BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260707
DTEND;VALUE=DATE:20260708
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T212531Z
LAST-MODIFIED:20260204T092225Z
UID:7777-1783382400-1783468799@stsavanyc.org
SUMMARY:РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН
DESCRIPTION:Пролог за 24. јуни\n7. јули по новом календару \n\n\n\nРођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег\n\nНа шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил\, архангел Божји\, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице\, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег\, и зато му се језик веза немилом\, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца\, какво би име он желео дати сину\, он\, будући нем\, написа\, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик\, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији\, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод\, када посла да се покољу деца по Витлејему\, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине\, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен\, а крв његова се усири и скамени на плочама\, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру\, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар). \n\n\n\nСвети Никита\, епископ Ремесијански\n\nДруг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен\, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима\, најбоље показује песма\, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике\, обраћене у монахе\, питомце мира. Где беху обичаји зверова\, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини\, где је раније становао злотвор“. Столица светог Никите био је град Ремесијан\, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига\, као шест књига о вери\, књигу о палој девојци(која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку. \n\n\n\nСвети мученуци Орентије\, Фарнакије\, Ерос\, Фирмос\, Фирмин\, Кириак и Лонгин\n\nРођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом\, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска приношаше жртве боговима\, али Орентије са браћом изјави\, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идолима. Без обзира на њихове војничке заслуге\, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе\, но успут свих 7\, један за другим\, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово. \n\n\n\n\nЧудом Божјим Јован у свет дође\,\nКа ‘но Исак Сарин и Аврамов\,\nЧудом Божјим оста у животу\nОд крвава ножа Иродова\nНож промаши младенца Јована\,\nНe промаши оца Јованова:\nЧудом Божјим Јован у пустињи\nОдржи се тридесет година\,\nСлуги божјем – ангели пастири\,\nСиротану – ангели чувари!\nРасте Јован – јагње умиљато\,\nДа Јагњету Божијем послужи\,\nДа дан бео пре сунца објави\,\nНепознатог позна и прослави.\nЗавршетак великих пророка\nИ почетак Божјих апостола.\nКо Илија c Богом разговара\nКо апостол и љуби и кара\,\nСин чудесан првосвештеника\,\nБрат првенац Божјих мученика. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЈедна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе\, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити\, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак\, још мање\, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача\, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу\, он је приметио извесну нејасност код писца\, за коју он мудро каже\, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине\, ту излагане\, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи)\, и не могу бити објашњене само речима… \nИ ово\, додаје велики патријарх\, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа\, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе\, страсти и упутства\, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2\, 27) и то:\n1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију\, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост\,\n2. како и моја душа\, ако је заматорила у гресима\, не може познати Господа. \n\n\n\nБеседа\nпротив злурадости\n\nКад падне непријатељ твој\, немој се радовати\, и кад\nпропадне\, нека не игра срце твоје. (Приче Сол. 24\, 17) \nЧовек је\, немој се радовати паду његовом. Брат ти је\, нека ти не игра срце\, кад пропадне. Бог га је створио за живот\, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада\, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога\, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу\, ти да се веселиш? \nКад непријатељ твој падне\, моли се Богу за њега\, да га Бог спасе\, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он\, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио\, треба ли други да се смеје и радује. Гле\, малени каменчић\, који је разбио онај лонац\, чека само нечију руку да га дигне\, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца\, и малени каменчић може разбити стотину лонаца\, \nКад се једна овца изгуби\, треба ли да се радује остало стадо? Не\, не треба да се радује. Јер гле\, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се\, кад непријатељ твој падне\, јер се ни Пастир твој и његов\, Господ Исус Христос\, не радује паду његовом. \nО Господе Исусе Христе\, Пастиру Добри\, изрини злурадост из срца наших\, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/rodjenje-svetog-jovana-pretece-ivanjdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/rodjenje-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260708
DTEND;VALUE=DATE:20260709
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T212716Z
LAST-MODIFIED:20260204T092236Z
UID:7780-1783468800-1783555199@stsavanyc.org
SUMMARY:Света преподобномученица Февронија
DESCRIPTION:Пролог за 25. јуни\n8. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобна мученица Февронија\n\nКћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком\, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској\, у манастиру\, где њена тетка\, Вриена\, беше игуманија. Лисимах\, син некога великаша\, имаше жељу да се ожени Февронијом\, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина\, посла га на Исток\, са Селином\, стрицем његовим\, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер\, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах\, напротив\, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири\, Селин дође у град Сивапољ\, близу ког беше манастир девички са педесет испосница\, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година\, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости\, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде\, раније игуманије\, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига\, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге\, и то стојећи скривена иза завесе\, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију\, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком\, он нареди да је шибају\, потом да јој зубе избију\, потом да јој одсеку руке\, па прси\, па ноге\, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља – тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега\, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир\, где буде чесно сахрањено\, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења\, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама\, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград. \n\n\n\nПреподобни Дионисије\n\nКтитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору\, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте\, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј\, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије\, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду\, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту\, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба\, да ту треба да подигне манастир\, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену\, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу\, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ\, оде Дионисије поново у Трапезунт\, и тамо сконча живот\, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице\, названа Похвала\, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању\, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици\, састављен патријархом Сергијем. \n\n\n\n\nФевронија дева Христа исповеда\nСтојећи пред судом\, крвава и бледа.\nФевронија млада ко палмова грана.\nОд краснога плода грана отежана\,\nПа Селину збори: „Ја женика имам.\nИ никакве части од тебе не примам\,\nХристос моја слава\, Христос моја дика.\nO да красна лика мојега Женика!\nСеци\, сеци ноге – пут су превалиле!\nСеци\, сеци руке – посо су свршиле!\nСеци\, сеци језик – срцем ћу сe молит!\nКрши\, крши уста – срцем ћy говорит!\nШибај\, дроби\, тело – нашто ћe ми тело?\nЛепше ми је Женик спремио одело.\nНa небеси горе међ многим светима\,\nУ сладосном Рају међу ангелима.\nКада ја отидем\, не мисли\, Селине\,\nДа ће јед живота твога да угине.\nНо чуј ме и памти: гле\, дана истога\nСкупа ћемо поћи пред Бога Живога:\nТи као мучитељ – ја мучена тобом\,\nСвак ће своја дела да понесе собом. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко жели отклонити од себе будуће беде\, мора c радошћу подносити садашње“. рекао је Марко Подвижник. За велику беду сматрају људи клевету; и мало је оних који ову беду подносе без роптања. O красни плоде благодушно поднесене напасти! Напаст нам се даје за добру духовну трговину\, a ми пропуштамо прилику остајући празни на пазару. Гле\, и Атанасије\, и Василије\, и Златоуст\, и Макарије\, и Сисоје\, и хиљаде других следбеника Најоклеветанијег били су оклеветани. Но Бог\, који све устројава на наше спасење\, тако је устројио био\, да на трњу клевете никну мирисне руже славе за све оклеветане ради имена Његовог. Да није био оклеветан\, зар би Стефан видео небо отворено и славу Божју на небу? И клевета на Јосифа целомудреног није ли послужила на још већу славу његову? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни риболов на дубини (Лк. 5\, 4) и то:\n1. Како апостоли одоше на дубину и c благословом Господа уловише препуно рибе\,\n2. како сам ја празан и гладан док стојим у плићини чула и ту ловим силу и мудрост\,\n3. како треба да пођем на дубину духовну\, c благословом Господа\, и тамо уловим добар лов. \n\n\n\nБеседа\nо данашњем и сутрашњем дану\n\nНе хвали се сјутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донијети. (Приче Сол. 27\, 1) \nДа се не хвалимо\, браћо\, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт\, и Он њима располаже. Само Бог једини зна\, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико\, дакле\, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле\, још ове ноћи може душа изаћи из тела\, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља\, од богатства и части\, од сунца и звезда\, и наћи се у друштву сасвим непознатом\, на месту невиђеном\, на суду неочекиваном. \nМесто да се хвалимо даном сутрашњим\, боље да се молимо Богу да нам да хлеб наш насушни данас. Можда нам је данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи\, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану\, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никакве добра\, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога. \nГосподе праведни\, сагори безумну сујету у нама. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prepodobnomucenica-fevronija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-fevronija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260709
DTEND;VALUE=DATE:20260710
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T212922Z
LAST-MODIFIED:20260204T092248Z
UID:7783-1783555200-1783641599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Давид Солунски
DESCRIPTION:Пролог за 26. јуни\n9. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Давид\n\nРодом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби\, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом\, молитвом и бдењем\, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку\, метнуо тамјан\, и окадио цара\, без икакве повреде руке своје. Видећи то\, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно\, и преселио у блажену вечност 540. године. \n\n\n\nПразник иконе Тихфинске\n\nОва икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду\, но на седамдесет година пред пад Цариграда\, 1383. године\, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу\, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење. \n\n\n\nПразник иконе Одигитрије\n\nОву је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу\, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим\, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри\, побожној Пулхерији\, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву\, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну\, пред Своју икону\, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград\, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске\, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске\, море се усколеба\, лађе се потопише\, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид\, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана\, онако је после и нађена. \n\n\n\nПразник Богородичине иконе Лидске\, или Римљанке\n\nПатријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода\, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем. \n\n\n\n\nИкону Лидску Богоматере\nПатријарх Герман\, заточеник вере\,\nИспосла папи из Цариграда\nКад за иконе исток пострада.\nИкона пође по врху воде.\nБржа но броди што морем броде\,\nЛакша од воде и од зефира.\nВрхом таласа\, воду не дира.\nДуго икона у Риму оста\,\nДоста времена\, година доста\,\nСве док цареви иконоборни\nОд борбе c Христом сташе уморни\nA кад мир златни Исток позлати\nИкона Лидска дома се врати\,\nЛакша од воде и од зефира\nВрхом таласа\, воду не дира\,\nДве престонице\, две мученице\,\nПознаше силу Богородице\,\nСилу пречудну Лидске иконе\nШто мртве диже и лечи болне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокајање је неопходно за хришћанина непрестано\, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“\, говори св. Марко Подвижник\, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао\, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник\, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах\, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја\, па ћe и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем a игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе\, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13\, 11) и то:\n1. како Господ метну руку на жену згрчену\, и жена се исправи\,\n2. како је и душа моја као жена згрчена\, и к земљи искривљена\,\n3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју\, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена. \n\n\n\nБеседа\nо страху безбожника\n\nБјеже безбожници кад их нико не гони\, а праведници су као лавићи без страха. (Приче Сол. 28\, 1) \nИ сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне\, безбожник мисли: осветник долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. \nО браћо моја\, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха\, грех од ђавола\, а ђаво је отац сваке лажи. \nСтрах је први плод греха. Кад Адам сагреши\, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну\, он рече: чух глас твој\, па се поплаших (Пост. 3\, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег\, но\, напротив\, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши\, поплаши се! \nА праведници су као лавићи без страха. Без греха\, без страха. Без греха\, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни\, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници\, само праведници. \nО Господе безгрешни\, спаси нас од празнога страха\, но пре тога сачувај нас од греха\, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-david-solunski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-david.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260710
DTEND;VALUE=DATE:20260711
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213036Z
LAST-MODIFIED:20260204T092300Z
UID:7786-1783641600-1783727999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сампсон Странопримац
DESCRIPTION:Пролог за 27. јуни\n10. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Сампсон Странопримац\n\nОвај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму\, где изучи све светско знање тога времена\, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан\, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу\, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград\, где живљаше у једном маленом дому\, из кога расипаше на све стране\, као сунце зраке светлости\, милостињу\, утеху\, савет\, наду\, лек и\, уопште\, помоћ беспомоћним\, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики\, и болест његова\, по уверавању свих лекара\, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу\, с великим усрђем\, и Бог му откри у сну\, да ће га Сампсон исцелити. И заиста\, када цар сазнаде за Сампсона\, дозва га у свој двор\, и само што старац стави своју руку на болно место\, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то\, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: „О царе\, имадох ја и злата и сребра и осталог имања\, но све оставих ради Христа\, да бих добио вечна блага небеска“. Но кад цар настојаваше да му нешто учини\, Сампсон свети замоли цара\, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек\, сав испуњен силом и добротом небеском\, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија\, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали. \n\n\n\nСвети Севир\, презвитер\n\nЖивео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника\, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест\, да је болесник умро. Сав устрашен\, као да је он убица онога човека\, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре. \n\n\n\nСвета Јоана Мироносица\n\nЖена Хузе\, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља\, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори\, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно. \n\n\n\n\nКад мртвац оживе\, питаху га људи:\nРеци где си био? и ко те пробуди?\nБио сам у месту страха и ужаса.\nУ друштву црнаца вукова и паса\,\nУ дубини пуној нечистоће сваке\,\nУ безданој тмини без иједне зраке.\nИ када ми очај душу сву обузе\nНеки светли младић за руку ме узе.\nТада хладне струје дубином хукнуше\nИ псоглави црни на мене рукнуше:\n– Наш је овај\, наш је! Куд га водиш сада?\nЗар га не познајеш\, грађанина Ада?\nНа то ангел рече: Севир за њег моли!\nИ ја га одводим пo Господњој вољи.\nЈош један пут мора у тело да следи\,\nГле\, Севир га тражи\, да га исповеди!\nДа га исповеди и да га причести.\nОдбите се војске злобе и обести!\nТако ангел рече\, па полете са мном\nПо хладноме Аду\, по бездану тамном.\nДок на светлост стиже\, и до тела мога.\nTo je историја мене умрлога.\nO какво је благо – исповеђен бити\nИ причешћен у свет бесмртни ступити! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне\, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама\, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију“\, то су речи блаженог Теофила Кијевског (+ 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији\, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху\, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих – без тога се ниједно створење људско неће спасити.“ Оплакивати или објављивати – како пише\, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати\, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!“ To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење човека од дебеле\, водене\, болести (Лк. 14\, 2) и то:\n1. како се Господ дохвати човека са дебелом болешћу\, и овај оздрави и оде дома\,\n2. како је душа моја – будући под теретом телољубља – под теретом дебеле\, или водене\, болести\,\n3. како Господ може једним додиром исцелити дебелост душе моје и ослободити је од сувишног терета страсне влаге. \n\n\n\nБеседа\nо високом заклону\n\nКо се у Господа узда\, биће у високом заклону. (Приче Сол. 29\, 25) \nУ заклону је Господњем праведник\, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио\, јер Ноју је Господ био заклон високи. \nНо има\, браћо\, један потоп гори од потопа воденог\, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре\, кад се задиме и зацрне\, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје – где ће човек побећи\, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа\, једино у заклон Његов\, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом\, но он је побегао и склонио се под руку Господњу\, у заклону високом спасао се од огња\, од дима и смрада гонећих страсти. \nНи од једног потопа не спасава човек – спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему\, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим. \nГосподе Свевишњи\, што седиш на високом престолу\, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш\, и пружи нам руку\, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих\, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sampson-stranoprimac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sampson.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260711
DTEND;VALUE=DATE:20260712
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213209Z
LAST-MODIFIED:20260204T092416Z
UID:7789-1783728000-1783814399@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију св. бесребреника Кира и Јована; св. муч. Дабробосан. и Милешев.
DESCRIPTION:Пролог за 28. јуни\n11. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Кир и Јован\n\nОви свети мученици празнују се 31. јануара. Под тим датумом и описано је њихово житије и страдање. А 28. јуна празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чудеса\, која се догодише од њихових моштију. Свети Кирил\, патријарх александријски\, мољаше се приљежно Богу\, да уништи идолско нечестије у месту Манутину\, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му\, да ће Манутин бити очишћен од нечистија\, ако он пренесе на то место мошти светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније\, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести\, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године. \n\n\n\nПреподобни Сенуфије Заставоносац\n\nВелики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха Теофила и цара Теодосија Великог. Назван Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград\, он одговори да не може доћи\, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат\, цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан. \n\n\n\nПреподобни Павле Лекар\n\nРодом Коринћанин. После школовања повуче се у манастир и постане инок. Велику борбу имаше с нечистим духом блуда. Па када га силом крсном отера од себе\, али дух му устроји пакост на тај начин што напусти неку развратну жену да каже\, да је родила дете с Павлом. Тада га јеретици извукоше из манастира\, дадоше му дете у руке и тераху га по граду\, да га свет пљује. А детету беше само неколико дана. Помоли се свети Павле приљежно Богу и рече народу: „Ево\, нека само дете каже\, ко му је отац!“ И дете пружи руку из пелена\, показа на неког ковача и рече: „Овај је мој отац\, а не Павле монах!“ Постидеше се противници Павлови\, и Павлу Бог даде лечебну моћ велику\, тако да кад стављаше руке своје на болеснике\, болесници оздрављаху. У старости мирно се упокоји угодивши Богу животом својим на земљи. Живео у VIII веку. \n\n\n\n\nСенуфије старац у пустињи пости\,\nБестрасно му тело\, као сухе кости\,\nНо ко вода негда из камена суха.\nБлагодат из њега тече Светог Духа:\nУ мртвеном телу силан дух се крије\nTo зачуо славни цар Теодосије\,\nПа кад цар хоћаше на војну да пође.\nПоручи да старац Сенуфије дође.\nДа благослов даде\, да цар скруши врага.\nОбећа му царе многобројна блага.\nУдарише сузе старцу Сенуфију\,\nОтпоруку шаље цар Теодосију\,\nДа не може доћи\, далеки су пути\,\nИ молитву не сме бригама да мути.\nЗахваљује цару на свакоме дару\nИ расу му шаље\, калуђерску\, cтapy.\nЈош уз расу шаље и штап један стари\,\nTo цару бејаху од инока дари!\nНек штап узме царе\, и расу обуче\,\nПа ће све душмане у рату да туче.\nКо инок обучен цар на војну пође –\nПобедилац славан он са војне дође.\nСтуб победни царе у граду направи.\nНа врх стуба свој лик ко инока стави\,\nДа свет памти веру цар Теодосија\nИ чудесну силу светог Сенуфија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПротестанти су одрекли Богу чудотворство кроз материјалне ствари. Они су мислили тиме да одухове хришћанску веру\, међутим су је баш тиме и осиромашили и онаказили. Они су одрекли дејство Божје моћи кроз иконе\, кроз мошти светитељске\, кроз крст\, па најзад\, неки од њих\, и кроз Причешће. Ако би ишли доследно тим наопаким путем\, они би морали одрећи и чудеса\, која су се догодила од живога тела Господа Исуса\, јер и тело Његово је било материјално; исто тако и чудеса од додира руку апостолских и светитељских\, јер и те руке су материјалне\, a да и не говоримо o жезлу Мојсејевом\, o ризи и појасу Пресвете Богородице\, o убрусу апостола Павла итд. У том свом одрицању протестанти стоје у опреци са целом старом црквом. Ево једног од хиљаде и хиљаде доказа\, да Бог дејствује кроз ствари\, нарочито онда кад хоће да прослави Своје светитеље: \nу Александрији подигнут је био високи стуб са статуом цара Теодосија у монашкој хаљини и са монашким штапом у руци за спомен цареве победе коју је цар\, одевен у расу св. Сенуфија и са његовим штапом у рукама\, однео над непријатељем. Кад Бог хоће\, онда и једна хаљина светитељска побеђује силне војске неверничке. Ко сме ограничити дејство и начине дејства моћи свесилнога Бога? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење десеторице губавих (Лк. 17\, 12) и то:\n1. како Господ моћном речју исцели десет губавих људи\, који га мољаху\,\n2. како и мене\, духовно и морално губавог\, Господ може исцелити\, ако My вапијем. \n\n\n\nБеседа\nо светости\n\nПо свецу који вас је позвао\, и ви будите свети у свему живљењу. (I Пет. 1\, 15) \nСветост је\, браћо\, врлина што обухвата све остале врлине. Отуда је и светитељ\, браћо\, човек украшен свима врлинама. Јер ако је човек један молитвен а није милосрдан\, не може се назвати светим. Или ако неко трпи\, али без вере и наде – не спада у светитеље. Или ако је неко веома милосрдан\, но без вере у Бога – ваистину такав се не броји у светитеље. Светитељ је савршен човек\, онакав какав је био Адам у Рају; или још боље: онакав какав је био Нови Адам\, Господ Исус Христос. Ово је Светац над свецима. Ово је сејач светости на земљи и однеговач светитеља у историји. Он нас је позвао у достојанство светитеља. Он нам је показао пример правог светитеља. Он је прототип светитеља\, као што је Он и праобраз човека. Прави човек\, браћо\, и не значи друго него светитељ. Светитељ и човек – то је једно исто. Он нам је показао\, шта значи бити човек или шта значи бити светитељ. А апостол Његов\, Петар\, заповеда нам: будите свети у свему живљењу! Светац није светац једним делом живота него целим животом. У сваком делу и делићу нашег живота морамо бити свети\, да бисмо се убројали у свете\, то јест у људе\, по прототипу светитеља и праобразу човека\, Господу Исусу Христу. Господе свесвети\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-sv-besrebrenika-kira-i-jovana-sv-muc-dabrobosan-i-milesev/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kir-i-jovan-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260712
DTEND;VALUE=DATE:20260713
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213333Z
LAST-MODIFIED:20260204T092429Z
UID:7792-1783814400-1783900799@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 29. јуни\n12. јули по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Петар\n\nСин Јонин\, брат Андреје првозваног\, из племена Симеонова\, из града Витсаиде. Био је рибар\, и најпре се звао Симеоном\, но Господ је благозволео назвати га Кифом\, или Петром (Јн 1\, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос\, Син Бога живога“ (Мт 16\, 16). Његова љубав према Господу била је велика\, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд\, Петар Га се три пута одрекао\, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља неустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији\, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне\, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом\, који се издавао за бога\, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона\, Симоновог пријатеља\, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово\, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом\, он умоли своје џелате\, да га распну наопако\, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара\, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар). \n\n\n\nСвети апостол Павле\n\nРодом из Тарса\, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле\, учио се код Гамалила\, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом\, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије\, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније\, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања\, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа\, пошто је организовао цркву по многобројним местима\, и пошто је достигао ту меру савршенства\, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“\, тада је био посечен у Риму\, у време цара Нерона\, кад и апостол Петар. \n\n\n\n\nНеуки и уки\, но духом једнаки\nИ љубављу Божјом ко ангели јаки\,\nПетар прости човек\, Павле школовани –\nБлагодаћу Духа оба обасјани.\nДве пламене свеће\, свеће неугасне\,\nДве блиставе звезде\, високе и красне.\nОбиграше земљу\, и светлост пронеше\nСве људима даше\, ништа не узеше\,\nСиромаси пуки – свет обогатише\,\nУзници и слуге – сав свет покорише.\nСвет обогатише учењем Христовим\,\nСав свет покорише оружијем новим:\nСмирењем и миром\, и благом кротошћу.\nМолитвом и постом и силном милошћу.\nКад им бурног дана стиже бурно вече\nНерон крвожедни живот им пресече.\nНо кад владар света заповест издаде\nИ Петра и Павла страдању предаде.\nСвет бејаше њихов\, a не његов више –\nАпостоли смрћу царство задобише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСимон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима\, да би тиме лаковерне обманули\, хришћанску веру унизили a незнабоштво\, чародејство\, гатарство\, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса\, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља\, сажаљења\, милосрђа и из вере у Бога него из гордости\, себичности\, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол обраћао камена срца људи у срца благородна\, лечио болесне\, васкрсавао мртве\, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји\, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона\, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду\, тако и „чудеса“ факирска личе на животворна чудеса хришћанска. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење слепога Вартимеја (Мк. 10\, 46) и то:\n1. како Вартимеј мољаше Господа: помилуј ме!\n2. како Господ рече: прогледај! и прогледа\,\n3. како реч Господња и мојој слепој души може дати вид\, ако се молим. \n\n\n\nБеседа\nо страху Божјем\n\nПроведите вријеме својега живљења са страхом. (I Пет. 1\, 17) \nОво су речи великог апостола Петра\, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство. По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа\, стуб вере\, силан чудотворац. По сопственом искуству он је сазнао\, да је сва његова мудрост и сила од Бога\, и да отуда треба имати у себи страх Божји. Никакав други страх него страх Божји. \nЛуд се страши само онда када муња севне и гром пукне\, а мудар се страши од Бога сваки дан и сваки час. Творац муње и грома страшнији је од обојега\, а Он се не појављује пред тобом с времена на време\, као муња и гром\, него непрестано је пред тобом\, и не одмиче се од тебе. Зато није довољно само с времена на време имати страх Божји\, него страхом Божјим треба дисати. Страх Божји је озон у загушљивој атмосфери душе наше. Тај озон доноси чистоту\, и лакоћу\, и благоухани мирис\, здравље. Док год се није утврдио у страху Божјем\, Петар је био само Петар а не апостол\, и јунак\, и учитељ народа\, и чудотворац. \nО браћо моја\, да се не веселимо пре жетве. Овај живот наш није жетва но сетва\, и труд\, и зној и страх. Ратар живи у страху све док не сабере плодове с њиве. Оставимо и ми весеље за дан жетве\, а сад је време труду и страху. Да ли ћу бити спасен? То питање треба свакога од нас да мучи онако исто као што ратара мучи питање: да ли ћу пожњети плод од труда мога на њиви? Сваки дан ратар се труди и страхује. Трудимо се и ми и страхујмо све вријеме свога живљења на земљи. \nО Господе страшни и силни\, одржи нас у страху Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-petar-i-pavle-petrovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-petar.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260713
DTEND;VALUE=DATE:20260714
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213458Z
LAST-MODIFIED:20260204T092442Z
UID:7795-1783900800-1783987199@stsavanyc.org
SUMMARY:Сабор светих дванаест апостола - Павловдан
DESCRIPTION:Пролог за 30. јуни\n13. јули по новом календару \n\n\n\nСабор светих славних и свехвалних апостола\n\nМада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години\, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно\, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар – 29. јуна и 16. јануара; Андреј – 30. новембра; Јаков Зеведејев – 30. априла; Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа; Тома – 6. октобра; Матеј Јеванђелист – 16. новембра; Јаков Алфејев – 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна; Симон Зилот – 10. маја; Матија – 9. августа; Павле – 29. јуна; Да поменемо још овде\, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар – распет наопако; Андреј – распет; Јаков Зеведејев – посечен; Јован Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет\, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот – распет; Матеј – каменован\, па мртав посечен секиром; Павле – посечен. \n\n\n\nБлажени Петар царевић\n\nПореклом Татарин\, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила\, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила\, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов\, где се крсти\, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера\, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му\, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар\, заиста\, сагради ту прекрасан храм\, у коме се и сам под старост\, после смрти своје супруге\, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром\, такозваним Петровским. \n\n\n\nПреподобни Георгије Иверски\n\nРођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству\, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору\, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо\, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију\, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори\, куда се и крене\, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја\, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним. \n\n\n\n\nЦели свет бејаше ко пустиња суха:\nПолетеше по њој колеснице Духа –\nАпостоли свети\, огњенога вида:\nКроз њих Дух Пресвети вселену презида.\nПотекоше реке чудне благодати.\nПустиња се мртва у живот обрати\,\nАпостоли дивни\, водени облаци.\nПростаци- мудраци\, рибари-јунаци!\nОд Ганга до Темзе пронеше буктињу.\nОд Нила до Понта јавише светињу.\nОд Персије шарне до тучне Галије.\nГде пешачи нога ил’ плове галије –\nСвуд пронеше чудо Ваплоћеног Бога\,\nСвуд јавише име Христа Васкрслога\,\nБез жалбе и страха\, без сваке пометње:\nПланине и мора не беху им сметње.\nМач их не устраши\, нит гоњење стукну\,\nНи сав огањ адски\, што против њих букну.\nИстина их веде a не лажна басна:\nХристос нам је живот\, a смрт добит красна!\nТако говораху. Шта се таквим може?\nРаспети им тела? Одерати коже?\nTo свет и учини\, но – шта им науди?\n– Да царују вечно! – тако Бог пресуди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБрига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. Пишући o апостолу Павлу\, Златоуст га назива „општим оцем света.“ „Кao да је он вели Златоуст\, „сам родио цео свет\, тако се беспокојио\, трудио\, старао да све уведе у царство.“ Заиста\, превисок је овај назив „општи отац света“\, но ако би се он могао ма коме\, после Бога\, придати\, могао би само апостолима Христовим. По родитељској бризи за сав свет они су у истини били „општи оци света.“ Има много матера у свету. које мање брину о добру своје деце него што су апостоли бринули o добру својих гонитеља и непријатеља. Свога најљућег противника\, Симона Волха\, апостол Петар је два пута спасао од смрти: једном кад га је народ хтео сажећи и други пут када га је пас хтео растргнути. И помислите\, како се свет одужио овим својим добротворима! као нај-већим разбојницима и злочинцима. O како су истините речи св. Кипријана\, који вели: „Док год смо у телу\, нама хришћанима бива све исто што и незнабошцима; разлика је само у духу.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно покајање разбојника на крсту (Лк. 23\, 40) и то:\n1. како разумни разбојник у муци осећа близину Божју\, каје се и моли Богу за спасење\, док неразумног мука наводи на хуљење Бога\,\n2. како сам и ја разбојник због греха\, треба да будем као онај\nразумни разбојник кога мука не удаљи од Бога него приближи Богу\, Богу и спасењу. \n\n\n\nБеседа\nо сили и дејству добрих дела\n\nЈер је тако воља Божија да добријем дјелима\nобуздавате незнање 6езумнијех људи. (I Пет. 2\, 15) \nТешко је\, браћо\, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога. (I Пет. 2\, 12) Онима који хоће да споре с вама\, учините добро дело\, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања\, то незнање је као беснило\, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином\, тиме појачаваш бес безбоштва. Ако ли се с безумним разговараш ругањем\, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом\, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива\, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи\, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони\, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре\, а од доброг дела бежи. \nУчини добро дело у име Христово\, и ђаво ће побећи\, и онда ћеш ти тек имати посла с људима\, с правим људима: побожним\, умним и благим. Но све што чиниш\, чини у име Господње.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-svetih-dvanaest-apostola-pavlovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sabor-svetih-apostola.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260714
DTEND;VALUE=DATE:20260715
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213620Z
LAST-MODIFIED:20260204T092457Z
UID:7798-1783987200-1784073599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици и бесребреници Козма и Дамјан
DESCRIPTION:Пролог за 1. јули\n14. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Козма и Дамјан\n\nБезмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа\, родом из Рима\, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога\, да лече људе и животиње од сваке болести и муке\, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде\, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање\, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу\, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен\, но Он је Створитељ свега\, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове\, ви се не би имали коме клањати.“ После чуда учињенога над самим царем\, – јер га чудесно исцелише од тешког недуга – цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне\, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар\, негдашњи учитељ њихов\, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи\, а њихове душе преселише се у царство Господа\, да вечно живе у слави и радости. \n\n\n\nПреподобни Петар патриције\n\nОвај светитељ беше Цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен\, а Петар са 50 војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Из тамнице чудесно ослобођен св. Јованом Богословом. Тада он презре сву светску славу\, остави жену и сина\, и удаљи се на гору Олимп\, где се као монах и ученик св. Јоаникија Великог подвизавао 34 год. По смрти жене и сина настани се у Цариграду\, где у посту и молитви проведе још 8 година и упокоји се у Господу 865 год. у 77 год. свога живота. \n\n\n\nСвети мученик Потит\n\nТринаестогодишњи дечак\, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља хришћанства\, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138.-161.) исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију. \n\n\n\n\nМладога Потита родитељ запита:\n– Кад је твоја вера тако истинита\,\nда ли би ти за њу и свој живот дао?\nОдговара Потит: Спас је обећао\nСваког Свога верног силом опасати\,\nДа би за Њег’ мог’о лако пострадати;\nТе се надам и ја\, и верујем много\,\nДа би за свог Христа пострадати мог’о.\nТа мој Бог је\, оче\, велики и славан\,\nЧудесан и моћан\, жив и живодаван.\nОн Давиду младом поможе у рату\nТе одруби главу страшном Голијату;\nОн ће са мном бити на страдалном путу\nТе ћу моћи поднет’ смрт црну и љуту. –\nКад то Гилас отац зачуо од сина\,\nКао да се напи божанскога вина\,\nПа узвикну громко: где су моја лета!\nГле\, истину дознах од једног детета!\nПа крштење прими\, у верне с’ уврсти\,\nА мученик Потит – и крвљу се крсти. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВезу између овога и онога света хришћани показују и молитвом и милостињом за умрле. Црква у овом и црква у оном свету једна је црква\, једно тело\, једно биће\, као што корен дрвета испод земље чини један организам са стабломи гранама дрвета над земљом. Отуда је јасно\, како ми\, сачињавајући цркву на земљи\, можемо добити помоћ од светитеља и праведника из небеске цркве\, као и то како умрли грешници у оном свету могу добити помоћ од нас на земљи. Св. Атанасије вели: „као што бива са вином затвореним у бурету\, које кад цвета виноград у пољу осећа то\, те и само (вино) цвета заједно с њим\, тако је и душама грешника: оне добијају неко олакшање од бескрвне жртве\, принесене за њих\, и од милостиње“\, учињене за њихов покој. Св. Јефрем Сирин наводи исти тај пример с вином и виноградом\, па закључује: „и тако\, кад и међу растињем постоји таква међусобна саосетљивост\, то није ли за умрле још више осетна молитва и жртва?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно претварање воде у вино (Јов.2)\, и то:\n1. како Господ у Кани на свадби претвори воду у вино:\n2. како и моја душа\, ако се венча са Господом живим\, претвара своју земаљску воденост у божанско пиће. \n\n\n\nБеседа\nо томе како треба да се радујемо Христу\n\nКојему (Христу) радујте се\, премда\nсте сад мало\, гдје је потребно\, жалосни\nу различнијем напастима. (I Пет. 1\, 6) \nТако говори апостол Петар\, свети\, чији је живот био испуњен многим напастима и честим жалостима. Тако говори човек\, који је оставио дом и чељад своју и пошао за Христом; који је ради Христа претрпео многе муке: од глади\, од жеђи\, од Јевреја\, од Римљана\, од лажних пророка\, од сурових незнабожаца\, и који је најзад на крсту распет\, све ради Христа Господа. Он који је у овом животу био немилосрдно бичеван великим жалостима и великим напастима\, саветује нас\, да се радујемо Христу\, да би та радост прогутала све наше сразмерно малене жалости и напасти. \nАли зашто\, браћо\, да се радујемо Христу? Зато што нам Он откри и показа стварност највећих и најлепших нада и снова рода људског: откри нам Бога једнога\, живога\, свемоћнога\, свемудрога и свемилостивога\, и даде нам право да се зовемо синовима Његовим; откри нам и показа живот бесмртни и вечни\, живот несравњено бољи од овога живота на земљи; откри нам царство духовно\, царство ангела и праведника\, царство сваког добра\, светлости истине и правде; откри нам и показа циљ нашег битисања овде на земљи и смисао свих наших трудова и патњи у овом временом животу; откри нам океан радости небеске\, према коме су све наше жалости и напасти као капље мутне воде\, које не могу тај океан да замуте. \nО браћо\, колика нас радост чека! О браћо\, како малену цену тражи од нас Господ\, да купимо ту радост\, у којој се ангели купају и у којој праведници пливају! Само да испунимо неколико Његових кратких заповести – то је сва цена! \nО Господе Исусе\, пречудни изворе радости\, поносе наш и дико наша\, славо и хвало наша\, стави прст Твој на уста наша\, и не допусти\, да нас мутне капље жалости и напасти отрују. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-i-besrebrenici-kozma-i-damjan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kozma-i-damjan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260715
DTEND;VALUE=DATE:20260716
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250618T213743Z
LAST-MODIFIED:20260204T092512Z
UID:7801-1784073600-1784159999@stsavanyc.org
SUMMARY:Полагање ризе Пресвете Богородице
DESCRIPTION:Пролог за 2. јули\n15. јули по новом календару \n\n\n\nПоложење ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду\n\nЗа време цара Лава Великог (458- 471.)\, царице Верине и патријарха Генадија\, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска\, Галвије и Кандид\, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке\, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград\, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива\, званог Влахернски\, по имену некога Скитског војводе Влахерна\, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник. \n\n\n\nСвети Јувеналије\, патријарх Јерусалимски\n\nСавременик великих светила цркве православне: Јевтимија\, Теодосија\, Герасима\, Симеона Столпника и др. Учествовао је на два васељенска сабора\, на трећем у Ефесу и на четвртом у Халкидону\, и са великом силом и ревношћу борио се против богохулних јереси\, и то у Ефесу против Несторија\, који је Богородицу називао Христородицом\, и у Халкидону против Евтихија и Диоскора\, који су учили\, да је у Христу била само једна природа\, на име\, божанска\, без човечанске. После победе православља\, на оба ова сабора Јувеналије се врати на свој престо у Јерусалим. Но ако јереси беху осуђене\, јеретици не беху истребљени. Сплетком и насиљем некога Теодосија\, пријатеља Диоскорова\, Јувеналије би отеран с престола\, и Теодосије самочино уздиже себе на његово место. Овога Теодосија јеретика помагаше у прво време и Евдокија царица\, удова цара Теодосија Млађег\, која се беше настанила у Јерусалиму. Колебљива и брзоплета Евдокија најзад оде св. Симеону Столпнику\, да га пита\, где је истина. Светитељ Божји изобличи сва јеретичка учења и упути царицу да се држи православног учења\, како је на Саборима утврђено. Царица га послуша\, покаја се\, и сама се озлоби против лажног патријарха Теодосија. Тада владаху Маркијан и Пулхерија у Цариграду. И дође од цара писмо војводи Атанасију\, да протера Теодосија и Јувеналија поново поврати на престо\, што војвода убрзо и учини. 38 година управљаше Јувеналије црквом Јерусалимском као њен јерарх\, и у дубокој старости представи се Господу\, 458. год. да прими од Њега награду за премноге муке и невоље што претрпи за истину. У време св. Јувеналија утврђено je празновање Божића 25. децембра. \n\n\n\nСвети Фотије\, митрополит Московски\n\nПореклом Грк. Управљао мудро Руском црквом 20 година. Упокојио се 1430. год. На недељу дана пред смрт јавио му се ангел Божји и објавио му тачно време одласка из овог света. \n\n\n\n\nПречистој Деви ми се клањамо\nИ милост Божју кроз њу искамо.\nУ слави вечној она се блиста\nИ за нас моли Господа Христа.\nМолитве њене пуне су силе\,\nМолитве Мајке Сину су миле.\nОна све воли што Син њен створи\,\nМолитвом за све к’о свећа гори\,\nИ свуда стигне да молбе чује\,\nСвуда да блажи где туга трује.\nИме је њено сласт болеснима\,\nИме је њено бич демонима.\nКрст и Марија где се призову\,\nТу храброст дају и снагу нову.\nПречистој Деви ми се клањамо\nИ милост Божју кроз њу искамо. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвака справа\, којом се људи хвастају као проналаском свога разума\, у ствари је објављена Промислом Божјим; и свака пронађена справа има два своја назначења\, једно физичко а друго духовно. И часовник је једна прекрасна справа; али он није пронађен да нам само показује време дана и ноћи него и да нас опомиње на смрт. То је његово духовно назначење. Кад мале сказаљке оптрче секунде и минуте\, тада велика сказаљка достиже наредни час\, и часовник откуцава. Тако ће и часовник живота нашег да откуца\, када се изброје дани\, и месеци\, и године живота нашег. Зато св. Тихон Задонски саветује сваког хришћанина да размишља\, 1) како време нашег живота непрестано одлази; 2) како је немогуће повратити прошло време; 3) како прошло и будуће време није у нашој власти\, него само оно које сад преживљујемо; 4) како је крај нашег живота непознат; како морамо бити готови за смрт сваки дан и сваки час и сваки минут; 5) како због тога морамо бити у непрестаном покајању; 6) како морамо свакога часа бити онако покајани и духом расположени како желимо бити на самртном часу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам купину горећу на Хориву (II Мојс. 3)\, и то:\n1. како купина гораше сва у пламену\, али не сагореваше;\n2. како и Пречиста Дева носећи у себи БогочовекаГоспода ношаше огањ божански\, но не сагори од њега;\n3. како и моју грешну душу огањ божанске благодати подмлађује\, исцељује и осветљује. \n\n\n\nБеседа\nо кушању вере наше\n\nДа се кушање ваше вјере много\nвредније од злата пропадљивог\, које\nсе куша огњем\, нађе на хвалу и част\nи славу\, кад се покаже Исус Христос. (I Пет. 1\, 7) \nВера се наша\, браћо\, куша чешће него што се трска ветровима љуља. И кушања су као ветрови: слабу ће веру ишчупати\, јаку још више ојачати. Још су кушања као огањ у коме слама изгори а злато се очисти. \nНаша се вера куша људским умовањима и вероватноћама. То су врло јаки и љути ветрови. Но ми им можемо одолети\, ако се будемо држали речи Божје и ако на супрот оним умовањима будемо истицали науку вере Христове. \nЈош се вера наша куша страхом и стидом: страхом од људи\, који гоне веру\, и стидом од људи\, који охоло презиру веру. И ово су јаки ветрови\, којима морамо одолети\, ако желимо живи остати. Како ћемо одолети? Страхом од Бога\,који треба да је навек већи у души нашој од страха од људи; и стидом од апостола и светитеља и мученика\, који се не постидеше своје вере пред царевима и кнезовима и мудрацима овога света. \nЈош се вера наша куша страдањем и бедом. То је огањ\, у коме наша вера или има да сагори као слама или да се прекали као жежено злато. Овоме кушању одолећемо\, ако се будемо сећали Христа распетог на крсту за нас\, и толиких хиљада страдалника за веру\, који стрпљењем све победише и изађоше из огња злато што се кроз векове сија међу ангелима и међу људима. \nЈош се наша вера куша смрћу\, смрћу наших сродника и пријатеља\, и смрћу људском у опште. То је огањ љути\, укоме је многи сагорео своју веру. Је ли смрт крај свега? Није\, веруј; она је почетак свега; почетак новог\, правог живота. Веруј у Васкрсење Христово\, и веруј у загробни живот\, и веруј у опште васкрсење и Страшни Суд. \nО Господе благи\, утврди веру у нама и помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/polaganje-rize-presvete-bogorodice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/polaganje-rize-presvete-bogorodice.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260716
DTEND;VALUE=DATE:20260717
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T145756Z
LAST-MODIFIED:20260204T092602Z
UID:7808-1784160000-1784246399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јакинт; преподобни Анатолије
DESCRIPTION:Пролог за 3. јули\n16. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јакинт\n\nМладић\, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано приношаше жртве идолима\, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше\, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант\, и рече цару: „ја сам хришћанин\, Христа поштујем\, Њему се клањам\, и Њему приносим на жртву живу себе самог“. Избијен\, попљуван\, саструган\, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести\, и после 8 дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом\, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108 год. \n\n\n\nСвети Анатолије\, патријарх Цариградски\n\nНајпре био презвитером у цркви Александријској\, но после смрти патријарха Флавијана\, би узведен на престо Цариградског патријарха 449 год. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском Сабору у Халкидону 451 год. Много се борио за чистоту вере православне\, много је страдао од јеретика\, док најзад не би од њих и убијен 458 год. у време Лава Великог. Управљао црквом близу 9 година\, и преселио се међу свете Јерархе у царству Божјем. \n\n\n\nПреподобни Александар\n\nРођен у Азији\, школован у Цариграду\, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: ако хоћеш савршен да будеш\, иди продај све што имаш и подај сиромасима\, и имаћеш благо на небу\, па хајде за мном (Мат. 19\, 21). Ове речи толико утицаше на њега\, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ Неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ безпрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи\, и одлазила је у цркву\, да настави читање и појање претходне чреде. Путовао је много\, без игде ичега\, по источним странама\, просвећивао људе вером Христовом\, прео се с јеретицима\, чинио чудеса благодаћу Божјом\, остарео служећи Господу Христу\, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430 год.\, где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу\, којом Бог прославља свете слуге Своје. \n\n\n\nПреподобни Исаија Отшелник\n\nПодвизавао се у Мисирском Скиту у V и VI столећу. Спомиње се у књизи св. Варсонуфија и Јована (одговор 249 и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Св. Исаија говорио је: „Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима“. „Круна свију добрих дела састоји се у томе\, да човек положи сву наду своју на Бога\, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом\, да буде испуњен милошћу према свима\, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање.“ Какав је знак\, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом\, и што си га ти заборавио до те мере\, да у разговору о сличном греху\, ти не осећаш никакве наклоности томе греху\, као нечем сасвим туђем теби. То је знак\, да си помилован.“ Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом. „Старај се свим силама\, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго.“ Круна добродетељи јесте љубав\, круна страсти јесте правдање грехова својих.“ \n\n\n\n\nАлександар преподобни\, Божији светитељ\,\nХрам основа Неусипних\, свјатују Обитељ\,\nДа се у њој Господ слави\, пева и велича;\nО тој светој обитељи још се носи прича.\nНо и наше срце\, браћо\, обитељ је неба\,\nБога живог у свом срцу величати треба\,\nНек молитва неусипно у срце се броји\,\nНека љубав неугасно као пламен стоји\,\nНек Дух Свети благодаћу срца наша греје\,\nНека Христос речи своје по срцима сеје\,\nНек ангели у том храму и дан и ноћ бдију\,\nДаље од њих\, даље од нас\, беси нек се скрију.\nСвета Дева у том храму нек мирише миром\,\nАпостоли уз њу нек су и сви свети широм\,\nИ сви Божји угодници\, славни мученици\,\nИ девице Христа ради\, и сви отшелници.\nНек се тако у срцима служи литургија\nИ велича неусипно премудрост Божија. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЉубав је свемоћна. Она може\, између осталога\, и олакшати судбу душа умрлих грешника. Православна црква тврди то одлучно\, и настојава да се за умрле врше молитве и чини милостиња. Пребогата у сваком духовном искуству црква зна\, да молитве и милостиња за умрле помаже овима у ономе свету. Света Атанасија игуманија (12 април) пред смрт завештала је својим сестрама да у току 40 дана после њене смрти сваки дан постављају трпезу за сиромашне и бедне. Њену заповест сестре су испуњавале само 10 дана\, па онда престале. Тада се светитељка јави у пратњи два ангелаи рече сестрама: „зашто сте преступили заповест моју? Знајте да се милостињом и молитвама свештеника за душе умрлих у току 40 дана умилостивљава Бог. Ако су душе умрлих грешне\, то кроз то оне добијају од Господа опроштај грехова\, а ако су безгрешне\, то онда доброчинство за њих служи на спасење самих добротвора.“ Наравно\, овде се мисли на милостињу и молитву у вези са великом љубављу према душама умрлих. Таква милостиња и молитва у истини помаже. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно претварање штапа у змију\, и змије опет у штап (II Мојс. 4)\, и то:\n1. како Господ\, који је створио и змију и штап из прашине\, може силом својом\, а ради виших циљева\, да обраћа мртво у живо и живо у мртво;\n2. како и моју грехом осушену и умртвљену душу Господ може\, по мојој вери и молитви\, обратити у живот. \n\n\n\nБеседа\nо радости од вере у Христа\n\nКојега (Христа) не видјевши љубите\,\nи којега сад не гледајући новјерујући\nга радујте се радошћу неисказаном. (I Пет. 1\, 8) \nТо су речи светога Петра апостола. Он је Господа видео\, и љубио Га је. Он је Господа гледао\, и веровао у Њега. Баш због тога он похваљује љубав оних који Господа не видеше и веру оних који Га не гледаше очима својим. Сам је Господ рекао: благо онима који не видјеше и вјероваше (Јов. 20\, 39). Благо онима који не видеше Господа\, као што Га апостол виде\, али Га ипак љубе љубављу апостолском. Благо онима који не гледају Господа\, као што Га апостол гледаше\, али Га ипак верују вером апостолском! \nО браћо моја\, ако не видимо Господа\, ми видимо дело Његово\, које је осветлило сву историју људску с краја у крај и просветлило духовним значајем сваку твар под небесима. Ако не видимо Господа\, ми видимо цркву Његову свету\, сазидану на крви Његовој пречистој\, од многобројних светитеља и праведника и безбројних душа крштених у Његово име\, кроз векове и векове. Ако не гледамо Господа лицем у лице\, као што су Га апостоли гледали\, ми верујемо да је Он међу нама у телу и крви којом се ми по Његовој заповести причешћујемо и причешћујући радујемо радошћу неисказаном. \nЖив је Господ\, браћо\, и близу је Господ! То је вера наша непоколебљива\, и то је искра огња\, која разгорева срца наша у пламен љубави према Господу\, живом и блиском. \nЗнати\, да је Господ Створитељ наш из љубави сишао на земљу и јавио се као човек ради нас\, и још знати\, да је Он био умртвљен и да се јавио као жив – какви тврђи темељи требају нашој вери\, и какво јаче оправдање нашој љубави? \nЖив је Господ\, браћо\, и близу је Господ. И до у саме наше дане. Он се јавља многим праведним душама\, које Њему служе са стрпљењем. \nО Господе Живи\, Ти би мртав и оживе – оживљуј и нас вером и љубављу до последњег издисаја нашег на земљи\, да би се вером и љубављу удостојили видети се с Тобом лицем у лице као апостоли Твоји свети. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-jakint-prepodobni-anatolije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jakint.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260717
DTEND;VALUE=DATE:20260718
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T145905Z
LAST-MODIFIED:20260204T092613Z
UID:7811-1784246400-1784332799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Андреј Критски; св. свештеномученик Сава Горњокарловачки
DESCRIPTION:Пролог за 4. јули\n17. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Андреј\, архиепископ Критски\n\nРођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у цркву и причестише\, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахе и би пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) – која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску – сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћника овога Андреја\, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост\, речитост\, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге\, песме и каноне\, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице\, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу\, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше.“ Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене\, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г. \n\n\n\nСвета Марта\n\nМајка светог Симеона Дивногорца (в. 24 маја). Сва душом посвећена вери она не помишљаше на брак. И када је родитељи обручише неком младићу\, она намисли да остави дом родитељски и удаљи се од света. Но јави јој се св. Јован Претеча и посаветова\, да учини родитељима по вољи и ступи у брак\, што она и учини. Из тога брака роди се дивни светитељ Симеон\, подвижник Дивногорски. Имала постојан обичај устајати у поноћи на молитву. С великим милосрђем помагала бедне\, обилазила сироте и служила болне. Пред смрт на годину дана видела мноштво ангела са свећама у рукама\, и сазнала од њих време своје смрти. Сазнавши то Марта се још са већим усрђем предаде молитви и добрим делима. Упокојила се мирно 551 год. и погребена била покрај столпа свога сина Симеона Столпника. По смрти јавила се више пута ради поуке људима и ради исцељења болних. Забележено је као значајно њено јављање настојатељу Симеонове обитељи. По сахрани свете Марте\, игуман постави кандило на гробу њеном с решењем\, да се оно никако не гаси. Но после извесног времена људи се олење\, и кандило се угаси. Тада се настојатељ разболи\, јави му се светитељка и рече: „зашто не палите кандило на гробу моме? Знајте\, да мени није потребна светлост од ваших свећа\, пошто сам се удостојила код Бога вечне небесне светлости; но то је потребно за вас. Јер када светлост зажижете на гробу моме\, побуђујете мене да се молим за вас Господу.“ Из овога је јасно\, да је циљ нашег поштовања светитеља да их побудимо\, да се они\, као достојнији од нас\, моле Богу за нас и наше спасење. \n\n\n\n\nЧудесан је Господ у промислу своме\,\nОн глас даде јасан Андреји немоме\nИ учини немог својом гласном трубом\nКао негда Савла – своје цркве стубом.\nЗалуд света Марта од брака се клони\,\nБожијој се вољи мора’ да поклони\,\nПромисао Божји Марту у брак води\nДа Богу и свету светитеља роди.\nКо се Богу даде\, Најбољем се дао\,\nИ своју је вољу Божјом обуздао.\nНе планирај\, дете\, ништа без Господа\,\nДа планови твоји не буду без плода.\nСви конци живота и све жеље твоје\nУ свемоћној руци Створитеља стоје.\nЊегова су поља\, Његови обронци\,\nЊегова је потка\, основа и конци.\nЊегова је душа\, Његово и тело\,\nИ дух сваке твари\, и њено одело.\nС Његовим алатом на Његовом пољу\nЧију ћемо вршит’ до – Његову вољу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко је сав твој живот прошао глатко и безбрижно\, плачи над самим собом. Јер и Јеванђеље и искуство народа једногласно тврде\, да нико није без великих патњи и мука оставио ма какво велико и корисно дело на земљи нити се пак прославио на небесима. Ако ли је пак твој животни пут сав уквашен знојем и сузама за достигнуће правде и истине\, радуј се и весели се\, јер је велика ваистину твоја плата на небесима. Не подаји се никад лудој мисли\, да те је Бог оставио. Зна Бог тачно\, колико ко може поднети\, па према томе и одмерава патње и муке свакоме. „Кад и људи знају\, говори св. Нил Сорски\, колику тежину може понети коњ\, колику магарац\, а колику камила\, и према томе товаре их према снази њиховој; кад и лончар зна\, колико времена треба држати грнце у огњу\, те да не би ни попуцали нити остали недопечени – како\, тим пре\, да Бог не зна\, колико искушења на коју душу навести\, да би је учинио подесном и способном за царство небеско?“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам сва чудеса која Господ учини руком Мојсејевом и Ароновом у земљи Мисирској (II Мојс. 7-10)\, и то:\n1. како велика и страшна беху та чудеса;\n2. како срце Фараоново оста тврдо пред свим тим чудесима Божјим;\n3. како је и моје срце тврдо пред безбројним чудесима Божјим\, у животу моме и около мене\, и како треба да се покајем пре него ме постигне конац и вечна казна. \n\n\n\nБеседа\nо спасењу душе као крају вере\n\nКрај ваше вјере – спасеније душама. (I Пет. 1\, 9) \nШта је крај вере\, браћо? Спасење душе. Шта је циљ вере? Спасење душе. Шта је плод вере? Спасење душе. Ми не држимо\, дакле\, веру ради вере него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута него због некога или нечега\, шта га очекује на крају тога пута. Нико не баца коноп у воду\, у којој се неко дави\, ради конопа него ради дављеника\, да га спасе. И веру је нама Бог дао као пут\, на крају кога путници ће примити спасење душа својих. И као коноп додао је Бог веру нама дављенима у мрачним водама греха\, незнања и порока\, да би помоћу вере спасли живот свој. \nТо је намена вере. Ко год зна\, колика је цена душе људске\, као и шта значи спасење душе\, тај мора признати\, да ништа у овоме свету нема ни потребније ни корисније од вере. Трговац\, који носи у земљаном лонцу драго камење\, брижљиво и обазриво чува лонац\, скрива га и стражари над њим. Да ли због лонца улаже трговац толики труд и бригу? Не због лонца него због драгог камења\, које је у лонцу. \nЦео наш земаљски живот је као земљан лонац\, у коме се скрива једна неисплатива драгоценост. Та драгоценост јесте душа наша. Лонац је јевтин\, али драгоценост је драгоценост. Треба имати веру прво у драгоценост душе људске\, друго у будући сјај и живот душе у царству Божјем\, треће у Бога живога\, који чека да му вратимо душе\, које нам је Он и дао\, и четврто у могућност да се душа изгуби у овоме свету. Ко има веру у то четврто\, тај ће знати чувати душу своју\, и знаће још\, да је спасење душе крај његовог пута\, циљ његовог веровања\, плод његовог живота\, смисао његовог битисања на земљи\, и оправдање његових страдања. \nМи верујемо ради спасења душа наших. Ко има истиниту веру\, тај мора знати\, да је вера ради спасења душа. Ко мисли\, да његова вера нечем другом служи а не спасењу душе његове\, тај нити има истиниту веру нити познаје драгоценост душе своје. \nО Господе Исусе преблаги\, Ти си нам дао веру светлу и победоносну\, Ти је укрепи и одржи у нама да би непостиђени стали пред Твој Суд са душама чистим и светлим. \nТеби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-andrej-kritski-sv-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-andrej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260718
DTEND;VALUE=DATE:20260719
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150051Z
LAST-MODIFIED:20260204T092638Z
UID:7814-1784332800-1784419199@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Атанасије Атонски; свети Сергије Радоњешки
DESCRIPTION:Пролог за 5. јули\n18. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Атанасије Атонски\n\nРођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом\,но Промислом Божјим неки војвода узе га\, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара онога за војводу\, а Атанасија за – игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску\, близу Свете Горе\, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота\, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви Византијски\, најпре Никифор Фока\, који је и сам намеравао повући се и замонашити се\, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи\, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу\, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити за увек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој\, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну ново саграђену препрату цркве\, да прегледа зид\, који тада зидаху\, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980 год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи\, било да утеши или накара. \n\n\n\nПреподобни мученик Кипријан Нови\n\nРођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријану Св. Гору\, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд\, и подвиг на подвиг\, док не постаде знаменит и поштован у свој Св. Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао\, да се он не може иначе спасти осим кроз мучеништво за Христа. Остави\, дакле\, Св. Гору\, дође у Солун\, изађе пред пашу Солунског и позва овога\, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди\, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград\, написа једну хартију великом везиру\, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу\, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже\, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере\, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5 јула 1679 год. и оствари своју жарку жељу. \n\n\n\nПреподобни Лампад\n\nЗаволевши Христа од детињства жарком љубављу Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља\, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне\, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био иза живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у Х столећу. \n\n\n\n\nНа Атонској Гори Лавра се сија\,\nЧудесна обитељ Атанасија\,\nХиљаду година низ њу с’ склизало\nАл’ духа и хлеба није нестало\,\nНестало јој није духа ни хлеба\nНит\, визија сјајних Божјега неба.\nУ књигама старим тако се писа:\nО Лаври се брине Икономиса\,\nАтонска је Гора држава њена\,\nПравославља правог најтврђа стена;\nТа тајанствена Економица\nНије л’ то Пречиста Богородица?\nОна Лавру држи\, и Ивер храни\,\nИ Хилендар чува\, и Русик брани\,\nКаракал и Зограф\, Петра Симона\,\nИ Пантократора – све штити Она\,\nТа тврђаве то су њених грађана\nНо свима је Она – мир и одбрана. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКако је Мојсеј ударом штапа извео воду из камена? Како је то Бог пустио ману с неба и нахранио у пустињи народ Израилски? Тако се питају они који имају врло слаб појам о моћи Бога Свемогућег. И још се чуде\, зашто се таква чудеса не понављају\, да би сав народ поверовао у Бога. Но Израиљци су видели очима безбројна чудеса Божја\, па ипак нису поверовали. Међутим\, Бог понавља стара велика чудеса где год је и кад год је то потребно. Када једанпут наста глад у лаври Атанасијевој\, разиђоше се сва братија куд који. Погружен крете и Атанасије да тражи друго место. „Куда ћеш?“ упита га једна жена на путу. „Ко си ти?“ упита је Атанасије\, удивљен што види жену у Св. Гори\, где је приступ женама недозвољен. „Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја сам Мати Господа твога.“ „Бојим се да ти поверујем\, рече Атанасије\, јер се и демон може преобратити у ангела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?“ Тада му рече Света Богородица: „Удари у овај камен твојим штапом\, и познаћеш ко сам ја што с тобом говорим. Знај само\, да ја заувек остајем икономиса твоје лавре.“ Атанасије удари штапом у стену; у том стена затрешта и прште као од грома\, и кљук воде изби из расцепљене стене. Устрашени Атанасије обрте се да се поклони Светој Пречистој\, но она већ беше ишчезла. Он се поврати у лавру своју\, и на још веће своје дивљење нађе све амбаре препуне жита. \nЕто поновљених великих чудеса\, којима се потврђују стара чудеса и којима се верни укрепљују у вери. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни прелазак народа Израиљског преко Црвеног Мора (II Мојс. 14)\, и то:\n1. како Мојсеј махну штапом\, по заповести Божјој\, и море се расцепи\, и народ Божји прође сухим дном морским;\n2. како Мисирци јурнуше истим путем за Израиљем\, но Мојсеј махну штапом\, и море се склопи;\n3. како ме ово учи\, да је Богу све могуће што хоће\, и да Он верног слугу спасава и од највеће опасности\, а неверног кажњава. \n\n\n\nБеседа\nо трезвености ума\n\nЗато\, љубазни\, запрегнувши бедра\nсвојега ума будите тријезни. (II Пет. 1\, 13) \nУм је\, браћо\, вођ душе и саветник душе. Бог је дао животињама само душу\, зато им није дао слободу\, него их Он руководи умом својим. Човеку је Бог дао душу и ум\, и са умом слободу. Ум и слобода су нераздвојни. Отуда су празне све приче неких философа о томе\, како човек\, истина\, има ум али нема слободу. Јер је јасно из посведневног опита\, да је слобода нераздвојни пратилац ума. Но како човек нема савршен ум\, то он нема ни савршене слободе\, него ипак стоји под надзором и руководством Божјим. Једини Бог има савршен ум и савршену слободу; ми смо пак само образъ и подобїе (слика и прилика) ума и слободе Божје. Ми имамо довољно ума\, да можемо познати вољу Божју\, и довољно слободе\, да се можемо одлучити за вршење воље Божје. Кад ум изгуби самодржавну руководну моћ над душом\, тада у души настаје многоначалије\, које значи пометњу\, хаос и пропаст. \nШта значе апостолске речи: запрегнути бедра ума свога и бити трезан? Значи: не дати уму своме да фантазира него усредсредити га на размишљање о закону Божјем. Још значи: не дати уму своме да злоупотребљава богодану му слободу на сурвавање душе у ропство телу\, свету и ђаволу\, него приковати га за Христа као за крст\, да би душа васкрсла у Христу. И још значи: оградити ум свој\, од свију самовољних маштања\, којима се он опија и пада у плен ђаволу\, и држати га опасана у тескоби срца свога\, где би се молитвом трезнио и плачем чистио. Једном речју то значи: извежбавати ум да не злоупотребљава слободу своју хулењем на Бога живога и милоснога и умртљивањем душе страстима. \nО Господе Исусе\, Уме Божји и Премудрости Божја\, помози нам запрегнути ум свој\, да би умовао само оно што је од Тебе и што је Твоје\, те да би тако трезно водио душу ка спасењу. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-atanasije-atonski-sveti-sergije-radonjeski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-atanasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260719
DTEND;VALUE=DATE:20260720
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150208Z
LAST-MODIFIED:20260204T092650Z
UID:7817-1784419200-1784505599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сисоје Велики
DESCRIPTION:Пролог за 6. јули\n19. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Сисоје Велики\n\nМисирац родом и ученик св. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори\, званој Антонијева\, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе\, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат\, да могаше исцељивати болеснике\, изгонити нечисте духове\, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи\, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу\, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости\, 429. год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку\, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна\, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди\, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.“ Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?“ Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу\, иступи из света\, одели се од земље\, остави твар\, приступи ка Творцу\, сједини се с Богом молитвом и плачем\, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.“ Монах питао Сисоја: како достићи смерност?“ Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе\, тиме задобија смерност.“ Амон се жалио Сисоју\, како не може да упамти прочитане мудре изреке\, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.“ \n\n\n\nСвети мученици Марин и Марта\, са синовима Авдифаксом и Авакумом\, свештеником Валентином\, Кирином\, Астеријем и многим другим\n\nСви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму\, 269. год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим\, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита\, зашто дођоше из такве даљине\, оставивши своје домаће богове\, да траже у Риму мртве људе\, они одговорише: „ми смо слуге Христове\, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима\, чије бесмртне душе живе с Богом\, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим“. Кирин беше бачен у Тибар\, одакле његово тело извукоше Марин и Марта\, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију\, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку\, која две године беше слепа\, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа\, који их прими у бесмртно царство своје\, да се вечно радују. \n\n\n\nОбретење моштију свете Јулијаније девице\n\nЋерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540. год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице\, потпуно целе и нетљене\, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса\, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила. \n\n\n\nСвета мученица Лукија\n\nУ Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети\, но она се успротиви. Цар је остави на миру\, да се подвизава. Она обрати и цара у веру\, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300. године. \n\n\n\n\nАстерије беше роб идола Дија\,\nА Валентин јереј роб у Астерија.\n– Ко је Христос? пита велмож Валентина.\n– Питаш ме за Христа Божијега Сина?\nОн је светлост свету\, Он светлост људима\,\nСветлост свакој твари\, свим добрим бићима\nОн је чиста светлост\, с тамом нема смесе\,\nОн у таму сиђе\, и светлост донесе.\nОн обасја живе делом и учењем\,\nИ обасја мртве сјајним васкрсењем.\nОд Његовог блеска сав се ад разори\,\nА људско се племе љубављу разгори.\nЉубављу разгори\, просвети мудрошћу\,\nИзмири се с Богом\, осмехну милошћу.\nТо је Христос Господ\, за кога умирем.\nИ у чије име идоле попирем.“ –\nТо Валентин рече\, Астерије на то:\n– Све те речи примам као чисто злато;\nАко ми исцелиш слепу ћерку моју\nЈа ћу\, Валентине\, примит’ веру твоју.\nСвештеник то чувши на колена клече\nИ молитву жарку Свевишњем изрече\,\nПа он стави руке девојци на очи.\nПрогледа девојка! Астерије скочи\nОд страшнога чуда. Па Христа признаде\nИ живот за Христа мученички даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nОткуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа\, на основу Његових речи\, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања\, а ми га признајемо на основу искуства\, нарочито искуства светих људи\, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт\, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси\, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје\, па рече: \n„Ево авва Антоније дође!“ Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!“ \nУ том се лице његово још више засија\, и он рече: „ево апостоли дођоше!“ По том рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!“ Најзад лице му засја као сунце\, и сви беху у страху великом\, а старац рече: „ево Господ долази\, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд изабрани из пустиње!“ После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно падање мане с неба за исхрану народа у пустињи (II Мојс. 16)\, и то:\n1. како Господ кроз 40 година даваше Израиљцима у пустињи ману с неба\, неку небеску храну\, слатку као мед;\n2. како та мана с неба предображаваше Господа Исуса Христа: хлеб\, животни\, сишавши с неба да Собом нахрани духовно гладне људе у пустињи незнабоштва;\n3. како и моју гладну душу ништа не може наситити осим живога Христа Господа\, слађег од меда. \n\n\n\nБеседа\nстрашној цени искупљења\n\nСребром и златом не искуписте се… Него\nскупоцјеном крвљу Христа\, као безазлена\nи пречиста јагњета. (I Пет. 1\, 18-19) \nДа ли\, браћо\, икад ико могаше купити за сребро и злато лек против греха? Никад нико. \nДа ли\, браћо\, икад ико могаше од сребра и злата сковати оружје против ђавола? Никад нико. \nДа ли се\, браћо\, икад ико могаше искупити од смрти помоћу сребра и злата? Никад нико. \nТребаше нешто далеко скупље од сребра и злата да буде лек\, и оружје\, и откуп. Требаше скупоцена крв Сина Божјег да се привије на ране греховне\, те да се исцеле. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да се устреми против злих духова\, да их силом својом опече и отера од људи. Требаше скупоцена крв Сина Божјега да покапа гробље земаљско\, те да се смрт умртви\, и мртви оживе. \nБезазлено и пречисто јагње Божје заклато је за нас\, да нас извуче из тројаке зверске чељусти. Жалостан али животворан пир. Тај скупоцени пир Бог је приредио\, да објави људима слободу. И грех и ђаво и смрт јурнуле су свом снагом на безазлено и пречисто јагње Божје. И умртвили су Га\, али су се од крви Његове отровали. Та је крв просута да буде њима отров а људима живот и спасење. \nО браћо моја\, ако не знате колико је једовит грех\, и колико је опак ђаво\, и колико је љута смрт\, цените то по величини откупа којим смо откупљени из њиховог ропства. Скупоцена крв Христова – то је наш откуп из ропства! Сетите се\, браћо\, да ако се опет драговољно\, по лакомислености и злоби\, предамо у оно ужасно тројно ропство\, нема никог више на небу ни на земљи\, ко би могао дати откуп за нас. Јер скупоцени откуп један је\, и он је дат\, једном за свагда. \nО Господе милосрдни\, укрепи нас да се одржимо у слободи\, коју нам Ти дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sisoje-veliki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sisoje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260720
DTEND;VALUE=DATE:20260721
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150328Z
LAST-MODIFIED:20260204T092702Z
UID:7820-1784505600-1784591999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Тома Малеин; света мученица Недеља
DESCRIPTION:Пролог за 7. јули\n20. јули по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Недеља\n\nУ време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе\, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани\, беху богати али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо\, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте\, красна телом и душом\, навалише многи просци\, но она их све одби говорећи\, да је она себе обручила Христу Господу\, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине\, и после мука протера их у град Мелитину\, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља потврди своју веру у Христа пред Максимијаном\, нареди овај те је положише по земљи и шибаше воловским жилама. По том предаде је цар војводама\, најпре Илариону а после смрти овога Аполонију. Ови је мучише зверски на све могуће начине\, но све беше узалуд. Када Недеља света лежаше у тамници сва у ранама\, јавио јој се Христос Господ\, исцели је и рече јој: „Не бој се\, Недељо\, мука\, благодат је моја с тобом.“ И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова\, где судије безбожне мишљаху\, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви бише посечени. Рече св. Недеља Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ\, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове\, имам пример Данила; бациш ли ме у море\, имам пример Јоне пророка\, предаш ли ме мачу\, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот за Христа умрети.“ Тада нареди Аполоније\, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу па се помоли Богу\, да Бог помилује и спасе све оне\, који буду спомен њен славили\, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. год. у Никомидији. \n\n\n\nПреподобни Тома Малеин\n\nОвај Тома беше најпре војвода\, прослављен храброшћу и богатством. Беше телом врло крупан\, и задаваше страх непријатељима својим. Но кад заволи Христа више од света и свега у свету\, он остави све и повуче се у пустињу\, где се замонаши и преда подвигу. Св. Илија пророк јави му се и одведе га на гору звану Малеа\, до Свете Горе. Ту он живљаше један и усамљен\, само с Богом\, у даноноћној молитви. Ма да се он кријаше од света\, не може се укрити. Сазнавши за светост његовог живота\, почеше људи к њему долазити и доводити своје болеснике. И св. Тома лечаше људе од сваке болести и сваке невоље. А када се представи Богу (у Х веку) његове мошти продужише помагати свима који с вером њима припадаху. \n\n\n\nПреподобни мученици Епиктет и Астион\n\nАстиона\, јединца у родитеља\, приволи свештеник Епиктет вери Христовој\, крсти га и замонаши. По том се преселе однекуд из источних крајева у скитске пределе и настане у скитском граду Алмириду (сада Рамзину) на утоку Дунава у Црно Море. Мучени и посечени за веру Христову око 290 год. Обојица се јавили после смрти у светлости великој родитељима св. Астиона\, Александру и Маркелини\, који се обратише Христу и бише крштени од епископа Евангела\, који и сам би по том посечен за Христа\, „Евангела\, другога ангела“\, како му је певано. \n\n\n\n\nЈединица света Недељица\,\nРодитељи за веру умреше\,\nРодитељи\, Божји светитељи.\nСиротица света Недељица\,\nШто имаде сиротама даде\,\nСамо оста тело и одело\,\nИ то она жртвова за Христа\,\nНедељица како роса чиста\,\nНе даде се ничим поткупити\,\nНе даде се никим замамити\,\nНит се ичим даде устрашити.\nНо на муке к’о на свадбу пође\nТешке муке а ране дубоке\,\nАл’ је слатко име Исусово!\nГорки боли\, љута понижења\,\nАл’ је слатко вечно царовање!\nЦело тело крвљу обагрено\,\nАл’ је слатко рајско радовање!\nО Недељо\, Божја изабраницо.\nИ за Христа дивна мученицо\,\nСа земље си мачем отерана\,\nНа небу си славом увенчана\,\nНаучи нас веру поштовати\,\nОхрабри нас за њу живот дати\,\nПомози нам твојим молитвама\,\nДивна свећо међ рајским свећама. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПример св. Недеље\, красне девице\, и пример св. Астиона\, богатог младића\, који обадвоје дадоше себе на муке и смрт за Христа Господа\, наводе нас на размишљање о ни с чим у историји несравњивој сили Христовој\, помоћу које млади људи побеђују себе и кроз то све остало. Извојевати победу над самим собом највећа је победа. Таквих победилаца црква броји на хиљаде\, и многе хиљаде. Св. Кипријан пишући о девству вели: „победити уживање највеће је уживање\, нити има веће победе него што је победа над својим жељама. Онај ко је победио једног непријатеља\, показао се јачи од неког другог\, но онај ко је победио пожуду\, показао се јачи од самог себе. Свако је зло лакше победити него ли уживање\, јер сва су друга зла одбојна\, док је уживање зло привлачно. Онај ко се ослободи жеље\, ослобођава се и страха\, јер због жеља произлази страх.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно извођење воде из стене на Хориву (II Мојс. 17)\, и то:\n1. како ожеднели Израиљци посумњаше\, да је Бог међу њима те гунђаху против Мојсеја;\n2. како по наредби Божјој Мојсеј удари штапом у стену\, и потече вода из стене;\n3. како се и моје срце камени од сумње\, и како из њега потичу потоци суза када га благодат вере додирне. \n\n\n\nБеседа\nо словесном млеку\n\nБудите жељни разумнога и правога\nмлијека\, као новорођена дјеца\, да у\nњему узрастете за спасеније. Јер\nокусисте да је благ Господ. (I Пет. 2\, 2-3) \nКао новорођену децу тако сматра велики апостол хришћане. Крштење је ново рођење\, и од крштења човеку се броји нови живот. А новорођенчад духовна треба да се хране благом храном онако исто као новорођенчад телесна. Какву храну апостол препоручује хришћанима? Разумно и право млијеко. Телесни младенац храни се млеком неразумним\, које је само слика млека правог\, млека разумног\, којим треба да се храни духовни младенац. Па које је то разумно и право млеко\, којим хришћанин треба да се храни? Апостол сам на то одговара\, кад вели: јер окусисте да је благ Господ. То је\, дакле\, сам Господ Исус\, живи и животворни. Христове су речи разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните речима Христовим као слатким млеком\, јер ће вам се душа раширити и облагородити\, и бити спремна за царство Божје. \nХристова су чудеса разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете бити слични ангелима\, који дан и ноћ певају чудеса Божја. \nХристово тело и крв јесте разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете бити учлањени у живо и бесмртно тело Христово на небесима. \nХристова васкршња победа над смрћу јесте разумно и право млеко. Благо вама\, браћо\, ако душу своју храните тим слатким млеком\, јер ћете још у овом животу корачати као победиоци\, а у оном стајати с десне стране Христа Победиоца. \nСав Христос је\, браћо\, разумно и право млеко. Будимо жељни тога млека пре сваког другог\, да би узрасли за спасеније. То је једина храна за спасење; све друго је за трулеж и гроб. \nО Господе Исусе\, Јагње Божје\, који си сав разумно и право млеко\, нахрани нас Собом\, као што си нахранио апостоле Твоје свете\, да би и ми узрасли довољно за спасеније. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-toma-malein-sveta-mucenica-nedelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nedelja.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260721
DTEND;VALUE=DATE:20260722
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150438Z
LAST-MODIFIED:20260204T092809Z
UID:7823-1784592000-1784678399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Прокопије
DESCRIPTION:Пролог за 8. јули\n21. јули по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Прокопије\n\nРођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније\, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане\, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније\, камо идеш\, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти\, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст\, као од кристала\, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје\, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео\, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана\, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију\, он скиде са себе појас војводски и мач\, и баци пред судију\, показавши тиме\, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу\, где му се јави опет Господ Христос\, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу\, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије\, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа\, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне\, сироте и удове\, а нарочито за Цркву свету\, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова\, после чега он радосно простре главу своју под мач\, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год. \n\n\n\nСвети Прокопије Јуродиви\n\nУстјужски чудотворац\, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин\, због чега раздаде сиромасима све своје имање\, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд\, да га људи не би хвалили\, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје\, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм. \n\n\n\nПреподобни Теофил мироточиви\n\nРодом из Македоније\, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију\, да испита\, истина ли је\, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде\, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору\, где се подвизавао\, најпре у Ватопеду\, па у Иверу\, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем\, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли\, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку\, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге\, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила\, и када их пренесу у његову ћелију\, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год. \n\n\n\n\nКад је воља Бога свемудрога\nГонитељи постају му слуге\,\nМрзитељи – дивни апостоли\,\nБезбожници – вере ревнитељи.\nВољом Божјом Савле поста Павле\nНеаније – свети Прокопије.\nПрокопије против Христа пође\,\nК’о хришћанин својој мајци дође.\nМуке спреми\, а сам муке прими\,\nИзненадно познаде истину\,\nПоклони се Божијему Сину\,\nПреста служит’ цару земаљскоме.\nПоста слуга цару небесноме.\nЦар небески дарива га даром\,\nДаром моћи невољним помоћи.\nКако онда тако и данаске:\nПрокопијем невољни се блаже\,\nЈер он данас к’о негда помаже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Антоније учи: „страхуј\, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела\, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи\, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног\, подвижничког живота. Једном се догоди\, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха\, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх\, земљак и пријатељ Теофилов\, напише Теофилу својеручно писмо\, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил\, бојећи се славе људске\, а не могући лако отказати патријарху\, одмах прими велику схимну\, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да\, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови\, које Црква назива светитељима\, бојали сујете и славе људске. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15)\, и то:\n1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду\, и не могоше је пити\, те народ поче викати на Мојсеја;\n2. како Бог нареди Мојсеју\, те метну дрво у воду\, и вода поста слатка;\n3. како то дрво предображава Крст Христов\, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;\n4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога. \n\n\n\nБеседа\nо камену живом\n\nКад дођете к њему\, као камену живу…\nи ви као живо камење зидајте се у кућу духовну\nи свештенство свето. (I Петр. 2\, 4- 5) \nШта означава камен\, браћо\, ако не постојанство? Чему нас учи камен\, браћо\, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа\, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане\, као причаснике бесмрћа Христова. \nКако мисле неверници\, браћо\, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле\, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире\, постаје нечувствен\, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав\, нечувствен\, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом\, неверни – због мртвости и нечувствености камена\, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти\, за друге – символ бесмрћа. \nУ истини без Христа људи су били\, и јесу увек\, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега\, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење\, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано\, неприготовљено\, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом\, или храм\, Свога бесмртнога царства Христос бира људе\, као зидар камење\, са једном особином\, на име – живе\, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу\, а само оне прима\, који као живи личе не Њега\, и који згодно улежу уз друго живо камење\, а то су ангели\, пророци\, апостоли\, и светитељи уопште. Постарајмо се\, браћо\, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова\, које Он даноноћно зида\, да га са свршетком времена потпуно заврши. \nО Господе Исусе\, стројитељу царства небескога\, оживи нас Духом Твојим Светим\, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-prokopije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokopije-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260722
DTEND;VALUE=DATE:20260723
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150742Z
LAST-MODIFIED:20260204T092821Z
UID:7826-1784678400-1784764799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Панкратије; свети Теодор; св. муч. Гламочки и Куленвакуфски
DESCRIPTION:Пролог за 9. јули\n22. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Панкратије\, епископ Тавроменијски\n\nОвај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим\, где видеше Исуса\, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту\, где га апостол Петар нађе\, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа Тавроменијског у Сицилији. У томе граду св. Панкратије почини велика чудеса\, разори идоле\, крсти некрштене а утврди крштене\, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин\, чувши да цео град Тавромен поста хришћански пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не убоје\, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје\, крст часни. Када се војска приближи граду\, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град и стадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца\, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму. \n\n\n\nСвештеномученик Кирил\, епископ Гортински на Криту\n\nКао старац од 84 год. би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ он би спасен промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила\, изведеног из огња\, праведни суд не може трпети међу живима\, зато наређујем\, да се убије мачем.“ С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен\, да вечно живи у царству Христовом. \n\n\n\nПреподобни мученици Патермутије и Коприје\n\nОбојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше 75 год. а други 45. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам а не Христов.“ Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке\, Коприје се трже\, па узвикну пред царем: „Христов сам а не Јулијанов.“ Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар\, један од царевих војника\, који видећи њихову храброст у страдању\, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361 год. \n\n\n\nПреподобни Патермутије и Коприје\n\nМада истих имена\, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника\, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме он се беше попео на кров једне богоугодне жене\, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога\, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести\, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру замоли Патермутија\, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече\, да му Бог продужује живот још за 3 године. Грешник се покаја\, и тачно после 3 године умре. Упокојили се у Господу крајем IV века\, у дубокој старости. \n\n\n\nСвети Теодор\, епископ Едески\, и други с њим\n\nУ 20 год. замонаши се и као монах провео 36 год. Тада\, у време цара Михаила и Теодоре\, би изабран за еп. Едеског. Скончао 848. год. Уз њега се спомиње његов наставник св. Теодосије Столпник Сирски\, брат његов св. Јован\, св. Адер\, племић и богаташ\, који одбеже од жене и замонаши се. \n\n\n\n\nПанкратије\, свети за детињства свога\,\nГреја се на сунцу лица Христовога\,\nИ лето за летом лети и одлети\nАл’ му лице оно оста у памети\,\nданоноћно пред њим прекрасно да зрачи\,\nЗато све одбаци што му лик тај мрачи:\nОстави имање\, и дом родитеља\,\nИ махну се свију обманљивих жеља\,\nИ наслада земних што људима годе\,\nУ пустињу неку\, у самоћу оде\,\nДа до крајњег дана рока земаљскога\nОпија се слашћу лица божанскога.\nПанкратије тако\, а Господ инако\,\nСветилник се сјајан не укрива лако.\nНезнабожна беше земља Сицилија\,\nЊој требаше светлост светог Панкратија\,\nТребаше јој сведок Христовога лика.\nТребаше јој крвца чесног мученика.\nСве што јој требаше Панкратије даде\,\nК’о мученик паде\, бесмртник остаде.\nИ остаде светлост изнад Сицилије.\nСветлост оног лица\, да је вавек грије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги се питају зашто Бог узима из овог живота младиће\, девојке и децу\, и зашто не остави\, да сви остаре\, па тек онда да кроз смрт иду на онај свет? То је Божји план домостројства\, то је света воља Његовог Промисла. Но има неких примера у огромном искуству цркве\, да понекад Бог то чини тако по жељи и молитви Својих угодника у оном свету\, или сродника. Св. Адер (у монаштву Атанасије) јавио се својој жени\, коју је изненадно оставио са троје деце и отишао у манастир\, где је и умро. Када жена дође до очајања\, једно због бриге за нејаком децом а друго због бриге за мужем\, јер не знађаше где се он налази\, тада јој се јави на сну муж из онога света\, са светлим лицем и хаљином белом и светлом\, и рече јој: „престани плакати и вапити против мене; ево ја ћу ти узети децу (двоје од њих) к себи\, а ти ако хоћеш постарај се за спасење своје душе.“ У исто време и на исти начин јави се он и Теодосију Столпнику и рече му: „кроз три дана отићиће ка Господу стара испосница\, која је у оближњем манастиру\, а ти стави на место њено моју супругу\, да се подвизава као инокиња у оној келији. Нека с њом остане и најмлађе дете док не порасте: оно ће ићи мојим стопама и биће наследник апостолског престола у Јерусалиму.“ И у истини све се то зби како је и речено. Стара испосница умре трећега дана\, исто тако и два старија детета Адерова\, а жена му заузме келију оне старице\, заједно са најмлађим сином\, који кад порасте би патријарх у Јерусалиму. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну победу над Амаликом (II Мој. 17)\, и то:\n1. како народ побеђиваше Амалика док се Мојсеј с уздигнутим рукама мољаше Богу;\n2. како Мојсеј с уздигнутим рукама на молитви предображава победоносно Распеће Христово;\n3. како силом крста и молитвом и ја могу победити мрачне страсти\, које Амалик представља. \n\n\n\nБеседа\nо суду Божјем над праведником\n\nЈер је вријеме да се почне суд од куће Божије;\nако ли се најприје од вас почне\, какав ће бити пошљедак\nонима што се противе Божијему јеванђељу? (I Пет. 4\, 17) \nКада дође суд Божји на кућу праведника\, нека се не злурадује неправедник но нека трепти од страха. Ако су праведник и неправедник суседи\, па рука Божја падне на праведника\, пала је на обојицу: првога да прекали\, другога да опомене. И кад љуто страдање спопадне праведника – не спопада га без Божје воље – нека се не весели неправедник\, јер је то страдање више ради њега него ради праведника\, на име: да би он видио какав је гнев Божји и пожурио да промени дух и поправи дела своја. Нека се запита још: кад је оволики гњев Божји на праведнику\, колики ли ће бити на мени? \nЗнајте\, браћо\, да је правда моћ\, а неправда немоћ. Ко може више да отрпи\, а да се не сломи под теретом: моћ или немоћ? Несумњиво моћ. Зато се на праведника наваљује тешко бреме. Нека се не руга неправедник\, када види праведника под тешким бременом и нека не каже: боља је моја неправда од његове правде! Но нека са језом и дрхатом гледа на бреме праведника\, и нека каже себи искрено: то је бреме моје\, но ја сам сувише немоћан да га поднесем\, зато је бачено на његова леђа\, на леђа праведника. Да бих ја видео и покајао се од путова својих\, и покајањем ојачао за бреме које ме чека. Од куће Божје почиње суд – то је неизмерна милост Божја према грешницима\, према слабићима\, онемоћалим од греха: нека отворе очи и читају писмена гњева Божјег! Од куће Божје почиње суд\, јер је јака кућа Божја\, а кућа је Божја праведан човек\, у коме обитава Дух Божји. Кад ветар пољуља камену кулу\, нека колибари утврђују своје колибе. \nО браћо моја\, како су судбоносне и страшне оне апостолске речи за грешника! \nО Господе Исусе\, праведни и милостиви\, милостиви и праведни\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-pankratije-sveti-teodor-sv-muc-glamocki-i-kulenvakufski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pankratije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260723
DTEND;VALUE=DATE:20260724
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T150852Z
LAST-MODIFIED:20260204T092832Z
UID:7829-1784764800-1784851199@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих 45 мученика из Никопоља; преп. Антоније Печерски
DESCRIPTION:Пролог за 10. јули\n23. јули по новом календару \n\n\n\nСветих 45 мученика: Леонтије\, Маврикије\, Александар\, Сисиније и прочи\n\nУ време опаког цара Ликинија\, који владаше источним делом царства Византијског\, би велико гоњење на хришћане. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију св. Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му\, да су они хришћани. „А где је ваш Христос? упита Лисије. Не би ли распет\, и не умре ли?“ На то му св. Леонтије одговори: „кад знаш\, да наш Христос умре\, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо“. После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу\, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници\, да их утеши и охрабри. Када би суђење\, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани\, и још многи други\, свега 45 њих на броју. Судија их осуди све на смртно тако\, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге\, па после да буду бачени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена\, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319. год. \n\n\n\nПреподобни Антоније Кијево-печерски\n\nОсноватељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова\, и рано оставио своју домовину и отишао у Св. Гору\, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију\, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота\, тада им он постави за игумана Теодосија\, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона\, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073. год. у 90 год. свога живота\, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији. \n\n\n\nПренос чесне Ризе Господа нашег Исуса Христа\n\nУ време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину\, она му саветоваше\, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст\, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „тешко мени\, што не умрех пре овога времена\, смрт би ме избавила од овога страшнога звука“! И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему. И он је донесе у Мцхет\, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића\, падне мртва са хитоном Господњим\, држећи овај чврсто у рукама својим\, такода га нико не могаше истргнути\, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар\, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом\, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625. год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви. \n\n\n\n\nЕлиоза мајка сјетовала:\n„Елиозе\, мој очињи виде\,\nЕво идеш на цареву војску\nБаш у земљу мојих праотаца.\nУ тој земљи Цар се појавио\nХристос Господ\, издавна чекани\,\nОд пророка Спас пророковани.\nГлас о Њему до Грузије дође\nОн чудеса невиђена ствара\nИ говори речи нечувене\nЦарство Божје међ људима снује\,\nГлас о Њему по свуда се чује.\nРадују се људи и ангели\nАл’ је радост ова помрачена\nЗлом завишћу Јеврејских кнежева\nСпаситеља мисле умртвити\nНовом клетвом народ притиснути.\nНо мој сине\, мој очињи виде\,\nТи у њину злобу не улази\,\nНе улази у крв Праведника.“\nСвојим током време пролазило\,\nЈедног дана мајка на молитви\nЗвекет зачу по Крсту чекића\,\nВрисну мајка ка’ у огњу живу:\n„Авај смрти\, што ми пре не дође\,\nДа не чујем овај звекет страшни\nШто смрт јавља Спаса безгрешнога\nИ проклетство рода јеврејскога.\nАвај\, сине\, авај Елиозе\,\nЗашто своју не послуша мајку?\nЗашто уђе у крв Праведника?“\nТо изрече ојађена мајка\,\nЗемљи паде\, Богу душу даде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре\, неће ништа понијети\, нити ће поћи за њим слава његова (Пс. 48\, 17). Ко да се не застиди\, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре калиф Саладин\, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци\, и на копљу једна кошуља царева\, па викаше: „велики Саладин\, који завојева сву Азију\, и учини да од њега трепте многе државе\, и који цареве победи\, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање Бога Мојсеју на Синају (II Мојс. 20)\, и то:\n1. како се Мојсеј попе на Гору Синај\, и ступи у мрак\, у коме беше Бог;\n2. како је светлост Божја тако велика\, да пред њом сва природа и њена светлост постаје мрак;\n3. како је срце човечје као Гора Синај; у мраку срца сусреће се Бог с човеком. \n\n\n\nБеседа\nо дужности пастира духовних\n\nПасите стадо Божије\, које вам је предато\,\nи надгледајте га\, не силом него драговољно\nпо Богу\, нити за неправедне добитке него\nиз добра срца; нити као да владате народом\,\nнего бивајте угледи стаду. (I Пет. 5\, 1-3) \nЕво устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. апостол Петар изобличио је три страшне страсти\, које од пастира чине вукове\, и то: страст гордости (надгледајте га не силом)\, страст среброљубља (нити за неправедне добитке)\, и страст властољубља (нити као да владате народом). \nНасупрот овим опаким страстима истакао је апостол три добродетељи\, које треба да красе свештеника Божјег\, и то: страх Божји (драговољно по Богу)\, усрђе (него из добра срца)\, и службу (бивајте угледи стаду). Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер столећа су показала у главном две врсте пастира\, и то једне\, који су се руководили својим страстима у старешевању над црквом: гордошћу\, среброљубљем и властољубљем; и друге\, који су се руководили страхом Божјим\, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала\, али није пропала\, док су они пропали. Од ових других црква је расла\, и напредовалаи блистала у свету. Оно су вукови\, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога\, ови су пријатељи и људи и Бога. Пастирoначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци\, тј. о свакој души човечјој\, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост\, среброљубље и властољубље назови-пастира платиће огњем вечним\, а страх Божји\, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном. \nО Господе Исусе\, Пастирoначалниче\, помози пастирима стада Твога словеснога\, да до краја испуне заповест Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-45-mucenika-iz-nikopolja-prep-antonije-pecerski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-45-mucenika.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260724
DTEND;VALUE=DATE:20260725
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T151013Z
LAST-MODIFIED:20260204T092843Z
UID:7832-1784851200-1784937599@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Ефимија; блажена Олга
DESCRIPTION:Пролог за 11. јули\n24. јули по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ефимија\n\nОва светитељка празнује се 16. септембра\, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију\, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског\, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе\, божанска и човечанска\, но само једна\, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења\, то патријарх Анатолије предложи\, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање\, па да их положе у ковчег\, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду\, дакле\, написана и постављена на прси великомученице\, ковчег затворен и царским печатом запечаћен\, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана\, када гроб отворише\, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке\, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград\, у цркву њенога имена\, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв\, која је помагала болним и невољним. \n\n\n\nСвета Јелена\n\nВелика кнегиња руска\, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969. год. \n\n\n\nПреподобни мученик Никодим\n\nРодом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам\, осим једног сина\,који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору\, да доведе сина натраг\, но Св. Гора на њега учини такав утисак\, да се он покаја\, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво\, па се најзад реши да се врати у Албанију\, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се\, дакле\, изјави пред Турцима\, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне. \n\n\n\nПреподобни мученик Нектарије\n\nРодом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци\, ова му викне: „одлази од мене\, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина.“ Он се горко покаја\, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул\, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. год. у 21 год. својој. \n\n\n\n\nПокајнике Господ љуби\,\nОн за њих пострада\,\nНа кајање Он грешнике\,\nПризива и сада.\nПокајница Олга беше\,\nКрштењем се роди\,\nИ од таме народ руски\nКрстом ослободи.\nА Никодим Елбасанац\nХриста се одврати\,\nПокаја се\, поврати се\,\nИ грех крвљу плати.\nНектарије из Азије\,\nЦветак још незрели\,\nПотурчи се из незнања\,\nАнгеле уцвели.\nПокаја се\, и тугова\,\nПоток суза проли\,\nИ смрт више од живота\,\nСмрт болну заволи.\nЧалму скиде па је врже\nПред грозног судију –\nОде глава за крст часни\nСветом Нектарију.\nПокајнике Христос љуби\nИ љубиће довек.\nКо је Христу тако мио\nКа’ покајан човек? \n\n\n\nРасуђивање\n\nПромена среће најтеже удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце\, и унапред се оружа против њих\, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат\, а кћери да уче прести вуну\, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар\, велики војвода велики победилац\, би од завидљиваца оклеветан код цара\, и на основу клевета ослепљен\, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару\, кога срећа високо уздиже\, а завист обори и очију лиши!“ Није ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7\, 1). Треба\, дакле\, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: гле\, и да ме убије\, опет ћу се уздати у њ (13\, 15)! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34)\, и то:\n1. како се Мојсеју\, после разговора с Богом на Синају\, лице просветли светлошћу;\n2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју\, те он стави покривало на лице своје;\n3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава. \n\n\n\nБеседа\nо послушности и понизности\n\nТако ви млади слушајте старјешине\,\nа сви се слушајте међу собом\,\nи стеците понизност. (I Пет. 5\, 5) \nЕво начела праве саборности православне! Она се заснива на безусловној послушности млађих према старијима\, и на узајамној послушности равних међу собом\, и на смерности и старијих и млађих. Понизност је добра реч\, но још боља је смерност\, а најбоља смиреномудрijе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи\, коју је апостол и употребио у својој посланици\, а смиреномудрије означава ниско мишљење о себи а високо о Богу\, и непрестано признање немоћи своје\, незнања свога\, злобе своје\, недостојанства свога\, а непрестано признање Божје моћи\, Божје мудрости\, Божје милости\, и Божјег достојанства. \nБог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа израиљског\, да им се постави цар од људи. Бог царује\, а људи служе Богу. И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге Божје. Кад се зна и призна\, да је Бог цар а сви људи слуге Божје\, онда је тиме постављен темељ саборности\, темељ друштву ангелском. На томе темељу онда зида се дом Божји\, друштво ангелско\, помоћу послушности млађих према старијима\, и на узајамној послушности равних међу собом\, и на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у свету: тиранија\, т. ј. насилно владање једнога над свима\, и анархија\, тј. многовлашће\, избегава се монотиранија и политиранија. \nНачело саборности начело је органско\, тј. животно. То је начело узајамне службе\, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри\, браћо\, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем. \nГосподе Исусе\, послушни и смерни Човекољубче\, усади у нама и укрепи послушност закону Твом\, и узајамну послушност из љубави\, и смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-efimija-blazena-olga/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-efimija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260725
DTEND;VALUE=DATE:20260726
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T151133Z
LAST-MODIFIED:20260204T092856Z
UID:7835-1784937600-1785023999@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. муч. Прокло и Иларије; икона Пресвете Богородице Тројеручице
DESCRIPTION:Пролог за 12. јули\n25. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Прокл и Иларије\n\nОви мученици беху родом из Калипте у Азији\, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?“ упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос\, и надежда моја Бог мој“. Кад му судија припрети мукама\, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву\, да не би пали у кратковремене муке\, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју\, да неби пали у вечне муке!“ Када Прокла мучише\, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин“. После многих мучења\, обојица бише на смрт осуђени\, и то: Прокла распеше на крст\, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега. \n\n\n\nПреподобни Михаил Малеин\n\nЧовек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости повуче се на гору Малеа\, код Св. Горе\, где се подвизаваше\, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика\, од којих је најзнаменитији св. Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940 год. \n\n\n\nСвета мученица Голиндуха\n\nПерсијанка; ступила у брак с неким персијским волхом\, и живела у браку три године.Тада имала виђење ангела\, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она по том напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година\, и не поколеба се у вери. По том беше бачена у неку јаму\, но би спасена Богом\, и пред неку страшну змију\, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој\, да је оскврне\, Бог је учини невидљивом за њихне очи. Удивљени њеним страдањем многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим\, где изобличи јерес Севирову\, која је учила\, да је божанство у Христу пострадало\, због чега су читали: Святый Боже\, Святый крeпкій\, Святый безсмертный\, распнийся за ни\, помилуй насъ! Најзад проповедајући веру праву мирно скончала близу града Нисивије\, 587. год. \n\n\n\nСвета Вероника\n\nТо је она крвоточна жена\, коју је Господ исцелио (Мат. 9\, 20). Из благодарности према Господу своме исцелитељу\, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса\, пред којом се она молила Богу. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника\, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева\, да су се статуе светитељске употребљавале у источној цркви. Као што је познато то је доцније постао општи обичај западних цркава. Св. Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно. \n\n\n\nСвети мученици Теодор и Јован\n\nОтац и син\, по пореклу Варјази\, који беху крштени па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима\, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе. \n\n\n\n\nГолиндуха родом Персијанка\,\nВиде небо и поста Хришћанка\,\nТесним путем поче шествовати\nОд свих страна ударе примати\,\nК’о што гвожђе о кремен удара\,\nОд удара сјајан огањ ствара\,\nТако мука срце људско бије\nДок плам букне што с’ у срцу крије\nИ обасја људске путе тамне\,\nСпасе душу од пожуде срамне.\nГолиндуха\, пуна Божјег духа\,\nНе имаде ни крова ни круха\nНе имаде у свет пријатеља\,\nСвет јој беше логор мучитеља\nСве имаде све за Христа даде\nСва од муке к’о злато постаде\,\nКао злато огњем прекаљено\nТако поста цело биће њено.\nМучитељи редом изумреше\nОд свог блага ништа не понеше\nСем недела и имена злога.\nГолиндуха изађе пред Бога\nК’о маслина дивна многородна\,\nЧиста душа\, ангелима сродна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТкиво правде је тање од свиле\, али трајно и некидљиво\, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска\, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност\, тада незнабожни Кијевљани\, упућени самим демоном\, решише да принесу на жртву идолима Јована\, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова“ потражише од Теодора сина\, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи\, нека дођу сами и узму мога сина“. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову\, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти\, крсти и свој народ\, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских\, Теодора и Јована\, подиже храм Пресвете Богородице. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну казну и исцелење Марије сестре Мојсејеве (IV Мојс. 12)\, и то:\n1. како Марија викаше на Мојсеја\, кроткога мимо све људе на земљи;\n2. како ју казни Бог изненадном губом\, и како је Бог исцели по молитви Мојсејевој;\n3. како оне који вичу на Божје људе и данас постиже казна Божја. \n\n\n\nБеседа\nо држању Божјем према поноситим и према смерним\n\nБог се поноситима супроти\,\nа пониженима даје благодат. (I Пет. 5\, 5) \nПред ким и пред чим то\, браћо\, човек може бити поносит? Да ли пред ангелима? Гле\, ангели су бесмртни а човек је смртан. Или пред људима? Гле\, он је зависан од многих људи\, и смртан као и сви људи. Или пред животињама? \nНо како би живео без службе животиња? Или пред сунцем и звездама? Но без њихове светлости тетурао би се неколико дана у мраку и нестало би га. Или пред травом? Но трава му је главна храна. Или пред црном земљом? Но од земље му је тело саздано. Или пред мртвим? Но без њих не би дошао у живот. Или пред живим? Но живих је тако много\, да је он међу њима као један кончић у ћилиму. Пред Богом? Но да није воље Божје\, њега не би било ни међу живима ни међу мртвима. Пред ким то и пред чим то\, браћо\, човек може бити поносит? \nПониженим и смиреним Бог даје благодат. То јест даје им све оно што им треба\, све оно зашто се они Богу моле у понижењу и смирености својој. Ко су то понижени и смирени? То су они који осећају своју немоћ и потпуну зависност од Створитеља свога. Они су пуни као море и зависни као море. Која је вода пунија од мора\, и која зависнија од киша и притока? А поносит је као затворен бунар\, затворен од неба и од земље\, и самодовољан док је пун. Но као затворен и одсечен он мора брзо да се испразни. \nМудро каже мудри Соломон за Бога: подсмијевачима он се подсмијева\, а кроткима даје милост (Приче Сол. 3\, 34). Но Божје подсмевање није злурадо као људско подсмевање него је оно жалење и гнев. Нити је Божја милост ограничена као људска милост него је она милост царска\, која изненађује својим сјајем\, красотом и безграничношћу. \nО Господе Боже\, Створитељу наш\, укроти срце наше кад се надме поноситошћу\, и укроти ум наш кад се надме поноситошћу\, и помози нам да се у часовима поноситости наше ништавне сетимо Крста на Голготи и Сина Твог Јединородног\, у крви и мукама за нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-muc-proklo-i-ilarije-ikona-presvete-bogorodice-trojerucice/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokl-i-ilarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260726
DTEND;VALUE=DATE:20260727
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T151242Z
LAST-MODIFIED:20260204T092947Z
UID:7838-1785024000-1785110399@stsavanyc.org
SUMMARY:Сабор светог архангела Гаврила
DESCRIPTION:Пролог за 13. јули\n26. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Арханђел Гаврил\n\nОвај велики архангел Божји празнује се 26. марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга\, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје\, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила\, као: јављање Мојсеју\, кад је овај чувао стадо Јоторово\, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање\, да ће родити кћер\, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви\, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском\, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама\, и т. д. \n\n\n\nСвети Јулијан\, епископ Кеномански у Галији\n\nНеки мисле\, да овај светитељ нико други није до Симон прокажени\, исцељени од Господа. Апостол Петар постави га за епископа и посла у незнабожачку Галију\, где св. Јулијан претрпе велике беде но успе да обрати у веру Христову многи народ. Када крсти кнеза Дефенсона\, тада се и многи поданици овога кнеза приволеше вери правој. По благодати Божјој чињаше велика чудеса: болне исцељиваше\, демоне изгоњаше и мртве васкрсаваше. Сконча свој живот мирно\, и у време своје смрти јави се усред дана кнезу Дефенсону\, када овај беше за ручком. \n\n\n\nПреподобни Стефан Саваит\n\nБратучед св. Јована Дамаскина. Подвизавао се у манастиру св. Саве Освештеног\, по чему је и прозван Саваит. Велики подражатељ живота св. Саве и сјајна звезда међу монасима Палестинским. Упокојио се у Господу 794. год. у 69. години свога живота. \n\n\n\nПреподобна Сара Мисирска\n\nКао девица отишла на подвиг и 60 година подвизавала се на обали реке Нила\, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370. год. \n\n\n\n\nКад се свети Јулијан представи\,\nДиван пастир стада Христовога\,\nКњаз Дефенсон\, духовно му чадо\,\nЗа обедом с велможама беше\,\nЗа обедом у сред бела дана.\nНаједном се књаже загледао\,\nНеобичну прилику видео:\nНасред собе Јулијан стајаше\,\nУ ризама златом позлаћеним\,\nК’о владика у Божијем храму\,\nУ светлости некој необичној;\nСа осмехом на књаза гледаше.\nПокрај њега три ђакона светла\,\nСа свећама у белим рукама.\nТа прилика сијну и промину.\nКњаз устрашен на ноге скочио\,\nВелможама својим говорио:\n„Ево видех оца Јулијана\,\n„Светитеља\, нашег крститеља\,\n„Мора да се с душом раставио\n„У небеско царство одселио“.\nПа се књаже на пут отиснуо\,\nДок не стиже у дом Јулијанов\,\nКако стиже тако и дознаде:\n„Душу Богу Јулијан предаде“. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПросту одећу краси човек\, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека\, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ниједан\, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви\, не само хришћански него и незнабожачки\, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана\, у време кога се родио Господ Христос\, да је он носио по једну просту одећу\, коју му је изаткала жена\, или сестра\, или ћерка. За цара Карла V прича се\, да је носио тако просто одело\, да су и обични грађани поданици његови\, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека\, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин небеше још дошао\, а домаћица није познавала лично Филопомена\, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли\, да је то неки од слугу Филопоменових\, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. \nФилопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свога великог госта шта ради\, ужасну се и упита га? „ко се усуди да дa такав посао Филопомену?“ Мирно одговори војсковођ: „одећа моја“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам превелико стрпљење Божје према неверном роду јеврејском и заслужену казну (IV Мојс. 14)\, и то:\n1. како Бог учини многобројна чудеса на очи Израиљцима\, и како ови осташе упорни у неверовању и викаху на Мојсеја;\n2. како их Бог казни\, да 40 година лутају по пустињи и сви изумру осим Исуса Навина и Халева;\n3. како и од нас неки умиру у пустињи чулности и не улазе у земљу духовног меда и млека\, у царство Христово. \n\n\n\nБеседа\nо неопходној трезвености у борби против ђавола\n\nБудите тријезни и пазите\, јер\nсупарник ваш\, ђаво\, као лав ричући\nходи и тражи кога да прождере. (I Пет. 5\, 8) \nПравославни монаси уздигли су трезвење и пажњу – трезвеније и вниманије – до подвига. Трезвен дух мора бити да би осетио опасност\, и пажљив да би распознао с које стране опасност долази и од кога. \nПази\, дете\, да на змију не станеш\, да у јаму не паднеш\, да се с вуком не сретнеш\, да у дубоку воду не загазиш\, да с пута у шуму не залуташ! Тако мајка саветује дете своје бојећи се за његово тело. Не с мањом љубављу црква саветује човека бојећи се за његову душу. Будите\, децо\, тријезни и пазите! Стари вам супарник\, ђаво\, не одмара се и не спава\, него слично гладном лаву ходи и тражи кога да прождере. Тријезните се и пазите\, јер ви сте као овце а он је као лав. Кад овце осете смрадни мирис вука\, оне беже своме чобанину. Трезните се и ви и осетите смрад ђавола кад вам се приближује и бежите одмах под окриље пастира свога Христа Господа. А смрад ђавола осетићете кроз помисли своје\, кроз осећање своје\, кроз намере своје\, кроз похоте телесне. Све што будете помишљали\, уображавали\, осећали\, намеравали\, желели на супрот Христа и закона Христова\, знајте\, да је то замка ђаволска\, смрад ђаволски\, – знајте\, и бежите своме Пастиру управљајући к Њему сав ум и све срце и сву душу и тело своје. \nГосподе Исусе\, Пастиру наш трезвени и пажљиви\, учини нас у сваком часу трезвеним и пажљивим\, да нас непријатељ наш не изненади и не прождере. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sabor-svetog-arhangela-gavrila-2/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-arh-gavril-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260727
DTEND;VALUE=DATE:20260728
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T151354Z
LAST-MODIFIED:20260204T092958Z
UID:7841-1785110400-1785196799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Акила; преподобни Никодим
DESCRIPTION:Пролог за 14. јули\n27. јули по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Акила\n\nЈедан од седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије\, тада се Акила пресели у Коринт\, где га апостол Павле први пут упозна\, и оста у дому његову годину и по\, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса\, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима\, у којој при крају каже: поздрављају вас много Акила и Прискила с домашњом црквом својом (16\, 9). По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију\, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући по том посланицу Римљанима из Коринта апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: поздравите Прискилу и Акилу\, помоћнике моје у Христу Исусу који за душу моју своје вратове положише\, којима не ја један захваљујем него и све цркве незнабожачке\, и домашњу цркву њихову (16\, 3-4). Доцније опет видимо Акилу у Ефесу\, где делује заједно са св. Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес: поздрави Прискилу и Акилу (II Тим. 4\, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети\, идоле скруши\, храмове сазида\, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца\, и пресели се у царство Христово. \n\n\n\nПреподобни Елије\n\nМонах Мисирски из IV столећа. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака\, и ако је бегао од славе људске\, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским\, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед час красне јабуке\, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао не због тога да би показао своје тајанствено знање него да би људе исправио. \n\n\n\n\nБуктиња светлости што са неба сиђе\nАпостол’ма најпре у срца униђе\,\nАпостоли њоме људе просветише\,\nНаследнике своје њоме укрепише.\nБуктињом се овом и Акила свети\nОд великог Павла духовно просвети\,\nИ жена му верна\, блажена Прискила\,\nИ кућу им крсна сву испуни сила.\nОставише злобе и таште проводње\,\nПа кретоше у свет на дело Господње.\nПослужише Павлу\, сужњу инокосу\,\nПомогоше вољно светом Аполосу\nИ брат Тимотеју\, Павловоме чаду;\nПриведоше многе Христовоме стаду.\nБлагословне жртве блажене Прискиле\,\nБлагословне ране светога Акиле\,\nСвуд се прославише\, родом уродише –\nТрудбеници царство Божје наследише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења\, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина\, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији\, вели\, неки вештак научио мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна\, који је\, обучен као играчица\, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог призора\, неки шаљивџија хтеде да покаже свима\, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна\, шаљивџија\, веле\, баци на бину оне слаткише\, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри те слаткише\, он заборави и игру\, и пљескање\, и скупоцено одело\, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала\, он је почне ноктима цепати\, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.“ Јер се кроз поцепану маску „играчице“ показао мајмун. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам праведну казну коју Бог посла на Кореја\, Датана и Авирона (IV Мој. 16)\, и то:\n1. како ова тројица узбунише народ против Мојсеја и Арона и потражише да сви буду вође;\n2. како се отвори земља и прогута Кореја\, Датана и Авирона\, и остале с њима;\n3. како земља тела гута душе свих оних који телесно мисле\, и мислећи тако буне се против закона Божјег. \n\n\n\nБеседа\nо тврђи вере\n\nБраните се од њега тврђом у вјери\,\nзнајући да се такова страдања догађају\nвашој браћи по свијету. (I Пет. 5\, 9) \nНајглавнија тврђа душе човекове\, браћо\, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори\, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17\, 5). Помолимо се и ми\, браћо\, сваки дан\, да нам Господ дометне вере\, да нам усили и укрепи веру нашу. Змија највише чува главу у опасности\, зато ју је сам Господ назвао мудром. Чувајмо и ми тако главу нашег духовног живота\, а то је вера. Ништа у свету не може заменити веру у Бога: ни философија\, ни наука\, ни богатство\, ни слава\, ни сав свет с краја у крај са свима пролазним прелестима својим. То ђаво зна\, зато највише и напада на веру нашу\, наводећи сумњу на нас\, колебајући нас\, збуњујући мисли наше\, узнемирујући срце наше. Па кад ђаво зна\, да је вера главна ствар\, тим пре треба ми то да знамо. Јер због нас Христос сиђе на земљу\, због нас пострада на крсту\, нама предаде завет спасоносне вере. \nА веру не можемо ни утврдити ни увећати до кроз страдање. Зато многострадални апостол Петар и вели: такова страдања (као и ваша) догађају се нашој браћи по свијету. Из смерности апостол не говори о свом страдању него говорио страдању наше браће по Христу. Заједничари вере заједничари су и страдања. Не трпите само ви\, браћо\, за веру праву него трпе и остала браћа ваша исте вере. \nТо нека вам блажи муке ваше. Но највише нека вам блажи муке Првенац у страдању\, сам распети Господ наш Исус Христос. \nО Господе Исусе\, Страдалниче над страдалницима и Победниче над победницима\, дометни нам вјере\, и укрепи нас силом благодати Твоје као што си укрепио апостоле Твоје свете. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-akila-prepodobni-nikodim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-ap-akila.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260728
DTEND;VALUE=DATE:20260729
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T151531Z
LAST-MODIFIED:20260204T093011Z
UID:7844-1785196800-1785283199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Кирик и Јулита; свети Владимир\, велики кнез руски
DESCRIPTION:Пролог за 15. јули\n28. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Кирик и Јулита\n\nОва светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском\, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу\, а када му беше три године\, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана\, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса\, судија\, да би је ражалио и поколебао\, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин\, пусти ме матери!“ и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија\, тресну дете о земљу и отури ногом\, а дете се скотрља низ камене степенице\, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу\, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена\, 304. год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке. \n\n\n\nСвети Владимир\, велики кнез руски\n\nНа крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава\, а унук Игора и Олге\, Владимир најпре беше сав незнабожац\, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати\, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише\, саопштише кнезу\, да су били на служби у православној цркви\, Светој Софији\, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира\, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот\, и улагаше сав труд\, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола\, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту\, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором\, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство\, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. год. \n\n\n\n\nИдолско беснило кад владаше светом\,\nПострада Јулита с Кириком дететом\,\nДве невине жртве\, два печата нова\,\nДва сведока жива Ваплоћеног Слова.\nОд свих блага земних скупља је истина\,\nНе пожали мајка ни себе ни сина\,\nНе пожали младост\, богатство ни снагу.\nБезобзирно пође по Христовом трагу.\nКо истину позна\, поново се роди\,\nИстина га води миру и слободи.\nБлажена Јулита истину осети\nКад се крстом крсти и вером просвети.\nПуна Божјег мира и слободе праве\nМртвог виде сина без крика и страве\,\nБез крика и страве под мач главу сави\nМученичком смрћу Истину прослави. \n\n\n\nРасуђивање\n\nГостољубље се поштује и у другим верама\, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу\, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског\, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора\, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије\, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави\, пожури му у помоћ са својим чуном\, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару\, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га\, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару\, да би највише желео\, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора\, онда овај у очајању оде цару\, исприча све и пожали се. Он је рече\, живот спасао дворјанину\, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди\, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17)\, и то:\n1. како Бог нареди\, ради утишања вике на Мојсеја и Арона\, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;\n2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;\n3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети. \n\n\n\nБеседа\nо благодати и миру\n\nБлагодат и мир да вам се умножи\nпознавањем Бога и Христа Исуса\nГоспода нашег. (II Пет. 1\, 2) \nПознавањем Бога умножава се\, браћо\, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога\, као одсечене од Бога\, или на супрот Бога\, умножава се\, браћо\, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних\, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом\, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних\, раздражених\, озлобљених\, помрачених\, избезумљених\, које само дан или месец раставља од самоубиства! \nПознавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично\, и своје драгоцено искуство предаје другима. \nНи благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему. \nКакав је најбржи пут познања Бога\, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење\, Мудрац и Мудрост\, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат\, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе\, као што чине незнабошци\, не чини ништа рђаво\, али иде путем околишним и посредним\, путем\, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске\, као што чине моралисти\, не чини рђаво\, али и тај иде путем околишним и тешким\, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа\, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу. \nГосподе Исусе\, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-kirik-i-julita-sveti-vladimir-veliki-knez-ruski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kirik-i-julita.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260729
DTEND;VALUE=DATE:20260730
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T152126Z
LAST-MODIFIED:20260204T093024Z
UID:7847-1785283200-1785369599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свештеномученик Атиноген; света мученица Јулија
DESCRIPTION:Пролог за 16. јули\n29. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Атиноген\, епископ Севастијски\, у Јерменији\n\nЖивљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике\, он рече старцу\, да принесе жртву идолима\, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу\, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима.“ Дирљив је призор био када је једна кошута\, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио\, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења\, при којима ангел Божји ублажаваше мученике\, сви бише мачем посечени\, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови\, а по том и сам Атиноген\, и преселише се у небесну домовину\, 311. год. \n\n\n\nСвета мученица Јулија девица\n\nРодом из Картагене\, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену\, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим\, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби\, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом\, узе Јулију собом\, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику\, беше неки празник незнабожачки\, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу\, а Јулија оста у лађи плачући што толико људи живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу\, извуку је из лађе\, и ако се њен господар томе противио\, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен\, а по том распеше је на крст\, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони)\, и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове\, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву\, на једном другом месту\, у част свете Јулије\, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше\, дакле материјал: камен\, циглу\, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догоди да ноћу уочи оног дана\, када су намеравали темељ положити\, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место\, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви\, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту\, те порушише стару цркву\, и на том истом месту подигоше нову. \n\n\n\nСветих 15000 мученика\n\nБише посечени мачем за веру Христову у Персији. \n\n\n\nСвети мученик Атиноген\n\nСастављач вечерње песме: Свете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем. \n\n\n\nСпомен шест Васељенских Сабора\n\nОвај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13. и 19. јула. \n\n\n\n\nМученица Јулија\,\nЗа свог Христа распета\,\nСилу Христа призива\,\nСилу Часног Дрвета.\nИз шест рана крв изли\,\nКрвљу земљу обагри\,\nЈер у Христа верова\,\nВеру своју не сакри.\nНи њу Христос не сакри\,\nЦелом свету објави\,\nИ у царству бесмртном\nНа небеси прослави\nКад издахну Јулија\nДух свој чисти и свети\,\nИз уста јој голуб бел\nУ висину узлети…\nКад то људи смотрише\nСви у страху вапише:\n– Тешко злобним судијам’\nШто крв праву пролише! \n\n\n\nРасуђивање\n\nВасељенски Сабори то су највећи мегдани борбе Православља са јересима. Под данашњим датумом црква спомиње првих шест Сабора укупно\, и то: \nПрви Васељенски Сабор у Никеји 325. год. са учешћем 318 св. отаца. Засебно се спомиње 29. маја и седме недеље по Васкрсу. Овај Сабор оповрже јерес Аријеву против Бога Сина. \nДруги Васељенски Сабор у Цариграду 381. год. са 150 св. отаца. Засебно се спомиње 22. маја. Овај Сабор оповрже јерес Македонијеву против Бога Духа Светога. \nТрећи Васељенски Сабор у Ефесу 431. год. са 200 св. отаца. Засебно се спомиње 9. септембра. Овај Сабор оповрже јерес Несторијеву против Богоматере. \nЧетврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. год. са 630 св. отаца. Засебно се спомиње 16. јула. Овај Сабор оповрже јерес монофизитску. \nПети Васељенски Сабор у Цариграду 553. год. са 160 св. отаца. Засебно се спомиње 25. јула. Овај Сабор оповрже јерес Оригенову. \nШести Васељенски Сабору Цариграду 691. год. са 170 св. отаца. Засебно празновање 23. јануара. Овај Сабор оповрже јерес монотелитску. \nСедми Васељенски Сабор пак који је био 878. год. са 367 св. отаца\, не спомиње се овога пута него само засебно 11. октобра. Овај Сабор оповрже јерес иконоборну. \nНа овим Саборима дејством Духа Светога осуђене су све јереси и објашњена и утврђена вера православна за увек. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно извођење воде из стене у Кадису (IV Мојс. 20)\, и то:\n1. како Мојсеј по наредби Божјој удари штапом у стену али без вере\, и како Божјом вољом вода истече:\n2. како Бог казни Мојсеја и Арона због маловерства тиме што им не допусти да уђу у Земљу Обећану;\n3. како се тиме показа\, да је и велики праведник као Мојсеј склон греху\, – да се нико од смртних не би узносио својом врлином. \n\n\n\nБеседа\nо уделу верних у природи Божјој\n\nДа имате дијел у Божијој природи. (II Пет. 1\, 4) \nКако може браћо\, смртан човек имати део у Божјој природи? Како се може вечно здружити с временим\, и славно с беславним\, и нетрулежно с трулежним\, и чисто с нечистим? Не може без нарочитих услова. А те услове апостол и спомиње\, и то: један услов од Божје стране а други од стране човечје. Као услов од Божје стране он спомиње силе Његове које требају к животу и побожности; а као услов од стране човечје – ако утечете од тјелеснијих жеља овога свијета. Бог је испунио Свој услов и дао нам Своје силе дароване познањем онога који нас позва славом и добродјетељу. Сада је на реду човек\, да испуни свој услов\, тј. да познавши Христа Господа утече од телесних жеља овога света. Господ Христос прво је отворио небо и сва блага небеска\, па је онда позвао људе\, да приступе и приме та блага. Како је позвао? Да ли само речима? И речима\, но не само речима него славом и добродјетељу: славом\, тј. Својим славним васкрсењем; добродетељу\, тј. својом чудесном службом и страдањем. Тиме је Он позвао нас\, да примимо превелика обећања\, те да њих ради имамо део у Божјој природи. Но да би ми могли познати Христа и чути позив Његов морамо претходно утећи од телесних жеља овога света. Ако ли не утечемо\, онда ћемо остати слепи пред Њим\, пред Његовом славом и добродетељу\, и глуви пред Његовим позивом. \nО браћо\, како је превелика милост Божја према нама! По тој превеликој милости Божјој нама смртнима нуди се усиновљење од бесмртног\, и нама грешним узиђивање у прослављено Тело Господа Исуса. Али – само под условом\, који није ни велико бреме ни тежак крст. \nО Господе Исусе\, испуњење свих обећања и изворе свих добара\, исцели нас од слепила и глувила нашег\, и додај нам силе\, да утекнемо од телесних жеља овога света. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svestenomucenik-atinogen-sveta-mucenica-julija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-antinogen.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260730
DTEND;VALUE=DATE:20260731
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T152237Z
LAST-MODIFIED:20260204T093036Z
UID:7850-1785369600-1785455999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Марина - Огњена Марија
DESCRIPTION:Пролог за 17. јули\n30. јули по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Марина\n\nРодом из Антиохије Писидијске\, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа\, како се ваплоти од Пречисте Деве\, како чудеса многа сотвори\, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу\, и она се заветоваше никад се не удавати\, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски\, Олимврије\, сазнавши од Марине да је она хришћанка\, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби\, он јој нареди да се поклони идолима\, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима\, који нити сами себе познају нити пак знају\, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части\, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке\, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу\, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије\, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна\, и њој се учини\, да ишчезоше зидови тамнице\, заједно са кровом\, и крст се јави\, блистав и висок\, а на врху крста бела голубица\, од које дође глас: „радуј се\, Марино\, разумна голубице Христова\, кћери Сиона вишњега\, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води\, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана\, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак\, на планини Ланга више Охридског језера\, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру\, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи\, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. \n\n\n\nПреподобни Леонид Устнедумски\n\nОвај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима\, у Соловецком\, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија\, он о томе није хтео ни мислити ни зборити\, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру. \n\n\n\n\nМарина се света Господу мољаше\,\nИ сузама топлим молитву јачаше;\n– Господе Исусе\, Боже мој и Спасе\,\nТи сваком помажеш\, ко у Те узда се.\nБуди близу мене\, близу моје душе\,\nКад неверни почну тело ми да руше\,\nБуди близу мене\, снаго мученика\,\nДа поднесем муке без страха и крика.\nКао овца стојим пред гладним вуцима\,\nК’о самотна птица пред многим ловцима\,\nКао риба бедна\, мрежом ухваћена\, –\nНо ја у Те гледам\, Господе спасења!\nНек растржу тело к’о јевтину врећу\,\nЈа се Тебе\, Христе\, отказати не ћу;\nВолим муке с Тобом но све труле сласти\,\nЈа се клањам\, Спасе\, само Твојој власти.\nПобедниче смрти\, ђавола и ада\,\nКроза ме понови те победе сада!\nНа свему Ти хвала\, Господе и Спасе\,\nШто сваком помажеш\, ко у Те узда се. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДок Христос не постане души све\, али све\, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност\, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина\, петнаестогодишња девојчица\, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све\, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све\, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе\, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене\, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21)\, и то:\n1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија\, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;\n2. како свак\, уједен од змије\, чим погледа у бакарну змију\, биваше здрав;\n3. како бакарна змија предображава Христа на крсту. \n\n\n\nБеседа\nо потреби понављања и понављања\n\nЗа то се нећу олијенити опомињати вам\nједнако ово\, ако и знате и утврђени сте\nу овој истини. (II Пет. 1\, 12) \nОрач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао\, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом? \nПутник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао\, исти труд? Како би иначе пут прешао\, и својој мети стигао? \nДрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао\, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака? \nНису ли\, браћо\, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се\, дакле\, не олењи проповедник истине\, и не каже: рекао сам им\, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине\, и не каже: чуо сам то један пут\, и не треба више да слушам! \nО проповедниче истине\, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре\, нити пут превали\, нити јапија издеља. А ти си за то\, да ореш\, да водиш\, да дељаш. \nО слушатељу истине\, не погорди се и не реци\, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас\, и јуче\, и прекјуче\, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести\, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином\, истом истином\, и јуче и данас и сутра\, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла. \nО Господе Исусе\, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом\, о Исусе\, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-marina-ognjena-marija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-muc-marina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260731
DTEND;VALUE=DATE:20260801
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250707T152350Z
LAST-MODIFIED:20260204T093115Z
UID:7853-1785456000-1785542399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Емилијан; свети мученик Јакинт
DESCRIPTION:Пролог за 18. јули\n31. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Емилијан\n\nУ време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић\, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског\, дође царски изасланик и у Доростол\, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским\, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду\, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима\, тржиштима и улицама градским\, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак\, тога јутра видевши да пролази поред храма\, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело\, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?“ Пријави се дакле\, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана\, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми\, да сокрушим оне мртве стубове\, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају\, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год. \n\n\n\nПреподобни Памво\n\nМисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог\, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик\, да ниједну излишну реч не искаже\, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама\, плетући рогозине\, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем\, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја\, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор\, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч\, која би му била од користи.“ Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи\, то му ни моја реч неће користити.“ Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи\, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих\, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе\, да благослов од њих примите\, јер они непрестано беседе с Богом\, и уста су њихова света“. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год. \n\n\n\nПреподобни Пајсије и Исаија\n\nБраћа рођена\, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи\, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље\, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај. \n\n\n\nПреподобни Јован многострадални\n\nЗатворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу\, против које се неодступно борио\, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра\, при којој је ноћу могао видети као и дању. \n\n\n\n\nПитаху монаси Памва блаженога:\n– Добро ли је\, оче\, хвалит’ ближњег свога?\nТад поћута Памво\, па браћи одврати :\n– Добро је хвалит\, но боље ћутати.\nЈош питаху Памва: а савршен ко је?\n– Ради воље Божје ко с’ одрекне своје\nЋутаху монаси\, док ће један рећи:\n– Још одговор један немој нам одрећи:\nА одећу монах какову да има?\n– Коју кад одбаци нико не узима.\nТако светац рече\, и уста затвори\,\nЈер чуваше језик лишно да не збори.\nСав просветљен Памво на часу смртноме\nУпитан изрече о животу своме:\n– Хлеб незаслужени никада не куша\,\n– Нити за реч какву каја ми се душа. \n\n\n\nРасуђивање\n\nШта је богоугодније: подвиг у пустињи или дела милосрђа? Молитвеници у пустињи мисле\, да човек у народу ма колико чинио добра дела тешко може да очува чистоту срца и ум управљен к Богу. Добротвори људски опет говоре: човек у пустињи сувише је заузет само својим спасењем\, и не помаже спасење других. Два Египћанина\, два рођена брата\, Пајсије и Исаија\, наследе велико имање од родитеља\, продаду то имање и свак узме своју половину новца. Један од њих одмах разда свој новац сиротињи\, замонаши се и повуче у пустињу на подвиг\, да трпљењем\, постом\, молитвом и очишћењем ума од злих помисли\, спасава душу своју. Други се брат такође замонаши\, но не хте ићи у пустињу\, него сагради мали манастир близу града\, и болницу за болне\, и трапезу за бедне\, и одмориште за тужне. И сав се предаде служењу својих ближњих. Када се оба брата упокојише\, наста распра међу монасима египатским\, ко од њих двојице испуни закон Христов? Не могући се сложити\, дођоше св. Памву и упиташе њега о томе. Св. Памво одговори: „обојица су савршени пред Богом; гостопримац је сличан гостољубивом Авраму а пустињак св. Илији пророку\, који подједнако оба угодише Богу.“ Но овим одговором не беху сви задовољни. Тада се св. Памво помоли Богу\, да му открије истину. И после молитве од неколико дана рече св. Памво монасима: „пред Богом вам говорим\, да видех оба брата\, Пајсија и Исаију\, заједно у Рају.“ И тим се спор реши\, и сви беху задовољни. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни доживљај Валамов (VI Мојс. 22)\, и то:\n1. како Валам пође да пророкује Валаку кнезу Моавском;\n2. како се ангел јави на путу с мачем и спречаваше Валама да иде;\n3. како магарица виде ангела пре него Валам\, и проговори господару своме. \n\n\n\nБеседа\nо сећању на скори растанак с телом\n\nМислим да је право докле сам год у овоме тијелу\nда вас опомињем\, знајући да ћу скоро тијело\nсвоје одбацити као што ми каза и Господ наш\nИсус Христос. (II Пет. 1\, 13-14) \nЕво добре опомене телољубцима\, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали\, ма колико драгоцености о њега обесили\, ма колико га миловали и нежили\, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела\, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале\, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће\, змија скида са себе свлак\, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре\, чаура се одбацује. \nИсто се тако и тело одбацује\, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно\, чак и штетно за друге људе\, оно се одбацује од куће\, одбацује од града\, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово\, о раскошни и окићени\, охоли и прождрљиви! \nНо док је душа у телу\, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли\, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу\, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог\, и он хоће до краја да га савесно изврши\, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се\, браћо\, и ми прво да примимо апостолску опомену\, и друго да и ми опомињемо остале\, све остале\, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света\, и журно се приближује час\, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи. \nШта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље\, која се зове телом? \nО Господе Исусе\, Судијо праведни\, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-emilijan-sveti-mucenik-jakint/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-emilijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260801
DTEND;VALUE=DATE:20260802
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250802T183232Z
LAST-MODIFIED:20260207T184951Z
UID:7867-1785542400-1785628799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Макрина; Свети Стефан\, Деспот српски; преподобна Евгенија (Лазаревић)
DESCRIPTION:Пролог за 19. јули\n1. август по новом календару \n\n\n\nПреподобна Макрина\n\nНајстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре\, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи: „није право да девојка\, обручена једном веренику\, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт“. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота\, вели\, да супруга не сачува верности\, када јој супруг оде у неку далеку страну.“ По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру\, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију\, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка\, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру\, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време\, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће\, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом“. По том направи руком крсни знак на челу\, на очима\, на лицу\, на срцу и – издахну. Упокоји се у Господу 379. год. \n\n\n\nПреподобни Дије\n\nРодом из Антиохије Сиријске\, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном\, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени\, сух бунар напуни се водом\, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград\, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре\, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети\, да прими савет од њега\, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године\, он се приправи за смрт\, причести се\, поучи братију\, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик\, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу\, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе св. Дије тачно још 15 година\, и настави многе на пут спасења\, многе исцели\, многима поможе у разним бедама и невољама\, па најзад предаде душу своју Господу\, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. год. у дубокој старости. \n\n\n\nСпомен Стевана Високог\, сина светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице\n\nЗаштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године. \n\n\n\n\nОд ране младости до тешке старости\nДиј бројаше чуда Божије милости\,\nБожије милости и правде Божије\nДаноноћно ум свој управљаше Дије\nУ божанску светлост\, у божанске путе\,\nОдгонећи страсти и демоне љуте.\nШта је људско биће? као мутна вода\nШто не прима слику небеснога свода.\nМоже л’ мутна вода прозрачном постати\,\nДа се небо у њој може огледати?\nМоже\, Дије тврди\, с ходом светитеља\,\nНо помоћу крста Христа Спаситеља.\nКрст у срце стави усред бића свога\,\nУм на њега прикуј – и видећеш Бога\nИ мутна ће вода бити избистрена\,\nИ гледаћеш чуда\, дотле невиђена. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНајлепши украс једне жене јесте стидљивост\, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше\, да покаже рану лекару и потражи лека\, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу\, и не могаше допустити ни помисао\, да тело своје обнажава пред људима\, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер\, ова јој не хте рећи\, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена\, мајко моја\, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја\, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место\, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости\, и чудотворство своје из смерности. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24)\, и то:\n1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;\n2. како место проклињања Валам благосиљаше\, упућен на то Духом Божјим.\n3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља. \n\n\n\nБеседа\nо апостолској љубави и видовитости\n\nА трудићу се свакојако да се и по растанку\nмојему можете опомињати овога. (II Пет. 1\, 15) \nНека се отворе срца ваша браћо\, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори\, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере\, на божанствене силе\, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава\, да ће он то опомињање наставити и по растанку\, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота\, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска\, о утехо\, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи\, продужити започети посао опомињања верних\, продужити љубав своју према верујућим\, у Христа на земљи. О љубави апостолска\, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска\, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела! \nОво обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце\, и то не само\, како би неки хтели протумачити\, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике\, епископе\, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави\, и опомињао пастире цркве и верне\, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави\, он је тајанственим начинима\, небу познатим\, дејствовао\, и дејствује увек још\, на спасење наше. \nЖивот после смрти апостолима светим тако је био јаван\, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне\, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека. \nО Господе Исусе\, многомилостиви\, изведи нас из таме на светлост\, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prep-makrina-sveti-stefan-despot-srpski-prepodobna-evgenija-lazarevic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-makrina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260802
DTEND;VALUE=DATE:20260803
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250802T183635Z
LAST-MODIFIED:20260207T185003Z
UID:7870-1785628800-1785715199@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА - ИЛИНДАН; св. Илија Грузијски
DESCRIPTION:Пролог за 20. јули\n2. август по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Илија\n\nБоговидац\, чудотворац\, ревнитељ вере Божје\, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита\, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди\, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета\, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви\, повлачећи се често у пустињу\, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена\, Јудино и Венијаминово\, са престоницом у Јерусалиму\, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови\, а другим потомци Јеровоама\, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка\, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу\, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо\, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме\, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти\, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву\, да ће му пси крв лизати\, и Језавељи\, да ће је пси изести\, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити\, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) \n\n\n\nСвети Илија патријарх Јерусалимски и свети Флавијан патријарх Антиохијски\n\nВелики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом\, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре\, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају\, 518. године. \n\n\n\n\nОгњени човече\, пророче Илија\,\nШто на земљи сјајем небесним просија\nИ молитвом својом Господу угоди –\nТа затвара небо\, с неба огањ своди\,\nСве помоћу Божје деснице прејаке:\nТи караше људе због вере им млаке:\nТи ревнова силно за Бога Живога –\nПа те црква слави к’о пророка свога.\nЦар те не устраши\, царица још мање\,\nГоспод Бог је твој цар\, и твоје имање.\nНит о јелу брину нити о пијењу\,\nТи сав предан беше Божјем Провиђењу.\nБез страха од никог\, ти страх беше свима.\nК’о лав силни што је страх малим мишима.\nТи ревнова силно за Бога Живога –\nПа те црква слави к’о пророка свога.\nПрослави те Господ као мало кога\nЈер и ти прослави Господа Живога:\nОгањ Бог ти посла да упалиш жртве;\nСилу Он ти даде да васкрснеш мртве.\nДела твоја моћна сав свет задивише\,\nПророчанства твоја сва се испунише\,\nТи душом и телом беше жив и цео\,\nЗато смрт немаше у теби удео.\nПророче огњени\, и духом и телом –\nСлава! кличемо ти са душом веселом. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена\, „да не будем\, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста\, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних\, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна\, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре\, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије\, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору\, у време преображења Господњега. \nУ грчком Синаксару стоји описано следеће чудо св. пророка Илије: неки Пајсије\, игуман манастира св. пророка Илије у Јерусалиму\, дође у Цариград\, и из Цариграда оде до Београда\, у време када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Бепграду један православни хришћанин\, који је имао Латинку за жену. На дан св. Илије хоћаше ова жена да умеси хлеб\, а муж јој рече: “Данас је празник пророка Илије\, и не треба радити“. Но жена му одговори\, да је тај празник прошао пре 10 дана (према календару паписта). И тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто\, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо се сабраше суседи\, и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди\, па и он узе један део камена\, као сведочанство чуда Божјега\, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону св. пророка Илије у свом манастиру (Синаксар се позива на Доситејеву XII књигу\, глава II\, параграф 2. страна 1192). \nЗа живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога\, а по смрти\, и то после неколико стотина година\, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3)\, и то:\n1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве\, Сиона Аморејског и Ога Васанског\, јер Бог обрече ове на пропаст;\n2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску\, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;\n3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег. \n\n\n\nБеседа\nо личном сведочанству апостола\n\n„Ово је син мој љубазни\, који је по мојој вољи.“\nОвај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо\nс њим на светој гори. (II Пет. 1\, 17-18) \nЧујмо сведоке верног и истинитог\, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра\, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи\, да је био на светој гори\, т. ј. гори Таворској\, онда када се Господ преобразио\, када се јавио Мојсеј с Илијом\, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни\, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори\, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују\, дакле\, народи\, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају\, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи\, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију\, и нека знају\, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још\, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци\, који ово говоре народима\, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима\, тај верује Јуди\, Кајафи\, Ироду и Нерону\, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима\, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима\, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину\, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге. \nО Господе спаситељу и Просветитељу наш\, просвети душе наше речима Твојим светим\, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-ilija-ilindan-sv-ilija-gruzijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/unnamed-10.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260803
DTEND;VALUE=DATE:20260804
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250802T184514Z
LAST-MODIFIED:20260207T185225Z
UID:7873-1785715200-1785801599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Језекиљ
DESCRIPTION:Пролог за 21. јули\n3. август по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Језекиљ\n\nСин свештенички\, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима\, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму\, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону\, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена\, облак\, и огањ и блистање\, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје\, друга лавовско\, трећа телеће\, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека\, лице лавовско Његово Божанство\, лице телеће Његову жртву\, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих\, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима\, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав\, а тај знак је као наше слово Т\, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше\, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим\, син Нојев. \n\n\n\nПреподобни Симеон и Јован\n\nДва млада човека оставивши дом и родбину своју\, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу\, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона\, и удаљише се у пустињу\, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану\, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја\, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела\, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале\, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио\, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене\, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу“. Симеон свети прими савет друга свога\, целова га\, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима\, но срце му беше храм Духа Светога\, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју\, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко\, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима\, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију\, који јавно исмеваше светиње хришћанске\, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му\, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује\, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића\, и младић поста здрав. \n\n\n\n\nВиђење Језекиља\, од Божије воље:\nШироко\, широко\, непрегледно поље\,\nПрепуно\, препуно мртвачких костију\,\nИ глас с неба дође светом Језекиљу:\n– Сине човечији\, видиш ли те кости?\nТо на земљи беху некад живи гости\nЗа трпезом мојом\, ја их добро служи’\nМало ми се когод ваљано одужи.\nОве мртве кости хоће л’ оживети?\nУстраши се пророк\, предаде се сети:\n– Господе\, Господе\, то ти можеш знати\,\nАко ти наредиш\, мораће устати.\nТада наста хука\, и потрес\, и трење\,\nВиде пророк чудо – мртвих васкрсење!\nДигоше се кости\, и кост уз кост леже\nПа месо\, па жиле – кожа се затеже\,\nУжаснути пророк то чудо гледаше\nПа срцем и душом Бога прослављаше.\nШто је пророк Божји духом прозирао\nВаскрсли је Господ јасно показао.\nВаскрснуће мртви кад се хтедне Духу\,\nСви у живом телу\, к’о у новом руху\nИ верни ће тада с Христом ликовати\,\nУ његовом царству вечно царовати. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРади користи својих ближњих св. Симеон остави свога јединог пријатеља у свету и своју мирну келију у пустињи\, и направи се јурод. Прича се за Ликурга\, краља спартанског\, како учини велику жртву ради користи својих суграђана. На име: он издаде строге законе\, установљујући потпуно нов систем васпитања омладине и поретка у држави. Па кад те законе издаде\, он рече својим суграђанима\, да жели ићи у Делфе\, где беше велико светилиште\, но затражи\, да му се сви закуну\, да ће верно држати његове законе до његовог повратка. Када грађани сви положише заклетву\, Ликург остави своју земљу и никад се више не врати. Велика је жртва оставити своју домовину и драговољно живети у туђини ради користи својих ближњих. Но колико је већа жртва оставити драговољно ум свој и стално се правити пред људима безуман! Није ли безумље највећа туђина\, за коју човек зна? И живети у тој страшној туђини годинама и годинама\, и то све – ради користи својих ближњих! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни прелазак Израиља преко Јордана (Исус. 3)\, и то:\n1. како по сили Божјој а кроз Исуса Навина вода се у Јордану растави\, свештеници с народом пређоше;\n2. како свештеници с ковчегом завета\, за време док народ прелажаше\, стајаху на суху усред Јордана тврдо;\n3. како и ја не треба да се бојим поплаве овог света док год у средини свога бића\, тј. у срцу\, држим тврдо завет Господњи. \n\n\n\nБеседа\nо лажним учитељима\n\nБиће и међу вама лажнијех учитеља\,\nкоји ће унијети јереси погибли\, и одрицаће се\nгосподара који их искупи. (II Пет. 2\, 1) \nНа рату је човек у овоме свету. Непрестана је борба и многобројни су непријатељи. Међу најопасније непријатеље спадају лажни учитељи. Само ако је ум човеков уперен у живога Бога\, човек ће бити сачуван од ових опасних непријатеља. Лажни учитељи су или као слепци или као разбојници; први због слепила свога воде у пропаст и себе и друге\, други због ненависти или зависти намерно заводе друге на крив пут\, да им и душу и тело предаду огњу пакленоме. Сам је Господ прорекао: изићи ће многи лажни пророци и превариће многе (Мат. 24\, 11). Апостол само потврђује речи свога Господа. И лажни пророци и лажни учитељи сејаће семе погибли у народе. То су јереси погибли\, којима ће се неки одрицати господара који искупи људе крвљу Својом пречистом. Многи лажни учитељи већ су се јавили\, и многе јереси погибли као кукољ по свету посејане. Ако знате\, браћо\, оне јереси погибли\, које свети оци на Саборима осудише\, онда ћете умети распознавати главно семе отрова\, које ђаво кроз своје служитеље посеја по њиви\, по којој Спаситељ сејаше чисту пшеницу. Но и ако знате и ако не знате\, уперите ум свој у Господа\, оградите се знамењем крста\, призовите у помоћ Свету Пречисту и угоднике Божје\, а нарочито свога ангела хранитеља\, па се не бојте. При том увек питајте цркву\, и она многоискусна и против свију лажи победоносна\, рећи ће вам шта је истина. Јер ви сте од јуче\, а црква је из давнина. Ваша памет мања је од памети цркве. \nО Господе Исусе\, Ти си једини пут\, једина истина\, једини живот. Не дај\, Господе\, да се поведемо за лажним учитељима и да од Тебе одступимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jezekilj/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jezekilj.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260804
DTEND;VALUE=DATE:20260805
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250802T184647Z
LAST-MODIFIED:20260207T185026Z
UID:7877-1785801600-1785887999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света Марија Магдалена - Блага Марија
DESCRIPTION:Пролог за 22. јули\n4. август по новом календару \n\n\n\nМарија Магдалина\n\nМироносица равноапостолна. Родом из места Магдале\, украј језера Генисаретског\, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова\, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина\, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе\, она Га је два пута видела: једном сама она\, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим\, изашла пред ћесара Тиберија\, и предајући му јајце црвено обојено\, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио\, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију\, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову\, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу\, и сахрањена\, по предању\, у оној истој пећини\, у којој и седам младића\, чудотворно успаваних на стотине година\, по том оживелих\, па онда умрлих (в. 4. август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини. \n\n\n\nСвештеномученик Фока\n\nПренос моштију из Понта у Цариград око 404. год. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра\, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек\, Понтин\, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше\, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко\, помилуј ме и спаси ме!“ Рекавши то он заспи\, и у сну виде светитеља Фоку\, како му се приближи\, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!“ Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде\, дакле\, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу. \n\n\n\nПреподобни Корнилије Перејаславски\n\nУ 15. години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању\, не говорећи ни с ким ни речи\, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио\, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22. јула 1693. године. \n\n\n\nСвета мученица Маркела\n\nНа острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној\, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка\, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај\, разјарен као прави звер\, стигне је\, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење\, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима\, носи у цркву\, моли се св. Маркели\, па меће на болеснике\, који од тога оздрављају. \n\n\n\n\nУ црну се тугу зави Магдалина\nЗбог крваве смрти Божијега Сина.\nТуга је љубави најгорчија туга\,\nОна у свет нема утехе ни друга\,\nСузе јој утеха\, а бол друг једини\,\nСвет се у мрак зави светој Магдалини.\nСлаби створ човечји\, светлости искаше\,\nМарија по мраку без наде пипаше.\nЊегов гроб јој светлост – но\, гле\, и гроб празан!\n– Украђен\, мишљаше\, наг и непомазан!\nЗаплака се горко\, никад краја плачу\,\nУ том глас човека покрај себе зачу:\n– Жено\, зашто плачеш\, реци: кога тражиш?\n– Кога тражим\, питаш? Желиш да ме блажиш!\nАко си га уз’о\, реци\, где га метну! –\nПогледа је Исус\, плачевну и сетну\,\nПа је зовну гласом сладосним: Марија!\nУ срцу Маријном светлост се засија\nО познати гласе\, слашћу ненадмашни\,\nЖивотом и силом\, гласе\, преиздашни!\nТим гласом је Господ болне исцељив’о\,\nТим гласом је истим мртве васкрсав’о.\nЖивотворни гласе\, о чудесни гласе!\nМарија се трже и обазре за се.\n– Равуни! повика… У том сунце грану\nМарији – и свету Нови Дан освану. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБлажени плачушчи\, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или – крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу\, да дође он један к њима\, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије\, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо\, где ће сузе наше пржити тела наша.“ Тада се расплакаше и сва братија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно јављање архангела Исусу Навину када пође да осваја Јерихон (Исус. 5)\, и то:\n1. како се Војвода војске небеске јави Исусу с голим мачем у руци;\n2. како му рече\, да изује обућу своју;\n3. како и ми у животној борби не треба да се уздамо у ноге своје и у опрему своју но у Онога који се бори за нас. \n\n\n\nБеседа\nо неумитној правди Божјој\n\nЈер кад Бог не поштедје ангела\nкоји сагријешише\, него их метну у\nокове мрака пакленога. (II Пет. 2\, 4) \nKако ће поштедети грешна човека? И првога свијета не поштедје него самоснога Ноја\, проповиједника правде потоп на свијет безбожнички; и градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди – како\, дакле\, да поштеди тебе\, грешни човече? Зар си му ти милији и драгоценији од милиона ангела\, и од толиких народа\, потопљених потопом\, и од многољудних градова? Па кад ангеле низвргну у мрак паклени\, и народе потопи потопом\, и градове огњем сажеже – чему се ти надаш грешећи\, непрестано грешећи и од греха неодступајући? У милост Божју\, велиш? Но зар је Бог милостивији сада него што је био онда? Зар се Бог мења као човек? Не надај се без мере\, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада Твоја. Ваистину велика је милост Божја\, дуга је трпљивост Божја\, безгранична љубав Божја. Гле\, Бог Тебе више милује и љуби него ти сам себе; и већма ти Он жели спасења него ти сам себи – но ко се до краја руга милости Божјој; ко се до краја исмева над стрпљењем Божјим; и ко се до краја противи љубави Божјој\, хоће ли га Бог силом увести у царство Своје\, и учинити суграђанином ангела и светитеља? \nО како је страшан мрак паклени\, и звека окова\, и шкргут зуба? Ту станују они који се наругаше милости Божјоји противише љубави Божјој. Зар ћеш и ти тамо\, заблудела душо? Бог не жели\, да и ти одеш тамо; ангели тугују\, што си се упутила тамо; светитељи се моле\, да се повратиш; црква приноси жртве за тебе\, да се уразумиш. Ако све то презреш – о зар ћеш све презрети! – какву онда милост очекујеш од Бога? \nО Господе праведни\, помози нам да се благовремено тргнемо с пута ка мраку пакленоме\, уразуми нас и у добру укрепи пре него што пошљеш ангела\, да нам душу узме Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-marija-magdalena-blaga-marija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marija-magdalina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260805
DTEND;VALUE=DATE:20260806
DTSTAMP:20260419T110124
CREATED:20250802T184809Z
LAST-MODIFIED:20260207T185039Z
UID:7880-1785888000-1785974399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Трофим\, Теофил и други
DESCRIPTION:Пролог за 23. јули\n5. август по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Трофим и Теофил\, и још тринаест с њима\n\nПострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи\, нити жртве идолима принети\, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем\, стругаше оштрим гвожђем\, пребише им колена\, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. год. \n\n\n\nСвештеномученик Аполинарије\n\nУченик апостола Петра\, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим\, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја\, коме исцели сина од слепила\, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског\, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година\, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова\, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа\, на којој путоваху\, разби се од буре и потону\, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану\, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију\, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену\, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару\, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори\, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима\, или да се из града изагна\, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове\, јер они сами могу се осветити непријатељима својим\, ако се прогњеве.“ Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени\, у цркви његовог имена. \n\n\n\n\nАполинарије ради Христа Бога\nПретрпе мучења велика и многа\nБез икаква гнева\, без изненађења\,\nЈер знаде без муке да нема спасења;\nЗнаде да и Господ не прође без муке\nИ виде Петрове приковане руке.\nИ у царство Божје мачем одаслане.\nЗнаде и за многе к’о јањце заклане\nЗато готов беше\, и душом приправан\,\nДа за Христа живог срам отрпи јаван\,\nИ отрпе светац све што адска сила\nЗа мучење верних беше приправила\,\nСве отрпе светац с вером подносећи\nИ под муком љутом старећи\, старећи.\nПа и кад остари мука га не мину\,\nПод мукама љутим за Христа погину\,\nПоколења многа јунаштвом задиви –\nНе умре но оде – да вечито живи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики учитељи цркве старали су се да науче људе великим истинама не само речима него и очигледним примерима. Тако Авва Исаија\, да би научио монахе\, да неће примити од Бога награду нико ко се не буде у овом животу трудио по Богу\, доведе своје ученике до једнога гумна\, где је тежак сабирао овејану пшеницу. „Дај и мени пшенице“! рече Исаија тежаку. „А јеси ли и ти жњео\, оче?“ „Нисам“ одговори старац. „Па како хоћеш да добијеш пшенице\, кад ниси жњео“? На то старац рече: „Зар не добија пшенице\, онај ко није жњео?“ „Не добија\,“ одговори тежак. Чувши овакав одговор старац се ћутке упути назад. Кад га замолише ученици да им објасни његов поступак\, рече им старац: „ја сам то учинио с намером да вама покажем\, да не ће од Бога примити награде онај ко се не буде подвизавао.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам страдање целога народа због греха једнога човека (Исус 7)\, и то:\n1. како Израиљцима беше забрањено од Бога\, да узимају ма шта од ствари покорених Јерихоњана;\n2. како један човек узе нешто од ствари\, због чега Израиљци бише потучени од Гајана.\n3. како и данас због гажења закона Божјег од стране једнога страдају многи. \n\n\n\nБеседа\nо безводним изворима\n\nОви су безводни извори\, и облаци и\nмагле које прогоне вјетрови\, за које\nсе чува мрак тамни ва вијек. (II Пет. 2\, 17) \nНечисте људе назива апостол безводним изворима; оне који иду за тјелесним нечистотама\, и не маре за поглаварство\, и који су безобразни и самовољни\, и не дрхћу хулећи на славу\, него као неразумна животиња\, хуле на оно што не разумију. О безводни извори\, који се са свих страна украшавате\, али воду не дајете – зашто се изворима називате\, кад из вас ништа не извире осим жеђи? О облаци и магле што се тако рогушите као да ћете цео свет потопом потопити кад у вама капи воде нема\, и кад ће вас једнога страшнога часа дах Духа Божјега разбити и у ништа развејати? Вама није до чистоте\, зато се ваљате у телесним нечистотама\, нити вам је до поретка\, зато мрзите поглаварство; нити вам је до образа\, зато сте безобразни; нити вам је до воље Божје\, зато сте самовољни; нити вам је до познања истине\, зато хулите на оно што се нисте потрудили да разумете. За вас се чува мрак тамни вавијек. То није Божја воља\, то је ваша воља. Тај пут није Бог одредио\, ви сте га сами изабрали. Праведан је Бог\, и не ће се огрешити\, него ће му дати по греху његовом\, и по непокајаном срцу његовом. \nШта су\, браћо\, телесне жеље до безводни извори\, и сухи облаци и магле? Какав плод ниче и сазрева од њих\, осим чичка и трња\, које не потребује дажд? Људи са телесним жељама равни су својим телесним жељама\, не виде се од ових\, и биће суђени према овима. \nО Господе\, Створитељу душа и тела наших\, дај нам благодати Духа Твог Светог\, да и тело и душу у чистоти очувамо и у дан судни обоје чисто Теби\, Створитељу и Богу предамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-trofim-teofil-i-drugi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apolinarije.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR