BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260303
DTEND;VALUE=DATE:20260304
DTSTAMP:20260418T082058
CREATED:20250301T095616Z
LAST-MODIFIED:20260207T221403Z
UID:7313-1772496000-1772582399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Лав Римски свети Флавијан Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 18. фебруар\n3. март по новом календару \n\n\n\n\nСвети Лав I\, папа Римски\n\nРођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III\, а по смрти овога узведен\, и преко своје воље\, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима\, и спремао се већ да разори и сагори овај град\, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању\, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека\, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла\, који стајаху поред Лава\, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим\, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и\, следствено\, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону\, на коме се прочита посланица Лава\, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра\, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра\, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени\, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године. \n\n\n\nСвети Флавијан\, патријарх Цариградски\n\nСвети Флавијан\, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора\, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору\, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов\, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године. \n\n\n\n\n„Кад охолост дође\, дође и срамота“\nTo je реч Божија\, то наук живота.\nЈеретици ко су? Деца охолости\,\nДеца охолости\, очеви лудости.\nШта хтедоше они? Срамоту нанети\,\nЗато морадоше срамоту понети.\nЕвтих се поузда у помоћ евнуха\,\nФлавијан у помоћ Божјега Духа.\nОхолости увек и погиб’о следи:\nЕвтихиј пропаде\, Флавијан победи.\nДиоскору нада у песницу беше\,\nЗато сви векови и њега презреше.\nФлавијан избијен и ногама згажен –\nСад на земљи слављен\, a на небу блажен.\nОн истину брани без стра’ и застоја\,\nИстину одстоја\, ништа с’ не убоја.\nЛав римски му помоћ лавовску указа\nУ одбрани светлог Христовог образа.\nОва два јерарха\, и Евлогиј – трећи\nУпутише цркву победи и срећи.\nБез ‘ваких духова црква шта би била?\nУстрељена птица саломљених крила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nС тешком и претешком муком и пожртвовањем требљен је кукољ јереси из пшенице православне истине. Јеретици су се од увек служили ниским средствима и ниским особама у подривању Православља. Архимандрит цариградски Евтихије и патријарх александријски Диоскор\, који су проносили јеретичко учење да у Христу нису биле две природе: божанска и човечанска\, него једна\, имали су за свога савезника у царском двору ниског евнуха Хрисафија. Уз њих је потајно била и царица Евдокија. Православље је лавовски бранио неустрашиви патријарх Флавијан\, у чему га је помагала царева сестра\, св. Пулхерија. Евнух је доносио цару Теодосију најгнусније клевете против Флавијана\, само да би цар овога отерао с престола и довео за патријарха јеретика Евтихија. Када ни ово ни све друго не успе\, јеретици се реше да убију Флавијана. И заиста\, на разбојничком сабору у Ефесу они га толико избију и изгазе да је св. Флавијан трећи дан предао Богу душу. Шта се догодило на крају? На IV Васељенском сабору Евтихије и Диоскор буду проклети. Евнух избачен из двора са срамом изгуби свој живот. Царица Евдокија протерана из Цариграда у Палестину. Флавијан и Пулхерија проглашени за светитеље. И вера православна победоносно утврђена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса посред фарисеја и књижевника и то:\n1. како се Он труди да дигне фарисеје и књижевнике и да их спасе\, а како се они труде да Њега оборе и убију\,\n2. како Он жели да исправи сваку њихову помисао и реч\, а како они желе да искриве сваку Његову помисао и реч\,\n3. како је Он жалостан што не може да их оживи\, а како су они жалосни што не могу Њега да умртве. \n\n\n\nБеседа\nо борби немоћних са Свемоћним\n\nА главари свештенички договорише се\nда и Лазара убију. (Јов. 12\, 10) \nДоговорише се прво да убију Делатеља\, па онда и дело Његово. Јер васкрсли Лазар беше дело Христово. Шта вреди\, помишљали су они лукаво\, убити Чудотворца а оставити жива сведока Његовог највећег чуда? Тек онда би се народ распалио на њих као на злочинце! Па ипак се догодило\, да су убили Христа а промашили Лазара. Па онда? Па онда су они -или њихови једномишљеници – поубијали десетину Његових апостола\, а промашили стотине. Па онда су поубијали хиљаде\, а промашили стотине хиљада. Па онда су поубијали стотине хиљада\, а промашили милионе. Најзад се показало да су и побијени иза њихових леђа васкрсавали у живот као покошена трава а намењени убиству пред лицем убица расли као посејана трава. Узалуд је мудри Гамалил говорио: ако је ово дјело од Бога\, не можете га покварити (Дап. 5\, 39). Богоборци су кроз све векове узалуд оштрили своју немоћ\, да посеку усев Божји. Но што су га они више секли\, то је усев Божји бујније растао. \nО безумни христоборци\, и ондашњи и садашњи! Ваш топуз одбија се од града Христовога\, и удара у вашу сопствену колибу\, и руши је у прах и пепео. Кроз све векове имали сте довољно савезника: осим ђавола уз вас су били јеретици\, идолопоклоници\, фанатици\, гатари и врачари\, развратни кнежеви и богаташи\, насилници и сви отупели грешници. Побеђени сте до сада\, и без сваке сумње сви савезници ваши са вама заједно биће побеђени до на крај времена. \nНека је за то Теби\, свемоћни и неодољиви Господе\, слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-lav-rimski-sveti-flavijan-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-flavijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260304
DTEND;VALUE=DATE:20260305
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T100744Z
LAST-MODIFIED:20260207T221503Z
UID:7316-1772582400-1772668799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Архип\, Филимон и Апфија
DESCRIPTION:Пролог за 19. фебруар\n4. март по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Архип\, Филимон и Апфија\n\nАрхип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону\, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле\, пишући Филимону\, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе\, и то неке од њих на стално место\, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија\, Филимонова жена\, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди\, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци\, сазнав за овај скуп\, јурну и похватају све хришћане\, Филимона\, Архипа и Апфију\, као вође\, најпре ставе на шибу\, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију\, а Архипа изваде из рупе једва жива\, и оставе га на забаву деци. Деца\, пак\, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута. \n\n\n\nПреподобни Доситеј\n\nПреподобни Доситеј\, ученик славнога Авве Доротеја\, који живљаше у киновији преподобног Серида\, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе\, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви\, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад\, при растанку\, рече му\, да ако се жели спасти\, треба да пости\, да не једе меса\, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја\, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће\, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт\, па после неког времена опет једну четврт\, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране\, вазда говорећи му: „Једење је навика и колико ко навикне\, онолико и једе“. И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку. \n\n\n\n\nБезропотно послушање – готово спасење\,\nПрви бисер међ’ духовно предраго камење.\nОвај бисер одниза се Еви са ђердана.\nЗа њим и сва друга блага Богом дарована.\nЂаво и тад\, и сад\, збори: не слушајте Бога\,\nНо живите пo мислима само ума свога!\nТако збори враг искони што светлост омрзе\,\nТако зборећ\, непослушне својом замком врзе. \n+++ \nХристос дође\, људе викну\, послушно довика\,\nНепослушни на сву вику’ не даше отклика.\nРајска сцена понавља се од Христа до сада\,\nПослушан се у Рај диже\, непослушан пада.\nПрави инок послушан је оцу духовноме.\nОтац Цркви\, Црква Христу\, Господару своме\,\nПослушност је ка спасењу стаза поуздана\,\nПрва светлост\, први бисер – духовног ђердана. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Антоније учи: „Као што човек излази из матерње утробе го\, тако душа излази из тела гола. И једна душа бива чиста и светла\, друга умрљана гресима\, а трећа црна од многих грехова. – Као што изашавши из матерње утробе ничега се не сећаш шта је било у утроби\, тако изашавши из тела\, нећеш се ничега сећати шта је било у телу. – Као што изашавши из утробе\, ти си постао бољи и лепши телом\, тако изашавши из тела\, бићеш бољи и лепши на небесима. – Ако тело изађе из матерње утробе нездравим\, не може живети: и душа тако\, ако не достигне богопознање кроз добро владање\, не може се спасти нити бити у општењу с Богом. \nОрган вида телесног јесте око\, орган вида душевног јесте ум. Као што је тело слепо без очију\, тако је слепа и душа без правога ума и правога живота“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса посред простога народа и то:\n1. како Он с љубављу учи народ\, као родитељ децу своју\,\n2. како прост народ с љубављу прима речи Његове\, диви се делима Његовим\, и прославља Бога\,\n3. како и данас људи прости и неразвраћени примају речи Његове с радошћу и благодарношћу. \n\n\n\nБеседа\nо испиту\n\nКо је невјеран у малом\, и у многом је невјеран.\nИ ако у Туђем не бисте вјерни\, ко ће вам дати ваше? (Лк. 16\, 10-12) \nТако говори Домаћин оба света\, материјалног и духовног. Богатство материјално назива Он мало\, а богатство духовно назива Он много. Коме се да материјално богатство\, па се покаже себичан\, тврд\, охол\, немилостив и безбожан\, томе се не може дати духовно богатство\, јер кад је неверан у маломе\, биће неверан и у великоме; кад је неверан у телесном\, биће неверан и у духовном. \nУ туђем свету полаже човек испит\, па ако га положи\, добиће свој свет; ако ли пак падне\, ко ће му дати његов свет? Прави човеков свет\, домовина његова\, то је небески узвишени\, божански свет; земаљски свет пак\, свет грубости и пропадљивости\, туђина је за човека. Но у ту туђину он је послат да полаже испит за онај прави његов свет\, за његову небеску домовину. \nОбе изреке Спаситељеве\, дакле\, сличног су значења. О како је дубоко и истинито значење њихово! Као што светлост разгони таму\, тако ове речи Спаситељеве разгоне недоумицу нашу односно тога: зашто смо ми послати у овај живот? и шта нам треба чинити? Ко уме да чита чистим разумом\, томе је у ове две реченице речено све. \nЗнајмо\, дакле\, да Бог неће дати дар духовни\, дар разума\, ни вере\, ни љубави\, ни чистоте\, ни пророштва\, ни чудотворства\, ни власти над демонима\, ни прозорљивости\, на виђења небескога света ономе ко је проиграо\, и на зло употребио – као блудни син – дар телесног здравља\, или земаљског богатства или славе и положаја међу људима\, или познања материјалног света\, или неке друге вештине и умешности. \nГосподе преблаги\, подржи верност нашу према Теби у ономе што си нам поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-arhip-filimon-i-apfija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-apostoli-arhip-filimon-i-apfija.jpeg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260305
DTEND;VALUE=DATE:20260306
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T101219Z
LAST-MODIFIED:20260207T221621Z
UID:7320-1772668800-1772755199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Лав Катански
DESCRIPTION:Пролог за 20. фебруар\n5. март по новом календару \n\n\n\nСвети Лав\, епископ Катански\n\nПод вулканском планином Етном\, у граду Катани\, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор\, који опсењиваше народ разним маштаријама\, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему\, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра\, и кад се ватра разгори\, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори\, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац\, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток\, пресели се душом ка Господу\, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку. \n\n\n\nСвети свештеномученик Садок\n\nБи епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: „Јуче ја\, данас ти!“ Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах\, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: „Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег\, али сунцу и огњу нећемо се поклонити“. Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: „Опери нас\, Господе\, у крви нашој од грехова наших!“ И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти\, а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године. \n\n\n\n\nШта је сунце? око што не види.\nШта је огањ? слуга без памети.\nЦар Сапоре Садоку говори:\nПоклони се сунцу и пламену\,\nБоговима што владају светом\,\nПо науци мудрог Зороастра. –\nСадок цару благо одговара:\n– Здравље теби\, царе\, и весеље\,\nНо где умни клања се безумном?\nГде словесни слави – бесловесног?\nСунце – красно како твар Божија\,\nПламен – диван како слуга људи;\nНо твар може л’ Творца заменити?\nМоже л’ мртвац место живог бити?\nJe ли слика боља од сликара?\nЈе ли рало скупље од орача?\nЈедан Бог је\, царе\, на небеси\,\nУман\, красан\, добар и свемоћан\,\nТворац света видног и невидног\,\nПромислитељ свакога створења\,\nДародавац свих добрих дарова\,\nСведржитељ и човекољубац\,\nЊега јави Син јединородни.\nОн нас спасе персијске заблуде\,\nНаучи нас стати врх природе\,\nИ лицем се Творцу устремити\,\nЦелом душом к небу узвисити\,\nТамо где је наша домовина\,\nДомовина ангела и људи –\nСадок рече – Сапор га посече. \n\n\n\nРасуђивање\n\nФинија је вода од земље; финији огањ од воде; финији ваздух од огња; финија електрика од ваздуха. Па ипак је ваздух дебела стихија према духовном свету; и електрика је дебела стихија према духовном свету. \nВрло је фина електрика\, но глас је финији од електрике\, мисао је финија од гласа\, дух је финији од мисли. \nФини је ваздух\, и спроводи глас на велику даљину. Фина је електрика\, и спроводи светлост на велику даљину. Како ли тек свако дело и свака реч и свака мисао твоја бива спровођена до свих крајева духовнога царства. О како је страшно учинити грешно дело\, и рећи грешну реч\, и помислити безумну мисао! До како неизмерне даљине набирају се од тога таласи на мору духовном! Но не иди у далеке појединости света непознатога. Главно је да знаш и да мериш како свако твоје дело\, реч или помисао\, неизбежно чини утисак на четири стране: на Бога и свет духовни\, на природу\, на људе и на твоју душу. Ако се извежбаш у овом сазнању\, достићи ћеш виши ступањ спасоносне опрезности. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са Никодимом (Јов. 3) и то:\n1. како Никодим\, иако учитељ у Израиљу\, савршено не схваташе духовне ствари\,\n2. како Господ намерно отпочиње разговор питањем духовног рођења – питањем најнеприступнијим уму Никодимову – да би тиме привео Никодима смерности\, а потом даље га обделавао као добру земљу\,\n3. како је Никодим у почетку са снебивањем и стидом прилазио Христу (као и данас што многи из учених чине)\, а после све одважније. \n\n\n\nБеседа\nо суду и осуди\n\nКоји Њега (Христа) вјерује\, не суди му се\,\nа који не вјерује\, већ је осуђен. (Јов. 3\, 18) \nНе суди се ономе ко верује Христа Господа\, јер он сам себе суди и исправља стопе своје према светлости која иде пред њим. Као човек у дубокој тами што подешава кораке своје према свећи у руци\, тако и онај ко верује Христа\, то јест ко се упутио за Христом као за светлошћу у тами живота. \nА онај ко не верује – већ је осуђен. То јест\, онај ко нема путовође на непознатом путу\, тек што је корачио први корак\, изгубио је пут и залутао. Ко не верује у Христа\, осуђен је на незнање\, на немоћ\, на гнев\, на тетурање по кривим и изукрштаним путевима\, на порок\, на очајање\, а можда и на самоубиство. Осуђен је у два света: у овоме свету на бесмислену\, телесну и варљиву егзистенцију\, а у оном на вечну пропаст. О како је таман пут деце неверовања\, и како дубок бездан између сваког њиховог првог и трећег корака! \nГосподе свемилосни\, заиста немамо ни у кога и ни у шта веровати ван Тебе. Ти си наш Спаситељ од таме\, греха и смрти. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-lav-katanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-lav.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260306
DTEND;VALUE=DATE:20260307
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T101552Z
LAST-MODIFIED:20260207T222204Z
UID:7323-1772755200-1772841599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Тимотеј свети Евстатије
DESCRIPTION:Пролог за 21. фебруар\n6. март по новом календару \n\nСвети Захарија\, патријарх Јерусалимски\nУ време грчког цара Ираклија удари персијски цар Хозрое на Јерусалим 614. године\, опљачка град\, однесе Часни Крст у Персију и повуче у ропство огроман број хришћана\, међу овима и патријарха Захарију. Јевреји му помагаху у чињењу зла хришћанима. Између осталих јеврејских пакости помиње се и ова: откупе Јевреји од Хозроја деведесет хиљада хришћана и као своје робље све побију. Остао је четрнаест година стари патријарх у ропству. А од Часнога Крста пројаве се многа чудеса у Персији\, тако да су Персијанци говорили: “Хришћански Бог дошао је у Персију”. Доцније примора Ираклије цара персијског да врати Часни Крст с патријархом и преосталим робљем у Јерусалим. Сам цар Ираклије унесе Крст на својим леђима у свети град. Остале дане своје проведе свети Захарија у миру и пресели се ка Господу 631. године. На престолу га замени патријарх Модест\, после кога дође свети Софроније (в. 11. март). \nПреподобни Тимотеј\nПустињак на месту званом Символи на Олимпу азијском. Измалена ступи Тимотеј у манастир\, замонаши се\, и све до дубоке старости проведе земно време у посту\, молитви\, бдењу и непрестаном труду. Чист и целомудрен остао кроз цео живот. А чистим и целомудреним Бог даје власт над духовима злобе\, па је даде и Тимотеју. Својим трудом око душе своје свети Тимотеј успе\, да у себи сазида диван дом Духа Светога. Овај свети човек упокојио се 795. године. \nСвети Евстатије\, архиепископ Антиохијски\nВелики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштатству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу\, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго\, док најзад не предаде свету душу своју Богу\, 345. године. \nСвети Јован III Схоластик\, патријарх Цариградски\nКао адвокат рукоположен у чин свештеника\, потом постао патријарх 565. године. Писао каноне који су ушли у Номоканон. У време његово унета је у литургију божанствена песма: Иже херувими\, а исто тако и Вечери Твојеја Тајнија. Мирно скончао и предао душу своју Богу 577. године \n\nСпасоносно Крсно Древо\, крвљу обливено\,\nДуго беше ко у гробу тамом покривено!\nЈунак c тебе до три дана у тми становаше\,\nA ти триста годин дана под земљом лежаше.\nГоспод уста кад праоце ослободи ада\,\nИ ти уста кад за цркву слобода завлада.\nПотом Господ још на земљи задржа се мало\,\nИ ти још си неко време вернима сијало\,\nДокле добро не поможе веру утврдити\,\nДокле свако не научи крстом се крстити\,\nДок крштени не познаше силу крста свешћу –\nТим си и ти завршио службу своју c чешћу.\nНо тисућа још времена да дође и мине.\nСлика твоја\, сила твоја\, неће да угине.\nПред Часним се Крстом верни Христу Богу моле\,\nЧасним Крстом лече муке\, лече сваке боле. \nРасуђивање\nШта је то гатање? То су три врсте веровања: веровање у слепи случај\, веровање у ствари\, и веровање у свемоћ духова таме. Гатањем се проричу случајеви\, разликују моћи ствари и заклињу духови таме. Ниједна вера није тако одсудно осудила и одбацила гатање као вера хришћанска. Ниједна вера\, осим хришћанске\, није слободна и чиста од гатања. Остале су вере више или мање гатања\, и неке се састоје једино из гатања. Гатање значи потчињавање човека нижим тварима и бићима од човека. Отуда се гатање може назвати вером у мрак. Зато апостол Павле и говори: а поганијех и бапскијех гаталица клони се\, а обучавај се у побожности (I Тим. 4\, 7). Хришћанство је вера светлости у два смисла: прво — што оно уздиже човека над случајем\, над свим тварима и над духовима таме; и друго— што оно потчињава човека само власти живрг\, мудрог и свемоћног Бога. Постоји свевидећи Бог\, зато не постоји слепи случај. У духовном савезу с тим свевидећим и живим Богом човек може бити узвишенији од свих твари и моћнији од свих духова таме. \nСозерцање\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору с богатим младићем (Лк. 18\, 18) и то:\n1. како богаташ искаше савета но не беше приправан на жртву\,\n2. како му Господ указа на жртву\, потребну за куповину живота вечног\,\n3. како богаташ оде разочаран\, јер се не могаше растати од богатства свога.   \nБеседа\nо посту и молитви\n\nОвај се род ничим не може истерати\nдо молитвом и постом. (Мк. 9\, 29) \nОво је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку\, опаког злог духа\, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка\, кога је Господ ослободио од злог духа\, бацао је овај опаки дух час у ватру\, час у воду\, само да га погуби. \n\nДокле год један човек само мудрује о Богу\, дотле је он немоћан\, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли\, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери\, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити\, са стрпљењем и надом\, демону постаје тесно\, претесно\, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне\, демонијаштва\, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. \nО Исусе благи\, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама\, укрепи нас силом Духа Твога Светога\, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви\, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-timotej-sveti-evstatije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evstatije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260307
DTEND;VALUE=DATE:20260308
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T102114Z
LAST-MODIFIED:20260207T222350Z
UID:7326-1772841600-1772927999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици у Евгенији
DESCRIPTION:Пролог за 22. фебруар\n7. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Маврикије и седамдесет војника\n\nУ време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана\, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе\, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!“ Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине\, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним\, и вечном славом!“ Када их цар укореваше што су презрели част војничку\, дату им од њега\, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће\, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!“ Тада цар нареди\, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина\, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу\, о мучитељу\, и послао си напред пред нама Фотина\, војника Христова“. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато\, обнажише\, привезаше за дрвеће и намазаше медом\, да их комарци\, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радују с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године. \n\n\n\nМноги мученици у Евгенији\, близу Цариграда\n\nУ време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових\, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16\, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ\, који их је записао у Књигу Живих на небесима“. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I\, диван храм у XII веку. \n\n\n\nПреподобни Таласије и Лимније\n\nПустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом. \n\n\n\nСвети Папије Јерапољски\n\nУченик светих апостола и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом\, о четири Марије и браћи Господњој\, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње. \n\n\n\n\nОд корена благородна – лоза благородна\nФотин млади – жртва Богу красна и угодна!\nОтац виде где му сину главу одсекоше\,\nИ млазеве рујне крви како потекоше.\nМаврикије\, отац бодар\, срцу свом одоли\,\nНити викну\, нит зажали\, нити сузу проли.\nТи си ми га\, драги Боже\, рече\, даровао\,\nЗа сву љубав Твоју\, Блаже\, шта бих боље дао?\nУдостој и мене смрти као и Фотина\,\nТи што за нас пожртвова Свог Јединог Сина!\nМаврикије\, војник славан небескога цара\,\nОд земаљских поглавара он не прима дара\,\nНо он бодри своју чету\, поносну легију\,\nПред бездушним идолима да се не повију\,\nУ смрт води своју чету\, и кроз смрт животу –\nСлаб је језик да искаже ту ретку красоту…\nНек се нашим месом хране осе и стршљени\,\nИпак нисмо\, o војници\, нисмо побеђени.\nНек комарци крв нам сишу\, нека се нахране\,\nСкоро ћемо\, браћо моја\, бити c оне стране\,\nГде царују сви који су за Крст војевали\,\nРећи ћемо Христу Богу: нисмо Те издали! \n\n\n\nРасуђивање\n\nО непрестаном пребивању с Богом св. Антоније учи: „Душа твоја нека буде с Господом у свако доба\, а тело нека ти је на земљи\, као нека статуа. Стој увек пред лицем Господњим право. Страх од Бога нека ти је непрестано пред очима; исто тако и сећање смрти и одвратност од свега светскога. – Умири сваки дан\, да би живео; јер ко се боји Бога\, тај ће живети ва веки. Буди бодар непрестано\, да не би пао у леност и беспослицу. – Омрзни све\, светско и удаљи од себе\, иначе ће оно тебе удаљити од Бога. Омрзни све\, што ти доноси штету души. – Не одступај од Бога ради пролазних ствари. Нека ти послуже обрасцем и примером они\, који су љубили Господа свим срцем својим и творили добра дела. – Пре свега непрестано изливај молитву и одаји Богу благодарност за све што би се случило с тобом. – Будеш ли испуњавао све што је заповеђено\, то ћеш примити наследство\, које око није видело\, ни ухо чуло\, нити срце човечје помислило“ (Кор. 2\, 9). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са Мартом и Маријом и то:\n1. како обе сестре срдачно примају Господа и желе чути Његову реч\,\n2. како се Марија више брине о духовном а Марта о телесном угошћењу божанскога Госта\,\n3. како се Господ више радује да Он некога угости духовном храном него ли неко Њега телесном. \n\n\n\nБеседа\nо будалама мудријим од света\n\nМи смо будале Христа ради. (I Кор. 4\, 10) \nТако говори велики апостол Павле\, који се најпре руководио светском мудрошћу\, која је против Христа\, док није познао лаж и гнилост мудрости светске и светлост и постојаност мудрости Христове. Тада се свети апостол није срдио на свет\, што га назива будалом Христа ради\, нити је се пак\, пркосећи свету\, сам либио да се назове тим именом. \nНије ни од какве вредности за нас како ће нас свет сматрати и називати. Важно је пак и преважно\, како ће нас ангели свети на небесима сматрати и назвати\, кад се после смрти сретнемо с њима. То је од судбоносне важности\, а остало је све ништа. \nИли смо ми будале за свет због Христа\, или смо будале за Христа због света. Но\, о како је малотрајан звук речи светске! Ако нам свет каже: будала! свет ће умрети\, и реч његова ће умрети. Шта онда вреди реч његова? Но ако нам бесмртници небески кажу: будала!\, то нити мре\, нити се скида с нас као вечна осуда. \nКо не верује у Живога Бога\, ни у бесмртан живот\, ни у ваплоћење Господа Христа\, ни у Христово васкрсење\, ни у истину јеванђелску\, ни у вечну Божју милост и правду – је ли чудо ако он сматра будалом онога ко у све то верује? \nО нека би свак од нас\, који се крстом крстимо\, не само лако подносио него са задовољством примао назив будале Христа ради! Радујмо се и веселимо се\, ако нас неверници тако назову\, јер то значи да смо близу Христа а далеко од неверника. Радујмо се и веселимо се\, и поновимо силним ехом свету у уши: да\, да\, заиста ми смо будале Христа ради! \nГосподе премудри\, крепи нас силом Твојом\, да се не страшимо невернога света ни кад нас шиба бичевима нити погрдним речима Тебе ради. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-u-evgeniji/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mavrikije-i-70-vojnika.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260308
DTEND;VALUE=DATE:20260309
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T121920Z
LAST-MODIFIED:20260207T222446Z
UID:7329-1772928000-1773014399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Поликарп Смирнски Св. Теодор Комоговински Теодорова субота
DESCRIPTION:Пролог за 23. фебруар\n8. март по новом календару \n\n\n\nСвети свештеномученик Поликарп\, епископ Смирнски\n\nОвај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу\, прими га једна племенита удова\, Калиста\, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола\, тадашњег епископа у Смирни\, а и свете апостоле Јована и Павла\, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера\, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи\, који се сабраше на погреб Вуколу\, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако\, изгна злог духа из слуге некога књаза\, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време\, исцељиваше болести\, прозираше\, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: „Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!“ И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд\, он узвикну: „Нека буде воља Господа Бога мога!“ А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове\, рече Поликарп: „Не могу променити боље за горе!“ Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу\, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар\, и сед\, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи\, како га пламен обавија\, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен\, из њега истече веома много крви\, тако да се сав огањ погаси\, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу. \n\n\n\nПреподобни Дамјан\n\nПреподобни Дамјан\, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији\, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио\, из његовог гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис. \n\n\n\n\nЧува Господ своје избранике\nДа не згину до суђена дана\,\nДа не згину док пoc’o не сврше.\nСветац Божји и старац Поликарп\nСа ђаконом својим путоваше\,\nЗаноћише у друмскоме хану.\nЂакон спава a старац се моли.\nДок се старцу ангел Божји јави\nИ нареди хитро да се дижу\,\nИ излазе из друмскога хана\,\nЈер хан скоро има да се сруши.\nБуди старац младога ђакона\,\nАли ђакон умopaн па спава.\nУ том опет ангел се појави\,\nОпет исту опомену даје\,\nОпет старац свог ђакона буди\,\nАли ђакон тешким сном савладан\nЧас се тргне\, час у сан потоне.\nИ трећи пут ангел се појави.\nИ трећи пут опомену даје.\nВиде светац да то није прелест\,\nНо истинска Божја опомена.\nСкочи светац и ђакона диже.\nПа из друмског хана искрочише.\nТек из хана што су искрочили\,\nСва се кућа сруши до темеља\,\nИзгибоше сви што у њој беху\nЗбог некаквих скритих безакоња.\nМлади ђакон страхом се испуни\,\nA светитељ у молитви ћути.\nВишњем Богу хвалу одадоше\nИспод звезда пут свој наставише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Поликарп пише Филибљанима о неком свештенику Валенту\, који је пао у грех среброљубља и утајио црквене новце\, следеће: „Много сам се ожалостио због Валента\, који је некада био код нас презвитер\, што је тако заборавио дани му чин. Зато вас молим\, чувајте се среброљубља\, и будите чисти и праведни. Уздржавајте се од свакога порока. Ко се сам не може уздржати\, како ће учити другога уздржању. Ко се предаје среброљубљу\, скрнави себе идолослужењем и убраја себе у ред незнабожаца. Ко не зна суда Божијега? или зар не знамо\, да ће свети судити свету? (I Кор. 6\, 2) – као што учи Павле. Ја\, уосталом\, нисам ништа сличнога приметио у вас\, нити сам што чуо у вас\, међу којима се подвизавао блажени Павле и о којима се он с похвалом одазива у почетку своје посланице (Филибљанима). Вама се он хвали по свима црквама\, које су у то време познале Бога; а ми Га још не бесмо познали (тј. Поликарп и житељи Смирне). Зато се ја врло жалостим\, браћо\, због Валента и његове жене. Нека им да Бог да се истински покају. А ви будите у томе благоразумни\, и не сматрајте их за непријатеље (II Сол. 3\, 15)\, но постарајте се да их исправите\, као страдајуће и заблуделе чланове\, да би све тело ваше било здраво. Поступајући тако\, ви сами себе назиђујете.“ Тако су светитељи поступали с грешницима: обазриво и болећиво; обазриво\, да би друге предупредили од сличнога греха\, и болећиво\, да би грешнике исправили и спасли. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са женом Самарјанком (Јов. 4) и то:\n1. како је ум женин најпре сав закоровљен телесним мудровањем\,\n2. како кротки Господ постепено узводи њен ум ка вишем и духовнијем умовању\,\n3. како се тај сусрет завршава обраћањем многих ка Христу\,\n4. како бачено семе Господње најпре као трули у телесном уму\, па како после васкрсава\, расте\, сазрева и доноси многи плод духовни. \n\n\n\nБеседа\nо пословима Христовим\n\nПослови које ми даде отац да их свршим\,\nови послови које ја радим свједоче за мене\nда ме отац посла. (Јов. 5\, 36) \nКакви су то послови Христови\, браћо? То су послови Домаћина који се вратио с пута и нашао кућу опљачкану и опустошену. То су послови Лекара који је ушао у најкужнију болницу и донео лекове и почео да лечи. То су\, даље\, послови Цара који се вратио у државу своју и нашао је подељену и разваљену и поданике своје као робље у туђини. То су послови старијега Брата који је отишао у даљину да потражи млађу браћу\, одлуталу и заблуделу\, осиромашелу и подивљалу. То су још послови Учитеља\, и Пастира\, и Јунака\, и Хранитеља. Ваистину\, то нису мали послови! Обичан човек\, са највећом светском ученошћу и умешношћу и храброшћу\, не би могао свршити ни за три хиљаде година оне послове које је Христос свршио за три године. Не један човек\, него сви људи свију времена заједно не би могли посвршавати Христове послове ни за сву вечност. \nКако је Господ посвршавао толике послове? Помоћу пет главних чуда: понижењем\, речју\, делом\, крвљу и васкрсењем. \nШта сведоче послови Христови? Сведоче\, прво\, да Га није земља послала него небо; друго\, да Га није послао ангел\, него Сам Отац небески; треће\, да за такве послове нико није довољан осим Онога који је велики колико и Бог\, мудар колико и Бог\, моћан колико и Бог\, милостив колико и Бог – да\, који је сам раван Богу. \nКако су сви наши послови незнатни према пословима Христовим! Само једно зрно Христове доброте и ревности\, вредноће и истинитости\, и ми наше послове можемо свршити савршено. Подари нам то зрно\, Господе Исусе\, јер га ми не можемо на земљи ни наћи нити заслужити. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-polikarp-smirnski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-polikarp.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260309
DTEND;VALUE=DATE:20260310
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250301T122212Z
LAST-MODIFIED:20260207T222607Z
UID:7332-1773014400-1773100799@stsavanyc.org
SUMMARY:Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља
DESCRIPTION:Пролог за 24. фебруар\n9. март по новом календару \n\n\n\n\nОбретеније главе светог Јована Крститеља\n\nВелики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде\, жене Иродове. Када Јован би посечен\, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом\, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту\, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована\, жена Хузе\, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме\, ископа је тајно\, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе\, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса\, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао\, он устаде из мртвих“ (Мк 6\, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа\, остави положај и сујету светску и замонаши се\, и као монах\, с именом Инокентије\, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију\, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу\, за коју му се јави тајанствено\, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке\, понирала у мрак заборава и опет објављивана\, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре\, мајке Михаилове и жене Теофилове\, и у време патријарха Игњатија\, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је\, да док би жив\, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10\, 41) а\, међутим\, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ. \n\n\n\nПреподобни Еразмо\, инок Печерски\n\nНаследи велико богатство од својих родитеља\, и све утроши на украшење цркава\, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта\, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима\, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова\, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни\, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима\, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: „Оци и браћо\, тако је како велите\, грешан сам и непокајан\, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије\, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање“. Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: „Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате“. И поживе још три дана\, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године. \n\n\n\n\nДа молимо Јована\,\nСлавног Крститеља.\nТрубу Спаситеља.\nСлугу Створитеља\,\nБогом послана\,\nДа нам помаже\nКако он може.\nДа молимо Јована\,\nСветог и страшног.\nДа би нам кроз њега\nПомог’о Вишњи Бог.\nO Јоване помози\nГде год опасност грози!\nВера да се очува\nПомози\, Јоване\,\nИ да нам буде крува\nДо краја у све дане\,\nИ да видимо у снопу\,\nУ сваком снопу Божију стопу!\nКад мркне да сване\nПомози Јоване\,\nГрешни да се покајемо\nПре него крају стигнемо.\nПре но Дан Суда гране.\nПомози Јоване. \n(Народна здравица) \n\n\n\nРасуђивање\n\nНису нам ни добри учитељи ни пријатељи\, који нам чине све по нашој вољи. Преп. Јован Мосха пише о некој знаменитој жени\, сенаторске фамилије\, како је посетила Свету Земљу. „Дошавши у Кесарију решила се остати ту и обратила са епископу с овом молбом: „Дај ми девојку\, да ме научи страху Божјем.“ Епископ јој пристави једну смерну девицу. После извесног времена епископ се сретне с оном женом па је запита: „Како је она девица коју сам ти приставио?“ „Добро је“\, одговори жена\, „но она је мало корисна мојој души\, зато што ми дозвољава да вршим своју вољу; а то је отуда што је она смерна\, а мени је потребно да ме она грди и да ми не дозвољава да чиним што ја хоћу.“ Епископ јој да неку другу\, с карактером доста грубим\, која стане жену грдити\, називати је безумном богаташком и томе слично. После извесног времена епископ опет упита жену: „А та девојка како се опходи с тобом?“ „Она истински користи души мојој“\, одговори сенаторка. – И тако она постане врло кротка (Луг Духовни). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као камен спотицања и то:\n1. за грешничко самомњење\, тј. за развраћен ум људски који умује чулно и телесно и противи се уму Христовом\,\n2. за грешничко самољубље\, т ј. за развраћено срце људско које не прима у себе ни богољубља ни човекољубља\,\n3. за грешничку самовољу\, тј. за развраћену вољу људску која се као таква противи вољи Божјој. \n\n\n\nБеседа\nо покајању и опроштењу грехова\n\nДа се проповиједа покајање у име његово\nи опроштење гријеха. (Лк. 24\, 47) \nОво је завршна порука Спаситељева светим апостолима. У овим речима\, као у ораховој љусци\, садржи се Јеванђеље измирења Бога са људима. Шта тражи Бог од људи\, и шта им даје? Тражи покајање\, а даје опроштење грехова. Тражи мало\, а даје све. Нека се само људи покају за учињене грехе и нека престану грешити\, и примиће од Бога све; не само све што им срце може пожелети\, него и више\, много више. Уистини\, безгрешнима је обећавао све. Безгрешници ће бити наследници царства Божјега\, синови Божји\, деца светлости\, деца бесмртности\, другови ангела\, браћа Христова. Безгрешни ће имати изобиље моћи\, изобиље радости. Безгрешни ће имати све\, јер им је све обећано. \nНека се само људи покају\, и примиће све. Нека се само просјак очисти и окупа и преобуче у чистоту пред вратима царског двора\, и биће одмах уведен у царски двор\, и биће сретнут и загрљен од цара\, и имаће све. Живеће с царем\, седеће за царском трпезом\, имаће све\, све\, све! \nО браћо моја\, ово нису само речи\, него је ово жива и света истина. Јер ми знамо да многи покајници и покајнице примише све ово што је обећано. Многи се јавише из оног света и потврдише истинитост ових речи\, посведочивши како сад живе као царски синови и царске кћери. Али се они покајаше благовремено; а нама још остаје да се покајемо\, ако желимо бити с њима заједно као наследници царства. \nГосподе милостиви\, помози нам да се покајемо пре смрти да бисмо и ми вечно живели. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\nгодине.
URL:https://stsavanyc.org/event/prvo-i-drugo-obretenje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/obretenje-glave-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260310
DTEND;VALUE=DATE:20260311
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T230230Z
LAST-MODIFIED:20260118T182318Z
UID:7357-1773100800-1773187199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Тарасије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 25. фебруар\n10. март по новом календару \n\n\n\nСвети Тарасије\, патријарх Цариградски\n\nЊегов претходник\, Павле патријарх\, тајно напусти престо\, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом\, Тарасије\, сенатор и саветник царски\, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној\, Тарасије се прими и невољно овога чина\, да би помогао победи Православља над јересима\, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године\, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним\, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију\, узе некакву своју сродницу\, те живљаше с њом\, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов\, него га најпре посаветова\, потом изобличи\, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: „Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!“ док му не изнеможе језик\, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну\, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије Кефалас\n\nОвај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже\, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе. \n\n\n\n\nТворац лучезарни\, светлошћу крунисан.\nНичим неизречен\, никим неописан\,\nОн подиже цркви мудре стројитеље\,\nИ пастире добре\, ревне бранитеље.\nЗбог грехова наших и муке попушта.\nМада је Он милост и доброта сушта.\nКо што тврду земљy љутим мразом справља\nИ чинећ је меком за усев приправља.\nТако срца наша мекша љутом муком\nНо све к добру води Својом благом руком.\nКроз тамнину муке Он у светлост гледа.\nИ тами после рока задржат се не да:\nКроз жалост и сузе Он радост прозире.\nУ крајеве сваког почетка продире.\nЈер Он је све поч’о\, Он и свршит’ жели\nКо ћe противстати када Он повели?\nНејак је\, рек’о би јеp сe вешто склања.\nИ сенком се дела скрива и заклања.\nКада сенка прође и свет крају стигне.\nИ црква готова небу се уздигне\,\nТад ће Сунце Правде\, што никад не трне\,\nЦрквом ка’ порфиром Себе да огрне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме\, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда\, свеједно\, девојка се понаша као да је он непрестано ту\, код ње и с њом. Она мисли на њега\, пева њему\, говори о њему\, сања о њему\, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна\, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила\, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим\, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела\, тј. од материјалног дома\, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то:\n1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује\, тако да мораде ући у лађу\,\n2. како их учаше причама о сејачу\, семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка\,\n3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обичних\, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена. \n\n\n\nБеседа\nо немогућности тајнe\n\nНема ништа тајно што неће бити јавно. (Мк. 4\, 22) \nСве тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никакво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка\, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити\, и од Бога и од људи. Међутим\, то што су они мислили сакрити\, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година. \nЈуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа\, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда\, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22\, 48) \nЈош је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9\, 4) Каква дела\, какве ствари\, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског? \nНема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога\, и да се радујемо због овога. Да страхујемо – јер ће се сва наша тајна зла дела\, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо – јер ће се све добро што смо створили\, или пожелели\, или помислили у тајности\, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност\, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике\, и утолико већа радост за праведнике. \nГосподе човекољубни\, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-tarasije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tarasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260311
DTEND;VALUE=DATE:20260312
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T230426Z
LAST-MODIFIED:20260118T183157Z
UID:7360-1773187200-1773273599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Порфирије епископ Гаски
DESCRIPTION:Пролог за 26. фебруар\n11. март по новом календару \n\n\n\nСвети Порфирије\, епископ Гаски\n\nОвај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду\, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом\, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак\, пузећи на коленима\, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама\, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази\, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници\, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту\, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе\, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску\, но то тек после многих својих напора\, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази. \n\n\n\nСвети мученик Јован Калфа\n\nОвај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар\, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. „Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа“\, одговори Јован храбро\, „у Њега верујем\, Њему служим\, Њега исповедам“. После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње. \n\n\n\n\nИнок Марко Порфирија пита:\n– Свети oчe\, ти раслабљен беше.\nНа колени у цркву пузаше\,\nРуку моју у својој држаше;\nЈуче тако – a данас онако!\nБолан мркну\, ево здрав освану!\nКо те тако ненадно исцели?\nРеци име реткога лекара! –\nПорфирије Марку одговара:\n– Moj Створитељ мој је исцелитељ\,\nСиноћ заспах на светој Голготи\nСав савладан од тешкога бола\,\nУ сну видех јасно ко на јави\nМог Господа на крсту висећа.\nA на другом крсту разбојника.\nКако видех\, тако и завиках:\n– Помјани мја\, Боже и Господе\,\nПомјани мја у царству Твојему!\nГоспод благи разбојнику рече:\n– Сиђи доле\, тело му излечи\,\nKo ја теби што излечих душу. –\nРазбојник се брзо c крста спусти\,\nЗагрли ме\, пољуби и диже:\n– Приђи\, вели\, нашем Спаситељу!\nУ том c крста и Господ се сиђе\,\nКрст уздиже и положи на ме.\n– Прими рече\, ово дрво свето\,\nИ носи га рад вечног спасења. –\nЧим се крста дохватих рукама\,\nНамах стадох\, намах здрав постадох\nСлава Богу\, моме Створитељу\,\nСлава Христу\, моме Спаситељу! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПротив оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје\, пише св. Златоуст овако: „Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом\, тискајући један другог\, пламтећи гневом\, вичући\, грдећи\, гурајући свога ближњег\, пуни метежа. О томе сам ја често говорио\, и нећу престати говорити. Зар не видите\, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким)\, када распоредитељ пролази по игралишту\, с венцем на глави\, оденут у дугачку хаљину\, држећи у руци штап\, а викач објављује\, да буде тишина и ред! Није ли ружно\, да тамо где ђаво торжествује\, бива таква тишина\, а тамо где Христос призива к Себи\, бива велика ларма? На игралишту ћутање\, а у цркви вика! На мору тишина\, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед\, ти не смеш изаћи пре других\, макар се и пре других наситио\, а овде док се још свршава страшна тајна Христова\, док још траје свештенодејство\, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи\, брзо је изашао\, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ (Из Беседе на Богојављење). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8\, 24) и то:\n1. како се диже бура док Господ спаваше\,\n2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ\,\n3. како Господ укори ученике због маловерства и утиша море и ветрове\,\n4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу\, ако Господа држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело – лађа\, срце – крма). \n\n\n\nБеседа\nо милостињи унутрашњој\n\nАли дајите милостињу од онога што је унутра\,\nи гле\, све ће вам бити чисто. (Лк. 11\, 41) \nЧистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист\, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава\, њена спољашња чистота никога неће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава\, ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу. \nНо погледајте\, браћо\, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња\, која се чини од срца\, чисти човеково срце. Милостиња\, која се чини од душе\, чисти човекову душу. Милостиња\, која се чини од свег ума\, чисти човеков ум. Једном речју\, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке\, она не чисти ни руку а камоли срце\, и душу\, и ум. Неопходна је и милостиња од руке\, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу. Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња\, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу\, и у души\, и у уму. \nПречисти Господе\, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-porfirije-episkop-gaski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-porfirije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260312
DTEND;VALUE=DATE:20260313
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T230926Z
LAST-MODIFIED:20260118T183210Z
UID:7363-1773273600-1773359999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Прокопије Декаполит преподобни Талалеј
DESCRIPTION:Пролог за 27. фебруар\n12. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Прокопије Декаполит\n\nОвај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског\, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове\, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина\, Прокопије устаде у заштиту икона\, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство\, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен\, хапшен\, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом\, погинувши душом раније\, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље\, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку. \n\n\n\nПреподобни Талалеј\, испосник Сиријски\n\nБеше најпре у манастиру светог Саве Освећеног\, но после се настани на неком гробљу многобожачком\, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога\, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године\, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства\, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године. \n\n\n\nПреподобни Тит Печерски\n\nБеше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију\, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав\, толика потом наста међусобна вражда и мржња\, посејана ђаволом. Тако се омрзоше\, да кад је један кадио у цркви\, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником\, но узалуд. Разболе се Тит\, и сви мишљаху\, умреће. Замоли да му доведу Евагрија\, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове\, но Еваргије се оте и побеже говорећи\, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече\, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију\, а када му опрости\, демони одбегоше и нападоше Евагрија\, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године. \n\n\n\nПреподобни Стефан\n\nНајпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан Подагрик\n\nСтрадао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи\, са својим учеником Кронионом\, у време цара Декија у Александрији. \n\n\n\n\nПростимо људима да Бог нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости.\nНе вреди молитва ни дуга пошћења\nБез милости праве и без опроштења.\nГрехови су губа\, Бог је лекар прави\,\nКога Бог очисти\, тога и прослави.\nСваку милост људи Бог милошћу плаћа\nБез милости гине ко грех грехом враћа.\nГнојем се не чисти гној из гнојних рана\,\nНит се тамом гони из тамнице тама\,\nНо чист мелем рану гнојну исцељује\,\nA тамничну таму светлост растерује.\nМилост је ко мелем тешком рањенику\,\nСвак се њој радује као светилнику.\n– He треба ми милост! – To безумник збори\,\nA за милост виче кад га јад обори!\nНа милости Божјој сунчају се људи\,\nТа\, милост нас Божја у живот пробуди!\nПростимо људима\, да Бor нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад год смо ван благодати Божје\, ми смо и ван себе\, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек\, тј. човек више\, непокварене природе\, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов: \n„Светилник\, мада је напуњен уљем и има фитиљ\, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа\, по изгледу украшена свим врлинама\, ако нема светлости и благодати Светога Духа\, погашена је и мрачна“ (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15\, 10). Бити пак без благодати\, значи бити удаљен од Бога\, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће\, наша личност\, утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом. \nЗато на грешнике треба гледати као на болеснике\, као на немоћне сенке\, без стварности и без – ума. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15\, 1) и то:\n1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу светитеља\,\n2. као чокот који својим соком\, крвљу својом\, поји и храни све лозе на себи\,\n3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и на небу\,\n4. као чокот\, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота. \n\n\n\nБеседа\nо моћи Васкрситеља тела\n\nРазвалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2\, 19) \nТо Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју\, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено\, изломљено\, избодено\, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч\, и реч се Његова обистини. \nЗнак даде Господ Јеврејима\, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак\, какав никад нико пре Њега није могао дати\, они му не повероваше\, него збуњени и устрашени\, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу\, и да објаве лаж\, како тај чудесни знак није се десио\, него како су га ученици украли из гроба! \nНе помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова\, па ипак нису хтели веровати него су говорили\, за оправдање свога неверовања\, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро\, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска\, већа од хиљаде сунаца. \nА кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне\, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују – виде и верују. \nО браћо моја\, не грешимо се о милост Божју\, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја\, сви су знаци већ дати\, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум. \nГосподе Чудотворче\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-prokopije-dekapolit-prepodobni-talalej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokopije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260313
DTEND;VALUE=DATE:20260314
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T231141Z
LAST-MODIFIED:20260118T183222Z
UID:7366-1773360000-1773446399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије исповедник преподобни Јован Касијан
DESCRIPTION:Пролог за 28. фебруар\n13. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Протерије\n\nОвај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор\, један од покретача монофизитске јереси\, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије\, муж свет и благочестив\, устаде против Диоскора\, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону\, на коме јерес монофизитска би осуђена\, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи\, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град\, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово\, обесни јеретици навалише у цркву\, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова\, 457. године. \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nДруг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше\, по Божјем Промислу\, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше\, и мирно сконча 747. године. \n\n\n\nСвештеномученик Нестор\, епископ Магидиски\n\nОдликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње\, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија\, и најзад на крст распет у Пергији 250. године. \n\n\n\nСвети блажени Николај\, јуродиви Псковски\n\nЖивео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године. \n\n\n\n\nДве природе Господ споји\,\nДа их више не раздвоји:\nЧовечанску и божанску\,\nДа их више не раздвоји.\nБог и Човек – личност једна\nНа две стране непосредна.\nБогочовек и Спаситељ\,\nРаздвојеног Сјединитељ\,\nВечних тајни Толковатељ\,\nЦарства светих Основатељ.\nБог човеку приђе ближе\,\nВечност спусти\, време диже\,\nХристос – труба Светог Тројства\,\nХристос – тајна чудног Двојства:\nБог истинит човек поста.\nДоле сиђе\, горе оста.\nНити паде нит посрну.\nНо телом се заогрну.\nTo je света љубав чиста.\nЉубав вечна\, вечно иста:\nМалим прстом диже дива\,\nA за ум је непојмљива. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРетком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд\, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков\, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару\, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со\, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај\, у дугачкој кошуљи\, опасан конопом\, јашући на штапу\, као дете\, па узвикну: „Иванушка\, Иванушка\, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници\, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом\, ко је он и шта је\, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету\, Николај нађе комад сировог меса\, па кад му цар ступи у келију\, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи\, Иванушка\, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу\, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6\, 48) и то:\n1. као хлеб којим се душа храни и живи\,\n2. као хлеб којим се ум храни и просвећује\,\n3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава. \n\n\n\nБеседа\nо храни душевној\n\nЈа сам хлеб Живота. (Јов. 6\, 48) \nТако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим\, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић\, који стајаше близу самоубиства\, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој\, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело\, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну\, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа\, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот. \nХранимо\, браћо\, душу своју Христом\, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим\, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом\, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим\, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега\, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама\, телом и крвљу. Но причешће је опомена\, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо\, као што непрестано дишемо. \nО благи и слатки Господе наш\, покрени душе наше\, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik-prepodobni-jovan-kasijan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vaslije-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260314
DTEND;VALUE=DATE:20260315
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T231418Z
LAST-MODIFIED:20260118T183235Z
UID:7369-1773446400-1773532799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света преподобномученица Евдокија
DESCRIPTION:Пролог за 1. март\n14. март по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Евдокија\n\nЖивела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница\, а потом покајница\, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је\, Промислом Божјим\, неки стари монах Герман\, и то нехотично. Дошав послом у град\, он одседне код једног хришћанина\, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду\, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је\, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване\, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође\, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао\, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви\, да се разда сиромасима\, отпусти своје слуге и робове\, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу\, послушању\, трпљењу\, бдењу\, молитви и посту\, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година\, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат\, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија\, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера\, како један суд нечистоће може да се очисти\, освети и испуни скупоценим небеским мирисом\, благодаћу Духа Светога. \n\n\n\nПреподобни Агапије\n\nБио послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду\, и скончао мирно у Господу. \n\n\n\nСвета мученица Антонина\n\nРођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи. \n\n\n\n\nНекад жена грехом испуњена\,\nA напокон кротка покајница\nЕвдокија Богу се мољаше\,\nСве клечећи сузе пролеваше.\nTo разгори јарост у сатани\,\nПа јаросан к небесима викну:\n– Михаиле\, небесни војводо\,\nПравду збориш\, неправду ми твориш\,\nMoj тор смераш сасвим испразнити\,\nПоследњу ми овцу уграбити\,\nЗашто ову грешницу узимаш?\nГреси су joj тежи него моји!\nЈа за мало неко преслушање\nУ Ад падох и у вечне муке\,\nЊени греси као смрадно море\nСве окужи што joj сe приближи.\nТако злоба на добро се злоби\,\nПокајнику свакоме злокоби\,\nДок Михаил\, чувар покајника\,\nC ангелима Евдокији приђе\nИ узе је под своје окриље\,\nДахом својим растера демоне\nУ том c неба песма се разлеже:\n– Милост Божја тако благоволи\,\nДа се сваки покајник прихвати\,\nДа се сваком покајнику прости\,\nПокајање – људима спасење\,\nTo je Божја и милост и воља –\nБожја воља – сатани зловоља. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВерност и покорност вољи Божјој треба да красе живот свакога хришћанина. Бог прославља верне и покорне\, као што се то види и на животу св. Агапија. Овога светитеља као младића ухватише разбојници\, одведоше у Азију и продадоше неком Арапину. Пуних 12 година Агапије робоваше код овога Арапина ћутљиво и послушно; и пуних 12 година мољаше се он Пресветој Богородици да га ослободи ропства. Једне ноћи јави му се Богородица и рече му да устане и иде без страха своме старцу. Агапије устаде и дође у Свету Гору своме старцу. Када старац виде Агапија\, ожалости се\, мислећи да је сам побегао од свог господара. Агапије\, веран и покоран вољи Божјој\, одмах се врати у Азију\, јави се своме господару\, и исприча му све\, шта се с њим догодило. Чувши Арапин све\, задиви се добродетељи хришћана\, па пожели видети старца Агапијева. Узме дакле два своја сина и дође у Свету Гору. Ту се крсти са синовима својим\, сва тројица замонаше и остану до смрти подвизавајући се најпре под руководством старца Агапијевог а по том самог Агапија. И тако негдашњи сурови господари постану послушни ученици свога бившег роба\, верног и вољи Божјој покорног Агапија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како пере ноге ученицима\, и тиме их нарочито учи смерности и међусобној љубави\,\n2. како се Петар\, један од највернијих\, стиди и брани да му Господ опере ноге\,\n3. како се Јуда\, неверник и издајник\, не стиди и не брани да му Господ опере ноге.\n4. како и данас верни примају безбројна доброчинства Божја са узбуђењем и стидом\, а неверни примају исто то без узбуђења\, без стида\, и још са роптањем на Бога. \n\n\n\nБеседа\nо знању и творењу\n\nКад ово знате\, благо вама ако га извршујете. (Јов. 13\, 17) \nНајважније у овој изреци Господњој\, драга браћо\, јесте то\, да Господ не блажи знање него извршивање. Он не каже апостолима: благо вама кад ово знате. Тако су говорили неки незнабожачки учитељи\, који су само у знању гледали спасење. Не. Него Господ вели: благо вама ако га извршујете. Знање о спасењу донео је сам Господ Исус. До тога знања нико није могао доћи својим трудом. Неки од старих грчких философа говорили су\, да род човечји не може ни доћи до истине нити се спасти\, док сам Бог не дође на земљу. Господ је дошао међу људе и открио је људима знање. Ко год прима ово знање\, прима и обавезу да га извршује. О колико ће лакше бити на Суду ономе\, ко ово знање никад није примио па\, следствено\, није га ни извршивао\, него ли ономе ко је ово знање примио и пренебрегао његово извршење! О колико ће лакше бити на Суду неуким незнабошцима него ученим хришћанима! \nСам Господ показао се не само као зналац него и као извршилац. Његовом савршеном знању одговарало је и савршено извршивање. Он је сам лично\, пред очима ученика својих. извршио све заповести Своје. И ову заповест дао им је после извршеног дела смерности и љубави. Кад је опрао ноге ученицима\, онда им је заповедио да и они тако чине један другом. \nНије Господ дошао међу људе да прља људе\, него да их пере. Он никога није упрљао\, а опрао је свакога ко је хтео да се опере. Какав стид за многе од нас\, који се трудимо да само себе оперемо\, а двапут више трудимо се да друге упрљамо! О браћо моја\, то ми браћу рођену прљамо! И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао. \nГосподе\, опрости нам. Грешимо сваки дан против браће своје. И учини Господе\, браћу нашу\, коју смо ми упрљали\, светлијим од нас у царсту Твоме. Ти си праведан и све видиш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prepodobnomucenica-evdokija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-evdokija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260315
DTEND;VALUE=DATE:20260316
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T233128Z
LAST-MODIFIED:20260118T183251Z
UID:7372-1773532800-1773619199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свмуч. Теодот Киринејски
DESCRIPTION:Пролог за 2. март\n15. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Теодот\, епископ Киринијски\, на острву Кипру\n\nЗбог своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија\, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким\, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега\, на кога се ја надам\, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја“. Удараху му клинце у тело\, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу\, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен\, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију\, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу\, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученик Троадије\n\nКао младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу\, која кад се растави од тела\, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку. \n\n\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет\, а на другом других четири стотине\, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве\, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели\, по обичају незнабожних Лонгобарда\, играти око козје главе\, принете демонима на жртву од стране незнабожаца. \n\n\n\nПреподобни Агатон\n\nПреподобни Агатон\, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић\, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца\, а њему дати моје“. Није ли то савршена љубав? \n\n\n\nСвета мученица Евталија\n\nОва Евталија света беше девица из Сицилије\, и имаше мајку с истим именом\, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј\, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити\, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа\, крсти се и\, ваистину\, оздрави. Видећи то чудо\, и њена се ћерка крсти. Сермилијан\, пак\, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове\, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши\, јер јој милији беше Христос од брата\, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију\, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо\, но оста тврда срца. Он појури за сестром\, ухвати је и главу јој одсече\, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа\, да је Он донео мач међу људе\, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10\, 34-35). \n\n\n\n\nАгатон ћутљиви три године учи\nC кам’ном под језиком да мучи\, и мучи\,\nДа језиком својим не послужи греху\,\nНо да збори речи људма на утеху\,\nИ да слави Бога који га сотвори.\nЈедном када светац поче да говори\nОн o гневу рече: киме гнев овлада\nHe угађа Богy сада и никада\,\nМи имамо силу васкрсават мртве\,\nОд гневног никакве Бог не прима жртве\,\nКад се смрт наднесе и над Агатона\,\nСкупише се 6paћa да га виде бона!\nОн молитву шапта са великим страхом\,\nИз груди му навре уздах за уздахом.\nПитаху га браћа: зар се и ти бојиш\,\nO предобри оче\, кад пред Богом стојиш?\nПредобар си био\, свима је познато\,\nМеђ камење људско блист’о си ко злато!\nТад им старац рече са лицем светлијим\,\n– Ја сад\, децо\, стојим пред судом Божијим.\nСуд је људски једно\, a друго Божији –\nИ уздах се старцу оте још силнији. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко неко изгуби веру у Бога\, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове\, да се неко назива хришћанином\, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа\, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота\, факта\, докази\, покази\, реалне појаве духовнога света – све то не само да сачињава темељ вере хришћанске\, него то сачињава и зидове\, и спратове\, и украсе\, и сав намештај\, и кров\, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света\, да и не говоримо о чудесним догађајима\, и јеванђелским и појеванђелским\, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери\, да њега не би требало готово ни звати религијом – због забуне\, да се не би мешало са осталим верама и реалигијама – него Откровењем\, Откровењем Божјим. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како мораде казати ученицима\, да ће га један од њих издати\,\n2. како и после свега што Он учини за Јуду\, и после прања ногу и наговештаја да Он зна његове издајничке намере\, Јуда остаде упоран у својим мислима о продаји за сребро и свога Учитеља и своје душе\,\n3. како Господу жао беше пропасти Јудине као и пропасти других издајника Њега и Његове цркве кроз све време до краја\, што све Он прозираше Својим свевидећим духом. \n\n\n\nБеседа\nо Оцу и Сину\n\nКо види мене види онога који ме посла. (Јов. 12\, 45) \nКо види светлост\, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост\, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца. \nТако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина\, не може знати за Оца. Ко позна Сина\, позна и Оца. Ко види Сина\, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје\, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело\, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет\, и сав живот људски\, био би тама\, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ. \nВаистину\, браћо\, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види\, тај је у тами. \nГосподе Сине Божји\, помози увек духу нашем да Тебе види\, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну\, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svmuc-teodot-kirinejski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260316
DTEND;VALUE=DATE:20260317
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250313T233744Z
LAST-MODIFIED:20260118T183340Z
UID:7375-1773619200-1773705599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск
DESCRIPTION:Пролог за 3. март\n16. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск\n\nБеху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча\, они осташе у тамници иза њега\, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник\, још нечовечнији од свог претходника\, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи\, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена\, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива\, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника\, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера\, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих\, потом му понуди огромно благо – сто и педесет литара сребра – што Евтропије такође одби подсетив намесника\, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја\, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће\, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети\, за што они одадоше хвалу Христу\, што их удостоји оне смрти\, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов\, свети Теодор\, пре њих прослављен од Христа\, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године. \n\n\n\nСвета Пиамука Мисирка\n\nРади Христа не хте се удавати\, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране\, и то сваки други дан\, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу\, око 377. године. \n\n\n\nНепозната девојка из богате куће у Александрији\n\nИмађаше доброг оца\, који претрпи много и зло сврши\, и мајку злу\, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке\, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи\, да сав свој живот посвети Богу\, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја\, с Божјом помоћи\, и удостоји се царства небескога\, у коме се састаде с оцем својим богољубивим. \n\n\n\n\nУм сабран и дигнут к Богу Свевишњему\,\nСрце запаљено љубављу ка Њему\,\nHe хаје за муке\, нит за тело мари.\nНад таквим једино Господ господари.\nУм прилепљен Христу – то је најважније.\nTo на муци позна свети Евтропије\nИ Клеоник брат му\, и Василиск мили.\nСва три су у ватри ко у роси били.\nУм прилепљен Христу за муке не хаје.\nАко мука траје и молитва траје\,\nO муци не мисли но молитву кроји:\nKo сe Бога боји муке сe на боји.\nДва рођена брата на крст уздигнути:\nТело им се грчи\, но дух се не мути\,\nОба славе Бога који њих прослави\,\nИ смрт њима такву почасну достави.\nТелесна им риза цепа се и свлачи\nA дух стреми к небу\, дух од тела јачи:\nПрими Боже\, вичу\, дух наш у висине.\nТеби вечна слава\, o Божији Сине! \n\n\n\nРасуђивање\n\nГоворећи по човечански\, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви\, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина\, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога\, и Бог њега слуша“\, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је\, да Бог више слуша људе него људи Бога\, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега\, мора да испуни стидом свакога ко још савести има. Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга\, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „За време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:\n1. како Он изабра хлеб и вино\, два обична елемента исхране\, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.\n2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа\,\n3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино\, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога! \n\n\n\nБеседа\nо љубави к ближњим\n\nАли остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1\, 24) \nОзарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима\, да је за њега смрт добитак\, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт\, да би што пре стао уз Христа\, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави\, које растржу апостола и вуку га на две стране\, него једна иста\, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу\, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност. \nПа кад један смртан човек\, браћо моја\, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој\, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо\, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот\, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу\, на земљи\, међу људима. Ваистину\, морамо бити благодарни апостолу Павлу\, што нам је објашњавајући себе\, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу. \nГосподе\, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evtropije-kleonik-i-vasilisk/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-evtropije-kleonik-vasilisk.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260317
DTEND;VALUE=DATE:20260318
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203018Z
LAST-MODIFIED:20260118T183353Z
UID:7380-1773705600-1773791999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Герасим jордански
DESCRIPTION:Пролог за 4. март\n17. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Герасим\n\nОвај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди\, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ\, у којој је имао око 70 монаха\, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир\, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао\, ако би и што би хтео\, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву\, имали заједничку трпезу\, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола\, јер беше му трн у нози. Герасим приђе\, прекрсти се\, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти\, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре\, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону\, у време Маркијана и Пулхерије\, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора\, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученици Павле и Јулијана\n\nБрат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана\, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала\, која видевши многи незнабошци обрате се у веру\, те неки и од њих бише посечени\, 273. године и примише венце. \n\n\n\nСвети Јаков Посник\n\nЖивео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу\, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех\, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то\, жена се испуни страхом и ужасом\, покаја се и поправи свој живот. Али\, другом приликом он не одоле искушењу\, него паде са једном девојком\, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу\, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели\, но потом згреши с њоме\, и онда\, да би сакрио грех\, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе\, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера\, сличнога Давидовом\, како је опак зли демон; како\, по попуштењу Божјем\, може да обори највеће духовне дивове\, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове\, и не кажњава их онда када они сами себе казне. \n\n\n\n\nKo c висине веће падне\, више се угрува\,\nHa висину ко сe диг’о\, нек се бодро чува.\nИ апостол свети пише: „Ко мисли да стоји\nНек се чува да не падне\,“ нек се Бога боји.\nЈаков Посник див бејаше по високој души\,\nНо c висине омаче се\, и ђаво га сруши:\nA грех један другом хита\, 6луд убиству спеши\,\nЈаков Посник себе казни\, a Бoг гa утеши.\nГрех једини сву врлину може да расточи\,\nЈедна рупа на амбару све жито источи.\nДом испуњен мирисима једна шака гада\nИспразни га од мириса и напуни смрада.\nHe помаже сто победа ни стотину слава\nКад у битци најпоследњој изгуби се глава.\nДуховни је живот борба против вражјих хорди\,\nУ тој борби од почетка побеђен je горди.\nКо призива име Божје c дубоком смерношћу\nTaj у борби штићен бива Божијом милошћу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад би философија људска могла задовољити човека\, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије\, који у Атини проучише сву философију јелинску\, примише крштење? И блажени Августин\, који знаде и јелинску и римску мудрост\, зашто одбаци све\, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски\, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина\, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији\, коме беше позната сва философија индијска? И толики\, толики други\, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији\, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:\n1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека\,\n2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа. \n\n\n\nБеседа\nо колебљивости Пилата\n\nОд тада гледаше Пилат да га пусти…\nТада им га предаде (Пилат) да се разапне. (Јов. 19\, 12\, 16) \nОдткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова\, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска\, он се сагласио са делима таме. То је семе\, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном\, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости\, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном\, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш\, ниси пријатељ ћесару\, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу\, као што се и дан-данас понекад дешава. \nПилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера\, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно\, и неосетно а често и несвесно\, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи\, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина\, час опет тама телесна толико навали на њега\, да се он потпуно предаје њој. \nГосподе дуготрпељиви\, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока\, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја\, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-gerasim-jordanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-gerasim.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260318
DTEND;VALUE=DATE:20260319
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203146Z
LAST-MODIFIED:20260118T183405Z
UID:7383-1773792000-1773878399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Конон; преподобни Марко
DESCRIPTION:Пролог за 5. март\n18. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Конон Исавријски\n\nПоучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога\, те га срце није вукло ни за чим светским\, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише\, он прво вече узе свећу и метну под суд\, па упита своју невесту: шта је боље\, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој\, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе\, да и њу\, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена\, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви\, посту и богомислију. Учини велика чудеса\, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога\, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен\, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку. \n\n\n\nСвети мученик Конон Баштован\n\nРодом би из Назарета. Беше благ и незлобив\, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери\, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама\, везан за кола кнежева\, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године. \n\n\n\nПреподобни Исихије Посник\n\nРођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору\, звану Мајонис\, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше\, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше\, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје\, а доцније Теофилакт\, епископ амасијски\, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године. \n\n\n\nПреподобни Марко Подвижник\n\nАскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој\, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту\, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене\, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном\, о покајању\, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност\, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх. \n\n\n\n\nАнгели су браћа наша старија и боља\,\nВоља Творца Свевишњега њихова је воља.\nОд светлости светлији су\, бржи и светлији\,\nОд ваздуха на планини лакши и свежији\,\nУ светлост су одевени\, светлост Творца свога\,\nТрудбеници неуморни дела Христовога.\nЗа људе су забринути\, брига им једина:\nКако Богу да поврате заблуделог сина\,\nКако своју млађу браћу из земље туђинске\nДа поврате у радосне дворе домаћинске.\nМихаило Архистратиг\, први међ првима\,\nШто Даница међу звезде\, он међ ангелима;\nПокајнику сваком хита да га Богу дигне\,\nКол’ко да је покајника он свакоме стигне.\nСлужит\, служит\, и служити – то je радост њему\,\nПрвенство је и на небу у служби ближњему.\nСлужба Koja живот крепи\, и мајку весели\,\nСлужба коју украшују венци неувели\,\nТа је служба ангелима радост и весеље\nЈер на славу Божју идe\, људ’ма на спасење. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли зашто неки људи\, добро школовани\, и крштени као хришћани\, отпадају од Хришћанства и падају на философију и на научне теорије\, као тобож на нешто истинитије од Хришћанства? Из два главна разлога: или из сасвим површног познавања Хришћанства или због греха. Површно познање Хришћанства одбија од овога\, а грех бежи од Христа као злочинац од судије. Површни и порочни хришћани често су бивали исто тако огорчени непријатељи Хришћанства као и незнабошци. Површним и порочним угодније је купати се у плиткој бари људских мишљења него на опасној дубини Христовој. Јер оне који искрено пођу за Христом\, Христос непрестано позива на већу и већу дубину каб негда апостола Петра: хајде на дубину Свети Марко Подвижник пише\, да се закон Божји разуме сходно испуњењу заповести Божјих. „Незнање нагони (човека) говорити насупрот оном што је корисно\, а дрскост умножава пороке.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као тајну савршене љубави и то:\n1. због тога што она од Христове стране значи давање свега Себе Својим верним\,\n2. због тога што верни од своје стране с вером и поверењем примају Христа у себе\,\n3. због тога што она води радосном и плодотворном и спасоносном сједињењу Бога са човеком. \n\n\n\nБеседа\nо путовању с Христом на дубину\n\nХајде на дубину. (Лк. 5\, 4) \nТако нареди Господ Петру и осталим апостолима када преста говорити. То значи\, да Он прво даје поуку\, па одмах затим позива на дело. То исто и за нас важи: чим се научимо нешто из Јеванђеља\, одмах треба да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу\, а не само ученици. \nХајде на дубину! Украј обале\, из плићине\, говорио је Господ народу\, који је мање посвећен у тајне царства Божјега\, а апостоле Он позива на дубину. У плићини је мања опасност\, али је и лов мањи. У плићини су змије и жабе и други мањи гадови водени – то је сва опасност; и у плићини су само малене рибе – то је сав лов. А на великој дубини је и опасност велика. Тамо су велики зверови морски и велике буре – то је опасност; но тамо су и велике и добре рибе у огромној количини – то је лов. О посвећени\, хајде\, дакле\, на дубину! \nХајде на дубину тајанственог мора животног\, но не крећи се без Христа на лађи својој. Нипошто. Јер не само што можеш провести сву ноћ свога живота не уловивши ништа као што се Петар жаљаше: сву ноћ смо се трудили\, и ништа не ухватисмо – не само то\, него можеш и горе проћи\, ако Христос није на лађи. Могу те буре сковитлати и у понор бацити\, могу те и големи зверови морски појести. Буре то су страсти твоје сопствене\, о посвећени\, које иду с тобом неминовно\, ако се кренеш на дубину без Христа. Големи зверови морски то су демони\, који за трен ока могу тебе упропастити као што за трен ока упропастише велики крд свиња од две хиљаде. \nИдеш ли пак с Христом на дубину\, не бој се ништа\, но радосно и храбро иди\, припијен уз Господа. Уловићеш најбољи лов\, и напунићеш њиме обе лађе\, и телесну и душевну. Најбољи лов уловићеш\, о посвећени\, и без опасности изаћи ћеш на обалу\, на обалу Царства Христовога. Само никуд без Христа! Ни у плићину\, ни на дубину. У плићини ће ти досадити и глад и многи ситни гад\, а на дубини ће те зло превелико снаћи. \nТи си наш крманош\, наша одбрана\, наше пристаниште\, о свемоћни Спаситељу! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-konon-prepodobni-marko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-konon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260319
DTEND;VALUE=DATE:20260320
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203323Z
LAST-MODIFIED:20260118T183417Z
UID:7386-1773878400-1773964799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света 42 мученика Аморејска
DESCRIPTION:Пролог за 6. март\n19. март по новом календару \n\n\n\nСвета четрдесет два мученика из Амореје\n\nОво беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје\, Сарацени узеше град\, заробише многе хришћане\, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство\, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци\, да их саветују да приме веру Мухамедову\, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама\, да је Мухамед прави пророк\, а не Христос\, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву\, па један рекао: моја је њива\, а други: није него моја\, при том један од њих имао много сведока\, да је његова њива\, а други немао ниједног сведока осим себе самог\, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста\, онога који има много сведока! – Право сте пресудили\, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке\, старе пророке\, које и ви признајете\, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему\, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк\, и нема ниједног сведока. – Постидеше се Сарацени\, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе\, што Бог нама даде победу над вама\, и даде нам најбоље земље у свету\, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било\, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско\, као и огњепоклонство персијско\, биле истините вере\, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо\, да Бог некад даје победу хришћанима\, а некад попушта муке и страдање\, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени\, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку\, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише. \n\n\n\nБлажени Јов\n\nРођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог\, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако\, не бојим се\, но с радошћу одлазим из света“. \n\n\n\nСвети мученици Конон отац и Конон син\n\nОтац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове\, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године. \n\n\n\n\nЦар светује младога Конона:\n– Безуман ти отац од старости\,\nТи\, младићу\, не слушај му речи\,\nНо Христа се одреци и мани\,\nЖртвуј жртву римским боговима\,\nПа да будеш код мене у части.\nКонон млади бодро одговара:\nПисано је\, царе мучитељу\,\nДа син чнни што од оца види\,\nИ дела се очевог не стиди.\nМене отац правој вери учи\,\nПравој вери и богопознању\,\nДа познајем Бога јединога\,\nСтворитеља мога милоснога\,\nДа познајем Христа Спаситеља\,\nОд смртности мог Избавитеља.\nШто учиниш c телом оца мога.\nTo учини и са мојим телом:\nA над душом ти не имаш власти\,\nДуше наше наша су својина\nИ својина Божијега Сина. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДок год си на земљи\, сматрај себе као госта у Домаћина Христа. Ако си за трпезом\, то те Он части. Ако дишеш ваздух\, Његов ваздух дишеш. Ако се купаш\, у Његовој се води купаш. Ако путујеш\, по Његовој земљи путујеш. Ако сабираш имање\, Његово сабираш; ако ли расточаваш\, Његово расточаваш. Ако си моћан\, по Његовом допуштењу си моћан. Ако си у друштву људи\, у друштву си осталих Његових гостију. Ако си у природи\, у Његовој си градини. Ако си у самоћи\, Он је присутан. Ако се ма куда кренеш\, Он те види. Ако ма шта урадиш\, Он памти. – Он је најпажљивији Домаћин у кога си ти икад гостовао. Буди и ти пажљив према Њему. У доброга домаћина треба и гост да буде добар. Ово су све просте речи\, но оне ти казују велику истину. Сви светитељи знали су ову истину\, и према њој управљали живот свој. За то их је бесмртни Домаћин и наградио вечним животом на небу и славом на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као животворни лек души и телу\, наиме:\n1. као лек што лечи и чисти душу од греховне болести и оживљава је\,\n2. као лек што лечи и чисти тело од похоти и порока\, и оживљава га\,\n3. као лек што оживљавајући човека чини га здравим чланом бесмртнога тела Христова\, који пак ако би до краја остао труо\, био би одсечен и бачен. \n\n\n\nБеседа\nо наследнику и о робу\n\nДок је нашљедник млад ништа није бољи од роба. (Гал. 4\, 1) \nДок је царевић у колевци\, шта је он бољи од сина робова? Нити је тело његово боље\, нити мисли његове узвишеније\, нити жеље његове чистије. Какав је син царев\, такав је и син робов\, такав и син просјаков. И за неколико година син царев не разликује се од сина роба. Када пак син царев порасте и са пуном свешћу о свом достојанству прими власт над царевином\, а када син робов порасте и са пуном свешћу подлегне јарму ропском\, тада се види огромна разлика. Тада се објављује јасно\, да наследник и роб нису једнаки\, јер роб има да робује а цар да господари. \nТако је и с хришћанином и нехришћанином\, хоће апостол да каже. Нехришћанин робује природи\, хришћанин влада природом. И нехришћански период историје рода људског показује како је човек био роб стихија\, роб тела\, роб идола и творења. А хришћански период историје рода људског показује како је човек господар и властелин\, племић царскога рода и наследник свега. \nЧак и они који су знали за једнога истинитог Бога\, као што су били Израиљци\, нису били према Богу као деца и наследници према оцу своме него као робови и слуге према господару и судији. А кад се наврши вријеме\, и дође на земљу Син Божји Јединородни\, Он учини да примимо посинаштво\, и да Духом Божјим ословљавамо Бога: Авва Оче! \nШто дође\, браћо\, Христос на земљу? Да нас учини бољим од робова\, да нам да право синова и дужност господара. Право синова јесте да именом Христовим зову Бога Оцем\, и дужност је господара да владају над собом\, над својим телом\, над својим мислима и жељама и над свом природом око себе. \nСине Божји Једнородни\, Твојом милошћу и жртвом ми смо примили посинаштво; о помози нам да га Твојом помоћи у чистоти и истини одржимо до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-42-mucenika-amorejska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-42-mucenika-iz-amoreje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260320
DTEND;VALUE=DATE:20260321
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203518Z
LAST-MODIFIED:20260118T183428Z
UID:7389-1773964800-1774051199@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих седам свештеномученика Херсонских
DESCRIPTION:Пролог за 7. март\n20. март по новом календару \n\n\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских: Василије\, Јефрем\, Евгеније\, Елпидије\, Агатодор\, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена\, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника\, било од Јевреја\, или Грка\, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари\, шиљани од патријарха јерусалимског\, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону\, што огорчи Јевреје\, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније\, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог\, те у слободи и миру управљаше црквом\, сагради велики храм у Херсону\, и сконча мирно. Када последњи од њих\, Капитон\, би послан за епископа\, потражише дивљи Скити од њега знак\, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ\, па ако не изгори\, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа\, и без икакве повреде\, ни на телу\, ни на оделу\, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог\, Бог хришћански\, велики и силни\, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века. \n\n\n\nПреподобни Емилијан\n\nРодио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи\, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир\, те постом\, бдењем\, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде\, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост\, силније од сунца\, обасја целу ону гору\, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане\, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије\, и поживе дуго\, и упокојио се у Господу. \n\n\n\n\nЕмилијан тешко грешан\,\nA од греха душа боли\,\nЕмилијан неутешан\nЗа опроштај Бога моли:\n– O Свевишњи\, o пречудни.\nОд ког сунце светлост има\,\nХор ангелски од ког будни\nЖивот\, радост и сјај прима!\nСамо за те\, Боже\, марим\,\nПокајно се Теби вратих.\nСамо Теби благодарим\nШто сад живот право схватих.\nСузе\, сузе\, сузе лијем\,\nТело и дух сад ми пости.\nВид од света и слух кријем\,\nПрости\, Боже\, прости\, прости!\nЗа милост сам Твоју њива.\nОплеви ме и поори\,\nНек ми душа буде жива\,\nA плот нек се мучи\, мори.\nНајгори сам од свих људи\nЕво судим самог ceбe.\nТек ме\, Боже\, ти не суди\nТебе страх ме\, само Тебе! \n\n\n\nРасуђивање\n\nДебео коноп направљен је од танких влакана конопљаних. Једно танко влакно не може те држати везана нити те може удавити. Јер ти ћеш га лако\, ка’ од шале\, прекинути и ослободити га се. Али дебео коноп ако те веже\, држаће те везана\, чак и удавиће те. Нити га можеш прекинути лако нити га се ослободити. Као што дебео коноп постаје од танких и слабих влакана\, тако страсти људске постају од малих почетних грехова. Мале почетне грехове човек још и може прекинути и оставити. Али грех по грех\, понављано\, ткање постаје све јаче и јаче\, док се најзад не створи страст\, која онда од човека ствара онакву накараду какву само она може. Не можеш је лако ни одсећи\, ни удаљити од себе\, ни развенчати се с њом. О кад би се људи чували почетних грехова! Тада се не би толико мучили око свог ослобођења од страсти. \n„Одсецати укорњене страсти исто је тако тешко као одсецати прсте“\, рекао је један монах светогорски. Да се ослободи греховних страсти\, помогла је светом Емилијану помисао на смрт и\, разуме се\, благодат Божја\, без које се мучно ослободити од окова страсти. Мислити често на блиску смрт\, кајати се\, и од Бога просити свесилну благодат. То троје спасава човека од робовања страстима. Питали св. Сисоја за које се време могу страсти искоренити. Одговори светитељ: „Чим једна страст никне у теби\, одмах је искорењуј.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на молитви у Гетсиманији и то:\n1. како пада на лице Своје и моли се у три маха: оче\, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова\, али опет – нека буде воља твоја\,\n2. како се знојаше на молитви\, и зној Његов бијаше као капље крви које капаху на земљу\,\n3. како је све ово било због мене и тебе\, због греха мога и твога\, и ради спасења мога и твога. \n\n\n\nБеседа\nо руци издајниковој\n\nАли ево рука издајника мојега са мном је на трпези. (Лк. 22\, 21) \nНајтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра\, у логору; не само споља\, него и унутра\, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових\, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези\, коју је Христос благословио\, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа. \nНо зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин\, и Он корми и поји Своје госте. Ништа гости немају свога\, ништа! Свако добро и свако обиље\, које им се даје\, даје им се руком Христовом. Није ли\, дакле\, Христос присутан свакој трпези\, као домаћин и као слуга? И нису ли\, дакле\, руке свију оних који и данас издају Христа\, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб\, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем\, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов\, а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове\, а Њега изгоне из својих домова\, из својих школа\, из својих судова\, из својих књига\, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде\, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов\, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се\, дакле\, ни ти. Но држи се верно Христа Господа\, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш\, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој. \nО Господе Свепобедни\, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-sedam-svestenomucenika-hersonskih/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-7-svestenomucenika-hersonskih.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260321
DTEND;VALUE=DATE:20260322
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203636Z
LAST-MODIFIED:20260118T183602Z
UID:7392-1774051200-1774137599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Теофилакт Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 8. март\n21. март по новом календару \n\n\n\nСвети Теофилакт\, епископ Никомидијски\n\nКада први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског\, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном\, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор\, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин\, који беше иконоборац\, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору\, овај цар\, ипак\, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару\, па кад цар не попусти\, рече му Теофилакт: „Доћи ће\, царе\, на те љута погуба изненада\, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!“ Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде\, и где најзад преда душу своју Господу\, око 845. године. \n\n\n\nСвети свештеномученик Теодорит\n\nЦар Константин сагради у Антиохији цркву саборну\, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит\, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати\, иако беше крштен\, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц\, опет са именом Јулијан\, дође у Антиохију и опљачка златну цркву\, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога\, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви\, прорече му Теодорит ужасну смрт\, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа\, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви\, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс\, помоћник његов\, по пророчанству Теодоритову\, сконча убрзо добивши одмах посечењу\, овога праведника\, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара. \n\n\n\n\nИзван празног Раја Адам скрсти руке\,\nИзгнан и отуђен уздахну му муке;\nАнгели Hебecни дотле му другови\,\nХитро одлетеше\, као лепи снови\nИспред изгнаника\, испред проклетника\,\nA до јуче моћног рајскога власника!\nПа зарида Адам на студеној стени:\n– Авај мом потомству! Авај грешном мени!\nЈедан тренут презрех Створитеља мога\nДа презиран будем од свег створенога\nКроз дане и ноћи\, кроз столећа дуга –\nМесто Бога змију да имам за друга!\nMecтo ja да владам над свакојом твари.\nНада мном ће све сад\, све да господари:\nВетри и врућине\, природне стихије.\nСкоти и скорпије\, гадови и змије.\nИ место слободе ево страх ме држи\,\nИ мути ми мисли\, и леди до сржи.\nСамо један има што помоћи може:\nToг Једног увредих – o смилуј се\, Боже! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБуди поверљив према Богу више него према мајци: све Њему исповеди – неће те издати\, све Његове заповести прими одмах као добре – неће те обманути. Но колико си поверљив према Богу\, толико буди опрезан према непријатељу: према телу\, свету и демону. Све ово лепше је изразио дивни Божји светитељ Јефрем Сирин рекавши: „У примању Божјих заповести имај простоту\, а у одбијању сплетки противничких – лукавство (голуб и змија).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у Гетсиманском врту и то:\n1. како поновљено заповеда ученицима\, да бдију и Богу се моле\,\n2. како Он три пута устаје са Своје знојне молитве\, обилази ученике\, и налази их да спавају\,\n3. како их снађе напаст зато што оставише свога Учитеља те сви побјегоше\, јер не бише приправни да одоле страху од људи\,\n4. како се и ми ленимо\, и не бдимо\, и не молимо се Богу\, због чега чим искушење наиђе напуштамо Господа Христа. \n\n\n\nБеседа\nо виду очију и о виду духа\n\nНа очи нађе се као човјек. (Филиб. 2\, 7) \nТо апостол Павле говори\, онај исти апостол\, који је о Господу Исусу рекао\, да је Он обличје Бога што се не види\, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1\, 15)\, и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2\,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме\, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен\, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека\, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело\, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног). \nИ данас ко суди само према ономе што види\, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи\, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде\, то је само једна мала завеса\, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе\, за то треба имати вид духовни\, тј. Духа Божјега у срцу своме\, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне. \nГосподе\, Тајно најслађа\, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-teofilakt-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teofilakt.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260322
DTEND;VALUE=DATE:20260323
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T203825Z
LAST-MODIFIED:20260118T183615Z
UID:7395-1774137600-1774223999@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих 40 мученика Севастијских - Младенци; Св. 42 мученика Момишићка
DESCRIPTION:Пролог за 9. март\n22. март по новом календару \n\n\n\nСветих Четрдесет Мученика у Севастији\n\nСви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија\, они бише изведени на суд пред војводу\, и овај им запрети одузети част војничку\, на што одговори један од њих\, свети Кандид: „Не само част војничку\, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане\, камење се враћаше и падаше на њих саме\, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи\, љути као зверови\, везаше свете мученике и бацише их у језеро\, и поставише стражу унаоколо\, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз\, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче\, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера\, на доглед замрзнутим страдалцима\, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста\, један се прелести\, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле\, ноћу паде необична светлост с неба\, која разгреја воду у језеру и тела мученика\, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале\, па се свуче\, исповеди име Господа Исуса\, и уђе у језеро\, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста\, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени\, и бацише тела њихова у воду\, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим\, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових\, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу\, намученом за све нас\, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године. \n\n\n\nПреподобни Филором исповедник\n\nЖивео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама\, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно\, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години. \n\n\n\nСвети Кесарије\n\nБрат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати\, други на двадесет четири сата\, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је\, вели\, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи\, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском\, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи. \n\n\n\n\nМученици у језеру\, мразом оковани\,\nКрепко држећ свету веру\, надом обасјани\,\nЗавапише милом Богу: ти што свет задиви\nЖртвом страшном и васкрсом\, o Ти нас оживи!\nТебе слави свод небесни и створена свака твар\,\nГле\, славе те бездни\, огњи\, и град и снег\, лед и жар!\nТи поможе слуги Твоме великом Мојсеју.\nИ Исусу Навинову\, по том Јелисеју\,\nДа јестество воде смире\, и да га разделе.\nВерним Твојим сад помози као и доселе.\nHe дај мразу да он буде јачи од човека.\nДа нас четрест мученика буду предмет смеха:\nТа Ти можеш\, ако хоћеш\, јер Ти над свим владаш.\nТи лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:\nМраз нас једе ко звер љути због имена Твога –\nO помози да се слави име Свемоћнога! \n+ + + \nМученици у језеру\, мразом оковани.\nБожјим светлом са небеса бише загрејани\, –\nСлавно паше и осташе Четрест Мученика\nНа страх\, ужас и срамоту мрачних неверника. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСакривај своје духовно благо\, и не објављуј га без нужде. Погледај како људи скривају своје материјално благо\, и како кад су принуђени да кажу колико имају\, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби\, како треба да скриваш твоје духовно благо\, тј. твоје врлине и твоја добра дела\, твоје постове\, и бдења\, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио\, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо\, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете\, да се похвалиш)\, они су га уграбили и расточили. И ти\, богаташ духовног блага\, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи\, светитељи\, правили су се луди пред светом\, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: „Пријатне су Богу добродетељи\, које се врше у тајности.“ А свети Нил Синајски вели: „Покривена кожа на телу је бела\, а откривена – опаљена и црна.“ Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих\, сабраних у дому Кајафину и то:\n1. како сви ужурбано траже лажне сведоке\, јер хоће пошто пото да убију Христа\,\n2. како га пљују у лице и шамарају по лицу\,\n3. како Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева. \n\n\n\nБеседа\nо трпљењу до краја\n\nАли који претрпи до краја благо њему. (Мат. 10\, 22; 24\, 13) \nГосподе предивни\, Ти си све претрпео\, све до краја\, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе\, кроз векове и векове! \nИ апостоли претрпеше све до краја\, и уђоше у вечно блаженство. \nИ мученици Христови претрпеше све муке до краја\, и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом. \nИ светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја\, па се прославише и на небу и на земљи. \nСваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове\, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима\, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе\, нити славу без страдања\, нити крајњи одмор без трновитог пута\, нити победу без борбе\, нити сласти без горчине\, нити царство без суза и самоодрицања. \nКад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике\, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању\, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо\, које чека оне који претрпе све до краја\, то је и Он сам довољно открио\, а то су посведочили\, и до дан-данас сведоче\, многи светитељи\, који или јавише се вернима из онога света у слави\, или пак будући још у телу\, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне\, избране и истрајне. \nГосподе\, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-40-mucenika-sevastijskih-mladenci-sv-42-mucenika-momisicka/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-40-mucenika-u-savastiji.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260323
DTEND;VALUE=DATE:20260324
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T204309Z
LAST-MODIFIED:20260118T183630Z
UID:7398-1774224000-1774310399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Кодрат Коринтски
DESCRIPTION:Пролог за 10. март\n23. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Кодрат Коринтски и други с њим\n\nЗа време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита\, те у шуми роди Кодрата\, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван\, храњен и вођен\, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи\, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година\, он сиђе у град\, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство\, те лечаше болеснике\, колико природним лековима\, толико\, и још више\, духовном силом и молитвом\, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем\, би Кодрат изведен на суд\, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан\, Дионисије\, Анект\, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама\, и од незнабожаца\, нарочито деце њихове\, штаповима и камењем бијени\, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише\, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље\, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона. \n\n\n\nСвети мученик Кодрат Никомидијски\n\nОвај беше племић и богаташ\, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења\, када Валеријан затвори многе хришћане у апс\, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу\, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију\, и упитани од овога за име\, за отаџбину и за сталеж\, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат\, који викну из свега гласа: „Хришћани смо именом\, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством\, а град и отаџбина наша јесте небо“. После ове изјаве и он би стављен под суд\, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима. \n\n\n\nПреподобна матер Анастасија\n\nПреподобна матер Анастасија\, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи\, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца\, по њеној жељи\, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година\, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце. \n\n\n\n\nНегда славна патриција\nПреподобна Настасија\nНовац\, ласку\, све остави\,\nЖивот Христу сав управи;\nХристос хлеб joj\, Христос вода\,\nХристос радост и слобода\,\nХристос душе обновитељ\,\nХристос смрти премоститељ\,\nСасуши се Настасија\,\nДух кроз сухо лице сија;\nДух је к Богу диже више\,\nБожјим духом она дише\,\nДок не поста осветљена\,\nБлагодаћу посвећена\,\nСилом Божјом ојачана\nИ у Живе уписана.\nСвима прости\, све заволи\,\nИ за цео свет се моли\,\nKao ангел би одиста.\nПриљубљeна сва уз Христа;\nСилом Божјом би силнија\nИ богатством богатија\nНо царица Теодора\nУсред сјаја царских двора. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКада 42 војводе грчке из Амореје беху у тамници агарјанској (в. 6. март)\, дођоше им неки од мухамеданских мудраца\, да их усаветују да приме веру Мухамедову и добију слободу. Ови мудраци истакоше војводама хришћанским два преимућства ислама над хришћанством: прво\, што је Мухамед новији пророк од Христа\, и друго\, што мухамеданци на све стране односе победе над хришћанима\, чиме Бог јасно показује истинитост вере њихове. На прву тачку одговорише војводе: ако се два човека суде о једну њиву\, па један има много сведока\, да је њива његова\, а други нема ничије сведоџбе уза се осим свог сопственог тврђења\, шта мислите\, чија је њива? На ово одговорише Агарјани: свакако њива је онога\, који има много сведока. – На то војводе рекоше: пресудили сте сами за Христа а против Мухамеда\, Јер Христос има уза се сведоџбе свих пророка и апостола\, а Мухамед сведочи сам за себе. – На другу тачку одговорише војводе: ако би се по победама у ратовима ценила истинитост вере\, онда би значило да су сви идолопоклонички народи\, који с времена на време побеђиваху свет\, као Персијанци\, Грци\, Римљани и други имали истиниту веру! То ни ви сами мухамеданци нећете признати. И што сте ви сада победили хришћане\, то не значи да је ваша вера боља\, него да су велики наши греси\, због којих нас Бог кроз вас кажњава. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду пред Кајафом и то:\n1. како старешине јеврејске тражаху свуда лажне сведоке\,\n2. како сведоци сведочаху противречно\,\n3. како Господ слушаше све клевете\, и ћуташе без гнева. \n\n\n\nБеседа\nо тајнама објављеним\n\nНема ништа сакривено што се неће открити\,\nни тајно што се неће дознати. (Мат. 10\, 26) \nИма једно око\, браћо\, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима\, браћо\, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса\, никакав зид\, ни мрак\, не могу од гих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац\, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом\, тајно Га гоњаху\, тајно суђаху\, у мраку ноћном\, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне\, као и Јуду\, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода\, и добре и зле\, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину\, да Бог види све и зна све\, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога\, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло\, о човече\, сети се ових речи\, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности\, не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима\, и објавиће се у своје време. \nГосподе Свевидећи\, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-kodrat-korintski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kodrat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260324
DTEND;VALUE=DATE:20260325
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T204441Z
LAST-MODIFIED:20260118T183646Z
UID:7401-1774310400-1774396799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Софроније Јерусалимски
DESCRIPTION:Пролог за 11. март\n24. март по новом календару \n\n\n\nСвети Софроније\, патријарх Јерусалимски\n\nРођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост\, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом\, кога узе себи за учитеља\, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру. Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали\, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву\, а потом задржа се у Јерусалиму\, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије\, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град. Стари патријарх Захарија\, повраћен такође из ропства\, не поживе дуго\, па кад се пресели у онај свет\, замени га Модест\, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси\, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору. Написао је житије свете Марије Египћанке\, саставио чин великог водоосвећења\, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим\, умоли га Софроније да поштеди хришћане\, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму\, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи\, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову\, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године. \n\n\n\nСвети мученици Пионије и други с њим\n\nСвештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће\, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи\, Пионије сам леже на крст\, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако\, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси\, и кад сви мишљаху да је он мртав\, Пионије отвори очи и радосно узвикну. „Боже\, прими дух мој!“ и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског\, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године. \n\n\n\nПреподобни Георгије Синаит\n\nИгуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју\, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку. \n\n\n\n\nПионије збори на мукама:\n– O грађани знамените Смирне\,\nСуграђани чувеног Омaра.\nЈа знам оно што свак од вас знаде.\nВи ниједан оно што ја знадем:\nЈа знам слатку сладост умирања\nИ још слађу – у Христа надања.\nЈа знам да ме смрт умртвит неће\nНо тек тело раздвојит од душе:\nЈа знам да ме ангели чекају\nУ дворове цара небеснога\,\nИ ангели\, пророци u свеци\,\nМноге војске Божјих угодника\,\nИ за Христа дивних мученика.\nЈа знам да се враћам домовини\,\nОдакле сам и доспео амо.\nЈа циљ знадем мојега страдања.\n(Ви не знате зашто ме мучите!)\nСпас ме чека у чертог небесни.\nКључај\, злобо\, на мене и бесни!\nСпас мe чека раширених руку\,\nУдрите ме све на већу муку.\nТежа мука\, раније свануће\,\nСмрт хитнија\, душа веселија. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Никакво добро не свршава се само нашим трудом\, но силом и вољом Божјом. Ипак Бог и од нас изискује труд\, саобразан вољи Његовој.“ Ово су речи Св. Варсонуфија и Јована. Мало речи\, но много речено. Ми се морамо трудити на обделавању и припремању свакога добра\, а да ли ће неко добро нићи\, узрасти и плод донети\, то jе од Божје силе и воље. Ми бразде оремо\, а Бог сеје\, ако хоће. Ми судове духа чистимо\, а Бог улева духа у те судове\, ако хоће. И Он све хоће што одговара највишој мудрости и целисходности\, тј. Његовом домостројству људскога спасења. \nТумачећи речи Господње: Будите мудри као змије и незлобиви као голубови (Мат. 10\, 16)\, св. Златоуст пише\, да је ту заповест дао Господ ученицима „да би и они сами нешто сарађивали\, те да се не покаже све као дело саме благодати\, и да се не помисли\, да су они добили венце славе бадава.“ И тако двоје је неопоходно за наше спасење: наш труд и Божја благодатна сила. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду код Кајафе и то:\n1. како првосвештеник јеврејски држи Господа унутра у дому свом окружена људима скоро исто онако рђавим као и сам он\,\n2. како Петар седи напољу у дворишту код ватре\, и како се пред слугама три пут одриче Господа Исуса.\n3. како и данас бива\, да се неки хришћани из страха од света одреку Господа на тај начин\, што се и они направе као да нису хришћани\, да не знају заповести Господње и не маре за Господа. \n\n\n\nБеседа\nо другом доласку Христовом\n\nА кад дође син човечји у слави својој\nи сви свети анђели с њиме\,\nонда ће сјести на пријестолу славе своје. (Мат. 25\, 31) \nОвако рече Господ\, и то баш пред само најужасније понижење Своје\, пред везивање\, пљување\, шамарање\, исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој из света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске\, скромно и невиђено\, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље\, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи\, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје. \nИ кад поново дође у слави Својој\, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати\, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили\, који су у Његово име молитве и добра дела вршили\, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму\, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим\, ругају имену Његовом\, газе заповести Његове! \nГосподе милостиви\, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо\, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој\, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-sofronije-jerusalimski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sofronije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260325
DTEND;VALUE=DATE:20260326
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T204605Z
LAST-MODIFIED:20260118T183714Z
UID:7404-1774396800-1774483199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Нови Богослов; свети Григорије Двојеслов (Прво бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 12. март\n25. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теофан Исповедник\n\nПрозват Сигријан због места Сигрије\, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој\, па кад ипак би приморан оженити се\, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи\, жена му оде у један манастир\, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере\, уздржљивости и мудрости\, би позван на VII васељенски сабор у Никеји\, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства\, те лечаше све болести\, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу\, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго\, не хте се помолити Богу за оздрављење своје\, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина\, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак\, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак\, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу\, да прими заслужен венац славе. \n\n\n\nПреподобни Симеон Нови Богослов\n\nОвај богоносни и велики Отац Цркве рођен би у Галати Пафлагонијској\, васпитан у Цариграду и увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона\, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти му чудотворне. \n\n\n\nСвети Григорије Двојеслов\, папа Римски\n\nСин сенатора Гордијана\, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио\, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје\, у коме се и он постриже. Силвија\, мајка његова\, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти\, и кријаше се по горама и гудурама\, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов\, или Сабеседник\, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом\, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова\, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године. \n\n\n\nБеседа\nо глави цркве и телу Христовом\n\nИ Њега даде изнад свију за главу\nЦркви\, која је тијело његово. (Еф. 1\, 22-23) \nОбезглављено човечанство овозглави се Господом Исусом васкрслим из мртвих. Одвојено тело од главе поче се припијати уз главу своју\, део по део\, члан по члан. Нису сви људи тело\, него само верујући у Христа Господа; сви су позвани\, али се само одазвани примају под Главу. Одазвани сачињавају тело\, које се зове Црква\, и којој је Господ глава. Па као што се васкрсли и прослављени Човек Исус уздиже од стране Свете Тројице изнад свих и свега на земљи и на небу\, тако ће и Црква Његова\, тело Његово бити уздигнуто до Главе своје\, тј. изнад свих и свега. Цела Црква заједно с Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице\, јер где је глава ту је и тело. До такве висине\, величине и славе\, уздићиће се искупљени и покајани грешници\, негда непријатељи Божји\, заблудели као блудни син и обезглављени као умртвљена телесина\, а сада усиновљени кроз Христа и због Христа\, и обучени у красоту божанскога живота и сјаја. Јер је велика ствар\, браћо\, ваплоћење Сина Божјег на земљи\, и Његово страдање на крсту\, и смрт нас ради. Његова посета земљи донела је огромну промену у судби људи и у смислу свих твари. Он је све променио и све учинио новим. Зато\, браћо\, да не живимо и не владамо се као стари човек него као нови\, да не живимо греху но правди\, да се не владамо по телу него по духу. Да би се тако удостојили оне висине\, величине и славе\, на коју смо Главом нашом призвани. \nО Господе Исусе\, Главо Света Цркве свете\, удостој нас вечно бити члановима тела Твога пречистога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-novi-bogoslov-sveti-grigorije-dvojeslov/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teofan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260326
DTEND;VALUE=DATE:20260327
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T204739Z
LAST-MODIFIED:20260118T183759Z
UID:7407-1774483200-1774569599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог Никифора Цариградског
DESCRIPTION:Пролог за 13. март\n26. март по новом календару \n\n\n\nСвети Никифор\, патријарх Цариградски\n\nУправљаше\, мудро и ревносно\, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона\, он се успротиви цару\, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир\, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година\, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци\, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором\, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије\, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград\, и беху положене прво у цркву свете Софије\, из које је за живота и изгнан био\, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна\, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта\, и опет 13. марта\, после деветнаест година\, мошти му пренете у престоницу. \n\n\n\nСвета мученица Христина Персијанка\n\nЗа непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима\, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа. \n\n\n\nСвештеномученик Публије\n\nОвај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни. \n\n\n\n\nЦариграде\, чудни граде крај Босфора плава\,\nС твојом славом чија може да се мери слава?\nТи се мегдан страшни био духовних бораца\,\nЈеретика богохулних и Божјих светаца.\nКо на сито решето си кроз векове дуге\nИ јављао отпаднике\, и Божије слуге.\nОкаљан си многим грехом и грешничком стрвљу\,\nОсвећен си преобилном мученичком крвљу.\nКо би мог’о избројати духовне хероје\,\nИ визије све небесне и све тајне твоје?\nАнгели су Божји често на тебе слетали\,\nА људи се ко ангели к небу уздизали.\nБожја Мајка много пута у теби се јави\,\nДа избави угрожене\, болне да оздрави.\nСветитељска јата дивна над тобом се носе\nИ молитве твоје деце Свевишњем узносе.\nO колико светитеља беху твоја деца!\nКол’ко има крин до крина – и светац до свеца!\nИсторију и календар ти црвено писа\,\nТвојим трудом и Символ се велики написа.\nИ о теби тако може казати се ово:\nМеђу многим градовима – црвено си слово.\nВасељену вером светом ти си просветио\nОд паганства и јереси свет си исцелио.\nМногомучен\, неубијен\, ти још прош’о ниси\,\nИ земљом ти и небом ти слава одјекује;\nСваки крштен захвалност ти велику дугује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики хришћани су они који имају велику љубав према Христу. О како су у истини велики хришћани били богоносни оци и мученици! У наше време многима је то немогуће себи и представити. Ево шта један од њих\, св. Симеон Н. Богослов\, исповеди у свом манастиру пред свима монасима. Говорећи из свога искуства о томе како су се на њему обистиниле речи Господње: иго мое благо и бреме мое легко ест\, он вели: „Верујте ми\, кад сам прибегавао к Богу Спаситељу моме нисам сретао ништа жалосно\, тешко и неподношљиво… Велику и неподношљиву жалост имао сам ја сам због тога\, што нисам могао наћи довољно повода да умрем ради љубави Христове.“ Нису ли овакве душе као пламенови затворени у земљаним судовима? Пламенови вазда усправљени и к небу устремљени! Само скине ли се заклопац\, пламен излеће навише. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на суду пред Иродом и то:\n1. како Ироду најпре би врло мило што виде Исуса не из неке потребе душевне него из радозналости\,\n2. како се Ирод надаше да види неко чудо од Исуса\, но превари се у том\, јер Господ ћуташе на сва његова запиткивања\,\n3. како се Ирод са својима наруга Господу\, и како га обуче у белу хаљину. \n\n\n\nБеседа\nо измирењу злих ради зла\n\nИ у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом;\nјер прије бијаху у завади. (Лк. 23. 12) \nИ у срамоти и понижењу своме праведник чини добро непријатељима својим. Он их измирује. Истина\, у овом случају\, њихово измирење није значило заједнички рад на неком добром делу него заједничко гоњење праведника. Али бар пламен њихове међусобне мржње утуљавао се и гасио. И то је праведнику плата. Пилат и Ирод беху непријатељи. Но онога дана\, када Спаситељ би изведен на суд и код једног и код другог\, они се измирише. Кнез Мира донесе мир међу завађене\, мир који поможе отесати крст за Њега. Но Он и дође да буде драговољна жртва за грехе многих. \nИ данас се међусобни противници мире кад треба напасти и осудити Господа. Пуно их је који се кољу међу собом док им не поменете име Господње. А чим чују то име\, постепено се мире међу собом ради напада на то свето име. Лакше неправедник подноси неправедника него праведника. Лакше се неправедник с неправедником разуме и мири него ли с праведником. \nЧак и партије у неким државама\, најзавађеније међусобно\, мире се кад треба пресудити\, какво место да се да Господу Исусу Христу у држави\, да ли прво (како Њему и доликује) или последње? На таквом питању крвни непријатељи мире се међу собом\, да би само Господу доделили последње место. Тако исто се у време оно завађене партије фарисеја и садукеја\, измирише и удружише против Христа. \nА зашто Најчистији и Најпотребнији да буде на последњем месту? Зато – по њиховој памети – да би за њих остала прва места. Иста побуда измирења била је и код фарисеја и садукеја\, крвних противника\, кад требаше тражити да се Христос убије. Иста та побуда проузроковала је измирење између Пилата и Ирода\, када је требало пресудити да се Христос убије. \nО браћо моја\, не тражимо никад мир с неправдом против правде. Него увек тражимо мир с Богом\, и са савешћу. Боже\, помози нам да такав мир увек имамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-nikifora-carigradskog/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikifor-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260327
DTEND;VALUE=DATE:20260328
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T204939Z
LAST-MODIFIED:20260118T183820Z
UID:7410-1774569600-1774655999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Бенедикт Нурсијски (Друго бденије)
DESCRIPTION:Пролог за 14. март\n27. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Бенедикт\n\nРођен у Нурсијској области у Италији 480. године\, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго\, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје“. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незналац“. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши\, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушташе са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини\, он\, да би избегао славу од људи\, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде\, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу\, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше\, исцељиваше\, изгоњаше зле духове\, васкрсаваше мртве\, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре\, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу\, и чаша прште. Основао дванаест манастира\, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца\, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб\, раније припремљени\, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све монахе\, посаветова их и предаде дух свој Господу\, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра\, Схоластика\, живела је у једном женском манастиру\, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју\, два монаха\, један на путу\, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви\, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости\, који им рече\, да је тај пут спремљен за Бенедикта\, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара. \n\n\n\nСвети Евсхимон\, епископ Лампсакијски\n\nУ време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842). \n\n\n\nСвети Теогност\, митрополит Кијевски\n\nГрк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи\, Руса\, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том\, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом. Нашто сад плаћати данак незнабошцима?“ Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадесeт пет година. Упокојио се у Господу 1353. године. \n\n\n\n\nБенедикт бејаше чудотворац силан\,\nБогомољац плачан и садруг умилан.\nДухом Божјим вођен\, вером правоверан\nВођ љубазан\, крепак\, одлучан и смеран.\nПлакида му беше послушник млађани:\nПа Плакида једном на воду урани.\nСвети отац у том Богу се мољаше\,\nНо на једном дух му даљину смотраше:\nГле поток надошо\, камење котрља\,\nПлакида већ у смрт у бујицу срља\,\nЗграбио га поток\, па се игра њиме\,\nЧује светац јаук\, чује своје име.\nTу je нужна вера али и потера.\nБрзо старац шаље Мавра калуђера.\nМавро хитним скоком у поток ускочи\,\nВодом као друмом Плакиди прискочи\,\nИ не знаде Мавро да водом хођаше\,\nСвечева молитва врхом га држаше.\nКад стигоше старцу Мавро и Плакида\nЉубе старцу руке а Плакид зарида:\n– Видех тебе старче\, изнад моје главе\,\nКад ми срце беше препуњено страве\,\nЗа власи ме узе и над воду диже\,\nДокле у том Мавро у помоћ ми стиже!\nМолитвама светог Бенедикта оца\nБог и Мавра јави као чудотворца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТешко можемо наћи бољу поуку о томе како не треба да се ленимо и да одлажемо молитву и посао за сутрашњи дан\, него што нам је даје св. Јефрем Сирин овим примером: „Једноме брату внушена је (од врага) помисао: данас дај себи одмор\, а сутра устај на бдење!“ Но он одговори помислу: „Ко зна\, можда сутра нећу ни устати\, зато треба да устанем данас.“- Тако и при послу внушена му је помисао: дај себи одмора данас\, па сутра поради! Он опет одговори: „Не\, него ја ћу данас да порадим\, а о сутрашњем дану брине се Господ.“ А свети Антоније учи: „При расвитку свакога дана подешавај живот свој тако\, као да ти је тај дан последњи на земљи\, а сачуваћеш се од греха.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса пред Пилатом и то:\n1. како Господ ћути пред Пилатом\,\n2. како Јуда у то време баца сребрнике у цркви и веша самог себе\,\n3. и опет како Пилат пита\, а Господ ћути. \n\n\n\nБеседа\nо Христовом пророчанству славе Своје\n\nОтселе ћете видјети сина човечјега\nгдје сједи с десне стране силе\nи иде на облацима небескијем. (Мат. 26\, 64) \nКо неће да види Бога као милостивог Самарјанина на земљи\, видеће Га као Страшног Судију на небу. Толико су заслепљени били главари јеврејски\, да у Христу Господу нису могли видети не само Бога\, нити Месију\, нити Пророка\, него ни обичног доброг човека. Они га стављаху испод обичних добрих људи. Па не само то: него га стављаху ниже и од разбојника. Они Вараву ослободише а Христа осудише! Они исмеваху\, правише са Њиме маскараду\, као са неком ствари јевтином и непотребном. Но баш у часу кад се Јевреји злобно играху Христом као неком јевтином и непотребном ствари\, заћутали Господ наједанпут отвори уста и проговори: отселе ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацама небескијем! Колика раздаљина између онога што Христос у истини јесте\, и онога за што Га Јевреји држаху! \nСин човечји који седи с десне стране силе\, јесте Син Божји Господ наш Исус Христос\, као што Га је ускоро потом видео св. архиђакон Стефан и многи\, многи други. Син човечји који иде на облацима од ангела и безбројних сила и војинстава небеских\, јесте опет тај исти Син Божји Господ наш Исус Христос\, као што га је видео и у своме Откровењу описао св. Јован Богослов и Јеванђелист. \nО браћо моја\, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: кад будемо видели Христа на небу као Бога\, онда ћемо Га и веровати! Доцкан ће та вера бити\, и узалудно то виђење. Ми треба вером нашом да видимо Христа као Бога у ономе пониженом и попљуваном и изубијаном и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у ономе ћутљивом осуђенику\, кога су Јевреји сматрали за ствар јевтину и непотребну и с којим су правили маскараде. То је вера\, која се цени на небесима. То је вера\, која је до сада однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветлијих душа\, најмоћнијих карактера\, најиздржљивијих јунака и најсветлијих умова. \nГосподе понижени\, узвиси нас до ове вере. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-benedikt-nursijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-benedikt.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260328
DTEND;VALUE=DATE:20260329
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T205327Z
LAST-MODIFIED:20260118T183833Z
UID:7413-1774656000-1774742399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Агапије и седморица с њим
DESCRIPTION:Пролог за 15. март\n28. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Агапије и седморица с њим: Публије\, Тимолај\, Ромил\, два Александра и два Дионисија\n\nСви пострадаше у Кесарији Палестинској од кнеза Урбана\, у време цара Диоклецијана. Сви седморица\, осим Агапија\, беху сасвим млади људи\, а не беху још хришћани. Нити се икад крстише водом. Али њихово крштење би крвљу. Једног дана гледаху ових седам младића како муче хришћане\, једне на огњу\, друге на вешалима\, треће пред зверовима\, па видећи с каквим трпљењем хришћани подносе све муке\, распалише се ревношћу за Христа\, везаше сами себи руке наопако и тако везани дођоше пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове осташе узалудне. Младићима се придружи и угледни грађанин тога града\, Агапије\, који је и дотле доста страдао за Христа\, и стане још већма распаљивати у њима веру и љубав ка Господу. Сви беху мачем посечени 303. године и преселише се у дворе Цара Небеснога. \n\n\n\nСвети мученик Александар\n\nИз града Сиде Памфилијске. Намесник цара Аврелијана упита га ко је он и шта је? – на што Александар одговори\, да је он пастир стада Христовог. А где је то стадо Христово? – упита даље злобни и мрачни намесник. Одговори Александар: „По целом свету живе људи које Христос Бог сазда\, од којих они који верују у Њега\, јесу овце Његове\, а сви отпали од свога Створитеља\, који робују створењима и направама руку људских\, мртвим идолима\, као ви\, ти су отуђени од стада Његова\, и на Страшном Суду Божјем поставиће се на лево\, са козама“. Нареди зли судија те га најпре бише воловским жилама\, па га онда бацише у пећ огњену. Но огањ му ништа не нашкоди. Потом би стругано месо с њега. Најзад нареди намесник те му главу одсекоше. Но тек што судија изрече пресуду\, ухвати га зли дух и он побесни. Урличући би поведен своме богу\, идолу\, но успут изврже из себе своју злу душу. Пострада свети Александар између 270. и 275. године. \n\n\n\nСвети мученик Никандар Мисирац\n\nКожа му одерана\, па онда посечен за веру Христову. Кривица му је била та што је као лекар помагао хришћанским мученицима и тела погубљених чесно сахрањивао. Чесно пострада 302. године. \n\n\n\n\nИз свакога сословија Господ војску бере\,\nСваког у ком гори пламен љубави и вере:\nИз лекара\, и мудраца\, тежака\, радника.\nИз царева и рибара – војску мученика!\nМач посече\, Господ прими мудрог Александра\,\nМач посече\, Господ узе милосног Никандра.\nМач посече осам дивних и младих јабука\,\nИспод мача прихвати их сведржећа Рука.\nОно што свет из свог тора грће и измеће\nГоспод збира нежном руком ко најлепше цвеће.\nИзгрнутог као коров првог грађанина\nАгапија Господ прима као Свога сина.\nДесетица мученика и славних мужева\nСад у хору ангелскоме у вечности пева.\nНије свеједно макар за што умрети\, умрети:\nЈедни мртви блажени су a други проклети.\nКо умире Христа ради\, благослов je c њиме\,\nКо гонећи Христа умре – проклетство je c тиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЉубав према ма коме или ма чему\, чак и према самоме себи\, може код човека временом охладнети или сасвим се изгубити\, па и у мржњу се превратити. Но љубав човекова према Богу\, једном задобијена и утврђена\, тешко хладни\, сем ако неко већ не сиђе с памети. У оном првом случају човек умањује или брише своју љубав или због промена у себи или због промена у љубавним предметима. У овом другом случају човек може да умањи своју љубав\, према Богу\, само и једино због промена у себи\, а никако због промена у Богу. Све је то лепше и јасније изразио св. Исак Сирин говорећи: „Има љубави сличне потоку од кише\, који престаје убрзо по престанку кише. Али има љубави сличних извору који избија из земље\, и који никад не престаје. Прва је љубав човечанска\, а друга божанска.“ А св. Симеон Н. Богослов говори о тој божанској љубави: „О света љубави! Ти си конац закона. Ти мене обузимаш\, ти ме загреваш\, ти распламћујеш срце моје к неизмерном вољењу Бога и браће моје… Из љубави Бог се учинио човеком. Из љубави претрпео је Он сва животворна страдања\, да би човека избавио од уза адових и узнео га на небо. Из љубави апостоли су свршили своју непреривну трку. Из љубави су мученици пролили крв\, само да не изгубе Христа.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса кад Га Пилат изводи пред Јевреје и то\,\n1. како Господ бива најпре шибан од римских војника;\n2. како после бива од њих поруган: положише му трнов венац на главу и обукоше скерлетну хаљину\,\n3. како Га Пилат показује Јеврејима говорећи: ево човека! \n\n\n\nБеседа\nо пророчанству о кући опустелој\n\nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста. (Мат. 23\, 38) \nЗашто је Господ ћутао на суду пред Јеврејима и пред Пилатом? Зато што је био пре тога све казао што је требало казати. Он је казао и предсказао\, како ће Га старешине јеврејске предати незнабошцима\, и како ће Га убити. Предсказао је више пута\, шта ће се с Њим лично десити. И то су апостоли Његови чули и добро запамтили. Но предсказао је Он и страшну казну\, коју ће Јевреји навући на себе својим злочином над Сином Божјим. И Јевреји су то чули и – заборавили. \nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста! То је Господ предсказао Јеврејима. И то су Јевреји чули и – заборавили. Но многи су се доцније сетили ових пророчких речи – многи и од оних који су учествовали у Злочину Великом – када су Римљани разорили Јерусалим\, опљачкали га\, попалили га\, његове становнике разјурили и раселили по целоме свету\, а многе посекли\, угушили\, глађу уморили\, или на крст распели. Јевреји су застрашивањем и досађивањем приморали Пилата Римљанина да дигне своју руку на Господа Исуса. После се Римско царство дигло на Јевреје. У онај дан\, кад је Господње пророчанство требало да се испуни\, Римско царство\, које је некад Пилат представљао у Јерусалиму\, дигло је своју руку са преоштрим мачем на Јерусалим и децу његову. Када цар Адријан обнови Јерусалим\, даде му друго име (Елија Капитолина и смртном казном забрани Јеврејима насељавати се у Јерусалим. \nЕто ће вам се оставити ваша кућа пуста! И Јерусалим је од онда до данас заиста био остављен пуст од Јевреја као народа. Деца злобних предака\, који Христа убише\, свуда су до сада била само не у кући својој. \nГосподе свемоћни\, опрости нам грехе наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-agapije-i-sedmorica-s-njim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-agapije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260329
DTEND;VALUE=DATE:20260330
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T205501Z
LAST-MODIFIED:20260118T183851Z
UID:7416-1774742400-1774828799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Аристовул; свети мученик Савин
DESCRIPTION:Пролог за 16. март\n29. март по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Аристовул\n\nСвети апостол Аристовул\, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве\, и рођен на Кипру. Последоваше апостолу Павлу\, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16\, 10). Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света\, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског). У Британији беху народи дивљи\, неверни и опаки\, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке\, беде и пакости. Удараху га без милости\, вукући по улицама\, ругаху му се и подсмеваху. Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје. Просвети народе\, крсти их у име Христа Господа\, цркве погради\, свештенике и ђаконе посвети\, и најзад\, тамо у миру сконча и оде у царство Господа\, коме је верно послужио. \n\n\n\nСвети мученик Савин\n\nМисирац из града Хермопоља\, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима\, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак\, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа\, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин\, са још шесторицом\, би ухваћен од војника\, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године. \n\n\n\nСвештеномученик Трофим и Тал\n\nБраћа рођена\, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу\, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче\, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу\, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору. \n\n\n\n\nДва брата рођена Духом запојена.\nВером осветљена и препорођена\,\nТа два брата света на крст разапета\nСветоваху масу правоверног света:\n– O браћо\, што на нас одоздо смотрите\,\nВи због наших мука горко не плачите!\nПодвигоположник Христос\, наш Спаситељ\,\nЗбог оваквих мука поста Искупитељ\,\nИскупитељ свега рода човечјега.\nМи се спасавамо слушајући Њега.\nОн послуша Оца и на земљу сиђе\,\nСтрада и васкрсе\, на небо узиђе.\nМи Њега слушамо\, и муке сносимо.\nУ Његово царство кроз муке ходимо.\nHe бојте се\, браћо\, ни огња ни мача\,\nХристова је правда од свег света јача.\nHe бојте се\, браћо\, себе не жалите\,\nЗбог вечног спасења себе с’ одреците.\nСве су муке мале\, ништавне и сносне\,\nСпрам награде рајске\, вечне и поносне.\nСвет је лажна маска и глупа клапњава\,\nВечност – то je наша домовина права.\nДајте свет онима што лаж света љубе\,\nИ због лажи живот и истину губе.\nВи хватајте бисер изнад светског кала –\nПослушајте браћу\, Трофима и Тала! \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко мислено испунимо закон Божји\, лако ћемо га испунити чувствено. То јест: ако не погрешимо мислима\, још лакше нећемо погрешити ни делима. Или још: ако је срце наше уз Бога\, и језик и руке и ноге и цело тело не може бити против Бога. Срце\, срце\, – срце приуготови за Бога\, њега посвети и поклони Богу\, у њему испуни закон Божји\, њега распламти љубављу к Богу\, њиме се сједини с Богом – остало ће све следовати и управљати се према срцу. Не управља точком онај ко држи паоц од точка\, него онај ко држи осовину од точка. Срце је осовина бића нашег. Говорећи о заповестима Божјим преподобни Исихије вели: „Ако будеш себе принуђавао да их мислено испуниш\, то ћеш ретко имати потребу да се мучиш око њиховог чувственог испуњавања.“ Тј. ако си срцем\, као осовином\, навио себе ка Богу\, точкови ће лако и угодно ићи за осовином\, односно цео човек за срцем. Закон Твој је у срцу моме (Пс. 39\,9)\, говори премудри Давид. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса како корача под крстом ка Голготи и то:\n1. како трпељиво и ћутљиво носи крст Свој\,\n2. како потом скидоше с Њега крст и дадоше Симону из Кирине\, те овај носаше крст корачајући за Христом\,\n3. како се Он обазре на жене јерусалимске које плакаху и рече им: кћери јерусалимске\, не плачите за мном\, него плачите за собом и за дјецом својом\, објављујући овим Своју победу и пораз Својих убица. \n\n\n\nБеседа\nо срамоти Христовој као богатству\n\nВјером Мојсије … држаше срамоту Христову за веће богатство\nод свега блага мисирскога; јер гледаше на плату. (Јевр. 11\, 26) \nНе хте Мојсеј да остане у двору фараоновом\, нити да се назове посинак фараонов. Више вољаше страдати с народом Божијим него ли имати земаљску сладост гријеха. Како различити беху од Мојсеја потомци његови\, који из фараонских разлога осудише Цара славе на смрт! Сви ови више би волели једну годину проживети у трулежном двору фараоновом него ли с Богом путовати 40 година по пустињи. А Мојсеј је оставио све почасти\, све богатство\, све ласке\, које је само богати Мисир\, и то још на двору царском\, могао дати\, па је на заповест Божју кренуо кроз гладну и жедну пустињу с вером да иза пустиње постоји земља обећана. То и значи држати срамоту Христову изнад свакога блага мисирскога. \nСрамота Христова јесте оно чега се светски људи\, са силним запахом земље\, стиде код Христа. А то је Христова беда на земљи\, његов пост\, бдење\, молитва\, потуцање без крова\, осуда\, понижење\, срамна смрт. Ту срамоту Христову ценили су апостоли\, а после њих и сви многобројни светитељи\, за веће богатство од свих блага васионских\, јер је Господ васкрсао после ове срамоте\, и отворио двер небесну\, и показао рајску земљу обећану\, у коју је Он повео човечанство путем Своје срамоте\, или пустињом Свога страдања. \nО Господе\, прослављени и васкрсли\, помози нам да сваку кап Твога зноја и Твоје крви држимо непоколебљиво као богатство веће од свега блага светскога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-aristovul-sveti-mucenik-savin/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-aristovul.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260330
DTEND;VALUE=DATE:20260331
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T205640Z
LAST-MODIFIED:20260118T183905Z
UID:7419-1774828800-1774915199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Алексије Човек Божји
DESCRIPTION:Пролог за 17. март\n30. март по новом календару \n\n\n\nСвети Алексије Човек Божји\n\nРазличити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан\, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат\, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу\, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина\, овога Алексија\, који кад одрасте\, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога\, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса\, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду\, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник\, он се убоја од људске славе и оде одатле\, седе у лађу да иде у Лаодикију\, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји\, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна\, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи\, он написа једну хартију\, стеже у руке\, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се\, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову\, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу\, нађу га мртва\, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају\, да је то њихов син Алексије\, а невеста\, која је тридесет четири године живела без њега\, да је то њен муж\, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер\, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници\, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. \n\n\n\nСвети мученик Марин\n\nБио војник. Не само није хтео принети идолима жртве\, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен\, у III веку. Неки сенатор Астерије\, обучен у скупоцену белу одећу\, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа\, који толику храброст даје својим следбеницима\, да сам узе тело мучениково на своја леђа\, однесе и чесно сахрани. Видевши то\, незнабошци и њега убише као хришћанина. \n\n\n\n\nАлексије све напусти што свет зове славом\,\nПа он Богу крете стазом узаном но правом.\nОбнишчати Христа ради\, прво то се реши\,\nПо том блесак родитељски оставит поспеши.\nИ кад оде у даљину и када се врну\,\nНи у сјају ни у беди у грех не посрну.\nУм уздигнут к Богу држа – упаљену свећу\,\nC вером јаком и молитвом\, што брда покрећу.\nТужна мајка неутешна\, мајка Аглаида\,\nЈевтимијан отац стари тугује и рида\,\nA невеста\, некад млада\, увела од туге.\nЈедног дана на просјака навикаше слуге\,\nA ко je тај сухи просјак нико и не слути.\nТа наследник дома то је! – ал’ он o том ћути.\nНаслеђа се одрекао још у раном цвету\,\nДа би био санаследник у небесном свету.\nНо светац се скрит не може\, свеца Господ јавља\,\nКо животом Бога слави\, тога Бог прославља.\nАлексије Бога слави\, зато славан поста\,\nВаистину Човек Божији он беше и оста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗашто смо ми овде на земљи? Да покажемо љубав своју према Богу. Да се научимо љубити Бога више него грех. Да нашом малом љубављу одговоримо на велику љубав Божју. Само је Божја љубав велика љубав\, а наша је увек мала. Бог је довољно показао и показује Своју љубав према човеку\, и у Рају и на земљи. Нама је дат овај кратки земаљски живот као школа и испит\, да се испитамо\, хоћемо ли ми на Божју љубав велику одговорити љубављу или не? „Сваки дан и сваки час од нас се захтева доказ наше љубави према Богу“\, вели свети Исак Сирин. Јер и Бог сваки дан и сваки час доказује своју љубав према нама. Сваки дан и сваки час ми стојимо стављени између Бога и греха\, и имамо ли да поклонимо своју љубав Богу и дигнемо се међу ангеле\, или пак да се приволимо греху и паднемо у мрачни ад. Алексије Човек Божји возљуби Бога више него родитеље своје\, и жену\, и богатство. Проведе он 17 година као убожјак у даљини од дома родитељског\, и других 17 опет као непознат и презрен убожјак у дому родитељском. Све ради љубави Божје. И милостиви Бог одговори љубављу на љубав: за тих 34 године страдања даде Он Алексију вечни живот и радост међу ангелима Својим на небесима и славу на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Голготи и то:\n1. како војници свлаче с Њега хаљине\, а Он ћути и не брани се\,\n2. како Га прикивају ексерима за дрво\, а Он ћути и не брани се\,\n3. како се вревом и галамом уздижу крст са земље и постављају га усправо\, а Господ ћути. \n\n\n\nБеседа\nо другом доласку Господа\n\nЈер као што муња излази од истока и показује се до запада\,\nтако ће бити долазак сина човечјега. (Мат. 24\, 27) \nДруги долазак Господа Исуса биће долазак у слави. То је Господ више пута казао. Но овде нам Он још изближе казује\, на што ће личити тај долазак. Личиће\, вели\, на муњу. Тиме нам Он открива пет особина тога славног доласка Свога. \nПрво\, Његов други долазак биће изненадан као муња. Зато нас је и опоменуо: стражите\, јер не знате дана и часа! \nДруго\, Његов долазак биће светао као муња. Сунце и звезде потамнеће\, и сва васиона изгубиће зрачност лица свога\, када Он засија. Ко греши\, тај има мање светлости и зрачности; колика ће\, дакле\, тама он тек бити под тим небесним пламеном! Зато нас је Он и опоменуо\, да држимо свећњаке душа наших напуњене уљем и приготовљене. О браћо\, да се не обремо у мраку у ономе страшноме часу! \nТреће\, Његов долазак биће силан као муња. Јер Он сам изрично другде каже\, да ће Он доћи са силом и славом. \nЧетврто\, Његов долазак биће свеобиман и јаван свима и свакоме\, од истока до запада. То јест\, Он се неће јавити као први пут\, да Га виде само ученици Његови\, или само једно племе\, и један народ\, и једна земља\, и једна држава\, него ће се јавити као муња\, коју ће сви људи и сва племена на земљи одједанпут видети. \nПето\, као што појава муње претходи киши и тучи\, тако ће Његов други долазак претходити Страшноме Суду\, који ће за праведне и верне бити као жељена киша а за неправедне и неверне као туча. \nПрипремајмо се\, браћо моја\, јер облаци се купе\, и из њих сваког часа може синути божанска муња. \nГосподе велики и страшни\, додај уља свећњацима душа наших\, да се не обремо у вечној тами онда када се јави Твоја вечна светлост. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-aleksije-covek-bozji/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-aleksej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260331
DTEND;VALUE=DATE:20260401
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250322T205800Z
LAST-MODIFIED:20260118T183938Z
UID:7422-1774915200-1775001599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Кирил Јерусалимски
DESCRIPTION:Пролог за 18. март\n31. март по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил\, архиепископ Јерусалимски\n\nРођен у Јерусалиму у време Константина Великог\, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника\, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство\, док најзад у време Теодосијево није повраћен\, па проживив мирно још осам година\, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима\, који се осилише под Констанцијем\, сином Константиновим\, а другу под Јулијаном Одступником\, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста\, светлије од сунца\, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске\, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави\, која је била виђена од свих житеља Јерусалима\, писано је и цару Констанцију\, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство\, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан\, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес\, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: ни камен на камену неће остати. Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика\, дело првокласно\, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак\, смеран\, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње. \n\n\n\nАнин чудотворац\n\nРодом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј\, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуфрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше\, најпре код свог учитеља Мајума\, а по смрти овога\, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом\, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника\, Пионија\, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама\, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере\, и посла му писмо по своме лаву\, да се остави своје намере\, да опрости нападачима\, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца\, да му олакша доношење воде са реке\, но он поклони магарца неком сиромаху\, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца\, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца\, но само на послугу\, као водоношу\, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј\, Арон и Ор\, и где га зову: „Анине\, Господ те зове\, устани и пођи с нама!“ То он откри својим ученицима\, и предаде дух свој Господу\, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој. \n\n\n\n\nКандила велика светле пред олтаром\,\nИ кандила мања и са мањим жаром\,\nНо једна и друга светлост исту дају\,\nИ пред истим Богом светлошћу сијају.\nИ свеци велики и свеци малени\,\nХристовим су огњем истим зажежени.\nМеђ’ велике свеце\, велика кандила\,\nЦрква Света броји и светог Кирила.\nОн веру објасни и веру утврди\,\nШто год речју – рече\, животом потврди.\nРеч његова беше од Духа Светога\,\nA живот му – одсјај плама небеснога.\nАрија посрами\, Јулијана скруши\,\nИ ко мелем беше многој болној души.\nОн верова Христу од речи до речи\,\nСтога реч његова као злато звечи:\nИ данас наставља слабе\, маловерне.\nХрабри и весели Христу правоверне.\nЗато Црква слави Кирила и штује –\nКроз векове име Кирил одјекује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма злурадих људи који мисле као да је време донело Христу величину\, и као да се у првим вековима Хришћанства није тако високо мислило о Господу као што се о Њему мислило у познија времена. Ништа лакше него разбити ту неистину. Ево како св. Кирил Јерусалимски пише о Господу Христу: „Ово је Онај који јесте и који је био\, Оцу Соприсносуштни\, Јединородни\, Јединопрестолни\, Равномоћни\, Свесилни\, Беспочетни\, Несоздани\, Неизменљиви\, Неописани\, Невидљиви\, Неизречени\, Непостижими\, Необухвативи\, Недомисливи\, Неограничени. Овај је сијање славе очеве (Јев. 1\, 3). Овај је начертање суштатства свих твари. Овај – Светлост светлости\, сијајућа из недара Очевих. Овај – Бог богова (Пс. 49\, 1) и од Бога Бог што се да узнати. Овај – извор живота (35\, 10) од извора живота Очевог проистичући. Овај река Божја (45\, 5; 64\, 10) што исходи из бездне Божје но не одваја се. Овај – ризница доброте Очеве и бесконачног блаженства. Овај – вода живота (Јов. 4\, 14) што живот свету дарује. Овај је луч несоздани\, што се рађа но не одсеца од првосветлећег Сунца. Овај је Бог Слово (Јов. 1\, 1) што је једним словом све твари из небића у биће саставио… Ово је Онај који је нас створио по образу Божију\, а сада се Сам учинио човеком по образу нашем. Човек\, но уједно и Бог.“ И дан-данас\, после 16 столећа откад је ово вероисповедање написано\, Црква Православна држи ову исту веру\, од речи до речи\, од слова до слова. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту поругана и то:\n1. како Му пишу поругу изнад главе: цар јудејски\,\n2. како Му се рутају мимопролазници машући главама својим и хулећи\,\n3. како Му се руга чак и разбојник на крсту\,\n4. како Му се кроз векове ругају мучитељи хришћана. \n\n\n\nБеседа\nо Цару који неће да се брани војском\n\nИли мислиш ти да ја не могу сад умолити оца својега\nда ми пошаље више од дванаест легеона ангела. (Мат. 26\, 53) \nТако рече Господ ученику који потрже нож да брани свога Учитеља у Гетсиманском врту. Из ових речи је јасно да се Господ могао одбранити да је хтео не само од Јуде и његове чете пандура него и од поглавара јеврејских\, и од Пилата\, и од целога Царства римскога\, да се ово било дигло на Њега. Јер сила једнога ангела већа је од силе највеће војске људске\, а камоли сила дванаест легеона ангела! \nНо Господ није хтео да тражи ту помоћ од Оца. У Својој молитви у Гетсиманији Он је рекао Оцу: нека буде воља Твоја. И одмах је у том познао вољу Очеву\, да треба да се пусти на страдање\, и Он се сагласио са вољом Оца Свога\, и кренуо на пут страдања. Требало је дозволити да се позадина оцрта што тамније\, да би слика васкрсења била јаснија. Требало је пустити зло да се надме колико највише може\, да би се после распукло и расплинуло у ништа. Требало је пустити зло да викне колико најјаче може\, да би ускоро занемело – пред чудом васкрсења. Требало је да се објави сва злоба људска против Бога\, да би се могла видети и оценити љубав и милост Божја према људима. Непослати да бране Христа од Јевреја ангели Божји послати су после три дана да објаве свету васкрсење Христово. \nГосподе свесилни и свемилостиви\, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kiril-jerusalimski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260401
DTEND;VALUE=DATE:20260402
DTSTAMP:20260418T082059
CREATED:20250330T111007Z
LAST-MODIFIED:20260201T174604Z
UID:7433-1775001600-1775087999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Хризант\, Дарија и други; преподобни Симеон Дајбабски
DESCRIPTION:Пролог за 19. март\n1. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Хрисант и Дарија\, и други с њима\n\nОвај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија\, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности\, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља\, и нађе га у лицу некога Карпофора\, свештеника\, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом\, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа\, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе\, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра\, премда привидно у браку. Када му умре отац\, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански\, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије\, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу\, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду\, оба сина му посечена\, а жена му на губилишту\, очитавши молитву\, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама\, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина\, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово\, незнабошци навалише те затворише ову пећину\, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет\, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици\, Хрисант и Дарија\, и остали с њима\, међу којима Диодор свештеник и Маријан\, ђакон\, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године. \n\n\n\nСвети мученик Панхарије\n\nРодом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа\, но усаветован мајком и сестром\, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године. \n\n\n\n\nСвети Хрисант светује Дарију\,\n– O девице\, остави се лажи\,\nИ кипове не штуј ка’ богове\,\nНит истину ти од земље тражи.\nИстина је у Бога једнога.\nЈединога Бога троичнога\,\nКоји созда васељену целу\,\nИ човека\, круну васељене.\nОн једини\, бесмртни и живи\,\nОн од земље прави завијаче\nИ одеће блага духовнога\,\nДуша наша благо је духовно\nЗавијено у прашину тела.\nДушу треба нежно неговати\,\nК’о невесту за Христа спремати.\nОстави се\, дево\, телесности\,\nОна води муци и жалости.\nБог не гледа у сасуд телесни\nНо у цвеће што у њему расте.\nO девице\, у смрт одевена.\nДанас-сутра смрћу разједена:\nКити душу цвећем од врлина.\nПосеј цвеће вером у Господа\,\nОгради га надом и љубављу.\nЗалевај га Духом животворним\,\nОплеви га од корова греха.\nНек порасте цвеће од врлина\,\nНек порасте цвеће благочешћа\,\nНек порасте цвеће милосрђа\,\nНек порасте цвеће покајања\,\nНек порасте цвеће терпенија\,\nНек порасте цвеће уздржања.\nНек порасте цвеће послушања.\nТвоја душа\, као песма рајска\,\nНек мирише као башта рајска.\nБог да би се у њу уселио\,\nКоји ју је за то и створио. –\nХрисанта је Дара послушала\,\nСвоју душу за Христа венчала\,\nТело своје на муке предала\nСа Хрисантом\, са братом духовним.\nA Бог их је у Рај пресадио\nРајску башту њима окитио. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ова милост (Божја) – што нас васкрсава и после тога згрешисмо\, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава\, Господе\, безмерној милости Твојој!“ Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је кроз Христа спасао од трулежи греха и смрти него кад нас је ни из чега створио. И ваистину\, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину\, кад га поново приме\, све му опросте\, уљуде га\, очисте га\, излече га\, и поново га учине својим наследником\, него када га роде. Када се млади Панхарије\, облаган почастима царским\, одрече Христа\, написа му његова мајка писмо\, пуно бола и туге. „Не треба се бојати људи\, писаше му мајка\, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа\, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима\, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10\, 33).“ Син прими савет материн\, застиде се самога себе\, исповеди пред царевима веру своју у Христа\, и мученичком смрћу умре за Христа\, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина\, рођење духовно\, важније од првог\, телесног рођења. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:\n1. како се Он на крсту мучи од болова\,\n2. како му дају сирће и жуч да пије\, кад Он рече\, да је жедан\,\n3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине. \n\n\n\nБеседа\nо знаменију Сина човечјега\n\nИ тада ће се показати знак сина човечјег на небу. (Мат. 24\, 30) \nКакав ће бити овај знак Сина човечјег\, то се једном у маломе већ показало. То је крст\, сјајнији од сунца\, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста\, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку\, најбоље је\, да вам се\, браћо\, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину\, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице\, седмога дана маја\, около девет часова изјутра\, јави се превелики крст\, сав од светлости\, на небу\, над Светом Голготом\, и пружен до свете Горе Јелеонске\, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само\, но свима многобројним житељима града\, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији\, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане\, јер да не би такав\, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео\, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву\, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења\, јуноше и старци\, мужеви и жене\, сваки узраст\, чак и најскривеније девице\, овдашњи становници и странци\, хришћани и незнабошци\, који су дошли из других земаља\, – сви једнодушно\, као једним устима\, прославише чудотворног Христа Исуса\, Господа нашег\, Јединородног Сина Божјег\, и стварно и опитом дознаше\, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2\, 4)\, и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2\, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“ \nО браћо моја\, све је Богу могуће\, и створено показати људима\, и нестворено створити. Но најважније је за нас\, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ. Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-hrizant-darija-i-drugi-prepodobni-simeon-dajbabski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-hrisant-i-darija.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR