BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260428
DTEND;VALUE=DATE:20260429
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250422T141641Z
LAST-MODIFIED:20260201T180729Z
UID:7529-1777334400-1777420799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим
DESCRIPTION:Пролог за 15. април\n28. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим\n\nОви беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19\, 29; Колош. 4\, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа\, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим\, заједно са Марком\, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4\, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима\, а после се обратио у Цркву\, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20\, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4\, 20). У време Неронова гоњења\, када апостол Павле би посечен\, посечени беху и сва три ова славна апостола. \n\n\n\nСвети мученик Сава Готски\n\nУ Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село\, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке\, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене\, ја сам хришћанин.“ Видећи га кнез бедна и сиромашна\, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!“ – Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци\, па изненадно нападоше на дом Савин\, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје\, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу\, па их онда обојицу везаше уз дрво\, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи\, сећајући се речи апостолских\, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити\, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима\, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке\, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос\, у време цара Валента\, ратујући с Готима\, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години\, 372. године. \n\n\n\nСвети мученици Василиса и Анастасија\n\nДве благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу\, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене. \n\n\n\n\nМученици светли крв своју пролише\,\nИ сву земљу црну крвљу обагрише.\nБеше огањ силан у коме гораху\,\nНо силнија љубав ко’м Христа љубљаху.\nЗа највише добро мучеником бити –\nКакво благо с овим може се мерити?\nСвепобедни Христос\, цар онога века\,\nВаше храбре душе на небу дочека.\nОн их к Себи узе из ангелских руку\,\nИ сву вашу тешку благослови муку. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо\, да има осам главних предмета созерцања; прво\, Бог невидљиви и безвидни\, безпочетни и несоздани\, проузроковач свега што постоји\, тројично\, једино и пребитно Божанство; друго\, чин и стање умних сила; треће\, састав видљивих ствари; четврто\, домостројно ваплоћење Слова; пето\, свеопште васкрсење: шесто\, страшни други долазак Христов; седмо\, вечна мука; осмо\, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости\, а последња четири нису још јављена и припадају будућности\, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних\, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна\, да он зида фантазије\, и да нема созерцања.“ Тако пише велики и видовити Григорије Синаит\, који оно што знаде\, знаде из личног опита. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;\n2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају\, Он им спреми хлеба и рибе и даде им. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо\n\nЉубазни\, сад смо дјеца Божија\, и\nјош се не показа шта ћемо бити; него\nзнамо да кад се покаже\, бићемо као и\nон\, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3\, 2) \nДо сад смо били робови\, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла\, а сад смо слуге добра\, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека\, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком\, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво\, грех и смрт\, у непрестаном страху\, а сад ћемо живети близу Бога\, у слободи и радости. \nСад… Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу\, кад нам даде науку светлости\, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкa и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја\, синови видјела и насљедници царства. \nИ бићемо као и Он. То се\, истина\, још није показало\, али се Он показа\, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу\, и ми знамо\, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо\, или: нама је речено\, него вели: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба\, да само покаже Своју силу мртвацима без наде\, него да увери мртваце да ће и они оживети\, и да им покаже\, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима\, да би сви људи то исто знали – да би и ми знали. О васкрсли Господе\, утврди и у нама ово спасоносно знање\, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-aristarh-pud-i-trofim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260429
DTEND;VALUE=DATE:20260430
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250422T141812Z
LAST-MODIFIED:20260201T180743Z
UID:7532-1777420800-1777507199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Агапија\, Хионија и Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 16. април\n29. април по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Агапија\, Хионија и Ирина\n\nСестре рођене\, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри\, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац\, нађе тело мучениково\, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га\, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати\, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница\, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се\, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке\, да се поклоне идолима\, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару\, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета\, које су поручене\, за погођену цену\, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију\, поведоше за њим све робове и сужње\, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу\, хтеде да оскрвни девице\, но када хтеде ући к њима у тамницу\, у време када се оне мољаху Богу\, њему се узе памет\, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби\, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај\, нареди да други војвода\, Сисиније\, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење\, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште\, ангели Божји спасоше ову чисту девицу\, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду\, но не могавши се успети\, нареди\, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид и с њим мученице: Харнеса\, Никија\, Галина\, Калида\, Нунехија\, Василиса и Теодора\n\nБачене у море\, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах\, Господе\, и војска гоњаше за мном\, Господе\, и не одрекох се Тебе\, Господе\, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише\, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску\, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год. \n\n\n\n\nЧисте душе\, чиста тела\,\nК’о три крина\, чиста бела\,\nТри сестрице јунакиње\,\nСветог Духа златне скриње\,\nКрв пролише\, живот даше\,\nВенцима се увенчаше.\nАгапија – љубав чиста\,\nХионија – к’о снег блиста\,\nИ Ирина – име мира\,\nУ мукама к’о сред пира\nВеличаху живог Бога\nИ Господа Васкрслога:\nВишњи Боже што имамо\nТеби\, ево\, све давамо:\nТело\, душу\, и све муке –\nСве у Твоје прими руке!\nСпаси тело огња течног\,\nСпаси душу гнева вечног!\nО хвала Ти што нас створи\,\nИ још мука удостоји! –\nТри сестрице\, три девице\,\nЗбог Тројице мученице. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено\, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу\, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом\, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем\, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство\, други родбина\, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства\, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини\, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја\, која је с досадом вршио\, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује\, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова\, било добра\, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова\, сва до једнога\, иду са њим. Ко има разум да разуме\, нека разуме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јавио жив\, после смрти\, пет стотини људи одједном\, по сведочанству ап. Павла;\n2. како се јавио апостолу Јакову\, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15\, 6-7);\n3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола\, који су Га видели. \n\n\n\nБеседа\nо отрежњењу од греха\n\nОтријезните се једанпут као што\nтреба\, и не гријешите. (I Кор. 15\,34) \nОву заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег\, он одлучно заповеда вернима\, да се отрезне као што треба и да више не греше. \nЗашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба\, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно. \nОтријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. \nНезнабошци\, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише\, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота\, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви\, хришћани\, оправдати\, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду\, и продужисте грешити\, – како ћете се ви оправдати? \nБраћо моја\, отрезните се једанпут као што треба и не грешите\, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе\, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-agapija-hionija-i-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenice-agapija-hionija-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260430
DTEND;VALUE=DATE:20260501
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250422T142118Z
LAST-MODIFIED:20260201T180800Z
UID:7535-1777507200-1777593599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Персијски
DESCRIPTION:Пролог за 17. април\n30. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Симеон епископ Персијски\n\nУ време опакога цара Саворија\, или Сапора\, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера\, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан\, који се најпре беше одрекао Христа\, а после\, дирнут укором св. Симеона\, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче\, да би био последњи посечен\, те да би могао храбрити хришћане до краја\, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ\, уздрхта целим телом. А царев пристав\, Фусик\, који беше потајни хришћанин\, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче\, затвори очи\, и буди мужествен\, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече\, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори\, а тако исто и ћерку његову\, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен\, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха\, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год. \n\n\n\nСвети Акакије\, епископ Мелитински\n\nПодвизаваше се у граду у ком се и роди\, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије\, епископ тога града\, који је участвовао на II Вас. Сабору\, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу\, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно\, 435. год. \n\n\n\nСвети Агапит папа Римски\n\nПослат од Теодота\, краља Готског\, цару Јустинијану у Цариград\, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље\, и скончао 536. год. \n\n\n\nПреподобни Саватије и Зосим\n\nOсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435\, а Зосим 1478. год. \n\n\n\n\nНа острву пусту сред бурнога мора\,\nВан сујете светске и ван разговора\,\nЗосим своју душу молитвама храни\nИ именом Божјим од демона брани.\nДемони се злобни на њег’ озлобише\nИ сву своју силу на њег’ устремише.\nГовори им Зосим: залудна вам мука\nСве докле ме штити Божја моћна рука.\nЈе ли Божја воља да ме умртвите\,\nТад удрите брзо\, и не дангубите!\nШто се претварате у звери и змије\,\nУ вукове љуте\, тигре и скорпије\,\nКад немате снаге ни колико сени\,\nДа би штету какву направили мени?\nВи сте страшни само за синове греха\nИ за љубитеље насладе и смеха.\nАл’ за љубитеље Христовога ига\nИ Богоматере\, и чистог подвига\,\nВи сте као магла\, коју ветар носи\,\nТе час је доноси а час је односи.\nАко магла може стену ишчупати\,\nТо и мене грешног ви поколебати!\nОставте се мене\, ја се вама не дам\,\nЈа сам слуга Христов\, ја у Христа гледам. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле Халкидонског Сабора цар Анастасије\, јеретик\, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика\, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре\, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре\, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили\, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло\, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше\, кад народ већ очајаваше\, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија\, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове\, Акакије не хте налити воду у вино\, него се мољаше Богу\, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога\, и пусти дажд обилан\, како у суха поља тако и у часни путир. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;\n2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује\, да није васкрсао Себе ради но људи ради. \n\n\n\nБеседа\nо дивном обећању Христовом\n\nКоји побиједи даћу му да сједи са мном\nна пријестолу мојему. (Откр. 3\, 21) \nТо је\, браћо\, обећање Христа\, Победиоца ђавола\, греха и смрти. Но и ђаво\, и грех\, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа\, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. \nЂаво је стар као свет\, и старији још од света. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења\, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако\, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од времена и моћнијег од свих ангела\, злих и добрих. \nГрех је стар као и ђаво. Како може човек\, чији се век мери педљу\, избећи грех\, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако\, ако не зна да је постојао један Човек\, један једини\, који не згреши\, ни у рођењу ни по рођењу\, Богочовек Исус Христос\, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха. \nСмрт је стара као и човек\, истерани из Раја. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако\, ако не призна силу Крста и страдања Христова\, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако\, ако не стане чврсто уз Христа\, свемоћног победиоца смрти. \nО каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-persijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-persijski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260501
DTEND;VALUE=DATE:20260502
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250504T114643Z
LAST-MODIFIED:20260201T180905Z
UID:7563-1777593600-1777679999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован
DESCRIPTION:Пролог за 18. април\n1. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован\n\nУченик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот\, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман\, он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820. год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија. \n\n\n\nСвети мученик Јован Нови Јањински\n\nРодом из Јањине\, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше\, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград\, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери\, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио ислам\, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама\, вргоше га у тамницу. Други дан – беше дан Васкрса Христова – поново га поведоше на истјазање\, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!“ Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете\, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов\, Христу следујем\, за Христа умирем\, да би с Њим живео!“ После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики\, спремљен за њега\, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу\, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу\, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију\, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. г. \n\n\n\nСвети мученици Виктор\, Зотик\, Зинон\, Акиндин и Северијан\n\nСви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке\, и храброст овога славног мученика\, и чудеса многа која се појавише тада\, они примише веру хришћанску\, за коју ускоро и пострадаше\, и славом увенчани бише. \n\n\n\n\nЗанатлија Јован од чесна заната\,\nДуша му је светла као грумен злата\,\nОсветљена дивно Христовом науком\,\nПа он моли Бога\, да га венча муком:\n– О победни Христе\, што се распе за ме\,\nОчисти ме муком од греховне таме!\nО не дај ми срамну славу издајника\,\nНо венчај ме муком Твојих мученика.\nДухом Твојим Светим за муке ме спреми\,\nПа попусти муке\, на ме их устреми\,\nИ ти\, Богомајко\, милошто без краја\,\nШто под Часним Крстом Свога Сина стаја\,\nПомоли се за ме у време мучења\,\nДа постојан будем као тврда стена.\nСмилујте се и ви свети апостоли\,\nДа враг рода људског мени не одоли.\nМученици свети\, радовање моје\,\nПримите и мене у редове своје!\nА сад мучитељи\, издајице Бога –\nВаш је мач и огањ – ево тела мога! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ једноме опису мучења хришћана под персијским царем Сапором каже се: „мачеви се утупеше\, маченосци попадаше\, мачековци заморише – а Крст се све више уздизаше и блисташе из крви мученика Христових.“ Колико и колико су пута гонитељи хришћана самоуверено мислили\, да су свршили са хришћанством за свагда! У ствари они су свршавали свој живот док се хришћанство увек изнова зеленило и цветало. Па ипак\, и поред тога искуства неки наши савременици мисле да се хришћанска вера може силом искоренити. Но само не кажу\, којим начином? и заборављају\, да су сви начини безбројно већ пута пробани\, и сви безуспешно. С разлогом је Тертулијан довикнуо незнабошцима: „Узалуд пролевате крв нашу: крв мученика семе је хришћана“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење донесе неизречену радост онима који Га љубљаху;\n2. како Његово васкрсење донесе неизречену горчину онима који Га мрзаху;\n3. како ће и Његов последњи долазак у свет\, у слави и сили\, изазвати код разних људи разна осећања\, или радост или горчину. \n\n\n\nБеседа\nо сведочанству поузданих сведока\n\nСами смо видјели славу његову. (II Петр. 1\, 16) \nКад апостоли говоре о славном васкрсењу Господњем они говоре у множини. Јер сваки од њих предаје своје сведочанство и сведочанство осталих другова својих. Тако и апостол Петар пише: јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашег Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем\, него смо сами видјели славу Његову. \nНатанаил није хтео веровати само по чувењу. Зато га апостол Филип позва: дођи и види! Натанаил дође\, и виде и верова. Тако и сви остали апостоли: док се не приближише Христу\, докле не чуше и не видеше\, не хтеше веровати. Приповетке мудро измишљене нису привлачиле апостоле. Њихов здрави природни смисао тражио је очевидна факта а не приче. \nО браћо моја\, наша је вера добро утврђена и доказана. Траг Божји у свету добро је утрвен. Нико не мора сумњати. Христово васкрсење добро је посведочено. Нико не мора очајавати. Сумња и очајање два су црва\, која се рађају од упљувака греха. Ко не греши\, тај јасно види утрвени траг Божји у свету и јасно познаје васкрсење Христово. \nО васкрсли Господе\, укрепи нас силом Духа Твог Светог\, да не грешимо\, те да не ослепимо за траг Твој у свету и за светло васкрсење Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260502
DTEND;VALUE=DATE:20260503
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250504T114809Z
LAST-MODIFIED:20260201T180917Z
UID:7566-1777680000-1777766399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован Ветхопешчерник
DESCRIPTION:Пролог за 19. април\n2. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован Ветхопешчерник\n\nПодвизавао се у т. зв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем\, свом душом и свим умом својим\, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини\, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту\, молитви и бдењу\, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу. \n\n\n\nСвети мученик Христофор\, Теона и Антонин\n\nОва тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен\, они гледаху муке његове\, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара\, одбацише оружје\, скидоше са себе појасеве војничке\, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке\, и најзад вргнути у огањ\, где им тела сагореше\, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год. \n\n\n\nСвети Трифун патријарх Цариградски\n\nУ цара Романа\, а тај цар владаше Византијом почетком Х века\, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха\, јер га беше заветовао духовном звању још од малена\, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун\, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину\, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан\, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији\, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова\, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви\, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци\, и престави се Господу\, 933. год. \n\n\n\nПреподобно мученик Агатангел\n\nИз Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака\, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори\, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу\, он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну\, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. год. у 19. години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману. \n\n\n\nПреподобни Симеон Боси\n\nПодвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским\, и прославио се чудотворством. Ходио је бос\, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду. \n\n\n\n\nНезлобиви Трифун\, пастир оседели\,\nНезлобношћу венац стјажа неувели.\nЦар хоћаше криво рад сујете празне\nНе бојећ’ се Бога ни Божије казне.\nПатријархом бити част је пред људима\nНо бреме пред Богом и пред ангелима;\nДечко може стадо чуват бесловесно\nАл’ где му је мудрост за стадо словесно?\nНезлобиви Трифун правду Божју штити\n– То не може\, царе\, рече\, никад бити!\nДај човека зрелог\, мудријег од мене\,\nКој’ ће Божјом Лађом крманит’ кроз стене\,\nА не дете једно\, ма и син твој био\,\nКој’ би Лађу Божју о стене разбио! –\nЦар Роман учини како сам пожели\,\nТе свеца Трифуна и народ уцвели.\nА Божије око по свету се шета\nГледајућ’ где треба венац где освета. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтарац духовник рече: „устајући изјутра\, говори самоме себи: тело\, ради\, да би се исхранило; душо\, буди трезвена\, да би се спасла и Царство наследила!“ – Ово није само гола реч\, него је ово био устав многих хиљада монаха кроз векове и векове\, свакодневни устав живота. Радом су се хранили\, а молитвом трезвили. Зашто само монаха? Зар то не може бити устав свакога следбеника Христова? Није ли нам сам Христос дао јасан пример у томе\, т. ј. пример у труду телесном и у трезвењу непрестаном молитвом? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он у прослављеном телу Своме близу Својих ученика; близу оних који Га траже (Марија Магдалена у врту); близу оних који су у страху (ученици у затвореној одаји); близу оних који су гладни (на обали језера);\n2. како је Он и сада близу сваког оног од нас ко Га тражи\, ко је у страху\, и ко је гладан. \n\n\n\nБеседа\nо опрезности према свему што није по Христу\n\nБраћо\, чувајте се да вас ко не зароби\nфилософијом и празном пријеваром\,\nпо казивању човечијему\, по науци\nсвијета\, а не по Христу. (Колош. 2\, 8) \nБраћо нека нас не зароби философија\, која нагађајући говори\, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини\, знамо од саме Истине\, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине\, апостоле и светитеље. Ако ли\, због грехова наших\, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска\, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе\, тела\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не преваре празна казивања човечја\, од човека и по човеку\, као тобож да нема онога света\, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле\, ми знамо поуздано да има онога света. И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса\, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом\, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола\, светитеља и многобројних тајновидаца\, којима Бог откри\, због њихове чистоте и светости\, праву истину о ономе свету. Ако ли\, због грехова наших\, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима\, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима\, и бићемо робови мрака\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не заведе наука светска\, која испитује животиње\, биље и камење\, и вели\, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима\, те отуда дрско тврди\, као да Бога и нема. Јер гле\, ми знамо\, да Творац и не може бити као твар међу тварима\, него је Он изнад свих твари\, и различит од свих твари. \nА ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса\, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари\, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи. \nНего прославимо Господа Исуса\, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan-vethopescernik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan-vethopescernik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260503
DTEND;VALUE=DATE:20260504
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250504T115200Z
LAST-MODIFIED:20260201T180930Z
UID:7569-1777766400-1777852799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Теодор Трихина; преп. Јоасаф српски; Свети Николај Жички
DESCRIPTION:Пролог за 20. април\n3. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Трихина\n\nЦариграђанин\, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје\, и дом\, и богатство\, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу – да би само мање сна имао – ишао је вазда гологлав\, и одевао се у једну хаљину од кострети\, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. год. Тело му се показало мироточивим. \n\n\n\nПреподобни Анастасије Синајски\n\nИгуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником\, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник\, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника)\, који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. год. и отишао ка Господу\, коме је верно послужио. \n\n\n\nБлажени Анастасије Синаит\n\nПатријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ\, чистота живота\, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску\, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија\, и хтеде прогнати и Анастасија\, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре\, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо\, тада Јустин\, наследник његов\, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству\, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. год. \n\n\n\nБлажени Григорије патријарх Антиохијски\n\nЈерменин по народности. Би игуман манастира Фарана\, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола\, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем\, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године. \n\n\n\nСвети апостол Закхеј\n\nБио најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19\, 1 -9)\, уђе у дом његов\, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру\, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској\, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао. \n\n\n\nПреподобни Атанасије Метеорит\n\nРођен 1310. год. Подвизавао се у Св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства. \n\n\n\n\nАнастасије\, отац богоносни\,\nТруд на се прими молитвен’ и посни\,\nПодвиге држа дуге и истрајне\,\nСве докле духом не упозна тајне.\nТад уста своја отвори медена:\n– Христос је\, рече\, спасенија стена.\nНе реци лудо: Он је давно био\,\nГде је Он сада\, да би ми зборио? –\nЕвангелије\, Његов завет свети\,\nКо би се мог’о њему одупрети?\nОно ти збори место самог Христа\,\nТа то су уста Његова пречиста!\nТи опет збориш: да Га видим желим! –\nПогледај умом и срцем свецелим\nУ Причест свету\, од вина и хлеба\,\nТу је Он телом\, шта ти друго треба?\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје!\nПред духовником грехе исповеди\,\nКрв потом пиј Му и тело Му једи.\nПокај се само. Почнеш ли с кајањем\nЖивећеш правдом и светлим надањем.\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле\, и зли смрад голубове\, тако и чувара живота нашега\, ангела\, удаљују од нас греси наши: пијанство\, блуђење\, гнев и остало… Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу\, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе\, о томе сведочи цело Свето Писмо\, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена\, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји\, војник Цара небеског\, ангел светлости. Ко\, осим луда\, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину\, само лудаци и крајње незналице\, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље\, своје ангеле хранитеље. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он као свемоћни Победилац смрти не свети Својим непријатељима\, који Га намучише и распеше\, него остављајући их самим себи подржава Своје устрашене пријатеље;\n2. како Он и данас\, као и у сва времена\, незлобив и кротак\, не жури на освету невернима него жури на помоћ вернима. \n\n\n\nБеседа\nо једном и једином темељу спасења\n\nТемеља другога нико не може поставити\nосим онога који је постављен\, који је\nИсус Христос. (I Кор. 3\, 11) \nЈевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека\, и режи на њега\, и показује нокте. \nНе може бити темељ свету онај ко је у греху зачет\, ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо\, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети\, грехе су чинили\, тражили су савета у жена\, туђом силом чинили су дела\, у гробу су иструхнули\, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nЗато се\, браћо\, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа\, који је зачет без греха\, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу\, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nНе каже апостол да је Христос поставио неки темељ\, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда\, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина\, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост\, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила\, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро\, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот\, зато је Он и темељ живота у оба света\, у овоме и у ономе. Господе васкрсли\, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prep-teodor-trihina-prep-joasaf-srpski-sveti-nikolaj-zicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-anastasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260504
DTEND;VALUE=DATE:20260505
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250504T115323Z
LAST-MODIFIED:20260201T180943Z
UID:7572-1777852800-1777939199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Јануарије
DESCRIPTION:Пролог за 21. април\n4. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јануарије\n\nИ други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама\, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ\, огањ се расхлади невидљивом росом\, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама\, док се кости не забелеше\, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије\, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше\, па заједно са епископом у град Путеол доведоше\, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије\, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше\, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то\, да је једна бедна удовица\, којој беше умро јединац син\, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305. год. \n\n\n\nСвети мученик Теодор\n\nИ други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима\, који се имаху послати на службу у двор царски\, Теодор се успротиви и изјави да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама\, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова\, наложи други огањ и баци једног од твојих војника\, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога“. Хтеде намесник заиста да баци једног од војника\, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих\, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле\, па ако су богови\, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече зато\, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово\, намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника\, Сократа и Дионисија\, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст\, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени\, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом. \n\n\n\n\n– Цару једном служим\, и другом не могу\,\nСлужим Христу живом\, Господу и Богу!\nТако Тодор рече римском намеснику\,\nНамесник га гледа к’о у красну слику\,\nПа га поче најпре одвраћати тихо\,\nНо сва одвраћања осташе на лихо.\nУ огњеној пећи\, с двојицом другова\,\nТодорова уста препуна псалмова.\nБог хлађаном росом страшни огањ поли\,\nУ сред огња Филип свог Господа моли\, –\nДа пре смрти мајку једном видет може\n– По милости то ми још учини\, Боже!\nИ мајка се јави свом сину у пећи\,\nЈедно другом рече што имаде рећи.\nФилипу старицу намесник призива\,\nСтарица се њему послушно одзива.\n– Звао сам те\, рече\, да светујеш сина\nДа с’ одрекне јавно Назарећанина\,\nИ призна богове римске царевине\,\nАко желиш синак да ти не погине. –\nA Филипа рече: пре него га роди’\nЈа се молих Богу: помилуј Господи!\nИ извешће примих\, да ћу доживети.\nСвог сина распета за Христа видети.\nИ зато сам сада спрам смрти немарна\nЗа смрт нас обоје Богу благодарна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски\, у наше дане\, говори исто тако: „срце је фино\, лако духовно\, небесно по природи својој\, – чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце – храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій\, того растлитъ Богъ (I Кор.\, 3\, 17).“ Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је\, под условом да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче\, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско\, иста жеђ његова и глад његова\, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;\n2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском. \n\n\n\nБеседа\nо Христу у срцу верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца ваша. (Ефес. 3\, 17) \nНема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав\, а престо љубави је срце. \nАко ти је Христос у срцу\, онда ти је Он – Бог. Ако ли ти је Он само на језику\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости\, па ма Га ти и називао Богом\, Он је играчка за тебе. Чувај се тада\, о човече\, јер се нико не може некажњено играти с Богом. \nСрце је привидно тесан орган\, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог\, оно је напуњено и препуњено\, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет\, без Бога\, оно остаје празно. \nБраћо\, нека се Христос\, васкрсли и живи Господ\, усели вером у срца ваша\, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате\, Христос ће остати само на језику вашем\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику\, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце\, и напојићете се истински\, и осетићете сласт неисказану. \nО васкрсли Господе\, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему\, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-januarije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-januarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260505
DTEND;VALUE=DATE:20260506
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T214245Z
LAST-MODIFIED:20260201T180956Z
UID:7575-1777939200-1778025599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пр. Теодор Сикеот; св. свештеномученик Платон Бањалучки
DESCRIPTION:Пролог за 22. април\n5. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Сикеот\n\nБеше му место рођења село Сикеа у Галатији\, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана\, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је\, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности\, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све – само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година\, и онда умоли Бога\, да га ослободи те службе\, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир\, где у старости преда душу своју Господу\, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид\n\nОтац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. год. Најпре му царским указом све имање одузето\, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче\, не брини за нас\, и не избегавај мучеништва због нас“ (тј. због деце). \n\n\n\nПреподобни монах Виталије\n\nУ време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок\, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове\, а ноћу је одлазио у блудне домове\, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили\, Виталије би умолио жену\, да она легне и спава\, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге\, треће код треће\, и тако редом док не би изређао све\, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната\, те једне су се удале\, друге пошле у манастир\, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили\, пљували\, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио\, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре\, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога. \n\n\n\n\nВиталије инок у великом граду\nС молитвом у срцу хита своме раду\,\nА светина грешна праведна се прави\,\nПа инока ружи и пљује по глави.\nИнок лице брише и трпи и ћути\,\nНити одговара нит’ се на ког љути\nТада младић неки и развратник стари\nВиталију приђе па га ошамари.\nИ рече му младић: ти скверни монаше\,\nДокле ћеш мучити ти стрпљење наше?\n– Зашто ме удари? Виталије рече\,\nУдарен ћеш бити – да се сав град стече –\nИ не прође много а младић полуди\nШто Божјег човека без Бога осуди.\nИ урлаше младић\, сав град уплаши се\,\nВиталије мирно Богу престави се.\nТада лудак дође на гроб светитеља\nИ на гробу нађе себи исцелења.\nПа исприча младић повест још недавну\nИ одаде хвалу Виталију славну. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе\, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа\, или јереја\, или монаха на делу грешном\, ја бих га покрио својом хаљином\, да нико више не види грех његов“. – Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу\, те нема ни воље ни времена\, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет\, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља\, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште\, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или – тамница. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;\n2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти. \n\n\n\nБеседа\nо сили Божјој у слабости људској\n\nКад сам слаб онда сам силан. (II Кор. 12\, 10) \nУ Светом Писму нема противречности\, те и ове речи нису противречност\, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку\, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност\, јер он се боји препона\, и бега и од сенке\, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез\, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. \nКад сам слаб онда сам силан. То јест\, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје\, онда сам силан. Кад знам\, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме\, и кад се сав положим на моћ и милост Божју\, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету\, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити\, него вапијем к Богу\, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора\, онда сам силан. Кад видим\, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава\, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу\, и кад се с вером помолим за Божју благодат\, онда сам силан. \nО безсилна браћо моја\, положимо се на силу Божју\, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни\, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу\, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју\, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб\, вели\, онда сам силан. Ваистину\, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи\, а духован улази у смисао\, и расејава привидну противречност опитом. \nО васкрсли Господе\, смилуј се немоћи нашој\, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pr-teodor-sikeot-sv-svestenomucenik-platon-banjalucki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-teodor-sikeot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260506
DTEND;VALUE=DATE:20260507
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T214419Z
LAST-MODIFIED:20260201T181336Z
UID:7578-1778025600-1778111999@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 23. април\n6. мај по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Ђорђе\n\nОвај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа\, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску\, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна\, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане\, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди\, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу\, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди\, те га везаше на точак\, под којим беху даске са великим ексерима\, и да га тако окрећу\, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров\, тако да му само глава беше ван земље\, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу\, и Бог га исцељиваше тренутно\, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе\, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра\, и главни жрец Атанасије\, и земљоделац Гликерије\, и Валерије\, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења\, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима\, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима\, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин\, и богатство\, и царску почаст\, и пријатеље\, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. \n\n\n\nСвети мучченик Лазар Нови\n\nОвај новомученик\, Лазар\, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу\, Соми\, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе\, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања\, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу\, овај млади мученик би убијен\, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје\, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. \n\n\n\n\nСвети Ђорђе на коњу високу\nОд аждаје избави девојку\,\nНа копљу му знаменије крста\,\nОружије свето\, непобедно\,\nТим оружјем аждају порази\,\nЗдраву оцу девојку поврати\,\nСамог Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи.\nСвети Ђорђе са срцем јуначким\,\nСве богатство раздаде убогим\,\nА част светску и славу одбаци\nРад имена Христа Победнога\,\nМуке прими\, муке драговољне\,\nТело скруши рад спасења души\,\nСамог Бога добротом задужи\nВенцем славе Бог му се одужи.\nЂорђе свети и победоносни\nИ сад ходи са копљем крстатим\,\nПравду брани\, неправду кажњава.\nКо га виче с вером и плакањем\,\nКо га моли с душевним кајањем\,\nЂорђе свети у помоћ му лети.\nЂорђе Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПри некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и\, као са великим гнушањем\, испричају цару\, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе\, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом\, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;\n2. како је Његово васкрсење мир мој\, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу. \n\n\n\nБеседа\nо буђењу чистога разума\n\nЕво вам\, љубазни\, већ пишем другу\nпосланицу у којима будим напомињањем\nваш чисти разум. (II Петр. 3\, 1) \nВидите ли\, браћо\, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум\, не би остало ниједне људске душе на земљи\, која не би поверовала у Христа Господа\, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света\, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. \nНишта тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом\, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим\, мутним\, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто\, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају\, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски\, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити\, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни\, чисти\, јасни\, видовити\, од Бога саздани разум. О браћо моја\, помозимо у буђењу људи светом апостолу\, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди\, помозимо му бар у колико се нас самих тиче\, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини\, видећемо\, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један\, док је нечист разум – легион! \nО васкрсли Господе\, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-georgije-djurdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-djordje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260507
DTEND;VALUE=DATE:20260508
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T214630Z
LAST-MODIFIED:20260201T181349Z
UID:7581-1778112000-1778198399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Сава Стратилат; свети Сава Ердељски; св. свештеномуч. Бранко
DESCRIPTION:Пролог за 24. април\n7. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Сава Стратилат\n\nУ време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму\, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин\, он смело стаде пред цара\, баци преда њ свој војнички појас\, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама\, шибан\, гвожђем струган\, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама\, но јави се жив и здрав. Његови другови\, војници\, видећи очигледно да Бог помаже Сави\, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку\, где предаде душу Богу\, 272. год. И душа му оде ка Господу\, коме је веран остао у мукама многим. \n\n\n\nПреподобна Јелисавета\n\nУ раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду\, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом\, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима\, нарочито према болним и страдалним. Даром\, који јој Бог даде\, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне\, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. год. \n\n\n\nСвети мученици Евсевије\, Неон\, Леонтије и Лонгин\n\nОва четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа\, ови дивни војници посташе хришћани\, због чега бише посечени. \n\n\n\nСвети мученици Пасикрат и Валентин\n\nКада судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима\, а тако исто и брата мученикова Папијана\, који беше отпао од Христа због страха од мучења\, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева\, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!“ Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово\, око 228. год. \n\n\n\nПреподобни Тома Јуродиви\n\nКад год по послу манастирском беше у граду Антиохији\, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија\, нити ће ми Анастасије моћи што дати!“ После једног дана умре Анастасије\, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије\, у време патријарха Домина (546-560 г.). \n\n\n\nСвети новомученици Лука и Никола\n\nДивни младић Лука\, кројач по занату\, пострада за Христа 1564. год.\, а Никола 1776. год. \n\n\n\n\nСвети Тома луд се прави\nРади Христа Спаса свога\,\nА у срцу Бога слави\,\nТворца света Јединога.\nУ срцу му Божје име\,\n– Помилуј ме благи Боже!\nСвоју душу храни тиме:\n– Помилуј ме благи Боже\,\nНе брине се Тома свети\nШта ће свијет о њем’ рећи\,\nНек свет виче\, нека прети\,\nПрави Суд ће Бог изрећи.\nКо је свету угађао\nПред Богом се наш’о лажан\,\nА Тома се насмејао\nСвету што се прави важан.\nО ти сенко поврх вода\,\nШто се тако важна правиш?\nСва је стварност у Господа.\nКад за ништа сматраш себе\,\nТим ћеш Њега да прославиш. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрепоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату\, грађани не испитују живот доносиоца\, да ли је он богат или сиромашан\, или праведан или грешан\, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо\, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара\, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?“ И заиста\, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата\, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш\, имај за то оправдање у Св. Писму.“ Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму\, ако не знаш Св. Писмо? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса и то:\n1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност\, туробност и печал.\n2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину\, храброст и добру вољу. \n\n\n\nБеседа\nо ништавилу свега у сравњењу са Христом\n\nДржим све да су трице\,\nсамо да Христа добијем. (Филиб. 3\, 8) \nАпостол који ово пише имао је светску ученост\, имао је богатство и пријатеље\, имао је младост и здравље\, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала\, пред богаташима као просјак\, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти\, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице\, само да Христа добијем. \nПа да ли се\, браћо\, превари апостол Павле оставивши све као трице\, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче\, да се апостол не превари\, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености\, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански\, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. \nЗаиста\, браћо\, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује\, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је\, браћо\, наш једини истински пријатељ. \nО васкрсли Господе Христе\, помози нам одрећи се трица\, одрећи се трулежи\, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-sava-stratilat-sveti-sava-erdeljski-sv-svestenomuc-branko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-sava-stratilat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260508
DTEND;VALUE=DATE:20260509
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T214748Z
LAST-MODIFIED:20260201T181404Z
UID:7584-1778198400-1778284799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Марко - Марковдан
DESCRIPTION:Пролог за 25. април\n8. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Марко\n\nБеше Марко сапутник и помоћник апостола Петра\, који га у посланици својој првој назива сином својим\, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму\, умолише га верни\, да им напише спасоносну науку Господа Исуса\, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље\, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва\, идолопоклонства\, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији\, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију\, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју\, да јој постави епископа\, свештенике и ђаконе\, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка\, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере\, и када градоначелник поче трагати за Марком\, овај одбеже поново у Пентапољ\, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију\, на велику радост свих верних\, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци\, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу\, где му се најпре јави ангел небески\, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби\, Марко\, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје\, Господе\, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене\, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. \n\n\n\nСвети Аниан\, други епископ Александријски\n\nКад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији\, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара\, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку\, и поче крв тећи\, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку\, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду\, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем\, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. \n\n\n\n\nЈеванђелист Марко у Мисир долети\nКао пчела с медом. И Мисир осети\nСласт Христовог меда\, сласт науке живе\,\nИ почеше људи Христу да се диве:\nКако се ваплоти у божанској бризи\nЗа спасење људи\, како се понизи\,\nИ васкрсе како у слави и сили.\n– По густом смо мраку ми досад ходили!\nРекоше Мисирци: сад нам сунце грану\,\nРадујмо се\, људи\, овом светлом дану! –\nНо свој усев дивни Марко крвљу зали\,\nИдоли због тога сви су попадали.\nИ Мисир се крсти\, земља фараонска\nПоста њива Божја\, црква апостолска. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛењиве руке брзо запосли ђаво\, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена\, човек хтео нехтео мора бити запослен\, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити\, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци\, без изузетка\, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда\, духовног и телесног\, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује\, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља\, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд\, телесни и духовни;\n2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога\, који трудове наше броји\, мери и чува за Дан Суда. \n\n\n\nБеседа\nо апостолском трудољубљу\n\nНити за бадава хљеб једосмо у кога\,\nнего у труду и у послу\, дан и ноћ радећи\,\nда не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3\, 8) \nПрво испунити\, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради\, да и не једе\, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди\, да ничији хлеб не једоше за бадава\, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! \nЕво медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан? \nУ неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница\, котарица\, асура\, и од других ручних радова. Даноноћни труд\, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио\, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола. \nО браћо\, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску\, бежимо брзо из ње\, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови\, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе\, дивни у труду Своме око свих створења Својих\, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-marko.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260509
DTEND;VALUE=DATE:20260510
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T214926Z
LAST-MODIFIED:20260201T181417Z
UID:7587-1778284800-1778371199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Василије Амасијски
DESCRIPTION:Пролог за 26. април\n9. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Василије\, епископ Амасијски\n\nЛикиније\, зет цара Константина\, чијом сестром беше ожењен\, претвараше се пред великим царем као хришћанин\, но када доби од цара на управу цео Исток\, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома\, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству\, Ликиније се предаде безмерно свима страстима\, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру\, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици\, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију\, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино\, упућено царици\, паде у руке царском евнуху\, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира\, одмах посла да се доведе у Никомидију\, и она и епископ. У међувремену умре Глафира\, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море\, 322. год. Његови клирици\, по указању ангела Божјега\, нађоше му тело близу града Синопа\, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа\, и пренеше у Амасију\, где га чесно сахранише у храму\, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија\, победи га\, ухвати и посла на заточење у Галију\, где сконча свој богомрски живот. \n\n\n\nСвети Јанићије Девички\n\nСрбин из Зете. Као младић\, обузет љубављу Христовом\, остави дом и домаће своје\, и удаљи се у предео Ибра\, у ушчеље Црне Ријеке\, у пештеру тесну\, у којој се\, по предању\, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима\, он одбеже у Дреницу\, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи\, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку\, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту\, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница\, монахиња Ефимија\, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год. \n\n\n\nСвети Стефан\, епископ Пермски\n\nРус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов\, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу\, сву зараслу у коров незнабоштва\, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског\, а када савлада језик\, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се\, као презвитер\, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа\, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи\, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд\, муку\, злобу и понижење\, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву\, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу\, 1396. год. \n\n\n\n\nВасилије лежи у тамници\nЗа крст часни и веру Христову;\nПсалме поје\, Богу благодари\,\nШто му муке за правду подари\nЦарев трибун Василију збори:\n– Слушај\, старче\, цар ти поручује\,\nЛикиније\, штићеник богова\,\nДа принесеш жртву идолима\,\nА човека Христа да с’ откажеш\,\nНе хтеднеш ли\, смрт те чека худа. –\nВасилије сија од радости\,\nПа трибуну дивно одговара:\n– Иди кажи твом цару опаку:\nДа ми дадеш и све твоје царство\,\nА узмеш ми Христа васкрслога\,\nВише ћеш ми узет’ него дати.\nИздајниче Христа Спаситеља\,\nЗар и мене правиш издајником?\nСмртодавче\, смрти се не бојим\,\nЈа сам слуга Христа Живодавца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељи су живи\, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут\, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је\, објасни му светитељ\, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич\, почисти га\, уреди\, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр\, Мађар\, с одредом војске. Доведе игумана\, Дамаскина\, у гробницу пред ћивот св. Јанићија\, и упита га шта има под плочом? „Светиња\,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима\, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило\, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу\, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир\, па побегну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење светлост велика\, што разгони таму наше сумње\, незнања и очајања односно живота по смрти;\n2. како је Његово васкресење светлост велика\, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као потврди свега добра\n\nЈер син Божји Исус Христос којега ми\nвама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије\,\nне би да и не\, него у њему би да. (II Кор. 1\, 19) \nХристос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста\, сва истинита\, сва светла\, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен\, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је\, а све што је греха\, лажи\, злобе и неправде ван Њега је. \nТакву науку\, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност\, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра. \nДржимо се\, браћо\, и ми те јединствене Личности\, тог јединственог пута и те јединствене науке. \nСвесилни Господе\, помози нам силом Духа Твога Светога\, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-vasilije-amasijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-vasilije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260510
DTEND;VALUE=DATE:20260511
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T215256Z
LAST-MODIFIED:20260201T181430Z
UID:7590-1778371200-1778457599@stsavanyc.org
SUMMARY:Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару
DESCRIPTION:Пролог за 27. април\n10. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Симеон\n\nЈедан од Седамдесет апостола. Би син Клеопин\, а Клеопа опет би брат Јосифа\, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа\, поверова Симеон\, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова\, брата Господњег и првог епископа Цркве Јерусалимске\, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави\, тада би овај Симеон\, рођак Јаковљев\, постављен за епископа у Јерусалиму. И он\, као други епископ у Светоме Граду\, управљаше Црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини\, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту\, као и његов Господ\, коме верно послужи на земљи. \n\n\n\nПреподобни Стефан епископ Владимирски\n\nУченик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега\, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника\, управи живот преп. Стефана тако да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше Црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. год. \n\n\n\nСпаљење моштију светог Саве архиепископа Српског\n\nТело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља\, да тражи утехе и лека. Бојећи се\, да се из тога места не дигне буна на Турке\, Синан паша Београдски нареди\, те се мошти Савине пренесу у Београд\, и ту спале\, на Врачару\, 27. априла 1594. год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља\, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. \n\n\n\nПреподобни Јован исповедник\n\nИгуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова\, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила\, и сконча у прогонству\, око 832. год. \n\n\n\n\nСимеон блисташе младошћу и снaгом\,\nКада се приближи Учитељу благом\nВиде не рођака знаног му по телу\nНо незнаног Бога у телесном велу;\nИ свет сав му мркну од веље светлости\,\nКада себи дође\, са светом се прости\,\nИ ко силан ор’о у високом лету\nОн дух диже к небу и небеском свету.\nОн кроз Христа позна Божију доброту\,\nИ бесмртне Жизни бесмртну красоту\nЈош кроз Христа позна правога Човека\,\nЗато презре славу и част овог века;\nПредаде се труду као медна пчела\,\nНе жалећи младост\, не жалећи тела\,\nТек да закон Христов испуни до краја\nИ удостоји се божанскога Раја.\nИ на крсту распет\, стогодишњи старац\,\nНе осети смртни јадовити жалац\,\nЈер већ духом беше он васкрс’о давно\, –\nСад чека и телом да васкрсне славно. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрава вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом\, ко је од свих њихових пророка\, почев од Монтана и његових женa\, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде\, никада.“ – Православни светитељ\, дакле\, хоће овим да каже\, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу\, зато свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена – с кратким одисајима – то је одлика вере и Цркве Православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра\, споља од иновераца\, а изнутра од јеретика. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како заповеда\, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;\n2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино\, силу с више од Духа Светога. \n\n\n\nБеседа\nо гоњењу побожних\n\nСви који побожно хоће да живе уХристу Исусу\,\nбиће гоњени. (II Тим\, 3\, 12; Дела Ап. 14\, 22) \nИ Господ Исус ово је прорекао\, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли\, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве\, исповедници и мученици\, ово су рекли\, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати\, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати\, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не\, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена\, и то гоњена: од незнабожаца\, од идолопоклоника\, од јеретика\, од одступника\, од страсти и порока\, од греха и безакоња\, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења\, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије\, и хиљаде спаљених вичу друкчије\, и хиљаде исечених доказују друкчије\, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја\, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. \nКоји хоће побожно да живе\, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова\, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо\, који потврђује истинитост пророчанства. \nО васкрсли Господе\, дај нам светлости да будемо побожни до краја\, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/spaljivanje-mostiju-svetog-save-na-vracaru/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-simeon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260511
DTEND;VALUE=DATE:20260512
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250505T215427Z
LAST-MODIFIED:20260201T181846Z
UID:7593-1778457600-1778543999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Јасон и Сосипатр
DESCRIPTION:Пролог за 28. април\n11. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Јасон и Сосипатер\, и Керкира девица\n\nПрва двојица беху од Седамдесет апостола\, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16\, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле\, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског\, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље\, ова два апостола стигоше на острво Крф\, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу\, где беху затворени 7 разбојника: Саторније\, Јакисхол\, Фаустијан\, Јануарије\, Марсалије\, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то\, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле\, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи\, па сазнавши због чега их муче\, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју\, и затвори је у нарочиту тамницу\, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа\, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори\, но девица оста жива. Видећи то чудо\, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата\, но лађа потоне у мору\, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову\, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости\, и ту скончаше земни живот свој\, и преселише се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученици Максим\, Дада и Квинтилијан\n\nПострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. \n\n\n\nСвети мученик Тибал\n\nСловенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову\, и пострада у месту Цибалу. \n\n\n\n\nДевица Керкира\, и нежна и чиста\,\nИз царскога двора чу за име Христа\,\nИ то свето име срцем јој завлада\,\nТе готова беше за њег’ да пострада.\nОтац ћерку учи\, но како? и чему?\n– Бог је један\, оче\, поклони се Њему!\nЊегова је љубав кроз Христа јављена\,\nТом љубављу сад сам и ја ујазвљена.\nЈа не жалим себе\, нит’ се мука бојим\,\nТи што хоћеш чини\, ја пред Богом стојим. –\nУ пламену стоји Керкира девица\,\nТиха\, кротка\, светла\, као голубица.\nЦрвен пламен букти\, сва тамница пуца\,\nКеркирино срце небојазно куца\,\nУ срцу се гнезди молитва и нада\,\nТиме она огањ не огањ њу свлада\,\nУстрељена дева љубављу божанском\,\nРастави се лако с таштином земаљском\,\nТело јој разнеше смртоносне стреле.\nГоспод прими душу девице свецеле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету\, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима\, учињеним кроз три године после крштења\, и Човечанство кроз оних 30 година\, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства\, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив\, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;\n2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике; \n\n\n\nБеседа\nо тражењу лица Господњега\n\nТражим лице твоје Господе! – Покажи\nсвијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4\,7; 31\,16) \nЦар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње\, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања\, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег\, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем\, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења\, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог\, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице\, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем! \nО браћо моја\, потражимо и ми сјајно лице Господње\, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу\, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу\, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо\, браћо\, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом\, браћо\, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком\, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога\, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје\, да би окусили оно бесмртно пиће\, којим се ангели опијају. \nО Господе светлоносни\, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-jason-i-sosipatr/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-jason-i-sosipater.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260512
DTEND;VALUE=DATE:20260513
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250514T212705Z
LAST-MODIFIED:20260201T181858Z
UID:7599-1778544000-1778630399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Василије Острошки
DESCRIPTION:Пролог за 29. април\n12. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Василије Острошки\n\nРодом из Попова Села у Херцеговини\, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој\, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом\, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског\, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу\, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној\, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима\, и када Тврдош би разорен од Турака\, пресели се Василије у Острог\, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу\, у XVI веку\, оставивши своје целе и целебне мошти\, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани\, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. \n\n\n\nСветих Девет мученика у Кизику\n\nОвих девет храбрих мученика\, љубављу Христовом загрејани\, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа\, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика\, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније\, Руф\, Антипатер\, Теостих\, Артем\, Магн\, Теодот\, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку. \n\n\n\nПреподобни Мемнон чудотворац\n\nОд младости предаде се Мемнон посту и молитви\, и толико себе очисти\, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике\, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама\, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу\, и пресели се у небеске дворе Господње. \n\n\n\n\nСвети Василије\, Божји угодниче\,\nИ од сваке муке чудни целебниче\,\nСилом Христа свога Ког возљуби много\,\nНајтеже болнике ти си лечит’ мог’о\,\nТо и сада можеш сваком ко те штује\nИ у живог Бога ко тврдо верује.\nНе престај помагат’\, славо српског рода\,\nНе престај за грешне молити Господа.\nТи си светац Божји у небеској слави\nА свеци су људи духом цели\, здрави.\nУ теби видимо ми правог човека\,\nСлободног од греха\, и препуног лека\,\nУ ком огањ гори Духа Свесветога\,\nУ ком љубав стоји Христа Васкрслога.\nЗахвални смо теби\, и Богу свесилну\,\nШто кроз Тебе лије милост преобилну\,\nКроз Свог свеца чудна и ангелолика –\nВасилија српског\, Божјег угодника! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНишта се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету\, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем\, духовном. Ниједну намеру\, ниједну жељу\, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи\, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени\, јуродиви. Цар је телом био истина у храму\, али умом је био на Врапчијем Брду\, недалеко од Москве\, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио\, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија\, и упита га где је он био. „У цркви\,“ одговори Василије\, и одмах упита он цара: „а где си ти био\, царе?“ „И ја у цркви\,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину\, Иванушка\, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;\n2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових. \n\n\n\nБеседа\nо несравњивој љубави Христовој\n\nДа бисте могли познати – претежнију\nод разума љубав Христову. (Еф. 3\, 19) \nПретежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег\, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави\, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум\, удаљен од Бога\, не схвата никако Божју љубав\, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење\, кроз закон и пророке\, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе\, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег\, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја\, изнад речи и разума\, многе је запленила и повратила Богу\, т. ј. уразумила\, дала им нови разум\, чист и светао; но многе је опет збунила\, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. \nДа бисте могли познати\, вели апостол. Како ћемо\, браћо\, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума\, пробуђењем и разбистрењем разума\, просветљењем и узвишењем разума\, очишћењем и обожењем разума\, једном речју – стицањем новог разума\, који би имао ту способност\, да разуме љубав Христову\, претежнију од садашњег грешног разума људског. \nО дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи\, тај осети\, да си ти истовремено и дубина љубави Божје! \nО Господе вазнесени на небо\, осветли разум наш разумом Твојим\, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима\, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег\, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама\, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-vasilije-ostroski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilije-ostroski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260513
DTEND;VALUE=DATE:20260514
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250514T212832Z
LAST-MODIFIED:20260201T181912Z
UID:7601-1778630400-1778716799@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. апостол Јаков Заведејев
DESCRIPTION:Пролог за 30. април\n13. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\n\nСин Заведејев и брат Јованов\, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога\, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола\, којима је Господ откривао највеће тајне\, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама\, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму\, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген\, и Филип\, ученик Хермогенов\, бише побеђени силом истине\, коју Јаков проповедаше\, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини\, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт\, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште\, Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!“ И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа\, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију\, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења. \n\n\n\nСвети Донат\n\nЕпископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства\, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг\, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше\, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани\, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу\, дохвати га и викну: „устани\, брате\, и види шта имаш са зајмодавцем својим!“ Тада се мртвац диже\, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога\, и рече му\, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију\, коју оживели мртвац поцепа\, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу\, 387. год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији. \n\n\n\nСвета мученица Аргира\n\nОва нова мученица беше родом из Брусе\, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина\, загледа се у њу неки Турчин из комшилука\, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду\, како је хтела примити ислам\, па после одрекла. Од судије до судије\, из тамнице у тамницу\, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду\, 1725. год. \n\n\n\n\nЗаведејев Јаков од тројице беше\,\nШто пречудне тајне Христове видеше\,\nШто видеше Спаса преображенога\,\nОдећом белога\, лицем пламенога\,\nИ у врту опет видеше Га тужна\,\nУ крлетци света к’о немоћна сужња.\nЗбуњен беше Јаков овом супротношћу\,\nДок просвећен не би васкрсном светлошћу.\nА кад Господ уста\, Јаков поверова;\nРазбише се сумње као облак сновa!\nПа још Дух кад сиђе и силу му даде\,\nЈаков непобедив војвода постаде.\nВојевати поче и дању и ноћу\,\nИ чудеса творит’ с Божијом помоћу.\nСве за име Христа\, све у славу Христа\,\nДок то свето име светом не заблиста.\nЗалуд крвав Ирод одсече му главу\nБог војводи своме даде вечну славу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛеже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци\, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах\, јер се ви бојите смрти; други пут – јер нисте спремни за смрт; трећи пут – јер идем од труда у покој.“ – Видите\, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт\, и он види\, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању\, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот\, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога\, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха\, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу\, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;\n2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе. \n\n\n\nБеседа\nо обасјању Христовом\n\nУстани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех\,\nи обасјаће те Христос. (Ефес. 5\, 14) \nСвети апостол Павле\, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским\, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство\, опит\, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван\, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио\, и устао\, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао\, па онда из времена кад се пробудио\, па кад је устао\, па кад је Духом васкрснуо\, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој\, и верује\, да и сви други људи\, ако хоће\, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости. \nНо обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити\, ни устати\, ни васкрснути из мртвих\, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи\, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку\, на путу за Дамаск\, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу\, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење\, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова\, или су га имали па изгубили\, јесу као успавани\, као мртви. \nО Господе благи\, пробуди нас\, дигни нас\, васкрсни нас\, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-apostol-jakov-zavedejev/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260514
DTEND;VALUE=DATE:20260515
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250514T212949Z
LAST-MODIFIED:20260201T181925Z
UID:7604-1778716800-1778803199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Јеремија
DESCRIPTION:Пролог за 1. мај\n14. мај по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Јеремија\n\nРођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту\, недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече\, да ће његов погреб бити као погреб магарца\, тј. избациће се мртав ван Јерусалима\, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници\, Јеремија призва Варуха\, који стаде код прозорчића тамнице\, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство\, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице\, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече\, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети\, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим\, проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон\, да се не надају повратку у Јерусалим\, јер ће остати у Вавилону седамдесет година\, што се и догоди. У долини Тотеф\, под Јерусалимом\, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву\, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом\, проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим\, цара Седекију убију\, град опљачкају и разоре\, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф\, на месту где су деца клана на жртву идолима и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават\, где је Мојсеј умро\, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир\, где проживи четири године и тада буде од својих сaнародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Дјеве са Младенцем. Постоји предање\, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији. \n\n\n\nПреподобни мученик Акакије Папучар\n\nИз села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу\, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна\, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа\, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса“. Син послуша мајку и\, с благословом Светогорских отаца\, оде у Цариград\, где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије Боровски\n\nСин татарског великаша\, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године\, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник\, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године. \n\n\n\n\nЈеремија девственик и пророк. –\nБожју вољу он људима јавља\nКад у греху људи угнилише\nИ законе Божје погазише.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nРечи су му као пламен живи\,\nГрешне пали\, праведнима светли;\nСузе су му као сузе мајке\nНад породом својим умирућим.\nКазна једна\, пророк је провиђа\,\nКазна једна сто пут заслужена.\nМилост Божја у правду сe мења.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nНарод грешни зове покајању.\nНарод слуша што главари кажу\,\nA главари пророку се смеју\,\nИ речи му за лаж проглашују!\nНо пророк се не да заморити:\nСвоје речи мукама печати;\nЗлобни људи пророка убише\,\nТе га гласним навек учинише.\nРеч пророка свака испуни се –\nЦарство паде\, пророк прослави се. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПреп. Пафнутије Боровски говорио је својим ученицима\, да се човекова душа и дела његова скривена могу познати по погледу очију. Ученицима је то изгледало невероватно\, све док овај Божји човек није то потврдио у ствари\, и то y више махова. Прозирући у туђе судбе Пафнутије је прозрео и у своју. На недељу дана\, будући још здрав\, он je прорекао\, да ћe y идући четвртак разлучити се од овога света. A када је овај четвртак освануо\, он је радосно узвикнуо: „Ево дана Господњега\, веселите се људи; ево дође дан очекивани!“ – Ето тако дочекује смрт човек који је целога века мислио o растанку са овим светом и o сусрету c Богом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како се два ангела јављају ученицима док ови још гледају за вазнесеним Господом\,\n2. како ангели објављују\, да ће Господ доћи онако као што Га ученици видеше да одлази у небо. \n\n\n\nБеседа\nо сили речи Господње\n\nНије ли ријеч моја као огањ\, говори Господ\, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23\, 29) \nЈесте\, Господе\, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника\, а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника\, а разбија у прашину срца непокајаних грешника. \nНе гораше ли наше срце у нама кад нам говораше (Лк. 24\, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право\, оно гори од речи Господње\, и топи се од милине\, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено\, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново. (II Мојс. 7\, 13) \nЗалуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена\, у тврђаве своје од железа\, у тврђаве своје од сребра и злата\, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња\, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења\, у која се грешници утврђују. \nЗалуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом\, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском\, не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога\, или против Бога\, као силан и неодољив маљ. \nО браћо\, не уздајмо се у творевине своје од камења\, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења\, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом\, неголи прах пред силом ветра. \nО Господе свесилни\, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jeremija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-jeremija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260515
DTEND;VALUE=DATE:20260516
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250514T213140Z
LAST-MODIFIED:20260201T181938Z
UID:7607-1778803200-1778889599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Атанасије Велики; Свети Михаил
DESCRIPTION:Пролог за 2. мај\n15. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Еспер\, Зоа\, Кириак и Теодул\n\nУ време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера\, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани\, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава\, него оно што им се даваше они бацаху псима\, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал\, разгневи се веома\, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу\, но деца осташе непоколебљива у вери и\, шта више\, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ\, где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња. \n\n\n\nСвети Атанасије Велики\, архиепископ Александријски\n\nУ данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром. \n\n\n\nСвети мученици Борис и Гљеб\n\nСинови великога кнеза Владимира\, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена\, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк\, најстарији му син\, кнез кијевски\, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса\, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна\, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана\, и буду сахрањена у граду Вишгороду\, где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила\, која исцељује људе од разних болести и мука. \n\n\n\nСвети Михаил (Борис)\, цар Бугарски\n\nРођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике\, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери\, али је нова вера победила и крст се заблистао на многим храмовима\, што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима\, као и међу Србима\, утврдише нарочито Петочисленици Охридски\, ученици светих Кирила и Методија\, који су народу проповедали на народном\, словенском језику\, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство\, Михаил се обуче поново у војводско одело\, припаса мач\, скиде Владимира с престола\, па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу\, повуче се у тишину и\, у подвигу и молитви\, мирно сконча земни живот „у благој вери\, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа\, велик\, чесан и благоверан“\, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године. \n\n\n\n\nМихаил Бугарски крстом народ крсти\,\nУ Христово стадо пагане уврсти.\nИ примером својим људска срца косну\,\nДа заволе људи веру спасоносну.\nПа построји цркве\, безбоштво истреби\,\nИ Божијег Духа прослави у себи.\nЈош напусти славу и сујете луде\,\nИстини и правди он научи људе.\nНe пожали себе рад Божјег имена\nИ ради спасења бугарског племена.\nВенчан би на земљи венцем царовања.\nA на небу венцем вечног радовања. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБлажени Максим\, Христа ради јуродиви\, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме\, он је одговарао: „Јесте зима љута\, али је сладак Рај!“ И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе“. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт\, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт\, једну дијету за духовно оздрављење наше\, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо\, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. \nЗемља од нас тражи много веће жртве\, не обећавајући нам никакву награду после смрти. \nЗемља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско\, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб\, као крај свему и плату за све. \nХристос тражи да жртвујемо само земљу\, и животињство наше\, и грех\, и порок\, и свако неваљалство\, и зато нам обећава васкрсење и бесмртан живот у рају. Јесте зима љута\, али је сладак Рај! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како My ce ученици поклонише\,\n2. како се враћају у Јерусалим c великом радошћу. \n\n\n\nБеседа\nо извору живе воде и о сухом бунару\n\nЧудите се томе\, небеса… вели Господ\,\nјер два зла учини мој народ: оставише\nмене\, извор живе воде\, и ископаше себи\nбунаре\, бунаре испроваљиване\, који не\nмогу да држе воду. (Јерем. 2\, 12-13) \nЈе ли ово речено само за онда\, или и за данас? Извесно\, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски\, или и за наш народ? Извесно\, и за наш народ. Као што је речено: не убиј\, не укради\, не сведочи лажно\, не само за оно време него и за сва времена\, и не само за јеврејски народ него за све народе\, тако и ово. И ово важи и данас и увек\, за сваки народ и за сваког човека\, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар\, да из њега пије кишницу. \nИзвор живе воде је сам Господ\, непресушан\, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски\, који се ради насупрот Бога и Божјег закона\, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво\, и среброљубље\, и прождрљивост\, и разврат\, и властољубље\, и сујета\, и поклоњење идолима\, и гатарство\, и све остало што има ђавола за саветника\, грех за копача\, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе\, небеса\, и згрозите се и упропастите се! вели Господ (Јеремија 2\, 12)\, како се избезуми човек\, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу\, које му још више распаљује жеђ! \nО браћо\, и наш народ учини два зла\, јер заборави Господа као извор свакога добра\, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може\, не може\, браћо. Још мање се може наћи мира\, и среће\, и задовољства\, и радости\, и живота\, и ма каквог добра\, у бунарима греха и безбоштва. \nО Господе\, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити\, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших\, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-atanasije-veliki-sveti-mihail/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-atanasije-veliki-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260516
DTEND;VALUE=DATE:20260517
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T170534Z
LAST-MODIFIED:20260201T182039Z
UID:7610-1778889600-1778975999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тимотеј и Мавра
DESCRIPTION:Пролог за 3. мај\n16. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тимотије и Мавра\n\nЧудна је судба ових дивних мученика\, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању\, беху изведени на суд због вере хришћанске\, пред тиваидског намесника Ариана\, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше тако\, да му од бола\, зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука\, но кад је муж охрабри\, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше\, а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука\, којима би убрзо подлегли\, да их није крепила благодат Божја\, они бише обоје распети на крст\, једно према другом. И тако висећи на крсту\, осташе у животу пуних девет дана\, саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу\, за кога претрпеше крсну смрт\, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године. \n\n\n\nПреподобни Теодосије Кијево-Печерски\n\nОд најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке\, а нарочито још кад му мајка\, једнога дана\, смотри железни појас око нага тела\, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене\, није мене достојан“\, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући\, он посаветова мајку\, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом\, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију\, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи\, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу\, због његове девствене чистоте\, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим\, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим\, и исцељиваше болести\, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем\, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих. \n\n\n\n\nТимотеј и Мавра\, распети и бледи\,\nКроз Господа Христа једно друго гледи\,\nИ духом се виде боље но очима\,\nБолом узвишени над свима стварима.\nПа Тимотеј збори: Мавро\, сестро моја\,\nТи си женска страна\, – већа мука твоја!\nНо не клони\, сестро\, молитвом се крепи\,\nСве помисли своје уз Христа прилепи.\n– Одговара Мавра: брате Тимотеје\,\nДух Божји осећам\, у души ми веје;\nОн ме држи бодру\, немоћну ме снажи\,\nA Исус сладчајши муке моје блажи\,\nHo за тебе бринем\, мој поносе дични\,\nКакви боли могу твојим бити слични?\nHo joш мало\, мало\, мој слађани брате\,\nПа ће руже c трња мука да процвате\,\nСвој небесној војсци ти ћеш бити дика\,\nСамо трпи\, трпи\, без гласа и крика.\nБодрствујмо\, брале\, сном да не заспимо\,\nМоже Господ\, доћи\, – да с’ не постидимо.\nЕво сва небеса видим отворена\,\nНевиђена блага нама припремљена. –\nТад Тимотеј Маври: o дивна сестрице\,\nХристова невесто\, славна мученице\,\nПрославимо Бога за милост My красну\,\nШто попусти на нас смрт овакву часну.\nO слава Ти\, Спасе\, што за нас пострада:\nДух у Твоје руке предајемо сада. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАвва Јован Колов упита монахе: „Ко је продао Јосифа?“ Један одговори: „Браћа његова.“ Ha то ћe старац: „He браћа\, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је\, дакле\, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира.“ Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој\, зато и губимо добре плодове\, који се жању на крају непријатности\, поднетих са смирењем. \nАвва Пимен је говорио мудро: „Ми смо оставили лак јарам\, тј. самоукорење\, a натоварили смо тежак тј. самооправдање.“ \nХришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим\, испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:\n1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник\,\n2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ће се посрамити идолопоклоници\n\nПосрамиће се они … који говоре дрвету: ти си отац мој;\nи камену: ти си ме родио. Јер мени окренуше леђа а не лице;\nа кад су у невољи говоре: устани и избави нас! (Јерем. 2\, 26-27) \nВаистину\, посрамиће се сви они\, браћо\, који не виде даље од дрвета и камена\, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала\, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу\, они и не могу да виде друго до створења\, и заборављајући Творца\, они створења оглашују Творцем. Природа је\, веле\, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе\, нижи од природе\, слуга у крилу природе\, роб на ланцу природе\, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу\, и завикаће к Богу: устани и избави нас! \nЗашто вичу Богу: Устани? – као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји\, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом\, док су се уздали у своју силу – они су Га оборили у животу своме\, и избацили Га из живота свога. Зато\, кад их притисне невоља\, вичу му: устани! \nА Господ је кротак\, и устаје\, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински\, и одбацивши грешну своју љубав\, нека се врати љубави к Богу\, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену\, а лице к Богу живом\, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт\, него за живот. \nО браћо\, не тражимо помоћи у беспомоћних\, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем\, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу\, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо\, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада. \nО Господе вазнесени\, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље\, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-timotej-i-mavra/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-timotej-i-marva.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260517
DTEND;VALUE=DATE:20260518
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T170709Z
LAST-MODIFIED:20260201T182051Z
UID:7613-1778976000-1779062399@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Пелагија Тарсијска
DESCRIPTION:Пролог за 4. мај\n17. мај по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Пелагија Тарсанка\n\nРођена у граду Тарсу\, од родитеља незнабожних\, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе\, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се\, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу и\, да се за време његовог бављења у том граду\, његов син\, царевић\, заљуби смртно у Пелагију и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке\, да се она већ обрекла своме небесном Женику\, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке\, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона\, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства\, врати се дому и исповеди мајци\, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син и\, изгубивши сваку наду\, да ће моћи добити ову свету девицу за жену\, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице и\, заборавивши свога сина\, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој\, осуди је цар на сажежење у металном волу\, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише\, света Пелагија се прекрсти крстом и\, с благодарном молитвом Богу на уснама својим\, сама уђе у усијаног вола\, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије\, која се жртвова за Христа\, да вечито царује са Христом. \n\n\n\nСвештеномученик Силуан\, епископ Гаски\n\nБио најпре у војничкој служби\, но доцније\, гоњен силином вере своје\, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане\, он буде најпре љуто истјазаван\, а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески. \n\n\n\nПреподобни Никифор\n\nБио најпре римокатолик\, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој\, и принуди га да уђе у срце\, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу\, не треба да стоји празан\, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе\, Сине Божји\, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав\, радост\, мир\, и остало\, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена“. \n\n\n\n\nПелагија као ангел светла\nПредста цару на суд и осуду;\nЗверовидни цар joj говораше:\n– Венцем ћу те овенчати царским\,\nБуди моја жена међ женама!\nПелагија смело одговара:\n– Ја се гнушам брака c незнабошцем\,\nНикад\, царе\, твоја бити нећу\,\nШта ли нудиш? Венац од прашине!\nЈа три венца имам у Господа\,\nУ Исуса мог вечног Женика:\nПрви венац – јер веру одржах\,\nДруги венац – јер девство сачувах.\nТрећи венац – венац мучеништва.\nНe оклевај\, царе нечестиви.\nДроби ово тело од прашине\,\nДроби\, сеци\, гори\, и самељи.\nДа пре душа иде на венчање.\nДа пре станем уз Женика свога.\nСпаситеља Бога бесмртнога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМлад и неискусан у духовној борби човек подвлачи свако своје добро дело са самопохвалом. Но опитни војник\, усред окршаја са страстима и демонима\, омаловажава свако своје дело и појачава молитву своју за помоћ Божју. Авва Матеј говорио је: „Што се човек више приближује Богу\, то види себе више грешним.“ И још је говорио: „Кад сам ја био млад\, мислио сам\, да можда неко добро чиним; a сад кад сам остарео\, видим да немам ниједног доброг дела.“ – Није ли сам Господ рекао: нико није добар осим једнога Бога? Ако је\, дакле\, само једини Бог добар и извор свакога добра\, како се онда може догодити неко добро дело\, да није од Бога? И како неко\, ко учини добро дело\, може приписати га себи a не Богу? Па кад је тако\, чиме се онда може похвалити смртан човек? Ничим\, осим Богом и добротом Божјом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:\n1. како Он Својим вазнесењем доказује Своју божанску природу и Своју божанску моћ\,\n2. како Он Својим вазнесењем у небо показује људима да постоји један бољи\, узвишенији свет и живот – свет и живот небески. \n\n\n\nБеседа\nо идолопоклонству као прељуби\n\nЈуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом. (Јерем. 3\, 9) \nКаква је то прељуба\, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но\, пре овога греха\, они учинише један други\, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме\, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога\, за Бога живога и јединога\, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом. \nДа ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време\, а не и у наше\, и само од Израиља и Јуде\, а не и од хришћана? Нажалост\, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме\, Богу живоме и јединоме\, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета\, према трулежним стварима и смртним створењима\, тај прељубу чини\, и тај навлачи онај укор Божји на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад\, јер онда грешаху људи не познавајући Христа\, а сада греше познавајући Христа. \nО браћо\, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета\, од сребра и злата\, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане. \nО Господе вазнесени у врховно небо\, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са сакрушеним идолима – Крстом Твојим чесним. Помози нам\, Господе\, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме\, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-pelagija-tarsijska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-pelagija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260518
DTEND;VALUE=DATE:20260519
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T170832Z
LAST-MODIFIED:20260201T182104Z
UID:7616-1779062400-1779148799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света великомученица Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 5. мај\n18. мај по новом календару \n\n\n\nСвета великомученица Ирина\n\nЖивела у времена апостолска на Балкану\, у некоме граду Магедону\, где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка\, од родитеља незнабожаца. Пенелопа – тако јој беше име незнабожачко – поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј\, ученик апостола Павла\, крсти њу и њене дворкиње\, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда\, она разгневи свога оца\, и отац је хтеде мучити\, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара\, осим њенога оца\, стављена на разне муке\, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером\, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду\, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше\, и девица оста здрава и жива. Цар Савах\, син Седекијин\, поткова је ексерима\, натовари на њу врећу песка\, и заузда је\, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. „Заиста сам као скот пред Тобом\, Господе!“ говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу\, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке\, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство\, Ирина пређе у град Калипољ\, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин\, одведе је у град Константину\, где је умисли убити на тај начин\, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини\, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију\, где је умртви цар Саворије\, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то\, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана\, кад гроб отворише\, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину\, која све жртвова и све претрпе\, да се Бог што више прослави међу људима. \n\n\n\nСвети Мартин и Ираклије\n\nСловени. Беху гоњени од јеретика\, аријеваца\, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку\, и преселише се ка Господу. \n\n\n\n\nПенелопа кћи царева на чардаку беше\,\nКад joj тице\, три по реду\, хитро долетеше.\nПрво голуб\, бел ко млеко\, c маслиновом граном\,\nПо том op’o c венцем цветним у кљуну кошчаном.\nНајзад гавран c гујом љутом слете и улете.\nПенелопа слуге пита\, могу л’ да се сете?\nСлуге ћуте. Нико не зна. Свак се чудом чуди.\nАпелијан старац рече: сви смо смртни људи\,\nНо чуј мене\, Пенелопо\, чуј ме чедо красно\,\nДух Божији кроз те знаке прориче ти јасно:\nГолуб значи тихост твоју\, зваћеш се Ирина\,\nБлагодат на теби Божју – то значи маслина.\nOp’o значи победника – победићеш страсти\,\nВенац цветни значи славу и небеске сласти;\nГавран c гујом то је демон c пакостима својим\,\nНо ти ћеш га победити терпјенијем твојим.\nTo Ирина све саслуша\, срцем устрепери\,\nИ реши се сва се дати спасоносној вери.\nШто решила\, то свршила\, и Бог joj поможе.\nМолитвама њеним светим спаси и нас\, Боже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНe помаже молитва речима\, ако срце не учествује у молитви. Само усрдну молитву слуша Бог. Авва Ксој Тивејски враћао се једанпут са Синајске горе\, па сретне монаха који му се пожали како у манастиру много страдају од суше. Рекне му Ксој: зашто се не молите и не просите од Бога? Одговори монах: и молимо се и просимо\, но кише нема. Нa то ћe Kcoj: очигледно\, ви се не молите усрдно. Хоћеш ли да се увериш да је то тако? И рекавши то уздиже старац руке к небу и помоли се. И киша обилата спусти се на земљу. Видевши ово\, удивљени монах падне на земљу пред старцем и поклони му се\, но старац\, бојећи се славе људске\, хитно побегне од њега. – Просите и даће вам се\, рекао је сам Господ. Но залуд су уста пуна молитве\, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом\, ма уста и ћутала. Бог ћe молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:\n1. како Својим вазнесењем Он означава победни свршетак целокупног деловања Свог на земљи у току неких 33 године\,\n2. како Својим вазнесењем Он учи нас\, да к небу\, a не к земљи\, управљамо сва стремљења своја. \n\n\n\nБеседа\nо божанском браку душе људске\n\nОбратите се\, синови одметници\, вели Господ\, јер сам ја муж ваш. (Јерем. 3\, 14) \nДуша је људска невеста\, а Господ живи и свесилни муж је душе људске. Своју невесту\, душу\, Господ одева у сјај и храни је благодаћу Својом. А душа од Бога мужа рађа добру децу\, и децу многу\, у виду многих и красних добродетељи. Ниједну добродетељ не може душа сама од себе родити. Само оплођена Богом\, душа рађа добродетељи. Оплођена пак светом\, душа или остаје јалова или рађа грех и порок. Зато Господ и говори људима: ја сам муж ваш. Да би душа људска знала\, за кога је обручена и с ким је венчана\, те да не би лутала и прељубом себе умртвљавала и у пепео претварала! \nБог је веран муж душе људске. Он никад невесту душу не изневерава. Његова љубав према души никад не хладни\, све док душа не окрене се од Бога и не учини прељубу. Но и тада Бог не напушта душу одједанпут\, но иде за њом и враћа је с пута погибељи. Обратите се\, говори тада Господ душама људским. Покајте се\, и опростићу вам. Обратите се\, и примићу вас. Покајници би знали рећи\, колика је милост Божја. Они би могли потврдити\, како је истрајна љубав Божја и према грешницима\, све до последњег часа. Бог је веран у љубави Својој\, и није брз на освету души прељубници. Он се стара непрестано да поврати души прељубној изгубљени стид. А стид рађа покајање\, а покајање води обновљењу\, а обновљење води првобитној љубави и верности. \nО Господе свесилни\, помози нам\, да од Твоје вечне љубави душе наше роде род добар и изобилан. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-velikomucenica-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260519
DTEND;VALUE=DATE:20260520
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171044Z
LAST-MODIFIED:20260201T182120Z
UID:7619-1779148800-1779235199@stsavanyc.org
SUMMARY:Праведни Јов; пренос моштију Светог Саве
DESCRIPTION:Пролог за 6. мај\n19. мај по новом календару \n\n\n\nСвети праведни и многострадални Јов\n\nБеше Јов потомак Исава\, унука Аврамова\, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану\, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје\, и синове своје\, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест\, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана\, и лежаше Јов на ђубришту изван града\, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога\, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље\, и даде му богатство много веће него што је пре имао\, и родише му се опет седам синова и три кћери\, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година\, све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања\, које Бог на нас шаље\, и праобразом страдајућег Господа Исуса. \n\n\n\nСвети мученик Варвар\n\nБеше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака\, у тој војсци беше и Варвар\, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака\, сличан древном Голијату\, и зачикаваше Римљане\, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу\, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо\, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе\, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару\, а цар нареди\, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса\, и многи војници видећи то\, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово\, а за њима и Варвар\, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога. \n\n\n\nСвети Варвар разбојник\n\nПосле многих злочинстава покајао се и осудио сам себе\, прво\, да три године иде четвороношке и једе са псима\, и друго\, да дванаест година живи у шуми\, без одела\, без крова\, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела\, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму\, па видевши издалека Варвара\, помислише да је звер\, а не човек\, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли\, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро\, које је исцељивало разне болести и муке на људима. \n\n\n\n\nКажи\, брате\, шта поднети можеш\,\nПа ћy рећи\, колико си човек.\nЈов праведни\, богат и преславан\nБи сатаном бачен на ђубриште\,\nИ обложен гнојем и ранама –\nСтрашилиште псима и људима!\nШто имаде за дан му пропаде\nОсим вере и осим стрпљења.\nНo c оружјем вере и стрпљења\nJов победи страшнога сатану.\nБог гледаше борбу неједнаку\,\nПраведнику победу додели\,\nСа победом сва остала блага\,\nA посрами завидљивог врага. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАвва Исаија рекао o себи: „Видим себе сличног коњу лутајућем без јахача. Ко год га нађе\, седа на њега и језди на њему до миле воље. Када један јахач остави коња\, други га узјаше и поступа тако исто\, па и трећи итд.“ Овај велики подвижник\, за кога су сви c дивљењем говорили да је достигао савршенство\, рекао је то o себи или из смирења или из сећања на доба свога несавршенства. Главно је\, да је ова реч истинита у односу на свакога хришћанина\, који ходи духовно распојасан и необуздан. Тек што је једна страст c њега сјахала\, друга га је узјахала. Тек што га је једна заморила и оставила у очајању\, друга га је узјахала c обманљивом надом\, да ће га она усрећити. Такав човек нема јахача који би га управио правим путем\, без скретања ни лево ни десно. Једини пријатељски јахач\, кога треба поздравити добродошлицом\, јесте свети и моћни дух хришћански. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како је Он прво васкрсао телесно\, па се онда вазнео телесно\,\n2. како се душе праведних људи по смрти прво вазносе на небо\, док тела чекају опште васкрсење\, опште преображење\, и опште вазнесење. \n\n\n\nБеседа\nо сили коју Бог даде речима пророчким\n\nЕво ја ћу учинити да ријечи моје\nу устима твојим буду као огањ\, а овај\nнарод дрва\, те ће их спалити. (Јерем. 5\, 14) \nВидите\, браћо\, да је дејство речи Божје различито како према коме! Реч је Божја као огањ\, коме се радује праведник\, озебао у хладноћи овога света; и реч је Божја као огањ\, који спаљује неправедника\, кога је овај свет материјални сувише загрејао. Искусни духовници оставили су нам сведочанство\, да само име Исус\, које верним доноси силу\, радост и освежење\, – да то име пали зле духове као живи огањ. Тако је са сваком речју Божјом. Код једних она ствара утеху\, код других раздражење\, код једних утишава гнев\, код других појачава; код једних изазива страхопоштовање\, код других подсмех. Здравима је мед\, а болеснима је мед пелен. Но зашто народ да буде као дрва\, која ће се спалити? Зар је народ крив\, ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци\, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи\, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама\, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона. Бог је\, браћо\, праведан\, и Он зна меру свачије кривице\, и неће дати\, да неук и мален пострада колико учен и велик. \nГосподе Свевидећи\, спаси нас\, да не будемо ни слепе вође нити слепо вођени. Укрепи нам срце\, да и као вође и као вођени будемо вазда слуге Твоје\, и само Твоје слуге. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pravedni-jov-prenos-mostiju-svetog-save/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260520
DTEND;VALUE=DATE:20260521
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171216Z
LAST-MODIFIED:20260201T182132Z
UID:7622-1779235200-1779321599@stsavanyc.org
SUMMARY:Појава Часног Крста у Јерусалиму
DESCRIPTION:Пролог за 7. мај\n20. мај по новом календару \n\n\n\nСпомен појаве Часног Крста у Јерусалиму\n\nУ време цара Констанса\, сина светог Константина\, и патријарха јерусалимског Кирила\, појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом\, простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ\, и верни и неверни\, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој\, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу\, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа\, да вера хришћанска није у мудровањима светским\, по чулном разуму људском\, него у сили Божјој\, показаној кроз чудеса и знамења безбројна. \n\n\n\nСвети мученик Акакије\n\nОвај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа\, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља\, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту\, Акакије би преведен у Византију\, где издржа нове муке\, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године. \n\n\n\nПреподобни оци Грузијски\n\nУ VI веку\, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији\, јави се Пресвета Богоматер Јовану\, подвижнику Антиохијском\, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију\, да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију\, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија\, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама\, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид\, Антоније\, Давид\, Зинон\, Тадеј\, Иса\, Издериос\, Јосиф\, Михаил\, Пир\, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији\, основаше многе манастире\, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи. \n\n\n\n\nАкакије\, војин вишњег Цара\,\nАкакије за смрт се готови\,\nДушу кади тамјаном молитве;\nА пита га судија безбожни:\nЗашто Христос не избавља верне?\nШто не казни ваше мучитеље\,\nКад га зовеш Богом свемогућим?\nМученик му кротко одговара: –\nГоспод Христос велик је милошћу\,\nИ милошћу и дугим трпљењем\,\nОд грешника чека покајање\,\nA од верних трпљиво страдање.\nКад би грешне Он одмах кажњав’о\nМилост Своју како би јављао?\nA праведни кад не би страдали\,\nСилу Божју чим би показали?\nИ пред светом чим би засијали?\nРеч речена – глава посечена\,\nУ Рај Божји душа узнесена. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Признајем\, да сам ја био више дужан\, и да ми је више опроштено: од судских и јавних послова ја сам позват на свештенство\, па зато се бојим да се не покажем неблагодаран\, ако будем мање љубио него што ми је опроштено.“ Ово су речи светог Амвросија\, који је изненадно био Богом позват да промени звање и да од светског судије постане архијереј цркве Христове. Овим речима светитељ показује\, како је свештеничко звање више од световног\, како се до истог долази Божјим призвањем\, и како онај који је призват\, дугује благодарност Богу. Дуг благодарности Богу сви светитељи сматрали су својим главним дугом. Без благодарности Богу не може бити напредовања у духовном животу. Непрестана благодарност Богу јесте благородно семе\, из кога\, ако се залевало буде сузама непрестаног покајања\, израста прекрасни плод – љубав према Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на свете апостоле и то:\n1. како апостоли свети стоје сви једнодушно на молитви\,\n2. како наједанпут постаје хука c неба као дување силнога ветра. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се гресима одбија добро од људи\n\nГријеси ваши одбијају добро од вас. (Јеремија 5\, 25) \nАко немаш у изобиљу добра\, народе\, значи да имаш греха у изобиљу. Греси твоји одбијају добро твоје од тебе. Ако желиш добра себи\, народе\, одбаци грехе и не греши више\, и пропутићеш добру\, и добро ће доћи теби и неће се одвајати од тебе. Ако немаш добра\, човече\, значи да греха имаш. Не може добро становати у истој кући са грехом\, као што светлост и тама не могу бити истовремено на истом месту. Кад се светлост удаљи\, тама настане; и кад се тама удаљи\, светлост засија. Тако грех и добро могу се смењивати\, но заједно обитавати не могу. \nГријеси наши одбијају добро од нас\, о браћо моја. Ове речи није рекао само један пророк\, само једном народу\, него је сваки прави пророк говорио ове речи своме народу. Лажни пророци ласкају гресима народа свога\, и тако помажу још више одбијати добро од народа свога. А прави пророци иду на супрот гресима народним\, јер они са добром иду\, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа свога. Ако се кошница засмрди\, хоће ли медоносне пчеле ући у њу и истоварити мед свој у њу? Не! Па кад бесловесне пчеле неће да уђу у смрадну и димљиву кошницу\, како ће тек словесни Дух Божји ући у душу смрадну и димљиву од греха? А Дух Божји је поседник и дародавац свих добрих дарова. \nГосподе Душе Свети\, помози силом Твојом неодољивом људима Твојим\, да одагнају грех из душе своје\, те да би Ти могао ступити унутра са даровима Твојим животворним. Теби слава и хвала са Оцем и Сином вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pojava-casnog-krsta-u-jerusalimu/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/casni-krst.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260521
DTEND;VALUE=DATE:20260522
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171401Z
LAST-MODIFIED:20260201T182553Z
UID:7625-1779321600-1779407999@stsavanyc.org
SUMMARY:ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - СПАСОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 8. мај\n21. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Јован\n\nСпомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када\, наиме\, Јовану беше више од сто година\, он узе седам својих ученика\, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб\, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов\, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова\, од које се исцељиваху болесници од разних болести. \n\n\n\nПреподобни Арсеније Велики\n\nОвај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму\, и добро школован\, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску\, он се предаде цркви на службу\, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен\, повучен\, ћутљив\, молитвен\, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија\, и постави га за сенатора\, окруживши га великим богатством\, и почастима\, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево\, него што га задовољаваше. Деси се једанпут\, да Аркадије учини неку кривицу\, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу\, за коју кад сазна Арсеније\, преобуче се у одело просјачко\, оде на обалу морску\, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит\, постаде ученик славнога Јована Колова\, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави\, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање\, он одговори: „Па ја сам пре њега умро\, како му\, дакле\, ја могу бити наследником?“ Повучен у једну пустињску келију\, као у гробницу\, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа\, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио\, он је себи често постављао питање: „Арсеније\, зашто си дошао у пустињу?“ Провео је педесет пет година као пустиножитељ\, и за све то време био је углед монасима\, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година\, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа\, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом. \n\n\n\nСвета Емилија\n\nМати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком\, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце\, и тако их надахнула духом Христовим\, да су петоро од њих постали светитељи хришћански\, и то: Василије Велики\, Григорије\, епископ ниски\, Петар\, епископ севастијски\, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином\, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године. \n\n\n\nПреподобни Арсеније Трудољубиви\n\nМонах кијевски. Никад себи није одмора давао\, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно\, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку. \n\n\n\n\nApсeнијe славни\, кога свет слављаше.\nБежећи од славе\, себи говораше:\n– Сматрај ceбe мртвим за свет и за људе.\nНe говори речи ни мудре ни луде.\nЗа реч сам се каткад у животу кај’о\,\nЗа ћутање никад нисам се покај’о.\nАко срце своје не вежем за Бога\,\nНe могу c’ отрести живота страснога.\nАко мисли моје само Бога славе\,\nСпољашње ћe страсти мене да оставе\,\nМолитвом и трудом време испуњавај\,\nТруди се што више\, a што мање спавај.\nАрсеније грешни\, та што си застао\,\nЗа што с’ у пустињу\, питам те\, дошао?\nРад спасења душе\, не рад’ ленствовања\,\nРади покајања\, a не рад’ спавања.\nЖурно себе лечи\, и душу оживљуј:\nГосподи помилуј! прости и помилуј! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНеки монах жалио се светом Арсенију\, како при читању Светог писма не осећа ни силу речи прочитаних\, нити умилења у срцу. На то ћe му велики светитељ одговорити: \n„Чедо\, ти само читај! Чуо сам да чаробници змија\, кад обајавају змије\, изговарају речи\, које они сами не разумеју\, али змије чувши изговорене речи\, осећају силу њихову и бивају укроћене. Тако и ми\, кад непрестано држимо у устима својим речи Св. Писма\, па ма силу њихову ми и не осећали\, зли духови чувши\, страше се и беже\, јер не могу да поднесу речи Духа Светога.“ Чедо\, ти само читај! Дух Свети\, који је преко надахнутих људи написао речи божанствене\, чуће и разумеће и похитаће ти у помоћ: и разумеће и осетиће демони\, и побећи ћe од тебе. To јест\, разумећe Онај кога призиваш у помоћ\, и разумеће они које желиш да отераш од себе. И оба циља биће постигнута. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како се показују огњени језици над апостолима\, по један на сваком од њих\,\n2. како се апостоли испуњавају Духа Светога и почињу говорити разним језицима\, како им сам Дух Свети даје да говоре. \n\n\n\nБеседа\nо злу као плоду мисли људских\n\nЧуј\, земљо\, ево ја ћу пустити зло на овај народ\,\nплод мисли њиховијех\, јер не пазе на моје\nријечи\, и одбацише закон мој. (Јерем. 6\, 19) \nВидите ли\, браћо\, где расте и где сазрева зло? Не у крилима Божјим него у мислима људским. У мисли људске зло бива посејано од силе демонске\, или од страсти телесних. У мислима људским зло расте\, и грана се\, и размножава се\, и цвета\, и листа\, и најзад плодове показује. Благовремено Бог опомиње људе\, да се тргну од злих мисли својих\, како зло не би сазрело у души људској и донело горке и смртоносне плодове своје. Благовремено опомену Бог Каина\, но Каин не хте чути опомену\, него пусти да зла помисао на брата донесе зао плод\, братоубиство. \nКоје су мисли зле? Све оне које иду насупрот закону Божјем\, речи Божјој. Зле мисли су самовољни закон човечји\, који човек самоме себи прописује мимо и насупрот закону Божјем. Ако ли је пак човек одлучно решен да се држи закона Божјег\, зле мисли су тада немоћне као сенке\, које се брзо појављују\, но исто тако брзо и ишчезавају. Тада је човек господар над мислима својим\, јер осећа Бога као господара над собом. Тада је закон Божји закон\, а зле мисли људске ништа. \nЕво\, ја ћу пустити зло на овај народ\, говори Господ. Какво зло? Плод мисли њиховијех. То јест: ја ћу допустити само да пожњу оно што су посејали и однеговали; јер зло нити је Моје семе\, нити Моја жетва. Зло које ћу ја пустити на безаконе људе\, јесте плод мисли њихових. По мислима својим требало је они да цене\, какво ће их зло снаћи\, као што сејач по семену цени\, шта ће имати да жање. \nО Господе кротки и незлобни\, спаси нас од нашег сопственог зла\, које смо сами у себи однеговали. Отклони зле плодове злога усева\, молимо Ти се. И помози нам почупати зло семе из душе своје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jovan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260522
DTEND;VALUE=DATE:20260523
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171520Z
LAST-MODIFIED:20260201T183111Z
UID:7628-1779408000-1779494399@stsavanyc.org
SUMMARY:Пренос моштију светог оца Николаја
DESCRIPTION:Пролог за 9. мај\n22. мај по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Исаија\n\nОвај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса\, брата Амасије\, цара јудејског. По великој благодати Божјој\, која је била у њему\, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском\, окруженог шестокрилним серафимима\, који непрестано певају: „Свјат\, Свјат\, Свјат\, Господ Саваот“. Исаија је пророковао много ствари\, како појединим људима\, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима\, проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима\, и опомињући цара и главаре народне\, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана\, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима\, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство\, као и сва остала\, дословце се испунило. Али\, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога\, о зачећу Пресвете Дјеве\, о Јовану Претечи\, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше\, због чистоте срца свога и због ревности према Богу\, примио свише још и дар чудотворства. Тако\, када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи\, он се помоли Богу\, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије\, да би прогледао. У време цара Манасије\, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара\, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором\, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа\, и он би ухваћен\, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети\, Књигу пророка Исаије у Старом Завету) \n\n\n\nСвети Николај Чудотворац Мирликијски\n\nПренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика\, 1087. године\, буде тело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари\, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православни и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса\, како од додира моштију\, тако и од мира\, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским\, краљем српским; наиме\, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар). \n\n\n\nСвети мученик Христифор\n\nВелики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године. \n\n\n\n\nСлепи Стефан спава на Овчијем пољу\nИ у сну без мира подноси невољу.\nКрваве му очи\, дрхтаво му тело\,\nСмрт спрам таквог жића боља је зацело.\nУ том човек неки на сну му се јави\,\nУ небеском блеску\, у небеској слави.\n– Николај сам\, рече\, од Ликијског Мира\,\nA ти си од оних што Бог изабира.\nМоју десну руку погледај\, Стефане\,\nГле у њој су очи твоје сачуване!\nТи си без очију\, очи су у мене\,\nДаћу ти их онда када Господ хтедне.\nПет година прође\, a Стефан у мраку\nИма наду крепку\, има веру јаку:\n– Николај ће к мени још једанпут доћи\,\nC Божијом помоћи он ћe ми помоћи.\nТако Стефан једном у цркви мишљаше\,\nИ c плачем умилним свецу се мољаше.\nПа он у сан паде док у столу стаја\,\nАл’ ево му опет светог Николаја!\nДва краљева ока на десном му длану:\n– Ево\, рече\, краље\, дан и теби свану!\nУ име Господа што вид слепим дава\nПрогледај и викни: Богу нек је слава!\nПа очију слепих светац се дотаче\nИ мрак сe c очију к’о завеса смаче! \n\n\n\nРасуђивање\n\nМучеништво за веру може сваки хришћанин примити на себе\, како у време гоњења вере тако и у време мира. Авва Атанасије рече: „Буди мучен савешћу\, умри греху\, умртви уде земаљске\, и бићеш мученик по жељи својој. Они су се борили c царевима и кнежевима\, – имаш и ти цара греха\, ђавола\, и кнежеве демонске. Пре су били кумири\, капишта и идоложртвеници. И сад постоје они у души мислено. Ко је роб блуда\, тај се клања идолу Афродите. Ко се гневи и јари\, тај се клања идолу Ареја. Ko je среброљубив и затворен према муци и беди суседа свога\, тај се клања идолу Хермеса. Ако се уздржиш од свега овога\, и сачуваш себе од страсти\, победио си кумире\, одрекао си се зловерија\, и постао си мученик за веру.“ И тако\, дакле\, не мора човек нарочито чезнути за гоњењем и мучеништвом. Може свак и у свако време трпети мучеништво ради Христа и Његовог Јеванђеља. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како се сви људи диве и чуде слушајући апостоле где говоре разним језицима\,\n2. како се неки подсмевају говорећи: накитили су се вина! \n\n\n\nБеседа\nо проклетству човека који се узда у човека\n\nОвако вели Господ: да је проклет човјек\nкоји се узда у човјека и који ставља\nтијело себи за мишицу\, а од Господа\nодступа срце његово. (Јерем. 17\, 5) \nКад човек одступи срцем од Господа\, онда се он обично узда у људе и у себе – јер у кога би се иначе могао уздати\, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје\, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но – другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но – другога нема! \nНо\, о небо и земљо\, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима него ли у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље\, безумље\, безумље! \nДа је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут\, а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе\, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили\, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека! \nЗато да се у Бога уздамо\, браћо моја\, у Бога\, који је тврда лађа на бури\, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега\, јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо\, о Господе\, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се\, ако ми\, по безумљу и проклетству\, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prenos-mostiju-svetog-oca-nikolaja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-isaija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260523
DTEND;VALUE=DATE:20260524
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171726Z
LAST-MODIFIED:20260201T183127Z
UID:7631-1779494400-1779580799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Симон Зилот; преподобна Исидора
DESCRIPTION:Пролог за 10. мај\n23. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Симон Зилот\n\nЈедан од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо\, Симон младожења остави кућу\, и родитеље и невесту\, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа\, Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију\, у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој\, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ\, који му је припремио венац славе у царству бесмртном. \n\n\n\nСвети мученици Алфеј\, Филаделф и Кирин\n\nБраћа рођена\, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству\, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог\, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију\, и тамо убијени\, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси\, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији. (в. 2. март) \n\n\n\nПреподобна Исидора Јуродива\n\nЖивела у IV веку\, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда\, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове\, хранила се сплачинама од судова\, услуживала је све и свакога\, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир\, и кад види Исидору\, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму\, да је она луда. „Ви сте луде“\, одговори Питирим\, „а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога\, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!“ Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи\, одбеже из манастира\, и умре незнано где\, око 365. године. \n\n\n\nБлажена Тајса\n\nБеше Тајса богата девојка\, хришћанка\, у Мисиру. И реши се не ступати у брак\, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши\, она се преда развратном животу. Чувши за ово\, пустињаци умоле авву Јована Колова\, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених\, намах се покаја\, остави и кућу и све\, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу\, када она спаваше\, а Јован на молитви стајаше\, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно\, но топло\, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака. \n\n\n\n\nУ пустињи подвижник Питирим\nБога моли\, и сам ceбe пита:\nДа ли у свет има њему равна?\nТад се ангел Божји појавио\,\nПитирима благо укорео:\n– У мислима величаш се старче\,\nК’о да бољег у свем свету нема!\nХајде пођи\, старче Питириме\,\nХајде пођи да старицу видиш\,\nИсидору мниму јуродиву\,\nДа је видиш пa да се задивиш:\nОна срце од Бога не дели\,\nСвоје мисли све за Бога веже\,\nA не ка’ ти што си овде телом\nA мислима у крајеве света!\nПа да видиш све подвиге њене\,\nДа се стидом застидиш од жене!\nИ да мудрост Божију прославиш\,\nШто негује у корову руже! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ једној својој молитви обраћа се свети Јефрем Сирин Богу овим речима: „У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш ти нама грешнима\, Господе: ви људи добро знате шта сам ja претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за мене? – Шта ћу на ово рећи ја\, окајани\, лукави\, грешни\, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје\, на мучења\, на одсечене делове тела свога\, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво\, на дуги пост\, на бдења\, на несреброљубље\, на сузе и на трпљење своје до краја. A ja\, лењиви\, грешни\, безакони\, на што ћy ja указати? … Поштеди\, Господе! Поштеди\, милостиви! Поштеди\, човекољупче!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Бог Дух Свети од малих чини велике\,\n2. како Он од страшљивих чини неустрашиве. \n\n\n\nБеседа\nо томе како праведник трпи поругу због речи Господњих\n\nРијеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. (Јерем. 20\, 8) \nКо се то руга пророку Божјем\, носиоцу речи Божје\, носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов\, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога\, ми не можемо ићи њиме\, јер нам је сувише стрменит. \nКо се то руга трубачу гласа Господњега\, када он труби на узбуну због пожара\, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне\, и говоре му: што не затвориш уста\, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар\, што ти се чини\, но магла од росе планинске! \nКо се то још руга н подсмева човеку Божјем\, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена\, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао\, који те храни\, и идеш за туђим послом\, који те понижава. \nРијеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк\, тако апостол\, тако мученик\, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга\, ни подсмех никога од њих нису уплашили\, нити од сведочења одвратили\, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима. \nГосподе свеблаги\, укрепи и нас изнутра у срцу нашем\, да нас не збуни поруга\, и не смете подсмех света\, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-simon-zilot-prepodobna-isidora/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260524
DTEND;VALUE=DATE:20260525
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171841Z
LAST-MODIFIED:20260201T183141Z
UID:7634-1779580800-1779667199@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ; свети Никодим српски
DESCRIPTION:Пролог за 11. мај\n24. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил и Методије Равноапостолни\n\nБраћа рођена\, родом из Солуна\, од родитеља знаменитих и богатих\, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове\, тада\, по заповести царевој\, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову\, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград\, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова\, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску\, где веру благочестиву распростреше и утврдише\, а књиге умножише и дадоше их свештеницима\, да уче омладину. На позив папе оду у Рим\, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови\, петочисленици\, са светим Климентом као епископом на челу\, пређоше Дунав и спустише се на југ\, у Македонију\, где\, из Охрида\, продужише међу Словенима посао\, започети Кирилом и Методијем на северу. \n\n\n\nСвештеномученик Мокије\n\nРимљанин по рођењу\, и свештеник у Амфипољу\, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса\, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе\, а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године. \n\n\n\nСвети Никодим\, архиепископ Пећки\n\nОвај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори\, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа „всеја сербскија и поморскија земљи“ 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: „Свемогући Бог\, који зна немоћ нашу\, даће нам моћ духовну\, но ако ми прво труд покажемо“. Искрено је волео подвижнички живот\, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи. \n\n\n\n\nМуслимански вођи питали Кирила:\nКаква би то лица три у Богу била?\nАко је Бог један\, откуда три лица?\nНаш је Бог једини\, ваша су тројица!\nОдговара Кирил: није тако\, није\,\nНо ко сјајно сунце што у подне грије\,\nПа светлост\, топлоту\, и круг свој имаде\,\nTo je бледа слика божанске Тријаде.\nТри божанска лица a једна суштина\nКроз Христа је ова јављена истина.\nНикад смртан човек ово не докучи\,\nОво сам Бoг јави\, ово Црква учи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?“ На то св. Кирил одговори: „Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење\, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?“ На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.“ Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш\, заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне\, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу\, него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде\, које непријатељи чине нама појединачно\, и молимо се Богу за њих; но као друштво\, ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје\, да не би како ви\, пленећи браћу нашу\, не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како од простих прави мудре\,\n2. како од немуштих прави речите. \n\n\n\nБеседа\nо неодољивости воље Божје\n\nИ рекох: не ћу га више помињати нити\nћу више говорити у име његово; али би у\nсрцу мом као огањ разгорео\, затворен у\nкостима мојим\, и уморих се задржавајући\nга\, и не могох више. (Јерем. 20\, 9) \nАко још неко сумња\, да је Бог говорио кроз пророке\, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије\, и нека више не сумња. Пророк исповеда\, да је се био решио\, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој\, а ако је неко и обраћао пажњу\, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути\, да ли је уистини заћутао? Не\, није могао:уморих се задржавајући\, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори\, и он је морао да говори. Није\, дакле\, ствар пророка ни хоће ли говорити\, ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо – не по вољи човека\, но по вољи Бога\, и не по уму човековом\, но по уму Божјем. \nКако се пак осећа реч Божја\, кад уђе у пророка од Духа Божјега\, то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео\, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском – као под притиском огња затвореног у костима – писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га\, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини? \nО браћо моја\, неодољиво је дејство Бога Духа Светога! \nО Душе Божји Свесилни\, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-cirilo-i-metodije-sveti-nikodim-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril-i-metodije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260525
DTEND;VALUE=DATE:20260526
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T171959Z
LAST-MODIFIED:20260201T183154Z
UID:7637-1779667200-1779753599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Епифаније; свети Герман Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 12. мај\n25. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Епифаније\, епископ Кипарски\n\nРођен као Јеврејин\, но увидевши силу вере Христове\, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир\, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру\, због свог подвижништва\, духовне мудрости\, и чудотворства. Бежећи од славе људске\, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем\, који му прорече\, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста\, после више година\, Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар\, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини\, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година\, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград\, од цара Аркадија и жене му Евдоксије\, на сабор епископа\, који је требало\, по жељи царевој и царичиној\, да осуди светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград\, он оде у двор царев\, где га цар и царица дуже задрже\, наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани\, чује и Златоуст\, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: „Брате Епифаније\, чух да си саветовао цара\, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога“. На то му Епифаније отписа: „Страдалниче Јоване\, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места\, у које те прогоне“. – И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста\, Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар\, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство\, у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се свети Епифаније 403. године. Од многих дела светог Епифанија\, најпознатије је Ковчежић\, по грчки: Панарион\, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси. \n\n\n\nСвети Герман\, патријарх Цариградски\n\nСин првог царског сенатора\, кога уби цар Константин Погонат. Исти овај зли цар ушкопи сенаторовог сина\, овога Германа\, и силом га одагна у манастир. Као монах\, Герман засветли као звезда својим животом добродетељним. Због тога буде изабран прво за епископа кизичког\, а потом\, када се зацари Анастасије II\, и за патријарха цариградског. Као патријарх\, крстио је злогласног Копронима\, који у време крштења упрља воду нечистотом. И прорече тада патријарх\, да ће то дете\, кад постане царем\, унети у Свету Цркву некакву нечисту јерес. То се и зби. Када Копроним поста царем\, обнови јерес иконоборачку. Лав Исаврјанин\, отац Копронимов\, отпоче гоњење икона\, а кад му се патријарх Герман успротиви\, осорни Лав узвикну: „Ја сам цар и свештеник!“\, па збаци Германа с престола и отера у манастир\, где овај светитељ проживе још десет година\, док га Господ не позва к Себи у Царство небеско 740. године. \n\n\n\nСвети мученик Панкратије\n\nИз Фригије дошао беше у Рим\, где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа 304. године. Овај светитељ много се штује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена\, и у тој цркви почивају свете мошти његове. \n\n\n\n\nСледбеник Христов Епифаније\nХлебом се храни и воду пије\,\nХристовом силом он чуда ствара\,\nKao громовник јерес обара\,\nВојник Истине\, стуб Православља.\nНа смрти завет ‘ваки оставља:\n– Жеђ новца подлу ви угасите\,\nБогатом никад не завидите\,\nИ не мрзите\, не клеветајте\,\nA јерес сваку избегавајте\,\nГон’те ко змије помисли скверне\nОне од верних чине неверне.\nТрезвен ум држ’те за Бога везан\,\nПлен је ђавола човек нетрезан.\nЗа мене грешна Бога молите\,\nЖивотом целим Бога славите! \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Климент Александријски наводи један страшан обичај код варвара. Када заробе\, вели\, непријатеља\, они га жива привежу за лешину мртва човека\, и тако их оба оставе да\, и жив и мртав\, заједно иструну. Кам’ да се може рећи: хвала Богу\, те је тај варварски обичај прошао! У ствари\, он није прошао\, него и данас царује у пуној сили. Сваки онај ко свој живи дух везује за тело умртвљено страстима\, варварин је исто тако као и онај ко везује жива човека за лешину и оставља да обоје иструну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како од ловаца рибе чини ловце људи за Царство Божје\,\n2. како од пастира бесловесног стада чини пастире стада словеснога. \n\n\n\nБеседа\nо томе како људи у срећи не слушају закон Божји\n\nГоворих ти у срећи твојој\, а ти рече: нећу да слушам. (Јерем. 22\, 21) \nОву жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас\, кад се искажу у лице нашег народа и безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни\, ми остављамо Бога у сенци\, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима\, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед\, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа\, у којој тражимо Бога\, него срећа\, у којој заборављамо Бога? \nО земљо\, земљо\, земљо! Чуј реч Господњу!\, вапије истинити пророк Божји. Човек је земља\, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева\, и да буде проклета\, или ће да негује поверени јој усев\, и да буде благословена? О како је ружна гола\, вододерна\, и јалова њива\, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си\, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа\, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина\, и ценити нешто њиву\, која изјалови свако семе што се на њу баци? \nШта ће бити од човека\, који у срећи својој не слуша речи Божје? Погребом магарећим погрепшће се.Тако рече пророк цару Јоакиму\, и реч се његова зби. Када Халдејци заузеше Јерусалим\, убише Јоакима\, вукоше га испод зидина градских\, и оставише псима. И би с царем непослушним што бива и с магарцима. О човече\, о земљо! Чуј благовремено реч Господњу\, да се не излије на тебе гнев домаћина као на јалову њиву\, и да крај твој не буде исти као и крај магарца. \nГосподе дуготрпељиви\, спаси нас окамењености срца и помрачености ума\, од ове две љуте болести\, злехудих последица оних часова живота\, које људи називају срећним. Спаси и помилуј\, Господе над војскама! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-epifanije-sveti-german-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-epifanije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260526
DTEND;VALUE=DATE:20260527
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T172129Z
LAST-MODIFIED:20260201T183208Z
UID:7640-1779753600-1779839999@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Гликерија
DESCRIPTION:Пролог за 13. мај\n26. мај по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Гликерија\n\nКћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој\, настани се Гликерија у Трајанопољу\, у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита\, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама)\, Гликерија показа крст на челу и рече: „Ово је моја лампада“. По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата\, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена\, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади\, отвори тамницу и зачуди се\, кад је виде здраву\, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије\, видевши то чудо\, и сам исповеди Христа Господа\, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену\, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња\, она хваљаше Господа\, спомињући чудо над три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове\, и помоливши се Богу\, ова света дева предаде душу своју Господу\, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро\, којим се лечаху болесници од најтежих болести. \n\n\n\nСвети мученик Александар\n\nСловен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да\, по царевој наредби\, ода почаст идолима римским\, због чега би дат капетану Тиверијану\, да га или усаветује\, да се одрекне Христа\, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни\, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград\, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани\, молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања\, Александру се више пута јављао ангел Божји\, блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту\, званом Карасура\, мученик створи чудо молитвом; наиме\, када жеђ досади и њему и војницима\, који га праћаху\, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом\, виде светле ангеле Божје унаоколо\, и уплаши се\, и клону му рука. Упита га Александар\, зашто му клону рука\, а он рече\, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом\, Александар се помоли Богу\, да одступе ангели\, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет. \n\n\n\nПреподобни Јован\, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски\n\nОснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври\, потом основао свој манастир\, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028.\, а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере\, која је морем дошла у манастир. \n\n\n\n\n– Гликеријо\, жртвуј боговима!\nНаређује безумни судија\,\nИл’ у огњу сагорети мораш.\nГликерија судији се руга:\n– Бог је један. „богови“ су беси\,\nКоји но ти памет помућују.\nКакве жртве безумни човече?\nЖртва једна не би л’ на Голготи\,\nЖртва страшна\, божанска крвава\,\nШто укиде све крваве жртве?\nЈедну жртву после он жртве\,\nЈедну жртву Господ од нас тражи:\nЧисто срце\, олтар молитвени\,\nЧисте руке\, дела милосрђа\,\nВеру\, наду. љубав\, благочешће.\nТакву жртву трудим се принети\nЖивом Богу\, Створитељу моме:\nБог Пресвети такву хоће жртву\,\nНe лешину крваву и мртву. \n\n\n\nРасуђивање\n\nO сили смрти и крста Христова пише свети Атанасије: „Чија је смрт икада изгонила демоне? И чије су се смрти икада бојали демони тако као смрти Христове? Где се само произноси име Спаситељево\, тамо се изгони сваки демон. Ко је у таквој мери укротио у људима душевне страсти\, да и блудници живе целомудрено\, и човекоубице не служе се више мачем\, и бојажљиви постају мужествени? Нe вера ли Христова? Нe крсно ли знамење? И ко је други уверио људе тако у бесмрће као крст Христов и васкрсење тела Христова?“\nСмрт безгрешника и крст човекољупца однели су већу и трајнију победу него ли сви цареви земаљски са многомилионим војскама. Јер која је војска икада могла победити једног јединог демона? Међутим\, сам спомен имена Распетога на крсту\, нагони у бекство војске демонске. O кад би сви хришћани знали\, какво богатство имају у имену Христовом\, и какво оружје у крсту Христовом! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како апостоли вођени Духом Светим путују по целоме свету без средстава и без пријатеља\,\n2. како обраћају вери Христовој богаташе и сиромахе само речју\, животом и чудесима. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се Бог служи неверним да би казнио верне\n\nНавуходоносор\, цар Вавилонски\, слуга мој\, вели Господ. (Јерем. 25\, 9) \nНије ли ова реч тврда? Ко се може њом нахранити? Цара незнабожачког\, цара идолопоклоничког\, назива Господ слугом Својим! Ако је слуга Божји онај ко зна за правога Бога и ко се држи закона Божјег\, како може бити слуга Божји онај ко не зна за правог Бога и ко се не држи закона Божјег? Заиста\, прави је слуга Божји онај ко зна за правог Бога и ко се држи закона Божјег\, али кад онај коме је Бог дао знање о Себи\, дао закон Свој\, преврати знање у незнање и закон у безакоње\, онда Господ узима за слугу Свога онога незналицу\, да би казнио одступника. Јер\, одступник од Бога гори је од незнабошца\, и одступник од закона Божјег нижи од рођеног идолопоклоника. \nЗато\, кад Израиљ\, као стара црква Божја\, одступи од Бога и закона Божјег\, избра Бог Навуходоносора за слугу Свога\, да казни Израиља одступника. \nЗато\, кад хришћански народи у Азији и Африци\, кроз многобројне јереси\, одступише од Бога\, узе Бог за слугу Свога Арапе\, да казни хришћане\, да би их уразумио. \nИ кад хришћански народи на Балкану одступише од Бога и Божјег закона\, призва Бог Турке за слуге Своје\, да казни одступнике\, да би их казном уразумио. \nКад год верни одступају од Бога\, Бог плете бич од неверних\, да уразуми верне. Па као што верни свесно и хотимично одступају од Бога\, тако неверни несвесно и нехотично постају слуге Божје\, бич Божји. \nНо неверне узима Господ само тренутно у службу против верних. Јер за земљу Навуходоносорову\, вели исти Господ\, да ће је походити за њена безакоња и обратићу је у пустош вечну. Тада ће се наћи слуга против слуге. Јер није Бог узео Вавилонце за слугу због њихове доброте и вере\, него због израиљске злоће и неверства. \nГосподе праведни\, помози нам Духом Твојим свевишњим држати се увек Тебе јединога истинитога Бога и Твога закона\, јединог спасоносног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-glikerija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-glikerija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260527
DTEND;VALUE=DATE:20260528
DTSTAMP:20260419T042010
CREATED:20250516T172316Z
LAST-MODIFIED:20260204T085624Z
UID:7643-1779840000-1779926399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Исидор; Свети мученик Максим
DESCRIPTION:Пролог за 14. мај\n27. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Исидор\n\nУ време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту\, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин\, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: „Ако ми и убијеш тело\, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа\, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему\, и остаћу у Њему\, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме“. Нареди војвода\, те најпре бише Исидора воловским жилама\, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим\, војводу постиже казна Божја\, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди\, па хвалећи Бога\, изађе на губилиште\, где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово\, но зато и сам пострада и прими венац мученички. \n\n\n\nПреподобни Серапион Синдонит\n\nСиндон значи крпа платна. Синдонитом назван би овај светитељ\, јер своју телесну наготу скриваше само једном крпом платна. У руци носаше Јеванђеље. Живљаше Серапион као птица без крова и без бриге\, прелазећи с једног места на друго. Свој синдон даде једном беднику\, који дрхташе на мразу\, а он оста сасвим наг. Кад га неко упита: „Серапионе\, ко те обнажи?“\, он показа на Јеванђеље и рече: „Ово!“ Но потом и Јеванђеље даде за откуп некога дужнога човека\, кога поверилац му гоњаше у тамницу за дуг. Једном у Атини четири дана не једе ништа\, јер немаде\, и поче викати од глади. Кад га упиташе философи атински\, зашто виче\, он одговори: „Тројици бејах дужан; двојицу подмирих\, а трећи ме још мучи. Први зајмодавац јесте телесна похот\, која ме мучаше од младости; други среброљубље\, а трећи трбух. Она двојица ме оставише\, још ме овај трећи мучи“. Дадоше му философи златник да купи хлеба. Он оде хлебару\, узе један хлеб само\, остави цео златник\, и оде. У старости представио се мирно Господу\, у V веку. \n\n\n\nБлажени Исидор Јуродиви\, Христа ради\n\nНемац пореклом. Дошавши у Ростов заволи веру православну\, па не само да постаде члан Православне цркве\, него узе на се тешки подвиг јуродства. Ноћиваше у једној колиби од грања\, што сам беше направио у неком блатишту. Велика и страшна чудеса показа овај светитељ и за живота и по смрти. Једноме трговцу\, који беше избачен из лађе и дављаше се у мору\, јави се Исидор идући по води и изведе га на обалу. У књаза Ростовског пресушише одједном сви судови с вином\, када слуге његове отераше Исидора испред врата и не дадоше му ни поискану чашу воде. Када умре\, 1484. године маја 14. у својој колиби\, сав Ростов замириса неким дивним мирисом. Онај трговац\, кога Блажени спасе на мору\, подиже му цркву на оном месту где му беше колиба. \n\n\n\n\nИсидор блажени са собом се рво\nДок бестрастан поста као сухо дрво\,\nНо и сухо дрво пчеле медом пуне\,\nИ из сухе стене каткад извор груне.\nТело блаженога Духом напуњено\nМедом благодати срце заслађено.\nИзвор Божје силе у сулуду телу\,\nСкривено богатство у бедну оделу\,\nИсидор чудесни на ђубришту лежа\,\nПо улицам’ вика\, и скака\, и бежа\,\nБез крова и крува и без пријатеља\,\nНo под оком будним свога Створитеља\nОн поука беше сујетним људима\nИ укор – за земљу скотски везанима:\nОн животом својим к’о да хтеде peћи:\n– Људи\, бриге ваше одводе несрећи.\nСрећан није онај ко Божије краде\,\nНо ко Бога самог к’о благо имаде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nГрех који служи другима на саблазан\, двојни је грех. Благоразуман човек пашти се\, да својим греховним примером не саблазни ма кога и нe наведе на грех. Св. Амвросије похваљује такву благоразумност рано упокојеног цара Валентинијана\, наводећи ове примере из његовог живота: „Чувши цар да се говори по Риму o њему као страсном ловцу и љубитељу зверова – што он у ствари није био – и као да та страст одвлачи цара од државних послова. Он одмах нареди\, да се побију сви зверови у његовој башти. Чувши опет како неки злобници шире глас o њему\, као да рано ручава (хотећи тиме да га представе прождрљивим)\, он наложи на себе врло тврд пост и тајно и јавно. При јавним обедима ретко се виђао да неки залогај метне у своја уста. Кад су се опет сестре његове спориле c неким човеком око неког имања\, цар\, и ако је имао права да он спор пресуди\, упути тај предмет јавном суду\, да му се не би пребацила пристрасност.“ \nЗаиста овај побожни цар са великим страхом држао је реч Господњу: Тешко оном ко саблазни једног од ових малих. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:\n1. како Дух Свети води апостоле кроз све скорби и муке испуњујући срце њихово утехом и радошћу\,\n2. како Дух Свети чини те расте и успева семе јеванђелско\, које апостоли сеју пo свету\, чак и тамо где изгледа узалуд бачено. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као изданку Давидову\n\nУ те дане и у то вријеме учинићу да проклија Давиду изданак прави\,\nкоји ће чинити суд и правду на земљи. (Јерем. 33\, 15) \nОвим речима прориче свети пророк Јеремија долазак Спаситеља света из колена Давидова. Изданак прави јесте сам Господ Исус Христос. Ни на кога се другог не могу ове речи односити\, пошто у време доласка Господа Исуса на престолу јерусалимском не сеђаше више кнез из колена Давидова но странац\, Ирод Идумејац. Нити пак од тада до данас би неки други знаменит изданак од Давида\, ни као владар светски ни као владар духовни. У време рођења Христова беше само још неколико лица из племена Давидова\, и то незнатна и осиротела. У ове се убрајаху и Пресвета Дјева и праведни старац Јосиф дрводеља. Јасно је\, дакле\, да за минуле хиљаде година\, откако је ово пророчанство изречено\, није се појавио неки други величанствен изданак из колена Давидова\, осим самога Господа Исуса. Ово постаје још јасније из следећих речи: као што се не може избројати војска небеска ни измјерити пијесак морски\, тако ћу умножити сјеме Давида слуге својега и Левита слугу својих. \nОве речи се могу однети само на духовне потомке Давидове кроз Христа Господа\, тј. на хришћане\, јер само се број хришћана (а никако телесних потомака Давидових\, којих уопште и нема никако) за ових 20 векова може мерити са звездама на небу и са песком у мору. \nО браћо моја\, радујмо се што и ми хришћани спадамо у овај безбројни народ Божји\, у овај највећи народ у историји света\, како по броју\, тако и по карактеру. Радујмо се још више\, што и ми припадамо овоме божанском Изданку Давидовом\, који нас крвљу Својом искупи од туђина\, и посвоји\, и учини наследницима и санаследницима Царства вечнога. \nГосподе преблаги\, Ти си избавио нас\, блудне синове\, од свињарског понижења и гладовања\, и учинио си нас синовима Царским. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-isidor-sveti-mucenik-maksim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isidor.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR