BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260821
DTEND;VALUE=DATE:20260822
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T174547Z
LAST-MODIFIED:20260207T190020Z
UID:7928-1787270400-1787356799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Емилијан Исповедник; преподобни Зосим Тумански
DESCRIPTION:Пролог за 8. август\n21. август по новом календару \n\n\n\nСвети Емилијан Исповедник\, епископ Кизички\n\nЕпископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина\, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве\, то и он би\, с другим православним епископима\, послат у изгнанство. У изгнанству проживе 5 година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820 год. и пресели се међу грађане небеске. \n\n\n\nСвети Мирон Чудотворац\, епископ Критски\n\nБеше најпре жењен и бављаше се земљорадњом. Од плодова земаљских са свога имања раздаваше Мирон радо и обилно бедним људима. Једном затече непознате лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући се ко је св. Мирон поможе лоповима\, да напуне вреће\, поможе им и да дигну на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера а потом и за епископа. Беше чудотворац велики\, и чињаше многа добра и моћна дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350. год. у старости својој од 100 година. \n\n\n\nПреподобни Григорије Синаит\n\nПрозват Синаитом због тога што се замонашио на гори Синају. У време цара Андроника Палеолога\, око 1330. год\, дошао у Св. Гору\, да обиђе манастире и сазна што о умној молитви и созерцању. Но ове две духовне делатности беху у то време без мало непознате међу Светогорцима. Једини који ово знађаше и до савршенства практиковаше беше св. Максим Капсокаливит. Григорије распростре своје учење о умној молитви по свима келијама и манастирима Св. Горе. Његов знаменит ученик беше Калист патријарх Цариградски\, који и написа житије св. Григорија. По том пређе Григорије у Македонију и у друге крајеве Балкана и основа обитељи\, у којима се монаси вежбаху у молитви умом. Тако поможе он многима\, да се удубе и спасу. Његови списи о умној молитви и подвижништву налазе се у „Добротољубију“. Између осталога написао је и припјеве Светој Тројици „Достоино јест“\, што се пева на воскресној полуноћници. Спада међу најзнаменитије подвижнике и духовне учитеље на Балкану. Упокојио се мирно од многотрудног живота и преселио се у царство Христово. \n\n\n\nСвети новомученик Триандафил и Спасо\n\nТриандафил беше родом из Загоре а Спасо из Радовишта\, епархије Струмичке. Обојица Словени\, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака\, и то Триандафил у Цариграду 1680. год.\, а Спасо у Солуну 1794. год. \n\n\n\nСвети мученик Гормиздас\n\nБеше велмож на двору Персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа\, цар га ражалова одузевши му и чин и имање\, и посла га да чува стоку. Надаше се цар\, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем\, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке\, којима успе само да изможди тело Христова мученика али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен\, 418. год. одмах после страдања св. Авде епископа (в. 31. март). Пострада на земљи\, и прослави се на небу. \n\n\n\n\nСинаит премудри монахе учаше\,\nИ примером својим учење тврђаше:\n– Безстрастије то је земља обећана\,\nБезстрастна је душа Духом обасјана.\nБез помисли сваких човек онда бива\nКад му ум у срцу с молитвом почива.\nПомисли су грешне претече свих страсти\,\nКоје душу држе у демонској власти.\nМи смо болесници\, лекар лек нам справи\,\nДа се исцелимо и будемо здрави.\nИсусово име у срцу говори\,\nОно ће ка’ огањ страсти да сагори\,\nНек то силно име с небесним блистањем\nУ твоме се срцу креће са дихањем.\nНемаш ли у срцу Исуса Господа\nСви подвизи други остају ка’ вода.\nСамо Исус може унутра у мени\nДа мог бића воду у вино промени.\nЦео ум у срце ка’ у гнездо стави\,\nПа молитвом сталном Исуса прослави.\nГосподе Исусе\, помилуј ме грешна!\nНек молитва буде лагана\, не спешна.\nДок се од молитве срце не распламти –\nТад ум небо гледа\, и земљу не памти. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЕво ставио сам пред вас живот и смрт\, рекао је Мојсеј синовима Израиљевим\, зато избери живот да будеш жив (V Мојс. 30\, 19). Има одсудних тренутака у животу људском\, када је човеку заиста остављено да избере живот или смрт. Јуду је у одсудном тренутку саблазнило сребро\, и он је изабрао смрт тј. грех среброљубља. Када Марина војника (в. 7. авг.) хтеде војеначалник произвести за официра\, сотника\, неки завидљивац оптужи га\, да је хришћанин. Војеначалник му остави рок од три сата\, да се размисли и избере живот или смрт\, тј. или да се одрече Христа или да умре. Марин чувши свога старешину оде код месног епископа Теотекна и упита за савет. Епископ га уведе у цркву\, стави га пред Јеванђеље па показујући руком најпре на Јеванђеље а по том на мач\, што висаше Марину о бедрима рече му: „избери\, храбри муже\, једно од овога двога: или мач носити и цару земаљском привремено служити а по смрти вечно погинути\, или постати војником Цара небесног\, и живот свој положити за име Његово свето\, написано у овој књизи\, и царовати с Њим у бесмртном животу.“ Марин се одмах одлучи\, целива Јеванђеље и оде – кроз смрт у вечни живот. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Божје детету Самуилу (Сам. 3)\, и то:\n1. како једни ноћи\, када Самуило лежаше\, викну га Господ по имену у три маха:\n2. како му Господ исказа претњу дому Илијином\, због покварености синова Илијиних\, и претњу целом Израиљу;\n3. како се Господ не хте јавити ни Илији првосвештенику ни синовима његовим но Самуилу\, невином отроку. \n\n\n\nБеседа\nо миротворству Христовом\n\nТе ће (народи) расковати мачеве\nсвоје на раонике\, и копља своја на\nсрпове\, неће дизати мача народ на\nнарод\, нити ће се више учити боју. (Иса. 2\, 4) \nКако јасно види пророк Христа Миротворца! Он истиче једно по једно достојанство Спаситељево. Најпре га је истакао као Законодавца новог закона\, и то закона за све напоре на земљи. По том је истакао Његову узвишеност изнад свих висина\, земаљских и историјских. Сада пак\, истиче Га као Миротворца\, од чије ће се силе и љубави расковати мачеви у раонике а копља у српове. Да ли је се испунило ово велико пророчанство о миру? Јесте\, у пркос тога што још постоје ратови. Гле\, ратови међу хришћанским народима нису исто што и ратови међу незнабошцима. Незнабошци су ратовали с поносом\, хришћани ратују са стидом. Незнабожачке вере населиле су своје небо само ратницима\, хришћанска вера обећава небо светитељима. Као што хришћани понављају\, по слабости\, и друге неке грехе незнабожачке\, тако понављају и грех ратовања. Но Бог испитује срца и зна\, с каквим настројењем незнабошци греше а с каквим хришћани. Одрицали су Христа фарисеји\, одрекао Га се и Петар. Но фарисеји су Га одрицали са злобом непокајаном\, а Петар Га се одрекао са стидом\, и опет Га признао с покајањем. \nНо шта да кажемо\, браћо\, о мачевима и копљима страсти\, којима убијамо душе своје и душе својих ближњих? О кад би расковали те мачеве у раонике\, да дубоко оремо душе и сејемо благородно семе мира Христова у себи! И кад би расковали та копља у српове\, да жањемо коров у душама и спаљујемо! Тада би се мир Христов водворио у душама свију нас\, као што се водворио у душама светитеља. Ко би онда и помислио на рат против суседа\, и народа суседних? О како је дивно виђење Исаије\, сина Амосова\, пророка Божјег? \nО Господе\, огњем речи Твоје раскуј оружја рата у нама у справе мира. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-emilijan-ispovednik-prepodobni-zosim-tumanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-emilijan-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260822
DTEND;VALUE=DATE:20260823
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T174658Z
LAST-MODIFIED:20260207T190033Z
UID:7931-1787356800-1787443199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Матија; свети мученик Антоније
DESCRIPTION:Пролог за 9. август\n22. август по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Матија\n\nРодом из Витлејема\, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем\, тада се и Матија придружи онима\, који љубљаху Господа\, јер Га и сам он свим срцем љубљаше\, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових\, но по Васкресењу Господа\, пошто место Јуде издајника би упражњено\, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1\, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља\, и проповедаше најпре у Јудеји\, по том у Етиопији\, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се\, да је проповедао и по Македонији\, где га хтедоше ослепити\, но он поста невидљив за своје мучитеље\, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави\, и укрепи га\, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана\, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан\, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова\, осуди и Матију на смрт. Тада изведоше св. Матију и убише камењем\, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених\, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком\, да би показали Римљанима\, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога. \n\n\n\nСвети мученик Антоније\n\nГрађанин Александријски. Изведен пред књаза незнабожачког он слободно изјави веру своју и би мучен\, бијен и струган\, но Христа се не хте одрећи. Најзад бачен у огањ\, из сред кога он говораше народу: браћо моја возљубљена\, не робујте телу\, него се брините више о души\, која вам је од Бога дата\, и сродна је Богу и божанским силама. – И тако поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан\, Маркијан\, и други с њима\n\nПострадаше у одбрани икона од опакога цара Лава Исавријанина\, 716. год.\, и венчаше са славом неувелом. \n\n\n\n\nМатија апостол о Христу збораше\nИ пред Јеврејима јавно сведочаше:\n– Он је тај Месија\, о ком Писмо пише\,\nОн је син Божији што се спусти свише\,\nОн је Слово Божје\, Богоипостасно\,\nПророци о Њему говорише јасно:\nПророкова Мојсеј: пророк ће к?о и ја\nМеђ вама од Бога сјајем да засија.\nА цар Давид рече: сва земна колена\nБиће Њиме славна и благословена.\nИсаија смели духом к небу лети\nИ виде\, и рече: дева ће зачети\nИ родиће сина\, и име му дати\,\nЕмануил ће се – Бог са нама – звати.\nЈош му Јона беше образ погребења\,\nКако погребења тако васкрсења\nКад три дана лежа киту у утроби\nИ Богом се опет живота сподоби\,\nПророштва се збила\, и сени су прошле\,\nОбећане речи у телу су дошле. –\nНо залуд спавачу збори човек будан\,\nКо дан сав преспава\, не верује у дан. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПримити туђи грех на себе\, то је једна врста мучеништва и знак превелике љубави према ближњем. Како је последица греха смрт (Јаков 1\, 15)\, то примати туђи грех на себе значи товарити на своју смрт још једну смрт. Но Бог награђује васкрсењем оне који из љубави примају туђу смрт на себе. Има много примера како су светитељи примали на себе грехе својих ближњих. Тако за св. Амона прича се ово: неки брат паде у грех\, па дође Амону и рече му\, да због учињеног греха мора да напусти манастир и иде у свет. Амон му рече да он прима на себе грех његов\, и усаветова брата\, да остане у манастиру. Брат остане у манастиру\, а старац Амон стане приносити покајање и молитве Богу. После кратког времена\, старац добије откровење од Бога\, да је тај грех опроштен због љубави његове према брату. – Кад су св. Макарије\, св. Симеон јуродиви\, света Теодора и неки други били оптужени за блуд\, они се нису бранили\, него примивши на себе туђи грех примили су и тешку казну за грех и трпељиво све подносили докле Бог није открио њихову невиност људима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над народом Израиљским због греха синова Илије судије и првосвештеника (I Сам. 4)\, и то:\n1. како синови првосвештеника грешише јавно и тајно у Силому поред ковчега завета;\n2. како Бог даде победу Филистејима над Израиљем у боју\, у коме погибоше многе хиљаде Израиљаца\, заједно са синовима првосвештеника\, и ковчег завета отет;\n3. како због греха старешина народних Бог попушта муку на цео народ. \n\n\n\nБеседа\nо ништавилу грешничком пред величанством Божјим\n\nУђи у стијену\, и сакриј се у прах од\nстраха Господњега и од славе\nвеличанства његова. (Иса. 2\, 10) \nОво је горки подсмех пророка народу своме\, народу идолопоклоничком. Народ је био одбацио веру у једнога правога Бога и почео се клањати идолима од камена и од земље. Шта ћеш чинити\, народе зли\, кад се покаже страх Господњи? Куд ћеш побећи\, кад се јави слава величанства Његова? Бежи у камен\, од кога си направио себи Бога! Бежи у прашину\, од које си направио себи Бога! – о како је језовит подсмех пророка видовитог! Ко може ући у стену и сакрити се? Ко може побећи у прах\, и заклонити се од Свевишњег? \nНо оставимо\, браћо\, јеврејско идолопоклонство\, за које су Јевреји довољно били кажњени\, па се за час обазримо на идолопоклонство међу нама хришћанима. Шта је нагомилано злато до идол? Шта су заграбљене њиве друго до идол од прашине? Шта је раскошно одело друго до идол\, направљен од животињске коже и длаке? Где ће се сакрити идолопоклоници нашег поколења\, кад се покаже страх Господњи и кад се јави слава величанства Његова? Бежи у злато\, златопоклониче! Бежи у земљу\, земљопоклониче! Сакри се у животињске коже и затрпај се длаком од лисица и влакном од мртвог бубиња\, идолопоклониче! – О горка иронијо! Све ће то огањ сагорети у Дан Господњи\, у Страшни Дан онај. И човек ће стати лицем у лице са Јединим Величанственим и Непролазним. Сви ће идоли људски пропасти од огња пре људи\, и Судија ће бесмртни упитати идолопоклонике: где су вам богови ваши? \nДавно је живео на земљи Исаија\, син Амосов\, пророк Божји\, али је његово виђење и дан данас страшно\, и корисно\, и опет страшно.\nТеби се ми јединоме клањамо\, једини живи Господе. Све друго је пролазна прашина. Помози\, Господе\, помози\, да се ум и срце наше не прилепе за пролазну прашину\, него за Тебе\, само за Тебе\, једини Живи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-matija-sveti-mucenik-antonije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-matija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260823
DTEND;VALUE=DATE:20260824
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T174817Z
LAST-MODIFIED:20260207T190046Z
UID:7934-1787443200-1787529599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик и архиђакон Лаврентије
DESCRIPTION:Пролог за 10. август\n23. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Лаврентије архиђакон\, и Сикст папа\, и други с њима\n\nКада погибе папа Стефан (види 2. август)\, на његово место би постављен Сикст свети\, који беше родом Атињанин\, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако\, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт. Цар Декије беше решен\, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона\, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу\, рече Лаврентије папи: „куда идеш\, оче\, без сина? куда\, архијереју\, без архиђакона твога?“ Папа га утеши прорекавши му\, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи. И заиста\, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона\, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове\, Кириакије. Том приликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку\, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија\, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит\, који после пострада за Христа (в. 13. авг.). Како се Лаврентије не хте одрећи Христа\, него шта више саветоваше цара Декија\, да се он одрекне лажних богова\, то би бијен камењем по лицу\, и по целом телу скорпионом\, тј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман\, присутан мучењу\, поверова у Христа\, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу\, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу\, тело његово узе ноћу Иполит и однесе најпре у дом Кириакије\, а после у једну пећину\, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258. год. \n\n\n\nСвети Ирон\n\nХришћански философ. Спомиње га св. Григорије Богослов у својим књигама. Мирно се упокојио и преселио ка Господу. \n\n\n\n\nЛаврентија цар нечестив пита:\n– Одакле си? каквога си чина?\nЛаврентије цару одговара:\n– Из Шпаније\, васпитан у Риму\,\nИ слуга сам Бога јединога.\n– Ти си чувар блага црквенога?\n– Јесам\, царе\, те доброга блага.\n– Дај нам благо\, и живот сачувај!\n– Благо цркве\, царе\, на небеси\,\nВеруј и ти у Господа Христа\,\nПа наследник бићеш тога блага.\n– Лаврентије одреци се Христа!\n– Одреци се\, царе\, ти идола!\nА цар плану и на слуге ману\,\nЛаврентија бише и ломише\,\nНа решетку жарну положише.\n– Овај огањ мени је прохлада\,\nА теби се спрема усред Ада!\n– Лаврентије\, одреци се Христа!\nЗар ти није жао млад умрети?\n– Христос за ме на крсту пострада\,\nЗа ме умре\, ја за Њег’ умирем –\nЈедна страна тела сва сагори\,\nЛаврентије џелатима збори:\n– Печена је половина тела\,\nОкрените\, ето вама јела\,\nОкрените\, нек се друга пече!\nТо изрече\, душа му утече\nУ сладосне дворове небесне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако да победимо непријатељство непријатеља наших? Уступањем\, кротошћу и молитвом. Уступањем у свему осим у вери и чистоти живота\, кротошћу и молитвом свагда и свагда. Св. Амвросије пише: „то је оружје праведника\, да уступајући побеђују\, као што вешти стрелци имају обичај да бежећи устрељују јаче од себе“. Неки брат би увређен од друга свога\, но ипак желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хте ни врата отворити\, но ружећи га изнутра отера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику\, а овај му рече: „идући другу твоме на мирење ти си целим путем у мислима њега осуђивао а себе оправдавао. Саветујем ти\, да и ако је друг твој згрешио против тебе\, ти утврди мисао у себи као да си ти згрешио против њега\, а тако иди к њему\, и у мислима њега оправдавај а себе осуђуј.“ – Тако брат и поступи. И шта се догоди? Тек је брат стигао близу дома свога друга\, а овај отвори врата широм\, притрча и загрли увређеног брата\, и измири се с њим. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам напаст која снађе Филистеје због узетог ковчега завета (Сам. 5 – 6)\, и то:\n1. како ударише шуљеви на народ и мишеви на усеве пољске где год Филистеји постављаху ковчег завета;\n2. како уплашени Филистеји сами вратише ковчег завета у земљу Израиљску;\n3. како светиња Божја кажњава оне који је држе у земљи нечистој од идола\, или у срцу нечистом од страсти. \n\n\n\nБеседа\nо раслабљености грешника\n\nНароду мојему чине силу дјеца\,\nи жене су им господари. (Иса. 3\, 12) \nПрекрасно је и премудро све што је од Бога. Свака твар Божја иде послушно оним путем\, који јој је Бог определио. И звезде се крећу\, и животиње живе\, и ваздушне струје управљају – све према реду од Бога установљеном. Само човек\, најразумнији створ\, пада често у безумље и остављајући пут Божји измишља нове путове према помислима својим. Отуда се може догодити\, да место стараца деца постану старешине\, и место мужева жене да загосподаре. Но кад деца старешују насиље влада; и кад жене господаре\, обично неред царује. Када се то попусти од Бога – јер то не бива без греха народног и без допуштења Божјег – онда се народ налази под казном за грехе своје\, исто онако као кад рат дође и непријатељ покори земљу\, јер свако је насиље рат\, и сваки је неред казна за грех. Али као што насиље и неред могу завладати у једном народу тако могу они завладати и у души једнога човека. Незреле и непобожне помисли представљају децу\, а телесна чулна мудровања представљају жене. Када преовладају незреле и непобожне помисли\, онда оне чине насиље над човеком и вуку га од зла ка злу као кад деца суде; и када телесна мудровања преовладају над духовном\, мужественом мудрошћу\, која је од Бога\, онда оне загосподаре над човеком као зла жена. Под женама пророк подразумева не само женске\, него и мушке са женским слабостима. \nДа не би детињско безумље и женска ћудљивост завладали човеком\, или народом\, потребно је држати се строго закона Божјег прописаног од Бога за људе\, као што се све створене твари држе закона Божјег прописаног од Бога за њих. \nО Господе\, Створитељу и Законодавче наш\, просвети нас и укрепи нас. Просвети нас благодаћу Духа\, да увек знамо закон Твој\, и укрепи нас силом Духа\, да увек држимо закон Твој Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-i-arhidjakon-lavrentije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-lavrentije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260824
DTEND;VALUE=DATE:20260825
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175034Z
LAST-MODIFIED:20260207T190059Z
UID:7937-1787529600-1787615999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик и архиђакон Евпло
DESCRIPTION:Пролог за 11. август\n24. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Евпл\n\nЂакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура\, да уништи хришћане\, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина\, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитеља и не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога\, како иде с неком књигом код тајних хришћана\, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време\, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче\, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге\, љуће\, јер су ове као играчка.“ Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову\, а св. Евпл би посечен 304. год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia. \n\n\n\nСвета мученица Сузана девица\, и други с њом\n\nЋерка римског презвитера Гавинија\, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија\, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак\, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне\, који је просише за царева сина\, великаше Клаудија и Максима\, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди\, те џелати одведоше Клаудија и Максима\, с њиховим породицама\, у Остију\, где их на огњу сагореше\, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена\, Сирена\, потајна хришћанка\, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу\, где погибе Сузана\, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове\, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295. и 296. години. \n\n\n\nСвети Нифонт\, патријарх Цариградски\n\nРодом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори\, у разним манастирима\, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене\, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору\, у обитељ Дионисијат\, где се подвизаваше до 90. године своје\, када се пресели у царство Божје\, 1460. год. Он је саставио разрешну молитву\, која се чита на опелу. \n\n\n\nПреподобни Василије и Теодор Печерски\n\nОба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат\, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством\, и би много кушан од злог духа среброљубља\, од кога га ослободи св. Василије. \n\n\n\n\nРајска грана посађена\,\nИ на земљи одгојена.\nРасла грана и порасла\nСа небом се срцем срасла.\nЦрна земља не затми је\nЗло земаљско не сави је\,\nСузана је рајска грана\,\nБожјим Духом обасјана\,\nНевестица Христа Бога\nПрезре сина царевога\,\nЦар се срди\, цар јој прети\,\nДа ће љуто да се свети.\nАл’ Сузана ни да чује\,\nУ њој Божји ум умује\nСрце њено осветљено\,\nЗа Христа је обручено.\nСродници се удивише\nИ Христом се сви крстише\nКрстише се сви сродници\nИ посташе мученици.\nЦар крваву диже руку\,\nНа Сузану врже муку\,\nАл’ је мука сва бесциљна\,\nКад је душа вером силна.\nСузанина глава паде\,\nА душа јој у Рај стаде\nУ Рај стаде пред свог Христа –\nСузанина душа чиста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко човек пође путем правде\, нека иде само путем правде обема ногама\, и нека не гази једном ногом по путу правде а другом по путу неправде. Јер је рекао Бог кроз пророка за праведника\, који учини неправду: праведна дјела његова што је год чинио неће се споменути; за безакоње своје које учини и за гријех свој којим згријеши погинуће (Језек. 18\, 24). Влашки кнез Радул беше човек праведан и чињаше многа добра дела. Он изведе св. Нифонта из ропства у Једрену и доведе га за архиепископа у Букурешт. Но наједанпут учини страшно безакоње: поквареном кнезу Молдавском Богдану даде своју сестру за жену код још живе жене Богданове. И не хте Радул чути протесте Нифонтове. Нифонт му прорече зао крај\, одлучи га јавно од цркве и удаљи се из Влашке. Ускоро у Влашкој наста суша и велика глад\, и Радул паде у неизлечиву болест\, и покрише ране цело тело његово\, и од смрада нико му се не могаше приближити. И кад га сахранише гроб му се тресао три дана као негда гроб царице Евдоксије\, гонитељке св. Јована Златоуста. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам самовољу народа Јеврејског (I Сам. 8)\, и то:\n1. како Јевреји тражише од Самуила\, да им постави цара;\n2. како се Самуил противљаше томе у име Господа који објављиваше\, да је Он једини цар;\n3. како народ оста упоран одбацујући вољу Божју и савете Самуилове. \n\n\n\nБеседа\nо томе како с грехом долази ругоба\n\nМјесто мириса биће смрад\, и мјесто\nпојаса распојасина\, мјесто плетеница\nћела – мјесто љепоте огорјелина. (Иса. 3\, 24) \nОво је реч о женама раскошним и беспутним\, о кћерима Сионским\, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима\, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим\, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против\, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош\, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их\, дакле\, учини тако гордим и охолим? Накит и везови\, низови и ланчићи\, трепетљике и укоснице\, подвезе и појаси\, риси и прстенови\, тобоци и огледала. Ето\, то их учини гордим и охолим! Управо\, све то је израз њихове безумне гордости\, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило. Од духовног ништавила долази гордост\, а то спољашње шаренило\, које жене вешају на своје тело\, само је јасно објављивање безумне гордости. Шта ће бити од свега тога на крају? Смрад\, и распојасина\, и ћела\, и огорелина. То ће бити онда кад народ буде пао у ропство. Као што обично бива: прво се дух зароби телом\, па онда тело спољашњим непријатељем. Но то ће бити и онда када дође неизбежни завојевач наших телеса – смрт. Неће помоћи мириси у гробу\, у царству смрада. Нити ће требати појасеви за голу кичмену кост. Нити ће плетенице спасти од ћелавости лубање\, ни сва лепота од црне огорелине. То је неизбежан удес и најлепших\, и најздравијих\, и најраскошнијих жена. Но то није највећа несрећа. Највећа је несрећа\, што ће душа тих жена\, са смрадом\, распасаношћу\, ћелом и огорелином изаћи пред Бога и пред небесну војску прекрасних Божјих ангела и праведника. Јер смрад тела означава смрад душе од блудне похоти; распојасана тела означава ненаситост душе за телесним уживањем; ћелавост тела – ћелавост душе од добрих дела и чистих мисли; огорелина тела- спаљеност савести и ума. \nО како је страшно виђење Исаије\, сина Амосова\, страшно онда\, страшно и данас; страшно\, јер истинито. \nГосподе свети пречисти\, помози женама\, које се крсте крстом Твојим\, да се сете душа својих\, и очисте душе своје пре Суда Твог праведног. Да душе њихове\, заједно са телесима њиховим\, не постану вечити смрад. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-i-arhidjakon-evplo/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evpl.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260825
DTEND;VALUE=DATE:20260826
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175151Z
LAST-MODIFIED:20260207T190111Z
UID:7940-1787616000-1787702399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Фотије\, Аникита и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 12. август\n25. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Аникита и Фотије\n\nЦар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем\, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане\, појави се пред њим св. Аникита\, један од градоначелника\, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа\, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење\, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди\, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега\, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије\, сродник Аникитин\, видећи чудеса и трпљења Аникитина\, пољуби Аникиту\, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче\, постиди се\, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди\, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу\, где тамноваху три године. Тада их изведоше\, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани\, људи\, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана\, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305. год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу. \n\n\n\nСвештеномученик Александар\, епископ Комански\n\nКао прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански\, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар)\, да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности\, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече\, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита\, ко је тај Александар? Па мислећи\, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла\, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га\, да му рече истину о себи. И Александар му рече\, да је он био грчки филозоф\, да је уживао високу част и положај\, но да је све одбацио\, понизио се\, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело\, па са њим уђе у сабор\, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим\, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу\, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана. \n\n\n\n\nЉуди смотре на рухо и лице.\nА Бог смотри на душу и срце.\nУгљар беше Александар славни\,\nУ угљара гараво је тело\nА од гари коју вода пере\,\nУ грешника срце је гараво\nКоју пере само огањ вере\nОгањ вере и плач покајања.\nЛакше спрати кожу угљарову\nНего црно срце грешниково.\nАлександар покривен смерношћу\nК’о сакривен пламен у пештери\nНа смех беше свету лаковерну.\nСвет не виде\, Григорије виде\,\nДухом оштрим угљара провиде\nИ у њему обре светитеља\,\nКрасан пламен у пештери тамној\,\nВељу мудрост под маском лудости\,\nЧисто срце под калом гарежи\,\nЦарску душу у трулим дроњама.\nНе да Господ да се светлост скрије\,\nУ час згодан светлост објављује\,\nА на корист и спасење људи.\nСве је дивно што Господ пресуди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНаучи се поштовати и волети мале и просте људе. Таквих је највише на земљи; таквих је највише и у царству Божјем. Код њих нема гордости\, тј. основног безумља\, од кога болују душе богатих и силних овога света. Они извршују своју дужност у овоме свету често савршено\, па ипак им изгледа смешно\, кад их неко похваљује за то; док великаши траже похвалу за свако своје дело\, често и несавршено извршено. Св. Александар био је знаменит филозоф\, па је напустио све\, сакрио се од високог друштва и похвала светских\, умешао се у најмање и најпростије људе\, као угљар међу угљаре. Место негдашњих похвала и почасти он је с радошћу подносио\, да деца трче за њим\, и смеју се његовој гаравости и поцепаности. Но није он једини волео живети с малим и простим. Многи цареви и кнежеви познавши сласт Христове вере скидали су круне с главе\, и бегали од сујете великашке међу просте људе\, Није ли сам Цар царева\, Господ наш Христос\, појавио се међу пастирима и рибарима? Св. Зенон саветује: „не бирај славно место за живљење\, и не дружи се с човеком громка имена“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Промисао Божји при избору Саула за цара (1. Сам. 9)\, и то:\n1. како Саул пође да тражи изгубљене магарице;\n2. како га срете Самуило\, коме Бог објави\, да Саула узме Израиљу за цара;\n3. како Промисао Божји управља људима\, и понекад им даје оно што они и не слуте. \n\n\n\nБеседа\nо страшној визији пророка Исаије\n\nВидјех Господа гдје сједи на пријестолу\nвисоку и издигнуту. (Иса. 6\, 1) \nЕво виђења над виђењима! Ево славе над славама\, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима\, што им је дао да виде овај звездани свет\, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима\, којима је дао да виде свет ангелски\, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника\, којима је дао да виде Њега\, Господа Саваота\, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33\, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1\, 18)? Ваистину\, нико од смртних не може видети лице Божје\, тј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико\, и то у неком образу\, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју\, и Илији\, и Данилу и Јовану Богослову – не у суштини Својој но у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту\, тј. као Судију\, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега\, и викаху један другоме говорећи: святъ\, святъ\, святъ господъ Саваоть. Није\, дакле\, Господ сам\, него је Цар у царству своме несагледљивом\, окружен најузвишенијим бићима\, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске\, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних\, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије\, сина Амосова\, пророка Божјег. \nГосподе свети\, свети\, свети\, трисвети\, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-fotije-anikita-i-drugi-s-njima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-anikita-i-fotije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260826
DTEND;VALUE=DATE:20260827
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175300Z
LAST-MODIFIED:20260207T190217Z
UID:7943-1787702400-1787788799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Иполит
DESCRIPTION:Пролог за 13. август\n26. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Иполит\n\nБеше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу\, Иполиту беше наређено од цара\, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде\, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију\, и како исцели многе друге болеснике\, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти\, Иполит имаше виђење небесно\, и рече:“видех невине душе у великој радости“ (тј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом\, те му он крсти сву чељад\, којих беше\, са старом дадиљом Конкордијом\, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа\, Иполит ноћу узе тело мучениково\, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија\, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара\, па пошто се не хте одрећи вере истините\, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно\, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети.“ Она прва би убијена\, а за њом и осталих 18\, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу. \n\n\n\nСвети Тихон Задонски\, или Воронежски\n\nРођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. год. у простом сељачком дому. У 34. години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу\, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година\, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783. год. у Задонску\, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир\, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости\, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа\, а по том и од званичне цркве 1861. године. \n\n\n\nПреподобна царица Ирина\, у монаштву названа Ксенија\n\nЖена цара Кало-Јована (1118 – 1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља – Пантократора – у Цариграду\, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански. \n\n\n\nПреподобни Серид\n\nЧувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије\, Јован\, авва Доротеј\, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу\, и преселио се у вечну радост Господа свога. \n\n\n\n\nКолиба сељачка светца одгајила\,\nПравославна црква духом запојила:\nТихон архијереј к’о звезда сијаше\nИ духовне тајне свету казиваше:\n– Читај Свето Писмо\, оно Бога скрива\,\nОно Бога скрива\, и Бога открива.\nКњиге целог света не казују више\nО Богу\, и теби\, но што Писмо пише.\nГле\, Бог се без Бога не може познати\nЗалуд ван Бога о Богу питати.\nКол’ко у ум стаје\, Бог се нама даје\nНе може се море прелити у јаје.\nСвето Писмо учи\, како душу спасти\nОд греха\, и смрти\, и вечне пропасти.\nОнај ко се топи\, не пита о води\,\nНи шта је? ни како? ни откле се своди?\nНего само брине за своје спасење\nПа плашљиво тражи безбедно камење.\nИ море живота бурно се таласа\nУман на том мору тражи себи спаса.\nШта је овај живот? из какве је грађе?\nЈе л’ то важно знати кад нас самрт снађе?\nЗнање и имање на земљи остаје\,\nТело и одело гробу се предаје\nДуша\, само душа\, још се спасти може\,\nТруди се и моли: помози ми\, Боже! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Благодарите Господу\, али не заборавите и на Његове велможе\, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“Ово су речи знаменитог руског подвижника из XIX века\, оца Назарија\, игумана Валаамског. Ове речи рекао је он жени једног високог чиновника у Петрограду\, који беше пао у немилост код цара због неке тешке оптужбе. Оптужени чиновник од муке се разболи и легне у постељу. Чувши да је о. Назарије допутовао у Петроград жена тога чиновника пожури се те га нађе\, исприча му беду која их беше снашла и замоли га да се он помоли Господу за њенога мужа. „Имате ли ситног бакарног и сребрног новца?“ упита је о.Назарије. Жена му донесе и даде. И тако се о. Назарије удаљи. Истога вечера наврати се он опет и обрадује жену оваквом вешћу: „Слава Богу\, сви блиски Цару обећали су молити за вас“ Жена је\, наравно\, мислила на цара Александра Павловића и његове дворјане\, док је духовник мислио на просјаке по улицама\, којима је био раздао онај ситни новац\, и послао их да се помоле Богу за мужа оне жене. И заиста дође вест\, да је цар наредио\, да се ствар тог чиновника узме поново у претрес. А то је баш тај чиновник и желео. Када жена поче благодарити о. Назарију\, он рече: „благодарите Господу\, али не заборавите и на његове велможе\, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну моћ прорицања (1. Сам. 10)\, и то:\n1. како Самуил прорече Саулу све шта ће му се догодити једнога дана;\n2. како сиђе на Саула Дух Божји\, те и он прорицаше. \n\n\n\nБеседа\nо главном пророчанству пророка Исаије\n\nГле\, дјевојка ће зачети и родиће сина\,\nи надјенуће му име Емануил. (Иса. 7\, 14) \nОво славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања\, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз\, без војске и оружја\, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се\, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија\, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова\, он му рече\, да иште знак\, чудо\, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати\, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече\, да ће им Бог дати знак\, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина\, и наденуће му име Емануил\, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак\, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало\, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. \nА зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато\, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању\, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени\, какво би то чудо било\, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка. \nТако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким\, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануел – с нама Бог- спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог\, као Богочовек\, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога. \nО Господе\, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека\, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-ipolit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ipolot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260827
DTEND;VALUE=DATE:20260828
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175415Z
LAST-MODIFIED:20260207T190234Z
UID:7946-1787788800-1787875199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Михеј
DESCRIPTION:Пролог за 14. август\n27. август по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Михеј II\n\nИз племена Јудина\, а из села Мориси\, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије\, Амоса и Осије\, и царева Јудејских Јоатама\, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога\, изобличавао и лажне пророке\, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима\, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито\, свештеници уче за плату\, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива\, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији\, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије\, којему су исходи од почетка\, од вјечних времена. Не зна се тачно\, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26\, 18 – 19). Но зна се\, да је био сахрањен у своме селу\, и да су му мошти пронађене\, заједно са моштима пророка Авакума\, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу\, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин. \n\n\n\nСвештеномученик Маркел\, епископ Апамејски\n\nРођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован\, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре\, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности\, кротости и учености духовне\, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички\, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара\, сажежу на огњу\, около 389. год. Поучно је из живота св. Маркела нарочито још и то\, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде. \n\n\n\n\nМихеј Божји пророк Духом божјим гори\,\nИ казну прориче и спасење збори:\n– Чујте поглавари дома Јаковљева\,\nКада огањ букне\, не спасе се плева.\nВи добро мрзите\, а зло\, зло волите\,\nВи Божији народ бездушно глобите\,\nОстависте закон и пророке старе\,\nНе слушате Бога\, слушате гатаре!\nАл’ ће доћи беда\, мука и ридање\,\nЗалудно\, и позно\, к небу вапијање\,\nСамарија биће гумно Асираца\nЈерусалим гумно бесних Халдејаца.\nА ти Витлејеме Ефрато малени\,\nМа да си најмањи\, најмилиј’ си мени\nИз тебе ћ’ изаћи Вожд који нам треба\nПроисход је његов из дубина неба\,\nИз љубави жарке Он ће доћи радо\nСвојим моћним жезлом пaшће своје стадо.\nВласт Његова стиће до свију крајева\nЗемља ће му с небом милошту да пева\nИ мир ће царити\, Он ће тај мир бити\,\nОн ће род човечји Собом прославити. – \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧувај се клетве родитељске\, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски\, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце\, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3\, 9). Проклетство\, којим прокле Ноје потомство Хамово\, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу\, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти\, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје\, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај\, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога\, син се баци на мајку\, изби је\, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: \n„Господе\, нека буде син мој проклет\, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом\, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести\, од чега му буде нешто лакше\, и убрзо за тим сконча. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну помоћ Божју Саулу у рату с Амонцима (I Сам. 11)\, и то:\n1. како силан Нас\, вођ Амонаца\, прећаше ископати десно око свима Израиљцима;\n2. како народ Израиљски плакаше пред Господом;\n3. како Саул и Самуило разбише Амонце с Божјом помоћи\, јер Дух Божји беше на Саулу и Самуилу. \n\n\n\nБеседа\nо прореченој светлости у тами\n\nНарод који ходи у тами видјеће видјело \nвелико\, и онима који сједе у земљи\nсмртне сјени засвијетлиће видјело. (Иса. 9\, 2) \nТамо где је најтамније\, прориче пророк\, тамо ће се појавити светлоносни Месија. Земља Завулонова и земља Нефталимова сматрале су се најтамнијим земљама. Тамо су незнабошци били измешани с Јеврејима; јарам спољашњег и унутрашњег ропства најтежи; тама незнабожачка и тама фарисејска покривале су људе сенком смрти. Светлост небеска засијала је прво у Витлејему – Христос Господ ту се родио. Ту Светлост сагледали су издалека источни звездари а изблиза пастири Витлејемски. Но ту Светлост протерао је из Витлејема Ирод крвавим мачем. И Светлост се удаљила у Мисир. По том се Светлост засијала у пуном блеску у овој земљи таме и сенке смртне\, у земљи Завулоновој и Нефталимовој. У тој земљи живљаху крај језера рибари\, које Господ изабра за ученике Своје. У тој земљи је и Гора Блаженства\, са које Господ објави прву велику проповед Своју о блаженима. Ту је и Кана Галилејска\, где Господ учини прво Своје чудо. Ту поче Он дело спасења људског\, моћном речју и моћним делима. Људи видеше велику Светлост и удивише се. Многи се и саблазнише о Господа\, и многи Му се наругаше. Али Га ти тамни људи не убише. Беше једна тамнија тачка у земљи Јеврејској\, која диже руку на Творца и уби га. То је она иста тачка\, одакле Ирод на 33 године пре тога подиже крвави мач свој\, да у крви угаси велику Светлост. То је Јерусалим. Од свих тама Јерусалимска тама беше најцрња. Можда баш за то најцрња\, што именоваше себе светлошћу. \nО Господе\, Светлости наша велика\, превелика\, обасјај нас светлошћу Својом у овом кратком веку\, и прими нас по смрти у Светлост Твоју славну и бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-mihej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mihej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260828
DTEND;VALUE=DATE:20260829
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175531Z
LAST-MODIFIED:20260207T190247Z
UID:7949-1787875200-1787961599@stsavanyc.org
SUMMARY:УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА
DESCRIPTION:Пролог за 15. август\n28. август по новом календару \n\n\n\nУспеније Пресвете Богородице\n\nГоспод који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју\, показао је примером Својим\, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено\, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму\, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама\, благим саветима\, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места\, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу\, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији\, посета св. Лазару четвородневном\, епископу Кипарском\, посета Св. Гори коју је она благословила\, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори\, на месту Вазнесења Његова\, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил\, и објави јој\, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову\, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу\, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу\, и сви апостоли\, ношени ангелима и облацима\, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле\, охрабри их\, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним\, од кога излазаше ароматни мирис\, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски\, Атоније\, дохвати рукама ковчег у намери да га претури\, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ\, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао\, опет по Божјем Промислу\, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он\, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб\, нађоше само плаштаницу\, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима\, – мноштвом ангела окружена\, и рече им: „радујте се\, ја ћу бити с вама навек.“ Не зна се тачно\, колико стара беше Богородица у време успенија свога\, али преовлађује мишљење\, да је била прешла 60 година свога земног века. \n\n\n\n\nГоспод Вишњи тако рече\nИз твог срца\, Дево чиста\,\nВода жива да потече\,\nТе да жедни пију Христа –\nИсточниче живоносни\,\nМи смо тобом сви поносни!\nТе да жедни Христа пију:\nГорки Њиме да се сладе\,\nСлепи Њиме да се мију\nИ жалосни лече јаде –\nИсточниче живоносни\,\nМи смо тобом сви поносни!\nИз вечности пиће стиже\,\nСух времена поток нали\,\nИ опет се к небу диже;\nОкрепи се свет сустали –\nИсточниче живоносни\,\nМи смо тобом сви поносни!\nСлава теби\, о Пречиста\,\nСлава теби\, Богомати!\nТи нам роди Живог Христа\,\nЖиву воду благодати –\nИсточниче живоносни\,\nМи смо тобом сви поносни! \n\n\n\nРасуђивање\n\nМного премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари. Она је имала обичај да често ходи на Голготу\, на гору Јелеонску\, у врт Гетсимански\, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима\, а нарочито на Голготи\, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима\, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим\, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго\, ми сазнајемо\, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила\, да душа њена\, при одлучењу од тела\, не види књаза таме и његова страшилишта\, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш\, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она\, која је родила Разоритеља Ада\, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима\, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја\, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову\, нарочито за милост при исходу душе из тела. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну потврду\, којом Самуило потврди речи своје пред народом (I Сам. 12)\, и то:\n1. како Самуил рече народу\, да је зло пред Господом то што тражише себи цара поред Господа Цара;\n2. како за потврду својих речи призва Бога да пусти громове и дажд;\n3. како се спуштише громови и дажд\, и како се народ убоја Бога и Самуила. \n\n\n\nБеседа\nо најславнијем детету\n\nЈер нам се роди дијете\, син нам се даде\,\nкојему је власт на рамену његову\, и\nиме је његово: великог савета ангел\,\nчудни савјетник\, Бог силни\, књаз мира\,\nотац будућег времена. (Иса. 9\, 6) \nКоји је смртни човек у свој историји људској\, на кога би се могли применити сви ови називи\, сва ова власт\, сва ова слава? Никоји. Зато св. Златоуст и вели: „ово је немогуће разумети у односу ма кога другог човека него само у односу Христа.“ Пророк овде јасно изражава две природе у Спаситељу света: човечанску и божанску. Роди се дијете – то означава чисто човечанску природу. Син нам се даде – то сједињује две природе у једној личности: Син Божји и Син Девин у личности ваплоћеног Господа. Остали називи пак означавају божанску природу Господа Исуса. Власт је Његова на рамену Његову\, тј. власт је Његова. – Његова сопственост\, и није позајмљена. Велики савет – није ли то Света Тројица? Ангел\, или посланик и весник\, тога тројичног савета јесте Син Божји\, слово предвечно. Чудни саветник – јер је све чудо све изненађење\,све новост\, што од Њега и кроз Њега дође роду људском. Бог силни – шта би Арије на ово рекао\, и његове модерне присталице\, који одричу божанство Господу Исусу? Књаз мира – јер од Њега је мир трајни\, мимо Њега рат споља и изнутра. Отац будућег времена – као што је Он господар прошлости тако и будућности. Но Он је још Отац Цркве\, творац новог света\, Оснивач Царства Божјег. Ово дивно и тачно виђење виде сам Исаија\, син Амосов\, на 700 година пре него се оно објави целој васиони. \nО Господе Исусе\, пророцима Ти си најславније предсказање\, вернима најславније откровење. Откључај ум наш\, да би у њ ушла чудесна слава величанства Твога; и откључај срце наше\, да би се испунило животворном љубављу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/uspenije-presvete-bogorodice-velika-gospojina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/uspenije-presvete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260829
DTEND;VALUE=DATE:20260830
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T175738Z
LAST-MODIFIED:20260207T190303Z
UID:7952-1787961600-1788047999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Јевстатије\, Други Арх. српски; преп. Роман; преп. Рафаило банатски
DESCRIPTION:Пролог за 16. август\n29. август по новом календару \n\n\n\nНерукотворена икона Господа Исуса Христа\n\nУ оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима\, беше у граду Едеси\, на обали Еуфрата реке\, кнез неки Авгар\, сав прокажен губом. Он чу за Христа\, Исцелитеља од сваке муке и болести\, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу\, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи\, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе\, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори\, да не може доћи\, јер се приближаваше време Његовог страдања – узе убрус\, убриса Своје лице\, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком\, да ће се кнез од њега исцелити\, али не сасвим\, због чега ће Он њему доцније послати посланика\, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива\, и губа спаде са свега његова тела\, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару\, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле\, који стајаху пред капијом града\, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим\, налепљен на дрво\, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже\, нико се неће постидети\, ко се у Тебе нада“. Доцније\, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу\, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице\, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена\, и силом њеном војска Персијска побеђена. \n\n\n\nСвети мученик Диомид\n\nЛекар из Тарса\, од знаменита рода. Лечећи народ учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298. год. Они који му одсекоше главу и донеше цару ослепише\, а када главу вратише к телу и помолише се\, оздравише. \n\n\n\nПреподобни Јоаким Осоговски\n\nПодвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор\, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник\, Теодор са Овчег Поља\, коме се на сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима\, а и данас догађају. \n\n\n\nСвети мученик Стамат\n\nСељак\, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке\, и веома злостављаше народ\, пође Стамат с неколико другова у Цариград\, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим\, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство\, славу и чест. На то мученик узвикну: „моје богатство\, слава и чест\, то је Христос мој!“ Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680. год. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. \n\n\n\n\nБоже благи\, који тајне јављаш\,\nДивне тајне\, никад неслућене\,\nТи објави некад крај језера\nДа ће многи незнабожни људи\nОд истока широм до запада\nЗа трпезу сести са Аврамом\nА неверни синови Јеврејски\nИзгнати се у најкрајњу таму\nА због срца свог окорелога.\nТајну рече\, и тајна се стече:\nЈевреји Ти у лице гледаху\,\nИза леђа смрт Ти готовљаху.\nА кнез Авгар из далеких страна\,\nГубав телом\, прокажен и душом\nОд лажљиве вере незнабожне\,\nЧу за Тебе од уста до уста\,\nЧу за Твоје речи и чудеса\nЧу за Тебе и верова у Те\nСлику виде Твог пречистог лица\nСа сузама слику Ти пољуби\nЗдрав постаде и телом и душом\nДуша му се у Рај уселила\nС Аврамом се вечно веселила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПравославна црква надмашује све остале хришћанске групе богатством свога Предања. Протестанти желе да се држе само Светога Писма. Но ни Свето писмо не може се протумачити без Предања. Сам апостол Павле заповеда: браћо\, стојте и држите уредбе којима се научисте ријечју или из посланице наше (II Сол. 2\, 15). Предање о кнезу Авгару несумњиво је апостолско предање\, мада га апостоли не помињу у својим списима. Апостол Тадеј уопште није ништа написао\, те према протестантском мишљењу он ништа није ни говорио\, нити вернима предао. По чему је он онда био апостол Христов? Предање о кнезу Авгару спомиње св. Јован Дамаскин у својој одбрани иконопоштовања. Како је дивно и дирљиво писмо Авгарево Христу. Пошто му је претходно написао\, да је чуо о чудесној моћи Његовој да болне исцељује и пошто га је умолио да дође и њега исцели Авгардаље пише: „чујем још и ово\, да Јевреји Тебе мрзе\, и да Ти спремају неко зло. Ја имам град\, невелик али красан и обилан сваког добра: дођи к мени\, и живи са мном у моме граду\, који нам је обојици довољан за сваку потребу“. Тако је писао један незнабожачки кнез\, док су кнезови Јерусалимски спремали смрт Господу Човекољубцу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну Божју помоћ Јонатану сину Сауловом (I Сам. 13 – 14)\, и то:\n1. како Филистејци усташе на Јевреје\, и беше војска Филистејска као пијесак на бријегу морском.\n2. како Јонатан са својим момком нападе Филистејце\, уздајући се у Бога\, и како их збуни и победи;\n3. како и ми треба да познамо истинитост речи Јонатанових: Господу не смета избавити с множином или с малином. \n\n\n\nБеседа\nо божанском изданку из корена Јесејева\n\nАли ће изаћи шибљика из стабла Јесејева\nи изданак из коријена његова изникнуће. (Иса. 11\, 1) \nКод оваквих јасних пророчанстава о Христу Господу\, зашто Јевреји не повероваше у Њега као Месију? Због безумне гордости своје\, и због безумних злочина својих над светим и праведним људима. Ко је та шибљика из стабла Јесејева други до Господ Христос? Јесеј је био отац Давида цара\, а из колена Давидова очекивао се Месија. Из колена Давидова Он се јавио\, и из Витлејема града Давидова. Шибљика из стабла Јесејева означава телесно происхођење Господа од Деве Марије\, потомкиње Јесејеве и Давидове\, а изданак из корена његова – Јесејева – означава у Њему пројављену ону правду\, која је од многих царева из дома Давидова била погажена. Погажена правда је као осушен пањ. Но из корена таквог пања понекад никне зелен изданак. Такав самоникли изданак биће и Господ Исус. По матери Он ће бити из колена Давидова\, но по божанском Зачећу Своме Он ће бити од Духа светога. У вечности од Оца без матере\, у времену од Матере без оца. У вечности идеја очовечења\, стајала је под покривалом Божанства; у времену Божанство Његово пак стајало је под покривалом човечанства. \nПилат је узалуд гледао у ту шибљику из стабла Јесејева и узвикнуо је: гле\, човека! као кад би неко видео жицу спроводницу електричне силе међу многим обичним жицама\, и узвикнуо: гле\, жице! Нити овај познаје електричну силу у жици\, нити је онај познао Бога у човеку. \nО Господе Исусе\, Богочовече човекољубиви\, учини нас Богољубивим\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-jevstatije-drugi-arh-srpski-prep-roman-prep-rafailo-banatski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/nerukotvorena-ikona-gospoda-isusa-hrista.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260830
DTEND;VALUE=DATE:20260831
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T180044Z
LAST-MODIFIED:20260207T190314Z
UID:7955-1788048000-1788134399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Патрокло; свети мученик Мирон
DESCRIPTION:Пролог за 17. август\n30. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Мирон презвитер\n\nБеше свештеником у неком месту у Ахаји\, од богата и угледна рода\, по нарави благ и кротак\, богољубив и човекољубив. У време цара Декија\, а на сам дан Рождества Христова\, јурнуше незнабошци у цркву\, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. По том стадоше му сећи кожу на кајише\, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже\, и њиме удари мучитеља – судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик\, и тамо га мачем погубише 250. год. \n\n\n\nСвети мученик Патрокле\n\nГрађанин града Трикасина\, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља\, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно\, а сам живљаше подвижнички\, узимајући храну само једном дневно\, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцелења\, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију нареди\, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа\, и не утаји ништа „Ако желиш\, царе\, нешто од мојих блага\, даћу ти\, јер те видим убога“\, рече св. Патрокле цару. На то њему цар: „како ти називаш убогим мене\, цара\, који имам безбројна блага?“ Рече Патрокле свети: „имаш само земаљска\, пролазна блага\, али си убог\, јер ни самога себе немаш\, нити вере Христове у срцу.“ Би осуђен на смрт и предат војницима\, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку\, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу\, да му не остане тело у томе блату и по божијој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака\, којима је Патрокле често давао милостињу\, наиђу тим путем\, познаду тело свога добротвора\, и чесно га сахране. \n\n\n\nПреподобни Илија Калабријски\n\nГрк по пореклу\, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији\, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији\, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преп Илија упокојио се у Солуну 903. год. \n\n\n\nПреподобни Алимпије\, иконописац Печерски\n\nИзображавајући ликове светитељске на дрвету\, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе\, виде ангела Божјег\, и у старости сконча мирно у Господу\, 1114. год. \n\n\n\n\nПатрокле се пред царем исправи\,\nХриста Бога без страха прослави;\nЦар га пита\, а Патрокле вели:\n– Богат треба ништем да удели\,\nЈа сам богат\, а ти\, царе\, ништи\,\nИмам блага\, само ти поишти. –\n– Зар ја ништи што царујем светом\,\nА ти богат с том вером проклетом?\n– Ја сам богат\, Патрокле повтори\,\nМоје благо у огњу не гори\,\nМоје благо од века до века\,\nМоје благо на небу ме чека.\n– Какво благо! у мојој си руци!\nЦар узвикну. Предаћу те муци. –\n– Предај\, царе\, Патрокле одврати\,\nМуке моје Бог ће да ми плати.\nМучи тело\, тело је за муке\,\nДух предајем Господу у руке.\nСлободан је дух у хришћанина\nКа’ у сваког Христовог војина;\nМене чека слава и победа\nТебе\, царе\, срамота и беда.\nХитно муке гомилај на мене\nДа ми\, царе\, венац не увене. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНе допушта Господ\, да се посраме верне слуге Његове. Дешавало се често\, да мученици Христови\, поругани и исмејани на судовима\, учине изненадно неко чудо\, које је наводило страх на неверне. Или су идоли падали\, или су громови рушили храмове незнабожачке\, или је изненадни пљусак гасио огањ\, спремљен за њихово спаљење\, или су мучитељи сами себе тукли камењем и штаповима\, и др. Тако Антипатр\, мучитељ св. Мирона за време мучења овога Божјег човека избезуми се нагло и уби сам себе. Св. Алимпије живописац беше већ при крају живота\, када доби поруџбину од једног човека\, да изради икону Успенија Пресвете Богородице. Како се празник приближаваше\, то онај човек навраћаше неколико пута да види\, је ли икона готова. Но икона не беше ни почета ни до уочи самог празника Успенија\, када требаше да се стави у цркву. Када онај човек сав очајан оде дома\, наједном се обре у ћелији Алимпијевој неки млад човек\, и одмах седе и поче да живопише икону. Радио је врло журно и врло вешто. Када икона би готова\, засија се као сунце. Показав је зачуђеном Алимпију млади човек узе икону и однесе у ону цркву\, за коју је и поручена. Сутрадан онај човек оде у цркву и на велико изненађење виде икону на свом месту. Тада човек дође у манастир и с игуманом уђе у ћелију Алимпијеву. „Како и ко живописа икону овоме човеку?“ упита игуман. А болесни Алимпије одговори: „Ангел је живописа\, и ево га сада овде стоји\, да ме узме.“ У том издахну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Саулом због непослушности (I Сам. 15)\, и то:\n1. како Бог нареди Саулу да не поштеди Амалике нити да узима од стоке њихове;\n2. како Саул поштеди цара амаличког Агага\, и дозволи да се узме све што је најбоље од стоке непријатељске;\n3. како Самуил објави Саулу\, да га је Бог одбацио због непослушности и због самовољног приношења жртве Богу без свештеника. \n\n\n\nБеседа\nо духоносном божанском Младенцу\n\nИ на њему ће почивати дух Господњи\,\nдух мудрости и разума\, дух савјета и силе\,\nдух знања и страха Господњега. (Иса. 11\, 2) \nДух Божји Свети не одваја се од Оца\, не одваја се ни од Сина\, нити се Отац одваја од Сина и Духа\, нити се Син одваја од Оца и Духа Светога. Дух Свети је пророковао о Сину кроз пророке\, Дух Свети је осенио Пресвету Деву и припремио је за рођење Сина Божјег\, Дух Свети је неразлучно стајао на Сину за све време Његове посете свету у телу. Дух мудрости – дух је виђења небеских тајни; Дух разума – дух је схватања везе видљивог и невидљивог света; Дух савета – дух је разлучења добра од зла; Дух силе – дух је власти над створеном природом; Дух знања – дух је познавања суштине створених бића; Дух страха Господњега – дух је признања божанске власти над оба света и покорности вољи Божјој. Ко је икад од људи имао на себи ову пуноћу богатства дарова Духа Светога? Никад нико. Једини Господ Исус Христос. Иначе Дух Свети дели дарове Своје и раздаје их људима\, овоме једно\, ономе друго. Но сва нераздељена пуноћа Његових дарова блиста се на Сину Божјем. Зашто је Господ Исус морао имати страх Божји\, кад је Они сам Бог? Он није као Бог имао страх од Бога него као човек\, ради примера нама. Као што је постио\, и бдио\, и трудио се\, као човек ради поуке људима\, тако је и страховао од Бога као човек ради поуке људима. Шта је лековитије за људе\, прокажене грехом\, од страха Божјега? Он је као здрав морао узети лекове од греха у Себе\, да би нас болесне ободрио да узмемо те лекове. Не чинили то исто родитељ с болесном децом\, која се страше да узму преписани лек? \nО Боже троједини и вечни\, коме се сва небеска војинства клањају певајући чудесну песму: Свјат\, Свјат\, Свјат\, Господ Саваот\, – прими и наше поклоњење\, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-patroklo-sveti-mucenik-miron/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-miron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260831
DTEND;VALUE=DATE:20260901
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T180208Z
LAST-MODIFIED:20260207T190558Z
UID:7958-1788134400-1788220799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Флор; преподобни Јован Рилски
DESCRIPTION:Пролог за 18. август\n31. август по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован Рилски\n\nОвај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину\, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору\, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи\, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску\, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом\, и бобом\, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег\, док га\, опет по Божјем Промислу\, не открију чобани\, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима\, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар\, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18. августа 946. год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре у Софију\, па у Мађарску\, па у Трново\, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској\, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. \n\n\n\nСвети мученици Флор и Лавр\n\nБраћа и по телу и по духу и по занимању. Беху обојица ревносни хришћани\, а по занату каменоресци. Живљаху у Илирији. Неки кнез незнабожачки запосли их на зидању храма идолског. Догоди се при њиховом раду\, да један одломак камена одскочи и удари у око сина жречевог\, који радознало посматраше рад неимара. Видећи свог сина ћорава и крвава жрец стаде викати на Флора и Лавра и хтеде их тући. Тада му света браћа рекоше\, ако буде веровао у Бога\, у кога они верују\, син ће његов оздравити. Жрец обећа. Флор и Лавр са сузама помолише се Богу Господу\, живоме и јединоме\, и крсним знаком знаменоваше детиње избијено око. И дете оздрави одмах\, и око му постаде цело као што је и било. Тада се крсти жрец Мемертин и син његов\, и ускоро по том оба пострадаше за Христа у огњу. А Флор и Лавр када довршише храм\, ставише крст на њега\, позваше све хришћане и осветише га именом Господа Исуса и свеноћним пјенијем. Сазнав за ово Илиријски намесник\, сажеже у огњу многе од тих хришћана\, а Флора и Лавра живе баци у бунар\, и бунар засу земљом. Доцније се мошти њихове објавише и бише пренете у Цариград. Пострадаше за Христа и Христом се прославише ова дивна браћа у II столећу. \n\n\n\nСвештеномученик Емилијан\, епископ\n\nРодом из Јерменије. По својој жељи\, тражећи мучеништва\, оде у Италију да проповеда Христа\, у време Диоклецијаново. У Тревији изабран за епископа. Због многих чудеса при његовом мучењу поверовало у Христа око 1000 незнабожаца. Посечен мачем заједно са својим духовником Иларионом и двојицом браће Дионисијем и Ермипом. \n\n\n\n\nДва сина\, два светца\, једна мајка роди\,\nБлаго таквој мајци\, што Богу угоди.\nФлор и Лавр дивни камење резаху\nУз то душе људске крстом исправљаху;\nШто длето за камен\, то је крст за душе\,\nКрстом одељани за крст погинуше.\nЖрец идолски виде чудо невиђено:\nОко избијено – око исцељено!\nЧудо невиђено! То му беше доста\nПа се крстом крсти\, и мученик поста.\nФлор и Лавр дивни храм идолски праве\,\nА у срцу своме Христа Бога славе.\nНаправише браћа нови храм пагански\,\nНо крст му ставише\, и гле – храм хришћански!\nЈош га испунише славопојем Христа\nИ красотом свећа и тамјана чиста.\nЧовек на човека исто тако личи\,\nНо један је смеран\, а други се кичи.\nГле\, врло су слични по телу и руху\,\nАл’ различни врло по уму и духу.\nУ једном је Христос и чиста светиља\,\nУ другом ђаволска мука и празнина.\nНека наша тела – Бог да нам дарива –\nХрамовима буду Духа Бога жива\nПо молитви силној Божјих угодника.\nБраће Флор – и Лавра\, светих мученика. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНије редак случај\, нарочито у наше време\, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу\, подвигу\, монаштву\, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне\, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца – за казну родитељима – ударе често у супротну страну\, и постају развратна. Неки дечко Лука\, синовац св. Јована Рилског\, чувши за свога стрица и вучен жељом за духовним животом\, дође своме стрицу у планину. Јован га прими с љубављу и почне га поучавати и у подвигу подржавати. Но отац Лукин појави се једнога дана пред пећином Јовановом и јаросно почне ружити светитеља\, што му сина задржава у тој пустињи. Јованове речи и савети ту ништа нису помогли. Отац повуче силом сина кући. Но на путу уједе дете змија\, и Лука умре. Свирепи отац увиде у томе казну Божју и раскаја се\, но све је било доцкан. Он се врати Јовану јадикујући и оптужујући самога себе. Но светитељ му само рече\, да дете сахрани и да иде одакле је и дошао. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно Божје избрање Давида за цара (I Сам. 16)\, и то:\n1. како Господ упути Самуила у дом Јесејев да помаже једног сина његовог за цара;\n2. како Господ упути Самуила да помаже осмог и најмлађег сина Јесејева\, Давида\, пастира оваца;\n3. како Самуил помаза Давида\, и како дух Божји сиђе на Давида. \n\n\n\nБеседа\nо миру међу вуком и јагњетом\n\nИ вук ће боравити с јагњетом\,\nи рис ће лежати с јаретом. (Иса. 11\, 6) \nТако пророк истинити предсказиваше истину. И још додаје: теле и лав и јунац биће заједно\, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти… И лав ће јести сламу као во. И дете ће завлачити руку у рупу змије отровнице\, и змија му неће удити. Кад ће се догодити ово чудо\, браћо? Оно се је већ догодило\, онда када се појавио Христос Чудотворац на земљи. Ово је стварност рајска\, која се обновила међу људима доласком Спаситељевим на земљу. Загонетно но ипак јасно говори пророк; загонетно\, јер не говори о зверовима него о људима: јасно\, јер се предсказање његово испунило у цркви Христовој. Људи који су по нарави били као вукови\, и рисови\, и лавови\, и медведи\, и волови\, и јагањци\, и јарићи\, и змије\, – сви стоје пред Дететом Витлејемским уједначени вером\, укроћени благошћу\, обасјани надом\, омекшани љубављу. \nПророк још прориче и због чега ће се ово збити. Јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно. Посматран телесно сваки је човек земља. Онај човек\, који поверује у Христа и у истини пође за Христом\, постаје пун познања Господњега као море воде што је пуно. Такви су били многи појединци. Таква су била и читава друштва подвижника у Мисиру\, у Св. Гори\, на Кипру\, у Русији\, у Јерменији и на другим странама. Но и то није све. Познање Господње раширило се данас по целој земљи. Свето Писмо распрострто је по свима народима. И мало има кутова земље\, где се не чита Јеванђеље Христово\, где се не зна за име Божје\, и где се не приноси бескрвна жртва Господња. Једни одбацују Христа\, други га прихватају; једни одступају од вере праве\, други прихватају веру праву. И тако иде једна борба широм целог света у знаку Господа Исуса. Препуњене воде изливају се и преливају се у празне долине; празне долине се пуне и уједначују са високим водама. Није све онако сјајно у свету како ми хришћани желимо\, али пророчанство пророка Исаије пресјајно се испунило и обистинило. О како је дивно виђење Исаије\, сина Амосова\, пророка истинитога. \nО Господе Чудотворни\, укроти зверску нарав оних људи и народа\, који још нису укроћени силом љубави Твоје. Да сви будемо благородни од благородства Твога. Да сви будемо славни од славе Твоје. И живи\, Господе\, живи од живота Твога бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-flor-prepodobni-jovan-rilski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan-rilski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260901
DTEND;VALUE=DATE:20260902
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T180329Z
LAST-MODIFIED:20260207T190611Z
UID:7961-1788220800-1788307199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Андреј Стратилат
DESCRIPTION:Пролог за 19. август\n1. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Андреј Стратилат\n\nБеше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије\, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини\, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин\, ма да још некрштен\, Андреј се поузда у Бога живога\, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим\, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога\, Христа Господа\, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници\, одушевљени и Андрејом и његовом вером\, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију\, неки завидљивци га оптужише као хришћанина\, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу\, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву\, па узевши собом своје верне војнике\, 2593 на броју\, оде с њима у Тарс Киликијски\, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти\, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу\, када они беху на молитви\, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити\, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту\, где се изли потоком крв мученичка\, изби кључ лековите воде\, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима\, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно\, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега. \n\n\n\nПреподобни Теофан\n\nРођен у Јањини\, и као младић остави све и оде у Св. Гору\, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту\, молитви\, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога\, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску\, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом\, он остави свог сестрића да управља њиме\, а он оде у Наус\, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу\, и пројављују велику силу Божју. \n\n\n\nСвети мученици Тимотеј\, Агапије и Текла\n\nПострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен\, а Агапије и Текла бачени пред зверове. \n\n\n\n\nПриродина песма сред Тавријских гора\nЈечала без људска гласна одговора.\nДок једнога дана гора се затресе\,\nНека нова јека кроз њу се пронесе;\nПа устави гора своју вечну јеку\nТе да чује нову\, што не чу у веку.\nТу би конац храбре Андриј’не дружине\,\nТу вукови клаху јагањце невине;\nАндреј царство римско од Перса сачува\,\nА сад војска римска на Андреју грува\,\nС две хиљаде друга Андреј земљи клече\,\nДруговима својим благи савет рече:\n– Сад је час пријатан\, сад је дан спасења\,\nСа животом земним нашег разлучења.\nНа колена смерно пред Бога клекнимо\,\nИ за многа добра топло захвалимо\,\nА највише браћо\, за смрт мученичку\nБез гњева и вике на руку крвничку.\nТако Андреј рече. На колена па’ше\,\nДве хиљаде људи молити се сташе;\nГонитеља љутих мачеви севаху\nХорови ангела над гором блистаху\,\nНа небу се рајска отвараху врата\nЗа Андрију светог\, славног стратилата\nИ његову војску\, што врагу одоли\nИ за свога Христа чесну крвцу проли. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад нас невине снађе нека изненадна беда\, не треба одмах да јадикујемо\, него да гледамо у томе Промисао Божји\, који кроз ту беду нешто ново и корисно за нас строји. Божественом Теофану\, игуману Дохијарском\, једног дана дође изненадна вест\, да су Турци ухватили сина његове сестре\, потурчили га и одвели у Цариград. Теофан одмах оде у Цариград\, и успе с помоћу Божјом\, да нађе свога сестрића и да га тајно изведе из Цариграда и доведе у свој манастир у Св. Гору. Ту га он поново врати у веру хришћанску\, а по том и замонаши. Но братија стану роптати на свог игумана и на његовог сестрића из страха од Турака\, јер се бојаху\, да Турци не дознаду\, те да не дођу и не разоре манастир. Не знајући шта друго да ради св. Теофан узе свог сестрића и удаљи се с њим тајно не само из Дохијара. него и из Свете Горе\, и дође у Верију. Доцнија делатност Теофанова у Верији и у Наусу показала је\, колико је она беда била корисна за цркву. Оно што Теофан никад не би успео да учини у Св. Гори\, учинио је на овим другим местима\, у која је избегао од оне беде. Наиме: основао је два нова манастира\, у којима се временом спасавало мноштво инока и налазило утеху себи безброј људи. Још уз то и мошти његове свете усред народа хришћанскога\, постале су источник исцелења на утврђење вере у многих неверних и маловерних. – Тако Бог премудро устројава судбе људске кроз изненадне беде\, које се људима тренутно чине да иду на њихову коначну пропаст. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни Промисао Божји у животу Давидовом (I Сам. 16)\, и то:\n1. како дух Божји удаљи се од Саула због греха Саулова;\n2. како зли дух нападаше Саула\, те он тражаше једног гуслара (харфисту)\, да га разоноди;\n3. како слуге цареве нађоше баш Давида и доведоше цару\, да га са харфом блажи. \n\n\n\nБеседа\nо сили Господњој и немоћи идолској\n\nГле\, Господ сједећи на облаку лаку\nдоћиће у Мисир\, и затрешће се од њега\nидоли Мисирски. (Иса. 19\, 1) \nБежећи од цара Ирода\, Фараона Јерусалимског\, Господ је дошао у Мисир. Не рачуна се прави Израиљ по месту него по духу и делима. У време рођења Господа веће је зло царовало у Јерусалиму него некад у Фараонском Мисиру\, као што често бива да кад верни отпадну од вере постају гори од неверних\, који никад не познаше праву веру. И тако Мисир у оно време беше блаже и гостопримније место за Спаситеља света од Јерусалима. Сравни речи пророкове са речима\, које ангел у сну рече праведном Јосифу: устани\, узми дете и матер његову\, па бјежи у Мисир (Мат. 2\, 13)\, и одмах ћеш се уверити\, да се Исаијине речи ни на кога другог не могу однети до на Христа Господа. Још више ћеш се утврдити у томе\, кад чујеш и другог пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега (Ос. 11\, 1). \nШта означава облак лак\, на коме ће Господ доћи у Мисир? Означава тело Господа\, у које ће Он обући Божанство Своје. Јер је тело човечје као згуснут облак\, у коме душа станује. То је\, дакле\, пророчко виђење ваплоћеног Господа. Неки тумачи мисле\, да облак лак означава и Пречисту Богоматер\, која је дугим постом и молитвом и другим подвизима учинила тело своје лаким као облак. Нарочито је лак био тај облак – тело Богородичино – због одсуства страсти\, које обремењавају људска тела. \nО Господе свемилостиви\, који желиш спасења свима људима\, и не гледаш\, ко је Јеврејин ко ли Мисирац\, спаси и помилуј и нас\, јер се у Твоје име уздамо непрестано. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-andrej-stratilat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andrej-stratilat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260902
DTEND;VALUE=DATE:20260903
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250808T181301Z
LAST-MODIFIED:20260207T190633Z
UID:7964-1788307200-1788393599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Самуило; свети свештеномученик Филип Ираклијски
DESCRIPTION:Пролог за 20. август\n2. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Самуил\n\nПетнаести и последњи судија Израиљски. Живео на 1100 година пре Христа. Рођен од племена Левијина\, од родитеља Елкана и Ане\, у месту Рамату\, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу\, када му се наврши 3 године. Живећи у Силому\, код ковчега завета\, Самуил имаше у 12 години истинито откровење од Бога о казни\, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце\, убише оба сина Илијина\, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу Илији\, овај паде мртав на земљу и издахну у 98. години старости. А то се исто деси и са снахом његовом\, женом Финесовом. Од тада па за 20 година беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање\, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја\, и одбаци туђе идоле\, којима служаше\, и признаде Самуила као пророка\, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби\, и ослободи земљу и народ. По том суђаше Самуил мирно народу своме до старости. Видећи га остарела народ му рече\, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му\, да је Бог једини цар њихов\, – народ оста при свом тражењу. И ако ово тражење беше немило Богу\, Бог нареди Самуилу\, да им помаже за цара Саула\, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време\, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности\, па нареди Самуилу\, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ\, и опрости се с њим. А када умре плакаше за њим сав Израиљ\, и сахранише га чесно у дому његову у Рами. \n\n\n\nСвештеномученик Филип\, епископ Ираклијски\, са свештеником Севером и ђаконом Хермесом\n\nПрема свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији\, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску\, храбри Филип рече старешини њиховом: „мислиш ли ти\, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима“. Храм буде разорен\, све књиге спаљене\, а свештеници ови одведени у Једрене\, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још 38 хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново. \n\n\n\n\nСамуил праведни\, слуга живог Бога\,\nСудија вољени од народа свога\,\nОн Бога штоваше\, Бога изнад свега\,\nВоља Божја беше заповест за њега\,\nОн народну вољу Божјом исправљаше\nИ народне грехе пред Богом кајаше.\nСвештеник\, и пророк\, и судија прави\,\nТројако Господа Самуил прослави.\nСваким својим словом\, сваким својим делом\,\nТрудом\, и молитвом\, и жртвом и јелом\,\nЦелим бићем својим он Богу послужи\,\nВладарима земним овај пример пружи:\nСвом народу нико ползовати неће\,\nКо се од закона Божијег окреће\nКо себе и народ слуша\, а не Бога\,\nУ дно ће понора пасти безданога.\nК’о што Саул паде\, и други уз њега.\nСви саучесници греха народњега.\nСамо роб Божији владар може бити\nИ народу своме трајно користити\nТо Самуил учи и делом и речи\,\nКроз векове многе то учење јечи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокај се пре него што смрт затвори врата твога живота и отвори врата Суда. Покај се пре смрти\, а пошто не знаш час смрти\, то покај се данас и сад\, и престани понављати грех свој. Овако се моли Богу св. Јефрем Сирин: \nПре него ли се точак времена заустави у моме животу\, – помилуј ме. \nПре него ли дуне ветар смрти\, и на телу моме појаве се болести\, весници смрти\, – помилуј ме. \nПре неголи величанствено сунце на висини помркне за мене\, – помилуј ме; и нека сијне за мене светлост Твоја свише и растера страшну таму ума мојега. \nПре него се земља врати у земљу и постане трулеж\, и пре пропасти свих црта красоте њене – помилуј. \nПре неголи греси моји предваре ме на Суду и посраме пред Судијом\, – помилуј\, Господе\, испуњени благошћу. \nПре него воинства изађу\, претходећи Сину Цареву\, да саберу бедни род наш пред престо Судије\, – помилуј. \nПре неголи зазвучи глас трубе пред пришествијем Твојим\, поштеди слуге Твоје и помилуј\, Господе наш Исусе. \nПре неголи закључаш двер Твоју преда мном\, Сине Божји\, и пре него ја постанем храном неугасивог огња геенског\, – помилуј ме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу Давидову над Голијатом (I Сам. 17)\, и то:\n1. како Голијат\, страшан телом\, оклопом и оружјем\, пркосаше свој војсци Израиљској;\n2. како Давид\, с надом у Бога\, пође с праћком и каменчићима\, и уби Голијата;\n3. како Давид победи јер вероваше да је то рат Господњи\, рат верних против неверних. \n\n\n\nБеседа\nо обраћању Мисира ка Господу\n\nИ биће познат Господ Мисирцима\,\nи познаће Мисирци Господа у то вријеме\,\nи служиће му жртвама и дарима\,\nи завјетоваће завјете Господу и извршиваће. (Иса. 19\, 21) \nО како је променљиво срце човечје! Но од свих промена његових једна је срамнија од најсрамнијих\, а то је: када верни постане неверни. И од свих промена његових једна је славнија од најславнијих\, а то је: када се неверни обрати и постане верни. Она прва промена десила се са Израиљцима\, који убише Христа; ова друга десила се са Мисирцима\, који повероваше у Христа. Некад је Мисир био главни гонилац верујућих у једнога живога Бога\, јер некада су Мисирци имали многе мртве богове\, идоле и ствари\, којима су се клањали\, басне и гатарије\, којима су се заваравали. Али гле\, шта пророк прориче! Какво дивно виђење! Мисирци ће познати Господа јединога и живога у то време\, када Господ у телу јави се међу људима. Идоли ће бити разорени\, храмови демонима и животињама оборени\, олтар Богу живоме и јединоме утврђен\, жртвеник уздигнут. Приносиће се жртва бескрвна\, место крвне\, словесна место бесловесне. Стотине хиљада инока узимаће на се завете сиромаштва\, послушности и поста из љубави према Господу. Највећи подвижници јавиће се у том негда мрачном Мисиру; најхрабрији мученици за Христа Господа; најпросвећенији умови; најпрозорљивији чудотворци. \nО какво дивно виђење! И како је дивно остварење тога виђења! Св. Златоуст пише: „ни сунце са множином својих звезда није толико сјајно колико пустиња Мисирска са својим иноцима“. Све се остварило у истини што је провидео и прорекао Исаија\, син Амосов\, пророк видовити и истинити. \nО Господе благосрдни\, који си се смиловао Мисиру\, негдашњем гонитељу верних Твојих\, и просветио га светлошћу истине\, просвети и нас\, и укрепи нас благодаћу Духа Твог Светог и примером великих Мисираца хришћана. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-samuilo-sveti-svestenomucenik-filip-iraklijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-samuil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260903
DTEND;VALUE=DATE:20260904
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T204739Z
LAST-MODIFIED:20260207T190644Z
UID:8054-1788393600-1788479999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. апостол Тадеј; св. муч. Васа са децом; св. муч. Рафаило Шишатовачки
DESCRIPTION:Пролог за 21. август\n3. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Тадеј\n\nЈедан од Седамдесеторице\, а не онај Тадеј\, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља\, и прими крштење од њега\, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола\, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10\, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу\, родно место Тадејево\, а према Своме обећању кнезу Авгару\, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе\, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару\, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега\, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја\, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење\, примише веру Христову\, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу\, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо\, како туђе да примамо?“ И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском. \n\n\n\nСвети мученик Васса\, и деца њена: Теогније\, Агапије и Пист\n\nВасса беше жена неког идолског жреца\, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси\, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа\, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море\, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору\, где би мачем посечена\, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова\, и као мученица и као мајка мученика. \n\n\n\nПреподобни Аврамије Смоленски\n\nРођен у граду Смоленску\, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи\, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220. год. \n\n\n\nСвети праоци Аврам\, Исак и Јаков\n\nСпомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји. \n\n\n\n\nСвећа гори а тамјан мирише\,\nАврамије дан и ноћ се моли\,\nСвоје ближње као себе воли.\nСухо тело светог Аврамија\nОд пошћења и од метанија\,\nСрце дрхти од Божјег имена –\nВечност пише по листу времена.\nГрешници се не боје грешника\,\nАл’ се љуто боје праведника\,\nГрешни људи Аврамија руже\,\nЗавидљивци Аврамија туже.\nРужен\, тужен\, Аврамије сноси\,\nМилост Божју за душмане проси.\nАврамије своје срце крије\nТајно клечи\, тајно сузе лије;\nБог не суди к’о што суде људи\,\nСуд човечји жели да нахуди\nА Бог жели спасеније сваком\,\nВеликашу и робу нејаком.\nСветац наду сву на Бога стави –\nАврамија Бог вечно прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВеликодушно опраштање клеветницима и молитва за њих одлика је светитеља хришћанских\, који све клевете против себе не приписују људима него демонима\, главним подстрекачима сваке клевете као и свакога греха уопште. Свети Аврамије Смоленски би оклеветан код кнеза и епископа од неких завидљивих попова као варалица\, мађионичар и лицемер. Клеветници тражаху ништа мање него да се он спали. И кнез и епископ повероваше клеветницима\, и Аврамије би протеран из Смоленска и забрањено му чинодејство. За све време истраге и суђења Аврамије понављаше молитву св. Стефана првомученика: Господе\, не прими им ово за грех (Дела 7\, 60). Доцније се утврди\, да су сви тужиоци Аврамијеви лагали и клеветали. Разјарени кнез хтеде љуто казнити клеветнике а владика одлучити их од цркве\, но Аврамије свети паде на колена пред владиком и са сузама мољаше га\, да им опрости. И не хте поћи у свој манастир нити почети поново чинодејствовати докле год његови клеветници не бише помиловани и пуштени. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Давида и Саула\, човека с духом Божјим и човека без духа Божјега (I Сам. 18)\, и то:\n1. како се Саул бојаше Давида због врлине његове\, и како Давид у свему беше покоран Саулу;\n2. како Саул притворно награђиваше Давида али га посла међу Филистејце да би погинуо.\n3. како се увек одступник од Бога највише боји Божјег човека. \n\n\n\nБеседа\nо чудесном камену у Сиону\n\nЕво\, ја мећем у Сиону камен\, за основ\,\nкамен изабран\, многоцен\, крајеуголан\,\nчестан\, темељ поуздан; ко вјерује у њ\nнеће се постидјети. (Иса. 28\, 16) \nОвај чудесни камен\, браћо\, јесте сам Господ наш Исус Христос. Јер да је пророк мислио на обичан камен\, не би спомињао веру у њега\, иначе би он прорицао идолопоклонство. И код пророка Данила говори се о камену\, који се одвали од брда и разби великог идола и порасте као гора велика\, и испуни сву земљу (Дан. 2\, 34). Пророчанство о камену код Данила је за незнабошце\, а код Исаија за Јевреје. Господ Исус Христос је тај камен\, који је постављен прво у основ свуколиког Божјег стварања јер Он је Слово Божје и словесност Божја; друго у основ Старога Завета као припремног\, и треће у основ Новог Завета као завршног. Камен крајеуголан то јест камен најјачи и најтврђи\, који везује и спаја друго камење и држи дуварове разних праваца у јединству и целини. Ако се посматра Господ Христос унутра у нама\, Он је крајеуголни камен\, који везује и спаја разне наше духовне способности у јединство и целину\, тако да све дејствују у једном правцу\, у правцу Бога и Царства Божјег. Ако ли се посматра Христос Господ у историји људској\, Он је крајеуголни камен\, који везује и спаја Јеврејство и незнабоштво у један дом Божји\, у цркву Божју. Јер темеља другог нико не може поставити осим онога који је постављен\, који је Исус Христос (I Кор. 3\, 11)\, говори апостол Новога Завета у сагласности са пророком Старога Завета. Ко год је до сад веровао у тај Камен Спасења\, није се постидео. Нити ће се икад ико постидети ко буде у њ веровао. Јер је тај камен темељ поуздан и ваистину камен изабран многоцјен и честан. \nО Господе Исусе\, Камену спасења нашега\, укрепи веру у нама\, свету и спасоносну веру у Тебе\, јединога Спаситеља нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-apostol-tadej-sv-muc-vasa-sa-decom-sv-muc-rafailo-sisatovacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tadej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260904
DTEND;VALUE=DATE:20260905
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T204904Z
LAST-MODIFIED:20260207T190657Z
UID:8057-1788480000-1788566399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Агатоник; свети свештеномученик Горазд Чешки
DESCRIPTION:Пролог за 22. август\n4. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Агатоник\, Зотик и прочи с њима\n\nСв. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину\, распе на крст његове ученике\, а Зотика доведе у Никомидију\, где ухвати и веза још и св. Агатоника\, Принкипса\, Теопрепија (Богољепа)\, Акиндина\, Северијана\, Зенона и друге многе. Све везане чврсто поведе их у Византију\, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик\, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана\, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију\, у место Силимврију\, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога. \n\n\n\nСвета мученица Евлалија\n\nУ време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија\, рођена од хришћанских родитеља\, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме\, сва удубљена у Свето Писмо\, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији\, па дође и у Варкинон\, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља\, изађе пред мучитеља\, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи\, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди\, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави\, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди\, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном\, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје“. У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа. \n\n\n\nСвета мученица Антуса\, и прочи с њом\n\nЋерка богатих но незнабожниx родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа Антуса свим срцем поверова у Њега\, и тајно се упути епископу Атанасију\, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. По том се упути Антуса у пустињу на подвиг\, јер несмеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше 23 године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену\, под којим завешта да буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит\, бише по том посечени због вере у Христа\, у време цара Валеријана\, око 257. год. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше. \n\n\n\n\nБела Божја голубица\,\nИ Христова мученица\,\nЕвлалија муке жели\,\nДа мукама дух убели.\nШта је тело? слабо грне\,\nКад из њега душа пр’не\,\nПрах се враћа праху своме\,\nДуша свету ангелскоме.\nЕвлалија Христа носи\,\nБез уздаха муке сноси\,\nМуке сноси\, Бога моли\,\nМучитељу да одоли.\nИ одоли голубица\,\nИ победи мученица.\nТело њено израњено\,\nБелим снегом покривено\,\nДуша – голуб из ње лети\,\nСтворитељу свом узлети\,\nНа мртвоме лицу њеном\,\nБелим снегом покривеном\,\nГле осмеха победнице\,\nГле осмеха осветнице!\nОсмехом се осветила\nИ нов живот објавила.\nМолитвама Евлалије\nИ нас Бог да помилује! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад се човек једном истински покаје\, не треба више да мисли о гресима учињеним\, да не би опет згрешио. Св. Антоније саветује: „Чувај се\, да се ум твој не оскврни сећањем пређашњих грехова\, и да се у теби не обнови осећање тих грехова“. Опет на другом месту вели: „не утврђуј у души својој раније учињене грехове размишљањем о њима\, да се они не понове у теби. Буди уверен\, да су ти они опроштени од онога времена\, када си предао себе Богу и покајању. И у то не сумњај.“ За св. Амона говорили су\, да је он био достигао такво савршенство\, да од многе благости није знао више да постоји зло. Кад су га питали\, какав је то тесный и прискорбный путь\, он одговори: „то је обуздање својих помисли и одсечење сопствених жеља ради испуњења воље Божје“. Ко обуздава грешне помисли\, тај не мисли ни о својим ни о туђим гресима\, и ни о чем трулежном\, ни о чем земаљском. Ум је таквога човека непрестано на небу\, где нема зла. Тако постепено и у њему нестаје зла\, чак и у мислима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну Божју помоћ Давиду (I Сам. 19)\, и то:\n1. како Давид удараше у харфу пред Саулом;\n2. како зли дух нападе на Саула\, и Саул се баци копљем да убије Давида;\n3. како Саул не погоди Давида на најближем растојању. \n\n\n\nБеседа\nо пророчанству чудеса Христових\n\nТада ће се отворити очи слијепима\, и\nуши глухима отвориће се. Тада ће\nхромац скакати као јелен\, и језик\nнијемога пјеваће. (Иса. 35\, 5 – 6) \nХодите\, браћо\, да се надивимо сили Бога нашега живога\, који отвори очи смртну човеку\, да види у превеликој даљини времена оно што ће се збити. И још како да види: до у саме појединости\, као да је сам тај пророк био апостол Христов\, и ходио с Христом Господом\, и гледао чудо за чудом\, како Он слепима даје вид\, и глухима слух\, и хромима здравље ногу\, и немима глас и говор. Када Јован Крститељ из тамнице посла ученике своје да питају Христа: јеси ли ти онај што ће доћи? Господ Христос одговори им речима свога пророка Исаије: идите и кажите Јовану што чујете и видите\, слијепи прогледају и хроми ходе\, губави се чисте и глухи чују\, мртви устају (Мат. 11). \nПогледајте\, како је дивно стројио Господ спасење наше! Оно што је преко пророка Својих о Себи прорекао\, оно је Он и испунио. Пророк је негда говорио Његове речи внушене Духом Светим\, а сада Он говори речи Свога пророка. Негда се пророк позивао на Њега\, а сад Он на пророка. Да покаже тиме\, да и кад говори Своје речи и кад говори пророкове речи\, увек говори само Своје. Да покаже\, да је и онда Он говорио а не пророк\, и сада Он говори\, а не неко други. И да оправда пророка Свога\, као верног слугу Свога\, те да нико не може рећи: пророк је лажно говорио. И тако пророци служише слави Христа Господа и Христос Господ прослави пророке Своје\, истините слуге Своје. \nО Господе Исусе\, прослављени од слугу Својих и прославитељу слугу Својих\, помози и нама\, да речју\, и делом и мислима послужимо величанственој слави имена Твојега. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-agatonik-sveti-svestenomucenik-gorazd-ceski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-agatonik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260905
DTEND;VALUE=DATE:20260906
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205140Z
LAST-MODIFIED:20260207T190745Z
UID:8060-1788566400-1788652799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Иринеј; свети мученик Луп
DESCRIPTION:Пролог за 23. август\n5. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Луп\n\nОвај свети муж беше слуга у св. Димитрија\, војводе Солунског. Када св. Димитрије би посечен од цара Максимијана\, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан\, који се тада још бављаше у Солуну\, па заповеди\, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа\, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен\, ма да беше хришћанин\, то се он мољаше Богу\, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика\, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у царство небеско. \n\n\n\nСвештеномученик Потин\, епископ Лионски\n\nИз Мале Азије послан св. Поликарпом у Галију на проповед. Постао први епископ Лионски\, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177. год. и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама\, јер беше стар 90 година. „Ко је Бог хришћански?“ упита га проконсул. „Узнаћеш\, ако се удостојиш тога“\, одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега са штаповима и камењем\, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу св. Потин сконча од убоја после 2 дана\, и пресели се у царство небеско. \n\n\n\nСвештеномученик Иринеј\, епископ Лионски\n\nУ младости био ученик св. Поликарпа\, ученика апостолског\, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти св. Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202. год. са многим хиљадама хришћана (19.000). \n\n\n\nСвети Виктор\n\nПострадао у Марсељу у III столећу. После љутих мука\, бачен у тамницу\, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао. \n\n\n\nСвети Албан\n\nПлемић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења\, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику\, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт он и свога џелата приволи вери Христовој. \n\n\n\n\nПрекрасна је лоза са гранама родним\,\nСа родом мирисним\, родом благородним;\nРодитељ је диван у породу своме.\nСинови су слава браку телесноме.\nАл’ лепша од лозе и брака плоднога\nДуховна су деца\, од Духа Светога.\nПоликарп преславни два имаше сина:\nСветог Иринеја и светог Потина\,\nТо му деца беху духом а не телом\,\nУвенчани славом вечном\, неувелом.\nПоликарп их Духом Божјим препороди\,\nТе му дражи беху него да их роди.\nОбојицу диже\, мудрошћу опреми\,\nНа проповед оба у Галију спреми.\nДве жртве угодне\, два јагњета чиста\,\nНа заклање даде за Распетог Христа\nДва весника мудра новога Сиона\,\nДве владике храбре крштеног Лиона\nИринеј и Потин прославише Бога\nи духовног оца\, Поликарпа\, свога.\nЈуначки стајаше\, мученички паше\,\nи пред благог Христа увенчани сташе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТајанствена сила крста\, ма колико да је необјашњива истинита је и беспорна. Још св. Златоуст говори о обичају свога времена\, да се ставља знак крста „на царску диадему\, на украс војника\, на чланове тела\, и то: на главу\, прса\, и срце\, а исто тако на жртвенике и на постеље. Ако је нужно\, вели он\, изагнати демоне\, ми употребљујемо крст\, а исто тако он помаже за исцелење болести.“ Св. Бенедикт осенио је крсним знаком стакло\, у коме је био отров\, и стакло је прсло као од удара камена. Св. Јулијан прекрстио је поднету му чашу с отровом\, и испио отров не осетивши никакве муке у телу своме. Св. мученица Василиса Никомидијска оградила је себе крсним знаком\, стала посред пламена и остала неповређена. Св. муч. Авдон и Сенис прекрстише се\, када љуте зверове на њих пустише\, и зверови посташе ненасртљиви и кротки као јагањци. Против великих искушења демонских крсно знамење било је најсилније оружје у древних подвижника\, као што је и данас. Најгрознија страшилишта ђаволска расејавала су се у ништа као дим\, само кад би се човек прекрстио. \nТако је благоволео сам Господ Исус Христос\, да негдашњем знаку злочина и срама\, крсту\, да после Свога Распећа на крсном дрвету свепобедну силу и моћ. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам брзо напредовање зла у души Сауловој од кад одступи од Бога (I Сам. 22)\, и то:\n1. како се баци копљем на Давида;\n2. како се баци копљем на Јонатана\, сина свога:\n3. како уби 85 свештеника у један дан подозревајући их да су уз Давида;\n4. како у свако време и код сваког један непокајан грех према Богу повлачи многе друге грехове. \n\n\n\nБеседа\nо Јовану Претечи\, како га прорече Исаија\n\nГлас вапијућег у пустињи: приправите\nпут Господњи\, поравните у пустињи\nстазе Богу нашему. (Иса. 40\, 3) \nКад цар хоће да посети неко место\, он пушта напред веснике своје. Необичном Цару приличи и необичан весник. Цару Христу весник у пустињи био је Мојсеј\, у Јерусалиму пророци\, у Назарету архангел\, у Витлејему источни мудраци\, на Јордану Јован. Никада ниједан цар у роду човечјем није имао такве веснике. Свети Јован Крститељ био је тако исто необичан и особит као и други весници Христови. Он је био глас вапијући у двострукој пустињи: у Јорданској и у људској. Као што је Јорданска пустиња била бесплодна и суха\, тако је и пустиња људског духа била бесплодна и суха. Јован није могао озеленити и оплодотворити људску пустињу\, но он ју је крчио и орао\, и тако приготовљавао земљу и уравњавао тле за великог Сејача\, који долазећи носи Собом и семе и дажд – семе науке да посеје и дажд благодати свише да озелени и оплодотвори. Покајањем је Јован приготовљавао пут а крштењем у води уравњавао стазе. И пут и стазе – то су душе људске. Покајањем су се душе људске приготовљавале да приме семе Христово\, а крштењем у води – да то семе зарију дубоко у земљу срца свога. Охоли и ништи кад се наги погрузе у воду сви су уједначени\, уравњати у ништавилу своме пред величанством преславнога Христа Спаситеља. Све долине нека се повисе\, и све горе и брегови нека се слегну. Овде није реч о долинама и бреговима земаљским него о ништим људима и охолим људима. Као што су мртваци у гробљу пред очима живога човека сви једнаки\, тако су и сви грешници\, ништи и охоли\, робови и господари\, једнаки пред Богом живим. Такво чудесно виђење виде Исаија\, син Амосов\, пророк Бога живога\, Бога јединог и истинитог. \nО Господе\, Царе небески\, коме се воинства небеска клањају дан и ноћ\, призри још једанпут на ништавило наше\, и због понижења Твога и страдања Твога за нас спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-irinej-sveti-mucenik-lup/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-lup.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260906
DTEND;VALUE=DATE:20260907
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205304Z
LAST-MODIFIED:20260207T190757Z
UID:8063-1788652800-1788739199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Евтихије; света мученица Сира
DESCRIPTION:Пролог за 24. август\n6. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Евтихије\n\nЈедан од мањих апостола\, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. И ако није убројан у 70 апостола\, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола\, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа – мисионера св. Евтихије путовао је много\, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном\, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове\, и најзад посечен мачем у Севастопољу. \n\n\n\nСвети мученик Татион\n\nПореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу\, и тако предао Богу душу своју свету. \n\n\n\nСвета мученица Сира\n\nСродница св. Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка\, из града Хирхаселевкоса\, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки\, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести\, а док још не беше крштена\, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског\, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцелење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима\, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558. год. у време персијског цара Хозроја I\, а у својој 18. години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља. \n\n\n\nПреподобни Арсеније Комељски\n\nРодом из Москве\, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи св. Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана\, но он жуђаше за молитвеном самоћом\, и удаљи се у Комељску шуму\, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. год. \n\n\n\nСвети Георгије Лимниот (Језерски) Исповедник\n\nВелики подвижник Олимпијски. Пострадао у старости од 95 година у време иконоборства\, 716. год. \n\n\n\n\nМлада као роса но стара мудрошћу\nИ богата вером\, надом и кротошћу\,\nСира Персијанка\, узорна Хришћанка\,\nБогу се мољаше ноћу пре уранка;\nМолитвама Сира душу богаћаше.\nМолитвама срце своје весељаше.\nУ мраку и тузи очевог огњишта\,\nУ јаду и крви борбеног попришта.\nМолитвама срце весељаше Сира\,\nВесела и пуна Христовога мира.\nПротив Сире беше царство и жречество\,\nА за Сиру Христос и чесно свештенство.\nУ тамници тамној\, на молитви будној\,\nСира се сијаше у светлости чудној.\nТо је светлост рајска\, грехом потамњена\,\nНо Христовим Крстом верним повраћена.\nКо крст на се узме\, ту светлост добија.\nОд светлости душе и лице се сија:\nЗасија се Сира као звезда иста\,\nИ кроз смрт похита у наручје Христа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко упитате многе људе\, зашто не иду у цркву на молитву\, обично ће вам одговорити: немам времена\, морам да радим! Погледајте те људе\, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад\, и сравните их са онима који деле време на рад и на молитву\, и брзо ћете се уверити\, да су ови други и имућнији и\, што је главно\, задовољнији. Прича се за два суседа кројача\, како су били неједнаки и по раду\, и по молитви\, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу\, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву\, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио\, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно\, а овај је оскудевао. Упита овај онога\, како то да он има свега\, ма да ради мање од њега. А онај богомољац одговори\, да он сваки дан иде у цркву\, и уз пут налази изгубљено злато\, па позове и свог суседа самца\, да пође с њим на молитву\, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву\, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно\, никакво злато нису они налазили на путу\, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове\, Бог додаје и умножава све остало\, што им је нужно за телесни живот. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Провиђење Божје које чуваше Давида да не падне у руке Саулове (I Сам. 23)\, и то:\n1. како Саул дође да опколи град Кеилу\, у коме беше Давид\, но Бог то откри Давиду те Давид пре побеже;\n2. како Саул у Маони за мало не ухвати Давида\, али му дође глас\, да су Филистејци ударили на земљу;\n3. како Господ вазда бди над праведником\, и како Он омета планове неправедника. \n\n\n\nБеседа\nо карактеру Христовом\, како га прорече Исаија\n\nНеће викати ни ружити: нити ће се\nчути глас Његов по улицама; Трске\nстучене неће преломити и лана што се\nдими неће угасити\, јављаће суд по\nистини. (Иса. 42\, 2-3) \nКо имаше више права од Господа Сина Божјег да виче на земљи\, у винограду Своме\, на безаконике? Ко имаше више права да ружи грешнике\, који наружише Бога и закон Божји? О кротости умилна\, невиђена међу људима! О чиста водо планинска\, која се с висине сливаш и ћутке переш нечистоћу насеља људских! Многи безбожници мисле\, да би поверовали у Христа\, кад би чули од Њега речи не благе него громовите. Но шта је боље\, нека кажу безбожници\, да ли речи громовите\, са виком и хуком\, које пролазе без дејства као дим теран ветром\, или речи благе\, које имају дејство грома? Може ли легион громова истерати легион ђавола из једног поседнутог човека? Та легион громова пукло је над Гадаром\, но легион ђавола у лудом човеку нису то ни осетили. Ни на демоне Господ Исус не викаше\, него им тихо рече\, да изађу\, и они послушно излажаху. \nНије ствар\, браћо\, у вици и у критици\, него у сили. Трске стучене неће преломити и лана што се дими неће угасити. Ово се односи на Стари Завет\, чији дух су Фарисеји били стукли сасвим и претрпали формалностима суботарским\, и који се само још димио\, али није давао светлост људима\, због отупелог разума и окамењеног срца људи. Неће Господ преломити стучену трску нити ће угасити сасвим притуљени огањ онога закона\, кога је Он дао. Још се односи ово и на људе грешне. Људе\, утучене грехом\, неће Он докончати\, нити грешнике\, у којима се светлост божанска претворила у дим\, угасити\, него ће трску исправити и огањ божански у људима распламсати. Јер због грешника је Он и дошао у свет. Јављаће суд лагано и кротко\, али са силом\, коју истина сама собом носи. Понашаће се благо и кротко\, и са сажаљењем и милошћу слично лекару – но далеко узвишеније и срдачније – него лекар кад уђе у кућу безумних. \nО Господе кротки и тихи\, испуни нас Твојом прекрасном кротошћу и тихошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-evtihije-sveta-mucenica-sira/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evtihije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260907
DTEND;VALUE=DATE:20260908
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205417Z
LAST-MODIFIED:20260207T190810Z
UID:8066-1788739200-1788825599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос мошт. св. ап. Вартоломеја; свети апостол Тит
DESCRIPTION:Пролог за 25. август\n7. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Вартоломеј\n\nОвога дана празнује се пренос моштију св. Вартоломеја\, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском\, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса\, нарочито исцелења болних\, због чега се увећаваше број хришћана\, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана\, Лукијана\, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше\, него водом ношени допливаше\, и то: Акакијев у град Аскалус\, Григоријев у Калабрију\, Лукијанов у Месину\, Папијанов на другу страну у Сицилију\, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ Липарски\, Агатон\, о приближењу Липару моштију св. апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцелења болних од моштију св. апостола. Мошти су те биле положене у цркви св. Вартоломеја\, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. год.)\, па како тада муслимани загрозише Липарима\, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти. \n\n\n\nСвети апостол Тит\n\nЈедан од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију\, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа он оде у Јерусалим са још неким Крићанима\, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићско све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла\, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита\, да га називаше час сином (Тит. 1\, 4) час братом (II Кор. 12\, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа\, и би од овога постављен за епископа Критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит\, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. По том се вратио на Крит\, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у 94. години свога живота. \n\n\n\nСвети исповедници Едески\n\nСтрадали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента\, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени. \n\n\n\nСвети Мина\, патријарх Цариградски\n\nМудро управљао црквом од 536 – 552 год. Пре тога управљао домом св.Сампсона (за бедне и невољне). При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима. \n\n\n\n\nСамо дух незрели баснама се блажи\,\nБасне не помажу\, ко истину тражи.\nТит девственик беше на Криту нечисту.\nЖудња за истином приведе га Христу:\nПа кад згледа лице свемоћног Господа\,\nСве му басне бише као мутна вода:\nИстина је Христос\, крст пут ка истини\,\nКрст душу уздиже божанској висини\,\nПосвећен у тајне Божјег домостроја\,\nТит трудове прими и муке без броја\,\nТрудове за себе и за учитеља\,\nЗа великог Павла\, духом родитеља.\nКада скверни Нерон Павла мачем сруби\,\nТит веру и храбрости због тог не изгуби.\nНо сахрани оца\, чесно и спокојно\,\nПа на Крит се врати да се труди двојно.\nХрам Дијанин паде\, храм Зевсов ишчиле\,\nОд Титове чудне молитвене силе.\nМрак заблуде разгна\, Христом Крит просвети\nПавлов са-апостол Тит дивни и свети. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНадчовечанска одважност\, готовост поднети све муке и драговољно умирање за Христа наших хришћанских предака наводило је страх на мучитеље њихове. Цар Максимијан\, љути и безпоштедни гонитељ хришћана нареди своме проконсулу у Антиохији\, да пусти св. Андреју Стратилата из тамнице у слободу\, из страха да се не побуни народ\, који више поштоваше Андреју него цара. Цар Валент нареди своме епарху у Едеси\, да побије све хришћане\, који су против Арија. Епарх имаше више човечанског милосрђа него цар\, па потајно ноћу јави хришћанима\, да идућег дана не излазе из града у поље\, где обично држаху богослужења (пошто Аријевци беху захватили све цркве у граду)\, да не би изгинули. На супрот овој опомени хришћани изјутра сви изађоше весело у поље\, радосни што ће пострадати за праву веру. Идући епарх из града с војницима виде једну жену хришћанку са дететом на рукама како жури мимо војнике у поље. Рече јој епарх: „ниси ли чула\, да ће тамо епарх с војском доћи и побити све које нађе?“ Одговори му жена: „чула сам па баш због тога журим да са осталима умрем за Христа.“ Упита даље епарх: „а ово дете зашто носиш собом?“ Одговори жена: „Хоћу да се и моје дете заједно са мном удостоји мучеништва“. Чувши и видевши ово епарх устрашен врати се и саопшти цару. И цар се устраши веома\, и повуче своју наредбу о покољу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам необичну великодушност Давидову (I. Сам. 24)\, и то:\n1. како Саул гонећи Давида уђе\, по незнању\, у пећину\, у којој беше Давид са момцима;\n2. како момци наваљиваху на Давида да убије Саула; но Давид то не учини;\n3. како Давид викну Саулу: Господ нека суди између мене и тебе! \n\n\n\nБеседа\nо тамници отвореној и мраку осветљеном\n\nДа речеш сужњима: изидите; онима\nкоји су у мраку: покажите се. (Иса. 49\, 9) \nКо је већи сужањ од онога што је гресима везан? Има ли већега мрака од мрака греха\, смрти и ада? Ко може дрешити од греха? Једини Бог; то су признавали и сами књижевници и фарисеји (Мк. 7\, 7). Христос одреши од греха многе\, и учини слободним и здравим. Ако\, дакле\, једини Бог може дрешити од греха сужње грехе\, зашто Га Јевреји не признаше за Бога? Зато што и они беху везани грехом\, па не могоше до краја логично расуђивати\, нити се пак дадоше Господу да и њих одреши од уза греха. Погледајте\, у какву глупост падају мудраци Јеврејски: док на једној страни тврде\, да једини Бог може дрешити људе од греха\, дотле на другој страни оптужују Христа да Он дејствује помоћу ђавола! Ђаво је онај који везује\, како ће ђаво дрешити? Ђаво је онај који упропашћује човека\, како ће он и спасавати? Тамо где су ђаволи\, тамо је и тамница: грех\, смрти и ад. Једини је Христос имао моћ\, моћ божанску\, несравњиву да из те тамнице изводи и спасава душе људске. Синко\, опраштају ти се греси! Момче\, устани! Лазаре\, изиђи напоље! Својом моћном речју Он је кидао везе грешника и изводио мртве на светлост живота. Својим силаском у ад Он је разорио престо сатанин и ослободио душе праведничке. Својим васкрсењем Он је открио потпуно и савршено Своју неодољиву власт над свим везама ђаволским\, над свим сплеткама адским\, и над последњим непријатељем – смрћу. \nО Господе\, Победниче демона\, Ослободитељу од греха\, Васкрситељу мртвих\, Теби се клањамо и Тебе молимо: ослободи нас\, васкрсни нас и благослови нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-most-sv-ap-vartolomeja-sveti-apostol-tit/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vartolomejl.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260908
DTEND;VALUE=DATE:20260909
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205541Z
LAST-MODIFIED:20260207T190822Z
UID:8069-1788825600-1788911999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Адријан и Наталија
DESCRIPTION:Пролог за 26. август\n8. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Адријан и Наталија\n\nМуж и жена\, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац\, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади\, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију\, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти\, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима\, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору\, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе\, измученено трпељиве\, мирне и кротке\, па их закле\, да му кажу\, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима\, и ја сам хришћанин!“ Када за то чу цар\, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?“ На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао.“ Чувши за ово Наталија веома се обрадова\, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници\, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама\, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар\, да се однесе у тамницу наковањ\, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено\, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград\, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу\, и она мирно предаде дух свој Богу. \n\n\n\nПреподобни Титој\n\nУченик св. Пахомија и велики међу подвижницима Мисирским. Био игуман ман. у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „који пут води ка смирењу?“ На то Титој одговори: „пут ка смирењу јесте: уздржљивост\, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари.“ Достигао врло висок степен савршенства\, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или V веку. Уједно с њим помиње се и преп. Ивистион. \n\n\n\nСвети Зер-Јаков\, велики мисионар хришћанства у Абисинији.\n\n\n\nЧудо Пресвете Богородице у Москви 1395. год\n\n\n\n\nПут је трнов\, у Рају су руже\,\nГорке муке\, али Христос сладак.\nШта се чује у тамници мрачној?\nЧекић бије о наковањ тврди\,\nАл’ не кује гвожђе ни олово\,\nНо пребија ноге мученика\,\nИ пребија руке мученика\,\nМученика\, Христових војника.\nЈедна рука бела\, племенита\,\nУ прах паде крвљу обагрена\nТо је рука светог Адријана\,\nУзе руку света Наталија\nПа са руком из тамнице јури\nРуку мије\, у свилу завија\,\nРуку љуби и сузама роси\,\nКудгод ходи руку собом носи.\nКада спава под главу је ставља\,\nТихо збори одсеченој руци:\nРуко света Адријана мога\,\nТи си мени много помагала\,\nЈоште једном помози ми\, руко\,\nШто скорије на небо ме вини\nГде Адријан са светима живи. –\nМало било дуго не трајало\nАдријан се Наталији јави\,\nОд свих цара лепши и светлији\,\nПа небеским позива је гласом:\n– Хајде к мени\, сестро Наталијо\,\nХајде к мени\, буди вечно жива\,\nЦар те вечни у царство призива. – \n\n\n\nРасуђивање\n\nПонекад се чује безбожна реч и међу хришћанима: ту ни Бог не може помоћи! Нема опасности\, у којој Бог не може помоћи\, нити има непријатеља\, који би својом силом\, без Божјег попуштења\, могао победити. Не питај\, како ће Бог разбити силну војску наших непријатеља\, – то је Богу лакше него теби удахнути и издахнути ваздух. Читај\, како Бог једним привиђењем уплаши војску Сирску\, те се војска разбеже\, и Израиљ спасе (II Царев. 7\, 6). Читај\, како Јерусалим би спасен од силне војске Вавилонске без икаква напора цара Језекије\, изузев његовог плача пред Богом и молитве (II Царев. 19\, 35). Но није Бог чинио таква чудеса само у древно време него их чини у свако време кад му се верни моле. Тако 1305. год. татарски цар Тамерлан опколи Москву са безбројном војском. Руси пренеше чудотворну икону Пресвете Богородице из града Владимира у Москву и сав народ са сузама се поче молити Светој Пречистој. Наједанпут војска татарска\, без видљивог разлога\, поче журно одступати и бегати. Шта се догодило? Тамерлан у сну имаде виђење: облаци светитеља ношаху се под небесима\, у средини њиховој Света Богородица као царица\, и још даље безбројна војска ангела. \nБогородица оштро прећаше Тамерлану и наређиваше\, да одмах одступи од земље руске\, а светитељи помахиваху на цара својим жезлима. Ужаснут овим сном Тамерлан\, чим свану\, нареди одступање и бегство. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам великодушност Давидову (I Сам. 26)\, и то:\n1. како Давид ноћу уђе у логор Саулов\, и док Саул спаваше узе му копље и чашу;\n2. како војвода Давидов хтеде пробости Саула\, но Давид му забрани;\n3. како Давид остављаше освету Богу. \n\n\n\nБеседа\nо страдањима Христовим\, како их Исаија предвиде\n\nЛеђа моја дадох на бијење\, и образе\nмоје на шамарање; а лица мојега не\nзаклоних од поруге запљувања. (Иса. 50\, 6) \nОво је пророчанство\, браћо; а сад чујте тачно испуњење тога пророчанства: тада (Пилат) Исуса шибавши предаде да се разапне; (Мат. 27\, 26)\, – није ли то што пророк прорече: леђа моја дадох на бијење? Чујте даље: један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу (Јов. 18\, 22); и још: покривши га бијаху га по образу и питаху говорећи: прореци ко те удари (Лк. 22\, 64); – није ли то што пророк прорече: дадох образе моје на шамарање? Чујте и даље: и ругаху му се (Мат. 27\, 29) и бијаху га по глави трском и пљуваху на њ (Мк. 15\, 19); – није ли то што пророк прорече: а лица мојега не заклоних од поруге и запљувања? Посмотрите\, браћо\, како је јасно пророчанство\, од речи до речи јасно. Посмотрите са ужасом\, како видовити човек Божји провиди кроз зидове од неколико стотина година јасније него обично око што провиди дно бистре и плитке воде! То Бог силом Својом неодољивом отвори дух човека смртног\, да види духом догађаје у даљини јасно као што телесним очима гледа догађаје у близини. Како ли тек сам Бог свевидећи провиди кроз срж костију наших\, кроз маглу мисли наших\, кроз све тајне срца нашег? Он је присутан мислима нашим пре него се роде\, и жељама нашим пре него се зачну. Он је једини необманути и необманљиви сведок свих догађаја\, споља и изнутра\, на висини и у дубини\, на дужини и на ширини. И Он сведочи духу нашем нелажно оно што дух наш жели знати ради добре користи и спасења душе. \nО Свевидећи и пречудни Сведоче свих тајни на небу и на земљи\, Створитељу и Промислитељу наш благи\, Ти једини видиш немоћ свакога од нас. Помози нам\, о помози нам\, да сазнамо оно што нам је потребно ради вечног спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-adrijan-i-natalija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-adrijan-i-natalija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260909
DTEND;VALUE=DATE:20260910
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205705Z
LAST-MODIFIED:20260207T190834Z
UID:8072-1788912000-1788998399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Пимен Велики
DESCRIPTION:Пролог за 27. август\n9. септембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Пимен Велики\n\nРодом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике\, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе\, с њим је рука Божја“. Временом Пимен се замонаши\, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје\, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?“ Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо\, то не желим да вас овде видим“ У манастиру ове тројице браће\, којим је управљао најстарији брат\, авва Анубије\, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу\, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању\, а послеподне готовили су себи вечеру\, једини оброк у 24 сата\, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру“. Подвизавао се у V веку\, и упокојио се мирно у дубокој старости. \n\n\n\nПреподобни Пимен Палестински\n\nПодвизавао се у Руви\, пустињи Палестинској у време цара Маврикија (582. – 602.). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека\, и растргну га\, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено\, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изведен од зверова и предаде душу своју Господу. \n\n\n\nСвети Осија\, епископ Кордовски\n\nПреко 60 година управљао црквом у Шпанији као епископ Кордовски. Участвовао видно на Првом Васељ. Сабору у Никеји\, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. год. Толико је ревновао за Православље\, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес. \n\n\n\nСвештеномученици Кукша и Пимен посник\n\nОбојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошци и посеку\, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру\, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље“. И рекавши ово и сам издахну\, 1113. год. \n\n\n\n\nПреподобни Пимен\, дубина мудрости\,\nИ велика луча Христове светлости\,\nОд кад свет сујете он за леђа баци\nНиког не укори\, ником не пребаци\nЈедном пред Пименом браћа се свађаху\nА Пимен ћуташе. Неки га кораху:\n– Како свађу слушаш и све ти је равно?\nОдговори Пимен: ја сам умро давно. –\n– Како да се спасем – неко га запита.\nДа ми ум за вражјим наветом не скита?\n– На кључалу воду мухе не падају\nИ од топле душе ђаволи бегају. –\nНеко други рече: шта је сигурније:\nГовор браћи својој или молчаније?\n– И једним и другим Господ прославља се\,\nРади славе Божје – једно бирај за се.\n– Како се од злобе може одбранити?\n– Злоба се не даде злобом победити.\nСтарај се те злобном неко добро створи\nТо ће и његово срце да разгори.\nСвој се дом не зида туђи дом рушећи\,\nТу се трећи вајди\, а ђаво је трећи.\nДве страсти опаке трују наше душе\,\nСлободе нам нема док нас оне гуше:\nНаслада телесна и светска сујета\,\nСлободна је од њих само душа света. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКао онај који се пуже уз стрмениту планину\, па гребе и ногама и рукама да учини један корак напред не помишљајући да се обазире за се\, такви су били у напорном пењању своме ка царству Божјем велики подвижници православни. Ваистину за дивљење је њихов труд и њихова бестрастност. Св. Пимен не хте видети мајку своју\, када му ова дође у посету. Кнез неки захтеда види Пимена\, но овај отказа. Тада кнез смисли помоћу лукавства да примора старца на виђење с њим; наиме: он ухапси сина сестре Пименове\, и рече сестри Пименовој\, да ће јој сина пустити\, ако сам Пимен дође к њему на разговор. Сестра оде у пустињу\, и лупајући у врата мољаше брата\, да изађе и спасе јој сина. Но Пимен не изађе. Тада га сестра поче ружити и клети. Но Пимен не изађе. Чувши за ово кнез\, рече да се напише Пимену писмо и каже\, да ако он\, Пимен\, бар писмено – кад није хтео усмено – умоли кнеза да пусти његовог сестрића\, кнез ће то учинити. Пимен одговори: „нареди\, кнеже моћни\, да се добро испита кривица младићева\, па ако је кривица таква да он заслужује смрт\, нека умре\, те да би казном у времену избегао муке у вечности; ако ли кривица не повлачи смртну казну\, а ти га по закону каштигуј\, па онда отпусти“ Прочитавши ово правично и беспристрасно расуђивање\, кнез се врло задиви\, и пусти младића\, а поштовање своје према Пимену удвоји. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Саулово потпуно отпадање од Бога јединога (I Сам. 28 – 31)\, и то:\n1. како се\, уплашен од Филистеја\, Саул обрати врачари незнабожачкој да му врача;\n2. како врачара врачањем изазва некога духа\, који се назва Самуилом\, и који прорече Саулу погибију;\n3. како Саул погибе са синовима својим од Филистеја. \n\n\n\nБеседа\nо дану Христовом како га Исаија прорече\n\nЗато ће познати народ мој у онај дан\nда сам ја онај који говорим: ево ме. (Иса. 52\, 6) \nБог је наш\, браћо\, Бог истине. И на сунцу има пега тамних\, а на Богу нашем нема ни пеге ни неистине. Свака реч\, речена Богом кроз пророке\, обистинила се. Кад се Слово Божје ваплотило у Исусу Христу Господу нашем\, онда су се показала јасна као сунце сва пророчанства\, која су се на Њега односила\, а која су дотле за Јевреје била тамне загонетке. И Слово плоть быстъ\, вели се у Јеванђељу за превечно Слово Божје\, за вечну Мудрост Божју\, за Сина Божјег; но у томе отеловљеном Слову Божјем и свако слово пророчко показа се телесно. Док Господ Христос није дошао телесно у посету људима\, књижевници и чтеци Светога Писма могли су мислити за многе речи пророчке\, дуго и дуго неиспуњене\, да су то речи само од пророка као људи а не од Бога. Но Бог није дао\, да се о пророцима Његовим ниско мисли\, за то је и рекао\, да ће људи познати у онај дан да сам ја онај који говорим. Хтео је Бог\, дакле\, дати важности свакој речи пророчкој\, и хтео је научити људе стрпљењу\, да стрпљиво чекају онај дан\, онај чудесни дан\, када ће појава Господа на земљи у телу јасно викнути у сваке уши: Ево ме! Онај ко је познао Господа Исуса као Бога у телу\, тај је познао у Њему истовремено Онога\, који је говорио кроз пророке. \nЕво ме – тако и данас говори Христос. Ја сам Онај који говори кроз сву створену васељену. Ја сам Онај који је говорио кроз пророке. Ја сам Онај који сам кроз телесна уста говорио речи вечног спасења. Ја сам Онај који сам говорио кроз апостоле\, светитеље и учитеље. Ја сам Онај који говорим и који ћу говорити до краја времена кроз Цркву Моју свету. Ја сам Онај који говори и о коме се говори. Господе\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-pimen-veliki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pimen.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260910
DTEND;VALUE=DATE:20260911
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T205829Z
LAST-MODIFIED:20260207T190924Z
UID:8075-1788998400-1789084799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Мојсеј Мурин; преподобни Сава Псковски
DESCRIPTION:Пролог за 28. август\n10. септембар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Мојсеј Мурин\n\nЕтиопљанин родом\, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине\, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину\, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија\, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију\, где се сав предао: труду телесном\, молитви\, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору\, и од њега доби савет\, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе\, он по савету старца\, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји\, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда\, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли\, маштања и снова\, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика\, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт\, и једнога дана рече својим ученицима да беже\, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи\, он рече\, да он треба да погине од насиља\, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше\, од ножа ће погинути (Мат. 26\, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика. \n\n\n\nПреподобни Сава Псковски и Крипецки\n\nПореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском ман. св. Богородице\, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га\, а он бегаше од славе човечје\, и удаљи се на обалу језера Крипец\, где основа нову обитељ у име св. Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир\, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира\, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495. год. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових прејемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј. \n\n\n\nСабор свих богоугодника Печерских\n\n\n\n\nБлаго оном ког Бог помилује!\nМиловање Божје – радовање\,\nРадовање у обадва света.\nМојсеј Мурин к’о син заблудели\nПокаја се и Богу се врати\,\nМногим плачем многе грехе плати\nМногим постом сам себе исуши\,\nЦрн у лицу\, светао у души.\nМногим бдењем он укроти страсти\,\nДемонске се ослободи власти.\nДок му душа поста к’о језеро\nНа планини што у небо гледа.\nУ ком небо лицем се огледа.\nКад су једном питали Мојсеја\nЗар га греси других не жалосте?\nГрешни људи зар га се не тичу?\nСвети Мојсеј плачно одговара:\n– Ко у кући мртваца имаде\nТај не плаче над туђим мртвацем\nНего плаче над својим мртвацем. –\nЛав у јагње често се претвара\,\nТакво чудо само Христос ствара.\nМојсеј беше лавом у планини\nПа постаде агнец незлобиви.\nНек његовим светим молитвама\nБог дарује спасење и нама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрави хришћанин избегава похвалу људску; не само избегава него има истински страх од ње. Св. Сава Псковски оставио је и игуманство\, и манастир\, и добру братију у манастиру\, и побегао у један пуст предео\, само да би избегао похвалу од људи. Јер похвала од људи окрада срце наше. Неки благочестив кнез чувши за подвиге св. Мојсеја Мурина пође са својом свитом у пустињу да га види. Јавише Мојсеју\, да кнез долази у његов манастир. Мојсеј истрча брзо и пође да бежи и да се скрије гдегод\, но изненадно срете се са високим посетиоцима. „Где је келија Авве Мојсеја? упиташе га кнежеве слуге и не слутећи да је то сами Мојсеј. А Мојсеј отвори уста и рече: „шта ће вам он? то је безуман старац\, врло лажљив и сав нечист животом.“ Чувши ово посетиоци се зачудише и мимопрођоше. Када стигоше пред келију Мојсејеву\, упиташе за старца\, а монаси рекоше да није ту. Тада они испричаше\, шта им је неки монах на путу рекао о Мојсеју. Монаси се ожалостише\, па упиташе: „какав изгледа тај старац који вам је говорио хулне речи на светога мужа?“ А кад они рекоше\, да беше врло црн у лицу\, висок и у бедној хаљини\, монаси ускликнуше у глас: „па то је заиста Авва Мојсеј!“ Овим случајем кнез се много духовно користи и врати се дома радостан. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам племенитост Давидову (II Сам. 1)\, и то:\n1. како весник стиже и јави Давиду о погибији Саула и Јонатана\, мислећи добиће награду за то;\n2. како се Давид горко ожалости и нарицаше за Саулом који њему ништа није желео до смрт. \n\n\n\nБеседа\nо изгледу Месије\n\nИ видјесмо га и не имаше\nизгледа ни красоте. (Иса. 53\, 2) \nОво пророк говори за Христа Господа као човека. Не имаше изгледа ни красоте! Зар Он који је дао изглед свакој твари\, и који је створио красне ангеле небеске и сву красоту васељење\, да немаше изгледа и красоте? Не треба ово да вас смућује\, браћо. Он се могао јавити онакав какав је хтео. Но Он није хтео да се јави у ангелској красоти\, као што се није хтео јавити у царској сили и у богаташкој раскоши. Ко иде у кућу жалости не облачи се у најлепше одело; нити се лекар облачи у најбоље своје одело када одлази тешким болесницима. А Господ је дошао у кућу жалости и у болницу. Тело је одело душе. Он се обукао у једно просто одело\, да утиче не оделом него силом духа. Ми не знамо тачно\, каквог је изгледа Он био. По предању лице му је било црнпурасто а коса кестењаве боје. Кад је цар Авгар послао свога сликара Ананију\, да наслика лице Господа\, Ананије није могао ни црте повући по платну\, јер је\, вели се\, лице Христово зрачило неком необичном светлошћу. Уосталом\, и да се Христос обукао у најлепше тело\, какво је само Он себи могао саздати\, шта би била та телесна лепота Његова према бесмртној лепоти Божанства Његовог? Највећа лепота земаљска једва је само сенка лепоте небеске. Пророк Данило био је млад и леп човек\, но кад је ангел Божји стао пред њега\, тада\, како он сам вели: не оста снаге у мени\, и лице ми се нагрди (Дан. 10\, 8). Шта је лице човека од земље према лику бесмртног ангела Божјег? Као тама према светлости. Свакако и пророк гледајући Христа Цара Бесмртнога у телу човечјем\, и сравњујући лик Његов земаљски са ликом Његовим бесмртним\, морао је узвикнути: не имаше изгледа ни красоте. \nО Господе благи и преблаги\, који се ради нас обуче у худу телесну одећу нашу\, да нам послужиш и да нас не устрашиш\, Теби слава и хвала\, Теби слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-mojsej-murin-prepodobni-sava-pskovski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mojsej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260911
DTEND;VALUE=DATE:20260912
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T210011Z
LAST-MODIFIED:20260207T190936Z
UID:8078-1789084800-1789171199@stsavanyc.org
SUMMARY:УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
DESCRIPTION:Пролог за 29. август\n11. септембар по новом календару \n\n\n\nУсековање главе светог Јована Крститеља\n\nИрод Антипа\, син старога Ирода\, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса\, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод\, зли изданак од злога корена\, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду\, жену свога брата Филипа\, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија\, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод\, занесен том игром\, обећа играчици дати што год буде од њега искала\, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише\, а Иродијада избоде иглом језик Јованов\, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета\, да опере част своје ћерке\, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу\, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху\, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква\, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије. \n\n\n\nПреподобна Теодора Солунска\n\nКао жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину\, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир\, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји\, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли\, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75. години својој\, 879. год. Из њеног тела потекло целебно миро\, којим су се многи исцелили. \n\n\n\nСвета мученица Василија\n\nПострадала за Христа у Срему. \n\n\n\nСвета мученик Анастасије\n\nМладић из Радовишта\, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи\, што он одлучно одбије\, због чега буде мучен и најзад обешен 29. авг. 1794. год. \n\n\n\n\nО свети Јоване\, дивни Крститељу\,\nТи Претеча беше славном Спаситељу\,\nТи чистотом твојом људске душе текну\nИ к’o страшна труба са Јордана јекну\nБудећ’ људе од сна и порока лена\,\nКад секира беше близу до корена.\nЈа се теби клањам\, ја се теби молим:\nПомози да свакој напасти одолим.\nЈа се теби клањам\, пророку најјачем\,\nИ пред тобом клечим\, и пред тобом плачем:\nДај ми од твог срца\, лавовске јачине\,\nДај ми од твог духа\, ангелске белине.\nДај ми твоје моћи\, да постигнем пробом\nБогу бит’ покоран и владати собом\,\nКрстити се постом\, чистити се бдењем.\nСладити молитвом и небесним зрењем\,\nИ без страха ходит’ мучеништву сваком\nСа храброшћу твојом и са вером јаком.\nО свети Јоване\, Божји угодниче\,\nИ за вишњу правду славни мучениче.\nТи кога се војске нечастивих боје\nНемој се оглушит’ о молење моје\,\nНо укрепи мене молитвама твојим\,\nДа к’o свећа право пред Господом стојим. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко посматрате како људи умиру\, видећете\, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше\, од ножа ће погинути (Мат. 26\, 52). Сваки је грех нож\, и обично људи бивају посечени оним грехом\, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија\, скверна ћерка Иродијадина\, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији\, у граду Лериду\, са изгнаним Иродом и Иродијадом\, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали\, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла\, и она се копрцаше\, играјући ногама по води\, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути\, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода\, а главу њену донеше Иродијади на тањиру\, као некад главу Јована Крститеља. Гле\, како страшно смрт личи на грех учињени! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3)\, и то:\n1. како се Авенир војвода\, противник Давидов\, предаде Давиду на веру;\n2. како Јоав\, војвода Давидов\, уби Авенира;\n3. како Давид прокле дом Јоавов\, и плака много за Авениром. \n\n\n\nБеседа\nо исцелењу човечанства раном Христовом\n\nРаном његовом ми се исцијелисмо. (Иса. 53\, 5) \nХристовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче\, и ми знамо сад\, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш\, гнездо и извор нечистоће телесне\, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист\, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим\, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима\, и друго приносећи нечисте жртве\, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста\, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека\, разблажују га\, и њиме пелцују многе људе\, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом\, па је онда узимамо и пијемо\, јер се каже\, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19\, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове\, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна\, једина безгрешна; крв пречиста\, једина чиста у свету. О кад би људи знали\, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим\, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје\, и све троје чисто и чисти: чист дух\, чиста крв\, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и оно што је здраво може исцелити нездраво; и оно што је моћно може подићи немоћно. \nО Господе\, свесилни Господе наш\, очисти нас грешне раном Твојом крвавом\, раном невином и пречистом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/usekovanje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/usekovanje-glave-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260912
DTEND;VALUE=DATE:20260913
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T210135Z
LAST-MODIFIED:20260207T190953Z
UID:8081-1789171200-1789257599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог Александра Невског; Сабор српских светитеља
DESCRIPTION:Пролог за 30. август\n12. септембар по новом календару \n\n\n\nСабор светих српских просветитеља и учитеља\n\nОвога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха\, и то Св. Сава\, први српски архиепископ\, назван равноапостолним; Арсеније\, наследник Св. Саве\, велики јерарх и чудотворац; Сава II\, син првовенчаног краља Стефана\, живео у Јерусалиму подуже време\, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)“; Никодим\, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски\, по том архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије\, најпре архиепископ а од 1346. год. патријарх\, преминуо\, 1349. год; Јефрем\, подвижник\, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. год\, и крунисао Лазара\, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон\, наследник Јефремов\, скончао 1388. год; Макарије обновио многе старе задужбине\, штампао црквене књиге у Скадру\, Венецији\, Београду и на другим местима\, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру\, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата\, великог везира Мехмеда Соколовића\, упокојио се 1574. год; Гаврил\, по роду племић од Рајића\, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону\, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656. год. Уз ове још се помињу Јевстатије\, Јаков\, Данило\, Сава III\, Григорије\, Јован\, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори\, но сви беху „раби блази и вјерни\, добри же дeлателiе винограда Господня“. \n\n\n\nСвети Александар\, Јован и Павле патријарси Цариградски\n\nАлександар учествовао на I Вас. Сабору и Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери\, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!“ И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98. год. живота\, 340. год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија\, јеретика акефалита. Упокојио се 595. год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци\, и одрекао се престола примивши тајно схимну\, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија\, и упокојио се у време Ирине и Константина 784. год. \n\n\n\nПреподобни Христофор\n\nПодвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео\, да кандила монаха трудбеника горе\, а кандила лењиваца не горе. \n\n\n\nСвети Евлалије\, епископ Кесарије Кападокијске\n\nЈедан од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела\, неприличног духовноме завету. \n\n\n\n\nУгодници Божји\, српски светитељи\,\nУчитељи мудри\, и просветитељи\,\nКнежеви духовни\, славни богатири\,\nХристовога стада предобри пастири\,\nСебе се одрекши Богу послужисте\nИ народу своме светилници бисте;\nБогоносни људи\, божанскога својства\,\nВи примасте светлост од Светога Тројства\,\nПримасте је шчедро\, расипасте свуда\,\nИ од вашег труда поникоше чуда.\nСви ходећи право Савиним стопама\nСветињу узнесте по српским земљама\,\nВеру утврдисте у Божије Слово\,\nОбукосте душе у одело ново\,\nУкрасисте земљу красним храмовима\,\nО Божији људи\, равни ангелима!\nВи ангели бисте народа српскога\,\nНаучисте Србе прослављати Бога\,\nКлањати се живом Христу Спаситељу\,\nИ служисте верно светом Јеванђељу.\nЗато и вас Господ на небу прослави\nИ пред народ српски као свеће стави\nДа живећ’ на небу – на земљи светлите\,\nИстини и правди народ свој водите.\nДок примеру вашем род се српски диви\,\nМолитвама вашим – дотле ће да живи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСа шумом и бешчешћем погибоше бучни јеретици. И сама њихова смрт показује гњев Божји на њих због лажи коју распростираху и досаде коју цркви Божјој причињаваху. Арије\, пошто би осуђен у Никеји\, дође једнога дана цару Константину и мољаше цара\, да буде опет примљен у цркву. Цар га упита\, да ли верује Никејском Символу Вере\, а он\, лукави\, држаше у недрима хартију са исписаним својим јеретичким зловеријем\, и ударајући се руком по прсима говораше цару: „тако верујем“. Цар помисли\, да се Арије раскајао\, и посла га патријарху Александру да га прими у цркву. Александар никако не хте примити Арија знајући да он лаже. Но цар одреди један дан недељни када се Арије имаше увести у велику цркву. Уочи тога дана патријарх свети мољаше Бога\, да узме његову душу пре него што се богохулни јеретик уведе у цркву. Када освану одређена недеља патријарх беше на служби у цркви\, а Арије се са царским људима и својим једномишљеницима упути у цркву. Када стигоше на трг Константинов\, на једанпут га стиже нека мука и у духу и у телу\, и он потражи место за телесну нужду. Ту на тргу беше такво једно јавно место\, и он се упути тамо. Његова пратња чекаше га дуго и поста нестрпљива од чекања. Када одоше неки да виде\, шта је са Аријем\, нађоше овога у смрадноме месту мртва\, са целом утробом просутом напољу\, у нечистоћи и крви. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам победе Давидове над Филистејима (II Сам. 5) и то:\n1. како Филистеји нападаше на земље Давидове\, а Давид се помоли Богу\, и пође и потуче Филистеје;\n2. како Филистеји поново ударише\, а Давид се опет помоли Богу\, и разби Филистеје. \n\n\n\nБеседа\nо тајанственом роду Христовом\n\nРод његов ко ће исказати? (Иса. 53\, 8) \nКао скривен извор велике реке\, тако је за Јевреје био скривен род чудеснога Господа Исуса. Они су читали и знали\, да ће се Месија родити у Витлејему; и Он се роди у Витлејему\, али Га они не познаше. Они су знали\, да ће Месија доћи из колена Давидова; и он се роди из колена Давидова\, по матери Својој пресветој\, али Га они не познаше и не признаше. Читали су\, да ће се Он родити од девојке\, да ће бегати у Мисир и да ће бити дозван из Мисира\, да ће се пред њим јавити Претеча Његов\, вапијући у пустињи\, да ће као светлост велика засијати у тами и сенци смртној земље Завулонове и Нефталимове\, и остало све што су пророци прорекли и написали као знамења доласка Његовог. Па ипак Га не познадоше и не признадоше\, него Цара славе распеше као злочинца. \nДа је он обичан човек био\, зар би се пророк питао о Његовом роду и пореклу? Чији род и чије порекло у историји народа Израиљског није знано? А род Његов скривен је као род Мелхиседеков. Скривен је био за Јевреје\, и скривен је увек за невернике\, но за нас верне није више скривен. Ми знамо\, да је Он светлост од светлости\, Бог истинити од Бога истинитога\, рођена не створен. Tо је Он у вечности. Знамо\, да се Он ваплотио од Духа Светог и Марије Деве и јавио свету као човек\, као Богочовек. То је Он у времену. Род је његов\, дакле\, и на небу и на земљи\, и у вечности и у времену; чудан\, тајанствен\, славан и величанствен је род Његов. И кад све искажемо\, што нам је о Њему откровено\, ипак се можемо питати: род Његов ко ће исказати? Не зато што је незнан род Његов\, него зато што је недохватљив\, недомислив\, надчулан\, надприродан. \nО Господе Исусе Христе\, Боже наш\, просвети нас божанским разумом Твојим и уздигни нас к Себи силом Твојом човекољубивом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-aleksandra-nevskog-sabor-srpskih-svetitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sabor-srpskih-svetitelja.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260913
DTEND;VALUE=DATE:20260914
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T210303Z
LAST-MODIFIED:20260207T191006Z
UID:8084-1789257600-1789343999@stsavanyc.org
SUMMARY:Полагање појаса Пресвете Богородице; Св. мученици јасеновачки
DESCRIPTION:Пролог за 31. август\n13. септембар по новом календару \n\n\n\nПразник појаса Свете Богородице\n\nПо успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни\, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова\, царица Зоа\, душевно оболи\, и према неком тајанственом виђењу пожели она\, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха\, те се ковчег отвори\, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса\, па доцније\, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског\, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду\, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере. \n\n\n\nСвети Генадије\, патријарх Цариградски\n\nЗа патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски\, позван тако по сенатору римском Студију\, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити\, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду\, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса\, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год\, и преставио се Господу мирно 471. год. \n\n\n\nСвештеномученик Кипријан\n\nРодио се од неверних родитеља\, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином\, преста живети са женом\, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела\, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства\, Јудаизма\, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству\, као и о мучеништву\, и милостињи\, о трпљењу\, о молитви Господњој\, и т. д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258. год. Пред смрт помоли се Богу\, благослови народ\, и остави 24 златника да се да џелату\, који га буде посекао. Недостижна величина и великодушност правог хришћанина! \n\n\n\nСвети Јован\, митрополит Кијевски\n\nБугарин по роду. Дошао у Кијев 1080. год\, и одмах стекао толико уважење\, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу\, у којој га изобличавао због новачења\, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год. \n\n\n\n\nУкрас целој цркви\, дика Картагени\,\nПре и после смрти Кипријан свештени\,\nИ речју и делом он учаше верне\nОсобно хвалећи чисте и девствене:\n– Девственост је\, рече\, светиња полова\,\nОно је слобода од страстних окова\,\nИ извор чистоте\, украс моралности\,\nДостојанство тела\, и веза скромности\,\nДевство мир је дома\, девство – круна слоге\,\nДевство је тишина\, одсуство тревоге.\nКад се дух човечји од тела повуче\,\nИ у царство своје унутра увуче\,\nИ сагледа раскош унутрашњег света.\nТад више не пушта тело да му смета\nСа страстима лудим\, са жељама разним\,\nСа бригама лишним\, са луксузом празним\,\nЛуксуз нам не јавља украшену жену\nНо нечисту душу и порочност њену.\nО слободо златна од сујетних жеља\,\nНецењено благо само светитеља!\nСлобода је девство\, девство је тишина\,\nОбоје дарови – Божијега Сина.\nО Божији Сине\, о благи Господе\,\nПодари нам славу девства и слободе. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћанин не верује у кисмет\, у судбу\, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег\, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот\, по молитви светитељевој\, за један дан\, док је крстио Јеврејина Јосифа\, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот\, тако може\, по греху\, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси\, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост\, да цркви не требају епископи и свештеници\, него да је сваки себи епископ и свештеник\, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара\, да се врати истини православној\, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу\, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу\, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш\, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна\, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6)\, и то:\n1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим\, и како од весеља играше пред ковчегом;\n2. како се Михала\, жена његова\, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се женa;\n3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања\, те не имаде Михала порода до смрти. \n\n\n\nБеседа\nо сили и мисији Христовој\, како Исаија прорече\n\nДух је Господњи на мени; зато ме помаза\nда јавим јеванђеље ништим; посла\nме да исцелим скрушене срцем: да\nпроповедам заробљеним отпуштење и\nслепим прозрење; да огласим годину\nмилости Господње и дан освете. (Иса. 61\, 1 – 2) \nОво велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада\, у Назарету\, пред Јеврејима\, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4\, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита\, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути\, јер нико није знао\, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било\, одкад је ово пророчанство изречено и написано\, и нико није знао\, на кога се оно односи. А када је дошао Онај\, на кога се то пророчанство односи\, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету. Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима\, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух\, јер благодат је Духа на људима верним\, а на Њему је сам Дух\, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина\, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу\, а љубав увек приписује своје другима\, и друго ради поуке гордим људима\, да не истичу себе\, него да одају част другима\, равним себи. \nСве остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима\, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије\, сина Амосова\, пророка Божјег\, пророка истинитог. \nПоклонимо се\, браћо\, Исаији\, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше\, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем\, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо\, Господе и Спасе наш\, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/polaganje-pojasa-presvete-bogorodice-sv-mucenici-jasenovacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/praznik-pojasa-svete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260914
DTEND;VALUE=DATE:20260915
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T210448Z
LAST-MODIFIED:20260207T191022Z
UID:8087-1789344000-1789430399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Столпник - црквена Нова година
DESCRIPTION:Пролог за 1. септембар\n14. септембар по новом календару \n\n\n\nПочетак црквене године (или: начало индикта)\n\nПрви Васељенски Сабор определио је\, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Иса. 23\, 16)\, месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету\, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61\, 1- 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства\, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем\, непријатељем вере Христове\, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи\, а по том и у Русији у време Петра Великог. \n\n\n\nПреподобни Симеон Столпник\n\nРодом Сирјанин\, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима\, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу\, дотле непознатом\, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката\, после му подигоше један од 12\, па од 22\, па од 36\, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види\, но он је не хте примити\, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад\, мајко моја\, ако се удостојимо видећемо се у оном свету.“ Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона\, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна\, богати и убоги\, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно\, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег\, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена. \n\n\n\nСвети Исус Навин\n\nВођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја\, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу\, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења. \n\n\n\n\nСимеон Столпник\, први од столпника\,\nОзарен старац сјајем бесмртника\,\nЗа столп привезан\, драговољна жртва\,\nНебо га жива земља гледа мртва.\nПост и молитва и свеноћно бдење –\nТим путем тешким тражаше спасење.\nМајка му дође једнога уранка:\n– Сиђи ми\, сине\, да те види мајка!\nРече му тако. А Симеон шути.\nПонавља мајка молбу много пути …\nНајзад Симеон мајци одговара:\n– Ја сам у служби Небескога Цара;\nЖивот је овај борба и припрема\,\nЗа пуст разговор ту времена нема\,\nНо иди\, мајко\, бирај стазу чисту\,\nБрини за душу\, и живи по Христу;\nУ оном свету\, после ове војне\,\nАко нас Христос нађе за достојне\,\nТамо ћеш\, мајко\, видет свога сина\,\nИ син се сладит лица материна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше\, јер кад нас смрт растави од овога света\, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу\, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега\, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!“ Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!“ И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани\, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети.“ Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје\, зидају на песку грађевину\, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11)\, и то:\n1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом\, када Урије беше у рату;\n2. како удеси Давид погибију Уријеву;\n3. како се Бог разгневи на Давида. \n\n\n\nБеседа\nо Слову – Сину Божјем\n\nУ почетку бјеше Слово. (Јов. 1\, 1) \nСлово\, или Реч словесна\, смислена\, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли\, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка\, пошто је време услов само онога света пролазнога\, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца\, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека\, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда\, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога\, од Речи словесне\, од Смисла Свога\, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. \nНије\, браћо\, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца\, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем\, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског\, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје\, Мудрост Божја\, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру\, па почео овако: у почетку беше језеро\, па се навезе нањ једна бела лађа… Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро\,“ као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему\, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања. \nО Сине Божји\, савечни Оцу и Духу\, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-stolpnik-crkvena-nova-godina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-stolpnik-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260915
DTEND;VALUE=DATE:20260916
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250905T210805Z
LAST-MODIFIED:20260207T191314Z
UID:8090-1789430400-1789516799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Мамант; свети Јован Посник
DESCRIPTION:Пролог за 2. септембар\n15. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Мамант\n\nРодом из Пафлагоније\, од хришћанских знаменитих родитеља\, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му\, пошто роди њега\, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији\, којој се ангел на сну јави и рече\, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу\, да сахрани умрле\, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити\, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу\, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година\, када би изведен пред цара. Рече му цар\, да бар само устима се одрече Христа\, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.“ Цар нареди те га тукоше\, свећама палише\, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га\, и одведе на гору високу\, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу\, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних. \n\n\n\nСвети Јован Постник\, патријарх Цариградски\n\nПразнује се и 30. августа. Прво беше златар\, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше св. Јован са неким старим монахом\, Јевсевијем\, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „авва\, не ходи с десне стране великог Јована!“ То глас Божји наговештаваше велику службу\, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха Цариградског. Никако се не хте примити\, но би застрашен од неког небесног виђења\, те се прими. До смрти своје беше велики испосник\, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. год. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика\, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи о покајању и о исповедању. \n\n\n\nСвети Елеазар\n\nСин Аронов и други по реду првосвештеник Израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању народа Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели земље обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому\, и скончао мирно. \n\n\n\nПразновање чуда свете Богородице „Калужске“\n\n\n\n\nМамант благочесни\, у тамници рођен\,\nОд првога дана са Исусом срођен;\nОтац му и мајка\, Божји мученици\,\nРодише јединца у мрачној тамници.\nИ сиротан Мамант својих петнаест лета\nОсамљен бејаше у тамници света\,\nЈедина утеха и светлост једина\nСијаше му с лица Божијега Сина;\nЗадовољан тиме и богат од тога\nМамант прослављаше свога Христа Бога\,\nПрослављаше речју\, прослављаше делом\,\nМолитвеном душом и невиним телом.\nПријатељство Бога њему беше драже\nОд лажљивог света што мучи и лаже\,\nСпријатељен с Богом и пречистим Христом\nОн се спријатељи и с природом чистом\,\nС пустињом и шумом\, с дивљим зверовима\,\nСа дивокозама\, с љутим лавовима.\nИ Господ обдари пријатеља Свога\nЧудесним дарима од Духа Светога\,\nТе посрами Мамант своје гонитеље\nИ обрати Христу многе мучитеље.\nЦар и царство беху противу дечака.\nАл’ десница Божја држаше га јака\,\nТе отрпе муке\, и прослави Спаса;\nЦар с царством пропаде без трага и гласа\,\nА Мамант и сада са Христом царује\,\nС ангелима Божјим на небу ликује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЦрква Православна из искуства зна безброј примера\, где Бог Свемоћни пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари\, нарочито кроз оне\, које служе као знамења ваплоћења\, живота и страдања Господа нашег Исуса Христа\, као што су: крст\, иконе Богородице и светитеља\, освештена вода\, јелеј\, миро\, и др. Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова\, у близини града Калуге\, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно\, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна\, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом“. А Евдокија – тако се зваше она друга\, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима\, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу\, сквржи се целим телом\, ослепи и онеми\, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке\, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком\, и рекне им још\, да позову свештеника\, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом\, па ће оздравити. Када ово би учињено\, Евдокија оздрави\, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги\, где се и данас находи и чудодејствује. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за прељубу и убиство (II Сам. 12)\, и то:\n1. како Бог преко пророка Натана рече Давиду\, да ће због узете туђе жене његове жене бити узете за друге људе;\n2. како ће му умрети син;\n3. како се мач неће одмаћи од куће његове. Што се све и зби. \n\n\n\nБеседа\nо Слову Божјем – Створитељу света\n\nОно бјеше у почетку у Бога. Све је\nњиме постало. (Јов. 1\, 2-4) \nО чудесном Слову Божјем\, браћо\, говори Јеванђелист\, о Речи словесној\, смисленој\, о Мудрости Божјој вечној\, о Сину Божјем савечном. То чудесно Слово беше једнобитно са Оцем и Духом Светим\, а ипостасно различно и од Оца и од Духа\, јер се рађаше од Оца нерођеног. Беше\, и јесте\, и биће. Када Оно беше у Бога? У почетку\, вели Јеванђелист. Шта значи ова реч: у почетку: Значи исто што и прво\, или најпре. Најпре\, дакле\, Слово Божје беше у Бога\, увек једнобитно са Оцем и ипостасно као Син али још не и ваплоћено. По том се то Слово Божје ваплотило\, и у телу јавило роду људском. Док беше као неваплоћено Слово у Бога\, све је њиме постало. Небо и земља\, и сав свет небески и сав свет земаљски – све је постало Њиме\, тим Словом Божјим\, док Оно беше неваплоћено у Бога. Без Слова Божјег ништа није постало што је постало. Оно беше живот и светлост\, и светлост светљаше у тами\, а тама га не обузе. Пре свега смрт и грех представљају таму. Та тама не обузе Сина Божјег. Но и сав створени свет је тама према Богу\, али\, у тој тами светли Слово Божје\, Мудрост Божја словесна\, речита\, величанствена. Свако би створење било тама\, да из њега не сија тајанствена светлост Сина Божијег\, којим је све постало што је постало. \nОно беше у почетку у Бога. А по том шта је било с Њим? И Слово постаде тијело. Довде је историја стварања света\, одавде историја спасења рода људског. Но поставши телом Слово Божје није се удаљило од Бога Оца и Духа Светога\, јер је Тројица божанска неразделна\, него се само заогрнуло телом и душом људском\, да би се у хладу тела могло приближити људима – сунце над сунцима – и спасти људе. \nО браћо моја\, како је умилна и неисказано чудна тајна ваплоћења Божјег. Ако ту тајну пригрлимо срцем\, лакше ћемо јој се приближити умом. \nО Господе Спаситељу благи\, славо Оца и радости Духа Светога\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-mamant-sveti-jovan-posnik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mamant.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260916
DTEND;VALUE=DATE:20260917
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250915T204812Z
LAST-MODIFIED:20260207T191327Z
UID:8094-1789516800-1789603199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештмуч. Антим; свети Јоаникије\, Први Патријарх српски
DESCRIPTION:Пролог за 3. септембар\n16. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Антим\n\nРођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено\, дух смирен\, завист искорењена\, гнев укроћен\, леност прогнана; … имаше љубав к свима\, мир са свима; благоразумност посред свију\, ревност према слави Божјој\, јавну свима“. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децем.) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча\, него се продужи\, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село\, Оману\, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва\, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима\, уведе их у дом и угости\, па тек онда рече\, да је он Антим\, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије\, а они ће рећи цару\, да га нису могли наћи. Али Антим одговори\, да он не сме дозволити\, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава\, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен\, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа. \n\n\n\nСвета мученица Василиса\n\nДеветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти св. Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама\, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену\, што видевши мучитељ њен\, Александар\, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље\, паде на колена\, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке\, и у том предаде дух свој Богу\, око 309. год. \n\n\n\nСвети Јоаникије\, архиепископ и први патријарх српски\n\nРодом од Призрена\, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. год\, а 1346. год. уздигнут у звање патријарха. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске\, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се 3. септ. 1349. год. Мошти му у Пећи. \n\n\n\nПреподобни Теоктист\n\nСпосник и саподвижник св. Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве Лавре\, која се налази на 6 миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик св. Јевтимија\, и под духовним руководством овога управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија. \n\n\n\n\nАнтим свети своје стадо храбри:\n– Чеда моја\, чеда возљубљена\,\nНосиоци Христовога ига\,\nСад је време великог подвига;\nО војници Христа Распетога\nИ од смрти славно Васкрслога\,\nСад је време љутога гоњења\,\nСад је време борбе и трпљења.\nЗа јунаке спремљена кошија\,\nСјај венаца над вама се сија\,\nНе бојте се мрачних главосека\,\nСила људска не траје до века\,\nСила Божја ва век века стоји\,\nСузе ваше биће убрисане\nБлаго оном ко’ се Бога боји!\nНа небеси\, ангелским рукама;\nРане ваше биће залечене\nНа небеси\, рајским мелемима;\nУ живот ће смрт се превратити\,\nПонижене венцем увенчати\,\nКратке муке а вечита блага –\nНе бојте се\, чеда моја драга! \n\n\n\nРасуђивање\n\nОнај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи\, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу\, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући\, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости\, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им\, да Симеону у њихово име заповеде\, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе\, значи\, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе\, нека га онда оставе где је\, јер готовошћу да послуша показаће\, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону\, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему\, да сиђе са стуба\, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази\, свети оче\, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 13)\, и то:\n1. како Амнон\, син Давидов\, осрамоти кћер Давидову Тамару;\n2. како Авесалом\, син Давидов\, због тога уби Амнона\, брата свога;\n3. како Давид горко плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо Слову Божјем јављеном у телу\n\nИ Слово постаде тијело. (Јов. 1\, 14) \nЕво једнога новога почетка\, браћо\, благословенога и спасоноснога за нас. То је почетак спасења нашега. Адам беше у телу\, када паде под власт греха и смрти. Сада се Створитељ Адамов јавља у телу\, да избави и Адама и потомство Адамово од власти греха и смрти. Син Божји\, Слово\, Мудрост\, Светлост и Живот – сиђе међу људе\, у човечјем телу и са човечјом душом; ваплоти се не делећи се од Свог Божанства; сиђе не одвајајући се од Свога Оца. Задржавајући све оно што је од вечности и у вечности имао и био\, Он само прими нешто ново\, на име човечју природу. Његова вечна својства ваплоћењем нису се смањила\, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Гле\, отац и на Јордану и на Тавору сведочи: ово је Син мој возљубљени! Не каже: ово је био Син мој\, него\, ово је Син мој. А Дух је Свети био с Њим при зачећу Његовом телесном\, и у све дане до краја службе Његове на земљи. Божанска и човечанска природа у Њему беху уједињене\, али не смешане. Како? О томе не питај ти\, који не умеш да објасниш себи ни себе самога\, и не знаш рећи: како су душа и тело у теби уједињени. Знај само\, да је Бог дошао земљи у походе\, и донео људима неисказано богате дарове\, дарове царске\, нетрулежне\, непролазне\, неоцењиве\, незамењиве. Знај то и нека ти срце игра од радости. И труди се да опереш руке\, да очистиш сва чула\, да омијеш душу\, да убелиш срце\, да управиш ум\, те да прихватиш царске дарове. Јер нечистоме они се не дају. \nО Господе Исусе Христе\, помози нам очистити се и опрати крвљу Твојом и Духом Твојим\, да би се удостојили Твојих царских дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestmuc-antim-sveti-joanikije-prvi-patrijarh-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260917
DTEND;VALUE=DATE:20260918
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250915T210545Z
LAST-MODIFIED:20260207T191341Z
UID:8097-1789603200-1789689599@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. свмуч. Вавила; пророк Мојсеј Боговидац; свети Петар Дабробосански
DESCRIPTION:Пролог за 4. септембар\n17. септембар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Вавила\n\nОвај „велики и дивни човек\, ако га је могуће назвати човеком\,“ како се св. Златоуст о њему изражава\, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем\, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића\, да буде на двору Нумеријанову\, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм\, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви\, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење\, изађе пред цркву и рече цару\, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм\, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се\, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити\, да принесе жртву идолима\, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета\, Урвана од 12\, Прилидијана од 9\, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ\, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле\, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди\, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше\, а по том их баци у тамницу\, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их\, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама\, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља\, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год. \n\n\n\nСвети пророк Мојсеј Боговидац\n\nВелики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану\, коју је видео али у њу није ушао\, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20\, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа\, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском. \n\n\n\nСвети мученик Маркел и Касијан\n\nЦар Максимијан Херкул нареди\, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време\, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима\, то ја не могу бити војник.“ И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу\, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени\, и душе им се преселише у царство небеско. \n\n\n\n\nНа вратима светог храма\nПастир дивни храбро стаде\,\nЦар крвави хтеде ући\,\nАл’ му пастир то не даде.\n– Ти за Бога правог не знаш\,\nТи се клањаш идолима;\nШта ћеш\, скверни незнабошче\,\nС правоверним хришћанима?\nЦар насилни силу чини\,\nНа Вавилу оков ставља\,\nВавила се цару смеје\nИ Господа свог прославља.\nА цар збори светитељу:\n– Гле\, оков ти лепо стоји\,\nТвоја мера\, дрски старче\,\nБаш ка’ за те мајстор скроји! –\nЦар то рече\, па заћута\,\nА Вавила цару на то\n– Кунем ти се\, ово гвожђе\nДраже ми је него злато.\nОвај оков више ценим\nНего твоју царску круну\,\nО више га ценим\, царе\,\nНо сву твоју царевину.\nЈер за Христа оков носим\,\nДа слободу њиме купим\,\nЖелео бих да у вечност\nСа оковом овим ступим. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСила светитеља после смрти бива много већа него за живота. „Зато нам је Бог и оставио мошти светитеља“\, вели св. Златоуст у својој ненадмашној беседи о св. Вавили. Св. Вавила би сахрањен у граду Антиохији. Тада цар Галије\, брат Јулијана Одступника\, цароваше заједно са Констанцијем\, сином Константиновим. Побуђен благочешћем Галије пренесе мошти св. Вавиле у предграђе Дафну\, сазида малу цркву\, и у њу положи мошти мученикове. У Дафни беше знаменити храм Аполонов\, постројен на оном месту\, где се\, према басни незнабожачкој\, једна девица претворила у дрво дафну\, да би се спасла од „бога“ Аполона\, који ју је гнао из необуздане телесне страсти према њој. Ту је био идол Аполонов\, који је тобож предсказивао сваком оно што ће му се догодити. Но од како мошти Вавилине беху сахрањене у близини храма\, демон из идола заћута и преста да предсказује. Када цар Јулијан Одступник доцније пође у погибелни рат с Персијанцима\, он сврати у тај храм\, и упита идола о исходу рата\, у који се он спремаше. Идол плашљиво одврати\, да не може дати јасан одговор „због мртвих“\, сахрањених у близини његовој. То се односило\, наравно\, само на Вавилу\, присуство чијег тела беше ућуткало демона. Јулијан нареди\, те се мошти Вавилине пренеше натраг у Антиохију. Но тек што пренеше мошти мученикове\, удари огањ с неба и сагори храм Аполонов\, и разори га за увек. Јулијан оде на Персијанце и грозно сконча свој богомрски живот. Таква беше сила мученика Христова после смрти: он ућутка демона\, сведе огањ с неба и разори храм идолски\, а безбожног цара одступника казни бешчесном смрћу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 15)\, и то:\n1. како Авесалом\, син Давидов\, диже буну против оца;\n2. како Давид бегаше из Јерусалима испред сина\, и иђаше бос\, и плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо претварању воде у вино\n\nПочетак чудесима у Кани Галилејској. (Јов. 2\, 11) \nСвемоћан је Бог наш\, и моћи Његовој нема краја ни описа. Словом Својим Он је саздао све што је саздано. Словомъ Господнимь небеса утвердишася. Словом Својим Он је саздао тело човеку. Словом Божјим претвара се мртва земља у тела људска\, у тела животињска\, у тела биљна. Словом Божјим претвара се течна вода у пару\, а пара у лед и снег. Тим истим Словом вода у лози претвара се у вино\, и вино веселитъ сердце человјека. Какво је дакле\, чудо за Слово Божје ваплоћено\, за Христа Господа нашег\, што је у Кани претворио воду у вино? За нас људе\, помрачене грехом\, то је велико чудо; за нашу природу\, грехом раслабљену\, то је недостижно чудо. Но чинити чудеса\, није ли то Творчево обично занимање? Када слуге напунише шест великих судова водом\, Господ Христос рече им: захватите сад и носите куму. Он чак и не рече: нека вода постане вино\, него то само помисли. А помисао Божја има исту силу као и реч Божја. \nЗашто се каже да је ово почетак чудесима\, кад је Господ\, изгледа\, и пре овога чуда чинио друга чудеса? Зато\, браћо\, што је претварање воде у вино основно чудо Христово\, и суштина свих Његових чудеса. Разводнила се и расплакала се природа човечја; требало ју је претворити у вино. Угасила се била искра божанска у човеку\, требало ју је распалити. Болест је као вода\, здравље као вино; нечистота од злих духова је као вода\, чистота је као вино; смрт је као вода\, живот као вино; незнање је као вода\, истина као вино. Отуда кадгод је Господ болесне чинио здравим\, нечисте чистим\, мртве живим\, заблуделе просвећеним – Он је у ствари претварао воду у вино. \nО Господе Боже наш\, чудесни Претворитељу воде у вино\, унеси пламен Твој божански на угашено огњиште наше. Претвори воду бића нашег у вино божанско. Да би били слични Теби\, и као слични могли седети у царству Твом бесмртном\, са племеним ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-svmuc-vavila-prorok-mojsej-bogovidac-sveti-petar-dabrobosanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vavila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260918
DTEND;VALUE=DATE:20260919
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250915T210716Z
LAST-MODIFIED:20260207T191355Z
UID:8100-1789689600-1789775999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Захарије и праведна Јелисавета
DESCRIPTION:Пролог за 5. септембар\n18. септембар по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Захарија\n\nОтац св. Јована Претече. Син Варахијин\, од рода Авије\, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева\, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије\, сестре св. Ане\, матере св. Богородице. У време цара Ирода\, детоубице\, служаше Захарија једнога дана\, према својој чреди\, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји\, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: не бој се\, Захарија (Лк. 1\,13). И објави ангел Захарији\, да ће му жена Јелисавета родити сина\, према молитвама њиховим. А беху обоје стари\, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника\, рече му ангел: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом. И онеми Захарија од тога часа\, и не проговори све док му се син не роди\, и докле он не написа на дашчици: Јован му је име. Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску\, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке – беше му тада година и по – и побеже с њим од куће\, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике\, где је гоне\, она повика гори: „горо Божја\, прими матер с дететом!“ И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен\, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина\, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. 40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи\, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану. \n\n\n\nСвети мученици Јувентин и Максимин\n\nЖитије ова два света човека мало се зна\, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Златоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару\, и цар њих у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером\, да их одврате од вере праве\, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „за то баш ми морамо стојати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва.“ У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним. \n\n\n\nСветих 70 мученика\n\nНа челу са Урваном\, Теодором и Медимном беху ови изабрати од хришћана Цариградских у време Валентовог гоњења Православља\, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца)\, да бар животе поштеди православних хришћана. Цар се разјари\, и рече им да се врате\, а тајно нареди лађарима\, да кад буду на мору запале лађу\, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена\, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства. \n\n\n\nПреподобни Атанасије\n\nПодвизавао се у Вилни\, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од католика 5. септ. 1648. год. Мошти му чудодејствују у Бресту. \n\n\n\n\nШто се море тако у поноћи сија?\nКакав пламен страшан из воде избија?\nТо је језик злобе што огњем говори.\nТо голема лађа што на води гори.\nЦар јеретик то се Православљу руга\nПа огњем сажиже седамдесет друга.\nТо је пир Валента\, цара лицезверног\, –\nЈеретик је често љући од неверног.\nСедамдесет смрти! Због какве кривице?\nШто предсташе с молбом пред царево лице\nИ молише цара\, да поштеди праве –\nЗато им у огњу сагореше главе!\nГори суха лађа ка’ слама у стогу\,\nПламен к небу иде као тужба Богу:\nУ пламену људи сви на коленима\,\nИ молитве дижу Богу и светима.\n– Прими нашу жртву\, Боже Свевидећи\,\nПомози нам к царству небескоме прећи! –\nМирисаше тела у пламену јаром\nКао чисти тамјан пред светим олтаром.\nТо су чисте жртве светог Православља\nШто се муком крепи и Бога прославља.\nСедамдесет тела море хладом хлади\,\nСедамдесет душа у Рају се слади\,\nИ слава се њихна у цркви уздиже\,\nА Валента срамног Божја казна стиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУзалуд се људи труде да нађу оно што Бог намерно крије од људи. Кад не би Бог допустио никада људи не би пронашли злато и сребро под земљом\, ни силу водене паре\, ни блесак електричне светлости. Узалуд је Ирод побио многобројну децу у Витлејему\, само да би Једнога убио. Тај Један скрио се испред погледа и мача Иродова. Узалуд је Ирод и Јована тражио. Погледајте чуда: војници јуре старицу Јелисавету\, која бега са Јованом на рукама\, и не могу да стигну! Разјарен Ирод дозва Захарију и викну му: „дај ми сина твог Јована!“ А старац свештеник кротко одговори цару: „ја сада служим Господу Богу Израиљеву\, те за сина мога не знам где се налази“. Избезумљен од гнева нареди Ирод да убију Захарију место Јована. Слуге цареве дођоше у храм и рекоше Захарији: „где си сакрио сина твога? дај нам га\, јер цар наређује. Ако ли га не даш\, сам ћеш умрети.“ Одговори Захарија: „ви ћете убити тело моје\, а Господ ће примити душу моју“. И би убијен Захарија\, али се Ирод тиме не задовољи. Опаки цар немаше покоја ни дан ни ноћ\, јер га мучаше слутња\, да нико други до Јован не може бити онај новорођени цар\, кога му источни звездари објавише. Но узалуд се труђаше Ирод да нађе онога кога Бог намерно сакри од њега. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 17)\, и то:\n1. како Авесалом ратоваше са оцем својим\, и како изгибе мноштво народа у рату;\n2. како Авесалом погибе;\n3. како Давид горко плакаше. \n\n\n\nБеседа\nо неопходности другог\, или духовног\, рођења\n\nАко се ко наново не роди\, не може\nвидети Царства Божјега. (Јов. 3\, 3) \nТако рече Господ Исус Никодиму\, кнезу Јеврејскоме\, а Никодим с чуђењем упита: како може то бити? тојест: како се може човек поново родити? Тако се и данас многи питају: како телесан човек може постати духован? како грешник може постати праведник? како благодат Божја може ући у човека и заменити умовање телесно и вољу телесну? како Дух Свети може озарити срце човеково? како се вода може претворити у вино? Ми знамо\, да кад је Дух Божји сишао на апостоле\, апостоли су постали другим људима\, новим\, поново рођеним. И знамо из хиљаде примера\, како су људи телесних мисли и телесног живота постајали људима духовним\, препорођеним. Ми знамо\, дакле\, да\, је то бивало и да и данас бива под дејством благодати Бога Духа Светога. Ни мало нам није нужно питати: како то бива? Довољно је што знамо\, да то бива\, и да се трудимо\, да се то збуде и с нама самима. Јер благодат Духа свакоме се даје\, ко је тражи и ко се припремио\, да је може примити. Нема тежег посла него објашњавати духовне ствари људима који само телесно мисле и суде. Св. Златоуст вели: „душа предана страстима не може постићи ништа велико и благородно\, јер страда од тешког слепила као очи помрачене течењем гноја“. Обично људи најтелеснији распитују о највећим тајнама божанским. Не распитују они о томе\, да би сазнали пут свога спасења\, него да би збунили верне\, и исмејали веру\, и оправдали свој грешни и страсни живот. Немоћни да се дигну на први степен небесних лествица\, они маштају о последњем степену. Када вас браћо\, такви питају о предубоким тајнама препорођаја душе и царства небеског\, упутите их прво да испуне десет основних заповести Божјих. Ако то учине\, онда ће им се отворити душа за схватања тајни божанских и то у толико у колико је то схватање нужно за њихово очишћење од греха и страсти и за вечно спасење. \nО Господе Исусе Христе\, преблаги и свемудри Учитељу наш\, помози нам умом разумети и срцем усвојити онолико од мудрости Твоје\, колико нам је потребно за спасење наше. Помози нам уздржати се од излишног љубопитства. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-zaharije-i-pravedna-jelisaveta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-zaharija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260919
DTEND;VALUE=DATE:20260920
DTSTAMP:20260419T202456
CREATED:20250915T211019Z
LAST-MODIFIED:20260207T191406Z
UID:8103-1789776000-1789862399@stsavanyc.org
SUMMARY:Чудо светог архангела Михаила; свети мученик Евдоксије
DESCRIPTION:Пролог за 6. септембар\n19. септембар по новом календару \n\n\n\nСпомен чудеса светог Арханђела Михаила\n\nУ Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу\, он погледа на оно место и прорече\, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде\, од које ће многи добити исцељење\, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство\, отвори се извор воде\, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему\, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил\, и упути га да води кћер своју на тај извор\, па ће оздравити. Отац одмах послуша\, одведе кћер своју и затече на води тој много народа\, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита\, како треба искати исцелење\, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли\, и кћер своју напоји оном водом\, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим\, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак\, по имену Архип\, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости\, јер им не беше по вољи\, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку\, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину\, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место\, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу. \n\n\n\nСвети мученик Ромил и 11000 војника\n\nКада цар Тројан ратоваше на Истоку\, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се\, да беше у царевој војсци 11000 хришћана. Тада нареди цар\, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди\, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети\, а остали уморени другим мукама. \n\n\n\nСвети Евдоксије\n\nВојвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије\, и још 1104 војника\, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова\, Василиса\, одржа веру Христову до смрти\, и упокоји се мирно. \n\n\n\nПреподобни Давид\n\nОвај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи\, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу\, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега. \n\n\n\n\nАрхистратиг Божји\nМихаил војвода\,\nМаченосни слуга\nСвевишњег Господа\,\nПред Господом стоји\nС небеским силама\,\nС ангелима силним\nИ светим душама.\nНајвећи војвода\nНајвећега Цара\,\nГде дође\, победи\,\nИ чудеса ствара.\nСатана се њега\nКо пламена боји\,\nЈер војвода Божји\nЗа истину стоји\,\nЗа истину стоји\nИ правду уздиже;\nКао поглед хитар –\nСвуд на време стиже.\nВојвода светлости:\nОн прогони скверне\,\nИ крилима својим\nОграђује верне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноге варварске обичаје хришћанство је искоренило из друштва људског. Но неки од тих обичаја\, похвални с гледишта незнабожачког а стидни с гледишта хришћанског\, тињају још и дан данас као потајни гној из привидно залечене ране. Један од тих обичаја јесте отимање и тајно одвођење девојака. Св. Василије строго пише о том неком свом свештенику поводом једног таквог случаја: „употреби сва усиља да ту девојку где нађеш одузмеш и повратиш родитељима\, а одводитеља лиши општења у молитвама\, и огласи одлученим такође и оне који су му у том помагали\, према моме ранијем упутству – свакога од њих са целим домом његовим лиши три године општења у молитвама. А оно село\, које је примило одведену (девојку)\, скривало је\, и чак силом задржавало\, одлучи такође од општења у молитвама не изузимајући никога да би се тако сви научили\, да одводника\, као змију или другог каквог звера и општег непријатеља\, гоне од себе\, а указују заштиту увређеним.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам пример Давидове самоуздржљивости (II Сам. 23)\, и то:\n1. како у борби с Филистејима Давид ожедни и упита\, ко би му донео воде из извора у Витлејему\, кога Филистеји држаху;\n2. како три јунака продреше кроз непријатеље и донесоше воде цару;\n3. како Давид не хте пити него просу воду на земљу говорећи: није ли то крв овијех људи\, који не марећи за живот свој идоше? \n\n\n\nБеседа\nо два рођења\n\nШто је рођено од тијела\, тијело\nје; а што је рођено од Духа\, дух је. (Јов. 3\, 6) \nОве речи\, браћо\, нису речи ни пророка ни апостола него речи самога Господа\, изречене пречистим устима Господњим. И као што је у свакој речи Господњој сила и спасење\, тако је и у овим речима Његовим сила и спасење. Зато треба са страхом и пажњом да испитујемо речи ове и да их на наш живот примењујемо. Овим речима Господ хоће да истакне превасходство духа над телом. Као што се тело рађа од тела\, тако дух треба да се роди од Духа. Рођење духа нашег од Духа Божјег\, по благодати Божјој а не по битности\, то и јесте ново рођење\, о коме Господ говораше Никодиму\, кнезу Јеврејском. Никодим не разумеде ове речи Христове\, као и данас што их не разумеју сви они\, код којих је тело узело маха над духом. Људи\, код којих је тело преовладало над духом\, све мисле и суде по телу; док људи\, код којих је преовладао дух над телом\, све мисле и суде по духу. Они који све мисле и суде телесно\, чине и свој дух телесним; док они који све мисле и суде духовно\, чине и своје тело духовним. Као кад би неко мењао злато и све претварао у папирни новац – такви су они први\, који и оно што је бесмртно у њима претварају у смртно; док су они други као неко ко би свој папирни новац мењао и претварао у злато; јер они не само не упропашћују оно што је бесмртно у њима\, него и оно што је смртно претварају у бесмртно. Јевреји су тумачили закон и пророке телесно\, зато нису разумели Господа Христа\, него Господа славе распеше. Док они\, који\, озарени благодаћу Духа Божјег\, разумеше Господа Христа\, протумачише и закон и пророке духовно. И не само закон и пророке\, него и сву створену природу\, и сав живот свој на земљи. Ако је\, браћо\, наше тело по нужди рођено од тела\, неприродно је да се и наш дух рађа од тела. Нека се дух наш роди од Духа Божјега и онда ћемо бити природни и по телу и по духу. То је она виша и безгрешна природа\, коју је имао Адам у Рају пре греха. Није могуће и није нужно\, да се наше тело поново роди од тела\, али је и могуће\, и неопходно\, и никад није доцкан да се наш дух поново роди\, да се роди од Духа Божјега. \nО Господе Исусе Христе\, Јединордни Сине Божји\, помози нам\, да се пре скончања препородимо Духом Божјим\, да дух наш у истини буде рођен од Духа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/cudo-svetog-arhangela-mihaila-sveti-mucenik-evdoksije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/spomen-cudesa-sv-arh-mihaila.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR