BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260908
DTEND;VALUE=DATE:20260909
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T205541Z
LAST-MODIFIED:20260207T190822Z
UID:8069-1788825600-1788911999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Адријан и Наталија
DESCRIPTION:Пролог за 26. август\n8. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Адријан и Наталија\n\nМуж и жена\, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац\, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади\, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију\, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти\, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима\, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору\, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе\, измученено трпељиве\, мирне и кротке\, па их закле\, да му кажу\, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима\, и ја сам хришћанин!“ Када за то чу цар\, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?“ На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао.“ Чувши за ово Наталија веома се обрадова\, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници\, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама\, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар\, да се однесе у тамницу наковањ\, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено\, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград\, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу\, и она мирно предаде дух свој Богу. \n\n\n\nПреподобни Титој\n\nУченик св. Пахомија и велики међу подвижницима Мисирским. Био игуман ман. у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „који пут води ка смирењу?“ На то Титој одговори: „пут ка смирењу јесте: уздржљивост\, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари.“ Достигао врло висок степен савршенства\, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или V веку. Уједно с њим помиње се и преп. Ивистион. \n\n\n\nСвети Зер-Јаков\, велики мисионар хришћанства у Абисинији.\n\n\n\nЧудо Пресвете Богородице у Москви 1395. год\n\n\n\n\nПут је трнов\, у Рају су руже\,\nГорке муке\, али Христос сладак.\nШта се чује у тамници мрачној?\nЧекић бије о наковањ тврди\,\nАл’ не кује гвожђе ни олово\,\nНо пребија ноге мученика\,\nИ пребија руке мученика\,\nМученика\, Христових војника.\nЈедна рука бела\, племенита\,\nУ прах паде крвљу обагрена\nТо је рука светог Адријана\,\nУзе руку света Наталија\nПа са руком из тамнице јури\nРуку мије\, у свилу завија\,\nРуку љуби и сузама роси\,\nКудгод ходи руку собом носи.\nКада спава под главу је ставља\,\nТихо збори одсеченој руци:\nРуко света Адријана мога\,\nТи си мени много помагала\,\nЈоште једном помози ми\, руко\,\nШто скорије на небо ме вини\nГде Адријан са светима живи. –\nМало било дуго не трајало\nАдријан се Наталији јави\,\nОд свих цара лепши и светлији\,\nПа небеским позива је гласом:\n– Хајде к мени\, сестро Наталијо\,\nХајде к мени\, буди вечно жива\,\nЦар те вечни у царство призива. – \n\n\n\nРасуђивање\n\nПонекад се чује безбожна реч и међу хришћанима: ту ни Бог не може помоћи! Нема опасности\, у којој Бог не може помоћи\, нити има непријатеља\, који би својом силом\, без Божјег попуштења\, могао победити. Не питај\, како ће Бог разбити силну војску наших непријатеља\, – то је Богу лакше него теби удахнути и издахнути ваздух. Читај\, како Бог једним привиђењем уплаши војску Сирску\, те се војска разбеже\, и Израиљ спасе (II Царев. 7\, 6). Читај\, како Јерусалим би спасен од силне војске Вавилонске без икаква напора цара Језекије\, изузев његовог плача пред Богом и молитве (II Царев. 19\, 35). Но није Бог чинио таква чудеса само у древно време него их чини у свако време кад му се верни моле. Тако 1305. год. татарски цар Тамерлан опколи Москву са безбројном војском. Руси пренеше чудотворну икону Пресвете Богородице из града Владимира у Москву и сав народ са сузама се поче молити Светој Пречистој. Наједанпут војска татарска\, без видљивог разлога\, поче журно одступати и бегати. Шта се догодило? Тамерлан у сну имаде виђење: облаци светитеља ношаху се под небесима\, у средини њиховој Света Богородица као царица\, и још даље безбројна војска ангела. \nБогородица оштро прећаше Тамерлану и наређиваше\, да одмах одступи од земље руске\, а светитељи помахиваху на цара својим жезлима. Ужаснут овим сном Тамерлан\, чим свану\, нареди одступање и бегство. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам великодушност Давидову (I Сам. 26)\, и то:\n1. како Давид ноћу уђе у логор Саулов\, и док Саул спаваше узе му копље и чашу;\n2. како војвода Давидов хтеде пробости Саула\, но Давид му забрани;\n3. како Давид остављаше освету Богу. \n\n\n\nБеседа\nо страдањима Христовим\, како их Исаија предвиде\n\nЛеђа моја дадох на бијење\, и образе\nмоје на шамарање; а лица мојега не\nзаклоних од поруге запљувања. (Иса. 50\, 6) \nОво је пророчанство\, браћо; а сад чујте тачно испуњење тога пророчанства: тада (Пилат) Исуса шибавши предаде да се разапне; (Мат. 27\, 26)\, – није ли то што пророк прорече: леђа моја дадох на бијење? Чујте даље: један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу (Јов. 18\, 22); и још: покривши га бијаху га по образу и питаху говорећи: прореци ко те удари (Лк. 22\, 64); – није ли то што пророк прорече: дадох образе моје на шамарање? Чујте и даље: и ругаху му се (Мат. 27\, 29) и бијаху га по глави трском и пљуваху на њ (Мк. 15\, 19); – није ли то што пророк прорече: а лица мојега не заклоних од поруге и запљувања? Посмотрите\, браћо\, како је јасно пророчанство\, од речи до речи јасно. Посмотрите са ужасом\, како видовити човек Божји провиди кроз зидове од неколико стотина година јасније него обично око што провиди дно бистре и плитке воде! То Бог силом Својом неодољивом отвори дух човека смртног\, да види духом догађаје у даљини јасно као што телесним очима гледа догађаје у близини. Како ли тек сам Бог свевидећи провиди кроз срж костију наших\, кроз маглу мисли наших\, кроз све тајне срца нашег? Он је присутан мислима нашим пре него се роде\, и жељама нашим пре него се зачну. Он је једини необманути и необманљиви сведок свих догађаја\, споља и изнутра\, на висини и у дубини\, на дужини и на ширини. И Он сведочи духу нашем нелажно оно што дух наш жели знати ради добре користи и спасења душе. \nО Свевидећи и пречудни Сведоче свих тајни на небу и на земљи\, Створитељу и Промислитељу наш благи\, Ти једини видиш немоћ свакога од нас. Помози нам\, о помози нам\, да сазнамо оно што нам је потребно ради вечног спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-adrijan-i-natalija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-adrijan-i-natalija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260909
DTEND;VALUE=DATE:20260910
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T205705Z
LAST-MODIFIED:20260207T190834Z
UID:8072-1788912000-1788998399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Пимен Велики
DESCRIPTION:Пролог за 27. август\n9. септембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Пимен Велики\n\nРодом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике\, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе\, с њим је рука Божја“. Временом Пимен се замонаши\, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје\, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?“ Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо\, то не желим да вас овде видим“ У манастиру ове тројице браће\, којим је управљао најстарији брат\, авва Анубије\, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу\, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању\, а послеподне готовили су себи вечеру\, једини оброк у 24 сата\, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру“. Подвизавао се у V веку\, и упокојио се мирно у дубокој старости. \n\n\n\nПреподобни Пимен Палестински\n\nПодвизавао се у Руви\, пустињи Палестинској у време цара Маврикија (582. – 602.). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека\, и растргну га\, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено\, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изведен од зверова и предаде душу своју Господу. \n\n\n\nСвети Осија\, епископ Кордовски\n\nПреко 60 година управљао црквом у Шпанији као епископ Кордовски. Участвовао видно на Првом Васељ. Сабору у Никеји\, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. год. Толико је ревновао за Православље\, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес. \n\n\n\nСвештеномученици Кукша и Пимен посник\n\nОбојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошци и посеку\, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру\, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље“. И рекавши ово и сам издахну\, 1113. год. \n\n\n\n\nПреподобни Пимен\, дубина мудрости\,\nИ велика луча Христове светлости\,\nОд кад свет сујете он за леђа баци\nНиког не укори\, ником не пребаци\nЈедном пред Пименом браћа се свађаху\nА Пимен ћуташе. Неки га кораху:\n– Како свађу слушаш и све ти је равно?\nОдговори Пимен: ја сам умро давно. –\n– Како да се спасем – неко га запита.\nДа ми ум за вражјим наветом не скита?\n– На кључалу воду мухе не падају\nИ од топле душе ђаволи бегају. –\nНеко други рече: шта је сигурније:\nГовор браћи својој или молчаније?\n– И једним и другим Господ прославља се\,\nРади славе Божје – једно бирај за се.\n– Како се од злобе може одбранити?\n– Злоба се не даде злобом победити.\nСтарај се те злобном неко добро створи\nТо ће и његово срце да разгори.\nСвој се дом не зида туђи дом рушећи\,\nТу се трећи вајди\, а ђаво је трећи.\nДве страсти опаке трују наше душе\,\nСлободе нам нема док нас оне гуше:\nНаслада телесна и светска сујета\,\nСлободна је од њих само душа света. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао онај који се пуже уз стрмениту планину\, па гребе и ногама и рукама да учини један корак напред не помишљајући да се обазире за се\, такви су били у напорном пењању своме ка царству Божјем велики подвижници православни. Ваистину за дивљење је њихов труд и њихова бестрастност. Св. Пимен не хте видети мајку своју\, када му ова дође у посету. Кнез неки захтеда види Пимена\, но овај отказа. Тада кнез смисли помоћу лукавства да примора старца на виђење с њим; наиме: он ухапси сина сестре Пименове\, и рече сестри Пименовој\, да ће јој сина пустити\, ако сам Пимен дође к њему на разговор. Сестра оде у пустињу\, и лупајући у врата мољаше брата\, да изађе и спасе јој сина. Но Пимен не изађе. Тада га сестра поче ружити и клети. Но Пимен не изађе. Чувши за ово кнез\, рече да се напише Пимену писмо и каже\, да ако он\, Пимен\, бар писмено – кад није хтео усмено – умоли кнеза да пусти његовог сестрића\, кнез ће то учинити. Пимен одговори: „нареди\, кнеже моћни\, да се добро испита кривица младићева\, па ако је кривица таква да он заслужује смрт\, нека умре\, те да би казном у времену избегао муке у вечности; ако ли кривица не повлачи смртну казну\, а ти га по закону каштигуј\, па онда отпусти“ Прочитавши ово правично и беспристрасно расуђивање\, кнез се врло задиви\, и пусти младића\, а поштовање своје према Пимену удвоји. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Саулово потпуно отпадање од Бога јединога (I Сам. 28 – 31)\, и то:\n1. како се\, уплашен од Филистеја\, Саул обрати врачари незнабожачкој да му врача;\n2. како врачара врачањем изазва некога духа\, који се назва Самуилом\, и који прорече Саулу погибију;\n3. како Саул погибе са синовима својим од Филистеја. \n\n\n\nБеседа\nо дану Христовом како га Исаија прорече\n\nЗато ће познати народ мој у онај дан\nда сам ја онај који говорим: ево ме. (Иса. 52\, 6) \nБог је наш\, браћо\, Бог истине. И на сунцу има пега тамних\, а на Богу нашем нема ни пеге ни неистине. Свака реч\, речена Богом кроз пророке\, обистинила се. Кад се Слово Божје ваплотило у Исусу Христу Господу нашем\, онда су се показала јасна као сунце сва пророчанства\, која су се на Њега односила\, а која су дотле за Јевреје била тамне загонетке. И Слово плоть быстъ\, вели се у Јеванђељу за превечно Слово Божје\, за вечну Мудрост Божју\, за Сина Божјег; но у томе отеловљеном Слову Божјем и свако слово пророчко показа се телесно. Док Господ Христос није дошао телесно у посету људима\, књижевници и чтеци Светога Писма могли су мислити за многе речи пророчке\, дуго и дуго неиспуњене\, да су то речи само од пророка као људи а не од Бога. Но Бог није дао\, да се о пророцима Његовим ниско мисли\, за то је и рекао\, да ће људи познати у онај дан да сам ја онај који говорим. Хтео је Бог\, дакле\, дати важности свакој речи пророчкој\, и хтео је научити људе стрпљењу\, да стрпљиво чекају онај дан\, онај чудесни дан\, када ће појава Господа на земљи у телу јасно викнути у сваке уши: Ево ме! Онај ко је познао Господа Исуса као Бога у телу\, тај је познао у Њему истовремено Онога\, који је говорио кроз пророке. \nЕво ме – тако и данас говори Христос. Ја сам Онај који говори кроз сву створену васељену. Ја сам Онај који је говорио кроз пророке. Ја сам Онај који сам кроз телесна уста говорио речи вечног спасења. Ја сам Онај који сам говорио кроз апостоле\, светитеље и учитеље. Ја сам Онај који говорим и који ћу говорити до краја времена кроз Цркву Моју свету. Ја сам Онај који говори и о коме се говори. Господе\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-pimen-veliki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pimen.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260910
DTEND;VALUE=DATE:20260911
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T205829Z
LAST-MODIFIED:20260207T190924Z
UID:8075-1788998400-1789084799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Мојсеј Мурин; преподобни Сава Псковски
DESCRIPTION:Пролог за 28. август\n10. септембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Мојсеј Мурин\n\nЕтиопљанин родом\, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине\, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину\, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија\, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију\, где се сав предао: труду телесном\, молитви\, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору\, и од њега доби савет\, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе\, он по савету старца\, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји\, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда\, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли\, маштања и снова\, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика\, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт\, и једнога дана рече својим ученицима да беже\, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи\, он рече\, да он треба да погине од насиља\, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше\, од ножа ће погинути (Мат. 26\, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика. \n\n\n\nПреподобни Сава Псковски и Крипецки\n\nПореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском ман. св. Богородице\, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га\, а он бегаше од славе човечје\, и удаљи се на обалу језера Крипец\, где основа нову обитељ у име св. Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир\, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира\, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495. год. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових прејемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј. \n\n\n\nСабор свих богоугодника Печерских\n\n\n\n\nБлаго оном ког Бог помилује!\nМиловање Божје – радовање\,\nРадовање у обадва света.\nМојсеј Мурин к’о син заблудели\nПокаја се и Богу се врати\,\nМногим плачем многе грехе плати\nМногим постом сам себе исуши\,\nЦрн у лицу\, светао у души.\nМногим бдењем он укроти страсти\,\nДемонске се ослободи власти.\nДок му душа поста к’о језеро\nНа планини што у небо гледа.\nУ ком небо лицем се огледа.\nКад су једном питали Мојсеја\nЗар га греси других не жалосте?\nГрешни људи зар га се не тичу?\nСвети Мојсеј плачно одговара:\n– Ко у кући мртваца имаде\nТај не плаче над туђим мртвацем\nНего плаче над својим мртвацем. –\nЛав у јагње често се претвара\,\nТакво чудо само Христос ствара.\nМојсеј беше лавом у планини\nПа постаде агнец незлобиви.\nНек његовим светим молитвама\nБог дарује спасење и нама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрави хришћанин избегава похвалу људску; не само избегава него има истински страх од ње. Св. Сава Псковски оставио је и игуманство\, и манастир\, и добру братију у манастиру\, и побегао у један пуст предео\, само да би избегао похвалу од људи. Јер похвала од људи окрада срце наше. Неки благочестив кнез чувши за подвиге св. Мојсеја Мурина пође са својом свитом у пустињу да га види. Јавише Мојсеју\, да кнез долази у његов манастир. Мојсеј истрча брзо и пође да бежи и да се скрије гдегод\, но изненадно срете се са високим посетиоцима. „Где је келија Авве Мојсеја? упиташе га кнежеве слуге и не слутећи да је то сами Мојсеј. А Мојсеј отвори уста и рече: „шта ће вам он? то је безуман старац\, врло лажљив и сав нечист животом.“ Чувши ово посетиоци се зачудише и мимопрођоше. Када стигоше пред келију Мојсејеву\, упиташе за старца\, а монаси рекоше да није ту. Тада они испричаше\, шта им је неки монах на путу рекао о Мојсеју. Монаси се ожалостише\, па упиташе: „какав изгледа тај старац који вам је говорио хулне речи на светога мужа?“ А кад они рекоше\, да беше врло црн у лицу\, висок и у бедној хаљини\, монаси ускликнуше у глас: „па то је заиста Авва Мојсеј!“ Овим случајем кнез се много духовно користи и врати се дома радостан. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам племенитост Давидову (II Сам. 1)\, и то:\n1. како весник стиже и јави Давиду о погибији Саула и Јонатана\, мислећи добиће награду за то;\n2. како се Давид горко ожалости и нарицаше за Саулом који њему ништа није желео до смрт. \n\n\n\nБеседа\nо изгледу Месије\n\nИ видјесмо га и не имаше\nизгледа ни красоте. (Иса. 53\, 2) \nОво пророк говори за Христа Господа као човека. Не имаше изгледа ни красоте! Зар Он који је дао изглед свакој твари\, и који је створио красне ангеле небеске и сву красоту васељење\, да немаше изгледа и красоте? Не треба ово да вас смућује\, браћо. Он се могао јавити онакав какав је хтео. Но Он није хтео да се јави у ангелској красоти\, као што се није хтео јавити у царској сили и у богаташкој раскоши. Ко иде у кућу жалости не облачи се у најлепше одело; нити се лекар облачи у најбоље своје одело када одлази тешким болесницима. А Господ је дошао у кућу жалости и у болницу. Тело је одело душе. Он се обукао у једно просто одело\, да утиче не оделом него силом духа. Ми не знамо тачно\, каквог је изгледа Он био. По предању лице му је било црнпурасто а коса кестењаве боје. Кад је цар Авгар послао свога сликара Ананију\, да наслика лице Господа\, Ананије није могао ни црте повући по платну\, јер је\, вели се\, лице Христово зрачило неком необичном светлошћу. Уосталом\, и да се Христос обукао у најлепше тело\, какво је само Он себи могао саздати\, шта би била та телесна лепота Његова према бесмртној лепоти Божанства Његовог? Највећа лепота земаљска једва је само сенка лепоте небеске. Пророк Данило био је млад и леп човек\, но кад је ангел Божји стао пред њега\, тада\, како он сам вели: не оста снаге у мени\, и лице ми се нагрди (Дан. 10\, 8). Шта је лице човека од земље према лику бесмртног ангела Божјег? Као тама према светлости. Свакако и пророк гледајући Христа Цара Бесмртнога у телу човечјем\, и сравњујући лик Његов земаљски са ликом Његовим бесмртним\, морао је узвикнути: не имаше изгледа ни красоте. \nО Господе благи и преблаги\, који се ради нас обуче у худу телесну одећу нашу\, да нам послужиш и да нас не устрашиш\, Теби слава и хвала\, Теби слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-mojsej-murin-prepodobni-sava-pskovski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mojsej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260911
DTEND;VALUE=DATE:20260912
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T210011Z
LAST-MODIFIED:20260207T190936Z
UID:8078-1789084800-1789171199@stsavanyc.org
SUMMARY:УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
DESCRIPTION:Пролог за 29. август\n11. септембар по новом календару \n\n\n\nУсековање главе светог Јована Крститеља\n\nИрод Антипа\, син старога Ирода\, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса\, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод\, зли изданак од злога корена\, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду\, жену свога брата Филипа\, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија\, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод\, занесен том игром\, обећа играчици дати што год буде од њега искала\, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише\, а Иродијада избоде иглом језик Јованов\, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета\, да опере част своје ћерке\, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу\, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху\, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква\, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије. \n\n\n\nПреподобна Теодора Солунска\n\nКао жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину\, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир\, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји\, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли\, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75. години својој\, 879. год. Из њеног тела потекло целебно миро\, којим су се многи исцелили. \n\n\n\nСвета мученица Василија\n\nПострадала за Христа у Срему. \n\n\n\nСвета мученик Анастасије\n\nМладић из Радовишта\, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи\, што он одлучно одбије\, због чега буде мучен и најзад обешен 29. авг. 1794. год. \n\n\n\n\nО свети Јоване\, дивни Крститељу\,\nТи Претеча беше славном Спаситељу\,\nТи чистотом твојом људске душе текну\nИ к’o страшна труба са Јордана јекну\nБудећ’ људе од сна и порока лена\,\nКад секира беше близу до корена.\nЈа се теби клањам\, ја се теби молим:\nПомози да свакој напасти одолим.\nЈа се теби клањам\, пророку најјачем\,\nИ пред тобом клечим\, и пред тобом плачем:\nДај ми од твог срца\, лавовске јачине\,\nДај ми од твог духа\, ангелске белине.\nДај ми твоје моћи\, да постигнем пробом\nБогу бит’ покоран и владати собом\,\nКрстити се постом\, чистити се бдењем.\nСладити молитвом и небесним зрењем\,\nИ без страха ходит’ мучеништву сваком\nСа храброшћу твојом и са вером јаком.\nО свети Јоване\, Божји угодниче\,\nИ за вишњу правду славни мучениче.\nТи кога се војске нечастивих боје\nНемој се оглушит’ о молење моје\,\nНо укрепи мене молитвама твојим\,\nДа к’o свећа право пред Господом стојим. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко посматрате како људи умиру\, видећете\, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше\, од ножа ће погинути (Мат. 26\, 52). Сваки је грех нож\, и обично људи бивају посечени оним грехом\, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија\, скверна ћерка Иродијадина\, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији\, у граду Лериду\, са изгнаним Иродом и Иродијадом\, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали\, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла\, и она се копрцаше\, играјући ногама по води\, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути\, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода\, а главу њену донеше Иродијади на тањиру\, као некад главу Јована Крститеља. Гле\, како страшно смрт личи на грех учињени! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3)\, и то:\n1. како се Авенир војвода\, противник Давидов\, предаде Давиду на веру;\n2. како Јоав\, војвода Давидов\, уби Авенира;\n3. како Давид прокле дом Јоавов\, и плака много за Авениром. \n\n\n\nБеседа\nо исцелењу човечанства раном Христовом\n\nРаном његовом ми се исцијелисмо. (Иса. 53\, 5) \nХристовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче\, и ми знамо сад\, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш\, гнездо и извор нечистоће телесне\, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист\, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим\, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима\, и друго приносећи нечисте жртве\, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста\, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека\, разблажују га\, и њиме пелцују многе људе\, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом\, па је онда узимамо и пијемо\, јер се каже\, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19\, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове\, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна\, једина безгрешна; крв пречиста\, једина чиста у свету. О кад би људи знали\, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим\, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје\, и све троје чисто и чисти: чист дух\, чиста крв\, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и оно што је здраво може исцелити нездраво; и оно што је моћно може подићи немоћно. \nО Господе\, свесилни Господе наш\, очисти нас грешне раном Твојом крвавом\, раном невином и пречистом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/usekovanje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/usekovanje-glave-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260912
DTEND;VALUE=DATE:20260913
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T210135Z
LAST-MODIFIED:20260207T190953Z
UID:8081-1789171200-1789257599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог Александра Невског; Сабор српских светитеља
DESCRIPTION:Пролог за 30. август\n12. септембар по новом календару \n\n\n\nСабор светих српских просветитеља и учитеља\n\nОвога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха\, и то Св. Сава\, први српски архиепископ\, назван равноапостолним; Арсеније\, наследник Св. Саве\, велики јерарх и чудотворац; Сава II\, син првовенчаног краља Стефана\, живео у Јерусалиму подуже време\, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)“; Никодим\, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски\, по том архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије\, најпре архиепископ а од 1346. год. патријарх\, преминуо\, 1349. год; Јефрем\, подвижник\, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. год\, и крунисао Лазара\, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон\, наследник Јефремов\, скончао 1388. год; Макарије обновио многе старе задужбине\, штампао црквене књиге у Скадру\, Венецији\, Београду и на другим местима\, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру\, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата\, великог везира Мехмеда Соколовића\, упокојио се 1574. год; Гаврил\, по роду племић од Рајића\, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону\, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656. год. Уз ове још се помињу Јевстатије\, Јаков\, Данило\, Сава III\, Григорије\, Јован\, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори\, но сви беху „раби блази и вјерни\, добри же дeлателiе винограда Господня“. \n\n\n\nСвети Александар\, Јован и Павле патријарси Цариградски\n\nАлександар учествовао на I Вас. Сабору и Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери\, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!“ И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98. год. живота\, 340. год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија\, јеретика акефалита. Упокојио се 595. год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци\, и одрекао се престола примивши тајно схимну\, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија\, и упокојио се у време Ирине и Константина 784. год. \n\n\n\nПреподобни Христофор\n\nПодвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео\, да кандила монаха трудбеника горе\, а кандила лењиваца не горе. \n\n\n\nСвети Евлалије\, епископ Кесарије Кападокијске\n\nЈедан од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела\, неприличног духовноме завету. \n\n\n\n\nУгодници Божји\, српски светитељи\,\nУчитељи мудри\, и просветитељи\,\nКнежеви духовни\, славни богатири\,\nХристовога стада предобри пастири\,\nСебе се одрекши Богу послужисте\nИ народу своме светилници бисте;\nБогоносни људи\, божанскога својства\,\nВи примасте светлост од Светога Тројства\,\nПримасте је шчедро\, расипасте свуда\,\nИ од вашег труда поникоше чуда.\nСви ходећи право Савиним стопама\nСветињу узнесте по српским земљама\,\nВеру утврдисте у Божије Слово\,\nОбукосте душе у одело ново\,\nУкрасисте земљу красним храмовима\,\nО Божији људи\, равни ангелима!\nВи ангели бисте народа српскога\,\nНаучисте Србе прослављати Бога\,\nКлањати се живом Христу Спаситељу\,\nИ служисте верно светом Јеванђељу.\nЗато и вас Господ на небу прослави\nИ пред народ српски као свеће стави\nДа живећ’ на небу – на земљи светлите\,\nИстини и правди народ свој водите.\nДок примеру вашем род се српски диви\,\nМолитвама вашим – дотле ће да живи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСа шумом и бешчешћем погибоше бучни јеретици. И сама њихова смрт показује гњев Божји на њих због лажи коју распростираху и досаде коју цркви Божјој причињаваху. Арије\, пошто би осуђен у Никеји\, дође једнога дана цару Константину и мољаше цара\, да буде опет примљен у цркву. Цар га упита\, да ли верује Никејском Символу Вере\, а он\, лукави\, држаше у недрима хартију са исписаним својим јеретичким зловеријем\, и ударајући се руком по прсима говораше цару: „тако верујем“. Цар помисли\, да се Арије раскајао\, и посла га патријарху Александру да га прими у цркву. Александар никако не хте примити Арија знајући да он лаже. Но цар одреди један дан недељни када се Арије имаше увести у велику цркву. Уочи тога дана патријарх свети мољаше Бога\, да узме његову душу пре него што се богохулни јеретик уведе у цркву. Када освану одређена недеља патријарх беше на служби у цркви\, а Арије се са царским људима и својим једномишљеницима упути у цркву. Када стигоше на трг Константинов\, на једанпут га стиже нека мука и у духу и у телу\, и он потражи место за телесну нужду. Ту на тргу беше такво једно јавно место\, и он се упути тамо. Његова пратња чекаше га дуго и поста нестрпљива од чекања. Када одоше неки да виде\, шта је са Аријем\, нађоше овога у смрадноме месту мртва\, са целом утробом просутом напољу\, у нечистоћи и крви. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам победе Давидове над Филистејима (II Сам. 5) и то:\n1. како Филистеји нападаше на земље Давидове\, а Давид се помоли Богу\, и пође и потуче Филистеје;\n2. како Филистеји поново ударише\, а Давид се опет помоли Богу\, и разби Филистеје. \n\n\n\nБеседа\nо тајанственом роду Христовом\n\nРод његов ко ће исказати? (Иса. 53\, 8) \nКао скривен извор велике реке\, тако је за Јевреје био скривен род чудеснога Господа Исуса. Они су читали и знали\, да ће се Месија родити у Витлејему; и Он се роди у Витлејему\, али Га они не познаше. Они су знали\, да ће Месија доћи из колена Давидова; и он се роди из колена Давидова\, по матери Својој пресветој\, али Га они не познаше и не признаше. Читали су\, да ће се Он родити од девојке\, да ће бегати у Мисир и да ће бити дозван из Мисира\, да ће се пред њим јавити Претеча Његов\, вапијући у пустињи\, да ће као светлост велика засијати у тами и сенци смртној земље Завулонове и Нефталимове\, и остало све што су пророци прорекли и написали као знамења доласка Његовог. Па ипак Га не познадоше и не признадоше\, него Цара славе распеше као злочинца. \nДа је он обичан човек био\, зар би се пророк питао о Његовом роду и пореклу? Чији род и чије порекло у историји народа Израиљског није знано? А род Његов скривен је као род Мелхиседеков. Скривен је био за Јевреје\, и скривен је увек за невернике\, но за нас верне није више скривен. Ми знамо\, да је Он светлост од светлости\, Бог истинити од Бога истинитога\, рођена не створен. Tо је Он у вечности. Знамо\, да се Он ваплотио од Духа Светог и Марије Деве и јавио свету као човек\, као Богочовек. То је Он у времену. Род је његов\, дакле\, и на небу и на земљи\, и у вечности и у времену; чудан\, тајанствен\, славан и величанствен је род Његов. И кад све искажемо\, што нам је о Њему откровено\, ипак се можемо питати: род Његов ко ће исказати? Не зато што је незнан род Његов\, него зато што је недохватљив\, недомислив\, надчулан\, надприродан. \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш\, просвети нас божанским разумом Твојим и уздигни нас к Себи силом Твојом човекољубивом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-aleksandra-nevskog-sabor-srpskih-svetitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sabor-srpskih-svetitelja.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260913
DTEND;VALUE=DATE:20260914
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T210303Z
LAST-MODIFIED:20260207T191006Z
UID:8084-1789257600-1789343999@stsavanyc.org
SUMMARY:Полагање појаса Пресвете Богородице; Св. мученици јасеновачки
DESCRIPTION:Пролог за 31. август\n13. септембар по новом календару \n\n\n\nПразник појаса Свете Богородице\n\nПо успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни\, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова\, царица Зоа\, душевно оболи\, и према неком тајанственом виђењу пожели она\, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха\, те се ковчег отвори\, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса\, па доцније\, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског\, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду\, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере. \n\n\n\nСвети Генадије\, патријарх Цариградски\n\nЗа патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски\, позван тако по сенатору римском Студију\, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити\, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду\, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса\, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год\, и преставио се Господу мирно 471. год. \n\n\n\nСвештеномученик Кипријан\n\nРодио се од неверних родитеља\, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином\, преста живети са женом\, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела\, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства\, Јудаизма\, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству\, као и о мучеништву\, и милостињи\, о трпљењу\, о молитви Господњој\, и т. д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258. год. Пред смрт помоли се Богу\, благослови народ\, и остави 24 златника да се да џелату\, који га буде посекао. Недостижна величина и великодушност правог хришћанина! \n\n\n\nСвети Јован\, митрополит Кијевски\n\nБугарин по роду. Дошао у Кијев 1080. год\, и одмах стекао толико уважење\, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу\, у којој га изобличавао због новачења\, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год. \n\n\n\n\nУкрас целој цркви\, дика Картагени\,\nПре и после смрти Кипријан свештени\,\nИ речју и делом он учаше верне\nОсобно хвалећи чисте и девствене:\n– Девственост је\, рече\, светиња полова\,\nОно је слобода од страстних окова\,\nИ извор чистоте\, украс моралности\,\nДостојанство тела\, и веза скромности\,\nДевство мир је дома\, девство – круна слоге\,\nДевство је тишина\, одсуство тревоге.\nКад се дух човечји од тела повуче\,\nИ у царство своје унутра увуче\,\nИ сагледа раскош унутрашњег света.\nТад више не пушта тело да му смета\nСа страстима лудим\, са жељама разним\,\nСа бригама лишним\, са луксузом празним\,\nЛуксуз нам не јавља украшену жену\nНо нечисту душу и порочност њену.\nО слободо златна од сујетних жеља\,\nНецењено благо само светитеља!\nСлобода је девство\, девство је тишина\,\nОбоје дарови – Божијега Сина.\nО Божији Сине\, о благи Господе\,\nПодари нам славу девства и слободе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћанин не верује у кисмет\, у судбу\, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег\, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот\, по молитви светитељевој\, за један дан\, док је крстио Јеврејина Јосифа\, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот\, тако може\, по греху\, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси\, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост\, да цркви не требају епископи и свештеници\, него да је сваки себи епископ и свештеник\, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара\, да се врати истини православној\, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу\, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу\, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш\, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна\, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6)\, и то:\n1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим\, и како од весеља играше пред ковчегом;\n2. како се Михала\, жена његова\, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се женa;\n3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања\, те не имаде Михала порода до смрти. \n\n\n\nБеседа\nо сили и мисији Христовој\, како Исаија прорече\n\nДух је Господњи на мени; зато ме помаза\nда јавим јеванђеље ништим; посла\nме да исцелим скрушене срцем: да\nпроповедам заробљеним отпуштење и\nслепим прозрење; да огласим годину\nмилости Господње и дан освете. (Иса. 61\, 1 – 2) \nОво велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада\, у Назарету\, пред Јеврејима\, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4\, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита\, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути\, јер нико није знао\, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било\, одкад је ово пророчанство изречено и написано\, и нико није знао\, на кога се оно односи. А када је дошао Онај\, на кога се то пророчанство односи\, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету. Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима\, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух\, јер благодат је Духа на људима верним\, а на Њему је сам Дух\, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина\, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу\, а љубав увек приписује своје другима\, и друго ради поуке гордим људима\, да не истичу себе\, него да одају част другима\, равним себи. \nСве остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима\, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије\, сина Амосова\, пророка Божјег\, пророка истинитог. \nПоклонимо се\, браћо\, Исаији\, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше\, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем\, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо\, Господе и Спасе наш\, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/polaganje-pojasa-presvete-bogorodice-sv-mucenici-jasenovacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/praznik-pojasa-svete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260914
DTEND;VALUE=DATE:20260915
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T210448Z
LAST-MODIFIED:20260207T191022Z
UID:8087-1789344000-1789430399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Столпник - црквена Нова година
DESCRIPTION:Пролог за 1. септембар\n14. септембар по новом календару \n\n\n\nПочетак црквене године (или: начало индикта)\n\nПрви Васељенски Сабор определио је\, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Иса. 23\, 16)\, месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету\, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61\, 1- 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства\, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем\, непријатељем вере Христове\, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи\, а по том и у Русији у време Петра Великог. \n\n\n\nПреподобни Симеон Столпник\n\nРодом Сирјанин\, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима\, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу\, дотле непознатом\, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката\, после му подигоше један од 12\, па од 22\, па од 36\, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види\, но он је не хте примити\, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад\, мајко моја\, ако се удостојимо видећемо се у оном свету.“ Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона\, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна\, богати и убоги\, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно\, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег\, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена. \n\n\n\nСвети Исус Навин\n\nВођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја\, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу\, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења. \n\n\n\n\nСимеон Столпник\, први од столпника\,\nОзарен старац сјајем бесмртника\,\nЗа столп привезан\, драговољна жртва\,\nНебо га жива земља гледа мртва.\nПост и молитва и свеноћно бдење –\nТим путем тешким тражаше спасење.\nМајка му дође једнога уранка:\n– Сиђи ми\, сине\, да те види мајка!\nРече му тако. А Симеон шути.\nПонавља мајка молбу много пути …\nНајзад Симеон мајци одговара:\n– Ја сам у служби Небескога Цара;\nЖивот је овај борба и припрема\,\nЗа пуст разговор ту времена нема\,\nНо иди\, мајко\, бирај стазу чисту\,\nБрини за душу\, и живи по Христу;\nУ оном свету\, после ове војне\,\nАко нас Христос нађе за достојне\,\nТамо ћеш\, мајко\, видет свога сина\,\nИ син се сладит лица материна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше\, јер кад нас смрт растави од овога света\, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу\, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега\, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!“ Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!“ И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани\, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети.“ Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје\, зидају на песку грађевину\, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11)\, и то:\n1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом\, када Урије беше у рату;\n2. како удеси Давид погибију Уријеву;\n3. како се Бог разгневи на Давида. \n\n\n\nБеседа\nо Слову – Сину Божјем\n\nУ почетку бјеше Слово. (Јов. 1\, 1) \nСлово\, или Реч словесна\, смислена\, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли\, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка\, пошто је време услов само онога света пролазнога\, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца\, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека\, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда\, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога\, од Речи словесне\, од Смисла Свога\, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. \nНије\, браћо\, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца\, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем\, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског\, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје\, Мудрост Божја\, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру\, па почео овако: у почетку беше језеро\, па се навезе нањ једна бела лађа… Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро\,“ као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему\, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања. \nО Сине Божји\, савечни Оцу и Духу\, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-stolpnik-crkvena-nova-godina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-stolpnik-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260915
DTEND;VALUE=DATE:20260916
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250905T210805Z
LAST-MODIFIED:20260207T191314Z
UID:8090-1789430400-1789516799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Мамант; свети Јован Посник
DESCRIPTION:Пролог за 2. септембар\n15. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Мамант\n\nРодом из Пафлагоније\, од хришћанских знаменитих родитеља\, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му\, пошто роди њега\, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији\, којој се ангел на сну јави и рече\, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу\, да сахрани умрле\, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити\, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу\, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година\, када би изведен пред цара. Рече му цар\, да бар само устима се одрече Христа\, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.“ Цар нареди те га тукоше\, свећама палише\, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га\, и одведе на гору високу\, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу\, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних. \n\n\n\nСвети Јован Постник\, патријарх Цариградски\n\nПразнује се и 30. августа. Прво беше златар\, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше св. Јован са неким старим монахом\, Јевсевијем\, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „авва\, не ходи с десне стране великог Јована!“ То глас Божји наговештаваше велику службу\, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха Цариградског. Никако се не хте примити\, но би застрашен од неког небесног виђења\, те се прими. До смрти своје беше велики испосник\, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. год. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика\, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи о покајању и о исповедању. \n\n\n\nСвети Елеазар\n\nСин Аронов и други по реду првосвештеник Израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању народа Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели земље обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому\, и скончао мирно. \n\n\n\nПразновање чуда свете Богородице „Калужске“\n\n\n\n\nМамант благочесни\, у тамници рођен\,\nОд првога дана са Исусом срођен;\nОтац му и мајка\, Божји мученици\,\nРодише јединца у мрачној тамници.\nИ сиротан Мамант својих петнаест лета\nОсамљен бејаше у тамници света\,\nЈедина утеха и светлост једина\nСијаше му с лица Божијега Сина;\nЗадовољан тиме и богат од тога\nМамант прослављаше свога Христа Бога\,\nПрослављаше речју\, прослављаше делом\,\nМолитвеном душом и невиним телом.\nПријатељство Бога њему беше драже\nОд лажљивог света што мучи и лаже\,\nСпријатељен с Богом и пречистим Христом\nОн се спријатељи и с природом чистом\,\nС пустињом и шумом\, с дивљим зверовима\,\nСа дивокозама\, с љутим лавовима.\nИ Господ обдари пријатеља Свога\nЧудесним дарима од Духа Светога\,\nТе посрами Мамант своје гонитеље\nИ обрати Христу многе мучитеље.\nЦар и царство беху противу дечака.\nАл’ десница Божја држаше га јака\,\nТе отрпе муке\, и прослави Спаса;\nЦар с царством пропаде без трага и гласа\,\nА Мамант и сада са Христом царује\,\nС ангелима Божјим на небу ликује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЦрква Православна из искуства зна безброј примера\, где Бог Свемоћни пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари\, нарочито кроз оне\, које служе као знамења ваплоћења\, живота и страдања Господа нашег Исуса Христа\, као што су: крст\, иконе Богородице и светитеља\, освештена вода\, јелеј\, миро\, и др. Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова\, у близини града Калуге\, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно\, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна\, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом“. А Евдокија – тако се зваше она друга\, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима\, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу\, сквржи се целим телом\, ослепи и онеми\, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке\, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком\, и рекне им још\, да позову свештеника\, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом\, па ће оздравити. Када ово би учињено\, Евдокија оздрави\, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги\, где се и данас находи и чудодејствује. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за прељубу и убиство (II Сам. 12)\, и то:\n1. како Бог преко пророка Натана рече Давиду\, да ће због узете туђе жене његове жене бити узете за друге људе;\n2. како ће му умрети син;\n3. како се мач неће одмаћи од куће његове. Што се све и зби. \n\n\n\nБеседа\nо Слову Божјем – Створитељу света\n\nОно бјеше у почетку у Бога. Све је\nњиме постало. (Јов. 1\, 2-4) \nО чудесном Слову Божјем\, браћо\, говори Јеванђелист\, о Речи словесној\, смисленој\, о Мудрости Божјој вечној\, о Сину Божјем савечном. То чудесно Слово беше једнобитно са Оцем и Духом Светим\, а ипостасно различно и од Оца и од Духа\, јер се рађаше од Оца нерођеног. Беше\, и јесте\, и биће. Када Оно беше у Бога? У почетку\, вели Јеванђелист. Шта значи ова реч: у почетку: Значи исто што и прво\, или најпре. Најпре\, дакле\, Слово Божје беше у Бога\, увек једнобитно са Оцем и ипостасно као Син али још не и ваплоћено. По том се то Слово Божје ваплотило\, и у телу јавило роду људском. Док беше као неваплоћено Слово у Бога\, све је њиме постало. Небо и земља\, и сав свет небески и сав свет земаљски – све је постало Њиме\, тим Словом Божјим\, док Оно беше неваплоћено у Бога. Без Слова Божјег ништа није постало што је постало. Оно беше живот и светлост\, и светлост светљаше у тами\, а тама га не обузе. Пре свега смрт и грех представљају таму. Та тама не обузе Сина Божјег. Но и сав створени свет је тама према Богу\, али\, у тој тами светли Слово Божје\, Мудрост Божја словесна\, речита\, величанствена. Свако би створење било тама\, да из њега не сија тајанствена светлост Сина Божијег\, којим је све постало што је постало. \nОно беше у почетку у Бога. А по том шта је било с Њим? И Слово постаде тијело. Довде је историја стварања света\, одавде историја спасења рода људског. Но поставши телом Слово Божје није се удаљило од Бога Оца и Духа Светога\, јер је Тројица божанска неразделна\, него се само заогрнуло телом и душом људском\, да би се у хладу тела могло приближити људима – сунце над сунцима – и спасти људе. \nО браћо моја\, како је умилна и неисказано чудна тајна ваплоћења Божјег. Ако ту тајну пригрлимо срцем\, лакше ћемо јој се приближити умом. \nО Господе Спаситељу благи\, славо Оца и радости Духа Светога\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-mamant-sveti-jovan-posnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mamant.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260916
DTEND;VALUE=DATE:20260917
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T204812Z
LAST-MODIFIED:20260207T191327Z
UID:8094-1789516800-1789603199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештмуч. Антим; свети Јоаникије\, Први Патријарх српски
DESCRIPTION:Пролог за 3. септембар\n16. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Антим\n\nРођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено\, дух смирен\, завист искорењена\, гнев укроћен\, леност прогнана; … имаше љубав к свима\, мир са свима; благоразумност посред свију\, ревност према слави Божјој\, јавну свима“. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децем.) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча\, него се продужи\, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село\, Оману\, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва\, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима\, уведе их у дом и угости\, па тек онда рече\, да је он Антим\, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије\, а они ће рећи цару\, да га нису могли наћи. Али Антим одговори\, да он не сме дозволити\, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава\, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен\, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа. \n\n\n\nСвета мученица Василиса\n\nДеветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти св. Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама\, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену\, што видевши мучитељ њен\, Александар\, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље\, паде на колена\, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке\, и у том предаде дух свој Богу\, око 309. год. \n\n\n\nСвети Јоаникије\, архиепископ и први патријарх српски\n\nРодом од Призрена\, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. год\, а 1346. год. уздигнут у звање патријарха. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске\, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се 3. септ. 1349. год. Мошти му у Пећи. \n\n\n\nПреподобни Теоктист\n\nСпосник и саподвижник св. Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве Лавре\, која се налази на 6 миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик св. Јевтимија\, и под духовним руководством овога управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија. \n\n\n\n\nАнтим свети своје стадо храбри:\n– Чеда моја\, чеда возљубљена\,\nНосиоци Христовога ига\,\nСад је време великог подвига;\nО војници Христа Распетога\nИ од смрти славно Васкрслога\,\nСад је време љутога гоњења\,\nСад је време борбе и трпљења.\nЗа јунаке спремљена кошија\,\nСјај венаца над вама се сија\,\nНе бојте се мрачних главосека\,\nСила људска не траје до века\,\nСила Божја ва век века стоји\,\nСузе ваше биће убрисане\nБлаго оном ко’ се Бога боји!\nНа небеси\, ангелским рукама;\nРане ваше биће залечене\nНа небеси\, рајским мелемима;\nУ живот ће смрт се превратити\,\nПонижене венцем увенчати\,\nКратке муке а вечита блага –\nНе бојте се\, чеда моја драга! \n\n\n\nРасуђивање\n\nОнај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи\, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу\, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући\, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости\, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им\, да Симеону у њихово име заповеде\, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе\, значи\, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе\, нека га онда оставе где је\, јер готовошћу да послуша показаће\, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону\, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему\, да сиђе са стуба\, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази\, свети оче\, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 13)\, и то:\n1. како Амнон\, син Давидов\, осрамоти кћер Давидову Тамару;\n2. како Авесалом\, син Давидов\, због тога уби Амнона\, брата свога;\n3. како Давид горко плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо Слову Божјем јављеном у телу\n\nИ Слово постаде тијело. (Јов. 1\, 14) \nЕво једнога новога почетка\, браћо\, благословенога и спасоноснога за нас. То је почетак спасења нашега. Адам беше у телу\, када паде под власт греха и смрти. Сада се Створитељ Адамов јавља у телу\, да избави и Адама и потомство Адамово од власти греха и смрти. Син Божји\, Слово\, Мудрост\, Светлост и Живот – сиђе међу људе\, у човечјем телу и са човечјом душом; ваплоти се не делећи се од Свог Божанства; сиђе не одвајајући се од Свога Оца. Задржавајући све оно што је од вечности и у вечности имао и био\, Он само прими нешто ново\, на име човечју природу. Његова вечна својства ваплоћењем нису се смањила\, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Гле\, отац и на Јордану и на Тавору сведочи: ово је Син мој возљубљени! Не каже: ово је био Син мој\, него\, ово је Син мој. А Дух је Свети био с Њим при зачећу Његовом телесном\, и у све дане до краја службе Његове на земљи. Божанска и човечанска природа у Њему беху уједињене\, али не смешане. Како? О томе не питај ти\, који не умеш да објасниш себи ни себе самога\, и не знаш рећи: како су душа и тело у теби уједињени. Знај само\, да је Бог дошао земљи у походе\, и донео људима неисказано богате дарове\, дарове царске\, нетрулежне\, непролазне\, неоцењиве\, незамењиве. Знај то и нека ти срце игра од радости. И труди се да опереш руке\, да очистиш сва чула\, да омијеш душу\, да убелиш срце\, да управиш ум\, те да прихватиш царске дарове. Јер нечистоме они се не дају. \nО Господе Исусе Христе\, помози нам очистити се и опрати крвљу Твојом и Духом Твојим\, да би се удостојили Твојих царских дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestmuc-antim-sveti-joanikije-prvi-patrijarh-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260917
DTEND;VALUE=DATE:20260918
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T210545Z
LAST-MODIFIED:20260207T191341Z
UID:8097-1789603200-1789689599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. свмуч. Вавила; пророк Мојсеј Боговидац; свети Петар Дабробосански
DESCRIPTION:Пролог за 4. септембар\n17. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Вавила\n\nОвај „велики и дивни човек\, ако га је могуће назвати човеком\,“ како се св. Златоуст о њему изражава\, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем\, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића\, да буде на двору Нумеријанову\, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм\, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви\, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење\, изађе пред цркву и рече цару\, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм\, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се\, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити\, да принесе жртву идолима\, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета\, Урвана од 12\, Прилидијана од 9\, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ\, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле\, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди\, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше\, а по том их баци у тамницу\, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их\, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама\, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља\, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год. \n\n\n\nСвети пророк Мојсеј Боговидац\n\nВелики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану\, коју је видео али у њу није ушао\, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20\, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа\, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском. \n\n\n\nСвети мученик Маркел и Касијан\n\nЦар Максимијан Херкул нареди\, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време\, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима\, то ја не могу бити војник.“ И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу\, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени\, и душе им се преселише у царство небеско. \n\n\n\n\nНа вратима светог храма\nПастир дивни храбро стаде\,\nЦар крвави хтеде ући\,\nАл’ му пастир то не даде.\n– Ти за Бога правог не знаш\,\nТи се клањаш идолима;\nШта ћеш\, скверни незнабошче\,\nС правоверним хришћанима?\nЦар насилни силу чини\,\nНа Вавилу оков ставља\,\nВавила се цару смеје\nИ Господа свог прославља.\nА цар збори светитељу:\n– Гле\, оков ти лепо стоји\,\nТвоја мера\, дрски старче\,\nБаш ка’ за те мајстор скроји! –\nЦар то рече\, па заћута\,\nА Вавила цару на то\n– Кунем ти се\, ово гвожђе\nДраже ми је него злато.\nОвај оков више ценим\nНего твоју царску круну\,\nО више га ценим\, царе\,\nНо сву твоју царевину.\nЈер за Христа оков носим\,\nДа слободу њиме купим\,\nЖелео бих да у вечност\nСа оковом овим ступим. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСила светитеља после смрти бива много већа него за живота. „Зато нам је Бог и оставио мошти светитеља“\, вели св. Златоуст у својој ненадмашној беседи о св. Вавили. Св. Вавила би сахрањен у граду Антиохији. Тада цар Галије\, брат Јулијана Одступника\, цароваше заједно са Констанцијем\, сином Константиновим. Побуђен благочешћем Галије пренесе мошти св. Вавиле у предграђе Дафну\, сазида малу цркву\, и у њу положи мошти мученикове. У Дафни беше знаменити храм Аполонов\, постројен на оном месту\, где се\, према басни незнабожачкој\, једна девица претворила у дрво дафну\, да би се спасла од „бога“ Аполона\, који ју је гнао из необуздане телесне страсти према њој. Ту је био идол Аполонов\, који је тобож предсказивао сваком оно што ће му се догодити. Но од како мошти Вавилине беху сахрањене у близини храма\, демон из идола заћута и преста да предсказује. Када цар Јулијан Одступник доцније пође у погибелни рат с Персијанцима\, он сврати у тај храм\, и упита идола о исходу рата\, у који се он спремаше. Идол плашљиво одврати\, да не може дати јасан одговор „због мртвих“\, сахрањених у близини његовој. То се односило\, наравно\, само на Вавилу\, присуство чијег тела беше ућуткало демона. Јулијан нареди\, те се мошти Вавилине пренеше натраг у Антиохију. Но тек што пренеше мошти мученикове\, удари огањ с неба и сагори храм Аполонов\, и разори га за увек. Јулијан оде на Персијанце и грозно сконча свој богомрски живот. Таква беше сила мученика Христова после смрти: он ућутка демона\, сведе огањ с неба и разори храм идолски\, а безбожног цара одступника казни бешчесном смрћу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 15)\, и то:\n1. како Авесалом\, син Давидов\, диже буну против оца;\n2. како Давид бегаше из Јерусалима испред сина\, и иђаше бос\, и плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо претварању воде у вино\n\nПочетак чудесима у Кани Галилејској. (Јов. 2\, 11) \nСвемоћан је Бог наш\, и моћи Његовој нема краја ни описа. Словом Својим Он је саздао све што је саздано. Словомъ Господнимь небеса утвердишася. Словом Својим Он је саздао тело човеку. Словом Божјим претвара се мртва земља у тела људска\, у тела животињска\, у тела биљна. Словом Божјим претвара се течна вода у пару\, а пара у лед и снег. Тим истим Словом вода у лози претвара се у вино\, и вино веселитъ сердце человјека. Какво је дакле\, чудо за Слово Божје ваплоћено\, за Христа Господа нашег\, што је у Кани претворио воду у вино? За нас људе\, помрачене грехом\, то је велико чудо; за нашу природу\, грехом раслабљену\, то је недостижно чудо. Но чинити чудеса\, није ли то Творчево обично занимање? Када слуге напунише шест великих судова водом\, Господ Христос рече им: захватите сад и носите куму. Он чак и не рече: нека вода постане вино\, него то само помисли. А помисао Божја има исту силу као и реч Божја. \nЗашто се каже да је ово почетак чудесима\, кад је Господ\, изгледа\, и пре овога чуда чинио друга чудеса? Зато\, браћо\, што је претварање воде у вино основно чудо Христово\, и суштина свих Његових чудеса. Разводнила се и расплакала се природа човечја; требало ју је претворити у вино. Угасила се била искра божанска у човеку\, требало ју је распалити. Болест је као вода\, здравље као вино; нечистота од злих духова је као вода\, чистота је као вино; смрт је као вода\, живот као вино; незнање је као вода\, истина као вино. Отуда кадгод је Господ болесне чинио здравим\, нечисте чистим\, мртве живим\, заблуделе просвећеним – Он је у ствари претварао воду у вино. \nО Господе Боже наш\, чудесни Претворитељу воде у вино\, унеси пламен Твој божански на угашено огњиште наше. Претвори воду бића нашег у вино божанско. Да би били слични Теби\, и као слични могли седети у царству Твом бесмртном\, са племеним ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-svmuc-vavila-prorok-mojsej-bogovidac-sveti-petar-dabrobosanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vavila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260918
DTEND;VALUE=DATE:20260919
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T210716Z
LAST-MODIFIED:20260207T191355Z
UID:8100-1789689600-1789775999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Захарије и праведна Јелисавета
DESCRIPTION:Пролог за 5. септембар\n18. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Захарија\n\nОтац св. Јована Претече. Син Варахијин\, од рода Авије\, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева\, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије\, сестре св. Ане\, матере св. Богородице. У време цара Ирода\, детоубице\, служаше Захарија једнога дана\, према својој чреди\, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји\, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: не бој се\, Захарија (Лк. 1\,13). И објави ангел Захарији\, да ће му жена Јелисавета родити сина\, према молитвама њиховим. А беху обоје стари\, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника\, рече му ангел: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом. И онеми Захарија од тога часа\, и не проговори све док му се син не роди\, и докле он не написа на дашчици: Јован му је име. Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску\, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке – беше му тада година и по – и побеже с њим од куће\, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике\, где је гоне\, она повика гори: „горо Божја\, прими матер с дететом!“ И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен\, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина\, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. 40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи\, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану. \n\n\n\nСвети мученици Јувентин и Максимин\n\nЖитије ова два света човека мало се зна\, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Златоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару\, и цар њих у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером\, да их одврате од вере праве\, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „за то баш ми морамо стојати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва.“ У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним. \n\n\n\nСветих 70 мученика\n\nНа челу са Урваном\, Теодором и Медимном беху ови изабрати од хришћана Цариградских у време Валентовог гоњења Православља\, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца)\, да бар животе поштеди православних хришћана. Цар се разјари\, и рече им да се врате\, а тајно нареди лађарима\, да кад буду на мору запале лађу\, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена\, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства. \n\n\n\nПреподобни Атанасије\n\nПодвизавао се у Вилни\, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од католика 5. септ. 1648. год. Мошти му чудодејствују у Бресту. \n\n\n\n\nШто се море тако у поноћи сија?\nКакав пламен страшан из воде избија?\nТо је језик злобе што огњем говори.\nТо голема лађа што на води гори.\nЦар јеретик то се Православљу руга\nПа огњем сажиже седамдесет друга.\nТо је пир Валента\, цара лицезверног\, –\nЈеретик је често љући од неверног.\nСедамдесет смрти! Због какве кривице?\nШто предсташе с молбом пред царево лице\nИ молише цара\, да поштеди праве –\nЗато им у огњу сагореше главе!\nГори суха лађа ка’ слама у стогу\,\nПламен к небу иде као тужба Богу:\nУ пламену људи сви на коленима\,\nИ молитве дижу Богу и светима.\n– Прими нашу жртву\, Боже Свевидећи\,\nПомози нам к царству небескоме прећи! –\nМирисаше тела у пламену јаром\nКао чисти тамјан пред светим олтаром.\nТо су чисте жртве светог Православља\nШто се муком крепи и Бога прославља.\nСедамдесет тела море хладом хлади\,\nСедамдесет душа у Рају се слади\,\nИ слава се њихна у цркви уздиже\,\nА Валента срамног Божја казна стиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУзалуд се људи труде да нађу оно што Бог намерно крије од људи. Кад не би Бог допустио никада људи не би пронашли злато и сребро под земљом\, ни силу водене паре\, ни блесак електричне светлости. Узалуд је Ирод побио многобројну децу у Витлејему\, само да би Једнога убио. Тај Један скрио се испред погледа и мача Иродова. Узалуд је Ирод и Јована тражио. Погледајте чуда: војници јуре старицу Јелисавету\, која бега са Јованом на рукама\, и не могу да стигну! Разјарен Ирод дозва Захарију и викну му: „дај ми сина твог Јована!“ А старац свештеник кротко одговори цару: „ја сада служим Господу Богу Израиљеву\, те за сина мога не знам где се налази“. Избезумљен од гнева нареди Ирод да убију Захарију место Јована. Слуге цареве дођоше у храм и рекоше Захарији: „где си сакрио сина твога? дај нам га\, јер цар наређује. Ако ли га не даш\, сам ћеш умрети.“ Одговори Захарија: „ви ћете убити тело моје\, а Господ ће примити душу моју“. И би убијен Захарија\, али се Ирод тиме не задовољи. Опаки цар немаше покоја ни дан ни ноћ\, јер га мучаше слутња\, да нико други до Јован не може бити онај новорођени цар\, кога му источни звездари објавише. Но узалуд се труђаше Ирод да нађе онога кога Бог намерно сакри од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 17)\, и то:\n1. како Авесалом ратоваше са оцем својим\, и како изгибе мноштво народа у рату;\n2. како Авесалом погибе;\n3. како Давид горко плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо неопходности другог\, или духовног\, рођења\n\nАко се ко наново не роди\, не може\nвидети Царства Божјега. (Јов. 3\, 3) \nТако рече Господ Исус Никодиму\, кнезу Јеврејскоме\, а Никодим с чуђењем упита: како може то бити? тојест: како се може човек поново родити? Тако се и данас многи питају: како телесан човек може постати духован? како грешник може постати праведник? како благодат Божја може ући у човека и заменити умовање телесно и вољу телесну? како Дух Свети може озарити срце човеково? како се вода може претворити у вино? Ми знамо\, да кад је Дух Божји сишао на апостоле\, апостоли су постали другим људима\, новим\, поново рођеним. И знамо из хиљаде примера\, како су људи телесних мисли и телесног живота постајали људима духовним\, препорођеним. Ми знамо\, дакле\, да\, је то бивало и да и данас бива под дејством благодати Бога Духа Светога. Ни мало нам није нужно питати: како то бива? Довољно је што знамо\, да то бива\, и да се трудимо\, да се то збуде и с нама самима. Јер благодат Духа свакоме се даје\, ко је тражи и ко се припремио\, да је може примити. Нема тежег посла него објашњавати духовне ствари људима који само телесно мисле и суде. Св. Златоуст вели: „душа предана страстима не може постићи ништа велико и благородно\, јер страда од тешког слепила као очи помрачене течењем гноја“. Обично људи најтелеснији распитују о највећим тајнама божанским. Не распитују они о томе\, да би сазнали пут свога спасења\, него да би збунили верне\, и исмејали веру\, и оправдали свој грешни и страсни живот. Немоћни да се дигну на први степен небесних лествица\, они маштају о последњем степену. Када вас браћо\, такви питају о предубоким тајнама препорођаја душе и царства небеског\, упутите их прво да испуне десет основних заповести Божјих. Ако то учине\, онда ће им се отворити душа за схватања тајни божанских и то у толико у колико је то схватање нужно за њихово очишћење од греха и страсти и за вечно спасење. \nО Господе Исусе Христе\, преблаги и свемудри Учитељу наш\, помози нам умом разумети и срцем усвојити онолико од мудрости Твоје\, колико нам је потребно за спасење наше. Помози нам уздржати се од излишног љубопитства. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-zaharije-i-pravedna-jelisaveta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-zaharija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260919
DTEND;VALUE=DATE:20260920
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211019Z
LAST-MODIFIED:20260207T191406Z
UID:8103-1789776000-1789862399@stsavanyc.org
SUMMARY:Чудо светог архангела Михаила; свети мученик Евдоксије
DESCRIPTION:Пролог за 6. септембар\n19. септембар по новом календару \n\n\n\nСпомен чудеса светог Арханђела Михаила\n\nУ Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу\, он погледа на оно место и прорече\, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде\, од које ће многи добити исцељење\, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство\, отвори се извор воде\, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему\, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил\, и упути га да води кћер своју на тај извор\, па ће оздравити. Отац одмах послуша\, одведе кћер своју и затече на води тој много народа\, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита\, како треба искати исцелење\, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли\, и кћер своју напоји оном водом\, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим\, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак\, по имену Архип\, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости\, јер им не беше по вољи\, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку\, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину\, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место\, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу. \n\n\n\nСвети мученик Ромил и 11000 војника\n\nКада цар Тројан ратоваше на Истоку\, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се\, да беше у царевој војсци 11000 хришћана. Тада нареди цар\, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди\, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети\, а остали уморени другим мукама. \n\n\n\nСвети Евдоксије\n\nВојвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије\, и још 1104 војника\, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова\, Василиса\, одржа веру Христову до смрти\, и упокоји се мирно. \n\n\n\nПреподобни Давид\n\nОвај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи\, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу\, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега. \n\n\n\n\nАрхистратиг Божји\nМихаил војвода\,\nМаченосни слуга\nСвевишњег Господа\,\nПред Господом стоји\nС небеским силама\,\nС ангелима силним\nИ светим душама.\nНајвећи војвода\nНајвећега Цара\,\nГде дође\, победи\,\nИ чудеса ствара.\nСатана се њега\nКо пламена боји\,\nЈер војвода Божји\nЗа истину стоји\,\nЗа истину стоји\nИ правду уздиже;\nКао поглед хитар –\nСвуд на време стиже.\nВојвода светлости:\nОн прогони скверне\,\nИ крилима својим\nОграђује верне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноге варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја\, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског\, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима\, а одводитеља лиши општења у молитвама\, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали\, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село\, које је примило одведену (девојку)\, скривало је\, и чак силом задржавало\, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили\, да одводника\, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља\, гоне од себе\, а указују заштиту увређеним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23)\, и то:\n1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита\, ко би му донео воде из извора у Витлејему\, кога Филистеји држаху;\n2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;\n3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи\, који не марећи за живот свој идоше? \n\n\n\nБеседа\nо два рођења\n\nШто је рођено од тијела\, тијело\nје; а што је рођено од Духа\, дух је. (Јов. 3\, 6) \nОве речи\, браћо\, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа\, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење\, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Као што се тело рађа од тела\, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег\, по благодати Божјој а не по битности\, то и јесте ново рођење\, о коме Господ говораше Никодиму\, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове\, као и данас што их не разумеју сви они\, код којих је тело узело маха над духом. Људи\, код којих је тело преовладало над духом\, све мисле и суде по телу; док људи\, код којих је преовладао дух над телом\, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно\, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно\, чине и своје тело духовним. Као кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први\, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима\, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно\, зато нису разумели Господа Христа\, него Господа славе распеше. Док они\, који\, озарени благодаћу Духа Божјег\, разумеше Господа Христа\, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке\, него и сву створену природу\, и сав живот свој на земљи. Ако је\, браћо\, наше тело по нужди рођено од тела\, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа\, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно\, да се наше тело поново роди од тела\, али је и могуће\, и неопходно\, и никад није доцкан да се наш дух поново роди\, да се роди од Духа Божјега. \nО Господе Исусе Христе\, Јединордни Сине Божји\, помози нам\, да се пре скончања препородимо Духом Божјим\, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/cudo-svetog-arhangela-mihaila-sveti-mucenik-evdoksije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/spomen-cudesa-sv-arh-mihaila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260920
DTEND;VALUE=DATE:20260921
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211138Z
LAST-MODIFIED:20260207T191805Z
UID:8106-1789862400-1789948799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Созонт
DESCRIPTION:Пролог за 7. септембар\n20. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Созонт\n\nРодом из Ликаоније св. Созонт беше пастир оваца и држаше се у свему закона Божјега\, и поучаваше врснике и другове своје вери благочестивој. Према неком виђењу он сазнаде\, да му ваља мученички пострадати за Христа. У то време беше велико гоњење хришћана у оближњем граду Помпеопољу од стране некога Максимијана игемона Киликијског. А у граду беше идол неки златни\, коме се незнабошци клањаху. Созонт остави своје овце\, оде у град\, уђе у храм незнабожачки\, па одломи руку од златнога идола\, раздроби је и раздаде сиромасима. Наста велика узбуна у граду због тога\, и незнабошци почеше тражити кривца. Да не би неко други пострадао због његовог дела Созонт се упути игемону и објави себе као хришћанина и учиниоца онога дела. Мучитељи га најпре тукоше\, а по том обесише о дрво и стругаше гвозденим четкама\, а када већ беше на издисају ставише га на огањ\, где Созонт свети предаде своју свету душу Богу. Пострадао око 304. год. Мошти његове чудодејствоваху\, и над њима беше подигнут храм во имја св. Созонта. \n\n\n\nСвети апостоли Евод и Онисифор\n\nБеху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње св. Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима с великом похвалом. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа Антиохијског. Петар апостол\, и наставник његов\, постави га за епископа Антиохијског. Написао је Евод дело о св. Богородици\, у коме је изложио\, како је св. Дева Марија уведена у храм будући 3 године од рођења; како је у храму остала 11 година; како је ушавши у 15. годину предата била св. Јосифу на чување\, и како је родила Господа у 15. години. Написао је и друго једно дело под насловом „Светило“. Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Св. Онисифора спомиње апостол Павле (II Тим. 1\, 16-18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону\, где је и епископом био. Вели се\, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега. \n\n\n\nСвети мученик Евпсихије\n\nСин сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа\, бијен и струган\, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање нешто сиромасима\, а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана. \n\n\n\nСвети Јован\, архиепископ Новгородски\n\nНајпре свештеник а потом\, од 1163. год\, епископ у Новгороду. Сазидао 7 цркава за свога живота. Имао виђење св. Богородице\, и необичну силу над демонима\, које је чак и на службу себи принуђивао. Чудесно сачувао Новгород од напада 72 кнеза. Страдао од искушења ђаволских\, но силом крста и молитве све савладао. У старости повукао се у манастир\, примио схиму и мирно се упокојио у Господу 7. септ. 1185. год. \n\n\n\n\nМлади Созонт\, јунак правоверни\,\nправо стоји пред лицем неверни’\,\nправо стоји\, ничег се не боји;\nУм удубљен у Бога држаше\,\nУмом крепким у небу стајаше\,\nМучитељ га стављаше на муку\nШто идолу златну сломи руку.\n– Сломих му је\, Созонт одговара\,\nТе да видим\, да л’ ће да ме кара\,\nАл’ идолу обе руке мртве\,\nЗалуду му приносите жртве\,\nМртви идол не рече ни речи\nНит ме силом у ломљењу спречи.\nМртав ћути\, јер не има духа\,\nНи разума\, ни вида ни слуха.\nРуку узех не да је украдем\nНего бедним на хлеб да раздадем;\nНезнабошци\, за ваше спасење\nЈа разделих то мртво камење\,\nНе би ли вам душа олакшала\,\nЖивог Христа за Бога признала.\nСозонт клече\, Богу се помоли\,\nЗа истину крвцу своју проли\,\nСозонт дивни\, јунак ненадмашни.\nСиле Божје извор преиздашни. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПобеда над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха\, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том\, да је гнев смртни грех\, и да желећи друге да спасемо себе губимо\, по речима св. Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем\, на име осветољубљем. Св. Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи\, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима\, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Св. Златоуст пише: „обрежимо крила гневу\, и зло се неће дићи високо. Гнев је\, вели\, болест опака\, која може погубити душе наше… Гнев је страшни огањ\, што све прождире… Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога\, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог.“ Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ\, да ми дарује победу над гневом.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Соломоново поштовање мајке своје (I Цар. 2)\, и то:\n1. како мајка царева уђе к своме сину да га нешто моли;\n2. како цар устаде\, срете своју мајку и поклони се пред њом;\n3. када седе цар на свој престо\, он мајку своју стави с десне стране себи. \n\n\n\nБеседа\nо јелу духовном\n\nЈело је моје да извршим вољу онога\nкоји ме је послао. (Јов. 4\, 34) \nЕво љубави! Ево поуке! Ево смирења! Ево примера! Као што се у добром хлебу налази све што треба нашем телу\, тако се у свакој речи Господа Христа налази све што је потребно души нашој. Божанско јединство природе Оца и Сина изражено је у љубави Оца према Сину и Сина према Оцу. Онај ко љуби\, тај и слуша. Ако желиш сазнати\, колика је љубав Твоја према Богу\, измери твоју послушност према вољи Божјој\, и одмах ћеш сазнати. Немање послушности поуздан је знак немања љубави. Онај који љуби\, са слашћу извршује вољу љубљенога. Син Божји толико љуби Оца Свог\, да сматра најслађим јелом извршење воље Очеве. Шта је воља Очева? Спасење људи. Господ Син Божји осећао је неутољиву глад за извршењем те воље Очеве. И кад је кога спасао Он се осећао нахрањен најслађим јелом. Видите\, како је узвишена духовност Христова! Ученици Његови беху донели Њему јела из вароши\, и понудише Га да једе: Рави\, једи! У том часу Он беше запослен Својим главним послом – спасавањем душа људских. Ту је жена Самарјанка\, готова да усвоји науку спасења; ту на помолу и цео град Сихар\, већ приближен царству Божјем; ту је њива велика и жетва спасења готова. То је за Христа јело\, слађе од свих телесних јела и посластица овога света. Тело је машина\, у којој се вози цар човек. Када цар врши свој царски посао; када откупљује царевиће из ропства\, машина мора да стоји по страни и не смета послу царевоме. Цар се сав устремио на то\, да спасе своје љубљене царевиће; и то је његово јело\, његово пиће\, његова плата\, његово једино задовољство и достојанство. \nО браћо моја\, кад би ви знали\, колико Христос Господ и данас гладује за нашим спасењем! Зар да му не дамо јело да једе које Он највише воли? Ко нам је већи гост\, ближи сродник\, искренији пријатељ од Њега? Па кад далеко мање госте\, и удаљеније сроднике\, и неискреније пријатеље гостимо оним јелом\, за које знамо да га они воле\, како да не угостимо Господа нашег јелом Њему једино угодним? Прихватимо наше сопствено спасење\, које нам Он нуди. То је Њему најмилије јело. Од сваког другог јела Он окреће главу. \nО Господе Исусе\, ненасити Човекољубче\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-sozont/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sozont.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260921
DTEND;VALUE=DATE:20260922
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211305Z
LAST-MODIFIED:20260207T191817Z
UID:8109-1789948800-1790035199@stsavanyc.org
SUMMARY:РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - МАЛА ГОСПОЈИНА
DESCRIPTION:Пролог за 8. септембар\n21. септембар по новом календару \n\n\n\nРождество Пресвете Богородице\n\nСвета Дева Марија роди се од старих родитеља својих\, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова\, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска\, а по мајци од рода архијерејска\, и тиме већ предображаваше Онога\, који ће се из ње родити\, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели\, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем\, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда\, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу\, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку\, која им доцније роди само једног унука\, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија\, благословена међу женама\, храм Духа Светога\, олтар Бога Живога\, трапеза хлеба небеснога\, кивот светиње Божје\, дрво најслађега плода\, слава рода људског\, похвала рода женског\, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету\, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски\, одакле се вратила опет у Назарет\, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег\, Спаситеља света\, из њенога пречистога и девичанскога тела. \n\n\n\nПразник свете Богородице Калишке\n\nУ манастиру св. Богородице близу села Калишта\, западно од Струге\, св. Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно\, а разбојници који су умишљали пљачкати или скрнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом. У храму се налази и чудотворна икона св. Богородице\, а у близини две целебне воде: св. Петра и св. Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис св. Атанасија у пештери. \n\n\n\nПразник иконе свете Богородице Почајевске\n\nУ Волинској губернији налази се знаменити манастир св. Богородице у Почајеву\, где се св. Богоматер јавила прво около 1340. год. једноме од двојице инока\, који су се ту у једној пештери подвизавали. Од тада то место постаде непресушним извором многобројних чудеса. \n\n\n\n\nО многожељена и дугочекана\,\nПлачем од Господа Дево исплакана!\nТелесни храм бићеш Духа Пресветога.\nМајком ћеш се звати Слова Превечнога.\nПламеном купином назвали су тебе\,\nЈер божански огањ примићеш у себе\,\nГорећеш од огња\, но сагорет нећеш\,\nНосићеш плод златни\, и свету донећеш.\nНосилица Оног\, који небо носи\,\nКоме цело небо похвалу узноси\, –\nС тобом ће се збити чудо од чудеса\,\nЈер ћеш носит небо\, шира од небеса!\nСкупља си нам\, Дево\, од драгог камења\,\nЈер си људском роду источник спасења;\nЗа то нек те слави васиона цела\,\nО пресвета Дево\, о грлице бела!\nЦар небесни жели у свет овај доћи\,\nО капијо красна\, кроз тебе ће проћи\,\nКад порастеш\, Дево\, родићеш нам Христа\nИз твога ће тела Сунце да заблиста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Дионисије Ареопагит описује безмерну радост\, и блистање споља и изнутра\, и неописано неко благоухање\, које он осети у присуству св. Богородице\, када ју посети у Јерусалиму. У своме одушевљењу он каже\, да кад не би познавао јединога истинога Бога\, он би Њу\, Свету Деву Марију\, признао за Бога. Такав силан и необичан утисак чинила је на људе света Дева још за време свога телесног живота на земљи. Несравњиво већу силу и славу пак задобила је она после своје телесне смрти\, када је вољом Божјом узвишена над ангелским силама. Њена сила долази од њене непрестане молитве Богу за верне\, за све оне\, који се њој за помоћ обраћају. Св. Јован Новгородски\, кад се с народом молио њој за помоћ против непријатељске војске\, познао је\, да се и она у том часу са сузама молила Господу за њих. И Новгород је био чудесно спасен. Како је била болећива према распетоме Сину своме\, тако је света Пречиста болећива и према свима невољницима\, који се њој за помоћ обраћају. Може се рећи\, да је сва земља покривена чудесима њене милости. У Београду и данас живи један кафеџија Ц. Ј\, родом из села Лабуништа\, иза Струге\, кога је мајка као слепа довела у манастир Калишки\, где је после молитве свештеникове над њим пред иконом св. Богородице\, поново прогледао. Први инок у Почајеву видео је пламени стуб од земље до неба\, и у том пламеном стубу видео је св. Богородицу. Она је стајала на једном камену\, и на том месту\, где је она онда стајала\, отворила се целебна вода\, која и дан данас помаже многим болесницима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни дар Божји Соломону (I Цар. 3)\, и то:\n1. како се јави Господ Соломону у Гаваону и упита га шта хоће да му да;\n2. како Соломон поиска срце разумно\, да може судити народу и распознавати добро и зло;\n3. како му Бог дарова и што је искао и што није искао. \n\n\n\nБеседа\nо једнодушности Сина и Оца\n\nСин не може ништа чинити сам од\nсебе него што види да Отац чини. (Јов. 5\, 19) \nКако треба разумети речи ове\, браћо? Да ли онако како су неки јеретици разумевали\, на име\, да је Син мањи од Оца и немоћнији од Оца? Не\, никако. Уста која тако тумачише речи Господње\, бешчешће говорише. Него ове речи треба разумети\, како су их разумели и Оци наши свети\, на име: да је Син раван Оцу у свему\, и да због њихова равенства хотења и љубави и мудрости Син не може ништа чинити на супрот вољи Очевој\, ни љубави Очевој\, ни мудрости Очевој. Тако ни Отац не може чинити ништа на супрот Сина\, нити Дух Свети на супрот Оца и Сина. Све што Отац хоће и воли и мисли\, то и Син и Дух Свети хоће и воли и мисли. Хармонија несравњива\, јединство неразделно\, биће неисказано! Јасно је\, дакле\, да Син и не може и не хоће чинити ништа сам од себе\, на Своју руку\, без хармоније и јединства са силом Очевом и вољом Очевом. Да је ово тумачење тачно\, сведочи сам Господ даљим Својим речима: као што отац васкрсава мртве и оживљује\, тако и син које хоће оживљује. Видите ли равенство воље и силе? Оно што хоће Отац\, хоће и Син; оно што може Отац\, може и Син. Да нико\, дакле\, не дели божанство\, и не навлачи проклетство на себе. Бог се не може разделити\, и онај\, ко покуша делити Божанство\, и једно лице умањавати а друго узвишавати\, не може се спасти. \nПресвета Тројице\, Боже наш\, три по ипостаси а један по суштини\, животе\, светлости и љубави\, призри на нас и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/rodjenje-presvete-bogorodice-mala-gospojina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/mala-gospojina-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260922
DTEND;VALUE=DATE:20260923
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211502Z
LAST-MODIFIED:20260207T191830Z
UID:8112-1790035200-1790121599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети праведни Јоаким и Ана
DESCRIPTION:Пролог за 9. септембар\n22. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети Јоаким и Ана\n\nСв. Јоаким беше син Варпафира\, из колена Јудина\, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана\, из колена Левијева\, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију\, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем\, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем\, и роди Јелисавету\, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима\, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана\, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо\, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе\, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу\, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан\, да се из твојих руку прими дар\, јер си бездетан“. Тако и други\, који имаху деце\, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе\, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу\, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари\, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога\, који им објави рођење „кћери преблагословене\, којом ће се благословити сви народи на земљи\, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година\, и представише се Господу. \n\n\n\nСпомен III Васељенског Сабора\n\nОвај Сабор састаде се 431. год. у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беху 200 св. отаца. Сабор овај осуди Несторија\, патријарха Цариградског\, због јеретичког учења о пресветој Деви Марији и рођењу Господа. На име: Несторије не хте називати св. Деву Богородицом него Христородицом. Св. Оци осудивши Несторијево учење утврдише\, да се св. Дева назива Богородицом. Осим тога потврдише одлуке Првог и Другог Васељ. Сабора\, нарочито Символ Вере Никејо-Цариградски заповедивши\, да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати. \n\n\n\nСвети мученик Севиријан\n\nПлемић Севастијски. У време мучења 40 мученика у Севастији (в. 9. март)\, он обилажаше оне мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен\, бијен и мучен за Христа\, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. год. \n\n\n\nСвети Теофан исповедник и постник\n\nПосле богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год. \n\n\n\nСвети Никита Угодник Божји\n\nЖивео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу\, да су се пред њим црквена врата сама отварала\, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник\, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника\, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни. \n\n\n\n\nВесели се нероткињо\,\nВесели се\, стара Ано!\nТи ћеш зачет’ и родити\nЧедо чудно\, изабрано.\nКао негда стара Сара\,\nКао мајка Сампсонова\,\nКао мајка Самујлова\,\nКао мајка Јованова –\nСлавнија ћеш од свих бити\,\nЈер ћеш родит’ од бедара\nДивну деву\, јединствену\,\nДивну мајку Вишњег цара.\nВесели се\, Јоакиме\,\nОче мајке невиђене\,\nКоју Творац жели славом\nНевиђеном да одене.\nЗакон губи своју силу\nКад Бог хоће и где хоће\,\nКо ће с Богом да се правда\,\nДа се правда с Богом – ко ће?\nНе по ћуди но по љуб’ви\nБог законе мења Своје\,\nПред љубављу сви закони\nСтоје к’о да не постоје.\nКад гладују људи – Господ\nСуху њиву чини родном\,\nЗбог духовне глади света\nНероткињу чини плодном.\nНа спасење људи Господ\nСве најбоље устројава.\nЗато цела Црква светих\nКличе Њему: слава! слава! \n\n\n\nРасуђивање\n\nМилостињу не треба давати с гордошћу него са смирењем сматрајући онога коме се даје милостиња бољим од себе. Не рече ли сам Господ: мени учинисте оно што учинисте малим и сиромашним (Мат. 25\, 40)? Теофан исповедник још као дечак имаше ум просвећен светлошћу Христовом. Једном хођаше он улицом\, па виде дете неодевено како се мрзне на пољу. Он брзо свуче са себе одело и одену то дете\, и тако га утопли и поврати му живот. Он пак оде кући наг. Упиташе га зачуђени родитељи\, где му је одело? На што Теофан одговори: „оденух Христа“. Зато му се додаде благодат Христова\, те беше доцније велики подвижник\, страдалник за веру и чудотворац. Ако\, дакле\, дајемо милостињу ма у чије друго име\, или у име своје\, не можемо избећи гордости\, која чим се појави у срцу ништи сва учињена добра дела. И кад дајемо просјаку као просјаку а не као Христу\, не можемо избећи ни гордости ни презрења. А шта вреди чинити човеку милостињу гордећи се собом и презирући човека? Врлина није врлина\, ако се помеша с грехом\, као што млеко није млеко\, кад се помеша са гасом или сирћетом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам мудрост Соломонову (I Цар. 3)\, и то:\n1. како се две жене препираху о једно дете\, свака говорећи да је њено;\n2. како Соломон нареди да се дете расече на двоје\, и по једна половина да свакој жени;\n3. како права мајка врисну за дететом\, и тако се позна\, да је дете њено. \n\n\n\nБеседа\nо сведочанству Бога о Богу\n\nАко ја свједочим за себе\, свједочанство моје није истинито. (Јов. 5\, 31) \nОвако говораше Господ једном лажном и лажљивом роду. Ове речи рекао је Он старешинама Јеврејским не као поуку него као изобличење. Они нису веровали једноме човеку\, кад је говорио о себи\, него су тражили два сведока. Немојте\, браћо\, ни помислити\, да оно што Господ Исус о себи каже није истинито\, него да Јевреји то нису сматрали за истинито. Отуда\, по тумачењу наших светих Отаца\, речи: свједочанство моје није истинито треба разумети тако\, да то сведочанство није било истинито у очима Јевреја. А да је свака реч коју је Господ Исус о себи рекао истинита\, то је Он исказао на другом месту рекавши: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје (Јов. 8\, 14). \nОвде Господ учи\, тамо изобличава; овде Он потврђује како ствар јесте\, тамо пак – како се ствар чинила Јеврејима. Јевреји нису веровали Његовом свједочанству о Њему\, него су тражили друга сведочанства. И Он им је навео три огромна сведочанства: прво сведочанство Својих сопствених дела: дјела која ја радим свједоче за мене (5\, 36); друго\, сведочанство Оца Свог небесног\, који Га је посведочио као Свога Сина на Јордану и на Тавору: и отац који ме посла сам свједочи за мене (5\, 37); најзад треће\, сведочанство Св. Писма: испитајте Писма\,.. и она свједоче за мене (5\, 39). Каква би још сведочанства требала човеку са иоле разума? \nАли у старешина Јеврејских разум је био помрачен у толикој мери\, да они нису могли видети ништа и разумети ништа. Када је Господ човекољубиви учинио све што је требало учинити да спасе и старешине Јеврејске\, и када су они одбили сва сведочанства о Њему\, а тиме одбили и своје спасење\, онда им је Он рекао: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје. \nО браћо моја\, не будимо камена срца као оне заслепљене старешине\, и не одбијајмо једино спасење своје. Не тражимо никаквих других сведочанстава\, него верујмо ономе што нам сам Господ Исус каже о Себи. Он је о Себи рекао\, да је Он Истина. И ми се том Истином хранимо и спасавамо. \nО Господе Исусе\, Истино жива\, Истино вечна\, не удаљи се од нас\, но просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-pravedni-joakim-i-ana/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-joakim-i-ana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260923
DTEND;VALUE=DATE:20260924
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211634Z
LAST-MODIFIED:20260207T191843Z
UID:8115-1790121600-1790207999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Минодора\, Митродора и Нимфодора
DESCRIPTION:Пролог за 10. септембар\n23. септембар по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Минодора\, Митродора и Нимфодора\n\nТри рођене сестре\, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света\, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду\, посту и молитви\, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења\, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице\, и тело њихово сухо\, лице им беше светло\, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару\, који ће их удати за своје велможе\, но када се увери\, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа\, он нареди те прво мучише Минодору\, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори\, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!“ На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?“ Када издахну у мукама св. Минодора\, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина\, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве\, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија\, и упокојише се у царству Христовом. \n\n\n\nСвета Пулхерија царица\n\nЋерка цара Аркадија. Заветовала се остати до века у девству\, и у знак тога завета саградила у саборној цркви часну трапезу од злата и драгог камења. Сацарствовала своме брату Теодосију Млађем. Велика ревнитељка вере православне. Њеним настојавањем сазват Трећи Васељ. Сабор у Ефесу\, који осуди Несторијеву јерес. Саградила знамениту цркву св. Богородице у Влахерни у Цариграду. По смрти Теодосијевој венчала се са Маркијаном\, изабраним царем\, но живела с њим као с братом. Пронашла мошти 40 мученика Севастијских. Упокојила се у Господу 10. септ. 453. год. у 55. години свога живота. \n\n\n\nСвети Аполос\, Лукије и Климент\n\nАпостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дела Ап. 18\, 24-25) био епископ у Смирни пре св. Поликарпа. Св. Лукије (Рим. 16\, 21) био епископ у Лаодикији. Св. Климент био епископ у Сардику. \n\n\n\nСвете три жене\n\nЈедна племићка Цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност\, где се у подвигу после 11 година упокојише у Господу. \n\n\n\n\nТри девице\, рођене сестрице\,\nТри Христове славне мученице\,\nПред Фронтоном Христа прославише\,\nНестрашиве\, кнеза застрашише\,\nА кнез Фронтон\, мудрошћу убоги\,\nОн мишљаше\, ка’ и други многи\,\nДа ће силом\, огњем\, вешалима\,\nБрзо кончит’ пос’о с хришћанима.\nКнез мишљаше: жене као жене\,\nСвоју веру брзо ће промене!\nАл’ се кнеже љуто преварио\,\nОд хришћанки жена посрамио.\nХристос не зна за жене ни муже\,\nОн моћ даје оним што Му служе\,\nМоћ чудесну вере и надања\,\nМоћ страдања без горког јадања.\nМоћ је ова царства надживела\,\nТрошила се хиљаде година\,\nТрошила се\, и остала цела\,\nСве је пред њом слабо као глина.\nМинодора\, и с њом Митродора\,\nИ најмлађа сестра Нимфодора\nБожјом моћи кнеза победише\,\nЖивот даше\, Христа прославише\,\nЖивот даше\, и живе осташе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПримери храбрости и трпљења\, које показаше хришћанке мученице – хиљаде и хиљаде њих – обасјале су блештећом славом све странице историје цркве хришћанске. Но колико су за дивљење ови примери драговољних мученица толико\, и не мање\, за дивљење су примери хришћанки подвижница\, знаних и незнаних. Јер подвижништво ништа друго није до дуготрајно мучеништво. Павле еп. Моновасијски предао је потомству један поучан пример жена подвижница. Кад је он још био мирјанин и сабирач царских пореза\, случи му се да одседне у једном манастиру. Видевши да гаврани падају на воћке\, ломе гране са плодом и односе\, зачуди се томе\, и заједно са монасима крете за њима\, да види\, куда то они односе воће. Идући тако зађоше у неку непроходну дубраву\, у дну које спуштаху се гаврани\, остављаху одломљене воћне гране и брзо се враћаху. \nИспитујући они нађоше једну пештеру\, и у њој три жене испоснице. Најстарија од њих исприча им њихово житије: она беше племићка Цариградска. Кад јој муж умре\, хтеде је неки други великаш насилно узети за жену. Но она беше решена\, да после смрти првога мужа остатак живота проведе у девству. Зато раздаде своје богатство сиротињи\, узе две своје слушкиње\, и с њима побеже у ово пусто место. Једанаест година проведоше оне ту у посту и молитви не видећи никога и невиђене од икога осим Бога. А Бог Промислитељ устроји\, да им птице доносе воће за храну. Тада замолише игумана\, да им донесе свето причешће\, да се причесте. \nКада се причестише три дана после тога све три ове свете жене упокојише се\, и монаси их чесно сахранише. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам богатство и славу Соломонову (I Цар 4- 10)\, и то:\n1. како Соломон сазида величанствени храм Богу најпре\, а по том грађаше градове и бродове;\n2. како се околни владари дивљаху Соломону\, како му Хирам послужи\, а царица га Савска посети;\n3. како Соломон у свој слави својој не би тако одевен као један љиљан пољски (Мат. 6\, 29). \n\n\n\nБеседа\nо томе како грешни људи радије примају злотвора него добротвора\n\nЈа дођох у име оца својега\, и не\nпримате ме; ако други дође у име\nсвоје\, њега ћете примити. (Јов. 5\, 43) \nКо је тај други\, који ће доћи у име своје и кога ће грешни људи радије примити него Христа Господа? То је онај који не носи крста и не иде уским путем; који није човекољубац но човекомрзац; који не војује против греха него за грех; који воли нечистоту и шири нечистоту; који је војник вечне смрти а не вечног живота; који ласка безбожницима и милује сваку страст и порок\, – то је антихрист. Он ће доћи у име своје а не у име Божје. И сви они\, који не примише Христа\, примиће њега. Биће им он мио\, јер ће миловати све криве путове грешничке. Биће им он милији од Христа\, јер ће поред тешког пута Христовог направити глатку стазу као од леда\, по којој ће се људи лако клизати не мислећи о понору\, у који их он води. Господ Христос дошао је у име вечног спасења људи\, вечног живота\, вечне истине и правде\, а он ће доћи у име своје\, тј. у име вечне пропасти\, смрти\, лажи\, и неправде. И кад антихрист дође међу своје\, своји ће га радо примити; сви они којима је Христос тежак примиће радо антихриста\, јер ће им се учинити лак\, и јер ће им се његов пут учинити лак. Кад буде било доцкан\, видеће безумници\, да су се преварили\, али спасења неће бити. Кад се буду склизали у вечну ноћ\, у крило смрадне змије\, тада ће бити доцкан – кајање се неће примати\, и спасења више неће бити. Брзо ће се свршити безумни пир антихристов са грешницима на земљи\, као један трен ока свршиће се; и дом нечистог весеља обратиће се у безизлазну тамницу гриже и чемера. Тада ће бити све доцкан. \nО Господе човекољубиви\, једини пријатељу људи\, Тебе јединога ми познајемо и признајемо. Тебе\, само Тебе примамо као Спаситеља и спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-minodora-mitrodora-i-nimfodora/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svete-mucenice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260924
DTEND;VALUE=DATE:20260925
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211750Z
LAST-MODIFIED:20260207T191855Z
UID:8118-1790208000-1790294399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобна Теодора; преподобни Сергије и Герман
DESCRIPTION:Пролог за 11. септембар\n24. септембар по новом календару \n\n\n\nПреподобна Теодора\n\nИз Александрије\, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело\, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом – Теодор. Њен труд\, пост\, бдење\, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице\, као да је с њом затруднела\, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој ранији грех. Изгнана из манастира она 7 година проведе пребијајући се по шуми и пустињи\, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани\, није хтела примити јело из руку једног војника\, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему – јер све је то био само призрак ђаволски\, и чим се Теодора прекрстила крстом\, све је ишчезавало као дим. После 7 година прими је игуман у манастир\, где проживе још 2 године\, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси\, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану\, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Св. Теодора имаше превелику благодат Божју: зверове укроћаваше\, болести исцељаваше\, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу\, која са јуначким трпљењем 9 година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. год. \n\n\n\nСвети Пафнутије исповедник\n\nЕпископ Таиски у Тиваиди Мисирској. За православну веру страдао много; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом Васељ. Сабору учествовао оповржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око\, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника\, који су предлагали\, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свога. \n\n\n\nПреподобни Ефросин кувар\n\nПрост човек али Божји човек. Служио као кувар у неком манастиру Аморејском у IX веку. Духовник тога манастира једне ноћи виде себе у Рају\, и тамо угледа Ефросина. Ефросин му одбере три рајске јабуке и дарује. Када се духовник пробудио\, виде три јабуке необично красне и мирисне код свог јастука. Он брзо нађе Ефросина и упита га: „где си ноћас био\, брате?“ „Тамо где и ти\, оче“\, одговори му блажени угодник Божји. Тада духовник објави цео случај монасима\, и сви познаше светост и богоугодност Ефросинову. А Ефросин бојећи се слављења од људи одмах побеже из манастира и сакри се у пустињу\, где проживе остатак свога живота. \n\n\n\nСвети мученик Ија\n\nОптужена од жречева идолских и пострадала за Господа у Персији у време Сапора II\, 363. год. По предању сунце је помрчало при њеној смрти\, и сав се ваздух испунио дивним благоухањем. За увек прослављена Господом. \n\n\n\nСвети мученици Диодор\, Дидим и Диомид\n\nБијени Христа ради у Лаодикији\, и предали душе своје Господу своме. \n\n\n\n\nТеодора јадна\, у грех заплетена\,\nТеодора славна\, од греха проштена\,\nЈедан грех откупи стотином врлина\nИ милошћу вечном Божијега Сина.\nОдгурну од себе ђаволска шаптања\,\nИ кротко претрпе људска клеветања.\nУдубљена умом у Господа свога\nОслободи мисли праха земаљскога.\nБожијој се вољи покори до краја\nЗато се сподоби Божијега Раја.\nСвета Теодоро\, рајска жителнице\,\nСад помози нама\, Божја угоднице!\nДа се и ми грешни греха избавимо.\nУ насеља рајска с тобом уселимо.\nМоћ се теби даде\, пре и после смрти\,\nСве вражије сплетке да можеш сатрти;\nБог ти силу даде због љубави твоје\,\nОд силе се твоје и демони боје.\nСа свима светима Христу се поклони\nИ напасти љуте од нас ти отклони. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНе треба никоме спречавати пут савршене преданости и службе Богу. Многе свете жене\, које су хтеле побећи од брака и посветити се Богу\, биле су преследоване и у томе спречаване од својих мужева. Обично су на крају те жене побеђивале остајући непоколебљиве у својој намери\, па су често својим примером будиле савест и код мужева својих\, те и њих управљали на пут спасења. Св. Теодора морала се најобазривије скривати од свога мужа\, због чега се преобукла у мушко одело и склонила у мушки манастир. Но било је и благоразумних мужева\, који су својим женама одобравали намеру\, да се удаље од света и посвете потпуно Богу. Цар Фредерик беше се верио са девицом Агнесом Чешком. Но ова никако се не саглашаваше да ступа у брак\, због чега прекрши веридбу и одбеже у манастир. Тада благоразумни цар рече: „да ме је она оставила ради другог неког смртног човека\, ја бих се светио; али ја се не смем наћи увређен од тога што је она место мене изабрала Цара небескога“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страшно богоодступништво Соломоново и казну Божју (I Цар. 11)\, и то:\n1. како у старости Соломон\, занет женама многим\, одступи од Бога и поче служити идолима;\n2. како се Бог разгневи и предаде царство слуги Соломоновом;\n3. како Соломон одступи од Бога\, мада му се Бог беше два пута јавио\, и мада га беше обдарио и мудрошћу и славом великом;\n4. како и најбољи човек може да падне\, ако не бди над собом са страхом Божјим. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као хлебу живота\n\nЈа сам хлеб живота. (Јов. 6\, 35) \nКо може оживљавати\, браћо\, осим Онога који је и створио? Ко може у истини бити хлеб живота осим Створитеља нашег? Он је створио\, Он држи\, Он храни\, Он оживљава. Ако пшеница храни тело\, Христос храни душу. Ако се хлебом земаљским наше тело одржава\, Христом се наша душа храни и живи. Ако ли се душа наша храни неком другом храном а не Христом\, она трули и умире а не живи. Старајте се не за јело које пролази\, него за јело које остаје за вјечни живот (Јов. 6\, 27). Тако рече Господ претходно. Прво испитује глад људи\, па онда нуди хлеб; управо прво нуди глад\, а по том хлеб. Јер људи су сметени у погледу глади. Они су гладни нечега\, а не знају чега. Наситивши се храном земаљском\, и преситивши се\, они ипак осећају неку неутољиву глад. И мада виде\, да им сва земља и сав хлеб на земљи не може утолити ту тајанствену глад\, они хрле за јелом земаљским\, они се отимају за земљу\, и само за земљу. Међутим права глад људи јесте глад за небом\, за животом вечним\, за Богом. Ту глад Господ Исус најпре истиче\, а по том поставља трпезу за њено утољење. Та трпеза – то је Он сам. Ја сам хлеб живота\, који мени долази неће огладњети. Наситиће се\, зарадоваће се\, оживеће\, познаће Бога и познаће себе. О браћо моја – васкрснуће из мртвих! Јер непрестана храна јелом које пролази\, без хране бесмртне\, духовне\, постепено умртвљује душу\, и чини је најзад потпуно мртвом. Од чега? Од глади. Тело је од земље\, и оно се задовољава храном земљаном. А душа је из даха самога Источника живота\, те тражи храну и пиће са тога свог јединог Источника. \nО Господе Исусе\, хлебе живота вечнога\, живота истинског и непролазног\, најслађи хлебе\, нахрани нас Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-teodora-prepodobni-sergije-i-german/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodora-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260925
DTEND;VALUE=DATE:20260926
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T211904Z
LAST-MODIFIED:20260207T192027Z
UID:8121-1790294400-1790380799@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. свештеномученик Автоном
DESCRIPTION:Пролог за 12. септембар\n25. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Автоном\n\nУдаљио се у време гоњења Диоклецијанова из Италије у Витинију Азијску\, у место звано Сореос\, и ту многе превео у хришћанство\, и саградио им цркву св. Архангела Михаила. Обитавао у кући некога доброг хришћанина Корнелија\, кога Автоном посвети најпре за презвитера а по том и за епископа. Недалеко од града Сореоса беше место Лимна\, насељено само незнабошцима. Св. Автоном оде у то место и убрзо просвети многе Јеванђељем Христовим. То озлоби незнабошце\, те они једнога дана јурнуше у цркву св. Архангела Михаила у Сореосу\, и на служби Божјој убише Автонома у олтару\, и убише многе друге хришћане у храму. У време цара Константина на гробу св. Автонома подиже храм неки царски велмож Севиријан. На 200 година после своје смрти јавио се св. Автоном једном војнику\, по имену Јовану. Тај Јован откопа мошти светитељеве\, и нађе их сасвим нетљене. И многи болесници добише здравље од моштију светитељевих. Тако Бог прослави онога који Њега прослављаше док живљаше у телу. \n\n\n\nСвештеномученик Корнут\, епископ Иконијски\n\nРодом од Никомидије из села Салате. Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Переније дође у Никомидију\, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града\, и скрише се\, а престарели епископ њихов не хте изаћи\, но сам лично предста Перенију и објави себе хришћанином. Мучитељ га свега увеза и нареди те га вукоше по граду\, докле многа крв из њега не истече и док под мачем не предаде свету душу своју Богу. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан са 40 другова\n\nПострадаше сви око 300. год. Најпре бише мучени\, па онда посечени. Пред смрт своју мољаше се Богу св. Јулијан овако: „онима који узму од праха мога\, подај им\, Господе\, опроштај греха и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице\, ни скакавци\, ни гусенице\, нити друга каква пагубна смртоносина; а дух мој прими с миром.“ \n\n\n\nПреподобни Данил са Тасоса\n\nПодвижник и оснивач великог манастира. Савременик св. Јоаникија Великог. Био присутан када је Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија\, да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу\, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се. \n\n\n\nСвети мученици Македоније\, Татијан и Теодул\n\nПострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога\, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени\, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „нећеш ли пробати од нашега меса\, да ли је добро печено?“ И још су говорили\, као и славни архиђакон Лаврентије: „окрени нас на другу страну\, јер ова једна је печена!“ Гледајући и слушајући св. мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен него ли они. \n\n\n\n\nАвтоном преславни од мука не преза\,\nНо због службе своје местом се не веза;\nБежећи од гнева љутих мучитеља\nОн сејаше семе светог Јеванђеља\,\nКрштаваше људе именом Христовим\,\nЧудеса творећи са именом овим.\nПа кад дело сврши и Богу угоди\,\nИ кад час му куцну да у вечност ходи\,\nМучитељи љути у храм ускочише\,\nУ светом олтару свеца погубише.\nКад бескрвну жртву светац приношаше\nБескрвна с крвавом – обе се смешаше!\nСвети Автономе\, Божји службениче\,\n– Божијему слуги муке и приличе –\nСпаси нас од страха при виду мучења\,\nИ помоћник буди нашега спасења.\nДа се не страшимо за Крст све поднети.\nДа се поносимо за Христа умрети.\nЦелебниче чудни од сваке болести\,\nСачувај нас лажне демонске прелести\,\nДа ум удубимо у Свевишњег Бога\,\nДа се сподобимо живота вечнога\,\nУ ком и ти сада као цар царујеш\,\nС ангелима светим радосно ликујеш. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКаква треба да је веза човека с Богом? Непрекидна и непрестана. „Прилепи се Богу као син оцу“\, саветује св. Антоније. А св. Алоније говорио је: „ако човек не метне у срце своје да осим њега и Бога никога више нема у свету\, не може обрести спокојства души својој“. Један Бог довољан је\, и предовољан\, за све што човечје срце може пожелети. Блажена Теодора примила је без једне речи туђе дете\, потурено јој од клеветника као њено. Она је то дете с љубављу одгајила и васпитала у страху Божјем. А пред смрт своју овако је она саветовала то дете: „шта је човеку потребно више од Бога и љубави Његове божанствене? Он је сокровише наше\, Он богатство\, Он јело и пиће\, Он одело и кров\, Он здравље и крепост\, Он весеље и радост\, Он надежда и уздање наше. Њега да задобијеш\, потруди се\, сине мој. Ако Бога јединога задобијеш\, довољно ти је: више ћеш се радовати Њиме него да си васцели свет приобрео“. Говорећи ово св. Теодора није говорила ни из књиге ни из туђе приче него на основу свог сопственог искуства. Седам година она је живела отерана и презрена од свих људи\, и за то време она је сазнала опитом\, да јој је Бог све\, и да је један Бог довољан за све што човеку срце жели. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам поделу царства Соломонова (I Цар. 11- 12)\, и то:\n1. како се због греха Соломонова подели царство Израиљско;\n2. како слуга царев Јеровоам поста цар на 10 племена\, а син царев Ровоам на 2 племена;\n3. како и данас бива да отац гресима навлачи беду на сина а старешина народа на народ. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се дух мора хранити Христом да би живео\n\nКоји једе мене и он ће живети мене ради. (Јов. 6\, 57) \nТако говори Господ Христос\, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост\, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју\, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети\, ако не једе Христа\, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем\, којим природа живи\, нити о животу закржљалом\, којим незнабошци живе\, него о животу посебном\, божанском\, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом\, и он долази само онима\, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни\, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу\, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом\, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи\, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле. \nО браћо моја\, уздигнимо дух свој на небеса\, где Христос Господ седи на престолу славе вечне\, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме\, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском. \nИсусе Господе\, истинити Боже наш\, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви\, не одрини нас од груди Твојих божанских\, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом\, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-svestenomucenik-avtonom/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-avtonom.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260926
DTEND;VALUE=DATE:20260927
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T212035Z
LAST-MODIFIED:20260207T192041Z
UID:8124-1790380800-1790467199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Корнилије
DESCRIPTION:Пролог за 13. септембар\n26. септембар по новом календару \n\n\n\nОсвећење храма Христова Васкрсења\n\nКада св. царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму\, задржа се том приликом дуже у св. граду\, и сагради цркву у Гетсиманији\, у Витлејему\, на Јелеонској Гори\, као и на другим местима\, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи\, где и нађе Крст часни\, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место\, где се Господ распе\, као и оно\, где се погребе. Хтеде св. царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен\, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана\, 13. септембра 335. год. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи\, као и многи други\, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада\, да се тај дан\, као дан победе и тријумфа цркве Христове\, празнично спомиње сваке године. \n\n\n\nСвештеномученик Корнилије сотник\n\nРимљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра\, сходно небеском откровењу (Дела Ап. 10\, 1). Он беше први од незнабожаца\, који ступише у цркву Божју. Дотле су неки мислили\, да је црква Христова само за Јевреје\, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис\, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради\, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и 277 незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти\, он призва све хришћане\, посаветова их\, помоли се Богу за њих\, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу Троадском Силуану и објави му гроб свој\, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију св. Корнилија десише се чудеса многа. \n\n\n\nСвети мученици Макровије и Гордијан\n\nИз Пафлагоније. Најпре били царски трапезници\, но када се објавише хришћанима\, цар их протера у Скитију\, где буду бачени у огањ\, у месту Новом Дунавцу 320. год. \n\n\n\nСвета мученица Кетевана\n\nЦарица Кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. год. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз\, цар Грузијски\, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији. \n\n\n\nПреподобни Јеротеј\n\nРодом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Св. Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило св. Арсенија: „монаху је доста и један сат спавања у току 24 сата.“ Упокојио се на острву Јуру 1745. год. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових св. моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала. \n\n\n\n\nКорнилије чудни\, по чувству побожан\nА по уму јавно беше незнабожан\,\nМилостињом многом умилости Бога\,\nБог му вишњи посла ангела моћнога\,\nАнгел га поздрави\, апостол га крсти\,\nТако се у свему у верне уврсти.\nПрви незнабожац што у цркву приста\nИ са целим домом исповеди Христа.\nАл’ само крштење\, то му не би доста\,\nС апостолом Божјим он апостол поста.\nДа помогне другим\, и да друге спасе\,\nКорнилије подвиг тешки узе на се.\nЧудесима моћним он људе зачуди.\nПа он крсти кнеза и стотине људи.\nСласт Христа познавши он дом свој остави\,\nЗа слаткога Христа муком се прослави.\nЗа труд и за муку у животу овом\nСад награду жање у царству Христовом.\nКорнилије свети\, сад помози нама\nПред судијом вечним твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШта бива с гонитељима цркве Христове? Питајте Савла\, гонитеља цркве\, шта се с њим збило. Тешко ти је противу бодила праћати се\, рекао је Господ Савлу (Дела Ап. 9\, 5); и Савле се крстио и постао Павле. Шта је било с Иродом\, првим гонитељем хришћана? Шта с Јулијаном Одступником? Злом смрћу умреше\, и његови напори против Христа разбише се у ништа као дим. И тако кроз сву историју: једни гонитељи обраћају се у хришћане\, а други зло гину; напори пак и једних и других против хришћанства разбијају се у ништа као дим. Цар Адријан покоривши Јерусалим хтеде се осветити не само Јеврејима него и хришћанима\, јер не разликоваше хришћане од Јевреја. Јевреје расеја по целом свету\, а на месту где беше храм Соломонов подиже храм идолски. Уз то још прозва Јерусалим Елија\, по своме имену\, и забрани да се тај град и од кога назива Јерусалимом. На Голготи подиже храм скверној Венери\, на гробу Господњем храм Зeвсу\, а у Витлејему храм Адону. Како су се жалосно морали осећати ондашњи хришћани гледајући своје светиње тако поругане? Но шта би на крају? \nЦар Адријан погибе злом смрћу\, а храмови незнабожачки у време царице Јелене и цара Константина бише уклоњени а на њихово место подигнути дивни храмови хришћански\, који и до данас постоје. Тешко је против бодила праћати се. О како је очајно безнадежно свако војевање против Христа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам залудност људских напора насупрот воље Божје (I Цар. 12)\, и то:\n1. како се десет племена оцепише и узеше слугу Соломонова за цара;\n2. како Ровоам спреми војску\, да ратује против Јеровоама;\n3. како га Бог одврати од рата рекавши преко пророка: ја сам наредио тако да буде. \n\n\n\nБеседа\nо томе како свет мрзи на сведока греха свога\n\nНе може свијет мрзити на вас\, а на мене мрзи. (Јов. 7\, 7) \nЗашто свет мрзи на Христа Господа? То је сам Господ одмах објаснио: јер ја свједочим за њ да су дјела његова зла. Никога људи толико не мрзе колико сведока свога греха. Отуда највећа недела у свету творе се ноћу\, у тами. А зар Бог не види у ноћи\, и у тами? Бог види\, ваистину\, али не виде Бога злотвори. И ако неки од њих и верују нешто у Бога\, они мисле\, ипак\, по недовољној просвећености\, да је мрак завеса између људи и Бога. Господ Христос сам собом открио је јасно\, да је Бог свевидећи\, и да никакав мрак не спречава око Његово од виђења. Он је видео људе у даљини\, као Натанаила под смоквом. Он је видео магарицу и магаре у другом селу. Његовом виду није сметала пространа даљина. Он је прозрео одрицање Петрово\, издајство Јудино\, Своју смрт и васкрсење\, разорење Јерусалима\, вечност цркве Своје\, страдање следбеника Својих и догађаје на крају времена. Његовом виду није сметала времена даљина. Но шта да набрајамо? \nШта има скривеније од срца људскога? Није ли срце скривено дебелом завесом тела? И нису ли помисли у срцу још скривеније и од срца? Па је Он ипак прозирао у таму срца људског и читао помисли људске у срцу. Што зло помишљате у срцима својијем (Мат. 9\, 4)? Какво је чудо\, браћо\, да су се таквога сведока бојали сви они\, који зло мисле или зло раде? Какво је чудо\, да су га мрзели злотвори? \nНе може свијет мрзети на вас. На кога? На све вас\, који учествујете у злу света\, и који због свог учешћа не смете да сведочите против света и оно што знате. Они који се боје људи\, како ће сведочити против људи? Они који траже славу од људи\, како смеју навлачити негодовање људи против себе? \nО браћо моја\, боље нам је\, да нас свет мрзи а Христос љуби\, него да нас сав свет воли и слави\, а Христос одвраћа лице Своје од нас говорећи нам: не познајем вас. Ако нас свет мрзи\, тешимо се речима Спаситељевим: знајте да на мене омрзе прије вас (Јов. 15\, 18). \nО Господе благословени\, Источниче сваког благослова\, укрепи срце наше\, да се не страши кад свет мрзи. Само нас ти благослови и љуби\, Спаситељу благи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-kornilije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/osvecenje-hrama.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260927
DTEND;VALUE=DATE:20260928
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T212156Z
LAST-MODIFIED:20260207T192054Z
UID:8127-1790467200-1790553599@stsavanyc.org
SUMMARY:ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА - КРСТОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 14. септембар\n27. септембар по новом календару \n\n\n\nКрстовдан\n\nОвога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи\, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин\, по имену Јуда\, једини знаде место где се Крст нахођаше\, па присиљен од царице изјави\, да је Крст закопан под храмом Венериним\, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди\, те порушише тај идолски храм\, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици\, како да распозна Крст Христов\, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече\, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст\, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст\, мртвац оживе. По томе познаше\, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену\, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст\, да га сав народ види\, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим\, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела\, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ\, бос и понижен\, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче\, па у бедној одећи и босоног узе Крст\, изнесе га на Голготу\, и положи у храм Васкрсења\, на радост и утеху целог хришћанског света. \n\n\n\nСвета Плакила царица\n\nСупруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили\, да се то не слаже с царским достојанством\, она је одговорила: „царском звању приличи\, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање.“ Упокојила се мирно око 400. год. \n\n\n\nПреподобни мученик Макарије Солунски\n\nУченик св. Нифонта патријарха у време\, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа\, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја\, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд\, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!“ Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај\, чадо\, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички\, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства“. \n\n\n\nПреподобна Марија Тарсијска\n\nЖивела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици\, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима\, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја\, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир\, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота. \n\n\n\n\nСпаси\, Боже\, људе своје\,\nСпаси Господи\,\nКрстом часним Ти нам светли\,\nКрстом наводи!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже Патријарха\nИ Владика српских збор\nДај му снаге да послужи\nТвом Крсту часном!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже и све оне\nШто су на власти\,\nКрст пресвети нек их чува\nЦрне пропасти!\nКрст је сила и знамење.\nКрст је спасење.\nСпаси\, Боже и сав народ\nШто Ти се моли.\nНека Крстом свакој муци\nБрзо одоли!\nКрст је сила и знамење\,\nКрст је спасење. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао што се свећа од свеће пали\, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст\, па позва младог и искусног златара\, даде му много злато на меру и поручи му\, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје\, разгоре се срцем према Богу\, па се реши\, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов\, патриције измери крст\, и нађе\, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова\, подозревајући га\, да је утајио нешто од његовог злата\, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна\, он му онда исповеди своје дело. „Приложих\, рече\, и ја од мога злата\, као она удовица две лепте\, да бих примио с тобом награду од Христа.“ \nЧувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам преступ Јеровоамов и казну Божју (I Цар. 13)\, и то:\n1. како Јеровоам сали два телета златна и нареди народу да им се клања као боговима;\n2. како пророк објави Јеровоаму негодовање Божје и чудесно расу олтар пред идолима;\n3. како Јеровоам пружи руку на пророка\, но рука му се осуши\, и тек по молитви пророка оздрави. \n\n\n\nБеседа\nо истинитости сведочанства Христова\n\nАко ја свједочим сам за себе\,\nистинито је свједочанство моје. (Јов. 8\,14) \nСветлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца\, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок\, да посведочи постојање тројединог Бога\, постојање света ангела и душа\, љубав Божју према људима\, Промисао Божји о људима\, силу правде над неправдом\, моћ истине над лажју\, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника\, васкрсење из мртвих\, Суд Божји\, и још много осталога\, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали\nнити тврдо веровали. А пре свега да посведочи\, да је Он Син Бога живога\, раван Оцу Своме по бићу\, сили и љубави\, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе\, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито\, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога\, и ангеле Божје\, и праведнике\, и за вечност\, и за време сведочанство је Његово истинито\, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито\, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5\, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје\, у самој ствари оно је истинито само по себи. \nО Господе преблагословени\, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш\, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих\, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/vozdvizenje-casnog-krsta-krstovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/krstovdan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260928
DTEND;VALUE=DATE:20260929
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T212320Z
LAST-MODIFIED:20260207T192106Z
UID:8130-1790553600-1790639999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Никита; свети Јосиф Темишварски
DESCRIPTION:Пролог за 15. септембар\n28. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Никита\n\nРодом од Гота; ученик епископа Теофила Готског\, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане\, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога\, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом\, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ\, у коме св. мученик издахну\, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест\, где сагради цркву св. Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године. \n\n\n\nПреподобни Филотеј\n\nИз села Мирмикса\, или Мравина\, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом\, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино\, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у Х столећу. Мошти му се пројавиле мироточивим. \n\n\n\nСвети мученик Порфирије\n\nРодом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења\, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Када се дигне из воде он узвикне: сад сам хришћанин! Сви су мислили\, да се он као глумац шали\, као и увек\, но он је остао при своме\, престао исмевати хришћанство\, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. год. и преселио се у царство Христово. \n\n\n\nСвети мученици Теодот\, Асклиад и Максим\n\nЗнаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. год.) и преселили се у царство небеско. \n\n\n\nСвети Висарион архиепископ\n\nЛариски чудотворац. Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти. \n\n\n\nСвети новомученик Јован Критски\n\nПострадао за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. год. \n\n\n\nСвети Јосиф\, епископ Алавердски\n\nЈедан од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Јеванђеље. Св. Јосиф мирно се представио Господу 570. год. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви. \n\n\n\n\nРодољуб је прави ко у своме роду\nОлтар прави зида живоме Господу.\nАтанарик Готски насиљем владаше.\nИдолима мртвим жртве приношаше;\nА Никита свети\, војник Христа Бога\,\nПроповедник беше спасења вечнога;\nОвај светлост вечну у ноћ расипаше\,\nОнај тмом идолском душе застираше.\nНикита се свети кнезу успротиви\,\nИ трпљењем храбрим народ свој задиви\,\nСилом часног крста силу мрачну збуни\,\nИ страхом од Бога сав народ испуни.\nКрв његова беше румен нове зоре\,\nА дух му се вину у небеске дворе;\nУ страшном је огњу Никита горео\nАли ни до данас није изгорео.\nИстином Христовом Готи се крстише.\nИ Никиту свога дивно прославише.\nО Никито свети\, гласу Божје трубе\,\nМучениче храбри\, прави родољубе\,\nИз шатора земних ти си отишао\,\nУ дворове царске с ангелима стао.\nПомоли се за нас\, јер Цар тебе слуша\,\nДа с’ и наша Богом помилује душа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБог се не да поругати. Ругаче Бог или кажњава\, да би их поправио\, или их обраћа у онакве каквима се они ругају. Св. Порфирије најпре се прослави међу незнабошцима као ругач хришћанства. Једанпут он исмеваше хришћанску тајну крштења пред царем Јулијаном Одступником и његовом свитом. Но догоди се нешто сасвим неочекивано. Када се Порфирије погрузи у воду и изрече речи\, да се крштава у име Свете Тројице; наједанпут се у њему промени дух и он у истини постаде хришћанином. И место подсмевања вери хришћанској он поче изобличавати цара због његовог нечестија идолопоклоничког. Зато би мучен и посечен. Сличан случај догодио се са неким комедијантом Генесом\, вероватно у време Диоклецијаново. Овај Генес je представљао хришћанско богослужење пред незнабожачком гомилом народа и увесељавао све својим подсмевањима и досеткама. Но на једанпут он се промени и викне пред народом: „ја верујем\, и желим да се крстим.“ Гледаоци помисле најпре\, да и те речи његове спадају у његове лакрдије; али он је почео понављати своју веру у Христа. Па кад је и пред судом и пред самим царем\, упорно остао при својој вери у Христа\, био је мучен и убијен – Тако и ругачи Христа постају мученици за Христа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над једним непослушним пророком (I Цар. 13)\, и то:\n1. како пророку том би заповеђено од Бога\, да не једе и не пије ништа у идолопоклоничком Ветиљу;\n2. како пророк преслуша Бога\, те једе и пи;\n3. како га на повратку растрже лав. \n\n\n\nБеседа\nо двојном посведочењу Сина Божјег\n\nЈа сам који свједочим сам за себе\, и\nсвједочи за мене отац који ме посла. (Јов. 8\, 18) \nУ закону је писано\, да су потребна два сведока\, да би се доказало нешто. Неверним Јеврејима Господ је најпре указао на три велика сведочанства о Себи: на Оца\, на Своја дела и на Св. Писмо (5\, 36-39). По том\, после још умножених чудеса Својих и после још опширније исказане науке Своје\, Он им рече\, да је само и једино Његово сведочанство о Њему истинито и довољно (8\, 14). Најзад\, опет им истиче два сведочанства\, Своје и Очево – сходно законском пропису о потреби два сведока. Тако Господ заграђује уста неверних свим начинима\, и не оставља им никакве одушке – осим злочина убиства\, чему прибегавају сви они који се не дају никаквим разлозима ни доказима убедити у истину. У последњем случају\, где Господ истиче Своје сведочанство о Себи и сведочанство Оца Свога\, Он хоће да покаже и Своју ипостасну самосталност\, и равенство са Оцем у битности. Он ставља\, на име\, Своје сопствено сведочанство и засебно\, и Наравно са сведочанством Бога Оца. Да је овакво тумачење тачно\, потврђују и следеће речи: кад бисте знали мене\, знали бисте и оца мојега. Овде је изражено потпуно суштаствено јединство Оца и Сина\, и не преостаје ни најмање сумње\, да Господ мисли на битну једнакост Своју са Оцем Својим. О божанској природи је реч\, а не о телесној. Ко год би замишљао Свету Тројицу као три телесна бића\, лудо би се преварио. Телесно се јавио свету\, ради спасења света\, само Син Божји\, а никако и Отац и Дух Свети. По божанској природи Својој пак Син је у телу остао раван Оцу и Духу Светом. Човечју природу пак Он је обукао на се и додао ју Својој божанској природи из љубави према људима\, да би се могао јавити људима\, и да би могао спасти људе. \nО Тројице Света\, једнобитна и неразделна\, која си нас кроз ваплоћеног Бога Слова просветила и осветила\, подржи нас до краја Својом светошћу\, Својом крепошћу и Својом бесмртношћу\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-nikita-sveti-josif-temisvarski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikita-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260929
DTEND;VALUE=DATE:20260930
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T212434Z
LAST-MODIFIED:20260207T192118Z
UID:8133-1790640000-1790726399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Доротеј; свети Кипријан; св. великомуч. Јефимија
DESCRIPTION:Пролог за 16. септембар\n29. септембар по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ефимија\n\nРодом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор\, а мајка Теодорисија\, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону\, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита\, зашто се не покоравају заповести царској\, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати\, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу\, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“. Тада их Приск удараше на разне муке\, и то кроз 19 дана\, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене\, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно\, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку\, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену\, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника\, Виктор и Состен\, повероваше у Христа\, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров\, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду\, кад уђе у ров\, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове\, она се благодарношћу помоли Богу\, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула. \n\n\n\nПреподобни Доротеј\n\nПустињак Мисирски\, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима\, а ноћу плео асуре\, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија. \n\n\n\nСвети Кипријан митрополит Кијевски\n\nРодом од Трнова\, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски\, који кад га упозна у Св. Гори\, узе га к себи\, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит\, но све је поднео благодушно\, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу\, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви. \n\n\n\nСвета мученица Људмила\n\nБаба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову\, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је\, те посла људе\, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети\, велики ревнитељ вере православне\, би убијен од брата свог Болеслава. \n\n\n\n\nЕфимија свеблажена\,\nсвета девица\,\nНа жртву се Богу даде\,\nБожја овчица;\nНити хукну нит’ јаукну\nнити зажали\,\nНо Богу се на мукама\nтопло захвали\,\nАнгели се у пламену\nњојзи јавише\,\nИ небеском росом хладном\nжар угасише;\nО таква је вера наша –\nнесавладљива!\nО таква је љубав к Богу –\nнеутољива!\nЕфимијо\, умна дево\,\nдево Христова\,\nЗа муке ти Христос Господ\nцарства дарова.\nПриступ имаш Божјој Мајци\nи Христу Богу\,\nТе молитве свете твоје\nпомоћи могу.\nО Моли се\, Ефимијо\,\nза све грешнике\,\nОбрати их\, светитељко\,\nу покајнике. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧесто нас изненадно сналазе беде\, и ми се узалуд питамо зашто? Само црква Христова зна\, да објасни узрок свакој беди. Све беде разврстава црква у главном у две групе: једне\, које сналазе грешника због старих непокајаних греха\, друге\, које нападају праведника и служе\, по речима Златоустовим „узроком задобијања венаца\, као што је то случај са Лазаром и Јовом“. Царица Евдокија тајно се саглашавала са Евтихијевом јереси слушајући у том савете подмуклог евнуха Хрисафија. Но снађе је беда изненадно. Једног дана муж њен\, цар Теодосије\, донесе царици јабуку\, необичне величине. Царица посла јабуку болесноме сенатору Павлину; а овај\, из љубави према цару\, посла цару Теодосију ту исту јабуку. То даде цару повода\, да подозрева у недозвољене односе своје жене са сенатором. Тада цар упита царицу\, где јој је она јабука? Царица слага и рече: појела сам! То још више увреди подозрење царево\, и цар одагна Евдокију у Палестину. Временом се Евдокија излечила од јереси и\, по савету великих духовника Палестинских\, вратила потпуно Православљу. Беда царичина није дошла због ма каквих недозвољених односа са Павлином – у томе је царица била потпуно невина – него због њеног јеретичког настројења. Други и другчији случај: цар Маркијан\, као војвода\, путујући близу Филипопоља виде леш убијена човека на друму\, и из чистог милосрђа сиђе с коња и поче леш сахрањивати. У том неко наиђе и виде\, и достави војводу суду као убицу. Маркијан имаше бити кажњен смрћу\, да се ускоро Божјим откровењем не проказа прави убица. Ова беда спада у ону другу групу – „задобијања венаца“. Војвода Маркијан ускоро по том би изабран за цара. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесне судбе Божје у погледу људи (I Цар 14)\, и то:\n1. како се разболи и умре син Јеровоамов за казну оца богоодступника и за спасење своје;\n2. како остала чељад Јеровоамова изгибоше и бише изедена од паса у граду или од птица у пољу. \n\n\n\nБеседа\nо властодршцу Господу\n\nВласт имам положити (душу) и\nвласт имам узети је опет. (Јов. 10\, 18) \nБожанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске\, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети\, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт\, као пастир добри за стадо своје. Човек\, који сам себе убије\, нема власти над душом својом\, и не убија себе по власти својој него по власти греха\, или ђавола\, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек\, кога други убијају\, нема власти над душом својом\, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је\, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја\, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом\, лаким за Себе\, учинити\, да Јевреји пре сви изгину\, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти\, зато се драговољно предао\, да буде убијен. \nИ власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти\, дакле\, Господ је и умро и васкрсао. \nО Господе свемоћни и човекољубиви\, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам\, о помози нам\, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-dorotej-sveti-kiprijan-sv-velikomuc-jefimija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-efimija-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260930
DTEND;VALUE=DATE:20261001
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20250915T212601Z
LAST-MODIFIED:20260207T192153Z
UID:8136-1790726400-1790812799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Вера\, Нада и Љубав и мајка им Софија
DESCRIPTION:Пролог за 17. септембар\n30. септембар по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Вера\, Нада\, Љубав\, и мајка им Софија\n\nЖивели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра\, како јој и име каже (софија – мудрост)\, беше остала удовом\, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин\, Вера имаше 12\, Нада 10\, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири\, држећи се за руке „као венац исплетени“ смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје\, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно\, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена\, Он ће вас обући у нетрулежност\, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде.“ Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама\, најпре Веру\, па Наду\, па Љубав. Тукоше их\, секоше\, бацаше у огањ и у врелу смолу\, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу\, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља\, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. \n\n\n\nСвета мученица Агатоклија\n\nБила слушкиња у некога Николе и жене му Павлине\, који најпре беху хришћани\, па оставивши хришћанство\, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе\, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. \n\n\n\nСветих 156 мученика\n\nСви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год\, једни од мача\, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил\, свештеник Зинон\, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан\, и знаменити слепи старац Јован\, који је знао Св. Писмо на изуст\, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. \n\n\n\nСвета мученица Теодотија\n\nОсам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија\, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера. \n\n\n\n\nСофија премудра Господа прослави\,\nТри прекрасне ћерке на жртву Му стави:\nПа ћеркама збори: не бојте се\, кћери\,\nКрепите се Христом\, истрајте у вери\,\nНе бојте се муке ни љуте невоље.\nНе жалите тела\, – на небу је боље:\nБоље ће вам тело Бог на небу дати:\nНе жал’те лепоту\, – лепшом ћете сјати\nУ Божијем царству\, међу ангелима\,\nК’о цареве кћери међу царевима;\nНе жал’те живота\, та шта живот вреди?\nИ стотина лета мери се са педи?\nБесконачан живот на небу вас чека\,\nЖивот без свршетка\, живот без почетка.\nНе жал’те за друштвом земних пријатеља\,\nТа тамо је друштво дивних светитеља.\nНит’ жал’те за друштвом земаљских сродника.\nНа небу је друштво славних мученика. –\nТако света мајка учи кћери свете\,\nДок једна по једна у небо одлете\,\nТри голуба бела\, невина и чиста\,\nОдлетеше хитно у наручје Христа.\nА за њима мајка душом се уздиже\nСвоје славне кћери у Рају сустиже.\nСад се за нас моле\, мајка са кћерима\,\nИ молитве њихне Бог милосни прима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВладалац богобојажљив и веран Богу права је благодат небеска за сав народ. Краљ Вацлав Чешки беше такав владалац. Његова ревност према светињи вере и строгост у животу напомиње нам древне подвижнике. Дан је посвећивао државним пословима а ноћ молитви. Са својим старим слугом Подивојем често је босоног по зими ходио на јутрењe у цркву. И често је сам месио и пекао просфоре\, а обавезно онда када се сам хтео причестити. Његовом бригом подизани су многи храмови\, у којима се посведневно служила служба Божја. Нарочито се бринуо о сиротим и бедним. Био је мирољубив\, али ипак велики и неустрашив јунак. Када суседни кнез Радислав нападе на Чешку земљу\, Вацлав му посла писмо питајући га\, шта га побуђује да ратује са њим? Горди Радислав одговори. да он тражи\, да Вацлав уступи њему сву Чешку и свој престо. Тада Вацлав скупи велику војску и изађе пред свог непријатеља. Па видећи две силне војске\, сажали му се да толики људи гину\, те посла овакву поруку Радиславу: \n„Спор иде између мене и тебе; ти желиш да владаш Чешком а ја не уступам. Дозволи\, да ту ствар решимо бојем међу нама двојицом. На што крвава битка двеју војски?“ Кнез Радислав се сагласи на двобој; но би побеђен од Вацлава\, и на коленима мољаше овога за опроштај. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам безакоња Јудеја и казну Божју (I Цар. 14)\, и то:\n1. како и народ и цар Ровоам чинише што је зло пред Господом;\n2. како подигоше идоле по храмовима; и како беше у земљи много аџувана;\n3. како цар Мисирски удари на Јерусалим и опљачка све злато из храма. \n\n\n\nБеседа\nо јединству бића Оца и Сина\n\nЈа и Oтац једно смо. (Јов. 10\, 30) \nШто је више чудеса чинио Господ Исус и што се више приближавао смрти\, све је отвореније говорио о Себи. Многобројна чудеса и дужина времена\, довољна за размишљање\, дејствовали су и на незлобне и злобне: незлобни су постали пријемчиви за откривење високих тајни Божјих\, а злобни су злобом све више себе помрачавали и онеспособљавали за пријем тих тајни. Зато злобни узеше камење да га убију. \nЈа и отац једно смо. Отац и Син једно су по суштини бића\, но нису једно по ипостасима\, јер иначе не би се звали са два имена – Отац и Син. Све особине бића Очевог има и Син\, има и Дух Свети; али особине ипостаси Очеве припадају само Оцу\, и особине ипостаси Сина припадају само Сину\, и особине ипостаси Духа припадају само Духу. Но кад је реч о божанској суштини Син може казати: Ја и Отац једно смо; и Отац може казати: Ја и Син једно смо; и Дух Свети може казати: Ја и Отац једно смо\, и Jа и Син једно смо. \nЈединство Свог бића са Оцем изразио је Господ Исус и даљим речима: Отац је у мени и Ја у Њему. Може ли се јасније говорити о божанству Сина? Може ли се људским језиком јаче изразити јединство триипостасног Бога? Догма о божанству Сина Божјега као и догма о јединству бића божјега откривене су и положене самим Господом Исусом Христом. Нека нико\, дакле\, не поклања вере обманама неких неверника и јеретика\, као да сам Господ Исус није објавио Своје божанство него да је та догма тобож доцније истакнута у цркви. Да Христос није објавио Своје божанство\, зашто би Јевреји рекли Њему: градиш се Бог? И зашто би се дигли камењем на Њега? \nО Господе Исусе\, Сине Божји\, једнобитни са Оцем и Духом Светим\, помилуј нас и спаси нас силом и добротом Божанства Твога\, свесилнога и свеблагога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vera-nada-ljubav-sofija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261001
DTEND;VALUE=DATE:20261002
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071209Z
LAST-MODIFIED:20260207T192204Z
UID:8192-1790812800-1790899199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Евменије Гортински; света мученица Ариадна
DESCRIPTION:Пролог за 18. септембар\n1. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети Евменије епископ Гортински\, на Криту\n\nОд младости сведушно пошао за Христом\, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим\, а другога великим постом. И тако прво себе исцели\, па онда поче другима давати исцелење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу\, која се не могаше сакрити. Па као што је писано не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мат. 5\, 14)\, не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ он управљаше стадом Христовим као пастир добри. „Беше отац сиротим\, богатство ништим\, утеха жалосним\, исцелитељ болним\, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио\, демоне изгонио\, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII столећу. \n\n\n\nСвета мученица Ариадна\n\nУ граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил незнабожац. Ариадна девица беше му робиња\, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима\, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљавати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити\, он је намучи бијењем и другим љутим мукама\, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја\, што је пусти\, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље она се помоли Богу при једној великој стени\, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише\, међу собом завадише и побише\, те изгибоше један од другог. \n\n\n\nСвети мученик Бидзин\, кнез Грузински\n\nПострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. год. \n\n\n\n\nАриадна\, девица изрјадна\,\nЧесно служи господара свога\nАли Бога више но човека.\nРобињица телом а не душом\,\nОна душу не хте заробити\,\nИдол’ма се не хте поклонити:\nКлањаше се Богу Створитељу\,\nКлањаше се Христу Спаситељу\,\nИдол’ма се не хте поклонити.\nМуке прими за Господа свога\,\nМуке прими са радошћу вељом\nСа радошћу и благодарношћу.\nБог милосни оком свевидећим\nВиде муке свете Ариадне\,\nПа нареди мртвоме камену\nДа сакрије деву намучену.\nКао негда Теклу и Јована.\nАриадно\, преблажена дево\,\nПомози нам твојим молитвама\nПред престолом Бога милоснога.\nА у друштву свете Богомајке –\nПомози нам твојим молитвама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад учинисте једноме од ове моје најмање браће\, мени учинисте (Мат. 25\, 40)\, рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо\, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар\, и одмах ишао даље\, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ\, како поста тако милостив\, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи\, да ко даје сиромаху\, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда\, јер мишљах\, како то може бити\, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси\, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку\, прими хлеб\, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака\, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Асе и награду Божју (I Цар. 15)\, и то:\n1. како Аса чињаше што је право пред Господом и очисти земљу од идола;\n2. како му Бог дарова победу над Етиопљанима и благослови њега и народ његов сваким добром. \n\n\n\nБеседа\nо Господу васкрслом и живом\, који је васкрсење и живот\n\nЈа сам васкрсеније и живот. (Јов. 11\, 25) \nОве свете речи изрекао је Господ Исус Христос. Није их он само казао\, него и делом доказао. Васкрснувши кћер Јаирову\, и сина удовице Наинске\, и пријатеља Свога Лазара\, Он је доказао\, да је Он васкрсеније и живот и васкрситељ и животворац. Но васкрсењем самога себе из мртвих Он је то најбоље доказао. Јер бити жив и помоћи умрломе – о томе се бар да говорити; али бити мртав\, и сахрањен\, и лежати три дана у гробу\, и помоћи себи\, оживети себе – о томе се није дало ни говорити до Христова васкрсења. То је чудо над чудесима\, и доказ силе над сваком силом. То чудо извео је Господ наш. Ту силу показао је Господ наш. Истините су\, дакле\, речи Његове: ја сам васкрсење и живот\, истините\, и свете\, и утешне за све нас\, који гредимо неизбежној смрти телесној\, и који се надамо живети после гроба и видети жива Господа нашег у слави. \nНо није Господ наш само васкрситељ тела\, Он је васкрситељ и душе. За живота Свога на земљи Он је васкрсао само неколико људских тела и безброј душа. Да тиме покаже\, да је васкрсење душе много важније од васкрсења тела. Без мало све људске душе биле су мртве\, кад је Он сишао у свет\, и Он је безбројне васкрсао силом Својом и запојио животом Својим. И Јевреји и незнабошци били су душом мртви\, и Он је оживео и једне и друге. Оставимо\, браћо\, и ми бригу о васкрсењу наших тела\, и потрудимо се\, док још имамо рока\, око васкрсења душa наших. Јер ако душе наше не васкрсну и не оживе Христом још овде на земљи\, не очекујмо никакву радост од васкрсења наших мртвих телеса у дан судни\, у Дан Гнева. Јер ће тада тела мртвих душа устати не у живот него у вечну муку. \nО Господе Исусе\, васкрсење наше и животе наш једини\, помози нам силом Твојом и милошћу Твојом\, да васкрснемо и оживимо Тобом\, на спасење и живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-evmenije-gortinski-sveta-mucenica-ariadna/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evmenije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261002
DTEND;VALUE=DATE:20261003
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071333Z
LAST-MODIFIED:20260207T192215Z
UID:8195-1790899200-1790985599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Трофим\, Саватије и Доримедонт
DESCRIPTION:Пролог за 19. септембар\n2. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Трофим\, Саватије и Доримедонт\n\nУ време цара Прова\, у III столећу\, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик\, дођоше у Антиохију два хришћанина\, Трофим и Саватије\, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше\, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику\, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању\, узе их Атик на суд\, па кад се не одрекоше Христа\, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију\, још љућем мучитељу хришћана\, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина\, он одговори: „чин и достојанство моје\, и домовина\, и слава\, и богатство јесте Христос Син Божји\, вазда живи\, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем\, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке\, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт\, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ\, стаде мучити обојицу подједнако\, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши\, да би га растргала\, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди\, на послетку\, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима. \n\n\n\nСвети мученик Зосим пустињак\n\nНеки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека\, окружена зверовима\, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је\, старац одговори\, да му је име Зосим\, да је хришћанин\, и да одавно живи са зверовима\, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана\, који и сам беше љути мучитељ хришћана\, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет\, где га нарочито хтеде мучити\, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат\, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди\, да дође један звер\, па да и ми сви верујемо!“ Св. мученик се помоли Богу\, и заиста појави се огроман лав\, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен\, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима\, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога. \n\n\n\nСвети Теодор\, кнез Јарославски\n\nПраведан и милостив\, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год. \n\n\n\n\nУ пустињу суху\, од људи далеко\,\nСвети Зосим беше зарана утек’о\,\nДа се у самоћи разговара с Богом\,\nИ проводи живот у труду премногом\,\nУ молитви\, посту\, у ноћноме бдењу\,\nИ у спасоносном богоудубљењу.\nКо ангел у бдењу\, као див у вери\,\nНезлобност његову осетише звери.\nМрзитељи људи заволеше свеца\,\nПослушна му беху као оцу деца.\nА милосан светац милошћу их кроти\,\nЗвер се одазива добротом доброти\,\nИ доброту памти\, и злом је не враћа\,\nДобротвору своме захвалношћу плаћа.\nПрогоњен од људи\, зверовима мио\,\nМеђ зверове Зосим беше с’ уселио\,\nНо зверови – људи открише му село\,\nМукама му љутим уморише тело.\nСад се Зосим свети на небу радује.\nСа свецима многим у Рају ликује.\nИ моли се за нас да брод пребродимо\nИ у Рају са њим да се веселимо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИ мртви осећају и знају добра дела\, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва\, потпуно нага. Он се сажали\, скиде своју кошуљу\, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном\, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара\, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше\, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати\, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек\, и упита га: „што плачеш?“ Када му Магистријан објасни\, онда непознати човек истрља руком болесну ногу\, и нога постаде здрава. „Ради Бога\, реци ми\, ко си ти?“ упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види\, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај\, кога си ти видео нага мртва\, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог\, да те исцелим. Благодари Богу!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грех цара Асе и казну Божју (II Днев. 16)\, и то:\n1. како Аса\, уплашен од суседног цара\, узе из храма Божјега злато\, да њиме купи савезника у цару Сирском;\n2. како га цар Сирски узевши злато изневери;\n3. како Бог попусти тешку болест на Асу. \n\n\n\nБеседа\nо тузи Христовој\n\nСад је душа моја жалосна; и шта да\nкажем? Оче\, сачувај ме од овога часа;\nали зато дођох на час овај. (Јов. 12\, 27) \nУ овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа\, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле\, све ће ово проћи\, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света\, и само онај\, или оно\, што се припије чврсто уз тај камен\, моћи ће суделовати у том непролазном свету\, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали\, и данас ударају\, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда\, да отварају очи безбожницима\, и доказују Божанство Христово\, толико им је требало труда\, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред\, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост\, да није био прави човек\, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче\, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја\, која се грози смрти (јер о смрти је реч)\, али не грешна него безгрешна природа човечја\, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли\, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени\, њоме спасени. Нека се нико\, дакле\, не зауставља једино на науци Христовој\, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту\, која је принета за грехове наше\, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње. \nО Господе Исусе\, пострадавши нас ради и нашега спасења ради\, помилуј нас још једанпут\, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-trofim-savatije-i-dorimedont/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261003
DTEND;VALUE=DATE:20261004
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071536Z
LAST-MODIFIED:20260207T192227Z
UID:8198-1790985600-1791071999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Јевстатије
DESCRIPTION:Пролог за 20. септембар\n3. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Евстатије Плакида\n\nВелики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив\, сличан капетану Корнилију\, кога крсти апостол Петар (Дела Ап. 10). Ходећи једном у лов\, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена\, и дође глас Господњи Плакиди\, који овога упућиваше\, да иде свештенику хришћанском и крсти се. Плакида се крсти са својом женом и два сина. На крштењу он доби име Евстатије\, његова жена – Теопистија (Боговерна)\, а њихови синови – Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место\, где се преко јелена јавило откровење\, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово\, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером\, да се повуче међу прост народ\, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Приспевши у Египат одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену\, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе\, а децу му спасоше чобани од зверова. Евстатије се настани у неком селу Египатском Вадисис и ту као најамник селски проживи 15 година. После тога нападоше варвари на римско царство и цар Трајан жаљаше\, што му нема храброга војводе Плакиде који је где год је ратовао победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По божјем Промислу ти официри\, негдашњи другови Евстатијеви дођу у оно село Вадисис\, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим\, цар Трајан беше умро и цар Адријан беше на престолу. Када Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима\, Евстатије му рече\, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа\, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и кесару кесарево и Богу Божје\, и пресели се у вечно царство Христа Бога нашега. \n\n\n\nСвети Михаил кнез и Теодор бољарин\n\nКнез Черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Бати-а цара. Па како не хтеше\, по обичају татарском\, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару\, бише посечени 1244. год. Мошти њихове\, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа\, почивају у Архангелском храму у Москви. \n\n\n\nПреподобни мученик Иларион\n\nМонах Светогорски\, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септ. 1804. г. Мошти његове чудотворне почивају у цркви св. Преображења на острву Проту. \n\n\n\n\nЕвстатије\, чудо од војвода\,\nЖивот даде за живог Господа.\nВласт и славу и почаст цареву\nСве одбаци као празну плеву\,\nРад Исуса\, цара бесмртнога\,\nРади правог живота вечнога\nГлас Исусов кад се њему јави\nИспуни га пламеном љубави\nПрема Христу Богу преславноме\,\nПреславноме\, човекољубноме.\nТај глас оста дубоко у души\,\nНе може га земља да угуши;\nИ крст сјајан што војвода виде\,\nИз душе му никад не изиде\,\nКрст му даде чудно бестрашије.\nКрст га спасе од силе вражије\,\nСа супругом\, верном као стеном\,\nИ са дјецом јуначком и чедном\,\nЕвстатије тело огњу даде\,\nА дух блажен Господу предаде.\nЕвстатије\, славни мучениче\,\nНепобедни Исусов војниче\,\nЦркву Божју помози\, утврди\,\nДа је демон злобом не нагрди\,\nНек се црква к’о звезда заблиста\nИ прослави своје Сунце – Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСамоубиство је смртни грех и пркос Духу Светоме\, који живот даје. Самоубиство је утолико страшнији грех од убиства\, што грех убиства човек може још и покајати\, док за грех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље\, у којима би малодушни извршили самоубиство\, а у којима су се свети Божји људи показали јунаци. Св. Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали реке беше оставио једнога сина\, док је другога пренео на другу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине реке он погледа на једну обалу и виде\, како лав ухвати једнога сина његовог и однесе; погледа на другу обалу и виде\, како вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије\, испуњен тугом\, не изврши самоубиство него с надом на Бога проживе 15 година као најамник. И дочека овај стрпљиви човек да види опет своја два сина. Тако Бог награди веру његову и трпљење. – Св. Иларион као младић би приморан да се потурчи. Но савест га поче љуто мучити\, и он не имаше нигде мира. Поврати се у веру хришћанску\, покалуђери се\, предаде тело своје великом посту и сваком тешком подвигу. Но мир душевни не поврати му се. Малодушан и маловеран би извршио самоубиство. Но Иларион изабра несравњено бољи пут. Оде у Цариград са својим духовним оцем\, Висарионом\, и не само јавно исповеди веру Христову у султановом двору него посаветова и Баш-агу\, да иде у Русију и крсти се. После поруга и мучења овај храбри младић би посечен. И Бог га прослави и на небу и на земљи. Његове свете мошти и до дана данашњега чудодејствују. А где је слава самоубица? где мошти њихове? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам правду цара Јосафата и награду Божју (II Днев. 17)\, и то:\n1. како Јосафат ревноваше за истинитога Бога\, и како истреби идоле по земљи својој:\n2. како му Бог даде богатство и славу и мир\, и победу над непријатељима. \n\n\n\nБеседа\nо једном Путу\, Истини и Животу\n\nЈа сам пут и истина и живот:\nнико неће доћи к Оцу до кроза ме. (Јов. 14\, 6) \nОве речи\, браћо\, нису само речене. него и крвљу заливене\, васкрсењем потврђене\, Духом Светим у срца верних усађене\, и црквом кроз векове и векове доказане и – доказане. Од свију блага на свету људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли и истину\, иако нема живота без истине. Врховно је благо\, дакле\, живот\, а истина је темељ живота. Ко љуби живот\, мора љубити и истину. Но где је пут ка истини? Ја сам пут\, вели Господ. Он не вели: и ја сам пут\, да не би неко помислио\, као да има и неки други пут ка истини изван Господа Исуса. Но Он није само пут него и истина и живот\, да нико не помисли као да има и нека друга истина и неки други живот изван Господа Исуса. Он се зато родио као човек\, да људима пут покаже; зато се и распео\, да крвљу Својом обележи пут. Нико неће доћи к Оцу до кроза ме. Ово треба да разумеју они који се заваравају помишљу\, да могу познати Бога и задобити Царство Божје и мимо Господа Исуса Христа. Ту лажну наду\, ту очајну самообману\, Господ им је сасвим пресекао горњим речима. И апостол\, који је те речи чуо и записао у Јеванђељу\, исказује их у посланици својој још и овако: који се год одриче сина ни оца нема (I Јов. 2\, 23). \nО Господе Исусе\, благословени и изворе благослова\, ваистину Ти си нам једини пут\, једино видело\, једина истина\, једини живот и животодавац. Тебе признајемо пред људима и ангелима као једног Бога и Спаса нашега. Помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-jevstatije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evstatije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261004
DTEND;VALUE=DATE:20261005
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071645Z
LAST-MODIFIED:20260207T192242Z
UID:8201-1791072000-1791158399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Кодрат
DESCRIPTION:Пролог за 21. септембар\n4. октобар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Кодрат\n\nЈедан од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини\, и био епископ најпре у Атини после св. Публија\, а по том у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8\, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво\, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика\, осветли таму\, низложи скверне жртве\, скруши идоле\, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога\, и најпре га тукоше камењем\, као негда Јевреји св. Стефана\, а по том га вргоше у тамницу\, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара\, да је овај наредио\, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији\, где је и пострадао. \n\n\n\nСвештеномученик Ипатије\, епископ Ефески и Андреј презвитер\n\nДва друга из детињства\, родом из Ликије. Када порастоше\, обојица се сведушно предаше Богу на службу\, и то Ипатије као строги монах и подвижник а Андреј као клирик у народу и проповедник слова Божјег. Због великих добродетељи Ипатије би постављен за епископа у Ефесу\, а Андреј за презвитера. Обојица пострадаше у време иконоборног цара Лава Исаврјанина. После грозних мука за свето Православље бише обезглављени 730. год. И обојица пређоше из овог пролазног живота у живот вечни. \n\n\n\nСвети Димитрије\, епископ Ростовски\n\nПразнује се 28. октобра; а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. год. \n\n\n\nСабор светитеља Кијево-Печерских\n\nБлагословено дело подвижништва\, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније\, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи\, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде\, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ. \n\n\n\n\nСвети Кодрат\, к’о звезда јутарња\,\nПросу светлост светог Јеванђеља\,\nПросу луче по тминама густим\,\nИ благодат по срцима пустим.\nЉудског ума Кодрат разби смутње\,\nЉудског срца он обасја слутње\,\nОбасја их Христовом светлошћу.\nСвет просвети Христовом мудрошћу.\nК Вишњем Богу неверне подими\,\nИ за Христа љуте ране прими\,\nГонитељу Крста Адријану\nКодрат писа чудесну Одбрану\nС речитошћу јелинске вештине\nИ с простотом хришћанске истине.\nУспе Кодрат цара убедити\,\nСвету цркву од зла заштитити.\nО Кодрате\, Христов учениче\,\nСвете Цркве умни заштитниче\,\nБожји слуго\, и речју и делом\,\nСад си венчан славом неувелом;\nСви хришћани топло ти се моле:\nПомози нам\, свети апостоле!\nПомози нам бедам’ одолети\,\nИ за Христа страдања поднети! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко смо само с тврдом решеношћу почели да живимо по закону Божјем\, не треба да се бојимо никаквих насиља неразумних људи\, јер ономе ко је истински почео живети по закону Божјем све што се дешава од људи\, дешава се на његову корист а на славу Божју. Нарочито се не треба бојати принудног преселења из места\, које смо заволели\, у место\, које не маримо. Место празног страха и плиткоумог вајкања боље испитујмо намере Божје с нама. Шта је Јосифу нашкодила злоба браће његове? Није ли његов безвољни одлазак у Мисир њега прославио\, браћу спасао од глади\, и створио услове за сва чудесна дела Божја кроз Мојсеја у Мисиру и у пустињи? Незнабошци и јеретици прогонили су често православне хришћане у варварске пределе. Шта су тиме постигли? Јесу ли уништили Православље? Не\, него су га утврдили још јаче у душама прогоњених и распрострли међу варварске народе. Злобни јеретик Луције прогна из Мисира оба славна Макарија са неколицином пустињака Тавенских на неко варварско острво\, где сви житељи беху идолопоклоници. Но ови свети мужеви својим поукама и примером живота ускоро успеше да цело острво покрсте. То острво после се прозвало Острво Покајања. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно Божје спасење Јерусалима због правде Јосафатове (II Днев. 20)\, и то:\n1. како мноштво Моаваца и Амонаца пођоше на Јерусалим;\n2. како се цар Јосафат помоли Богу\, и објави му се кроз пророка: ово није ваш рат него Божји;\n3. како се Моавци и Амонци међу собом искрвише и сви до једног изгибоше. \n\n\n\nБеседа\nо божанству Сина и битијној једнакости с Оцем\n\nКоји видје мене\, видје оца. (Јов. 14\, 9) \nГосподе\, покажи нам оца\, и биће нам доста\, рече Филип. На ове речи одговори му Господ Исус: толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао\, Филипе? Који видје мене\, видје оца. Тако одговори Господ своме ученику. Филип је желео\, да види Бога телесним очима. Три године гледао је он Христа\, и није Га познао као Бога. Зашто? Зато што је у то време\, пре силаска Духа Светога\, Филип гледао телом у тело\, тј. телесним очима гледао је и видео је Господа Христа као човека. Он још није био видео Божанство у Сину Божјем ваплоћеном\, а тражи да види Бога Оца! Који видје мене\, видје оца. Тиме Господ неће да каже\, да је Он Бог Отац; не\, него да су Он и Отац једног бића. У колико се Бог у опште могао показати људима\, Он се показао кроз Бога Сина\, који се јавио људима као човек. Бог Отац није се ваплотио; Бог Дух Свети није се ваплотио; само се Бог Син ваплотио. Како\, дакле да покаже Он Оца Свога телесним очима смртнога човека? Зато се управо и ваплотио Син\, да Собом објави људима и Себе\, и Оца и Духа Светога\, јединосушно Божанство\, троично по ипостаси. Који видје мене видје оца. Господ овде мисли на божанску природу своју. У томе је Он потпуно једнак и једнобитан са Оцем. И да је Филип могао у то време видети божанску природу Христову\, он не би ни ставио онај захтев: покажи нам оца. Наравно\, он није ни могао видети божанску природу\, која је духовна и невидљива\, али је могао видети\, и то јасно видети велика дела Христова као пројаву Његове божанске природе. И данас\, браћо неки људи говоре: покажите нам Бога\, па ћемо веровати! Реците им: ево ми вам показујемо Господа Христа\, верујте! Деветнаест векова сам с вама\, људи\, па зар Ме још нисте познали? Деветнаест векова\, испуњених славом Његовом\, чудесима\, силом\, благодаћу\, милошћу\, светитељима\, мученицима! И још малоумни питају: где је Бог? \nО Христе Господе\, Боже наш\, отвори очи духовне онима који још не виде да виде величанство славе Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-kodrat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kodrat-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261005
DTEND;VALUE=DATE:20261006
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071805Z
LAST-MODIFIED:20260207T192326Z
UID:8204-1791158400-1791244799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Фока; свети пророк Јона
DESCRIPTION:Пролог за 22. септембар\n5. октобар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Фока\, епископ Синопски\n\nОд младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења\, у граду Синопу\, на обали Црнога Мора\, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери\, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа\, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се\, и треба да је испијеш!“ Из те визије сазнаде угодник Божји\, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се\, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање\, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави\, па после тамновања баци га у кључалу воду\, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана. \n\n\n\nСвети пророк Јона\n\nЖивео на преко 800 година пре Христа. У његовом животопису вели се\, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској\, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита св. Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу\, а његово спасење из утробе кита – васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне. \n\n\n\nСвети мученик Фока Баштован\n\nЗемљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црнога Мора имао Фока башту\, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез мучитељ хришћана и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно\, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту\, а на његовим чудотворним моштима ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују\, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. год. \n\n\n\nПреподобни Козма Зографски\n\nПореклом од племићске фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити\, побегне у Св. Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу ман. Зографа. У више махова јавила му се св. Богородица. Највећи Зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија\, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима\, постоји и данас северозападно од манастира Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости\, 22. сеп. 1323. год. и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога. \n\n\n\nСвети Петар Милостиви\n\nУгодник Божји из VI века. \n\n\n\nСвети Јона презвитер\n\nОтац св. Теофана\, писца канона и св. Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у ман. Св. Саве Освештаног у IX столећу. \n\n\n\n\nНинива\, Нинива\, сва од греха јечи\,\nПа Бог шаље Јону\, да Ниниву лечи.\nНеће Јона\, неће\, но од Бога бега!\nО куда ћеш\, Јона\, утећ’ од Вишњега?\nСпава Јона\, спава\, а бура се диже\,\nБог лагано ходи\, ал’ у време стиже.\nУ таласе бачен\, прогутан од кита\n– Од кога сам бег’о? Јона себе пита.\nБег’о сам од ког се утећи не може!\nБог накара Јону\, па опет избави\nИ Промислом Својим за навек прослави.\nНа Ниниву Јона не хте ли да вичеш?\nКазном ћеш бесмртног Христа да проричеш.\nРечима ли не хте? Тада мораш делом\nДа проричеш Христа – смрт и васкрс телом!\nДело твоје\, Јона\, никад не увену\,\nИ Христос те Господ људима спомену;\nКроз тебе се откри милост Бога жива\,\nЊоме ти се спасе\, и спасе Нинива.\nКроз тебе се откри сила покајања\,\nСила покајања и Божјег праштања.\nТи зажали тикву\, Бог зажали људе\,\nО покај нас\, Боже\, и спаси осуде! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек јасно осети милост Божју према себи\, тргне се као иза тупог и нечувственог сна\, и застиди се своје дуговремене слепоће према непрекидној милосрдности Божјој. У време цара Јустинијана главни царски скупљач пореза за Африку беше неки Петар\, човек врло богат но врло тврд и немилостив. Једном се просјаци међу собом вајкаху\, како ниједан од њих никад не доби милостињу од Петра. Тада се опклади један од просјака\, да ће он успети да испроси неку милостињу од Петра. И оде\, и дотле неуклоно мољаше тврдицу за милостињу\, док га овај у јарости не удари једним хлебом\, пошто немаше ништа друго при руци. Радостан он узе хлеб и побеже. Одмах за тим разболе се Петар изненадно и тешко\, и имаде овакву визију: виде себе истјазавана од демона у другом свету. На једну страну теразија демони трпаху грехе Петрове\, тако да та страна сасвим претеже; док на другој страни стајаху ангели\, жалосни што немају ниједног доброг дела у животу Петровом\, да ставе на другу\, празну страну теразија. Један од ангела рече: ваистину немамо шта да ставимо осим једнога хлеба\, којим је прекјуче ударио неког просјака. Тада брзо ставише ангели један хлеб на празну страну теразија\, и тај један хлеб претеже другу страну теразија са свима гресима Петровим. – Када се визија сврши\, рече Петар сам себи: заиста\, ово није привиђење него жива истина\, јер видех све грехе своје од младости своје. Па кад ми толико поможе један хлеб\, којим се баци за просјаком\, колико ли тек могу помоћи многа дела милостиње\, учињене од срца и са кротошћу? И од тада Петар се обрати у најмилостивијег човека у своме граду. Све своје имање раздаде сиромасима; па кад сврши са имањем\, он и самога себе продаде у ропство за 30 златника\, те и ову цену самога себе раздаде бедним као милостињу у име Христово. Зато би прозван Петар Милостиви. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам гнев Божји на цара Јосафата (II Днев. 18-20)\, и то:\n1. како се Јосафат здружи са богоодступним царем Ахавом\, и за мало не погибе;\n2. како се опет он здружи са царем Охозијом који чињаше безакоња\, и како имаде велику штету;\n3. како Бог не жели\, да се верни везују с невернима. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Утешитељу\n\nИ ја ћу умолити оца\, и даће вам другога\nутјешитеља да буде с вама вавијек. (Јов. 14\, 16) \nТамо где постоји љубав\, браћо\, не постоји заповест\, него молба замењује заповест. Код оних који се љубе молба има већу силу него заповест код оних који се не љубе. Света Тројица представља врховно царство и величанство љубави. Исаија именује Свету Тројицу велики савјет (Ис. 9\, 6)\, а ваплоћеног Сина Божјег великога савјета ангелом\, тј. послаником. Како се слаже савет са јединством Божјим? И ти си један\, па ипак се саветујеш сам са собом. Твој ум пита твоју вољу: можеш ли? и пита срце: хоћеш ли? А воља и срце: питају твој ум: умеш ли? Па и поред тога унутрашњег саветовања у теби самоме\, ти си један\, један човек\, једна личност. Наравно\, ово је само бледа слика и сен Свете Тројице и њенога савршенога савета. Јер је у Св. Тројици потпуна равномерност и хармонија ипостаси. Оно што хоће Отац\, одмах хоће и Син и Дух Свети. И даће вам другога утјешитеља. Видите\, како је Син Божји сигуран\, да оно што Он буде умолио и посаветовао\, биће одмах усвојено у Великом Савету божанском. И Отац ће се сагласити да пошаље\, и Дух ће се сагласити да иде. Син Божји не каже: ја ћу умолити Оца да вам да\, и верујем\, да ће Он дати; не\, него: ја ћу умолити\, и даће вам. Он зна унапред\, да ће Отац дати оно што Он буде искао; Он то зна\, ако се може тако рећи\, из вечнога искуства Свога. Јер кроз сву вечност хармонија влада међу Оцем и Сином и Духом Светим. Даће вам другога утјешитеља. Овим речима открива се потпуно равенство Сина и Духа Светога. Отац ће вам послати другога утјешитеља\, равносилног са Мном\, једнобитног са Мном\, равночесног са Мном. Он ће моћи потпуно заменити Мене на свој начин\, сходно Својој дивној ипостаси\, која је једино различна од ипостаси Сина. \nО браћо моја\, видите ли\, како цела Света Тројица узима учешћа у нашем спасењу? Видите ли ви\, чији смо ми? Видите ли\, какво се достојанство нама смртнима и грешнима даје? \nО пресвета и преславна Тројице\, Боже наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-foka-sveti-prorok-jona/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-foka.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261006
DTEND;VALUE=DATE:20261007
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T071930Z
LAST-MODIFIED:20260207T192336Z
UID:8207-1791244800-1791331199@stsavanyc.org
SUMMARY:Зачеће светог Јована Претече и Крститеља
DESCRIPTION:Пролог за 23. септембар\n6. октобар по новом календару \n\n\n\nЗачеће светог Јована Крститеља\n\nОвога дана прославља се милост\, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована\, старцу Захарији и старици Јелисавети\, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере\, на име\, да он буде пророк и Претеча Христу Господу\, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре\, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене\, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних\, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна\, нека не пита о томе ни људе\, јер људи то не знају\, ни природне законе\, јер то је изнад природних закона\, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога\, који је из ништа створио сав свет\, и који за стварање првога човека\, Адама\, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу\, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе\, у које оковани ми би\, без нарочитих чудеса Божјих\, пали у очајање и Богозаборав. \n\n\n\nСвета мученица Ираида\n\nНегде је називају Раис\, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана\, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора\, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима\, ђаконима\, иноцима\, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде\, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља\, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара\, уђе у лађу и исповеди\, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу\, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века. \n\n\n\nСвети новомученик Никола Пантопол\n\nКао младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу\, то и он би прозван Сваштар\, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи\, и мучења што се не хте потурчити\, био посечен\, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори. \n\n\n\nСвети новомученик Јован\n\nРодом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима\, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ.“ \n\n\n\n\nИраида\, чедна дева\,\nпође на воду\nНе врати се мајци више –\nоде Господу.\nДраговољно Ираида\nмуке потражи\,\nЈер јој Христос Господ беше\nод мајке дражи.\nПуна лађа мученика\nтек да се крене\,\nИраида хитро рече:\n„примте и мене!“\nХристова сам раба и ја\nХристос ми је све\,\nИ ја желим струна бити\nЊегове песме\,\nПесме муке и страдања\nради истине\,\nО примите Ираиду\nнека погине.\nПа погибе Ираида\nза Бога свога\,\nИ живота наследница\nпоста вечнога.\nМолитвама сада својим\nи нас спасава\,\nИраиди светој хвала\nа Богу слава! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКо сиромаху дели\, Христу даје. То је смисао јеванђелске науке\, која се у искуству светитеља потврдила. Петар Милостиви кад се покајао почео је делити милостињу сиромасима\, где год му се указала прилика. Једном га срете неки бродоломник\, који једва спасе своје наго тело при бродолому\, срете га и запроси неку одећу. Петар свуче са себе своју скупоцену доламу и обуче нагога. Но после кратког времена Петар виде своју доламу у дућану неког трговца\, који је беше изложио на продају. Ожалости се Петар веома\, што онај бродоломник продаде његову доламу место да је сам употреби. „Нисам достојан\, говораше сам себи Петар\, не прима Господ милостињу моју“. Но на сну му се јави Господ у виду човека благообразна\, сјајнијег од сунца\, са крстом на глави својој\, и са доламом Петровом на себи. „Зашто се жалостиш\, Петре?“ упита га Господ\, „Како да се не жалостим\, Господе мој\, кад видим да оно што ја убогим дајем продаје се на пазару?“ Тада га Господ упита: „познајеш ли ову одећу на мени?“ Петар одговори: „познајем\, Господе\, то је моја одећа којом оденух нагога“. Тада му опет Господ рече: „не жалости се\, дакле\, ти си дао сиромаху\, а ја сам је примио\, и похваљујем дело твоје“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грехе цара Јорама и казну Божју (II Днев. 21)\, и то:\n1. како Јорам поби сву браћу своју и обнови идолопоклонство по гајевима и брдима;\n2. како му непријатељи опљачкаше и поробише земљу;\n3. како он доби тешку болест у цревима\, и умре и нико не зажали за њим. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Светом\, који од Оца исходи\n\nА кад дође утјешитељ\, кога ћу вам послати\nод оца\, Дух истине\, који од оца исходи\,\nон ће свједочити за мене. (Јов. 15\, 26) \nНедокучне су дубине бића Божјега\, браћо. Но Бог нити се сакрио од нас сасвим нити нам је открио све. Колико немоћ наша може носити\, толико нам је откривено; колико год нам је потребно за спасење\, толико нам је откривено. О Духу Светом откривено нам је\, да Он од Оца исходи и Сином се шаље. Нека нико не тражи више\, да не би пао у заблуду. Чим од Оца исходи\, значи да је једног бића са Оцем; чим се Сином шаље\, да настави службу Сина\, значи да је раван Сину. Отац свједочи за мене\, рекао је Господ Исус најпре; а сад каже за Духа истине: он ће свједочити за мене. Оба су сведока једнака\, зато се Господ позива час на једног час на другог. И Онај који је сведочио и Онај који ће сведочити једнаки су у битности\, јер не би Господ оставио сведока за будућност мањег од сведока из прошлости. Овако ми говоримо по човечански и у односу к времену\, у ствари троје сведоче вечно на небу\, по речима Јеванђелиста: јер је троје што свједочи на небу: Отац\, Ријеч и свети Дух; и ово је троје једно. \nИма људи\, који тврде\, да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Ко им је то открио\, и кад? Ми знамо\, да Дух Свети од Оца исходи\, јер нам је то открио Син Божји\, Господ наш Исус Христос. Зато одбацујемо оне додатке нашој вери православној\, који се не слажу са речима самога Господа. Но да се усвоје речи Господа пречистог потребна је велика чистота срца. Зато се више трудимо да очистимо срце наше од страсти него ли да се љубопитно навозимо умом на бескрајне дубине бића Божјег са нечистим срцем\, јер ко је год тако чинио\, пао је у јерес и душу своју изгубио. \nО Господе Боже\, велики и моћни\, хвала Ти што си нам се јавио кроз Спаситеља нашег Исуса Христа\, те знамо да нисмо деца мрака него синови светлости. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/zacece-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20261007
DTEND;VALUE=DATE:20261008
DTSTAMP:20260420T001324
CREATED:20251002T072043Z
LAST-MODIFIED:20260207T192346Z
UID:8210-1791331200-1791417599@stsavanyc.org
SUMMARY:Света првомученица Текла; преп. Симон\, св. Краљ Владислав и преп. Давид
DESCRIPTION:Пролог за 24. септембар\n7. октобар по новом календару \n\n\n\nСвета првомученица Текла равноапостолна\n\nРођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време\, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка\, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак\, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше\, опака мајка\, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ\, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом\, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом\, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку\, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове\, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти\, и каква је сила у теби\, да ти ништа не може нашкодити?“ Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога“. Тада је кнез пусти на слободу\, и она пође проповедати Јеванђеље\, и успе да обрати многе у веру истиниту\, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла\, по благослову апостола Павла\, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије\, те послаше неке младе људе\, да је оскверне\, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића\, и кад виде да ће је ухватити\, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном\, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“. \n\n\n\nСвети Стефан\, краљ српски првовенчани\n\nКрунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин\, мудар и мирољубив владалац\, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници. \n\n\n\n\nСвета Текла равноапостолна\,\nОд девицa првомученица\,\nТело беше духу покорила\,\nДух и тело Христу свемогућем\,\nЗато и њој све покорно беше:\nОгањ страшни\, и зверови љути\,\nИ демони\, и људски недузи –\nСве покорно вери и чистоти\,\nСве послушно светој невиности\,\nНевиности Христове невесте.\nНије л’ мајка благо превелико?\nШта је мајка – с Христом поређена?\nИ вереник од земље саздани\nПрашина је пред славом Христовом.\nИ богатство и земна красота –\nСан пролазни и ветар крилати.\nЈедна стена само вечно стоји\,\nВремена се ни буре не боји\,\nТо је женик Текле мученице\,\nТо је Христос\, Цар над царевима.\nСвета Текло\, Рајем обасјана\,\nПомоли се Христу Спаситељу\,\nИ нас грешне од греха да спасе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСваки је светитељ близу онога места где се у помоћ призива или где се празнује и прославља светиња његова. Они који су видовити виде их; они који нису видовити нека верују\, и видеће их у своје време. Св. Козма Зографски још као млад монах беше видовит. Једном о Благовештењу беше он дошао са још неким монасима у ман. Ватопед на славу. Па и за време службе у цркви као и за време обеда у трпезарији виде Козма једну жену царске красоте и величанства\, како самовласно све распоређује\, упућује\, а и сама услужује. И не само да је виде тренутно него је гледаше дуго времена како у цркви тако и трпезарији. Овим виђењем беше Козма смућен и запрепашћен\, јер му не беше ни мало право што виде жену у манастиру Светогорском. Када исприча својим самонасима из Зографа виђење своје негодујући на приступ жена у Свету Гору\, удивљени монаси му објаснише\, да је то Царица Свете Горе\, Пресвета Богородица. И смућено срце Козмино испуни се радошћу великом. – Толико је видовит био св. Козма\, да је доцније као старац и отшелник из своје пећине видео душу игумана Хилендарског како узлазећи к небу мучи се да прође кроз митарства\, истјазавана од демона. Посла Козма одмах некога да јави братији у Хилендар\, да се моле Богу за душу игумана њиховог умрлог. То беше одмах после јутрење\, тек што монаси са игуманом беху изашли из цркве. Чувши поруку Козмину\, монаси се подсмехнуше говорећи\, да њихов игуман тек што је отишао у своју келију да се спрема за литургију. Но кад уђоше у келију\, нађоше игумана свога мртва. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам грех цара Охозије и казну Божју (II Днев. 22)\, и то:\n1. како Охозија чињаше што је зло пред Господом; и удружи се са грешним домом Ахавовим;\n2. како би погубљен Охозија са многим сродницима својим. \n\n\n\nБеседа\nо Богу Духу Светом Прославитељу\n\nОн (Дух) ће ме прославити\, јер ће од\nмојега узети и јавити вам. (Јов. 16. 14) \nДух Свети је равносилан Оцу и Сину\, и све што може Отац\, може и Син\, може и Дух Свети. И све што зна Отац\, зна и Син\, зна и Дух Свети. Но по бескрајној љубави једног према другом и по бескрајној мудрости у погледу домостројства спасења људског они се наизменично јављају људима\, с гледишта времена. Као што је Отац прославио Сина\, тако и Син Оца\, тако и Дух Свети Сина. Он ће ме прославити. Зар Син Себе није прославио? Јесте\, али не у онолико колико је могао него само у онолико колико су људи у то време могли примити и поднети. А временом Дух Свети ће открити још већу славу Сина Божјега\, када Он\, Свеблаги\, буде испунио верне благодатним даровима Својим. Он ће ме прославити. Ове речи говори Господ и за поуку нама\, браћо\, те да би и ми\, ако учинимо неко добро дело\, оставили да нас други прославља а не прослављали сами себе. Јер ће од мојега узети и јавити вам. Овим речима објављује Господ јединство Духа Божјег са Њим а не потчињеност Духа. Пре тога рекао је: упутиће вас на сваку истину. Па да ученици не би помислили\, да Дух зна више истина неголи Син\, и да је према томе Дух већи од Сина\, Он објављује\, да ће Дух од мојега узети и јавити вам. И Христос је могао упутити ученике на сваку истину\, али ученици у то време још нису били оспособљени\, да приме сваку истину. Зато ће их Дух Свети у своје време упутити на сваку истину. Но објављујући им сваку истину Дух неће ништа објављивати\, што Сину није познато\, или што је\, још мање\, супротно знању и вољи Сина. Зато и вели Господ: јер ће од мојега узети и јавити вам. \nО чудесно јединство Свете Тројице\, о тропламена сило\, светлости и љубави из једнога истога огња! О Тројице света и пресвета\, зажежи љубав божанску у срцима нашим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prvomucenica-tekla-prep-simon-sv-kralj-vladislav-i-prep-david/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tekla.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR