, као и други апостоли\, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан\, он зажали горко\, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте\, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа\, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. \n\n\n\nПреподобни новомученик Макарије\n\nРођен у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских\, Петра и Антусе\, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу\, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Св. Гору\, и замонаши се у скиту св. Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан 12 година\, али никако немаде мира душевнога. Ко се одрече мене пред људима\, одрећићу се и ја њега пред оцем својим (Мат. 10\, 33) – те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. С тога се реши\, и\, с благословом свога старца\, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана\, и других још тежих мука\, би посечен мачем\, у Бруси 6. окт. 1590. год. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту св. Ане на Атону. \n\n\n\n\nАпостол Тома невером својом\nВеру укрепи: Господ се јави\nТома га виде радостан поста\nРадостан Тома Христа прослави.\nИндија поста виноград Томин\nВешто га Тома крстом обдела:\nСилним и малим објави Христа\, –\nХристову мудрост\, Христова дела.\nО мудра децо земље Индије\,\nМудрост је ваша – змија у трави\,\nЕво вам мудрост с небеса сиђе\,\nМудрост се Божја у телу јави.\nГовори Тома и чуда чини\nМноштво народа уз Тому приста\nЧујући мудрост\, видећ чудеса\nШто Тома створи именом Христа.\nМуке велике претрпе Тома\nАл’ врата мрака идолског проби\nИ као Христос пет љутих рана\nРади истине на телу доби.\nПет љутих рана\, по броју чула\,\nИ то је наук тајне мудрости:\nКо не обузда сва чула своја\nНеће духовне кушат сладости. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗдање од Бога имамо\, кућу нерукотворену\, вечну на небесима\, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5\, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху\, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор\, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор\, срете по Промислу Божјем\, апостола Тому\, који му рече\, да је он мајстор\, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими\, дакле\, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара\, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому\, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара\, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом\, тј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар\, да Тома није ни почео двор зидати\, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев\, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају\, и показа му један предиван двор\, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор\, али му ангел рече\, да не може\, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем.“ И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима“. \nЗачуди се цар\, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа\, поверова цар\, и одмах изведе Тому из тамнице\, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног\, крсти се цар и брат његов. \nИ потруди се цар новим милосрдним делима\, те и он сазида за себе двор предиван на небесима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Амона и казну Божју (II Днев. 33)\, и то:\n1. како Амон\, син Манасијин\, одступи од Бога и чињаше што је зло пред Господом;\n2. како царова само две године\, и убише га слуге његове. \n\n\n\nБеседа\nо царевом покајању\n\nУтрудих се уздишући; сваку ноћ\nквасим одар свој\, сузама својим\nнатапам постељу своју. (Пс. 6\, 6) \nДан се смењује ноћу\, а ноћ даном. Нека се и наше дневно покајање смењује ноћним\, и ноћно дневним. Дневно покајање показује се у главном добрим делима\, а ноћно у молитви\, уздисању и плачу. Тако се одужујемо данима и ноћима\, тј. испуњујући их оним што највише пред Богом вреди\, и што ће с нама поћи на Суд Божји. Погледај у цара Давида\, и види пример истинског покајања. Није довољно исповедити пред свештеником грех свој и одмах сматрати га опроштеним. Гле\, и Давид је пред пророком Натаном признао свој грех рекавши: сагријеших Господу (II Сам. 12\, 13). Али велики цар није то сматрао довољним\, него је непрестано уздисао у молитви пред Богом\, и сваку ноћ сузама покајања омивао грех свој. Чак и лежање у постељи није му служило за одмор него за умор од плача покајничког\, плача уздисајног. Немој рећи: Давид је убио и прељубио\, имао се за шта толико и кајати. А зар ти мржњом не убијаш људе\, и нечистим помислима и жељама не чиниш прељубу? Није овај живот за правдање себе\, брате\, него за обличење себе. Благо само оном кога Бог буде оправдао на Суду Страшном. \nПокајање није ствар једнога сата или једнога дана. Оно треба да буде унутрашње занимање наше до краја живота. Сваку ноћ квасим одар свој\, говори Давид. Тиме се не каже\, да се дању не треба кајати\, него да је излив душевног покајања удобнији ноћу него дању. У тишини ноћној и грехови наши и Суд Божји излазе нам јасније пред очи… И не опомиње ли нас ноћ јасније на смрт од дана? И постеља наша на блиски гроб? \nО Господе\, праведни и дивни\, ни покајати се не можемо истински без Твоје помоћи. Помози нам\, Свеблаги\, да можемо видети греховне ране наше\, и осетити смрад од њих\, и заридати сами над собом пре него ли сродници наши заридају над мртвом телесином нашом; пре\, Господе\, пре – него што ангели наши хранитељи не заридају над стрвином душе наше кад се вргне у огањ неугасиви. Помози и спаси\, Господе Боже наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-toma-tomindan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-toma.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261020
DTEND;VALUE=DATE:20261021
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130549Z
LAST-MODIFIED:20260207T192800Z
UID:8269-1792454400-1792540799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Сергије и Вакхо - Срђевдан
DESCRIPTION:Пролог за 7. октобар\n20. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Сергије и Вакх\n\nОви свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости\, мудрости и верности. Али кад чу цар\, да су ова два великаша његова хришћани\, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха\, да заједно с њима жртве принесу\, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди\, те свукоше с њих војничко одело\, и прстење\, и одликовања\, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат\, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију\, своме намеснику Антиоху\, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха\, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати\, да се одрекну Христа\, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти\, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће\, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу\, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога\, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен\, и обувен у гвоздене опанке\, с начичканим ексерима\, па тако отеран у град Росаф у Сирију\, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај\, да тамо заједно са Вакхом\, другом својим\, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г. \n\n\n\nСвети мученик Полихроније\n\nРодом из епархије Агатанидске\, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот\, ангелски по чистоти и уздржљивости\, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима\, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља\, и прими венац славе од преславног Господа свога. \n\n\n\n\nЦарски људи\, Сергије и Вакхо\,\nСлуге цара\, ал’ не земаљскога\,\nНо Исуса\, цара бесмртнога\,\nЦар земаљски свецима се руга\nПа им скиде појас са бедара\,\nКрепошћу их Господ опојаса;\nЦар им скиде тогу великашку\nУ лепшу их Спаситељ обуче\nУ нетљену одежду бесмрћа;\nЦар им узе прстен са деснице\nА Господ их лепше прстенова\,\nДуше њихне за себе обручи.\nЦар их изгна из двора својега\nБог их прими у небесне дворе\nЗемља мучи Христове витезе\nЗемља мучи а небо их блажи\nТрулеж гони од себе чистоту\,\nЗлоба гони од себе доброту\,\nСвети Вакхо и свети Сергије\nСве земаљско земљи повратише\,\nДуше свете Богу предадоше;\nИз земаљског царства изгнаници\nЈош и сад су земљи светилници\nМуком својом злобу победише\,\nСмрћу за крст себе прославише\,\nПобедници над мрачним силама\nПут к победи показују нама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВиђење св. Андреје. Једанпут сеђаше Андреја свети са својим учеником Епифанијем и разговараше о спасењу душе. У том приближи се демон Епифанију\, и поче му правити некакве замке\, да би му мисли одвео на другу страну\, а Андреји се не смеде приближити. Тада навикну Андреја на њ гневно: „одлази одавде\, нечиста непријазни!“ А ђаво се трже натраг и одговори злобно: „ти си ми непријазан каква нема више у свему Цариграду!“ Андреја га не хтеде одмах отерати\, но пусти га да говори. И ђаво поче да прича: „осећам\, да долази време\, кад ће пропасти мој занат. У то време људи ће бити гори од мене као што ће и деца бити у лукавству гора од одраслих људи. И ја ћу онда почивати\, и нећу учити више људе ничему\, пошто ће они сами од себе вршити у свему вољу моју“. Упита га Андреј: „којим се гресима највише радује род ваш?“ Одговори ђаво: „идолослужењу\, клевети\, злоби против ближњих\, содомском греху\, пијанству и среброљубљу\, – овоме се ми највише радујемо.“ Још упита Андреја: „а како подносите\, кад се неко\, ко вам је прво служио одрече вас и ваших дела?“ Одговори ђаво: „ти то боље од мене знаш; тешко подносимо\, но тешимо се тиме\, да ћемо га опет к себи повратити\, јер многи\, који су се нас одрекли и Богу се обратили\, опет су се к кама повратили.“ Када зли дух изрече то\, и још много другога\, дуну на њега свети Андреја и он ишчезе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Јосије и награду Божју (II Днев. 34)\, и то:\n1. како цар Јосија истреби идоле и чињаше све што је право пред Господом;\n2. како се благослов Божји изли на њ и народ њихов за време дугог царовања његовог. \n\n\n\nБеседа\nо деци и њиховој похвали Господа\n\nИз уста мале деце и која сисају\nучинио си себи хвалу насупрот\nнепријатељима својим. (Пс. 8\, 2) \nПри свечаном уласку Господа Исуса у Јерусалим а по том и у самом храму викала су деца: Осана сину Давидову! Благословен који иде у име Господње (Мат. 21\, 9). Изгледа\, да ништа није тако раздражило старешине Јеврејске као ова похвала Исуса од стране мале деце. Чујеш ли шта ови говоре? упиташе Га они злобно. А Господ им кротко одговори: да! зар нијесте никад читали: из уста мале дјеце и која сисају учинио си себи хвалу? Јасно је\, дакле\, као бели дан\, да се ове пророчке речи Давидове односе на то чудо\, које се догодило при уласку Господа Христа у Јерусалим\, тј. на ову чудесну похвалу Господа од стране мале деце. Јасно је то из самог догађаја\, јер како је пророковано\, тако се буквално догодило. А јасно је и из тога\, што се сам Господ при том догађају позива на оно пророчанство цара Давида. Да је то једно велико чудо\, надахнуто Духом Божјим и произведено силом и вољом Божјом\, у то не може бити сумње. Док кнежеви и књижевници и старци и свештеници нису могли да познаду Христа Господа\, дотле су Га мала деца познала и објавила. Ваистину\, ово је чудо\, прво\, јединствено у целом Старом и Новом Завету\, а друго – чудо ако не веће није мање од чуда васкрсења мртвих. У осталом и при оном и при овом чуду дејствовала је иста сила Божја\, исти Дух и исти Промисао Божји. А ту силу и величанство славе Божје пророк је хтео нарочито да истакне догађајем са малом децом\, који догађај он ставља напоредо са дивљењем звезданој васиони\, коју је та иста сила Божја саздала. \nОсим тога треба у ту малу децу убројати и саме апостоле\, и многе светитеље\, испоснике\, мученике за Христа и девице – хиљаде и хиљаде и хиљаде оних\, који невино и простосрдачно признаше Христа Сином Божјим и Спаситељем својим\, и пригрлише га љубављу срдачном\, и страдања тешка за њега поднеше. Зашто баш из њихових уста учини Господ хвалу Себи\, а не из уста самих великаша и философа и ритора? Због кротости узе оне\, а због гордости одбаци ове. Гордељивци су највећи непријатељи Божји. Зато Христос чудесно отвори језик деци и простим рибарима и сељацима\, да јављају истину насупрот непријатељима својим\, тј. гордељивим а празним кнежевима и књижевницима Јеврејским. \nО Господе Свесилни\, Боже Свемогући\, отвори и нама језик да и ми с вером јаком и радошћу детињском јављамо славу Твоју бесконачну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-sergije-i-vakho-srdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sergije-i-vakh.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261021
DTEND;VALUE=DATE:20261022
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130701Z
LAST-MODIFIED:20260207T192811Z
UID:8272-1792540800-1792627199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобна Пелагија; преподобна Таиса
DESCRIPTION:Пролог за 8. октобар\n21. октобар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Пелагија\n\nПокајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана\, у којој проповедаше епископ Нон\, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени\, да се она на једанпут згади на саму себе\, устраши Бога\, покаја за све нечисте грехе своје\, и припаде св. Нону с молбом\, да је крсти. „Смилуј се мени\, грешној\, оче свети\, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња\, амбис пропасти\, мрежа и оруђе ђаволско.“ Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа\, ђакониса те цркве\, која је по том\, као њена духовна мати\, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести\, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство\, грехом сабрано\, она остави сиромашним људима\, и тајно оде у Јерусалим\, где се под мушким именом\, као монах Пелагије\, затвори у једну келију на Јелеонској Гори\, и ту отпочне тешки подвиг поста\, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу\, али када је поново посети после неколико дана\, нађе тело њено мртво\, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога\, опрости се греха\, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег. \n\n\n\nПреподобна Таиса\n\nПокајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви\, који не жели грешнику пропасти но спасења\, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог\, Пафнутије Сидонит\, чу за Таису\, за њен грешни живот\, и за отров душевни\, којим она троваше душу многих људи\, па се реши\, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се\, дакле\, Пафнутије свети у светско одело\, узе један златник оде у град\, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело\, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се\, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир\, према упутству св. Пафнутија\, и ту оста око три године\, затворена у једну келију\, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је\, преко њене воље\, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости\, други ученик св. Антонија\, у визији виде у рају прекрасну обитељ\, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год. \n\n\n\nСвета мученица Пелагија\n\nДевица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике\, да доведу на суд Пелагију\, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави\, и кад чу\, да су дошли да је воде пред судију\, прављаше се весела\, па рече војницима\, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће\, уздигне руке к небу\, и дуго се мољаше Богу\, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу\, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена\, пише св. Златоуст\, била је средством не природног пада него заповести Божје“\, па продужује: „и тако\, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали\, архангели поштовали\, сам Христос био је код њега.“ \n\n\n\n\nГрешна беше Пелагија\,\nпа се покаја\nИ познањем праве вере\nдушу обасја.\nСвет је зове\, свет је мами\nона не слуша\,\nПробуди се у њој савест\,\nзасветли душа.\nКолко труда улагаше\,\nколико муке\,\nОко свога грешна тела –\nтруле јабуке\nТол’ко труда\, тол’ко муке\,\nпосле уложи\,\nДокле своју јадну душу\nвером обожи.\nЗасија се на небеса\nсунце Божије\nАл’ се боље душа засја\nу Пелагије.\nПокајање\, покајање\,\nБог нам остави\,\nПокајањем Пелагија\nсебе прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО кад би бар онолико труда уложили око душе колико труда улажемо око тела! О кад би добили вољу\, да се украшавамо врлинама пред Богом и ангелима Божјим пресветлим колико се украшавамо сујетним и пролазним шаренилом спољашњим! Пелагија и Таиса у почетку знађаху само за тело док душе њихове беху као везани робови у тамници тела. Обе оне беху украшене само сујетом\, одевене у сујету\, окићене сујетом\, окружене сујетом\, ласкане сујетом. Но каква нагла промена! Какав божанствен преокрет у њиховом животу! Чуднији него кад се дивља јабука накалеми и почне доносити слатке плодове; или кад се мутна и смрдљива бара неким начином избистри и постане чистом и питком водом. Када епископ Нон са осталим епископима први пут виде грешницу Пелагију\, у свом спољашњем сјају њеном\, одевену у најскупље одело\, урешену\, украшену\, окићену прстењем\, ђерданима и трепетљикама\, намирисану\, окружену робовима\, – када је епископ Нон виде\, заплака се и рече друговима својим „ваистину ја се много научих од ове жене. Њу ће Господ поставити на Страшном Суду Свом и њоме нас укорети. Јер шта мислите: колико сати ова жена проведе у својој соби перући се\, одевајући се\, украшавајући се\, огледајући се у огледалу\, и то – зашто? Ради тога само\, да би се показала пред људима што лепша. А ми који имамо Женика бесмртнога на небу – не трудимо се да украсимо окајане душе наше\, не журимо се\, да их оперемо сузама покајања\, и да их оденемо у лепоту добродетељи\, те да би се што лепше показале пред очима Божјим!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам неправду цара Ахава и казну Божју кроз пророка Илију (I Цар. 16\, 17)\, и то:\n1. како се Ахав сав предаде идолопоклонству и чињаше све што је зло пред Господом;\n2. како пророк Илија молитвом запечати небо\, и не би кише три године. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ће врагу нестати оружја на крају\n\nВрагу оскудје оружје на крају\,\nградове си разрушио\, погибе\nспомен његов с хуком. (Пс. 9\, 7) \nВраг рода људског\, крвник људски и човекоубица од самога почетка\, употребио је сва оружја и све сплетке против човека. Његово је да дан и ноћ измишља нова оружја и нове сплетке\, да би само кога упропастио\, као гладан лав ричући ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5\, 8)\, као отровна змија таји се и чека свој плен\, као паук свуда распиње своје мреже\, само\, – само да би коју човечју душу ухватио и у своје смрадно царство вргао. Незнабожачки народи су као његови градови. До Христова доласка он је у њима господарио мирно и потпуно. Идолослужење било је служење њему; врачарство и гатарство било је служење њему; разузданост и раскалашност живота међу људима он је штитио и унапређивао; приношење људи на жртву\, огањ страсти\, распре\, ратови\, злочини – све је то било уживање за њега. Но на крају њему неста оружја\, градови се његови разрушише\, спомен његов погибе са хуком. Тај крај\, који спомиње пророк\, јесте долазак Христа Господа у свет. Господ показа силу Своју над ђаволом победивши његова искушења на гори: показа власт Своју изгонећи ђаволе из људи и заповедајући им да иду овамо или онамо; показа непобедно господарство Своје над грехом и смрћу Својим страдањем и васкрсењем. И\, што је можда најважније\, сруши ад и распршта силу демонску. Он није хтео уништити демоне него их је распрштао и оружја им пребио\, разбио их је и распрштао као Јевреје\, и још страшније од Јевреја. Народе је ослободио од њихове власти: а што је главно дао је људима власт над демонима\, да их именом Његовим могу од себе одгонити. Видите\, како је Господ спојио са Својом победом над демонима и Своју милост према људима? Он је толико онемоћао и пребио демоне\, и збунио их\, и распрштао\, да их је предао под власт људи. И тако негдашњи робови\, постали су господари\, а негдашњи господари робови. Но не даде Господ власт над демонима свима људима него само онима који у Њега верују и Његовим заповестима следују. Даде им власт\, даде им и оружје. Оружје је крст. \nО Господе Боже наш\, Спаситељу наш од власти ђаволске\, помози нам да и ми учинимо оно најмање још што си оставио нама да учинимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-pelagija-prepodobna-taisa/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pelagija-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261022
DTEND;VALUE=DATE:20261023
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T130828Z
LAST-MODIFIED:20260207T192821Z
UID:8275-1792627200-1792713599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јаков; свети Стефан\, Деспот српски (Слепи)
DESCRIPTION:Пролог за 9. октобар\n22. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\n\nСин Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа\, сведок Његовог страдања\, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима\, по том и у Мисиру\, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом\, и на речи и на делу\, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову\, рушећи идолопоклонство\, изгонећи демоне из људи\, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа\, цркве се основале и уредиле\, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов\, да бесмртно царује са Царем славе. \n\n\n\nПреподобни Андроник и супруга му Атанасија\n\nГрађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи\, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише\, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу\, да су њихова деца у царству Божјем\, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин\, св. Андроник код старца Данила у Скиту\, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово\, и то најпре св. Атанасија\, а после 8 дана и св. Андроник. \n\n\n\nСвети праведни Аврам и Лот\n\nЧитај о њему у књизи Постања. \n\n\n\nСвети Димитрије\, патријарх Александријски\n\nЈеданаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом\, и то од 189-231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен\, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље\, писано св. Матејем на јеврејском језику. \n\n\n\nСвети Стеван\, деспот српски\n\nСин деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију\, где се оженио Ангелином\, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу\, задужбини сина његовог св. Максима. \n\n\n\n\nОд Господа послан\, Господу послушан\,\nСвехвални се Јаков апостол потруди\nЈеванђелско семе да посеје свуда\,\nДа из њега никну христоверни људи.\nИ Сирију прође и Египат стари\nСвуда мед небесни вредно разносећи\nМед лековит\, чудан\, са Христових уста\,\nОгладнеле људе тим медом хранећи.\nКуда Јаков прође траг остави свуда:\nПуне чаше меда\, препуне и целе\,\nНепресушне чаше животворног меда –\nТо су свете цркве богате и беле.\nУ њима се слави Творац бесконачни\nИ чудесна дела Божијега Сина\,\nХристос мед је онај\, што се верним даје\nЖивотворна мaна од хлеба и вина.\nЈаков пут заврши са црвеном тачком\,\nКрвљу мученичком\, што се с крста проли\,\nИ венац од Христа он на небу доби\nКо’ и други редом Божји апостоли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако Бог и кажњава и милује\, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске\, Грке\, Бугаре и Србе\, него по допуштењу Божјем\, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски\, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник\, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака\, кћи његова силом морала постати жена султанова\, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура\, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију\, а по том у Италију\, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана\, и жену његову Ангелину\, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно свођење огња с неба пророком Илијом (I Цар. 18)\, и то:\n1. како се св. Илија помоли Богу на Кармилској гори\, у присуству Ахава цара и идолских жречева;\n2. како огањ с неба паде и запали жртву коју Илија принесе Богу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како само безумни одричу Бога\n\nРече безуман у срцу својем: нема Бога.\nТрула су и мрска дјела њихова. (Пс. 13\, 1) \nУм је крманош целог бића људског. Он саветује\, он наговара\, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом\, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом\, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога\, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао\, а њој одмах следују зла дела. Видите ли\, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок\, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато\, браћо\, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога\, али чиним добро. Пре свега\, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро\, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље\, посмотрите пажљиво\, и видећете\, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула\, јер су зла\, ништавна и пролазна; мрска\, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла\, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити\, шта је добро\, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога\, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога\, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима\, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још\, да човек и срцем верује и устима исповеда\, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје\, и то одмах\, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника\, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи\, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран\, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље. \nО преблаги Господе Исусе Христе\, Сине Божји\, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jakov-sveti-stefan-despot-srpski-slepi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakov-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261023
DTEND;VALUE=DATE:20261024
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T131815Z
LAST-MODIFIED:20260207T192832Z
UID:8278-1792713600-1792799999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евлампије и Евлампија
DESCRIPTION:Пролог за 10. октобар\n23. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евлампије и Евлампија\n\nБрат и сестра\, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана\, налепљену на зиду\, насмеја се тој наредби\, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати\, да се одрече Христа\, поче и Евлампије саветовати судију\, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча\, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу\, па у зажарену пећ\, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу\, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана\, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину. \n\n\n\nСвети мученици Зографски\n\nКада цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију\, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба\, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет\, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства\, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду\, Иверу и по другим манастирима\, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији\, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира\, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи\, и то 22 монаха\, са игуманом својим\, и 4 световњака\, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше\, поджегоше кулу\, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици\, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил\, против кога\, а у заштиту Православља\, беше се дигао српски краљ Милутин. \n\n\n\nПреподобни Теофил исповедник\n\nПореклом македонски Словенин негде од Струмице. Млад се замонашио\, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина\, и погинуо би том приликом\, да не успе убедити кнеза Ипатика\, судију свога\, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу\, и он се врати у свој манастир\, где мирно сконча 716. год и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Теотекн\n\nОфицир римски у Антиохији за време Максимијана. Када га цар нуђаше да принесе жртву идолима\, он одговори: „ја верујем у Христа Бога\, и Њему ћу принети на жртву себе – жртву живу.“ С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким. \n\n\n\nПреподобни Васијан\n\nУ време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. год. Велик беше његов подвиг\, велика и чудотворна сила\, коју му Бог дарова. Имађаше око 300 ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм\, који још и данас постоји. \n\n\n\n\nЗографски јунаци\, витези истине\,\nПравославној вери жртву принесоше\,\nПосрамише горде\, безочне латине\nУ царство се Божје душом уздигоше.\nУ пламену кула\, пламен к небу греди\,\nУ огњу монаси Богу хвалу дижу\,\nНебо с ангелима у тај призор гледи\,\nПод кулом крвници као црви гмижу.\nТу игуман Тома\, к’о родитељ прави\,\nСвоју браћу храбри и псалме почиње.\nСмрти се не боји ко Господа слави\,\nПогинути не ће ко за Бога гине.\nЖртва се принесе\, а жртвеник оста\,\nОдлетеше душе\, сагореше тела\,\nЗбог те жртве Зограф још славнији поста.\nОстаде му слава вечита и цела.\nСвети Ђорђе витез витезе негује\nИ Божија Мајка – небесне грађане –\nВитезима правде Црква се радује\,\nТо су њена деца\, њене плодне гране. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПо Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф\, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира\, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре\, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира\, да се закључају\, јер су богопротивни латини напали на ову Гору\, коју ја изабрах\, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу\, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе\, Царице\, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени\, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира\, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави\, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу\, 10. октобра 1873. год\, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи\, док монаси појаху\, и читаху житије св. Мученика у храму\, наједанпут се чу неки шум у храму\, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба\, тако светао\, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата\, и после ишчезла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Бога пророку Илији (I Цар. 19)\, и то:\n1. како Илија заморен од неправде људске помоли се Богу да умре;\n2. како га Бог утеши Својим јављањем на Хориву;\n3. како беше јак ветар\, па трус\, па огањ\, и најзад глас тих и танак – глас од Бога. \n\n\n\nБеседа\nо мукама Давидовим и пророчанству мука Христових\n\nОпколише ме пси многи\, чета злих веза ме\,\nпрободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 21\, 17) \nОво је тајанствени доживљај покајника Давида\, и у исто време јасно пророчанство Христових страдања. И сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени (II Тим. 3\, 12)\, вели апостол Павле. Када је цар Давид грешио\, ђаволи му се нису јављали нити га узнемиравали. Но када се почео кајати и живот свој управљати на пут Божји\, тада су га ђаволи зли опколили\, и почели га држати и мучити. Овде ни је реч о људима него демонима\, који се или сами јављају покајнику или га муче преко људи. Не би Давид назвао људе Божје\, круну створења Божјег\, псима; него је псима назвао демоне\, који се јављају људима праведним било као пси\, било као змије\, било као црнци\, било као лавови\, било у ма ком другом облику. А да он овде под псима разуме зле духове\, можемо се уверити из живота великих подвижника\, којима су се демони\, ради застрашавања\, јављали у виду паса. И још се можемо у то уверити из речи Господа Спаситеља\, које је са крста изрекао: Оче\, опрости им\, јер не знају шта чине (Лк. 23\, 34)! То значи\, не чине своју вољу\, него вољу нечију туђу\, на име демонску. Пси многи и чета злих сабраше се\, да униште Христа Господа. Кад није могао ђаво – искушач да победи Господа на Гори Искушења својим лажним обећањима\, тада је са свом силом својом навалио био\, да га уништи кроз људе смрћу бешчесном на крсту. Погледајте браћо\, како је јасно пророчанство! Прободоше ми руке и ноге моје. Ни на кога у свој историји света те се речи нису могле однети осим на распетог Спаситеља. Но то пророчанство иде у све појединости: разделише хаљине моје међу собом\, и за доламу моју бацише коцку. Све се збило како је пророковано\, – али све! Но ђаво се преварио у рачуну. Он је мислио да смрћу уништи јачега од смрти. Он је мислио да обешчасти Онога који једини даје част сваком створењу. Господ Христос је Својим славним васкрсењем победио и посрамио ђавола и сву чету његових паса\, и дао нама људима силу и власт над њима. Сав свет незнабожачки није могао одагнати једнога демона; а ми смо у стању именом Христовим и крстом Његовим одагнати\, као дим\, легионе демона\, јер су демони после Христа постали као пребијени и плашљиви пси. О Господе Победитељу и Спаситељу – Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evlampije-i-evlampija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evamplije-i-evampija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261024
DTEND;VALUE=DATE:20261025
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T131928Z
LAST-MODIFIED:20260207T192843Z
UID:8281-1792800000-1792886399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Филип\, ђакон; свети Теофан Начертани
DESCRIPTION:Пролог за 11. октобар\n24. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Филип\n\nРодом из Кесарије Палестинске. Жењен био\, и у браку родио 4 кћери\, све четири обдарене од Бога даром прорицања\, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе\, тада и Филип би изабран\, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму\, апостол Филип склони се у Самарију\, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона\, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот\, где учаше и проповедаше\, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога. \n\n\n\nСпомен Седмог Васељенског Сабора\n\nОвај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина\, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом\, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса\, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице\, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?“ рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места\, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио\, да га је постигла казна од Богородице. – Овај Сабор решио је још\, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе. \n\n\n\nПреподобни Теофан Начертани\n\nИсповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину\, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу\, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Нектарије\, патријарх Цариградски\n\nКао световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после св. Григорија Богослова\, 381. год. Одликовао се дубоким разумом\, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397. год. \n\n\n\nСвети мученици Зинаида и Филонида\n\nСестре рођене\, родом од Тарса. Називају их сродницима св. апостола Павла. Као девојке одрекле се света ради Христа\, и повучене у неку пештеру подвизавале се. Знађаху лекарску вештину\, те помагаху многим болним. Нарочито Филонида због великог поста удостоји се дара чудотворства. Но неки неверни нападну их ноћу и побију камењем. \n\n\n\n\nТеофан Саваит\, подвижник изрјадни\,\nДубоки богослов и песник преславни\,\nСтрадалник за Христа\, исповедник вере\,\nУкрашење цркве\, Отац православни\,\nКелију остави ради послушања\,\nИз тишине глухе опет у свет крочи\nДа опаког цара истином убеди\nИ истину праву цару посведочи.\nЧетврт је стољећа и за срећу доста!\nТо у муци прође светом Теофану\nНа муци претешкој у тамници хладној\,\nНа лицу носаше муку начертану.\nНо светитељ Божји\, Духом надахнути\,\nСве испуни време сладостним појањем\nГоспода славећи и Господње свеце\nСа љубављу жарком\, вером и надањем. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао што се Божјим Промислом даје сила целебна\, чудотворна\, освештаној води или освештаном јелеју\, тако се исто таква сила даје и иконама. Један диван пример чудотворне силе светих икона наводи св. Атанасије Велики. У граду Вириту\, живео неки хришћанин под кирију у једној кући. Иселивши се из те куће он заборави у њој једну икону Спаситељеву. После њега усели се у исту кућу неки Јеврејин. А у том граду беше много Јевреја\, и то нарочито озлобљених против вере хришћанске. Када се икона\, дакле\, нађе\, изнесоше је Јевреји у своју зборницу\, и почеше да јој се ругају као што су се некад претци њихови ругали живоме Спаситељу. И учинише Јевреји са иконом исто оно што претци њихови учинише са Спаситељем\, на име: прободоше руке и ноге ексерима\, натопише уста на икони сирћетом\, и на све начине поругаше се лику Спаситељеву. Најзад неко од њих узе копље и удари лик божански под ребра. Но\, о чуда\, из прободеног места потече крв с водом\, као негда из живога тела распетога Господа. Страх и ужас Јевреја не може се описати. Тада потурише суд\, да се уњ слива крв; и доведоше многе болеснике\, слепе\, глухе\, хроме\, бесне\, који чим их намазаше том крвљу – сви се исцелише. На ово чудо сабра се сав град\, и сви прославише Христа Бога. А Јевреји у томе граду сви повероваше у Господа Христа\, живог и животодавног. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам многобројне неправде народа Израиљског и многобројне казне Божје\, и то:\n1. како се кнежеви народни често одвраћаху од Бога и чињаху што је зло пред Богом.\n2. како Бог кажњаваше народ да би га поправио.\n3. како најзад\, под злим царем Јоакимом\, народ Израиљски би одведен у ропство Вавилонско. \n\n\n\nБеседа\nо гласу Господњем на водама.\n\nГлас је Господњи на водама. (Пс. 28\, 3) \nНа Јордану чуо се глас Господњи\, када је св. Јован крстио Спаситеља. На мору Галилејском\, када би бура и ветрови\, чуо се глас Христов\, и бура се утишала\, и ветрови престали. Глас Господњи чуо се на свадби у Кани Галилејској\, и вода се претворила у вино. На Црвеном Мору би глас Господњи\, и море се раступи и отвори пут народу Божјем. У пустињи би глас Господњи\, и вода потече из сува камена. Шта значи то: глас је Господњи на водама? Значи: стихија водена је дело Божје\, и кроз њу Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. Не мање су и остале стихије дело Божје – огањ\, ваздух\, и земља. И над њима је Бог господар; и кроз њих Бог чини чудеса кад хоће и како хоће. У огњеном виду јавио се Бог Дух Свети о Педесетници. У пећи Вавилонској пламен изгуби своју силу по речи Господњој и не нашкоди блаженим отроцима\, огањ с неба паде и запали жртву Гедеонову (Суд. 6). Илија сведе огањ с неба. Купина гораше и не сагореваше (II Мојс. 3). Огањ с неба паде и запали жртву Богу (I Цар. 18). Огњени стуб хођаше пред Израиљцима. Све то по речи Господњој. Земља се отвори и прогута неправедног Кореја\, Датана и Авирона (IV. Мојс. 16). Земља се отвори и сакри Јелисавету са младенцем Јованом од мача Иродова. Земља се затресе када Господ издахну на Крсту\, и гробови се отворише. На ваздуху се вазнесе Господ на небо. На ваздуху свети апостоли бише пренети у Јерусалим са разних страна света. На ваздуху пренесе ангел пророка Авакума тренутно у Вавилон. И то све по гласу Господњем\, по наредби Господњој. О кад би људи били тако послушни гласу Господњем као што су му послушне неразумне стихије природне! Но под водама разумеју се ваистину и људи\, послушни гласу Господњем: апостоли и светитељи. Као вода разлише се они по свему свету с проповеђу Христа Бога. Као вода напојише жедни свет са извора вечнога живота. И обнови се свет\, и процвета. Као на обичним водама тако се и на њима јавише безбројна чудеса Божја – јер беху покорни вољи Божјој\, послушни гласу Божјем\, као вода\, исто као вода. \nО Господе Исусе Христе\, помози нам бити послушним гласу Твоме. Помози нам застидети се од мртвих стихија\, које Тебе боље слушају него ми. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-filip-djakon-sveti-teofan-nacertani/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-filip-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261025
DTEND;VALUE=DATE:20261026
DTSTAMP:20260420T041659
CREATED:20251014T132054Z
LAST-MODIFIED:20260207T192916Z
UID:8284-1792886400-1792972799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тарах\, Пров и Андроник
DESCRIPTION:Пролог за 12. октобар\n25. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тарах\, Пров и Андроник\n\nТарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске\, а Андроник – син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име\, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима\, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство\, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу\, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама\, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је\, чини што хоћеш“. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима\, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине\, и љући од зверова\, антипат нареди војницима\, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије\, Феликс и Верије\, који присуствоваху убиству св. мученика\, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана\, а ноћ беше врло тамна\, они\, у недоумици како да распознају тела мученичка\, помолише се Богу\, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише. \n\n\n\nСвети Мартин\, епископ Турски\n\nРођен у Панонији\, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр\, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен“ у цркви хришћанској\, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену\, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин\, изоста од другова\, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку\, а другом се он огрте\, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос\, огрнут у ону половину огртача његовог\, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен\, и ево обуче ме својом одећом!“ Изишавши из војске Мартин се одмах крсти\, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског\, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен\, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства\, тако да и мртве васкрсаваше\, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Туру. После обилатог рада у винограду Господњем\, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима\, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год. \n\n\n\nПреподобни Козма Мајумски\n\nРодом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина\, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу\, на Цвети\, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму\, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости. \n\n\n\n\nСвети Мартин\, чедо Паноније\,\nИ велико светило Галије\,\nПрезре части цара земаљскога\,\nСлуга поста Цара небескога.\nЈаке воље ка’ у неког дива\nБеше Мартин срца милостива.\nПепелом се Мартин посипаше\nНа пепелу злехудом спаваше\nИз љубави према Богу своме\,\nЗа грехове људи распетоме.\nИ Мартин се сав разапе свету\nСамо да би достигао мету\,\nБорбу веде Мартин с демонима\nНе даде се њихним кушањима\,\nБорбу веде с људима обесним\,\nС јересима мрачним и нечесним\nВитез беше Мартин православни\nИ победник чудесни и славни.\nБорба прошла\, витез се одмара\nС мислима покрај Христа Цара\,\nНо молитве и сад Богу диже\,\nИ у помоћ невољнима стиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧиме су се светитељи највише толико узвисили и прославили у очима неба и људи? Поглавито смирењем и службом. Св. Мартин још пре крштења\, као официр\, имао је једнога слугу\, кога је он више сматрао братом него слугом. Често пута он је служио свога слугу не стидећи се тога него\, на против\, радујући се томе. Када га св. Иларије хтеде произвести за свештеника\, он са сузама одби ту почаст\, и умоли епископа\, да му само дозволи да буде монах у неком забаченом месту. Једном путоваше св. Мартин из Француске за Панонију\, да обиђе своје родитеље. Када је прелазио Алпе\, ухвате га разбојници и хтедоше га убити. Када један разбојник замахну да га посече\, Мартин се не уплаши и не трже и не замоли за поштеду\, него беше потпуно миран\, као да се ништа не догађаше. Зачуди се разбојник таквом понашању\, опусти мач\, и упита Мартина\, ко је он? Мартин рече\, да је он хришћанин\, и да се за то није уплашио\, што зна да Бог по великој милости увек је близу људи\, а нарочито у часовима опасности. Сви се разбојници удивише реткој врлини овога Божјег човека\, и онај\, који беше замахнуо мач на Мартина\, поверова у Христа\, крсти се\, и доцније замонаши. – Када се упразни столица епископа у Туру\, сви хтедоше св. Мартина узети за епископа\, али Мартин не хте о том ни чути. Но неки грађани Тура лукавством га изазваше из манастира и одведоше. Наиме: они дођоше пред капију манастира Мартиновог и јавише игуману\, да неки болесник чека пред капијом и моли да изађе и благослови га. Када св. Мартин изађе\, они га узеше и одведоше у Тур\, и учинише епископом. Предвидевши своју скору смрт у старости он то објави братији својој\, и ови се врло расплакаше молећи га\, да их не оставља. Светитељ\, да би их утешио\, помоли се Богу пред њима и рече: „Господе\, ако ја још требам људима Твојим\, ја се не отказујем труда. Нека буде Твоја света воља!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно дело апостола Петра и Јована (Дела Ап. 3)\, и то:\n1. како један просјак\, хром од рођења\, потражи милостињу од светих апостола.\n2. како Петар рече\, да сребра и злата они немају;\n3. како га апостол узе за руку и рече: у име Исуса Христа устани и ходи! и како болесник оздрави. \n\n\n\nБеседа\nо вечерњем плачу и јутарњој радости\n\nВечером се усељава плач а јутром радост. (Пс. 29\, 6) \nБог кара\, и Бог весели. Једна покајна помисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи\, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан\, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара\, јутром већ обрадује. Да би Га људи познали и у карању и у миловању. О браћо моја\, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора\, не би Га ни знали као каратеља и судију. Гле\, и Бог се више радује\, да Га ми познамо по милости него по гњеву. Но има људи врло неблагодарних и немислених\, који се Бога никад не сећају\, када Бог даје и милује\, него Га се само онда сете\, када их Он почне бити и карати\, било болешћу\, или смрћу у породици\, или неуспехом и срамом међу људима\, или огњем\, или мачем\, или земљотресом\, или поплавом\, или многобројним другим прутовима и прутићима\, којима Он шиба непробуђене\, опомиње неблагодарне\, приводи разуму затупеле\, и подсећа све и свакога\, да је Он Творац и Господар и Дародавац и Судија. \nВечером се усељава плач а јутром радост. Још ове речи значе\, да је ноћ за плач и молитву и покајање и богоразмишљање. Нарочито је ноћ за покајање\, а правог покајања нема без плача. Ноћу човек несметано мисли о делима својим\, о речима и мислима својим\, и каје се за све што учини против закона Божјег. Ако човек ноћу покајнички плаче\, дању ће се радовати\, радоваће се као новорођени\, као окупани\, као олакшани од бремена греха. Ако ли пак ноћ проводи у греху и безумном весељу\, освануће му дан жалостан и плачеван. \nО Господе Исусе\, Спаситељу и Учитељу наш\, карај нас\, но опрости нам; шибај нас\, но спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-tarah-prov-i-andronik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-tarah-prov-andronik.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR