BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260716
DTEND;VALUE=DATE:20260717
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T145756Z
LAST-MODIFIED:20260204T092602Z
UID:7808-1784160000-1784246399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јакинт; преподобни Анатолије
DESCRIPTION:Пролог за 3. јули\n16. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јакинт\n\nМладић\, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано приношаше жртве идолима\, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше\, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант\, и рече цару: „ја сам хришћанин\, Христа поштујем\, Њему се клањам\, и Њему приносим на жртву живу себе самог“. Избијен\, попљуван\, саструган\, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести\, и после 8 дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом\, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108 год. \n\n\n\nСвети Анатолије\, патријарх Цариградски\n\nНајпре био презвитером у цркви Александријској\, но после смрти патријарха Флавијана\, би узведен на престо Цариградског патријарха 449 год. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском Сабору у Халкидону 451 год. Много се борио за чистоту вере православне\, много је страдао од јеретика\, док најзад не би од њих и убијен 458 год. у време Лава Великог. Управљао црквом близу 9 година\, и преселио се међу свете Јерархе у царству Божјем. \n\n\n\nПреподобни Александар\n\nРођен у Азији\, школован у Цариграду\, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: ако хоћеш савршен да будеш\, иди продај све што имаш и подај сиромасима\, и имаћеш благо на небу\, па хајде за мном (Мат. 19\, 21). Ове речи толико утицаше на њега\, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ Неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ безпрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи\, и одлазила је у цркву\, да настави читање и појање претходне чреде. Путовао је много\, без игде ичега\, по источним странама\, просвећивао људе вером Христовом\, прео се с јеретицима\, чинио чудеса благодаћу Божјом\, остарео служећи Господу Христу\, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430 год.\, где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу\, којом Бог прославља свете слуге Своје. \n\n\n\nПреподобни Исаија Отшелник\n\nПодвизавао се у Мисирском Скиту у V и VI столећу. Спомиње се у књизи св. Варсонуфија и Јована (одговор 249 и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Св. Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима“. „Круна свију добрих дела састоји се у томе\, да човек положи сву наду своју на Бога\, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом\, да буде испуњен милошћу према свима\, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање.“ Какав је знак\, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом\, и што си га ти заборавио до те мере\, да у разговору о сличном греху\, ти не осећаш никакве наклоности томе греху\, као нечем сасвим туђем теби. То је знак\, да си помилован.“ Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама\, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго.“ Круна добродетељи јесте љубав\, круна страсти јесте правдање грехова својих.“ \n\n\n\n\nАлександар преподобни\, Божији светитељ\,\nХрам основа Неусипних\, свјатују Обитељ\,\nДа се у њој Господ слави\, пева и велича;\nО тој светој обитељи још се носи прича.\nНо и наше срце\, браћо\, обитељ је неба\,\nБога живог у свом срцу величати треба\,\nНек молитва неусипно у срце се броји\,\nНека љубав неугасно као пламен стоји\,\nНек Дух Свети благодаћу срца наша греје\,\nНека Христос речи своје по срцима сеје\,\nНек ангели у том храму и дан и ноћ бдију\,\nДаље од њих\, даље од нас\, беси нек се скрију.\nСвета Дева у том храму нек мирише миром\,\nАпостоли уз њу нек су и сви свети широм\,\nИ сви Божји угодници\, славни мученици\,\nИ девице Христа ради\, и сви отшелници.\nНек се тако у срцима служи литургија\nИ велича неусипно премудрост Божија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЉубав је свемоћна. Она може\, између осталога\, и олакшати судбу душа умрлих грешника. Православна црква тврди то одлучно\, и настојава да се за умрле врше молитве и чини милостиња. Пребогата у сваком духовном искуству црква зна\, да молитве и милостиња за умрле помаже овима у ономе свету. Света Атанасија игуманија (12 април) пред смрт завештала је својим сестрама да у току 40 дана после њене смрти сваки дан постављају трпезу за сиромашне и бедне. Њену заповест сестре су испуњавале само 10 дана\, па онда престале. Тада се светитељка јави у пратњи два ангелаи рече сестрама: „зашто сте преступили заповест моју? Знајте да се милостињом и молитвама свештеника за душе умрлих у току 40 дана умилостивљава Бог. Ако су душе умрлих грешне\, то кроз то оне добијају од Господа опроштај грехова\, а ако су безгрешне\, то онда доброчинство за њих служи на спасење самих добротвора.“ Наравно\, овде се мисли на милостињу и молитву у вези са великом љубављу према душама умрлих. Таква милостиња и молитва у истини помаже. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно претварање штапа у змију\, и змије опет у штап (II Мојс. 4)\, и то:\n1. како Господ\, који је створио и змију и штап из прашине\, може силом својом\, а ради виших циљева\, да обраћа мртво у живо и живо у мртво;\n2. како и моју грехом осушену и умртвљену душу Господ може\, по мојој вери и молитви\, обратити у живот. \n\n\n\nБеседа\nо радости од вере у Христа\n\nКојега (Христа) не видјевши љубите\,\nи којега сад не гледајући новјерујући\nга радујте се радошћу неисказаном. (I Пет. 1\, 8) \nТо су речи светога Петра апостола. Он је Господа видео\, и љубио Га је. Он је Господа гледао\, и веровао у Њега. Баш због тога он похваљује љубав оних који Господа не видеше и веру оних који Га не гледаше очима својим. Сам је Господ рекао: благо онима који не видјеше и вјероваше (Јов. 20\, 39). Благо онима који не видеше Господа\, као што Га апостол виде\, али Га ипак љубе љубављу апостолском. Благо онима који не гледају Господа\, као што Га апостол гледаше\, али Га ипак верују вером апостолском! \nО браћо моја\, ако не видимо Господа\, ми видимо дело Његово\, које је осветлило сву историју људску с краја у крај и просветлило духовним значајем сваку твар под небесима. Ако не видимо Господа\, ми видимо цркву Његову свету\, сазидану на крви Његовој пречистој\, од многобројних светитеља и праведника и безбројних душа крштених у Његово име\, кроз векове и векове. Ако не гледамо Господа лицем у лице\, као што су Га апостоли гледали\, ми верујемо да је Он међу нама у телу и крви којом се ми по Његовој заповести причешћујемо и причешћујући радујемо радошћу неисказаном. \nЖив је Господ\, браћо\, и близу је Господ! То је вера наша непоколебљива\, и то је искра огња\, која разгорева срца наша у пламен љубави према Господу\, живом и блиском. \nЗнати\, да је Господ Створитељ наш из љубави сишао на земљу и јавио се као човек ради нас\, и још знати\, да је Он био умртвљен и да се јавио као жив – какви тврђи темељи требају нашој вери\, и какво јаче оправдање нашој љубави? \nЖив је Господ\, браћо\, и близу је Господ. И до у саме наше дане. Он се јавља многим праведним душама\, које Њему служе са стрпљењем. \nО Господе Живи\, Ти би мртав и оживе – оживљуј и нас вером и љубављу до последњег издисаја нашег на земљи\, да би се вером и љубављу удостојили видети се с Тобом лицем у лице као апостоли Твоји свети. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jakint-prepodobni-anatolije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakint.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260717
DTEND;VALUE=DATE:20260718
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T145905Z
LAST-MODIFIED:20260204T092613Z
UID:7811-1784246400-1784332799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Андреј Критски; св. свештеномученик Сава Горњокарловачки
DESCRIPTION:Пролог за 4. јули\n17. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Андреј\, архиепископ Критски\n\nРођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише\, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахе и би пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) – која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску – сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћника овога Андреја\, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост\, речитост\, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге\, песме и каноне\, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице\, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу\, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше.“ Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене\, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г. \n\n\n\nСвета Марта\n\nМајка светог Симеона Дивногорца (в. 24 маја). Сва душом посвећена вери она не помишљаше на брак. И када је родитељи обручише неком младићу\, она намисли да остави дом родитељски и удаљи се од света. Но јави јој се св. Јован Претеча и посаветова\, да учини родитељима по вољи и ступи у брак\, што она и учини. Из тога брака роди се дивни светитељ Симеон\, подвижник Дивногорски. Имала постојан обичај устајати у поноћи на молитву. С великим милосрђем помагала бедне\, обилазила сироте и служила болне. Пред смрт на годину дана видела мноштво ангела са свећама у рукама\, и сазнала од њих време своје смрти. Сазнавши то Марта се још са већим усрђем предаде молитви и добрим делима. Упокојила се мирно 551 год. и погребена била покрај столпа свога сина Симеона Столпника. По смрти јавила се више пута ради поуке људима и ради исцељења болних. Забележено је као значајно њено јављање настојатељу Симеонове обитељи. По сахрани свете Марте\, игуман постави кандило на гробу њеном с решењем\, да се оно никако не гаси. Но после извесног времена људи се олење\, и кандило се угаси. Тада се настојатељ разболи\, јави му се светитељка и рече: „зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте\, да мени није потребна светлост од ваших свећа\, пошто сам се удостојила код Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу моме\, побуђујете мене да се молим за вас Господу.“ Из овога је јасно\, да је циљ нашег поштовања светитеља да их побудимо\, да се они\, као достојнији од нас\, моле Богу за нас и наше спасење. \n\n\n\n\nЧудесан је Господ у промислу своме\,\nОн глас даде јасан Андреји немоме\nИ учини немог својом гласном трубом\nКао негда Савла – своје цркве стубом.\nЗалуд света Марта од брака се клони\,\nБожијој се вољи мора’ да поклони\,\nПромисао Божји Марту у брак води\nДа Богу и свету светитеља роди.\nКо се Богу даде\, Најбољем се дао\,\nИ своју је вољу Божјом обуздао.\nНе планирај\, дете\, ништа без Господа\,\nДа планови твоји не буду без плода.\nСви конци живота и све жеље твоје\nУ свемоћној руци Створитеља стоје.\nЊегова су поља\, Његови обронци\,\nЊегова је потка\, основа и конци.\nЊегова је душа\, Његово и тело\,\nИ дух сваке твари\, и њено одело.\nС Његовим алатом на Његовом пољу\nЧију ћемо вршит’ до – Његову вољу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је сав твој живот прошао глатко и безбрижно\, плачи над самим собом. Јер и Јеванђеље и искуство народа једногласно тврде\, да нико није без великих патњи и мука оставио ма какво велико и корисно дело на земљи нити се пак прославио на небесима. Ако ли је пак твој животни пут сав уквашен знојем и сузама за достигнуће правде и истине\, радуј се и весели се\, јер је велика ваистину твоја плата на небесима. Не подаји се никад лудој мисли\, да те је Бог оставио. Зна Бог тачно\, колико ко може поднети\, па према томе и одмерава патње и муке свакоме. „Кад и људи знају\, говори св. Нил Сорски\, колику тежину може понети коњ\, колику магарац\, а колику камила\, и према томе товаре их према снази њиховој; кад и лончар зна\, колико времена треба држати грнце у огњу\, те да не би ни попуцали нити остали недопечени – како\, тим пре\, да Бог не зна\, колико искушења на коју душу навести\, да би је учинио подесном и способном за царство небеско?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам сва чудеса која Господ учини руком Мојсејевом и Ароновом у земљи Мисирској (II Мојс. 7-10)\, и то:\n1. како велика и страшна беху та чудеса;\n2. како срце Фараоново оста тврдо пред свим тим чудесима Божјим;\n3. како је и моје срце тврдо пред безбројним чудесима Божјим\, у животу моме и около мене\, и како треба да се покајем пре него ме постигне конац и вечна казна. \n\n\n\nБеседа\nо спасењу душе као крају вере\n\nКрај ваше вјере – спасеније душама. (I Пет. 1\, 9) \nШта је крај вере\, браћо? Спасење душе. Шта је циљ вере? Спасење душе. Шта је плод вере? Спасење душе. Ми не држимо\, дакле\, веру ради вере него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута него због некога или нечега\, шта га очекује на крају тога пута. Нико не баца коноп у воду\, у којој се неко дави\, ради конопа него ради дављеника\, да га спасе. И веру је нама Бог дао као пут\, на крају кога путници ће примити спасење душа својих. И као коноп додао је Бог веру нама дављенима у мрачним водама греха\, незнања и порока\, да би помоћу вере спасли живот свој. \nТо је намена вере. Ко год зна\, колика је цена душе људске\, као и шта значи спасење душе\, тај мора признати\, да ништа у овоме свету нема ни потребније ни корисније од вере. Трговац\, који носи у земљаном лонцу драго камење\, брижљиво и обазриво чува лонац\, скрива га и стражари над њим. Да ли због лонца улаже трговац толики труд и бригу? Не због лонца него због драгог камења\, које је у лонцу. \nЦео наш земаљски живот је као земљан лонац\, у коме се скрива једна неисплатива драгоценост. Та драгоценост јесте душа наша. Лонац је јевтин\, али драгоценост је драгоценост. Треба имати веру прво у драгоценост душе људске\, друго у будући сјај и живот душе у царству Божјем\, треће у Бога живога\, који чека да му вратимо душе\, које нам је Он и дао\, и четврто у могућност да се душа изгуби у овоме свету. Ко има веру у то четврто\, тај ће знати чувати душу своју\, и знаће још\, да је спасење душе крај његовог пута\, циљ његовог веровања\, плод његовог живота\, смисао његовог битисања на земљи\, и оправдање његових страдања. \nМи верујемо ради спасења душа наших. Ко има истиниту веру\, тај мора знати\, да је вера ради спасења душа. Ко мисли\, да његова вера нечем другом служи а не спасењу душе његове\, тај нити има истиниту веру нити познаје драгоценост душе своје. \nО Господе Исусе преблаги\, Ти си нам дао веру светлу и победоносну\, Ти је укрепи и одржи у нама да би непостиђени стали пред Твој Суд са душама чистим и светлим. \nТеби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-andrej-kritski-sv-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andrej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260718
DTEND;VALUE=DATE:20260719
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150051Z
LAST-MODIFIED:20260204T092638Z
UID:7814-1784332800-1784419199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Атанасије Атонски; свети Сергије Радоњешки
DESCRIPTION:Пролог за 5. јули\n18. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Атанасије Атонски\n\nРођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом\,но Промислом Божјим неки војвода узе га\, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара онога за војводу\, а Атанасија за – игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску\, близу Свете Горе\, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота\, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви Византијски\, најпре Никифор Фока\, који је и сам намеравао повући се и замонашити се\, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи\, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу\, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити за увек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој\, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну ново саграђену препрату цркве\, да прегледа зид\, који тада зидаху\, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980 год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи\, било да утеши или накара. \n\n\n\nПреподобни мученик Кипријан Нови\n\nРођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријану Св. Гору\, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд\, и подвиг на подвиг\, док не постаде знаменит и поштован у свој Св. Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао\, да се он не може иначе спасти осим кроз мучеништво за Христа. Остави\, дакле\, Св. Гору\, дође у Солун\, изађе пред пашу Солунског и позва овога\, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди\, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград\, написа једну хартију великом везиру\, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу\, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже\, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере\, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5 јула 1679 год. и оствари своју жарку жељу. \n\n\n\nПреподобни Лампад\n\nЗаволевши Христа од детињства жарком љубављу Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља\, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне\, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био иза живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у Х столећу. \n\n\n\n\nНа Атонској Гори Лавра се сија\,\nЧудесна обитељ Атанасија\,\nХиљаду година низ њу с’ склизало\nАл’ духа и хлеба није нестало\,\nНестало јој није духа ни хлеба\nНит\, визија сјајних Божјега неба.\nУ књигама старим тако се писа:\nО Лаври се брине Икономиса\,\nАтонска је Гора држава њена\,\nПравославља правог најтврђа стена;\nТа тајанствена Економица\nНије л’ то Пречиста Богородица?\nОна Лавру држи\, и Ивер храни\,\nИ Хилендар чува\, и Русик брани\,\nКаракал и Зограф\, Петра Симона\,\nИ Пантократора – све штити Она\,\nТа тврђаве то су њених грађана\nНо свима је Она – мир и одбрана. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако је Мојсеј ударом штапа извео воду из камена? Како је то Бог пустио ману с неба и нахранио у пустињи народ Израилски? Тако се питају они који имају врло слаб појам о моћи Бога Свемогућег. И још се чуде\, зашто се таква чудеса не понављају\, да би сав народ поверовао у Бога. Но Израиљци су видели очима безбројна чудеса Божја\, па ипак нису поверовали. Међутим\, Бог понавља стара велика чудеса где год је и кад год је то потребно. Када једанпут наста глад у лаври Атанасијевој\, разиђоше се сва братија куд који. Погружен крете и Атанасије да тражи друго место. „Куда ћеш?“ упита га једна жена на путу. „Ко си ти?“ упита је Атанасије\, удивљен што види жену у Св. Гори\, где је приступ женама недозвољен. „Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја сам Мати Господа твога.“ „Бојим се да ти поверујем\, рече Атанасије\, јер се и демон може преобратити у ангела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?“ Тада му рече Света Богородица: „Удари у овај камен твојим штапом\, и познаћеш ко сам ја што с тобом говорим. Знај само\, да ја заувек остајем икономиса твоје лавре.“ Атанасије удари штапом у стену; у том стена затрешта и прште као од грома\, и кљук воде изби из расцепљене стене. Устрашени Атанасије обрте се да се поклони Светој Пречистој\, но она већ беше ишчезла. Он се поврати у лавру своју\, и на још веће своје дивљење нађе све амбаре препуне жита. \nЕто поновљених великих чудеса\, којима се потврђују стара чудеса и којима се верни укрепљују у вери. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни прелазак народа Израиљског преко Црвеног Мора (II Мојс. 14)\, и то:\n1. како Мојсеј махну штапом\, по заповести Божјој\, и море се расцепи\, и народ Божји прође сухим дном морским;\n2. како Мисирци јурнуше истим путем за Израиљем\, но Мојсеј махну штапом\, и море се склопи;\n3. како ме ово учи\, да је Богу све могуће што хоће\, и да Он верног слугу спасава и од највеће опасности\, а неверног кажњава. \n\n\n\nБеседа\nо трезвености ума\n\nЗато\, љубазни\, запрегнувши бедра\nсвојега ума будите тријезни. (II Пет. 1\, 13) \nУм је\, браћо\, вођ душе и саветник душе. Бог је дао животињама само душу\, зато им није дао слободу\, него их Он руководи умом својим. Човеку је Бог дао душу и ум\, и са умом слободу. Ум и слобода су нераздвојни. Отуда су празне све приче неких философа о томе\, како човек\, истина\, има ум али нема слободу. Јер је јасно из посведневног опита\, да је слобода нераздвојни пратилац ума. Но како човек нема савршен ум\, то он нема ни савршене слободе\, него ипак стоји под надзором и руководством Божјим. Једини Бог има савршен ум и савршену слободу; ми смо пак само образъ и подобїе (слика и прилика) ума и слободе Божје. Ми имамо довољно ума\, да можемо познати вољу Божју\, и довољно слободе\, да се можемо одлучити за вршење воље Божје. Кад ум изгуби самодржавну руководну моћ над душом\, тада у души настаје многоначалије\, које значи пометњу\, хаос и пропаст. \nШта значе апостолске речи: запрегнути бедра ума свога и бити трезан? Значи: не дати уму своме да фантазира него усредсредити га на размишљање о закону Божјем. Још значи: не дати уму своме да злоупотребљава богодану му слободу на сурвавање душе у ропство телу\, свету и ђаволу\, него приковати га за Христа као за крст\, да би душа васкрсла у Христу. И још значи: оградити ум свој\, од свију самовољних маштања\, којима се он опија и пада у плен ђаволу\, и држати га опасана у тескоби срца свога\, где би се молитвом трезнио и плачем чистио. Једном речју то значи: извежбавати ум да не злоупотребљава слободу своју хулењем на Бога живога и милоснога и умртљивањем душе страстима. \nО Господе Исусе\, Уме Божји и Премудрости Божја\, помози нам запрегнути ум свој\, да би умовао само оно што је од Тебе и што је Твоје\, те да би тако трезно водио душу ка спасењу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-atanasije-atonski-sveti-sergije-radonjeski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-atanasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260719
DTEND;VALUE=DATE:20260720
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150208Z
LAST-MODIFIED:20260204T092650Z
UID:7817-1784419200-1784505599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сисоје Велики
DESCRIPTION:Пролог за 6. јули\n19. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Сисоје Велики\n\nМисирац родом и ученик св. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори\, званој Антонијева\, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе\, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат\, да могаше исцељивати болеснике\, изгонити нечисте духове\, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи\, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу\, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости\, 429. год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку\, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна\, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди\, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.“ Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?“ Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу\, иступи из света\, одели се од земље\, остави твар\, приступи ка Творцу\, сједини се с Богом молитвом и плачем\, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.“ Монах питао Сисоја: како достићи смерност?“ Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе\, тиме задобија смерност.“ Амон се жалио Сисоју\, како не може да упамти прочитане мудре изреке\, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.“ \n\n\n\nСвети мученици Марин и Марта\, са синовима Авдифаксом и Авакумом\, свештеником Валентином\, Кирином\, Астеријем и многим другим\n\nСви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму\, 269. год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим\, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита\, зашто дођоше из такве даљине\, оставивши своје домаће богове\, да траже у Риму мртве људе\, они одговорише: „ми смо слуге Христове\, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима\, чије бесмртне душе живе с Богом\, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим“. Кирин беше бачен у Тибар\, одакле његово тело извукоше Марин и Марта\, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију\, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку\, која две године беше слепа\, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа\, који их прими у бесмртно царство своје\, да се вечно радују. \n\n\n\nОбретење моштију свете Јулијаније девице\n\nЋерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540. год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице\, потпуно целе и нетљене\, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса\, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила. \n\n\n\nСвета мученица Лукија\n\nУ Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети\, но она се успротиви. Цар је остави на миру\, да се подвизава. Она обрати и цара у веру\, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300. године. \n\n\n\n\nАстерије беше роб идола Дија\,\nА Валентин јереј роб у Астерија.\n– Ко је Христос? пита велмож Валентина.\n– Питаш ме за Христа Божијега Сина?\nОн је светлост свету\, Он светлост људима\,\nСветлост свакој твари\, свим добрим бићима\nОн је чиста светлост\, с тамом нема смесе\,\nОн у таму сиђе\, и светлост донесе.\nОн обасја живе делом и учењем\,\nИ обасја мртве сјајним васкрсењем.\nОд Његовог блеска сав се ад разори\,\nА људско се племе љубављу разгори.\nЉубављу разгори\, просвети мудрошћу\,\nИзмири се с Богом\, осмехну милошћу.\nТо је Христос Господ\, за кога умирем.\nИ у чије име идоле попирем.“ –\nТо Валентин рече\, Астерије на то:\n– Све те речи примам као чисто злато;\nАко ми исцелиш слепу ћерку моју\nЈа ћу\, Валентине\, примит’ веру твоју.\nСвештеник то чувши на колена клече\nИ молитву жарку Свевишњем изрече\,\nПа он стави руке девојци на очи.\nПрогледа девојка! Астерије скочи\nОд страшнога чуда. Па Христа признаде\nИ живот за Христа мученички даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОткуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа\, на основу Његових речи\, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања\, а ми га признајемо на основу искуства\, нарочито искуства светих људи\, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт\, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси\, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје\, па рече: \n„Ево авва Антоније дође!“ Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!“ \nУ том се лице његово још више засија\, и он рече: „ево апостоли дођоше!“ По том рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!“ Најзад лице му засја као сунце\, и сви беху у страху великом\, а старац рече: „ево Господ долази\, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд изабрани из пустиње!“ После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно падање мане с неба за исхрану народа у пустињи (II Мојс. 16)\, и то:\n1. како Господ кроз 40 година даваше Израиљцима у пустињи ману с неба\, неку небеску храну\, слатку као мед;\n2. како та мана с неба предображаваше Господа Исуса Христа: хлеб\, животни\, сишавши с неба да Собом нахрани духовно гладне људе у пустињи незнабоштва;\n3. како и моју гладну душу ништа не може наситити осим живога Христа Господа\, слађег од меда. \n\n\n\nБеседа\nстрашној цени искупљења\n\nСребром и златом не искуписте се… Него\nскупоцјеном крвљу Христа\, као безазлена\nи пречиста јагњета. (I Пет. 1\, 18-19) \nДа ли\, браћо\, икад ико могаше купити за сребро и злато лек против греха? Никад нико. \nДа ли\, браћо\, икад ико могаше од сребра и злата сковати оружје против ђавола? Никад нико. \nДа ли се\, браћо\, икад ико могаше искупити од смрти помоћу сребра и злата? Никад нико. \nТребаше нешто далеко скупље од сребра и злата да буде лек\, и оружје\, и откуп. Требаше скупоцена крв Сина Божјег да се привије на ране греховне\, те да се исцеле. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да се устреми против злих духова\, да их силом својом опече и отера од људи. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да покапа гробље земаљско\, те да се смрт умртви\, и мртви оживе. \nБезазлено и пречисто јагње Божје заклато је за нас\, да нас извуче из тројаке зверске чељусти. Жалостан али животворан пир. Тај скупоцени пир Бог је приредио\, да објави људима слободу. И грех и ђаво и смрт јурнуле су свом снагом на безазлено и пречисто јагње Божје. И умртвили су Га\, али су се од крви Његове отровали. Та је крв просута да буде њима отров а људима живот и спасење. \nО браћо моја\, ако не знате колико је једовит грех\, и колико је опак ђаво\, и колико је љута смрт\, цените то по величини откупа којим смо откупљени из њиховог ропства. Скупоцена крв Христова – то је наш откуп из ропства! Сетите се\, браћо\, да ако се опет драговољно\, по лакомислености и злоби\, предамо у оно ужасно тројно ропство\, нема никог више на небу ни на земљи\, ко би могао дати откуп за нас. Јер скупоцени откуп један је\, и он је дат\, једном за свагда. \nО Господе милосрдни\, укрепи нас да се одржимо у слободи\, коју нам Ти дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sisoje-veliki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sisoje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260720
DTEND;VALUE=DATE:20260721
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150328Z
LAST-MODIFIED:20260204T092702Z
UID:7820-1784505600-1784591999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Тома Малеин; света мученица Недеља
DESCRIPTION:Пролог за 7. јули\n20. јули по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Недеља\n\nУ време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе\, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани\, беху богати али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо\, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте\, красна телом и душом\, навалише многи просци\, но она их све одби говорећи\, да је она себе обручила Христу Господу\, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине\, и после мука протера их у град Мелитину\, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља потврди своју веру у Христа пред Максимијаном\, нареди овај те је положише по земљи и шибаше воловским жилама. По том предаде је цар војводама\, најпре Илариону а после смрти овога Аполонију. Ови је мучише зверски на све могуће начине\, но све беше узалуд. Када Недеља света лежаше у тамници сва у ранама\, јавио јој се Христос Господ\, исцели је и рече јој: „Не бој се\, Недељо\, мука\, благодат је моја с тобом.“ И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова\, где судије безбожне мишљаху\, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви бише посечени. Рече св. Недеља Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ\, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове\, имам пример Данила; бациш ли ме у море\, имам пример Јоне пророка\, предаш ли ме мачу\, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот за Христа умрети.“ Тада нареди Аполоније\, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу па се помоли Богу\, да Бог помилује и спасе све оне\, који буду спомен њен славили\, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. год. у Никомидији. \n\n\n\nПреподобни Тома Малеин\n\nОвај Тома беше најпре војвода\, прослављен храброшћу и богатством. Беше телом врло крупан\, и задаваше страх непријатељима својим. Но кад заволи Христа више од света и свега у свету\, он остави све и повуче се у пустињу\, где се замонаши и преда подвигу. Св. Илија пророк јави му се и одведе га на гору звану Малеа\, до Свете Горе. Ту он живљаше један и усамљен\, само с Богом\, у даноноћној молитви. Ма да се он кријаше од света\, не може се укрити. Сазнавши за светост његовог живота\, почеше људи к њему долазити и доводити своје болеснике. И св. Тома лечаше људе од сваке болести и сваке невоље. А када се представи Богу (у Х веку) његове мошти продужише помагати свима који с вером њима припадаху. \n\n\n\nПреподобни мученици Епиктет и Астион\n\nАстиона\, јединца у родитеља\, приволи свештеник Епиктет вери Христовој\, крсти га и замонаши. По том се преселе однекуд из источних крајева у скитске пределе и настане у скитском граду Алмириду (сада Рамзину) на утоку Дунава у Црно Море. Мучени и посечени за веру Христову око 290 год. Обојица се јавили после смрти у светлости великој родитељима св. Астиона\, Александру и Маркелини\, који се обратише Христу и бише крштени од епископа Евангела\, који и сам би по том посечен за Христа\, „Евангела\, другога ангела“\, како му је певано. \n\n\n\n\nЈединица света Недељица\,\nРодитељи за веру умреше\,\nРодитељи\, Божји светитељи.\nСиротица света Недељица\,\nШто имаде сиротама даде\,\nСамо оста тело и одело\,\nИ то она жртвова за Христа\,\nНедељица како роса чиста\,\nНе даде се ничим поткупити\,\nНе даде се никим замамити\,\nНит се ичим даде устрашити.\nНо на муке к’о на свадбу пође\nТешке муке а ране дубоке\,\nАл’ је слатко име Исусово!\nГорки боли\, љута понижења\,\nАл’ је слатко вечно царовање!\nЦело тело крвљу обагрено\,\nАл’ је слатко рајско радовање!\nО Недељо\, Божја изабраницо.\nИ за Христа дивна мученицо\,\nСа земље си мачем отерана\,\nНа небу си славом увенчана\,\nНаучи нас веру поштовати\,\nОхрабри нас за њу живот дати\,\nПомози нам твојим молитвама\,\nДивна свећо међ рајским свећама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПример св. Недеље\, красне девице\, и пример св. Астиона\, богатог младића\, који обадвоје дадоше себе на муке и смрт за Христа Господа\, наводе нас на размишљање о ни с чим у историји несравњивој сили Христовој\, помоћу које млади људи побеђују себе и кроз то све остало. Извојевати победу над самим собом највећа је победа. Таквих победилаца црква броји на хиљаде\, и многе хиљаде. Св. Кипријан пишући о девству вели: „победити уживање највеће је уживање\, нити има веће победе него што је победа над својим жељама. Онај ко је победио једног непријатеља\, показао се јачи од неког другог\, но онај ко је победио пожуду\, показао се јачи од самог себе. Свако је зло лакше победити него ли уживање\, јер сва су друга зла одбојна\, док је уживање зло привлачно. Онај ко се ослободи жеље\, ослобођава се и страха\, јер због жеља произлази страх.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно извођење воде из стене на Хориву (II Мојс. 17)\, и то:\n1. како ожеднели Израиљци посумњаше\, да је Бог међу њима те гунђаху против Мојсеја;\n2. како по наредби Божјој Мојсеј удари штапом у стену\, и потече вода из стене;\n3. како се и моје срце камени од сумње\, и како из њега потичу потоци суза када га благодат вере додирне. \n\n\n\nБеседа\nо словесном млеку\n\nБудите жељни разумнога и правога\nмлијека\, као новорођена дјеца\, да у\nњему узрастете за спасеније. Јер\nокусисте да је благ Господ. (I Пет. 2\, 2-3) \nКао новорођену децу тако сматра велики апостол хришћане. Крштење је ново рођење\, и од крштења човеку се броји нови живот. А новорођенчад духовна треба да се хране благом храном онако исто као новорођенчад телесна. Какву храну апостол препоручује хришћанима? Разумно и право млијеко. Телесни младенац храни се млеком неразумним\, које је само слика млека правог\, млека разумног\, којим треба да се храни духовни младенац. Па које је то разумно и право млеко\, којим хришћанин треба да се храни? Апостол сам на то одговара\, кад вели: јер окусисте да је благ Господ. То је\, дакле\, сам Господ Исус\, живи и животворни. Христове су речи разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните речима Христовим као слатким млеком\, јер ће вам се душа раширити и облагородити\, и бити спремна за царство Божје. \nХристова су чудеса разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете бити слични ангелима\, који дан и ноћ певају чудеса Божја. \nХристово тело и крв јесте разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете бити учлањени у живо и бесмртно тело Христово на небесима. \nХристова васкршња победа над смрћу јесте разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете још у овом животу корачати као победиоци\, а у оном стајати с десне стране Христа Победиоца. \nСав Христос је\, браћо\, разумно и право млеко. Будимо жељни тога млека пре сваког другог\, да би узрасли за спасеније. То је једина храна за спасење; све друго је за трулеж и гроб. \nО Господе Исусе\, Јагње Божје\, који си сав разумно и право млеко\, нахрани нас Собом\, као што си нахранио апостоле Твоје свете\, да би и ми узрасли довољно за спасеније. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-toma-malein-sveta-mucenica-nedelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nedelja.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260721
DTEND;VALUE=DATE:20260722
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150438Z
LAST-MODIFIED:20260204T092809Z
UID:7823-1784592000-1784678399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Прокопије
DESCRIPTION:Пролог за 8. јули\n21. јули по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Прокопије\n\nРођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније\, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане\, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније\, камо идеш\, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти\, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст\, као од кристала\, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје\, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео\, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана\, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију\, он скиде са себе појас војводски и мач\, и баци пред судију\, показавши тиме\, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу\, где му се јави опет Господ Христос\, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу\, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије\, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа\, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне\, сироте и удове\, а нарочито за Цркву свету\, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова\, после чега он радосно простре главу своју под мач\, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год. \n\n\n\nСвети Прокопије Јуродиви\n\nУстјужски чудотворац\, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин\, због чега раздаде сиромасима све своје имање\, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд\, да га људи не би хвалили\, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје\, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм. \n\n\n\nПреподобни Теофил мироточиви\n\nРодом из Македоније\, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију\, да испита\, истина ли је\, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде\, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору\, где се подвизавао\, најпре у Ватопеду\, па у Иверу\, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем\, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли\, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку\, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге\, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила\, и када их пренесу у његову ћелију\, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год. \n\n\n\n\nКад је воља Бога свемудрога\nГонитељи постају му слуге\,\nМрзитељи – дивни апостоли\,\nБезбожници – вере ревнитељи.\nВољом Божјом Савле поста Павле\nНеаније – свети Прокопије.\nПрокопије против Христа пође\,\nК’о хришћанин својој мајци дође.\nМуке спреми\, а сам муке прими\,\nИзненадно познаде истину\,\nПоклони се Божијему Сину\,\nПреста служит’ цару земаљскоме.\nПоста слуга цару небесноме.\nЦар небески дарива га даром\,\nДаром моћи невољним помоћи.\nКако онда тако и данаске:\nПрокопијем невољни се блаже\,\nЈер он данас к’о негда помаже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Антоније учи: „страхуј\, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела\, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи\, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног\, подвижничког живота. Једном се догоди\, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха\, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх\, земљак и пријатељ Теофилов\, напише Теофилу својеручно писмо\, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил\, бојећи се славе људске\, а не могући лако отказати патријарху\, одмах прими велику схимну\, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да\, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови\, које Црква назива светитељима\, бојали сујете и славе људске. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15)\, и то:\n1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду\, и не могоше је пити\, те народ поче викати на Мојсеја;\n2. како Бог нареди Мојсеју\, те метну дрво у воду\, и вода поста слатка;\n3. како то дрво предображава Крст Христов\, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;\n4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога. \n\n\n\nБеседа\nо камену живом\n\nКад дођете к њему\, као камену живу…\nи ви као живо камење зидајте се у кућу духовну\nи свештенство свето. (I Петр. 2\, 4- 5) \nШта означава камен\, браћо\, ако не постојанство? Чему нас учи камен\, браћо\, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа\, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане\, као причаснике бесмрћа Христова. \nКако мисле неверници\, браћо\, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле\, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире\, постаје нечувствен\, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав\, нечувствен\, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом\, неверни – због мртвости и нечувствености камена\, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти\, за друге – символ бесмрћа. \nУ истини без Христа људи су били\, и јесу увек\, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега\, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење\, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано\, неприготовљено\, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом\, или храм\, Свога бесмртнога царства Христос бира људе\, као зидар камење\, са једном особином\, на име – живе\, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу\, а само оне прима\, који као живи личе не Њега\, и који згодно улежу уз друго живо камење\, а то су ангели\, пророци\, апостоли\, и светитељи уопште. Постарајмо се\, браћо\, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова\, које Он даноноћно зида\, да га са свршетком времена потпуно заврши. \nО Господе Исусе\, стројитељу царства небескога\, оживи нас Духом Твојим Светим\, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-prokopije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokopije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260722
DTEND;VALUE=DATE:20260723
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150742Z
LAST-MODIFIED:20260204T092821Z
UID:7826-1784678400-1784764799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Панкратије; свети Теодор; св. муч. Гламочки и Куленвакуфски
DESCRIPTION:Пролог за 9. јули\n22. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Панкратије\, епископ Тавроменијски\n\nОвај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим\, где видеше Исуса\, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту\, где га апостол Петар нађе\, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа Тавроменијског у Сицилији. У томе граду св. Панкратије почини велика чудеса\, разори идоле\, крсти некрштене а утврди крштене\, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин\, чувши да цео град Тавромен поста хришћански пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не убоје\, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје\, крст часни. Када се војска приближи граду\, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца\, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму. \n\n\n\nСвештеномученик Кирил\, епископ Гортински на Криту\n\nКао старац од 84 год. би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ он би спасен промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила\, изведеног из огња\, праведни суд не може трпети међу живима\, зато наређујем\, да се убије мачем.“ С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен\, да вечно живи у царству Христовом. \n\n\n\nПреподобни мученици Патермутије и Коприје\n\nОбојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше 75 год. а други 45. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам а не Христов.“ Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке\, Коприје се трже\, па узвикну пред царем: „Христов сам а не Јулијанов.“ Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар\, један од царевих војника\, који видећи њихову храброст у страдању\, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361 год. \n\n\n\nПреподобни Патермутије и Коприје\n\nМада истих имена\, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника\, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме он се беше попео на кров једне богоугодне жене\, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога\, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести\, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру замоли Патермутија\, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече\, да му Бог продужује живот још за 3 године. Грешник се покаја\, и тачно после 3 године умре. Упокојили се у Господу крајем IV века\, у дубокој старости. \n\n\n\nСвети Теодор\, епископ Едески\, и други с њим\n\nУ 20 год. замонаши се и као монах провео 36 год. Тада\, у време цара Михаила и Теодоре\, би изабран за еп. Едеског. Скончао 848. год. Уз њега се спомиње његов наставник св. Теодосије Столпник Сирски\, брат његов св. Јован\, св. Адер\, племић и богаташ\, који одбеже од жене и замонаши се. \n\n\n\n\nПанкратије\, свети за детињства свога\,\nГреја се на сунцу лица Христовога\,\nИ лето за летом лети и одлети\nАл’ му лице оно оста у памети\,\nданоноћно пред њим прекрасно да зрачи\,\nЗато све одбаци што му лик тај мрачи:\nОстави имање\, и дом родитеља\,\nИ махну се свију обманљивих жеља\,\nИ наслада земних што људима годе\,\nУ пустињу неку\, у самоћу оде\,\nДа до крајњег дана рока земаљскога\nОпија се слашћу лица божанскога.\nПанкратије тако\, а Господ инако\,\nСветилник се сјајан не укрива лако.\nНезнабожна беше земља Сицилија\,\nЊој требаше светлост светог Панкратија\,\nТребаше јој сведок Христовога лика.\nТребаше јој крвца чесног мученика.\nСве што јој требаше Панкратије даде\,\nК’о мученик паде\, бесмртник остаде.\nИ остаде светлост изнад Сицилије.\nСветлост оног лица\, да је вавек грије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги се питају зашто Бог узима из овог живота младиће\, девојке и децу\, и зашто не остави\, да сви остаре\, па тек онда да кроз смрт иду на онај свет? То је Божји план домостројства\, то је света воља Његовог Промисла. Но има неких примера у огромном искуству цркве\, да понекад Бог то чини тако по жељи и молитви Својих угодника у оном свету\, или сродника. Св. Адер (у монаштву Атанасије) јавио се својој жени\, коју је изненадно оставио са троје деце и отишао у манастир\, где је и умро. Када жена дође до очајања\, једно због бриге за нејаком децом а друго због бриге за мужем\, јер не знађаше где се он налази\, тада јој се јави на сну муж из онога света\, са светлим лицем и хаљином белом и светлом\, и рече јој: „престани плакати и вапити против мене; ево ја ћу ти узети децу (двоје од њих) к себи\, а ти ако хоћеш постарај се за спасење своје душе.“ У исто време и на исти начин јави се он и Теодосију Столпнику и рече му: „кроз три дана отићиће ка Господу стара испосница\, која је у оближњем манастиру\, а ти стави на место њено моју супругу\, да се подвизава као инокиња у оној келији. Нека с њом остане и најмлађе дете док не порасте: оно ће ићи мојим стопама и биће наследник апостолског престола у Јерусалиму.“ И у истини све се то зби како је и речено. Стара испосница умре трећега дана\, исто тако и два старија детета Адерова\, а жена му заузме келију оне старице\, заједно са најмлађим сином\, који кад порасте би патријарх у Јерусалиму. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу над Амаликом (II Мој. 17)\, и то:\n1. како народ побеђиваше Амалика док се Мојсеј с уздигнутим рукама мољаше Богу;\n2. како Мојсеј с уздигнутим рукама на молитви предображава победоносно Распеће Христово;\n3. како силом крста и молитвом и ја могу победити мрачне страсти\, које Амалик представља. \n\n\n\nБеседа\nо суду Божјем над праведником\n\nЈер је вријеме да се почне суд од куће Божије;\nако ли се најприје од вас почне\, какав ће бити пошљедак\nонима што се противе Божијему јеванђељу? (I Пет. 4\, 17) \nКада дође суд Божји на кућу праведника\, нека се не злурадује неправедник но нека трепти од страха. Ако су праведник и неправедник суседи\, па рука Божја падне на праведника\, пала је на обојицу: првога да прекали\, другога да опомене. И кад љуто страдање спопадне праведника – не спопада га без Божје воље – нека се не весели неправедник\, јер је то страдање више ради њега него ради праведника\, на име: да би он видио какав је гнев Божји и пожурио да промени дух и поправи дела своја. Нека се запита још: кад је оволики гњев Божји на праведнику\, колики ли ће бити на мени? \nЗнајте\, браћо\, да је правда моћ\, а неправда немоћ. Ко може више да отрпи\, а да се не сломи под теретом: моћ или немоћ? Несумњиво моћ. Зато се на праведника наваљује тешко бреме. Нека се не руга неправедник\, када види праведника под тешким бременом и нека не каже: боља је моја неправда од његове правде! Но нека са језом и дрхатом гледа на бреме праведника\, и нека каже себи искрено: то је бреме моје\, но ја сам сувише немоћан да га поднесем\, зато је бачено на његова леђа\, на леђа праведника. Да бих ја видео и покајао се од путова својих\, и покајањем ојачао за бреме које ме чека. Од куће Божје почиње суд – то је неизмерна милост Божја према грешницима\, према слабићима\, онемоћалим од греха: нека отворе очи и читају писмена гњева Божјег! Од куће Божје почиње суд\, јер је јака кућа Божја\, а кућа је Божја праведан човек\, у коме обитава Дух Божји. Кад ветар пољуља камену кулу\, нека колибари утврђују своје колибе. \nО браћо моја\, како су судбоносне и страшне оне апостолске речи за грешника! \nО Господе Исусе\, праведни и милостиви\, милостиви и праведни\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-pankratije-sveti-teodor-sv-muc-glamocki-i-kulenvakufski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pankratije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260723
DTEND;VALUE=DATE:20260724
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T150852Z
LAST-MODIFIED:20260204T092832Z
UID:7829-1784764800-1784851199@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих 45 мученика из Никопоља; преп. Антоније Печерски
DESCRIPTION:Пролог за 10. јули\n23. јули по новом календару \n\n\n\nСветих 45 мученика: Леонтије\, Маврикије\, Александар\, Сисиније и прочи\n\nУ време опаког цара Ликинија\, који владаше источним делом царства Византијског\, би велико гоњење на хришћане. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију св. Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му\, да су они хришћани. „А где је ваш Христос? упита Лисије. Не би ли распет\, и не умре ли?“ На то му св. Леонтије одговори: „кад знаш\, да наш Христос умре\, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо“. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу\, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници\, да их утеши и охрабри. Када би суђење\, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани\, и још многи други\, свега 45 њих на броју. Судија их осуди све на смртно тако\, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге\, па после да буду бачени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена\, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. год. \n\n\n\nПреподобни Антоније Кијево-печерски\n\nОсноватељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова\, и рано оставио своју домовину и отишао у Св. Гору\, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију\, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота\, тада им он постави за игумана Теодосија\, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона\, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073. год. у 90 год. свога живота\, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији. \n\n\n\nПренос чесне Ризе Господа нашег Исуса Христа\n\nУ време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину\, она му саветоваше\, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст\, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „тешко мени\, што не умрех пре овога времена\, смрт би ме избавила од овога страшнога звука“! И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему. И он је донесе у Мцхет\, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића\, падне мртва са хитоном Господњим\, држећи овај чврсто у рукама својим\, такода га нико не могаше истргнути\, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар\, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом\, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625. год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви. \n\n\n\n\nЕлиоза мајка сјетовала:\n„Елиозе\, мој очињи виде\,\nЕво идеш на цареву војску\nБаш у земљу мојих праотаца.\nУ тој земљи Цар се појавио\nХристос Господ\, издавна чекани\,\nОд пророка Спас пророковани.\nГлас о Њему до Грузије дође\nОн чудеса невиђена ствара\nИ говори речи нечувене\nЦарство Божје међ људима снује\,\nГлас о Њему по свуда се чује.\nРадују се људи и ангели\nАл’ је радост ова помрачена\nЗлом завишћу Јеврејских кнежева\nСпаситеља мисле умртвити\nНовом клетвом народ притиснути.\nНо мој сине\, мој очињи виде\,\nТи у њину злобу не улази\,\nНе улази у крв Праведника.“\nСвојим током време пролазило\,\nЈедног дана мајка на молитви\nЗвекет зачу по Крсту чекића\,\nВрисну мајка ка’ у огњу живу:\n„Авај смрти\, што ми пре не дође\,\nДа не чујем овај звекет страшни\nШто смрт јавља Спаса безгрешнога\nИ проклетство рода јеврејскога.\nАвај\, сине\, авај Елиозе\,\nЗашто своју не послуша мајку?\nЗашто уђе у крв Праведника?“\nТо изрече ојађена мајка\,\nЗемљи паде\, Богу душу даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре\, неће ништа понијети\, нити ће поћи за њим слава његова (Пс. 48\, 17). Ко да се не застиди\, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре калиф Саладин\, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци\, и на копљу једна кошуља царева\, па викаше: „велики Саладин\, који завојева сву Азију\, и учини да од њега трепте многе државе\, и који цареве победи\, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Бога Мојсеју на Синају (II Мојс. 20)\, и то:\n1. како се Мојсеј попе на Гору Синај\, и ступи у мрак\, у коме беше Бог;\n2. како је светлост Божја тако велика\, да пред њом сва природа и њена светлост постаје мрак;\n3. како је срце човечје као Гора Синај; у мраку срца сусреће се Бог с човеком. \n\n\n\nБеседа\nо дужности пастира духовних\n\nПасите стадо Божије\, које вам је предато\,\nи надгледајте га\, не силом него драговољно\nпо Богу\, нити за неправедне добитке него\nиз добра срца; нити као да владате народом\,\nнего бивајте угледи стаду. (I Пет. 5\, 1-3) \nЕво устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. апостол Петар изобличио је три страшне страсти\, које од пастира чине вукове\, и то: страст гордости (надгледајте га не силом)\, страст среброљубља (нити за неправедне добитке)\, и страст властољубља (нити као да владате народом). \nНасупрот овим опаким страстима истакао је апостол три добродетељи\, које треба да красе свештеника Божјег\, и то: страх Божји (драговољно по Богу)\, усрђе (него из добра срца)\, и службу (бивајте угледи стаду). Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер столећа су показала у главном две врсте пастира\, и то једне\, који су се руководили својим страстима у старешевању над црквом: гордошћу\, среброљубљем и властољубљем; и друге\, који су се руководили страхом Божјим\, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала\, али није пропала\, док су они пропали. Од ових других црква је расла\, и напредовалаи блистала у свету. Оно су вукови\, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога\, ови су пријатељи и људи и Бога. Пастирoначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци\, тј. о свакој души човечјој\, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост\, среброљубље и властољубље назови-пастира платиће огњем вечним\, а страх Божји\, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном. \nО Господе Исусе\, Пастирoначалниче\, помози пастирима стада Твога словеснога\, да до краја испуне заповест Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-45-mucenika-iz-nikopolja-prep-antonije-pecerski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-45-mucenika.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260724
DTEND;VALUE=DATE:20260725
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T151013Z
LAST-MODIFIED:20260204T092843Z
UID:7832-1784851200-1784937599@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Ефимија; блажена Олга
DESCRIPTION:Пролог за 11. јули\n24. јули по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ефимија\n\nОва светитељка празнује се 16. септембра\, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију\, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског\, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе\, божанска и човечанска\, но само једна\, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења\, то патријарх Анатолије предложи\, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање\, па да их положе у ковчег\, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду\, дакле\, написана и постављена на прси великомученице\, ковчег затворен и царским печатом запечаћен\, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана\, када гроб отворише\, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке\, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград\, у цркву њенога имена\, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв\, која је помагала болним и невољним. \n\n\n\nСвета Јелена\n\nВелика кнегиња руска\, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969. год. \n\n\n\nПреподобни мученик Никодим\n\nРодом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам\, осим једног сина\,који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору\, да доведе сина натраг\, но Св. Гора на њега учини такав утисак\, да се он покаја\, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво\, па се најзад реши да се врати у Албанију\, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се\, дакле\, изјави пред Турцима\, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне. \n\n\n\nПреподобни мученик Нектарије\n\nРодом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци\, ова му викне: „одлази од мене\, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина.“ Он се горко покаја\, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул\, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. год. у 21 год. својој. \n\n\n\n\nПокајнике Господ љуби\,\nОн за њих пострада\,\nНа кајање Он грешнике\,\nПризива и сада.\nПокајница Олга беше\,\nКрштењем се роди\,\nИ од таме народ руски\nКрстом ослободи.\nА Никодим Елбасанац\nХриста се одврати\,\nПокаја се\, поврати се\,\nИ грех крвљу плати.\nНектарије из Азије\,\nЦветак још незрели\,\nПотурчи се из незнања\,\nАнгеле уцвели.\nПокаја се\, и тугова\,\nПоток суза проли\,\nИ смрт више од живота\,\nСмрт болну заволи.\nЧалму скиде па је врже\nПред грозног судију –\nОде глава за крст часни\nСветом Нектарију.\nПокајнике Христос љуби\nИ љубиће довек.\nКо је Христу тако мио\nКа’ покајан човек? \n\n\n\nРасуђивање\n\nПромена среће најтеже удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце\, и унапред се оружа против њих\, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат\, а кћери да уче прести вуну\, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар\, велики војвода велики победилац\, би од завидљиваца оклеветан код цара\, и на основу клевета ослепљен\, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару\, кога срећа високо уздиже\, а завист обори и очију лиши!“ Није ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7\, 1). Треба\, дакле\, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: гле\, и да ме убије\, опет ћу се уздати у њ (13\, 15)! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34)\, и то:\n1. како се Мојсеју\, после разговора с Богом на Синају\, лице просветли светлошћу;\n2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју\, те он стави покривало на лице своје;\n3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава. \n\n\n\nБеседа\nо послушности и понизности\n\nТако ви млади слушајте старјешине\,\nа сви се слушајте међу собом\,\nи стеците понизност. (I Пет. 5\, 5) \nЕво начела праве саборности православне! Она се заснива на безусловној послушности млађих према старијима\, и на узајамној послушности равних међу собом\, и на смерности и старијих и млађих. Понизност је добра реч\, но још боља је смерност\, а најбоља смиреномудрijе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи\, коју је апостол и употребио у својој посланици\, а смиреномудрије означава ниско мишљење о себи а високо о Богу\, и непрестано признање немоћи своје\, незнања свога\, злобе своје\, недостојанства свога\, а непрестано признање Божје моћи\, Божје мудрости\, Божје милости\, и Божјег достојанства. \nБог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа израиљског\, да им се постави цар од људи. Бог царује\, а људи служе Богу. И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге Божје. Кад се зна и призна\, да је Бог цар а сви људи слуге Божје\, онда је тиме постављен темељ саборности\, темељ друштву ангелском. На томе темељу онда зида се дом Божји\, друштво ангелско\, помоћу послушности млађих према старијима\, и на узајамној послушности равних међу собом\, и на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у свету: тиранија\, т. ј. насилно владање једнога над свима\, и анархија\, тј. многовлашће\, избегава се монотиранија и политиранија. \nНачело саборности начело је органско\, тј. животно. То је начело узајамне службе\, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри\, браћо\, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем. \nГосподе Исусе\, послушни и смерни Човекољубче\, усади у нама и укрепи послушност закону Твом\, и узајамну послушност из љубави\, и смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-efimija-blazena-olga/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-efimija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260725
DTEND;VALUE=DATE:20260726
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T151133Z
LAST-MODIFIED:20260204T092856Z
UID:7835-1784937600-1785023999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. муч. Прокло и Иларије; икона Пресвете Богородице Тројеручице
DESCRIPTION:Пролог за 12. јули\n25. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Прокл и Иларије\n\nОви мученици беху родом из Калипте у Азији\, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?“ упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос\, и надежда моја Бог мој“. Кад му судија припрети мукама\, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву\, да не би пали у кратковремене муке\, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју\, да неби пали у вечне муке!“ Када Прокла мучише\, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин“. После многих мучења\, обојица бише на смрт осуђени\, и то: Прокла распеше на крст\, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега. \n\n\n\nПреподобни Михаил Малеин\n\nЧовек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости повуче се на гору Малеа\, код Св. Горе\, где се подвизаваше\, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика\, од којих је најзнаменитији св. Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940 год. \n\n\n\nСвета мученица Голиндуха\n\nПерсијанка; ступила у брак с неким персијским волхом\, и живела у браку три године.Тада имала виђење ангела\, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она по том напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година\, и не поколеба се у вери. По том беше бачена у неку јаму\, но би спасена Богом\, и пред неку страшну змију\, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој\, да је оскврне\, Бог је учини невидљивом за њихне очи. Удивљени њеним страдањем многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим\, где изобличи јерес Севирову\, која је учила\, да је божанство у Христу пострадало\, због чега су читали: Святый Боже\, Святый крeпкій\, Святый безсмертный\, распнийся за ни\, помилуй насъ! Најзад проповедајући веру праву мирно скончала близу града Нисивије\, 587. год. \n\n\n\nСвета Вероника\n\nТо је она крвоточна жена\, коју је Господ исцелио (Мат. 9\, 20). Из благодарности према Господу своме исцелитељу\, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса\, пред којом се она молила Богу. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника\, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева\, да су се статуе светитељске употребљавале у источној цркви. Као што је познато то је доцније постао општи обичај западних цркава. Св. Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно. \n\n\n\nСвети мученици Теодор и Јован\n\nОтац и син\, по пореклу Варјази\, који беху крштени па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима\, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе. \n\n\n\n\nГолиндуха родом Персијанка\,\nВиде небо и поста Хришћанка\,\nТесним путем поче шествовати\nОд свих страна ударе примати\,\nК’о што гвожђе о кремен удара\,\nОд удара сјајан огањ ствара\,\nТако мука срце људско бије\nДок плам букне што с’ у срцу крије\nИ обасја људске путе тамне\,\nСпасе душу од пожуде срамне.\nГолиндуха\, пуна Божјег духа\,\nНе имаде ни крова ни круха\nНе имаде у свет пријатеља\,\nСвет јој беше логор мучитеља\nСве имаде све за Христа даде\nСва од муке к’о злато постаде\,\nКао злато огњем прекаљено\nТако поста цело биће њено.\nМучитељи редом изумреше\nОд свог блага ништа не понеше\nСем недела и имена злога.\nГолиндуха изађе пред Бога\nК’о маслина дивна многородна\,\nЧиста душа\, ангелима сродна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТкиво правде је тање од свиле\, али трајно и некидљиво\, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска\, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност\, тада незнабожни Кијевљани\, упућени самим демоном\, решише да принесу на жртву идолима Јована\, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова“ потражише од Теодора сина\, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи\, нека дођу сами и узму мога сина“. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову\, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти\, крсти и свој народ\, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских\, Теодора и Јована\, подиже храм Пресвете Богородице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну казну и исцелење Марије сестре Мојсејеве (IV Мојс. 12)\, и то:\n1. како Марија викаше на Мојсеја\, кроткога мимо све људе на земљи;\n2. како ју казни Бог изненадном губом\, и како је Бог исцели по молитви Мојсејевој;\n3. како оне који вичу на Божје људе и данас постиже казна Божја. \n\n\n\nБеседа\nо држању Божјем према поноситим и према смерним\n\nБог се поноситима супроти\,\nа пониженима даје благодат. (I Пет. 5\, 5) \nПред ким и пред чим то\, браћо\, човек може бити поносит? Да ли пред ангелима? Гле\, ангели су бесмртни а човек је смртан. Или пред људима? Гле\, он је зависан од многих људи\, и смртан као и сви људи. Или пред животињама? \nНо како би живео без службе животиња? Или пред сунцем и звездама? Но без њихове светлости тетурао би се неколико дана у мраку и нестало би га. Или пред травом? Но трава му је главна храна. Или пред црном земљом? Но од земље му је тело саздано. Или пред мртвим? Но без њих не би дошао у живот. Или пред живим? Но живих је тако много\, да је он међу њима као један кончић у ћилиму. Пред Богом? Но да није воље Божје\, њега не би било ни међу живима ни међу мртвима. Пред ким то и пред чим то\, браћо\, човек може бити поносит? \nПониженим и смиреним Бог даје благодат. То јест даје им све оно што им треба\, све оно зашто се они Богу моле у понижењу и смирености својој. Ко су то понижени и смирени? То су они који осећају своју немоћ и потпуну зависност од Створитеља свога. Они су пуни као море и зависни као море. Која је вода пунија од мора\, и која зависнија од киша и притока? А поносит је као затворен бунар\, затворен од неба и од земље\, и самодовољан док је пун. Но као затворен и одсечен он мора брзо да се испразни. \nМудро каже мудри Соломон за Бога: подсмијевачима он се подсмијева\, а кроткима даје милост (Приче Сол. 3\, 34). Но Божје подсмевање није злурадо као људско подсмевање него је оно жалење и гнев. Нити је Божја милост ограничена као људска милост него је она милост царска\, која изненађује својим сјајем\, красотом и безграничношћу. \nО Господе Боже\, Створитељу наш\, укроти срце наше кад се надме поноситошћу\, и укроти ум наш кад се надме поноситошћу\, и помози нам да се у часовима поноситости наше ништавне сетимо Крста на Голготи и Сина Твог Јединородног\, у крви и мукама за нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-muc-proklo-i-ilarije-ikona-presvete-bogorodice-trojerucice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokl-i-ilarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260726
DTEND;VALUE=DATE:20260727
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T151242Z
LAST-MODIFIED:20260204T092947Z
UID:7838-1785024000-1785110399@stsavanyc.org
SUMMARY:Сабор светог архангела Гаврила
DESCRIPTION:Пролог за 13. јули\n26. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Арханђел Гаврил\n\nОвај велики архангел Божји празнује се 26. марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга\, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје\, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила\, као: јављање Мојсеју\, кад је овај чувао стадо Јоторово\, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање\, да ће родити кћер\, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви\, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском\, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама\, и т. д. \n\n\n\nСвети Јулијан\, епископ Кеномански у Галији\n\nНеки мисле\, да овај светитељ нико други није до Симон прокажени\, исцељени од Господа. Апостол Петар постави га за епископа и посла у незнабожачку Галију\, где св. Јулијан претрпе велике беде но успе да обрати у веру Христову многи народ. Када крсти кнеза Дефенсона\, тада се и многи поданици овога кнеза приволеше вери правој. По благодати Божјој чињаше велика чудеса: болне исцељиваше\, демоне изгоњаше и мртве васкрсаваше. Сконча свој живот мирно\, и у време своје смрти јави се усред дана кнезу Дефенсону\, када овај беше за ручком. \n\n\n\nПреподобни Стефан Саваит\n\nБратучед св. Јована Дамаскина. Подвизавао се у манастиру св. Саве Освештеног\, по чему је и прозван Саваит. Велики подражатељ живота св. Саве и сјајна звезда међу монасима Палестинским. Упокојио се у Господу 794. год. у 69. години свога живота. \n\n\n\nПреподобна Сара Мисирска\n\nКао девица отишла на подвиг и 60 година подвизавала се на обали реке Нила\, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370. год. \n\n\n\n\nКад се свети Јулијан представи\,\nДиван пастир стада Христовога\,\nКњаз Дефенсон\, духовно му чадо\,\nЗа обедом с велможама беше\,\nЗа обедом у сред бела дана.\nНаједном се књаже загледао\,\nНеобичну прилику видео:\nНасред собе Јулијан стајаше\,\nУ ризама златом позлаћеним\,\nК’о владика у Божијем храму\,\nУ светлости некој необичној;\nСа осмехом на књаза гледаше.\nПокрај њега три ђакона светла\,\nСа свећама у белим рукама.\nТа прилика сијну и промину.\nКњаз устрашен на ноге скочио\,\nВелможама својим говорио:\n„Ево видех оца Јулијана\,\n„Светитеља\, нашег крститеља\,\n„Мора да се с душом раставио\n„У небеско царство одселио“.\nПа се књаже на пут отиснуо\,\nДок не стиже у дом Јулијанов\,\nКако стиже тако и дознаде:\n„Душу Богу Јулијан предаде“. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПросту одећу краси човек\, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека\, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ниједан\, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви\, не само хришћански него и незнабожачки\, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана\, у време кога се родио Господ Христос\, да је он носио по једну просту одећу\, коју му је изаткала жена\, или сестра\, или ћерка. За цара Карла V прича се\, да је носио тако просто одело\, да су и обични грађани поданици његови\, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека\, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин небеше још дошао\, а домаћица није познавала лично Филопомена\, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли\, да је то неки од слугу Филопоменових\, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. \nФилопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свога великог госта шта ради\, ужасну се и упита га? „ко се усуди да дa такав посао Филопомену?“ Мирно одговори војсковођ: „одећа моја“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам превелико стрпљење Божје према неверном роду јеврејском и заслужену казну (IV Мојс. 14)\, и то:\n1. како Бог учини многобројна чудеса на очи Израиљцима\, и како ови осташе упорни у неверовању и викаху на Мојсеја;\n2. како их Бог казни\, да 40 година лутају по пустињи и сви изумру осим Исуса Навина и Халева;\n3. како и од нас неки умиру у пустињи чулности и не улазе у земљу духовног меда и млека\, у царство Христово. \n\n\n\nБеседа\nо неопходној трезвености у борби против ђавола\n\nБудите тријезни и пазите\, јер\nсупарник ваш\, ђаво\, као лав ричући\nходи и тражи кога да прождере. (I Пет. 5\, 8) \nПравославни монаси уздигли су трезвење и пажњу – трезвеније и вниманије – до подвига. Трезвен дух мора бити да би осетио опасност\, и пажљив да би распознао с које стране опасност долази и од кога. \nПази\, дете\, да на змију не станеш\, да у јаму не паднеш\, да се с вуком не сретнеш\, да у дубоку воду не загазиш\, да с пута у шуму не залуташ! Тако мајка саветује дете своје бојећи се за његово тело. Не с мањом љубављу црква саветује човека бојећи се за његову душу. Будите\, децо\, тријезни и пазите! Стари вам супарник\, ђаво\, не одмара се и не спава\, него слично гладном лаву ходи и тражи кога да прождере. Тријезните се и пазите\, јер ви сте као овце а он је као лав. Кад овце осете смрадни мирис вука\, оне беже своме чобанину. Трезните се и ви и осетите смрад ђавола кад вам се приближује и бежите одмах под окриље пастира свога Христа Господа. А смрад ђавола осетићете кроз помисли своје\, кроз осећање своје\, кроз намере своје\, кроз похоте телесне. Све што будете помишљали\, уображавали\, осећали\, намеравали\, желели на супрот Христа и закона Христова\, знајте\, да је то замка ђаволска\, смрад ђаволски\, – знајте\, и бежите своме Пастиру управљајући к Њему сав ум и све срце и сву душу и тело своје. \nГосподе Исусе\, Пастиру наш трезвени и пажљиви\, учини нас у сваком часу трезвеним и пажљивим\, да нас непријатељ наш не изненади и не прождере. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-svetog-arhangela-gavrila-2/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-gavril-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260727
DTEND;VALUE=DATE:20260728
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T151354Z
LAST-MODIFIED:20260204T092958Z
UID:7841-1785110400-1785196799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Акила; преподобни Никодим
DESCRIPTION:Пролог за 14. јули\n27. јули по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Акила\n\nЈедан од седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије\, тада се Акила пресели у Коринт\, где га апостол Павле први пут упозна\, и оста у дому његову годину и по\, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса\, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима\, у којој при крају каже: поздрављају вас много Акила и Прискила с домашњом црквом својом (16\, 9). По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију\, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући по том посланицу Римљанима из Коринта апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: поздравите Прискилу и Акилу\, помоћнике моје у Христу Исусу који за душу моју своје вратове положише\, којима не ја један захваљујем него и све цркве незнабожачке\, и домашњу цркву њихову (16\, 3-4). Доцније опет видимо Акилу у Ефесу\, где делује заједно са св. Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес: поздрави Прискилу и Акилу (II Тим. 4\, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети\, идоле скруши\, храмове сазида\, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца\, и пресели се у царство Христово. \n\n\n\nПреподобни Елије\n\nМонах Мисирски из IV столећа. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака\, и ако је бегао од славе људске\, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским\, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед час красне јабуке\, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао не због тога да би показао своје тајанствено знање него да би људе исправио. \n\n\n\n\nБуктиња светлости што са неба сиђе\nАпостол’ма најпре у срца униђе\,\nАпостоли њоме људе просветише\,\nНаследнике своје њоме укрепише.\nБуктињом се овом и Акила свети\nОд великог Павла духовно просвети\,\nИ жена му верна\, блажена Прискила\,\nИ кућу им крсна сву испуни сила.\nОставише злобе и таште проводње\,\nПа кретоше у свет на дело Господње.\nПослужише Павлу\, сужњу инокосу\,\nПомогоше вољно светом Аполосу\nИ брат Тимотеју\, Павловоме чаду;\nПриведоше многе Христовоме стаду.\nБлагословне жртве блажене Прискиле\,\nБлагословне ране светога Акиле\,\nСвуд се прославише\, родом уродише –\nТрудбеници царство Божје наследише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења\, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина\, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији\, вели\, неки вештак научио мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна\, који је\, обучен као играчица\, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог призора\, неки шаљивџија хтеде да покаже свима\, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна\, шаљивџија\, веле\, баци на бину оне слаткише\, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри те слаткише\, он заборави и игру\, и пљескање\, и скупоцено одело\, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала\, он је почне ноктима цепати\, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.“ Јер се кроз поцепану маску „играчице“ показао мајмун. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам праведну казну коју Бог посла на Кореја\, Датана и Авирона (IV Мој. 16)\, и то:\n1. како ова тројица узбунише народ против Мојсеја и Арона и потражише да сви буду вође;\n2. како се отвори земља и прогута Кореја\, Датана и Авирона\, и остале с њима;\n3. како земља тела гута душе свих оних који телесно мисле\, и мислећи тако буне се против закона Божјег. \n\n\n\nБеседа\nо тврђи вере\n\nБраните се од њега тврђом у вјери\,\nзнајући да се такова страдања догађају\nвашој браћи по свијету. (I Пет. 5\, 9) \nНајглавнија тврђа душе човекове\, браћо\, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори\, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17\, 5). Помолимо се и ми\, браћо\, сваки дан\, да нам Господ дометне вере\, да нам усили и укрепи веру нашу. Змија највише чува главу у опасности\, зато ју је сам Господ назвао мудром. Чувајмо и ми тако главу нашег духовног живота\, а то је вера. Ништа у свету не може заменити веру у Бога: ни философија\, ни наука\, ни богатство\, ни слава\, ни сав свет с краја у крај са свима пролазним прелестима својим. То ђаво зна\, зато највише и напада на веру нашу\, наводећи сумњу на нас\, колебајући нас\, збуњујући мисли наше\, узнемирујући срце наше. Па кад ђаво зна\, да је вера главна ствар\, тим пре треба ми то да знамо. Јер због нас Христос сиђе на земљу\, због нас пострада на крсту\, нама предаде завет спасоносне вере. \nА веру не можемо ни утврдити ни увећати до кроз страдање. Зато многострадални апостол Петар и вели: такова страдања (као и ваша) догађају се нашој браћи по свијету. Из смерности апостол не говори о свом страдању него говорио страдању наше браће по Христу. Заједничари вере заједничари су и страдања. Не трпите само ви\, браћо\, за веру праву него трпе и остала браћа ваша исте вере. \nТо нека вам блажи муке ваше. Но највише нека вам блажи муке Првенац у страдању\, сам распети Господ наш Исус Христос. \nО Господе Исусе\, Страдалниче над страдалницима и Победниче над победницима\, дометни нам вјере\, и укрепи нас силом благодати Твоје као што си укрепио апостоле Твоје свете. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-akila-prepodobni-nikodim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ap-akila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260728
DTEND;VALUE=DATE:20260729
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T151531Z
LAST-MODIFIED:20260204T093011Z
UID:7844-1785196800-1785283199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Кирик и Јулита; свети Владимир\, велики кнез руски
DESCRIPTION:Пролог за 15. јули\n28. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Кирик и Јулита\n\nОва светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском\, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу\, а када му беше три године\, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана\, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса\, судија\, да би је ражалио и поколебао\, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин\, пусти ме матери!“ и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија\, тресну дете о земљу и отури ногом\, а дете се скотрља низ камене степенице\, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу\, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена\, 304. год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке. \n\n\n\nСвети Владимир\, велики кнез руски\n\nНа крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава\, а унук Игора и Олге\, Владимир најпре беше сав незнабожац\, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати\, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише\, саопштише кнезу\, да су били на служби у православној цркви\, Светој Софији\, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира\, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот\, и улагаше сав труд\, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола\, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту\, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором\, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство\, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. год. \n\n\n\n\nИдолско беснило кад владаше светом\,\nПострада Јулита с Кириком дететом\,\nДве невине жртве\, два печата нова\,\nДва сведока жива Ваплоћеног Слова.\nОд свих блага земних скупља је истина\,\nНе пожали мајка ни себе ни сина\,\nНе пожали младост\, богатство ни снагу.\nБезобзирно пође по Христовом трагу.\nКо истину позна\, поново се роди\,\nИстина га води миру и слободи.\nБлажена Јулита истину осети\nКад се крстом крсти и вером просвети.\nПуна Божјег мира и слободе праве\nМртвог виде сина без крика и страве\,\nБез крика и страве под мач главу сави\nМученичком смрћу Истину прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nГостољубље се поштује и у другим верама\, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу\, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског\, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора\, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије\, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави\, пожури му у помоћ са својим чуном\, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару\, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га\, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару\, да би највише желео\, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора\, онда овај у очајању оде цару\, исприча све и пожали се. Он је рече\, живот спасао дворјанину\, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди\, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17)\, и то:\n1. како Бог нареди\, ради утишања вике на Мојсеја и Арона\, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;\n2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;\n3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети. \n\n\n\nБеседа\nо благодати и миру\n\nБлагодат и мир да вам се умножи\nпознавањем Бога и Христа Исуса\nГоспода нашег. (II Пет. 1\, 2) \nПознавањем Бога умножава се\, браћо\, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога\, као одсечене од Бога\, или на супрот Бога\, умножава се\, браћо\, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних\, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом\, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних\, раздражених\, озлобљених\, помрачених\, избезумљених\, које само дан или месец раставља од самоубиства! \nПознавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично\, и своје драгоцено искуство предаје другима. \nНи благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему. \nКакав је најбржи пут познања Бога\, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење\, Мудрац и Мудрост\, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат\, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе\, као што чине незнабошци\, не чини ништа рђаво\, али иде путем околишним и посредним\, путем\, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске\, као што чине моралисти\, не чини рђаво\, али и тај иде путем околишним и тешким\, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа\, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу. \nГосподе Исусе\, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-kirik-i-julita-sveti-vladimir-veliki-knez-ruski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kirik-i-julita.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260729
DTEND;VALUE=DATE:20260730
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T152126Z
LAST-MODIFIED:20260204T093024Z
UID:7847-1785283200-1785369599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Атиноген; света мученица Јулија
DESCRIPTION:Пролог за 16. јули\n29. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Атиноген\, епископ Севастијски\, у Јерменији\n\nЖивљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике\, он рече старцу\, да принесе жртву идолима\, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу\, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима.“ Дирљив је призор био када је једна кошута\, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио\, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења\, при којима ангел Божји ублажаваше мученике\, сви бише мачем посечени\, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови\, а по том и сам Атиноген\, и преселише се у небесну домовину\, 311. год. \n\n\n\nСвета мученица Јулија девица\n\nРодом из Картагене\, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену\, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим\, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби\, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом\, узе Јулију собом\, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику\, беше неки празник незнабожачки\, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу\, а Јулија оста у лађи плачући што толико људи живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу\, извуку је из лађе\, и ако се њен господар томе противио\, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен\, а по том распеше је на крст\, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони)\, и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове\, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву\, на једном другом месту\, у част свете Јулије\, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше\, дакле материјал: камен\, циглу\, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догоди да ноћу уочи оног дана\, када су намеравали темељ положити\, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место\, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви\, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту\, те порушише стару цркву\, и на том истом месту подигоше нову. \n\n\n\nСветих 15000 мученика\n\nБише посечени мачем за веру Христову у Персији. \n\n\n\nСвети мученик Атиноген\n\nСастављач вечерње песме: Свете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем. \n\n\n\nСпомен шест Васељенских Сабора\n\nОвај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13. и 19. јула. \n\n\n\n\nМученица Јулија\,\nЗа свог Христа распета\,\nСилу Христа призива\,\nСилу Часног Дрвета.\nИз шест рана крв изли\,\nКрвљу земљу обагри\,\nЈер у Христа верова\,\nВеру своју не сакри.\nНи њу Христос не сакри\,\nЦелом свету објави\,\nИ у царству бесмртном\nНа небеси прослави\nКад издахну Јулија\nДух свој чисти и свети\,\nИз уста јој голуб бел\nУ висину узлети…\nКад то људи смотрише\nСви у страху вапише:\n– Тешко злобним судијам’\nШто крв праву пролише! \n\n\n\nРасуђивање\n\nВасељенски Сабори то су највећи мегдани борбе Православља са јересима. Под данашњим датумом црква спомиње првих шест Сабора укупно\, и то: \nПрви Васељенски Сабор у Никеји 325. год. са учешћем 318 св. отаца. Засебно се спомиње 29. маја и седме недеље по Васкрсу. Овај Сабор оповрже јерес Аријеву против Бога Сина. \nДруги Васељенски Сабор у Цариграду 381. год. са 150 св. отаца. Засебно се спомиње 22. маја. Овај Сабор оповрже јерес Македонијеву против Бога Духа Светога. \nТрећи Васељенски Сабор у Ефесу 431. год. са 200 св. отаца. Засебно се спомиње 9. септембра. Овај Сабор оповрже јерес Несторијеву против Богоматере. \nЧетврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. год. са 630 св. отаца. Засебно се спомиње 16. јула. Овај Сабор оповрже јерес монофизитску. \nПети Васељенски Сабор у Цариграду 553. год. са 160 св. отаца. Засебно се спомиње 25. јула. Овај Сабор оповрже јерес Оригенову. \nШести Васељенски Сабору Цариграду 691. год. са 170 св. отаца. Засебно празновање 23. јануара. Овај Сабор оповрже јерес монотелитску. \nСедми Васељенски Сабор пак који је био 878. год. са 367 св. отаца\, не спомиње се овога пута него само засебно 11. октобра. Овај Сабор оповрже јерес иконоборну. \nНа овим Саборима дејством Духа Светога осуђене су све јереси и објашњена и утврђена вера православна за увек. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно извођење воде из стене у Кадису (IV Мојс. 20)\, и то:\n1. како Мојсеј по наредби Божјој удари штапом у стену али без вере\, и како Божјом вољом вода истече:\n2. како Бог казни Мојсеја и Арона због маловерства тиме што им не допусти да уђу у Земљу Обећану;\n3. како се тиме показа\, да је и велики праведник као Мојсеј склон греху\, – да се нико од смртних не би узносио својом врлином. \n\n\n\nБеседа\nо уделу верних у природи Божјој\n\nДа имате дијел у Божијој природи. (II Пет. 1\, 4) \nКако може браћо\, смртан човек имати део у Божјој природи? Како се може вечно здружити с временим\, и славно с беславним\, и нетрулежно с трулежним\, и чисто с нечистим? Не може без нарочитих услова. А те услове апостол и спомиње\, и то: један услов од Божје стране а други од стране човечје. Као услов од Божје стране он спомиње силе Његове које требају к животу и побожности; а као услов од стране човечје – ако утечете од тјелеснијих жеља овога свијета. Бог је испунио Свој услов и дао нам Своје силе дароване познањем онога који нас позва славом и добродјетељу. Сада је на реду човек\, да испуни свој услов\, тј. да познавши Христа Господа утече од телесних жеља овога света. Господ Христос прво је отворио небо и сва блага небеска\, па је онда позвао људе\, да приступе и приме та блага. Како је позвао? Да ли само речима? И речима\, но не само речима него славом и добродјетељу: славом\, тј. Својим славним васкрсењем; добродетељу\, тј. својом чудесном службом и страдањем. Тиме је Он позвао нас\, да примимо превелика обећања\, те да њих ради имамо део у Божјој природи. Но да би ми могли познати Христа и чути позив Његов морамо претходно утећи од телесних жеља овога света. Ако ли не утечемо\, онда ћемо остати слепи пред Њим\, пред Његовом славом и добродетељу\, и глуви пред Његовим позивом. \nО браћо\, како је превелика милост Божја према нама! По тој превеликој милости Божјој нама смртнима нуди се усиновљење од бесмртног\, и нама грешним узиђивање у прослављено Тело Господа Исуса. Али – само под условом\, који није ни велико бреме ни тежак крст. \nО Господе Исусе\, испуњење свих обећања и изворе свих добара\, исцели нас од слепила и глувила нашег\, и додај нам силе\, да утекнемо од телесних жеља овога света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-atinogen-sveta-mucenica-julija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-antinogen.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260730
DTEND;VALUE=DATE:20260731
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T152237Z
LAST-MODIFIED:20260204T093036Z
UID:7850-1785369600-1785455999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Марина - Огњена Марија
DESCRIPTION:Пролог за 17. јули\n30. јули по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Марина\n\nРодом из Антиохије Писидијске\, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа\, како се ваплоти од Пречисте Деве\, како чудеса многа сотвори\, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу\, и она се заветоваше никад се не удавати\, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски\, Олимврије\, сазнавши од Марине да је она хришћанка\, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби\, он јој нареди да се поклони идолима\, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима\, који нити сами себе познају нити пак знају\, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части\, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке\, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу\, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије\, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна\, и њој се учини\, да ишчезоше зидови тамнице\, заједно са кровом\, и крст се јави\, блистав и висок\, а на врху крста бела голубица\, од које дође глас: „радуј се\, Марино\, разумна голубице Христова\, кћери Сиона вишњега\, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води\, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана\, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак\, на планини Ланга више Охридског језера\, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру\, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи\, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. \n\n\n\nПреподобни Леонид Устнедумски\n\nОвај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима\, у Соловецком\, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија\, он о томе није хтео ни мислити ни зборити\, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. \n\n\n\n\nМарина се света Господу мољаше\,\nИ сузама топлим молитву јачаше;\n– Господе Исусе\, Боже мој и Спасе\,\nТи сваком помажеш\, ко у Те узда се.\nБуди близу мене\, близу моје душе\,\nКад неверни почну тело ми да руше\,\nБуди близу мене\, снаго мученика\,\nДа поднесем муке без страха и крика.\nКао овца стојим пред гладним вуцима\,\nК’о самотна птица пред многим ловцима\,\nКао риба бедна\, мрежом ухваћена\, –\nНо ја у Те гледам\, Господе спасења!\nНек растржу тело к’о јевтину врећу\,\nЈа се Тебе\, Христе\, отказати не ћу;\nВолим муке с Тобом но све труле сласти\,\nЈа се клањам\, Спасе\, само Твојој власти.\nПобедниче смрти\, ђавола и ада\,\nКроза ме понови те победе сада!\nНа свему Ти хвала\, Господе и Спасе\,\nШто сваком помажеш\, ко у Те узда се. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДок Христос не постане души све\, али све\, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност\, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина\, петнаестогодишња девојчица\, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све\, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све\, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе\, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене\, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21)\, и то:\n1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија\, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;\n2. како свак\, уједен од змије\, чим погледа у бакарну змију\, биваше здрав;\n3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. \n\n\n\nБеседа\nо потреби понављања и понављања\n\nЗа то се нећу олијенити опомињати вам\nједнако ово\, ако и знате и утврђени сте\nу овој истини. (II Пет. 1\, 12) \nОрач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао\, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? \nПутник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао\, исти труд? Како би иначе пут прешао\, и својој мети стигао? \nДрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао\, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? \nНису ли\, браћо\, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се\, дакле\, не олењи проповедник истине\, и не каже: рекао сам им\, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине\, и не каже: чуо сам то један пут\, и не треба више да слушам! \nО проповедниче истине\, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре\, нити пут превали\, нити јапија издеља. А ти си за то\, да ореш\, да водиш\, да дељаш. \nО слушатељу истине\, не погорди се и не реци\, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас\, и јуче\, и прекјуче\, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести\, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином\, истом истином\, и јуче и данас и сутра\, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. \nО Господе Исусе\, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом\, о Исусе\, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-marina-ognjena-marija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-marina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260731
DTEND;VALUE=DATE:20260801
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250707T152350Z
LAST-MODIFIED:20260204T093115Z
UID:7853-1785456000-1785542399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Емилијан; свети мученик Јакинт
DESCRIPTION:Пролог за 18. јули\n31. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Емилијан\n\nУ време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић\, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског\, дође царски изасланик и у Доростол\, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским\, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду\, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима\, тржиштима и улицама градским\, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак\, тога јутра видевши да пролази поред храма\, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело\, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?“ Пријави се дакле\, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана\, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми\, да сокрушим оне мртве стубове\, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају\, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год. \n\n\n\nПреподобни Памво\n\nМисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог\, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик\, да ниједну излишну реч не искаже\, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама\, плетући рогозине\, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем\, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја\, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор\, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч\, која би му била од користи.“ Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи\, то му ни моја реч неће користити.“ Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи\, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих\, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе\, да благослов од њих примите\, јер они непрестано беседе с Богом\, и уста су њихова света“. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год. \n\n\n\nПреподобни Пајсије и Исаија\n\nБраћа рођена\, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи\, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље\, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај. \n\n\n\nПреподобни Јован многострадални\n\nЗатворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу\, против које се неодступно борио\, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра\, при којој је ноћу могао видети као и дању. \n\n\n\n\nПитаху монаси Памва блаженога:\n– Добро ли је\, оче\, хвалит’ ближњег свога?\nТад поћута Памво\, па браћи одврати :\n– Добро је хвалит\, но боље ћутати.\nЈош питаху Памва: а савршен ко је?\n– Ради воље Божје ко с’ одрекне своје\nЋутаху монаси\, док ће један рећи:\n– Још одговор један немој нам одрећи:\nА одећу монах какову да има?\n– Коју кад одбаци нико не узима.\nТако светац рече\, и уста затвори\,\nЈер чуваше језик лишно да не збори.\nСав просветљен Памво на часу смртноме\nУпитан изрече о животу своме:\n– Хлеб незаслужени никада не куша\,\n– Нити за реч какву каја ми се душа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШта је богоугодније: подвиг у пустињи или дела милосрђа? Молитвеници у пустињи мисле\, да човек у народу ма колико чинио добра дела тешко може да очува чистоту срца и ум управљен к Богу. Добротвори људски опет говоре: човек у пустињи сувише је заузет само својим спасењем\, и не помаже спасење других. Два Египћанина\, два рођена брата\, Пајсије и Исаија\, наследе велико имање од родитеља\, продаду то имање и свак узме своју половину новца. Један од њих одмах разда свој новац сиротињи\, замонаши се и повуче у пустињу на подвиг\, да трпљењем\, постом\, молитвом и очишћењем ума од злих помисли\, спасава душу своју. Други се брат такође замонаши\, но не хте ићи у пустињу\, него сагради мали манастир близу града\, и болницу за болне\, и трапезу за бедне\, и одмориште за тужне. И сав се предаде служењу својих ближњих. Када се оба брата упокојише\, наста распра међу монасима египатским\, ко од њих двојице испуни закон Христов? Не могући се сложити\, дођоше св. Памву и упиташе њега о томе. Св. Памво одговори: „обојица су савршени пред Богом; гостопримац је сличан гостољубивом Авраму а пустињак св. Илији пророку\, који подједнако оба угодише Богу.“ Но овим одговором не беху сви задовољни. Тада се св. Памво помоли Богу\, да му открије истину. И после молитве од неколико дана рече св. Памво монасима: „пред Богом вам говорим\, да видех оба брата\, Пајсија и Исаију\, заједно у Рају.“ И тим се спор реши\, и сви беху задовољни. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни доживљај Валамов (VI Мојс. 22)\, и то:\n1. како Валам пође да пророкује Валаку кнезу Моавском;\n2. како се ангел јави на путу с мачем и спречаваше Валама да иде;\n3. како магарица виде ангела пре него Валам\, и проговори господару своме. \n\n\n\nБеседа\nо сећању на скори растанак с телом\n\nМислим да је право докле сам год у овоме тијелу\nда вас опомињем\, знајући да ћу скоро тијело\nсвоје одбацити као што ми каза и Господ наш\nИсус Христос. (II Пет. 1\, 13-14) \nЕво добре опомене телољубцима\, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали\, ма колико драгоцености о њега обесили\, ма колико га миловали и нежили\, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела\, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале\, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће\, змија скида са себе свлак\, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре\, чаура се одбацује. \nИсто се тако и тело одбацује\, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно\, чак и штетно за друге људе\, оно се одбацује од куће\, одбацује од града\, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово\, о раскошни и окићени\, охоли и прождрљиви! \nНо док је душа у телу\, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли\, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу\, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог\, и он хоће до краја да га савесно изврши\, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се\, браћо\, и ми прво да примимо апостолску опомену\, и друго да и ми опомињемо остале\, све остале\, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света\, и журно се приближује час\, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи. \nШта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље\, која се зове телом? \nО Господе Исусе\, Судијо праведни\, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-emilijan-sveti-mucenik-jakint/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-emilijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260801
DTEND;VALUE=DATE:20260802
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T183232Z
LAST-MODIFIED:20260207T184951Z
UID:7867-1785542400-1785628799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Макрина; Свети Стефан\, Деспот српски; преподобна Евгенија (Лазаревић)
DESCRIPTION:Пролог за 19. јули\n1. август по новом календару \n\n\n\nПреподобна Макрина\n\nНајстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре\, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи: „није право да девојка\, обручена једном веренику\, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт“. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота\, вели\, да супруга не сачува верности\, када јој супруг оде у неку далеку страну.“ По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру\, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију\, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка\, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру\, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време\, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће\, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом“. По том направи руком крсни знак на челу\, на очима\, на лицу\, на срцу и – издахну. Упокоји се у Господу 379. год. \n\n\n\nПреподобни Дије\n\nРодом из Антиохије Сиријске\, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном\, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени\, сух бунар напуни се водом\, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград\, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре\, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети\, да прими савет од њега\, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године\, он се приправи за смрт\, причести се\, поучи братију\, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик\, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу\, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе св. Дије тачно још 15 година\, и настави многе на пут спасења\, многе исцели\, многима поможе у разним бедама и невољама\, па најзад предаде душу своју Господу\, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. год. у дубокој старости. \n\n\n\nСпомен Стевана Високог\, сина светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице\n\nЗаштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године. \n\n\n\n\nОд ране младости до тешке старости\nДиј бројаше чуда Божије милости\,\nБожије милости и правде Божије\nДаноноћно ум свој управљаше Дије\nУ божанску светлост\, у божанске путе\,\nОдгонећи страсти и демоне љуте.\nШта је људско биће? као мутна вода\nШто не прима слику небеснога свода.\nМоже л’ мутна вода прозрачном постати\,\nДа се небо у њој може огледати?\nМоже\, Дије тврди\, с ходом светитеља\,\nНо помоћу крста Христа Спаситеља.\nКрст у срце стави усред бића свога\,\nУм на њега прикуј – и видећеш Бога\nИ мутна ће вода бити избистрена\,\nИ гледаћеш чуда\, дотле невиђена. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНајлепши украс једне жене јесте стидљивост\, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше\, да покаже рану лекару и потражи лека\, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу\, и не могаше допустити ни помисао\, да тело своје обнажава пред људима\, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер\, ова јој не хте рећи\, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена\, мајко моја\, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја\, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место\, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости\, и чудотворство своје из смерности. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24)\, и то:\n1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;\n2. како место проклињања Валам благосиљаше\, упућен на то Духом Божјим.\n3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља. \n\n\n\nБеседа\nо апостолској љубави и видовитости\n\nА трудићу се свакојако да се и по растанку\nмојему можете опомињати овога. (II Пет. 1\, 15) \nНека се отворе срца ваша браћо\, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори\, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере\, на божанствене силе\, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава\, да ће он то опомињање наставити и по растанку\, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота\, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска\, о утехо\, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи\, продужити започети посао опомињања верних\, продужити љубав своју према верујућим\, у Христа на земљи. О љубави апостолска\, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска\, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела! \nОво обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце\, и то не само\, како би неки хтели протумачити\, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике\, епископе\, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави\, и опомињао пастире цркве и верне\, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави\, он је тајанственим начинима\, небу познатим\, дејствовао\, и дејствује увек још\, на спасење наше. \nЖивот после смрти апостолима светим тако је био јаван\, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне\, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека. \nО Господе Исусе\, многомилостиви\, изведи нас из таме на светлост\, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prep-makrina-sveti-stefan-despot-srpski-prepodobna-evgenija-lazarevic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-makrina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260802
DTEND;VALUE=DATE:20260803
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T183635Z
LAST-MODIFIED:20260207T185003Z
UID:7870-1785628800-1785715199@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА - ИЛИНДАН; св. Илија Грузијски
DESCRIPTION:Пролог за 20. јули\n2. август по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Илија\n\nБоговидац\, чудотворац\, ревнитељ вере Божје\, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита\, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди\, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета\, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви\, повлачећи се често у пустињу\, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена\, Јудино и Венијаминово\, са престоницом у Јерусалиму\, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови\, а другим потомци Јеровоама\, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка\, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу\, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо\, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме\, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти\, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву\, да ће му пси крв лизати\, и Језавељи\, да ће је пси изести\, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити\, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) \n\n\n\nСвети Илија патријарх Јерусалимски и свети Флавијан патријарх Антиохијски\n\nВелики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом\, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре\, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају\, 518. године. \n\n\n\n\nОгњени човече\, пророче Илија\,\nШто на земљи сјајем небесним просија\nИ молитвом својом Господу угоди –\nТа затвара небо\, с неба огањ своди\,\nСве помоћу Божје деснице прејаке:\nТи караше људе због вере им млаке:\nТи ревнова силно за Бога Живога –\nПа те црква слави к’о пророка свога.\nЦар те не устраши\, царица још мање\,\nГоспод Бог је твој цар\, и твоје имање.\nНит о јелу брину нити о пијењу\,\nТи сав предан беше Божјем Провиђењу.\nБез страха од никог\, ти страх беше свима.\nК’о лав силни што је страх малим мишима.\nТи ревнова силно за Бога Живога –\nПа те црква слави к’о пророка свога.\nПрослави те Господ као мало кога\nЈер и ти прослави Господа Живога:\nОгањ Бог ти посла да упалиш жртве;\nСилу Он ти даде да васкрснеш мртве.\nДела твоја моћна сав свет задивише\,\nПророчанства твоја сва се испунише\,\nТи душом и телом беше жив и цео\,\nЗато смрт немаше у теби удео.\nПророче огњени\, и духом и телом –\nСлава! кличемо ти са душом веселом. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена\, „да не будем\, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста\, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних\, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна\, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре\, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије\, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору\, у време преображења Господњега. \nУ грчком Синаксару стоји описано следеће чудо св. пророка Илије: неки Пајсије\, игуман манастира св. пророка Илије у Јерусалиму\, дође у Цариград\, и из Цариграда оде до Београда\, у време када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Бепграду један православни хришћанин\, који је имао Латинку за жену. На дан св. Илије хоћаше ова жена да умеси хлеб\, а муж јој рече: “Данас је празник пророка Илије\, и не треба радити“. Но жена му одговори\, да је тај празник прошао пре 10 дана (према календару паписта). И тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто\, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо се сабраше суседи\, и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди\, па и он узе један део камена\, као сведочанство чуда Божјега\, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону св. пророка Илије у свом манастиру (Синаксар се позива на Доситејеву XII књигу\, глава II\, параграф 2. страна 1192). \nЗа живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога\, а по смрти\, и то после неколико стотина година\, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3)\, и то:\n1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве\, Сиона Аморејског и Ога Васанског\, јер Бог обрече ове на пропаст;\n2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску\, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;\n3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег. \n\n\n\nБеседа\nо личном сведочанству апостола\n\n„Ово је син мој љубазни\, који је по мојој вољи.“\nОвај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо\nс њим на светој гори. (II Пет. 1\, 17-18) \nЧујмо сведоке верног и истинитог\, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра\, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи\, да је био на светој гори\, т. ј. гори Таворској\, онда када се Господ преобразио\, када се јавио Мојсеј с Илијом\, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни\, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори\, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују\, дакле\, народи\, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају\, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи\, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију\, и нека знају\, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још\, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци\, који ово говоре народима\, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима\, тај верује Јуди\, Кајафи\, Ироду и Нерону\, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима\, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима\, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину\, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. \nО Господе спаситељу и Просветитељу наш\, просвети душе наше речима Твојим светим\, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-ilija-ilindan-sv-ilija-gruzijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/unnamed-10.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260803
DTEND;VALUE=DATE:20260804
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T184514Z
LAST-MODIFIED:20260207T185225Z
UID:7873-1785715200-1785801599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Језекиљ
DESCRIPTION:Пролог за 21. јули\n3. август по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Језекиљ\n\nСин свештенички\, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима\, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму\, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону\, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена\, облак\, и огањ и блистање\, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје\, друга лавовско\, трећа телеће\, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека\, лице лавовско Његово Божанство\, лице телеће Његову жртву\, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих\, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима\, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав\, а тај знак је као наше слово Т\, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше\, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим\, син Нојев. \n\n\n\nПреподобни Симеон и Јован\n\nДва млада човека оставивши дом и родбину своју\, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу\, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона\, и удаљише се у пустињу\, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану\, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја\, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела\, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале\, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио\, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене\, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу“. Симеон свети прими савет друга свога\, целова га\, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима\, но срце му беше храм Духа Светога\, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју\, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко\, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима\, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију\, који јавно исмеваше светиње хришћанске\, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му\, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује\, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића\, и младић поста здрав. \n\n\n\n\nВиђење Језекиља\, од Божије воље:\nШироко\, широко\, непрегледно поље\,\nПрепуно\, препуно мртвачких костију\,\nИ глас с неба дође светом Језекиљу:\n– Сине човечији\, видиш ли те кости?\nТо на земљи беху некад живи гости\nЗа трпезом мојом\, ја их добро служи’\nМало ми се когод ваљано одужи.\nОве мртве кости хоће л’ оживети?\nУстраши се пророк\, предаде се сети:\n– Господе\, Господе\, то ти можеш знати\,\nАко ти наредиш\, мораће устати.\nТада наста хука\, и потрес\, и трење\,\nВиде пророк чудо – мртвих васкрсење!\nДигоше се кости\, и кост уз кост леже\nПа месо\, па жиле – кожа се затеже\,\nУжаснути пророк то чудо гледаше\nПа срцем и душом Бога прослављаше.\nШто је пророк Божји духом прозирао\nВаскрсли је Господ јасно показао.\nВаскрснуће мртви кад се хтедне Духу\,\nСви у живом телу\, к’о у новом руху\nИ верни ће тада с Христом ликовати\,\nУ његовом царству вечно царовати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРади користи својих ближњих св. Симеон остави свога јединог пријатеља у свету и своју мирну келију у пустињи\, и направи се јурод. Прича се за Ликурга\, краља спартанског\, како учини велику жртву ради користи својих суграђана. На име: он издаде строге законе\, установљујући потпуно нов систем васпитања омладине и поретка у држави. Па кад те законе издаде\, он рече својим суграђанима\, да жели ићи у Делфе\, где беше велико светилиште\, но затражи\, да му се сви закуну\, да ће верно држати његове законе до његовог повратка. Када грађани сви положише заклетву\, Ликург остави своју земљу и никад се више не врати. Велика је жртва оставити своју домовину и драговољно живети у туђини ради користи својих ближњих. Но колико је већа жртва оставити драговољно ум свој и стално се правити пред људима безуман! Није ли безумље највећа туђина\, за коју човек зна? И живети у тој страшној туђини годинама и годинама\, и то све – ради користи својих ближњих! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни прелазак Израиља преко Јордана (Исус. 3)\, и то:\n1. како по сили Божјој а кроз Исуса Навина вода се у Јордану растави\, свештеници с народом пређоше;\n2. како свештеници с ковчегом завета\, за време док народ прелажаше\, стајаху на суху усред Јордана тврдо;\n3. како и ја не треба да се бојим поплаве овог света док год у средини свога бића\, тј. у срцу\, држим тврдо завет Господњи. \n\n\n\nБеседа\nо лажним учитељима\n\nБиће и међу вама лажнијех учитеља\,\nкоји ће унијети јереси погибли\, и одрицаће се\nгосподара који их искупи. (II Пет. 2\, 1) \nНа рату је човек у овоме свету. Непрестана је борба и многобројни су непријатељи. Међу најопасније непријатеље спадају лажни учитељи. Само ако је ум човеков уперен у живога Бога\, човек ће бити сачуван од ових опасних непријатеља. Лажни учитељи су или као слепци или као разбојници; први због слепила свога воде у пропаст и себе и друге\, други због ненависти или зависти намерно заводе друге на крив пут\, да им и душу и тело предаду огњу пакленоме. Сам је Господ прорекао: изићи ће многи лажни пророци и превариће многе (Мат. 24\, 11). Апостол само потврђује речи свога Господа. И лажни пророци и лажни учитељи сејаће семе погибли у народе. То су јереси погибли\, којима ће се неки одрицати господара који искупи људе крвљу Својом пречистом. Многи лажни учитељи већ су се јавили\, и многе јереси погибли као кукољ по свету посејане. Ако знате\, браћо\, оне јереси погибли\, које свети оци на Саборима осудише\, онда ћете умети распознавати главно семе отрова\, које ђаво кроз своје служитеље посеја по њиви\, по којој Спаситељ сејаше чисту пшеницу. Но и ако знате и ако не знате\, уперите ум свој у Господа\, оградите се знамењем крста\, призовите у помоћ Свету Пречисту и угоднике Божје\, а нарочито свога ангела хранитеља\, па се не бојте. При том увек питајте цркву\, и она многоискусна и против свију лажи победоносна\, рећи ће вам шта је истина. Јер ви сте од јуче\, а црква је из давнина. Ваша памет мања је од памети цркве. \nО Господе Исусе\, Ти си једини пут\, једина истина\, једини живот. Не дај\, Господе\, да се поведемо за лажним учитељима и да од Тебе одступимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jezekilj/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jezekilj.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260804
DTEND;VALUE=DATE:20260805
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T184647Z
LAST-MODIFIED:20260207T185026Z
UID:7877-1785801600-1785887999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света Марија Магдалена - Блага Марија
DESCRIPTION:Пролог за 22. јули\n4. август по новом календару \n\n\n\nМарија Магдалина\n\nМироносица равноапостолна. Родом из места Магдале\, украј језера Генисаретског\, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова\, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина\, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе\, она Га је два пута видела: једном сама она\, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим\, изашла пред ћесара Тиберија\, и предајући му јајце црвено обојено\, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио\, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију\, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову\, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу\, и сахрањена\, по предању\, у оној истој пећини\, у којој и седам младића\, чудотворно успаваних на стотине година\, по том оживелих\, па онда умрлих (в. 4. август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини. \n\n\n\nСвештеномученик Фока\n\nПренос моштију из Понта у Цариград око 404. год. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра\, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек\, Понтин\, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше\, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко\, помилуј ме и спаси ме!“ Рекавши то он заспи\, и у сну виде светитеља Фоку\, како му се приближи\, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!“ Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде\, дакле\, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу. \n\n\n\nПреподобни Корнилије Перејаславски\n\nУ 15. години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању\, не говорећи ни с ким ни речи\, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио\, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22. јула 1693. године. \n\n\n\nСвета мученица Маркела\n\nНа острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној\, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка\, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај\, разјарен као прави звер\, стигне је\, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење\, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима\, носи у цркву\, моли се св. Маркели\, па меће на болеснике\, који од тога оздрављају. \n\n\n\n\nУ црну се тугу зави Магдалина\nЗбог крваве смрти Божијега Сина.\nТуга је љубави најгорчија туга\,\nОна у свет нема утехе ни друга\,\nСузе јој утеха\, а бол друг једини\,\nСвет се у мрак зави светој Магдалини.\nСлаби створ човечји\, светлости искаше\,\nМарија по мраку без наде пипаше.\nЊегов гроб јој светлост – но\, гле\, и гроб празан!\n– Украђен\, мишљаше\, наг и непомазан!\nЗаплака се горко\, никад краја плачу\,\nУ том глас човека покрај себе зачу:\n– Жено\, зашто плачеш\, реци: кога тражиш?\n– Кога тражим\, питаш? Желиш да ме блажиш!\nАко си га уз’о\, реци\, где га метну! –\nПогледа је Исус\, плачевну и сетну\,\nПа је зовну гласом сладосним: Марија!\nУ срцу Маријном светлост се засија\nО познати гласе\, слашћу ненадмашни\,\nЖивотом и силом\, гласе\, преиздашни!\nТим гласом је Господ болне исцељив’о\,\nТим гласом је истим мртве васкрсав’о.\nЖивотворни гласе\, о чудесни гласе!\nМарија се трже и обазре за се.\n– Равуни! повика… У том сунце грану\nМарији – и свету Нови Дан освану. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБлажени плачушчи\, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или – крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу\, да дође он један к њима\, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије\, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо\, где ће сузе наше пржити тела наша.“ Тада се расплакаше и сва братија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање архангела Исусу Навину када пође да осваја Јерихон (Исус. 5)\, и то:\n1. како се Војвода војске небеске јави Исусу с голим мачем у руци;\n2. како му рече\, да изује обућу своју;\n3. како и ми у животној борби не треба да се уздамо у ноге своје и у опрему своју но у Онога који се бори за нас. \n\n\n\nБеседа\nо неумитној правди Божјој\n\nЈер кад Бог не поштедје ангела\nкоји сагријешише\, него их метну у\nокове мрака пакленога. (II Пет. 2\, 4) \nKако ће поштедети грешна човека? И првога свијета не поштедје него самоснога Ноја\, проповиједника правде потоп на свијет безбожнички; и градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди – како\, дакле\, да поштеди тебе\, грешни човече? Зар си му ти милији и драгоценији од милиона ангела\, и од толиких народа\, потопљених потопом\, и од многољудних градова? Па кад ангеле низвргну у мрак паклени\, и народе потопи потопом\, и градове огњем сажеже – чему се ти надаш грешећи\, непрестано грешећи и од греха неодступајући? У милост Божју\, велиш? Но зар је Бог милостивији сада него што је био онда? Зар се Бог мења као човек? Не надај се без мере\, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада Твоја. Ваистину велика је милост Божја\, дуга је трпљивост Божја\, безгранична љубав Божја. Гле\, Бог Тебе више милује и љуби него ти сам себе; и већма ти Он жели спасења него ти сам себи – но ко се до краја руга милости Божјој; ко се до краја исмева над стрпљењем Божјим; и ко се до краја противи љубави Божјој\, хоће ли га Бог силом увести у царство Своје\, и учинити суграђанином ангела и светитеља? \nО како је страшан мрак паклени\, и звека окова\, и шкргут зуба? Ту станују они који се наругаше милости Божјоји противише љубави Божјој. Зар ћеш и ти тамо\, заблудела душо? Бог не жели\, да и ти одеш тамо; ангели тугују\, што си се упутила тамо; светитељи се моле\, да се повратиш; црква приноси жртве за тебе\, да се уразумиш. Ако све то презреш – о зар ћеш све презрети! – какву онда милост очекујеш од Бога? \nО Господе праведни\, помози нам да се благовремено тргнемо с пута ка мраку пакленоме\, уразуми нас и у добру укрепи пре него што пошљеш ангела\, да нам душу узме Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-marija-magdalena-blaga-marija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marija-magdalina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260805
DTEND;VALUE=DATE:20260806
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T184809Z
LAST-MODIFIED:20260207T185039Z
UID:7880-1785888000-1785974399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Трофим\, Теофил и други
DESCRIPTION:Пролог за 23. јули\n5. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Трофим и Теофил\, и још тринаест с њима\n\nПострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи\, нити жртве идолима принети\, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем\, стругаше оштрим гвожђем\, пребише им колена\, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. год. \n\n\n\nСвештеномученик Аполинарије\n\nУченик апостола Петра\, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим\, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја\, коме исцели сина од слепила\, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског\, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година\, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова\, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа\, на којој путоваху\, разби се од буре и потону\, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану\, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију\, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену\, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару\, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори\, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима\, или да се из града изагна\, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове\, јер они сами могу се осветити непријатељима својим\, ако се прогњеве.“ Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени\, у цркви његовог имена. \n\n\n\n\nАполинарије ради Христа Бога\nПретрпе мучења велика и многа\nБез икаква гнева\, без изненађења\,\nЈер знаде без муке да нема спасења;\nЗнаде да и Господ не прође без муке\nИ виде Петрове приковане руке.\nИ у царство Божје мачем одаслане.\nЗнаде и за многе к’о јањце заклане\nЗато готов беше\, и душом приправан\,\nДа за Христа живог срам отрпи јаван\,\nИ отрпе светац све што адска сила\nЗа мучење верних беше приправила\,\nСве отрпе светац с вером подносећи\nИ под муком љутом старећи\, старећи.\nПа и кад остари мука га не мину\,\nПод мукама љутим за Христа погину\,\nПоколења многа јунаштвом задиви –\nНе умре но оде – да вечито живи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики учитељи цркве старали су се да науче људе великим истинама не само речима него и очигледним примерима. Тако Авва Исаија\, да би научио монахе\, да неће примити од Бога награду нико ко се не буде у овом животу трудио по Богу\, доведе своје ученике до једнога гумна\, где је тежак сабирао овејану пшеницу. „Дај и мени пшенице“! рече Исаија тежаку. „А јеси ли и ти жњео\, оче?“ „Нисам“ одговори старац. „Па како хоћеш да добијеш пшенице\, кад ниси жњео“? На то старац рече: „Зар не добија пшенице\, онај ко није жњео?“ „Не добија\,“ одговори тежак. Чувши овакав одговор старац се ћутке упути назад. Кад га замолише ученици да им објасни његов поступак\, рече им старац: „ја сам то учинио с намером да вама покажем\, да не ће од Бога примити награде онај ко се не буде подвизавао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страдање целога народа због греха једнога човека (Исус 7)\, и то:\n1. како Израиљцима беше забрањено од Бога\, да узимају ма шта од ствари покорених Јерихоњана;\n2. како један човек узе нешто од ствари\, због чега Израиљци бише потучени од Гајана.\n3. како и данас због гажења закона Божјег од стране једнога страдају многи. \n\n\n\nБеседа\nо безводним изворима\n\nОви су безводни извори\, и облаци и\nмагле које прогоне вјетрови\, за које\nсе чува мрак тамни ва вијек. (II Пет. 2\, 17) \nНечисте људе назива апостол безводним изворима; оне који иду за тјелесним нечистотама\, и не маре за поглаварство\, и који су безобразни и самовољни\, и не дрхћу хулећи на славу\, него као неразумна животиња\, хуле на оно што не разумију. О безводни извори\, који се са свих страна украшавате\, али воду не дајете – зашто се изворима називате\, кад из вас ништа не извире осим жеђи? О облаци и магле што се тако рогушите као да ћете цео свет потопом потопити кад у вама капи воде нема\, и кад ће вас једнога страшнога часа дах Духа Божјега разбити и у ништа развејати? Вама није до чистоте\, зато се ваљате у телесним нечистотама\, нити вам је до поретка\, зато мрзите поглаварство; нити вам је до образа\, зато сте безобразни; нити вам је до воље Божје\, зато сте самовољни; нити вам је до познања истине\, зато хулите на оно што се нисте потрудили да разумете. За вас се чува мрак тамни вавијек. То није Божја воља\, то је ваша воља. Тај пут није Бог одредио\, ви сте га сами изабрали. Праведан је Бог\, и не ће се огрешити\, него ће му дати по греху његовом\, и по непокајаном срцу његовом. \nШта су\, браћо\, телесне жеље до безводни извори\, и сухи облаци и магле? Какав плод ниче и сазрева од њих\, осим чичка и трња\, које не потребује дажд? Људи са телесним жељама равни су својим телесним жељама\, не виде се од ових\, и биће суђени према овима. \nО Господе\, Створитељу душа и тела наших\, дај нам благодати Духа Твог Светог\, да и тело и душу у чистоти очувамо и у дан судни обоје чисто Теби\, Створитељу и Богу предамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-trofim-teofil-i-drugi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apolinarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260806
DTEND;VALUE=DATE:20260807
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250802T184939Z
LAST-MODIFIED:20260207T185339Z
UID:7883-1785974400-1786060799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Христина; преподобни Поликарп Печерски
DESCRIPTION:Пролог за 24. јули\n6. август по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Христина\n\nРодом из града Тира\, ћерка намесника царског Урбана\, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име\, Христина\, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година\, отац њен\, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста\, одреди јој највиши спрат једне високе куле\, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот\, даде јој робиње на службу\, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне\, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда\, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог\, видећи њену чежњу за истином\, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем\, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама\, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући\, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника\, Дион и Јулијан\, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса\, која почини силом Божјом\, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад\, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем\, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу. \n\n\n\nПреподобни Поликарп\, игуман Печерски\n\nИмађаше „љубав према Богу и ближњима\, радост због савести непорочне\, мир због победе свих страсти\, стрпљење при напастима и бедама\, благост у покорности свима\, милосрђе према сиротим\, веру несумњиву у извршењу заповести\, истину у испуњењу обета\, кротост у непознавању гнева\, уздржљивост и т.д.“ Тако добро управљаше лавром Кијево-Печерском\, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни из смерности не хтеше се примити игуманства)\, да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се св. Поликарп у Господу 1182. год. \n\n\n\n\nМученица славна\, девица Христина.\nНевеста избрана Божијега Сина\,\nУ оцу имаше најцрњег душмана\nОд њега бејаше гвожђем растрзана.\n– Ако нећеш\, ћерко\, богове признати\,\nЈа те својом ћерком не ћу више звати.-\nТако отац ћерки\, а ћерка му на то:\n– Никада се на те не ћу срдит’ за то\nЈа Христова раба\, ти Сатанин слуга.\nУ теби не видим ни оца ни друга.\nНе зови ме ћерком\, то ми чини радост\,\nМој отац је Господ. Он је моја сладост. –\nЗвер разјарен – отац слугама нареди\,\nДа јој месо стружу\, да јој кости гледи!\nОтпадаше месо са нежнога тела\,\nСве рана до ране\, нигде места цела\,\nЗграби шаком меса света мученица\nПа удари оца посред скверног лица:\n– О Урбане мрски\, ево меса мога\,\nЕво једи\, звере\, од детета твога!\nТе ноћи се Урбан са телом растави\nИ у паклу душу с ђаволом састави.\nХристина пострада и крв своју проли\,\nСвету од душмана јуначки одоли –\nМученица дивна\, девица Христина\,\nПрослави се славом Божијега Сина \n\n\n\nРасуђивање\n\nВера Христова највише светли и осветљава душе људске онда\, када проповедници те вере светле животом својим. Блажени Поликарп\, игуман Печерски\, беше сав просветљен вером Христовом и у речима и у делима и у целој личности својој. Тиме он необично утицаше не само на прост народ него и на кнежеве и велможе. Слушајући и гледајући овога Божјег човека кнез Кијевски Ростислав Мстиславић тако се просветли вером Христовом и тако се упитоми и облагороди\, да постаде узор и својој ближој околини и целом свом народу. Уз часни пост причешћиваше се кнез Ростислав сваке недеље\, и на све стране тражаше бедне и невољне и помагаше им. Најзад се реши примити монашки чин\, и о томе говораше он св. Поликарпу: „оче свети\, кнезовање у овоме свету не може да буде без греха\, и већ ме огорчи и изможди.“ Поликарп му одговори: „ако ово (монашки чин) од срца желиш\, нека буде воља Божја.“ Но једном у Смоленску разболи се кнез на смрт\, па нареди брзо да га носе у Кијев\, да би се пре смрти замонашио. Но сконча пре него што му се испуни жеља. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу Израиљаца над Гајанима (Исус. 8)\, и то:\n1. како Гајани потераше Израиљце и без мало их не победише;\n2. како по заповести Божјој Исус Навин диже заставу у вис и држаше је дигнуту све док Гајани не бише потучени;\n3. како и ја треба у опасности да уздигнем срце Богу као заставу\, и с крстом на срцу и молитвом корачам победи. \n\n\n\nБеседа\nо апостолској светој опомени\n\nЈер говорећи поносите и лажљиве ријечи\nпрелашћују на нечистоте тјелесних жеља\nоне који од скора бјеже. (II Пет. 2\, 18) \nСвети апостол познаје људе боље него најнаученији књижевници\, јер је он светац и апостол. А светац и апостол прониче дубоко у срце људско. О коме то говори свети апостол овде? О нечистим\, безобразним и самовољним\, које је раније назвао безводним изворима\, и облацима и маглом. Нечисти\, безобразни и самовољни су многоречиви и високоречиви. Они говоре људима поносите и лажљиве речи. Тим поноситим и лажљивим речима они и скривају и објављују срце своје\, – скривају за неуке и неразумне\, а објављују за утврђене у вери и обасјане благодаћу. \nКад нечисти говори о чистоћи својој\, тиме он објављује нечистоћу своју; кад безобразни брани образ свој\, тиме он открива безобразност своју; кад самовољни тумачи вољу Божју\, тиме он проказује самовољу своју. Ко пажљиво прати речи његове\, може да осети смрад телесних жеља. Но непажљиви и неуки не могу да осете тај смрад\, него поверују и прелашћују се. Они који су почели од скора да бјеже од обмане јела\, и света\, и ђавола\, хватају се поноситим и лажљивим речима као риба у невидљиву мрежу. Не зна риба да је у мрежи док год се мрежа не извуче на врео песак. Тада зна\, али тада је доцкан. О да не буде доцкан и за оне јадне душе људске\, које се хватају у мрежу поноситих и лажљивих речи! Знајте\, браћо\, да је лажан сваки онај учитељ\, који науком својом одобрава телесне жеље\, и повлађује грешницима у телесним жељама. \nГосподе Исусе\, свети и пречисти пошљи ангеле Твоје свете\, да одбране све почетнике и полетарце у вери Твојој од поноситих и лажљивих уста. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-hristina-prepodobni-polikarp-pecerski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-hristina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260807
DTEND;VALUE=DATE:20260808
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172255Z
LAST-MODIFIED:20260207T185359Z
UID:7886-1786060800-1786147199@stsavanyc.org
SUMMARY:Успеније Свете Ане
DESCRIPTION:Пролог за 25. јули\n7. август по новом календару \n\n\n\nСвета Ана\n\nМати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније\, но њен главни празник је 9. септембра\, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева\, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости. \n\n\n\nСвета Олимпијада ђакониса\n\nРођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор\, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија\, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада\, би обручена некоме великашу\, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога\, она не хте никако\, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија\, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство\, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву\, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију\, где се упокоји 410. год. оставивши аманет\, да јој се тело метне у сандук и баци у море\, па где га вода избаци\, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти\, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма\, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести\, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље\, називајући их трицама\, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу\, него што је чак и не примећујеш када она наиђе\, и то без напрезања без труда и неспокојства\, чак и не саопштавајући је другима\, но као ликујући и торжествујући – то служи доказом највеће мудрости.“ (Писмо VI). \n\n\n\nПреподобна Евпраксија девица\n\nЋерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком\, младом удовом\, пресели се у Мисир\, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла\, то је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413. год. у 30. својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести. \n\n\n\nСпомен Петог Васељенеског Сабора\n\nОвај Сабор би у Цариграду за време цара Јустинијана Великог\, 553. год. На овом Сабору беху осуђене све јереси монофизитске\, као и јеретички списи Теодора Мопсуетског\, Теодорита Кирскоги Оригена (учење против васкрсења мртвих). \n\n\n\n\nЕвпраксија\, млађана девица\,\nХриста ради поста испосница\,\nБеше рода царска и поносна\nАл’ јој душа беше богоносна.\nСве почасти одбаци к’о бреме\,\nИ богатство\, и царско јој племе.\nДан и ноћ се пред Богом мољаше\,\nПостом себе и бдењем мучаше.\nБог услиша своју слушкињицу\,\nЕвпраксију\, плачевну девицу\,\nШто ‘но многе сузе пролеваше\nИ сузама молитву паљаше\,\nЧудесне јој Бог дарова даре\,\nДа помаже и младе и старе\,\nДа прогони демоне опаке\,\nБолне лечи од болести сваке.\nЧисте душе пред Бога изађе.\nИ на небу себи кућу нађе\,\nСаграђену вером и делима\,\nИ купљену многим трпљењима.\nТа се кућа самим Богом сија\,\nТу с’ усели света Евпраксија\nУсред вечног добра да благује\nИ с бесмртним Христом да царује. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Као што је девство боље од брака\, тако је први брак бољи од другога.“ Тако је писао св. Јован Златоуст младој удови жени упокојеног племића цариградског Тирасија\, саветујући је да не ступа у други брак. Први брак црква благосиља с радошћу\, а други са жалошћу. Евпраксија старија\, мајка св. Евпраксије и рођака цара Теодосија Великог\, оста младом удовом\, по смрти јој мужа Антигона\, с којим поживе у телесној вези само две године и три месеца\, и још једну годину\, по договорном завету\, као брат са сестром. Цар и царица саветоваху је\, да ступи у брак са другим неким великашем. Но она не хте ни чути\, него узе своју ћерчицу Евпраксију и с њом одбеже у Мисир. А шта да кажемо за св. Олимпијаду\, и св. Евпраксију млађу? Као и св. Макрина тако и оне беху само обручене као девице\, па кад им обручници помреше\, оне сматраху себе удовицама\, и не хтеше ни у мислима својим допустити\, да ступају у брак. Каква чистота срца! Каква верност једном обручнику! Какав страх од Бога! Каква јасна вера у будући живот\, у коме се обручница нада видети са својим обручником! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно заустављање сунца и месеца (Исус 10)\, и то:\n1. како Исус Навин\, да би довршио победу над Гаваоњанима\, заповеди сунцу и месецу да зауставе свој ток;\n2. како Бог чу глас човека праведника\, и силом Својом заустави сунце и месец;\n3. како је Бог и створио природу да служи човеку\, и како Бог чини по вољи праведника. \n\n\n\nБеседа\nо робовима који проповедају слободу\n\nИ обећавају им слободу и сами су робови покварености;\nјер кога ко надвлада онај му и робује. (II Пет. 2\, 19) \nЈош увек апостол говори о нечистим\, безобразним и самовољним опомињући верне\, да се чувају њихових завођења поноситим и лажљивим речима. Прво је рекао о њима\, да хуле на славу Божју\, друго да прелашћују на нечистоте тјелесних жеља\, а сада пак говори\, како они обећавају слободу\, то јест обећавају нешто што и они сами немају\, јер надвладани скверним страстима они су робови својих страсти покорни робови најгрознијих тирана овога света. О браћо моја\, како су нама савремене ове апостолске речи\, писане пре деветнаест столећа! Погледајте\, како запенушено свуда око нас декламују о слободи они који ни мало слободе немају! Послушајте вику очајних робова страсти и порока\, како обманути обмањују\, и ослепљени проповедају светлост! Страсти су ткиво мреже\, изаткане од ђавола\, да њоме људе лови. Ухваћени у ту мрежу они називају друге људе робовима а себе слободним\, на смех ђавола\, који ћутке прибира мрежу и привлачи је својој обали. О браћо\, чувајте се оних очајника\, који себе називају весницима слободе\, док даноноћно служе господару своме ђаволу. Своју немаштину они називају богатством\, и туђе богатство називају немаштином\, као што безумник цео свет назива безумним а себе умним. Тако и они\, најнеслободнији\, називају друге неслободним. И службу Богу и ближњима\, по љубави\, они називају робовањем\, док службу ђаволу називају слободом. То су пакосници Бога и људи\, као што је и сам ђаво пакосник Бога и људи. Кад год чујете\, да вам неко говори о слободи\, испитајте прво добро\, да ли он није роб неке страсти и порока. По нечистоти живота\, по безобразлуку и самовољи познаћете све лажне учитеље слободе. То вас апостол опомиње. \nО Господе\, једини дародавче истините слободе\, сачувај нас од мреже свију пакосника Твојих и наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/uspenije-svete-ane/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260808
DTEND;VALUE=DATE:20260809
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172406Z
LAST-MODIFIED:20260207T185412Z
UID:7889-1786147200-1786233599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобномученица Параскева - Петка: Свети Сава Трећи\, Арх. српски
DESCRIPTION:Пролог за 26. јули\n8. август по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Ермолај\n\nСвештеник Никомидијски. У време цара Максимијана и он беше са оних 2000 мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28. децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом\, заједно са друга два свештеника\, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти св. Пантелејмона\, с ким заједно би изведен пред суд\, мучен\, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ\, и сви бише увенчани венцем победе и славе у царству Христовом. Чесно пострадаше около 304. године. \n\n\n\nПреподобна мученица Параскева\n\nРођена у Риму од родитеља хришћанских\, и од детињства научена вери Христовој\, св. Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере иблагочестивог живота. Када јој родитељи умреше\, Параскева раздаде све своје имање беднима\, а она се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога\, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише св. Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе\, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије\, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци\, као и увек\, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном св. Параскева кнезу мучитељу: „не твоји богови\, кнеже\, исцелише ме но Христос мој\, Бог истинити“. Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II столећу. \n\n\n\nПреподобни Мојсеј Угрин\n\nБеше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса\, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен од краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску\, и продан за 1000 златника некој младој и скверној удовици\, жени једног Болеслављевог погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд\, но Мојсеј се не даде навратити\, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак\, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца\, и јави се пред госпођом својом у раси монашкој. Она га веза\, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене\, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни\, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев\, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи\, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима (в. житије Јована Многострадалнога 8. јула). После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се св. Мојсеј 26. јула 1043. год. и пресели се у вечно девствено царство Христово. \n\n\n\n\nЧистоту пред Богом Мојсеј заветова\,\nПа слободан духом\, и поред окова\,\nОдговори жени богатој и гнусној\,\nОкованој страшћу\, робињи распусној:\n– Који човек до сад слушајући жену\nСпасе своју душу\, страшћу покорену?\nАдам изгнан беше због жене из Раја.\nСампсон због Далиле погибе без сјаја\,\nСоломон премудри од жена заведен\,\nНа идолску глупост бејаше низведен\nИродова глава\, женом обајана\,\nСмаче чесну главу Претече Јована.\nОстави ме\, жено\, ја сам Божји слуга\,\nПа тражи по свету према себи друга.\nЈа се твојој вољи покорити не ћу\,\nУ сажићу с тобом ја не видим срећу.\nДа чист будем телом\, то је\, жено\, нужност\,\nТо је моја света пред Господом дужност.\nНи ласка ни злато ни власт твоја цела\nЗавести ми неће ни ума ни тела.\nГоспод је свесилан\, Он ће ми помоћи\nТе ћу завет чесно одржати моћи;\nСамо чиста вода у Рају жубори\,\nБог је Бог чистоте\, Он нас чисте створи\nОн нас чисте хоће\, и чисте спасава\,\nЧистота је\, жено\, хришћанину слава. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНиједна се страст не побеђује без велике борбе. Блудну страст назвали су Оци смрћу. Кад се блудник спасе блудне страсти као да је из мртвих васкрсао. Код оних који живе у свету блудна страст се разгорева у главном од виђења\, а код оних који се подвизавају у пустињи та страст се разгорева од помисли и уображења. Свету Сару\, велику подвижницу мучио је бес блуда у пустињи 30 година. Она га је увек молитвом побеђивала и одгонила од себе. Једном јави јој се смрадни бес блуда у телесном виду\, и рекне јој: „победила си ме\, Саро!“ Смерно одговори Сара: „нисам те победила ја него Господ Христос.“ И од тада је остави и помисао блудна за навек. Кад су питали св. Пимена\, како се човек може борити против блудног беса\, он одговори: „ако човек уздржава свој стомак и језик\, то ће он моћи владати собом.“ Св. Антоније рекао је\, да у телу постоје три врсте покрета: „једно природно\, друго од неуздржљивости у храни\, и треће од демона.“ Други су опет говорили\, да се блудна похота усиљава још и од гњева и гордости. Но сви су сагласни у томе\, да поред човечје трезвености и труда неопходна је помоћ Божја\, да би се ова одвратна страст искоренила потпуно. А да је човеку могуће одржати се у чистоти сведочи између многих других и св. Мојсеј Угрин\, који је проживео 50 година у свету и 10 у манастиру\, свега 60 година\, у потпуној девственој чистоти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу над Аморејцима (Исус 24)\, и то:\n1. како Бог посла стршљенове против Аморејаца\, те се ови збунише и бише побеђени од Израиљаца;\n2. како је моћан Господ Бог и како помоћу малих ствари сатире гордељиве неправеднике. \n\n\n\nБеседа\nо беди оних који приђу Христу па одступе\n\nЈер ако одбјегну од нечистоте свијета\nпознањем Господа и Спаса нашега Исуса\nХриста\, па се опет заплету у њих и буду\nнадвладани\, буде им пошљедње горе од првога. (II Пет. 2\, 20) \nСветло је сунце\, браћо\, но још су светлије речи апостолске. Сунце обасјава тела\, браћо\, а душе не може да обасја\, док речи апостолске обасјавају душе. Сва узвишења душе и све поноре њене апостол види јасно\, па нам их осветљава из жарке љубави\, да би нас извео на чисти пут спасења. Две велике поуке даје нам он у неколико речи. Прва поука: од нечистоте овога света не може се друкчије побећи осим кроз познање Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Пре свега без познања Господа Исуса не може се видети ни познати нечистота овога света\, а по том без познања Господа Исуса човек се не може очистити од те нечистоте. Друга поука: када човек познањем Господа Исуса одбегне од нечистоте овога света\, па се опет заплете у њу\, онда му последње буде горе од првога. Јер познавши светлост он се поново враћа у мрак\, и мрак бива још мрачнији; и познавши правду он поново тоне у неправду\, и казна бива још страшнија; и познавши светињу он поново пада у животињство\, и животиња бива још јароснија. Апостол се свети не устручава да ово повраћање назад сравни са псом који се повраћа на своју бљувотињу\, и са свињом која окупавши се поново силази у каљужу. \nКо је познао Господа Исуса\, тај је познао све што му треба за спасење; добио је доглед\, да види нечистоту\, и лаж\, и неправду\, и добио је силу да утече од свега тога. Нека се не повраћа\, дакле\, да га вечна смрт не прогута. Нека не куша Бога безброј пута. Јер ако је Бог био брз да га спасе први пут\, биће спорији други пут\, и још спорији трећи пут. О како су светле речи апостолске\, браћо моја! \nО Господе Исусе\, Спаситељу свемоћни и свеблаги\, не одступи од нас у часовима слабости\, и избави нас када нас нечистоте света поново повуку себи. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenica-paraskeva-petka-sveti-sava-treci-arh-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ermolaj.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260809
DTEND;VALUE=DATE:20260810
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172526Z
LAST-MODIFIED:20260207T185425Z
UID:7892-1786233600-1786319999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Пантелејмон; свети Климент Охридски
DESCRIPTION:Пролог за 27. јули\n9. август по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Пантелејмон\n\nРодом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи\, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца\, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим\, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина\, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом\, а умом стајаше пред Царем небеским.“ Пред царем он се слободно објави хришћанином\, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке\, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату\, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином\, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову\, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. год. Св. Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм\, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори. \n\n\n\nСвети Климент\, архиепископ Охридски\n\nУченик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент\, под притиском Немаца\, крете из Моравије на југ. С Гораздом\, Наумом\, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав\, погостова у цара Бориса Михаила\, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици\, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид\, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика\, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога\, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице\, који се доцније прозвао по имену св. Климента. \n\n\n\nБлажени Николај\n\nХриста ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама\, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392. год. \n\n\n\nПреподобна Антуса\n\nПосле дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Константином Копронимом свих 90 монахиња буду убијене\, а преп. Антуса по том и сама сконча 759. год. \n\n\n\nСто педесет и три мученика\n\nпотопљених у мору у Тракији. \n\n\n\n\nПеточисленици\, Божји угодници\,\nЈеванђелског меда вредни носиоци\,\nШиром бела света проносише веру\nДок се не станише на сињем језеру.\nЈош са већим трудом одатле да раде\nГорки људски живот Господом да сладе.\nКлимент архијереј\, прави Божји слуга\,\nШто претрпе много мука и поруга\,\nОн за Охрид поста Христова застава\,\nСа њим свети Наум Ангелар и Сава\,\nИ блажени Горазд – Петочисленици\,\nСви Божији људи\, Божји трудбеници.\nХиљаду година на небеси живе\,\nХиљаду година људи им се диве.\nТруда не жалише\, народе крстише\,\nСлавом се венчаше\, јер Бога љубише.\nОхрид чува славу Петочисленика\,\nСловенству су они и понос и дика. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко дајеш милостињу сиромаху знај\, да колико њоме чиниш добра своме ближњем толико и себи\, и још више себи. Св. Антоније говори: „од ближњега долази нам и животи смрт.“ А св. Петар Дамаскин пише: „као што бедни треба да благодаре Богу\, и да љубе богате\, који им чине добра\, тако\, и још много више\, и богати (треба да благодаре Богу и да љубе бедне)\, зато што се они спасавају Промислом Божјим и у садашњем и у будућем веку због милостиње. Јер без бедних они не само не задобијају спасење душе\, него не могу избећи ни искушења од богатства.“ Милостиња која се даје из сујете\, или с презрењем\, не користи ништа. У ранија времена богаташи су односили злато пустињацима и молили ове да приме. Ретко се дешавало да су пустињаци радо примали милостињу\, него и кад су је примали\, примали су је из милосрђа према богаташима. Најсиромашнији људи примали су милостињу из милосрђа! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцам чудесно ослобођење Израиља од Сисаре и његове силе (Судиј. 4)\, и то:\n1. како се смилова Господ на вапаје поробљених Израиљаца и дарова им победу над Сисаром;\n2. како пророчица Девора посла малену силу на Тавор против Сисаре\, који имаше 900 гвоздених кола и огромну војску;\n3. како прште сила Сисарина\, и Сисара погибе. \n\n\n\nБеседа\nо пророкованим ругачима светиње\n\nИ ово знајте најприје да ће у пошљедње\nдане доћи ругачи који ће живљети\nпо својијем жељама. (II Пет\, 3\, 3) \nДа ли се огледало мења и криви\, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не\, огледало се не мења и не криви\, него остаје какво је и било. Ни Бог се\, браћо\, не мења и не криви\, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна\, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви\, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута. \nО како су већ у наше време\, у наше дане\, пристигли многи ругачи! \nМноги премноги – но њихово је мноштво немоћније од Једног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати\, наоружан стрпљењем чекати\, док ветар јак не дуне. \nПристигли су многи премноги ругачи\, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих\, несвете место светих\, гнојне место здравих\, смртоносне место животворних. Но реч је Божја као јак ветар\, а њихове су речи као прашина. \nРугачи су пристигли\, многи премноги\, који се ругају Божјим делима\, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела\, и веле\, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили\, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили\, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се\, дакле\, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас-сутра\, кад дивљи магарци буду топтали копитама по гробовима њиховим? \nГосподе пречисти\, свете су речи Твоје и силне као јак ветар\, и света су дела Твоја и нема им ни броја ни мере. Господе пречисти\, спаси језик наш од ругања\, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-pantelejmon-sveti-kliment-ohridski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pantelejmon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260810
DTEND;VALUE=DATE:20260811
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172639Z
LAST-MODIFIED:20260207T185439Z
UID:7895-1786320000-1786406399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли и ђакони Прохор\, Никанор\, Тимон и Пармен
DESCRIPTION:Пролог за 28. јули\n10. август по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли: Прохор\, Никанор\, Тимон и Пармен\n\nОва четворица беху из броја седам ђакона и из седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан\, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра\, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања\, него се сви спомињу у овај један дан\, 28. јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа Никомидијског. Био је неко време на служби код св. Јована Јеванђелиста\, и на острву Патмосу забележио је откровења\, која је чуо са уста св. Јована. По том се вратио у Никомидију\, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. – Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и св. Стефан архиђакон\, а ускоро за њим и 2000 других хришћана\, које побише злобни Јевреји. – Тимон беше епископ у Арабији\, и пострада за Христа на крсту. – Пармен умре на очи апостола\, и од ових би оплакан и погребен. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан\n\nУ време цара Антонина св. Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић\, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске\, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам\, браћо!“ ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише\, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „хришћанин сам\, родом из Далмације.“ Још им Јулијан отворено призна\, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров\, где 7 дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји\, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери\, 30 људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт св. Јулијан клече и уздиже молитву Богу\, благодарећи Богу за свој мученички подвиг и молећи Га\, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром\, и предаде дух Богу. \n\n\n\nПреподобни Павле Ксиропотамски\n\nСин цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем\, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићским годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа.“ Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе\, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору\, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир\, а мало за тим сазида нови манастир Свето-Павловски\, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста\, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља\, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злог цара Лава Јерменина иконоборца\, и упокојио се 820. год. Пред смрт своју св. Павле рекне братији: „ево стиже час\, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило.“ \n\n\n\nСвети мученик Јевстатије\n\nОвај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не убоја никаквих мука но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди\, те му провртеше стопала\, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке\, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен\, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива\, толико се устраши\, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господа\, 316. год. \n\n\n\n\nСвет младога Павла високо прослави\,\nЗато млад царевић царственост остави\nИ царствени блесак\, богатство и силу.\nИ варошке сплетке\, и раскошност гнилу.\nПобеже од света\, побеже од свију\,\nУ пустињу где се светитељи крију\nИ подвигом тешким душе спасавају\,\nДаноноћном хвалом Бога прослављају\,\nНа Атонској Гори Павле нађе место\nДа од своје душе прави ново тесто\,\nДа му душа буде као у детета\,\nИ да центар нађе и себе и света.\nШто желео Павле\, то и постигао.\nНа трудноме путу Бог му помогао\nИзбавио тело од пагубних страсти\,\nИзбавио душу од демонске власти:\nСве крстио крстом Христова Распећа\nИ тело и душу. Па ка’ чиста свећа\nОд љубави Божје красно запаљена\,\nОд анђела Божјих к небу узнесена.\nБог младога Павла\, што царство остави\,\nУ небеском царству високо прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО незлобивости пише св. Нил Синајски: „потруди се\, сине\, да свагда будеш прост и незлобив. Немој да имаш једно у срцу а друго на језику\, јер је ово лукавство и лаж. Буди истинит а не лажан\, јер је лаж од лукавог. Не враћај зло за зло; но ако ти неко учини зло\, опрости му\, да би и теби опростио Бог. Ако те мучи злопамћење\, помоли се Богу од све душе за онога брата (злотвора)\, и побећи ће злопамћење од тебе.“ – Прича се\, како се један младић решио био да служи једнога врло ћудљивог старца\, само да би му Бог грехе опростио. \nУ најмучнијој служби издржао 12 година\, и представио се Богу. Неки велики духовник видео душу младићеву у Рају\, где се моли Богу за онога злога старца: „Господе\, као што си се смиловао на мене због њега\, смилуј се и на њега по великој доброти Твојој због мене\, слуге твога!“ После 40 дана\, издахну онај ћудљиви старац\, и опет онај духовник виде душу тога старца упокојену у Царству небесном. Каква прекрасна и чудесна незлобивост онога трпељивог младића – у истини чудесна! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно паљење жртве на камену (Судиј. 6)\, и то:\n1. како се ангел јави Гедеону\, а Гедеон отрча па донесе хлеба и меса да угости ангела;\n2. како ангел додирну врхом од штапа хлеб и месо\, и подиже се огањ\, и спали жртву. \n\n\n\nБеседа\nо неразумном питању неразумних\n\nГде је обећање доласка његова? (II Пет. 3\, 4) \nТако питају ругачи светиње Божје. Они који се ругају речима и делима Божјим\, ругају се и обећањима Божјим. Ми верни кажемо: Господ ће доћи\, а они се ругају и говоре: када ће доћи\, кад већ није дошао? Ми кажемо: Господ је обећао доћи\, а они се ругају и говоре: гдје је обећање доласка његова? Оци наши\, веле\, бише и помреше чекајући долазак Његов\, а Он не дође. Зар ћемо Га\, веле\, још чекати? Да\, браћо\, ми Га чекамо\, и чекаћемо Га. Он је обећао доћи\, и доћи ће. И апостол свети потврђује обећање Господње; гле\, он га је чуо из уста самога Господа\, из уста из којих само истина излази. Пред Господом је хиљада година као један дан. Овим речима апостол затвара уста ругачима а нас учи стрпљењу. Скоро ће две хиљаде година откако је Син Божји дао обећање\, да ће поново доћи у сили и слави\, да спасе верне и казни неверне\, а Он још не долази\, – говоре ругачи. О ругачи неразумни\, зар су две хиљаде година за Бога тако дуги као и за вас? Зар не помишљате\, да су за Њега две хиљаде година као два дана? Мора ли Он испунити сва Своја обећања у току два дана? Не жури се Њему\, бесмртноме\, као што се жури вама смртнима. Вама се жури\, јер ћете ускоро умрети\, а Он је бесмртан\, и не боји се смрти. Наћи ће Он вас и у гробовима вашим\, кад буде дошао. Пробудиће вас труба ангелска\, и ви ћете устати колико да видите\, да је Он истинит\, па ћете онда бити низринути у мрачно царство клеветника\, јер сте клеветали Господа истине\, и угонили Га у лаж. Господ не жели\, браћо\, да ми будемо љубопитљиви односно дана и часа\, кад ће Он доћи; Он само жели\, да ми верујемо\, да ће Он доћи. Били ми живи или мртви кад Он дође\, ми ћемо видети долазак Његов. Није ли то доста? \nО Господе Боже\, Спаситељу наш\, научи нас стрпљењу и утврди нас у вери. Ти ћеш доћи\, ми знамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-i-djakoni-prohor-nikanor-timon-i-parmen/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260811
DTEND;VALUE=DATE:20260812
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172754Z
LAST-MODIFIED:20260207T185626Z
UID:7898-1786406400-1786492799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Калиник; света мученица Серафима
DESCRIPTION:Пролог за 29. јули\n11. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Калиник\n\nРодом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама\, ако се не поклони идолима\, одговори му св. Калиник: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хлеб“. После страшних истјазања и побоја\, обу га кнез у гвоздене опанке\, са ексерима унутра\, и нареди да га терају у град Гангрски\, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири\, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници\, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу\, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти\, Оче небесни\, што си ме учинио достојним овога часа\, у који за име Твоје свето умирем“. По том уђе у огањ. Када се огањ угаси\, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250. год. \n\n\n\nСвета мученица Серафима\n\nДевојка из Антиохије. Живела у дому неке Савине\, сенаторке\, коју приведе вери Христовој. Чувши за њу неки Вирил\, мучитељ хришћана\, нареди те је доведоше преда њ. Пошто Серафима оста непоколебљива у вери својој\, нареди мучитељ\, да се баци у тамницу\, и посла неке младиће\, да с њом преноће и да је оскврне. Серафима се Богу мољаше у тамници\, кад младићи стигоше пред тамничка врата. Ту наједанпут забљешта пред њима ангел Божји с мачем у руци\, и они падоше као мртви\, потпуно несвесни и раслабљени. Сутрадан мучитељ замоли Серафиму\, те молитвом поврати младиће к свести. Приписујући све ово мађијама Вирил нареди\, те ову свету девицу најпре жегоше свећама\, а по том је бише штаповима. Но кад њу бијаху\, одломи се један комад штапа\, одскочи и удари Вирила у очи\, од чега он ослепи. Најзад мачем одсекоше главу овој Христовој слушкињи\, и она предаде дух свој Богу. Благочестива Савина чесно погребе њено тело\, од кога поче тећи исцелење многима. Пострада св. Серафима у време цара Адријана (117 – 138). \n\n\n\nСвета мученица Теодотија\n\nМлада удовица са троје деце. У Солуну\, заједно са св. Анастасијом (22. дец.)\, Теодотија се трудила на делу Божјем\, предана потпуно животу благочестивом. У време гоњења Диоклецијанова на смрт осуђена\, и заједно са својом децом бачена у пећ огњену. Душе њихове свете винуше се у небеску домовину. \n\n\n\nСвети мученик Јевстатије Мцхетски\n\nПерсијанац\, родом из једнога села\, Арбукета. У својој 30 години дошао у Мцхет град\, и ту видећи како хришћани живе и верују прими крштење. Мучен за Христа и посечен у Тифлису 589. год. Мошти његове почивају у саборној цркви у Мцхету и дају исцелење верујућим. \n\n\n\n\nСерафима\, мила ангелима\,\nСва невина и душом и телом\,\nНезлобива у свим помислима\,\nМного дана беше истјазана\nЗа Господа Христа бесмртнога.\nКнез безбожни у храм је нагони\nДа принесе жртве идолима.\nОдговара света Серафима:\n– Слушкиња сам Бога јединога\,\nТело моје храм Духа Светога\,\nУ девству сам тело очувала\nДа би Богу на жртву принела\,\nХрам телесни Господу на жртву\,\nМучи тело колико ти драго\,\nНо душу ми нећеш видет мртву\,\nДуша жива пре и после смрти\nОгњем\, мачем\, не мо’ш је сатрти.\nЗбог душе је тело саграђено\,\nИ душом је тело освештано.\nОд Бога се душа у свет јавља.\nДа у телу Господа прославља.\nСлава Богу\, Богу Тројичноме!\nСлава Богу\, Створитељу моме! \n\n\n\nРасуђивање\n\nИстинитим покајањем\, сузама\, молитвом и добрим делима може се и најпрљавија душа потпуно очистити и изменити. Зато буди пажљив\, да не спомињеш злурадо грехе покајаног грешника\, него принеси благодарност Богу и диви се\, како се од таме направила светлост и од муља бистра вода. Мисирски цар Амасис беше од ниска рода\, па кад поста царем\, људи га мало поштоваху сећајући се његовог порекла. Да би доскочио људима и задобио њихово поштовање\, он узе метални леген\, у коме су се по обичају прале ноге посетиоцима двора\, даде га прелити и од њега направити лик некога идола. Тада цар постави тог идола на улицу. Видећи људи идола почеше му се клањати и одавати божанску част. А цар објави од чега је тај идол направљен. Разумеше људи\, да је цар хтео тиме да покаже\, да они не треба да мисле више о томе шта је он пре био него шта је он сад. И почеше људи одавати цару царску пошту. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни знак што Бог показа Гедеону (Судиј. 6)\, и то:\n1. како једне ноћи само руно беше под росом\, а сва остала земља суха; и како друге ноћи беше сва земља под росом а руно сухо;\n2. како то означаваше најпре народ Израиљски усред незнабожачког света (до доласка Христова)\, а по том незнабожачки свет\, под благодаћу и безблагодатни Израил: (по доласку Христову). \n\n\n\nБеседа\nо одлагању Дана Страшнога по милости божјој\n\nНе доцни Господ с обећањем\, као\nшто неки мисле да доцни\, него нас\nтрпи\, јер не ће да ко погине\, него\nсви да дођу у покајање. (II Пет. 3\, 9) \nМилост Божја\, браћо\, одлаже онај дан који гори као пећ\, по речима пророчким (Мал. 4\, 1). Нека се\, дакле\, застиде ругачи\, који се ругају обећању Божјем и говоре: гдје је обећање доласка Његова? Није Бог заборавио обећање Своје него су грешници заборавили сами себе. А Бог по неизмерној милости Својој чека\, да грешници дођу к себи\, и покају се\, и припреме се за дан онај\, који се не понавља. Гле\, дан онај није као многи дани\, који се дају људима ради покајања и припреме за сусрет с Богом. Дан је онај један\, и разликује се од свих осталих дана\, јер он не долази за покајање него за суд. Као што је Суд Страшни један\, и неповторив\, тако је и дан онај један и неповторив. \nБог не жели да ко од људи погине. Он није створио људе за погибију него за спасење. Има ли баштована\, који сејући поврће жели\, да му се поврће сасуши и пропадне? А Бог је мудрији и сажаљивији од свих људи. Једну жељу Бог има\, на име: да се сви људи покају и од зла поврате. Како се радује виноградар\, кад му се увели виноград поврати\, и поново озелени и плод донесе! Колика ли је тек радост Бога и ангела Божјих\, кад се душе људске\, увеле од греха\, поврате\, и подмладе од суза покајања\, и донесу плод покајања. \nО Господе\, милосрдни и човекољубиви\, помози грешницима\, да осете милост Твоју и сажаљивост Твоју према њима\, – да осете и да се покају\, – да се покају и поврате са опаких путова својих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-kalinik-sveta-mucenica-serafima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kalinik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260812
DTEND;VALUE=DATE:20260813
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T172927Z
LAST-MODIFIED:20260207T185638Z
UID:7901-1786492800-1786579199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобна мати Ангелина српска
DESCRIPTION:Пролог за 30. јули\n12. август по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Сила\, Силуан\, Крискент\, Епенет и Андроник\n\nСви из Седамдесет апостола. Св. Сила би послат из Јерусалима у Антиохију с Павлом и Варнавом\, да тамо реше спор међу вернима односно обрезања\, наиме\, да не треба обрезивати незнабошце\, кад прелазе у хришћанство (Дела Ап. 15\, 22). По том је путовао Сила с Павлом по Азији и Македонији\, и био постављен за епископа у Коринту\, где је мирно скончао. Силуан је помагао обојици врховних апостола (I Пет. 5\, 12; II Кор\, 1\, 19). Као епископ у Солуну много се потрудио\, много настрадао\, док није земаљски живот заменио небесним. Крискент би сатрудник ап. Павла (II Тим.4\, 10)\, по том епископ у Галатији\, па мисионар у Галији\, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. Епенет свети\, споменут од апостола Павла (Рим. 16\, 5)\, био је епископу Картагени. Андроник (Рим. 16\, 7) епископ Паноније\, спомиње се посебно 17. маја. \n\n\n\nСвештеномученик Валентин\n\nБио епископ у Италијанском граду Интерамни. Исцелио од болести брата трибуна римског Фронтана. Кад се разболи син познатог философа Кратона\, Херимон\, то по саветовању Фронтоновом позва Кратон епископа Валентина у Рим. Херимон беше сав згрчен\, тако да му глава беше савијена међу колена. Валентин се затвори у собу са болесником\, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изведе Херимона потпуно здрава и предаде оцу. Тада се крсти Кратон са целим домом својим и са три ученика своја. Херимон остави дом очев и оде са Валентином. У том се крсти и син епарха римског\, Авундије. Разјарен због овога епарх ухвати Валентина\, и после мучења посече мачем. Посечени беху тада и она три ученика Кратонова: Прокул\, Евив и Аполоније. Њихова тела узе Авундије и чесно сахрани. Сви пострадаше 273. год. и посташе грађани царства небеског. \n\n\n\nСвештеномученик Полихроније\, епископ Вавилонски\n\nКада цар Декије освоји Вавилон\, ухвати Полихронија са три презвитера\, два ђакона и два покрштена кнеза: Авдоном и Сенисом. Полихроније не хте ништа одговарати пред царем него само ћуташе\, док св. Парменије презвитер одговараше за све. Епископа и свештенике одведе цар у Персију\, у град Кордову\, и секирама посече их. А кнежеве\, Евдона и Сениса\, одведе собом у Рим\, и тамо их најпре баци пред зверове\, па после мачем погуби. Сви чесно пострадаше 251. год. \n\n\n\nСвети Јован војник\n\nПотајни хришћанин. Послат од цара Јулијана Одступника да убија хришћане\, он их не убијаше него помагаше да се сакрију. Јулијан га баци у једну тамницу у Цариграду. Када погибе зли цар\, Јован се предаде подвигу живећи у чистоти и светости. Упокојио се мирно у старости. По смрти јављао се некима\, који су потребовали помоћ његову. Молитве њему помажу да се пронађу лопови. \n\n\n\nПреподобна мајка Ангелина\, деспотица српска\n\nМошти њене леже у ман. Крушедолу (Види њено житије 12. децембра). \n\n\n\n\nНезнабожни владар страшни цар Декије\,\nУ јарости викну: о Полихроније\,\nШто богове римске\, старче\, не поштујеш?\nЗаповести царске што нећеш да чујеш?\nА светитељ ћути\, ништа не говори.\nОпет цар га пита\, а светац не збори.\n– Нем је овај човек! закључи Декије.\n– Наш отац нем није\, рече Парменије\,\nНо неће да збори\, држи уста чиста\,\nДржи уста чиста по наредби Христа:\nНе бацајте свога бисера пред свиње\,\nНе дајите псима божанске светиње!\nСветац чува бисер\, држи га у себи\,\nДа не прља уста говорећи теби. –\nДекије разјарен к’о никад у веку\nНареди Пармену језик да одсеку.\nОтсекоше језик. Но шта му то значи –\nГовор светца поста дивнији и јачи?\nТо Господ ратује за ревносне слуге.\nЧува их од стида и људске поруге. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТреба разликовати грешника од покајника. Ако си узео на се улогу да изобличиш грешника\, чувај се добро\, да не изобличиш и покајника. Како је покајан грешник мио Богу\, сети се из приче о блудном сину. Нека и теби\, дакле\, буде мио онај ко је постао мио Богу. Догодило се у она времена\, да један монах падне у грех\, због чега буде изагнан из манастира. Тај монах оде св. Антонију\, исповеди грех\, покаје се\, и остане код Антонија неко време. Тада га Антоније посла натраг у манастир\, али тамо га не приме\, него га поново изагнају. Опет дође покајник к Антонију. Опет га Антоније врати у манастир са оваквом поруком оцима манастира: лађа једна претрпела крушење и свој товар изгубила; с великом муком лађа та достигла у пристаниште\, а ви хоћете да потопите и то што се спасло од потопљења! – Чувши ову мудру поруку оци с радошћу примише покајног брата у манастир. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу Гедеонову над Мадијанима (Судиј. 7)\, и то:\n1. како Гедеон сабра 32000 војника и пође на Мадијане;\n2. како му Бог нареди да смањи тај број\, да се не би Израиљци хвалили\, да су они победили а не Бог;\n3. како Гедеон одабра само 300 војника и победи Мадијане\, који беху многобројни као скакавци. \n\n\n\nБеседа\nо доласку Страшног Дана Господњег\n\nАли ће доћи дан Господњи као лупеж ноћу\,\nу који ће небеса с хуком проћи\, а стихије\nће се од ватре распасти\, а земља и дјела\nшто су на њој изгорјеће. (II Пет. 3\, 10) \nСтрашан је дан Господњи\, о како је неисказано страшан! Страшан је како због неумитне правде тако и због своје изненадности. Сам је Господ заповедио: стражите\, јер не знате дана ни часа (Мат. 25\, 13)\, а апостол\, који је својим ушима чуо те речи\, само их повторава. Онај ко се боји лупежа стражари сваке ноћи\, да га лупеж не би изненадио. Онај ко се боји дана Господњега стражари свакога дана и свакога часа\, да га тај дан и час не би изненадно ухватио на греху. И сувише смо ми привикнути на правилно окретање точка времена и на правилно однизивање дана и ноћи\, тако да не слутимо приближење хуке онога дана\, који ће засенити све дане\, и зауставити точак времена\, и изломити ситне паоце његове. Као кад сунце наднесе лице своје огњено над милионе воштаних свећица\, и затамни светлост њихову\, и растопи восак њихов. Страшан\, страшан\, страшан\, је дан Господњи! Кад тај дан наднесе своје огњено лице над свећице садашњих дана\, ови ће се погасити и потамнети\, небеса ће с хуком проћи\, небеса\, према којима се рачунају садашњи обични дани\, а стихије ће се од ватре распасти; распашће се материјалне стихије: земља\, вода\, ваздух и огањ. И неће их бити. Биће све ново. И земаљска наша постојбина и сва дела на њој изгореће. И неће их бити. Биће све ново. И наша сва дела изгореће: кад Бог не жали Своја дела\, зар ће жалити наша? Неће Бог тражити дела него делатеље. Делатељи ће се сви јавити Њему на Суд\, а дела њихова спалиће се. И све ће бити ново. Ко се осуди\, осуди; ко се награди\, награди – за сву вечност. Страшан је\, браћо\, ваистину страшан дан Господњи! Страшан због изненадности своје\, и страшан због неумитне правде Божје. \nО Господе праведни\, учини нас трезвеним и будним! Нареди ангелима Твојим светим да нас држе у трезвености и будноћи\, те да нас грех не опија и не успава. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobna-mati-angelina-srpska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-sila-siluan-kriskent.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260813
DTEND;VALUE=DATE:20260814
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T173042Z
LAST-MODIFIED:20260207T185650Z
UID:7904-1786579200-1786665599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Евдоким; света мученица Јулита (Госпојинске покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 31. јули\n13. август по новом календару \n\n\n\nСвети Евдоким\n\nРођен у Кападокији од благочестивих родитеља\, Василија и Евдокије. У време цара Теофила (829.-842.) Евдоким беше млад официр у војсци. Но и као војник он улагаше сав труд\, да живи по заповестима јеванђелским. Чуваше чистоту своју непорочно\, и избегаваше да говорима с којом женом осим мајке своје; беше милосрдан према беднима\, брижљив у читању свештених књига\, и још брижљивији у молитвама Богу. Избегаваше сујетне забаве и празнословље. „Усред метежа и сујете светске беше као крин усред трња и као злато усред огња“. Због његових необичних добродетељи цар га постави за војводу Кападокијског. На том високом положају Евдоким се стараше да буде праведан пред Богом\, и праведан према људима. Но по Божјем Промислу сконча рано\, у 33. години својој. Његове мошти показаше се целебне. Један сумашедши човек дотакну се гроба његова и оздрави; тако и једно узето дете устаде и би здраво. После 18 месеци његова мајка отвори сандук и нађе тело његово као живо\, без икаква знака трулења. И диван мирис дизаше се од тела светитељева. Мошти му доцније беху пренете у Цариград\, и сахрањене у новој цркви Св. Богородице\, коју постројише родитељи овога праведнога Евдокима. \n\n\n\nСвета мученица Јулита\n\nИз Кесарије Кападокијске. Имађаше\, са својим суседом спор око имања. Овај оде суду и објави да је Јулита хришћанка\, што је у то време значило исто што и бити ван законске заштите. Света Јулита радије се отказа свога имања него своје вере. Но злобни незнабошци не оставише је на миру ни после тога\, него је мучише и најзад у огњу сагореше\, 303. год. И тако ова следбеница Христова жртвова и имање и тело своје ради вечног спасења душе. \n\n\n\nСвети Јосиф Ариматејски\n\nБлагообразни Јосиф\, богати човек\, члан Синедриона јеврејског и потајни следбеник Христов (Мат. 27\, 57; Јов. 19\, 38). Он је скинуо тело Христово с крста\, заједно с Никодимом\, и положио га у своју гробницу. Због овога је био окован од Јевреја и бачен у тамницу. Но васкрсли Господ јави му се и увери га у Своје васкрсење. По том Јевреји га пусте из тамнице и протерају из отаџбине. Он пође по свету да проповеда Јеванђеље Христово\, и ту благовест донесе и у Енглеску\, где се и упокоји у Господу. \n\n\n\nСвети Јован егзарх\n\nЗнаменити свештеник и богослов бугарски из времена цара Симеона (892.-896.). Превео на словенски језик Шестоднев Василијев и Богословље Дамаскиново. Упокојио се мирно у Господу. \n\n\n\n\nЈосиф муж богати и благообразни\,\nО Христа распета он се не саблазни\,\nНо кад сунце мркну и земља се стресе\,\nОн к Пилату оде и вест му однесе\nДа је Господ умро\, Господ живодавни\, –\nУченик потајни тако поста јавни.\nКад се јавни скрише\, тајни поста јаван\,\nТако Јосиф мудри за дан поста славан.\nПа Христово тело с Никодимом сложи\nИ у врту своме у гроб нов положи.\nЈеврејски шпијуни чуше\, доставише\,\nЈосифа праведног у оков ставише.\nУ тамници тамној Јосиф тамноваше\nДокле Господ његов у Аду светљаше.\nПреврташе Јосиф о Христу сећања\,\nСпомињаше чудна Његова делања\,\nЧудеса и речи и пророштва многа\,\nПред Њим он стајаше у присуству Бога\,\nА сад – тама свуда\, споља и изнутра\,\nТамни дани\, ноћи\, вечера и јутра\nПосле сјајног блеска\, од сунца сјајнијег\,\nО\, очајног мрака\, од Ада тамнијег!\nНо гле изненадно у тамници свану:\nВаскрсли се јави робу оковану.\nО Јосифе храбри и благообразни\nНи о Васкрслога ти се не саблазни.\nО умрлу Христу ти Пилату јави\nПа и васкрслога позна и прослави.\nНек те слави чесно земља Британија\,\nТи јој први семе спасења посија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПодвижници у пустињи труде се да одсеку вољу своју и живе по вољи Божјој. Погрешно мисле неки\, да пустињак живи сасвим осамљено. Ниједан пустињак тако не мисли. Он живи у друштву Бога\, и ангела Божјих\, и упокојених светитеља. Где је ум човеков\, тамо је и живот човеков. А ум пустињака је у највећем\, најчистијем и најмногобројнијем друштву\, у каквоме човек један може бити. Једанпут авва Марко пребаци св. Арсенију пустињаку: „из каква узрока ти бегаш од нашега друштва и од разговора с нама?“ Арсеније одговори: „зна Бог\, да ја вас волим\, али не могу бити заједно и с Богом и с људима. На небу хиљаде\, и хиљаде хиљада\, имају једну вољу\, а код људи су воље многе и разне. Зато не могу да оставим Бога па да будем с људима.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју која постиже Авимелеха и Сихемљане (Судиј. 9)\, и то:\n1. како Авимелех помоћу Сихемљана уби седамдесеторицу браће своје;\n2. како сам Авимелех по том поби Сихемљане\, раскопа им град\, и посија со по њему;\n3. како Авимелех после многих победа погибе од једне жене\, која с куле баци на главу његову комад жрвња.\n4. како и Сихемљане и Авимелеха стиже клетва Јотама сина Гедеонова. \n\n\n\nБеседа\nо последњем чекању\n\nЗато\, љубазни\, чекајући ово старајте\nсе да вас он нађе чисте и праве у миру. (II Пет. 3\, 14) \nШта је наше последње чекање\, браћо? У ноћ чекамо дан\, у дан чекамо ноћ\, па опет дан\, па опет ноћ. Но та чекања нису наше последње чекање. Шта је наше последње чекање\, браћо? У радости стрепимо ишчекујући жалост\, у жалости с надом ишчекујемо радост\, па опет жалост\, па опет радост. Но ни та чекања нису наше последње чекање. Наше последње чекање\, браћо\, јесте чекање Суда Божјега. Кад дође Суд Божји\, страшни Дан који гори као пећ\, онда се дочекује свезаслужено: дан за једне без смене са ноћи\, и ноћ за друге без смене са даном; радост за једне бeз смене са жалошћу\, и жалост за друге без смене за радошћу. То је\, браћо\, последње чекање људског рода\, знао он то или не знао\, мислио он о томе или не мислио. \nАли ви\, верни\, треба то да знате\, и ви треба о томе да мислите. То знање нека буде врхунац свих ваших знања; и та мисао нека управи све друге мисли ваше. Знању и размишљању о томе приложите још и оно што је најглавније\, приложите старање ваше\, да будете чисти и прави (или још тачније преведено: нескверни и непорочни) и у миру. Старајте се да будете чисти умом и срцем\, прави савешћу\, и у миру с Богом. Само тако последње чекање неће вас престравити изненађењем\, нити ће вас низвргнути у ноћ без дана\, и у жалост без радости. Као што је све у животу Господа Исуса изненађење за људе\, тако ће бити изненађење и Његов други долазак у сили и слави. Изненађење је било Његово рођење од Пречисте Деве\, изненађење и Његово сиротовање\, изненађење и Његово чудотворство\, и свако дело\, и свака реч\, и понижење\, и драговољна смрт\, и васкрсење\, и вазнесење\, и црква\, и распростирање вере Његове. Изненађење ће бити и Његов други долазак\, изненађење страшније од свих изненађења. \nО Господе\, о Судијо праведни\, како ћемо Те срести необучени у чистоту\, и у непорочност и у мир? Помози нам\, помози нам\, да се колико толико припремимо за страшни сусрет с тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-evdokim-sveta-mucenica-julita-gospojinske-poklade/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evdokim.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260814
DTEND;VALUE=DATE:20260815
DTSTAMP:20260419T124034
CREATED:20250808T173204Z
LAST-MODIFIED:20260207T185701Z
UID:7907-1786665600-1786751999@stsavanyc.org
SUMMARY:Изношење Часног Крста; св. мученици Макавеји (Почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 1. август\n14. август по новом календару \n\n\n\nСедам Макавеја\, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник\n\nПострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени)\, а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму\, а нарочито због отимања око власти архијерејске\, и злочина\, учињених приликом тог отимања\, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога\, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди\, да сви Јевреји једу свињско месо\, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак\, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар\, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик\, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова\, званих Макавеји\, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим\, Антонин\, Елеазар\, Гурије\, Евсевон\, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина\, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт\, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка\, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу\, и сама скочи у огањ и изгори\, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа. \n\n\n\nИзношење Часнога Крста\n\nОвај празник установљен би договорно од Грка и Руса\, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови\, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи\, да се 1 августа износи крст из цркве Свете Софије\, најпре у средину цркве а по том и на улице\, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст но прави Часни Крст\, који се чувао у храму царског двора. 31. јула преношен је Часни Крст из царског двора у Св. Софију\, а одатле после ношен по улицама ради освештања земље и ваздуха. Најзад 14. августа поново је враћен у храм царске палате. \n\n\n\nСветих девет мученика\n\nЊихова су имена: Леонтије\, Атије\, Александар\, Киндеј\, Минситеј\, Кириак\, Минеон\, Катун и Евклеј. Први беше дрводеља\, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина\, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској\, и посташе наследници царства Христова. \n\n\n\n\nЧасном Крсту Христовоме\nСви се часно поклањамо\,\nСилом Крста Христовога\nОд напасти избављамо.\nКрст је јачи од демона\nИ од сваког земног цара\,\nКрст спасава од болести\nИ напасти од варвара.\nКнез Андреја силом крста\nСпасе земље поробљене\,\nСилом крста цар Мануил\nСлавно разби Сарацене.\nОд војсака незнабожних\,\nОд насилних освајача\,\nОд свих зала – показа се\nСила крста много јача. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНемоћан се обично брани лицемерством а моћан насиљем. Но да човек не може свој живот одбранити пред Богом ни лицемерством ни насиљем јасно нам показује пример светога старца Елеазара и цара Антиоха. Када насилни цар изведе Елеазара на суд и принуђаваше га да једе свињско месо\, ако жели живот да сачува\, Елеазар то непреклоно одби. Тада неки пријатељи Елеазарови дотурише му комад неког другог\, не свињског меса\, молећи га да једе пред царем и народом\, те да тако сачува и живот и савест. И ту понуду старац одби говорећи пријатељима: „не приличи мени староме лицемерити на саблазан многим младим“. И погибе старац телом али спасе душу своју. Насилног цара Антиоха пак стиже казна Божја још у овом животу. Нападе га нека страшна болест изнутра\, и тело његово кипташе црвима\, и смрад од њега распростираше се на далеко.У очајању своме он се сети невино проливене крви хиљада и хиљада људских бића\, која по његовој наредби бише непоштедно убијена\, устраши се од Бога\, и поче исповедати Бога јединога\, кога пре гоњаше гонећи његове верне. Али милост се небескана њему не пројави. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам казну Божју над Израиљем (Судиј. 10)\, и то:\n1. како Израиљци чинише што је зло пред Господом поклањајући се идолима сирским и сидонским и моавским и другим;\n2. како их Господ предаде у ропство Филистејима који их газише и сатираше 18 година;\n3. како је страшан Господ према одступницима од вере праве. \n\n\n\nБеседа\nо пророчким виђењима\n\nВиђење Исаије сина Амосова. (Иса. 1\, 1) \nКо има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман\, нека слуша разумнога\, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе\, још јасније од надахнутих Божјих људи\, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид\, и он је видио оно што други људи нису видели. Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја\, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка\, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то\, што су она служила добру људи\, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога\, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње\, које их од тога снађоше\, чак и без обзира на љуту смрт\, коју многи од њих претрпеше. \nШта прими Исаија од земље и од људи\, за своја виђења? Богатство ли\, или част\, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство\, то част\, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо\, дакле\, пророке Божје\, јер они су путови који воде граду цара великога\, они су зраци великог сунца правде – Христа\, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском\, указујући им на Сунце. \nО Господе Христе\, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу\, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/iznosenje-casnog-krsta-sv-mucenici-makaveji-pocetak-posta/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sedam-makaveja.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR