BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260611
DTEND;VALUE=DATE:20260612
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250605T214454Z
LAST-MODIFIED:20260204T090903Z
UID:7698-1781136000-1781222399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобномученица Теодосија Тирска
DESCRIPTION:Пролог за 29. мај\n11. јуни по новом календару \n\n\n\nСпомен Првог васељенског сабора\n\nСпомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове\, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године\, у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну\, коју својим кривим учењем створио беше Арије\, свештеник александријски. Он је\, наиме\, распростирао учење\, као да је Христос у времену створен од Бога\, и да није превечни Син Божји\, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми\, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере\, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи\, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски\, свети Спиридон\, свети Атанасије\, свети Ахил\, свети Пафнутије\, свети Јаков Нисивијски\, Макарије Јерусалимски\, Александар Александријски\, Јевстатије Антиохијски\, Јевсевије Кесаријски\, Митрофан Цариградски\, Јован Персијски\, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски\, Теофил Готски\, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора\, дакле\, био је утврђење Символа Вере. Но\, осим тога\, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад\, прописао је двадесет канона. \n\n\n\nСвета мученица Теодосија Тирска\n\nУ време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори\, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди\, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији\, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима\, сва у превеликом небеском сјају\, окружена многим другим спасеним девојкама\, и рече: „Видите ли\, колика је слава и благодат Христа мога\, које сте ме хтели лишити?“ А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године. \n\n\n\nПреподобна мученица Теодосија\n\nРођена по молитви њене матере светој мученици Анастасији\, која јој се јави и рече\, да ће родити. Родитељи је посвете Богу\, и рано је даду у женски манастир (свете Анастасије). По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља\, Богородице и свете Анастасије\, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина\, иконогонитеља\, и прими двогуби венац: девичански и мученички\, 730. године. \n\n\n\nСвети Александар\, епископ Александријски\n\nПрви повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године. \n\n\n\nСвети Јован Јуродиви\, Устјужски чудотворац\n\n\n\nСвети мученик Нан (Јован) Солунски\n\nПострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни. \n\n\n\nСвети мученик Андреј Хиоски\n\nПострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду. \n\n\n\nПад Цариграда\n\nЗбог грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI. \n\n\n\n\nЦар Константин храбро Цариград брањаше\nA y себи Богу тихо се мољаше:\n– O Свевишњи Боже\, што c небеса гледаш\nИ неправди правду победити не даш\,\nХришћани сe о Тe много огрешише\nИ законе Твоје грдно погазише.\nБез Твог допуштења ова борба није\,\nЗбог грехова људских крв се ова лије.\nЈе ли Твоја воља\, да град овај падне\,\nОхрабри ми народ\, дa се не препадне\,\nДа крст не погази\, у ислам не oде\,\nНo дa ропство трпи до нове слободе.\nНека и роб буде\, и нек буде слуга\,\nНек се на њег’ сручи мрзост и пopyгa\,\nАл’ нека отрпи с надом и кајањем\,\nИ за грехе бивше уздисањем\,\nДок не спере грехе\, и све зло не плати\,\nИ докле се к Теби свецело не врати.\nИмадне ли Тебе\, он ћe богат бити\,\nСва отета блага Ти ћеш заменити.\nЦариград на земљи био ил’ не био –\nЦариград на небу Ти си постројио\,\nГде царујеш славно са свецима Својим.\nПред тим Цариградом ево и ја стојим.\nO смилуј се\, Блаже\, нашој грешној души\,\nКад се зида ново\, нек се старо руши! \n\n\n\nРасуђивање\n\nO како је велика била неустрашивост светих људи и светих жена! Кад читамо њихова житија\, у нама се и невољно буди и стид и понос – стид\, што смо ми толико изостали иза њих; понос\, што су они од нашега рода хришћанскога. Ни болест\, ни тамница\, ни изгнанство\, ни муке\, ни понижења\, ни мач\, ни понор\, ни огањ\, ни вешала\, нису могли поколебати узвишени мир душа њихових\, чврсто привезаних за Христа\, крманоша васионе и људске историје. Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине\, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак – проћи ћe!“ (Nubicula est\, transibit). И заиста тај мрки облачак убрзо је прошао\, a Хришћанство је пустило још дубље свој корен и још више раширило своје гране по свету. Немоћна злоба Јулијанова против Христа завршила се после неколико хитрих година Јулијановим узвиком у самртном ропцу: „Назарећанине\, Ти си победио!“ Зашто да се страшимо ми\, синови Божји\, нечега чега се Бог\, Отац наш\, не страши? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам благодат Бога Духа Светог у тајни брака и то:\n1. како та благодат даје извесно достојанство начину размножавања рода људског\,\n2. како она чини чесан брак сликом Христове везе са Црквом. \n\n\n\nБеседа\nо двојакој тајни брака\n\nТајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву. (Еф. 5\, 32) \nВелика је тајна у томе што човек оставља оца својега и матер и прилепљује се к жени својој. Сам апостол\, који се узвишавао до трећега неба и видео многе тајне небеске\, назива брак телесних људи на земљи тајном великом. То је тајна Љубави и живота\, и од ње је већа само тајна Христове везе са Црквом. Христос се назива Жеником\, а Црква Невестом. Христос толико љуби Цркву\, да је због Ње оставио Оца Свога небеског – остајућ с Њим наравно у јединству сушности и божанства – и сишао на земљу\, и прилепио се к цркви Својој\, и за Њу пострадао\, да би је крвљу Својом очистио од греха и сваке скверни\, и учинио ју достојном назвати се Његовом Невестом. Љубављу Својом Он греје Цркву\, крвљу Својом храни је\, и Духом Својим Светим оживљава и освештава и украшава. Што је муж жени\, то је Христос Цркви. Муж је глава жени\, а Христос је глава Цркви. Жена слуша свога мужа\, и Црква слуша Христа. Муж љуби своју жену као своје сопствено тело\, и Христос љуби Цркву као Своје сопствено тело. Муж љуби жену као себе самог\, а жена се боји мужа\, а Христос љуби цркву као Себе самог\, а Црква се боји Христа. Као што нико не мрзи своје тело\, него га греје и храни\, тако и Христос греје и храни Цркву као Своје тело. И појединачна душа људска је невеста Христа Женика\, и скуп свих верних невеста је Христа Женика. Какав је однос једног верујућег човека према Христу\, такав је однос целе Цркве према Христу. Христос је глава великог Тела\, које се зове Црква\, и која је делом видљива а делом невидљива. \nО браћо моја\, тајна је ово велика! Она нам се открива по мери наше љубави према Христу и страха од суда Христовога. \nО Господе\, Спаситељу благи\, очисти и спаси и украси душе наше\, да би се удостојиле бесмртног и неисказаног јединства с Тобом у времену и вечности. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobnomucenica-teodosija-tirska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prvi-vaseljenski-sabor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260612
DTEND;VALUE=DATE:20260613
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250605T214625Z
LAST-MODIFIED:20260204T090922Z
UID:7701-1781222400-1781308799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Исакије Далматски
DESCRIPTION:Пролог за 30. мај\n12. јуни по новом календару \n\n\n\nПреподобни Исакије исповедник\n\nУ време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана\, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење\, Исакије\, пустињак негде на Истоку\, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота\, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе\, отвори цркве правоверним\, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју\, и умало цар не послуша старца\, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара\, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара\, да да слободу Цркви Божјој\, и прећаше казном Божјом\, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт\, ако не да слободу православним: „Говорим ти\, царе\, одвешћеш војску на варваре\, но нећеш одолети варварима\, побећи ћеш испред њих\, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву\, а цар побеже са оним својим саветником\, аријанцем\, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место\, и сазнавши где је цар\, опколише кошару\, и запалише је\, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики\, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви\, и аријанци бејаху прогнани\, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу\, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ\, где се старац до смрти подвизаваше\, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата\, ученика свога\, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност\, да се наслађује гледањем лица Божјег. \n\n\n\nСвета Макрина\n\nБаба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој и\, са својим мужем Василијем\, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано\, но они нису за тим жалили. Лишени свега\, осим љубави према Богу\, они се настане у једној прастарој шуми\, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима\, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку\, после премногих страдања за веру Христову. \n\n\n\n\nИсакије к’о пророк Илија\nВрлином се слично сунцу сија\,\nЦара моли\, цару прети зломе\,\nШто пркоси Богу великоме:\n– O мој царе\, на кога си уст’о\nЦарство твоје остануће пусто\,\nШто ратујеш са свевишњим Богом\,\nПрах и пeп’o под Његовом ногом!\nC војском ходиш на љуте варваре\nУ своју се силу надаш\, царе!\nСила твоја слична малом мраву\,\nKo je c Богом\, има силу праву.\nУ два рата кренула ти нога:\nПротив људи и противу Бога.\nСве ћеш лако са људима бедним\,\nАл’ мири сe c Богом непобедним.\nЈерес бацај\, Православље држи\,\nЈер ћe огањ љути да те спржи.\nОгањ овде и огањ онамо\,\nОба света изгубићеш срамно.\nЦар не слуша свету опомену\,\nУ рат пође\, Бога не спомену.\nУ рат пође\, из рата не дође –\nКо зли мирис Валент би и прође\,\nA Бог Цркву своју ослободи\,\nИсакије Раја се сподоби. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРеч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју\, тај даје души својој храну\, силу и светлост. Ко год може\, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму\, a ко то не може\, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим\, јер је слово Божје\, како вели Григорије Богослов\, хлеб ангелски\, којим се храни душа\, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума… Врло је корисно читати слово Божје у самоћи\, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење\, изван других добрих дела\, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим\, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:\n1. како та благодат освећује\, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску\,\n2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни. \n\n\n\nБеседа\nо тајни рукоположења\n\nИ они помоливши се Богу метнуше руке на њих. (Дела Ап. 6\, 6) \nПолагањем руку својих на изабране верне\, апостоли су посвећивали епископе\, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати\, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити\, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање\, не би потребно било ни полагање руку\, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој\, која утврђује човека\, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи\, води\, пастирствује\, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве\, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме\, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему\, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима\, са безбројним светитељима\, исповедницима\, чудотворцима\, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство\, но њега бремени њихова заслуга\, њихов пример\, њихов укор. \nО браћо моја\, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим. Он је дужан за све молити се Богу\, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега. \nО Господе\, Врховни Архијереје\, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази\, у мудрости\, у чистоти\, у ревности\, у кротости\, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-isakije-dalmatski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isakije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260613
DTEND;VALUE=DATE:20260614
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250605T214754Z
LAST-MODIFIED:20260204T090935Z
UID:7704-1781308800-1781395199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јерма; свети мученик Ермије
DESCRIPTION:Пролог за 31. мај\n13. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јерма\n\nЈедан од Седамдесеторице. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16\, 14). Родом је био Грк\, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу\, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу „Пастир“ према откровењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек\, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци\, и рече му да је он ангел покајања\, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности\, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге\, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље. \n\n\n\nСвети мученик Ермије\n\nОстарео као војник царски и у старости пострадао за Цара Христа. Пошто га зли судија узалуд одвраћаше од вере Христове и саветоваше да принесе жртве идолима\, нареди те му камењем избише зубе и ножем кожу с лица одераше. Потом га бацише у огњену пећ\, но он уста\, сачуван благодаћу Божјом. Потом испи најљући отров\, који му даде неки волх по наредби судије\, но тај отров му ништа не нахуди. Видећи то волх\, толико се изненади да јавно исповеди Христа\, због чега би одмах мачем посечен. Потом Ермију ископаше оба ока\, но он не жалећи узвикну ка судији: „Узми себи ове очи телесне\, које гледају сујету света\, ја имам очи срца\, којима јасно видим светлост истиниту“. Потом би стрмоглав за ноге обешен\, но они који му то учинише\, ослепеше и тетураху се око њега. Свети Ермије призва их к себи\, стави своје руке на њих и молитвом ка Господу поврати им вид. Видећи све ово судија\, разјари се као лав\, па извади нож и одсече главу Божјем човеку. Хришћани потајно узеше тело Ермијево и чесно сахранише. Његове мошти даваху исцелење свим болним и невољним. Пострада свети Ермије 166. године за време цара Антонина. \n\n\n\nСвети мученик Философ\n\nОвај Христов мученик беше родом из околине Александрије. У време гоњења хришћана Философ свети не хте се одрећи Христа Господа пред кнезовима и судијама незнабожним. Због тога ударише га незнабошци на љуте муке. Пошто би мучен разним мукама\, метнуше га најзад у меку постељу и везаше му и ноге и руке\, и пустише к њему жену развратну\, да га на грех наведе. Када свети Философ осети\, да се у њему буди похот од прикосновења женских руку\, он стеже зубима језик свој\, пресече га и испљуну у лице развратници. Од тога се у њему похот угаси\, а блудна жена толико ужасну\, да одмах побеже од њега. Потом би посечен мачем око 252. године у својим младим годинама\, и пресели се у Царство вечне младости. \n\n\n\n\nВолх стари и скверни\, тровач и лажљивац\,\nУ свему премален\, но велик плашљивац\,\nОтров љути даде светоме Ермију\,\nОд отрова овог змије да се скрију!\nЕрмиј отров испи\, смрт га не однесе\,\nA Волх стари виде и сав се затресе\,\n– O да дивна чуда\, из гласа повика\,\nОтров нема силе на Божјег војника!\nНек се скрију дани мог живота тамног\,\nНек се бришу лета мог живота срамног!\nЦео век посветих обманама тупим\,\nЦео век у служби идолима глупим.\nИ тек данас видим у великој страви:\nБог Ермијев Бог је једини и прави.\nРаспети је Христос Господ са небеса\nЊегова су само нелажна чудеса.\nОд сада сам Христов\, o Христе\, прости ми\,\nЗа последњег слугу Ти ме\, Благи\, прими\,\nОпрости ми грехе премноге\, опрости\,\nЖртвоваћу за Те тело\, мртве кости!\nTo изрече старац горко покајани\,\nОд лажи и страха одједном опрани\,\nУ Хришћане себе он јавно уврсти –\nМач над њиме севну\, и крвљу га крсти. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЖивот je овај духовно војевање. Победити или поражен бити! Ако победимо\, уживаћемо плодове победе кроз сву вечност; ако ли будемо поражени\, трпећемо ужасе пораза кроз сву вечност. Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског. Бог је свемоћни савезник свакога ко Га искрено призива у помоћ. „Овај живот није шала ни играчка\,“ вели о. Јован Кронштатски\, „но људи га обраћају у шалу и играчку. Лакомислено играју се временом\, датом нам за припремање за вечност\, играју се празним речима. Сабирају се у гостима\, седе и празнослове\, a затим седе и играју овако или онако; сабирају се у позориштима\, и тамо се само забављају… Сав живот за њих је забава. Но тешко онима који се само забављају!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни јелеосвећења и то:\n1. како та благодат дејствује кроз освештани јелеј\,\n2. како она\, сходно молитви и вери\, исцељује од сваке болести и сваке немоћи. \n\n\n\nБеседа\nо тајни јелеосвећења\n\nИ мазаху уљем многе болеснике\, и исцјељиваху. (Мар. 6\, 13) \nТако су чинили апостоли свети\, па је заповеђено да и ми тако чинимо. Апостол Јаков пише нам: болује ли ко међу вама нека дозове старјешине црквене те нека читају молитву над њим\, и нека га помажу уљем\, у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику\, и подигнуће га Господ; а ако је гријехе учинио\, опростиће му се (5\, 14-15). Не треба дозвати ма кога\, него свештенике\, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина)\, него у име Господње; неће га подићи ма ко други\, него сам Господ\, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено\, те да бисмо ми показали послушност и веру. \nЗашто је заповеђено да се крштавамо водом\, и миропомазујемо миром\, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење\, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама; но благодат је једна као што је Господ један\, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју\, него ми: док смо у материји\, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. \nНемоћан је јелеј сам по себи\, као што је немоћна свака материја сама по себи\, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог\, и та благодат лечи болне\, подиже раслабљене\, повраћа сумашедше. \nО браћо моја\, како је неисказана благост Божја! Шта није Господ учинио за нас! И шта бисмо ми могли пожелети више? Све потребе наше Он је знао унапред\, и за све њих унапред предвидео лекове. А од нас Он тражи само да Му верујемо и његове прописе извршујемо. Није ли безочно и стидно за нас\, да ми често савесније испуњавамо прописе лекара\, људи смртних као и ми што смо\, а прописе бесмртног Бога да пренебрегавамо? \nГосподе свеблаги\, растопи камена срца наша силом благодати Твоје\, да бисмо пре смртнога часа могли показати дужну благодарност према Теби\, – према Теби\, о свеблаги и свемудри Боже наш! Теби слава и хвала вавек. Амин
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-jerma-sveti-mucenik-ermije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jerma.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260614
DTEND;VALUE=DATE:20260615
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250605T214933Z
LAST-MODIFIED:20260204T090947Z
UID:7707-1781395200-1781481599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јустин Философ; Преподобни Јустин Ћелијски
DESCRIPTION:Пролог за 1. јуни\n14. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јустин Философ\n\nРођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему\, доцније названом Наблус\, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа\, најпре стоика\, затим перипатетика\, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила\, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац\, који поколеба у њему сву философију Платонову\, и напомену му\, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије\, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо\, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској\, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана\, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати поновo у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија\, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент\, циник\, оптужи га као хришћанина\, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама\, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину\, а бојећи се да се овај како на суду не оправда\, Крискент улучи прилику\, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске\, и пресели се у блажену вечност 166. године. \n\n\n\nСвети мученик Јустин\, Харитон\, Харита\, Евелпист\, Јеракс\, Пеон\, Валеријан и Јуст\n\nСви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: „Мислите ли ви да ћете\, ако умрете за Христа\, примити награду на небу?“ – одговори свети Јустин: „Не мислимо него знамо“. После тога сви беху обезглављени\, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога. \n\n\n\nПреподобни Агапит Печерски\n\nБезмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља\, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха\, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар\, неки Јерменин\, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи\, дође му овај Јерменин и погледавши га\, рече му да ће кроз три дана умрети\, а ако не умре\, да ће се и он\, Јерменин\, замонашити. Рече му Агапит\, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши\, јер\, вели\, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога\, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године. \n\n\n\n\nКо је Христов\, тај за Христа гине\,\nСвети Јустин\, бранитељ истине\,\nСилу Христа позна и изрече\,\nНеустрашно све царство обтече\nБранећ` праве\, безбожне корећи\,\nСвему свету истином светлећи.\nОн од града беше некрштених\,\nГде ‘но једном десет прокажених\nСпасу Христу горко завапише\,\nЊеговом се речју исцелише.\nСад и Јустин проказу од лажи\nСилом вере Христове ублажи\,\nКао отац хришћане заштити\,\nНезнабоштва глупост разголити\,\nЦаревима он истину збори —\nСветлост беше док свећа догори\,\nДок му злице тело не узеше\,\nДушу у Рај ангели узнеше\nДа на Небу као сунце сија\nК`о му сија и Апологија\,\nСлавећ’ име бесмртног Јустина\nСвет учећи шта је то истина. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа\, Јосиф Флавије\, рабин и научник\, који је живео крајем 1. века. Он пише: “У то време живео је Исус\, муж мудри\, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела – учитељ људи који су примали истину с радошћу. Он је привукао к себи много следбеника\, како из Јудеја тако и из Грка. Он је био Христос. Па и после тога када је Пилат\, по достави наших најзнатнијих људи\, осудио Њега на крсну смрт\, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан\, како су божествени пророци предсказали о тим и многим другим делима\, која се на Њега односе. И секта хришћана\, тако по Њему назвата\, постоји до дана данашњега.“ Тако је записао човек неверујући у Христа\, но научник слободан од пристрасности и злобе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:\n1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену\, и пусти је грозница и служаше им\,\n2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти\, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим. \n\n\n\nБеседа\nо томе шта је почетак мудрости\n\nПочетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1\, 7) \nАко би неко знао број звезда на небу\, и имена риба у мору\, и збир траве у пољу\, и навике зверова у гори\, а немао страха од Бога\, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице. \nАко би неко могао погодити све помисли људске\, и прорећи судбе људске\, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим\, а нема страха од Бога\, његово је знање као млеко насуто у нечист суд\, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена\, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом. \nПочетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео\, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем\, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак\, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога\, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога\, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници\, самомученици\, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ\, до смрти су били испуњени страхом од Бога\, а они\, најбезгрешнији међу смртнима\, вапили су на самртном часу: Боже\, помилуј ме грешнога! \nСтрах од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли\, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра\, опасује трбух\, отрежњава срце\, зауздава ум\, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност? \nО браћо моја\, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни\, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-justin-filosof-prepodobni-justin-celijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-justin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260615
DTEND;VALUE=DATE:20260616
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250605T215053Z
LAST-MODIFIED:20260204T091001Z
UID:7710-1781481600-1781567999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Никифор; Свештеномученик Еразмо Охридски (Петровске покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 2. јуни\n15. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Никифор Исповедник\, патријарх Цариградски\n\nПлемић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском\, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску\, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима\, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан\, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин\, по вољи цара и патријарха\, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије\, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом\, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора\, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре\, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца\, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил\, прозвани Ранкаба\, но владаше само две године\, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари\, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева\, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа\, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса\, он се отказа да потпише ону књигу\, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери\, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година\, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година. \n\n\n\nСвети новомученик Константин\n\nРођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове\, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака\, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године. \n\n\n\nСвети мученик Јован Нови Сочавски\n\nПлемић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина\, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере)\, свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га\, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском\, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године. \n\n\n\nСвештеномученик Еразмо Охридски\n\nОвај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској\, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид\, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса\, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му\, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу\, те из идола изађе страшна аждаја\, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу\, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада\, а Еразма стави на тешке муке\, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји\, као негда Петру апостолу\, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима\, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру\, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу\, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио\, целебниче мој Еразмо!“ Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ\, и виде хорове ангела\, пророка\, апостола и мученика\, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе\, прими дух мој!“ и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида\, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика. \n\n\n\n\nВелик беше Никифор\, велик међ свецима\,\nВелик беше Никифор\, ко див међ људима.\nA цар беше премален\, са именом лава.\nУ инату и злоби сва му беше слава.\nЦар је за то да води послове државне.\nHe да суди догмате вере православне.\nПатријарх му Никифор догме толковаше\,\nНо охоли мали цар мудар се прављаше:\nМада царем постаде\, оста проста шудра.\nHe хте чути савете светитеља мудра.\nПатријарха цар прогна у пусту даљину\nA сам поче толковат божанску истину.\nВелик беше Никифор\, велик у изгнању\,\nКа’но и на престолу у свом достојању.\nВеличина његова сва беше унутра\nA не лажна\, случајна\, од данас до сутра.\nНикифор се посвети вером и чистотом\,\nЈаком вером и постом и смерном простотом.\nA цар Лава убише\, убише га грозно\,\nМожда би с’ и покајо\, али беше – позно. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИконопоштовање је саставни део Православља\, од кога се оно не може одвојити. Што се неким људима учини да је иконопоштовање исто што и идолопоклонство\, то није никакав доказ против икона. И Јеврејима се учинило\, да Христос твори чудеса силом сатане a не Бога; a Римљанима се учинило да су хришћански мученици обични волшебници и мађионичари. „Икона је ствар божествена но не обожена\,“ рекао је св. Никифор иконоборном цару Лаву Јерменину. Затим му je објаснио како је Бог наредио Мојсију да направи змију од бакра и уздигне је у пустињи\, мада је пре тога заповедио био: не гради себи лика резана. Ово је заповедио да би спасао народ изабрани од мисирског идолослужења\, a оно је заповедио да би Он\, Бог једини и свевишњи\, показао своју силу кроз ствар видљиву. Тако Он показује Своју силу и кроз иконе. To je Његова света воља a наша корист ка спасењу. Да су иконе ствар малозначајна\, или чак идолска\, зар би многи од најсветијих и најдуховнијих људи и жена у историји цркве пострадали за иконе до смрти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење једног губавог (Мат. 8\, 2) и то:\n1. како губави замоли Господа да га исцели\, и како га Господ дохвати руком\, и би здрав\,\n2. како сам и ја губав од греха\, и како се Господ може дотаћи душе моје и исцелити је\, ако My ce молим. \n\n\n\nБеседа\nо томе како мудрост себе свуда јавља\n\nПремудрост виче на пољу\, на улицама пушта глас свој; у највећој вреви\nвиче\, на вратима\, у граду говори своје бесједе. (Приче Сол. I 20-21) \nПремудрост Божја је сам Господ Исус Христос\, кроз кога је створено све што је створено. И све што је створено\, јавља премудрог Творца свога\, како оно што је у пољу\, тако и оно што је у граду. У пољу је чиста и светла природа\, а у граду човек са његовим занатима и вештинама. Премудрост Божја виче\, а не шапће\, кроз сву природу и кроз све корисне занате и вештине човекове. Она је покрила све поље\, она је испунила сав град\, она је над земљом и под земљом\, у висинама звезданим и у дубинама морским. Онај ко хоће да је чује\, може је чути на сваком месту; онај ко хоће да се њом учи и наслађава\, може се учити и наслађивати на сваком месту; онај ко хоће њоме да се поправља и сазидава\, може се поправљати и сазидавати на сваком месту. \nТако је Премудрост Божја јасна и очигледна у свету од почетка света у свима створеним стварима. Но Она је још јаснија и очигледнија у пророцима и другим Божјим људима\, који се удостојише приступа к Њој мимо створену природу. Кроз уста њихова Премудрост Божја гласила се у пољима и градовима\, на улицама града и на вратима човека. \nАли Премудрост Божја најгласнија је и најјаснија у лицу самога Господа Исуса Христа. У лицу Господа Исуса Христа Премудрост Божја се јавила у телу и показала људима у чудесној сили и красоти Својој. Ту премудрост Божја не говори кроз твари ни кроз људе\, но говори сама собом и сама од Себе\, лично и непосредно. Својом мудрошћу Господ је напунио цео свет кроз Цркву Своју Свету\, тако да се може рећи\, да као пре деветнаест столећа у Палестини\, тако Он и данас кроз служитеље Речи виче на пољу\, на улицама\, у највећој вреви светској\, по свима градовима и пред свима вратима. \nО браћо моја\, отворимо врата душе наше за Премудрост Божју\, ваплоћену у Господу Исусу Христу! \nО Господе Исусе\, Премудрости Божја и Сило\, отвори душе наше и усели се у њих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-nikifor-svestenomucenik-erazmo-ohridski-petrovske-poklade/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikifor-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260616
DTEND;VALUE=DATE:20260617
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T202817Z
LAST-MODIFIED:20260204T091119Z
UID:7714-1781568000-1781654399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Лукилијан; Св. муч. Димитрије царевић
DESCRIPTION:Пролог за 3. јуни\n16. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Лукилијан и с њим: Клавдије\, Ипатије\, Павле\, Дионисије\, и девица Паула\n\nОстарео као незнабожац и жрец идолски Лукилијан\, као сед старац\, позна истину хришћанску и крсти се. Његово обраћање у Хришћанство изазове велико узбуђење међу незнабошцима у Никомидији\, и он буде изведен на суд\, па пошто се не хте одрећи своје нове вере\, љуто бијен и сав испребијан бачен у тамницу. У тамници затече четири младића: Клавдија\, Ипатија\, Павла и Дионисија\, због вере у Христа заточених. Обрадова се старац младићима и младићи старцу\, и сви скупа провођаху време у побожним разговорима\, молитвама и псалмопјенију. Када их изведоше из тамнице\, мучише их разним мукама\, и најзад послаше у Византију\, где младићи беху мачем посечени од војника\, а Лукилијан на крст распет од Јевреја. Злобни Јевреји цело му тело избоду ексерима. Нека девица Паула узе тела мученика јавно и сахрани их часно. За то би оптужена\, и после мука посечена\, примивши од Господа два венца: венац девства и венац мучеништва. Мучеништво њихово догодило се у време цара Аврелијана\, између 270-275. године. \n\n\n\nСвештеномученик Лукијан\n\nРимљанин\, знаменит због племићког порекла\, богатства и учености. Неко време био ученик апостола Петра. Доцније пошaље га папа Климент с Дионисијем Ареопагитом у Галију на проповед Јеванђеља\, рукоположивши га претходно за епископа. С великом ревношћу Лукијан сејаше науку Христову најпре по Галији а потом по Белгији. Када зли цар Доментијан отпоче гоњење хришћана\, послати буду из Рима нарочити људи у Галију\, да потраже и похватају хришћанске мисионаре. Они прво ухвате и убију светог Дионисија\, а потом пођу у потеру за Лукијаном. Нашавши овога у Белгији\, заједно са његовим помоћницима: презвитером Максијаном и ђаконом Јулијаном\, они на једном месту убију ову двојицу а на другом месту посеку Лукијана. Кад Лукијан би посечен\, његово мртво тело диже се са земље\, узе главу своју у руке (слично светом Дионисију и светом Јовану Владимиру) и оде тако до онога места\, на које жељаше да буде сахрањен. Ту паде\, и ту би сахрањен. Над његовим моштима би доцније саграђена црква. \n\n\n\nСвети мученик Димитрије\, царевић Руски\n\nБи мучки убијен од властољубивог Бориса Годунова у осмој години свога живота 1591. године у граду Угличу. Јавио се после смрти некоме монаху и прорекао\, да ће се појавити лажни Димитрије\, који ће убици Борису Годунову проузроковати смрт\, што се после и догодило. Безбројна чудеса дешавала су се на гробу убијеног царевића. Његове мошти после петнаест година буду откривене целе и нетљене\, пренете свечано у Москву\, и сахрањен у цркви Светог Архангела Михаила. \n\n\n\n\nДимитрије дечко мален светац велик поста\,\nA Годунов крвник велик навек проклет оста\,\nВластољубљем властољубац никад се не хасни.\nTo jе огањ у два света\, огањ неугасни.\nИз пехара Борисова троваше се људи.\nНо сам Борис пехар испи\, и сам себи суди.\nДо престола Борис плови низ реку од крви.\nАл’\, та река улива се у море од црви.\nНа злочинцу круна дрхти ка’ од земљотреса\,\nСве се плаши\, све се страши погледа небеса.\nКо невину крв пролије\, нека своју спрема\,\nОд овога’ изузетка не било и – нема.\nВластољубље – крилат коњиц\, од воска му крила\nДок долети до врх власти – крила истајила!\nТад са врха на дно пада\, ниже од босјака.\nИ сатана својим збори: гле\, стотог лудака!\nДимитрије млад царевић невино пострада\,\nОн царевић би и онда\, царевић и сада. \n\n\n\nРасуђивање\n\nO кад бисмо ми могли да уђемо у тајну Божјег Промисла у животу људском! Страхом и трепетом испунили бисмо се пред сваким злим делом и пред сваким грехом људским. Разумјехъ дјела твоя\, Господи\, и ужасохся! У неким великим догађајима тајна Божјег Промисла\, јасна је и људима мање духовним\, као у судби царевића Димитрија и крволочног властољупца Бориса Годунова. Да би дошао до првог места међу властелом на двору цара Теодора\, Годунов је потровао многе великаше. Када је постао први до цара\, намисли отровати и брата царевог\, осмогодишњег Димитрија. Преко најмљених људи он је неколико пута давао најљући отров малом царевићу\, но овај се није отровао. Промисао је попустио\, да злочинац умртви своју жртву\, али не тајно и нечујно него јавно: Годунов пошаље убице\, који јавно усред дана закољу царевића. Тако је и Димитрије постао јавни мученик a Годунов јавни злочинац за целу Русију. Потом се дигне неки Димитрије и огласи се царевићем (као да је тобож он прави царевић Димитрије a неко други да је био заклан) и пође c војском против Годунова. Победи Годунова и доведе га у такав шкрипац\, да је морао сам себи зготовити отров и отровати се. Онај који је тровао друге\, сам себе је отровао! И онај који је убио невиног Димитрија\, био је поражен од човека са именом Димитрије! Ко има духовне очи да види\, нека види тајну Божјег Промисла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно утишање буре на језеру (Мат. 8\, 24) и то:\n1. како ученици завапише: Господе\, избави нас\, изгибосмо! и како Господ једном речју утиша буру и наста тишина велика\,\n2. како Господ чека да Га викнем са страхом\, да утиша буру од страсти\, од људи и од демона на мору мога живота. \n\n\n\nБеседа\nо миру лудих и срећи безумних\n\nЛуде ће убити мир њихов\, а безумне ће погубити срећа њихова. (Приче Сол. 1\, 32) \nЗар мир убија? Да\, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да\, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир\, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир\, него мач\, и не трче за срећом\, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни\, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод\, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља\, па су је пси изели. \nКако би назвали онога човека који\, решен да зида кућу\, смишља\, како ће најпре кров да намести у ваздуху\, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају\, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег\, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида\, зида с темеља\, а темељ је Христос\, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи\, благи и радосни мир\, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи\, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа\, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси\, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа\, зар ће украси висити у ваздуху? \nО браћо моја\, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи? \nО Господе\, изворе вечни правог мира и праве среће\, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-lukilijan-sv-muc-dimitrije-carevic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-lukijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260617
DTEND;VALUE=DATE:20260618
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T202959Z
LAST-MODIFIED:20260204T091133Z
UID:7717-1781654400-1781740799@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. мир. Марта и Марија; Св. Јоаникије Црногорски; Св. свештмуч. Ђорђе (Богић)
DESCRIPTION:Пролог за 4. јуни\n17. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Митрофан\, први патријарх Цариградски\n\nЊегов отац Дометије\, брат римског цара Прова\, избеже из Рима као хришћанин у време гоњења хришћана и дође у Византију. Епископ византијски Тит посвети га за презвитера. По смрти Титовој Дометије поста епископ византијски. По смрти Дометијевој престо епископски заузе његов старији син Пров\, а по кончини овога\, престо епископски заузе Митрофан. Када цар Константин први пут виде Митрофана\, заволи га као оца. У време Првог васељенског сабора Митрофан већ беше старац од стотину седамнаест година\, па не могавши сам узети учешћа у пословима саборским\, одреди свога хороепископа Александра за свога заменика. Цар му исходатајствова код Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом константинопољским. Још позва цар цео Сабор\, да посете болеснога и престарелог архипастира. Кад цар упита\, кога жели себи за наследника на престолу патријаршијском: Митрофан именова Александра; затим рече Александру Александријском: „О брате\, преизрјадна наследника оставићеш ти!“ И узе за руку архиђакона Атанасија\, доцније Атанасија Великог\, патријарха александријског\, и похвали га пред свима. После овога пророчанства опрости се са свима\, и након десет дана предаде душу Богу 325. године. \n\n\n\nСвети мученик Конкордије\n\nБи испосник велики\, и чудотворац за живота на земљи. У време цара Антонина ухапшен због вере у Христа. После мука и тамновања би изведен пред каменог идола Диа\, да му се поклони. Он пљуну на идола\, и због тога би одмах посечен. \n\n\n\nСвети мученици Фронтасије\, Северин\, Северијан и Силан\n\nМучени у време цара Клавдија\, у Француској. Када им главе беху одсечене\, они се дигоше\, узеше своје главе у руке\, пређоше преко реке Ил\, и дођоше до цркве свете Богородице\, у којој се Богу мољаше епископ Фронтон. Ушавши у цркву\, положише своје главе пред ноге епископове\, а они легоше и прекрстише руке на прси. Ту бише чесно сахрањени. При њиховој сахрани чуло се појање невидљивих војски ангелских. \n\n\n\nПреподобни Зосим\, епископ Вавилона Новог\n\nПреподобни Зосим\, епископ Вавилона Новог\, града у Мисиру. Подвизавао се на Гори Синајској. Дошао послом у Александрију\, би посвећен од блаженог патријарха Аполинарија за епископа вавилонског. Беше изрјаден пастир стаду Христовом. Но када га савлада старост и замореност\, повуче се опет на Синај\, где предаде душу своју Богу и прими венац славе међу великим јерарсима. Живео и скончао у VI веку. \n\n\n\nСвештеномученик Астије\, епископ Драчки\n\nПострадао у време Трајаново. Најпре бијен оловним прутовима\, а потом обнажен\, и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом\, да би га осе и стршљенови уједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну\, и прими два венца\, и као мученик и као јерарх. \n\n\n\nСвете Марта и Марија\n\nСестре Лазареве. По вазнесењу Господа Лазар је отишао да проповеда Јеванђеље. У овоме су му помагале сестре његове. Не зна се где су скончале. \n\n\n\n\nГостољубље врлина je Богом наређена.\nЊом јe досад многа душа у Рај уведена.\nАврам дивни гостољубље показа безмерно\,\nИ безмерно\, и срдачно\, a не лицемерно.\nE цар Давид гостољубље поштоваше много\,\nЗато живот цар Саула он чуваше строго\nA Старији кад се јави од старог Аврама.\nОд Потомка Давидова кад се сакри тама.\nТада Марта и Марија\, сестре Лазареве\,\nГостољубље показаше\, гостољубне деве:\nУгостише Највећега откад сунце тече\,\nГостољубљем Рај небесни свака од њих стече.\nГостољубљем савршеним у срцу и јелу\nГостољубљем преизрјадним на речи и делу.\nA Господ се пребогати богато одужи.\nТе дом овај гостољубни када смрт растужи\nИсус брата умрлога сестрама васкресе\,\nТе и њима славу вечну кроз сав свет пронесе\,\nTo je плата гостољубљу од самога Бога\,\nГоспод воли гостољубље срца искренога.\nЦрква света поноси се Мартом и Маријом.\nУчећ да смо и ми гости за софром Божијом. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтрашно је убити човека. Нема речи\, која би описала ужас\, који спопада човекоубицу. Док се човек спрема да убије човека\, он помишља\, да је свеједно убити човека што и убити вола. Но кад свој умишљени злочин изврши\, онда се наједанпут осети\, да је објавио рат небу и земљи\, и да је постао као изгнан и одсечен и од неба и од земље. Убијени му не даје мира ни дању ни ноћу. Св. Зосиму дође на Синај неки познати разбојник и замоли\, да га замонаши. Зосим га обуче у монашку ризу и посла у манастир преп. Доротеја код Газе\, да се тамо у киновији подвизава. После 9 година дође му натраг замонашени разбојник и потражи своје мирско одело дајући му расу натраг. На питање зашто то чини\, одговори разбојник\, да се 9 година усрдно Богу молио\, постио\, бдио и вршио свако послушање; да осећа да су му многи греси опроштени\, но да га један грех његов мучи непрестано. Убио је некад једно невино дете\, и то дете му се јавља и дању и ноћу и пита: „Зашто си ме убио?“ Зато се решио\, да иде и преда се властима\, да би га власт погубила и тако платио крв крвљу. Обукавши се у своје пређашње одело\, оде у град Диоспољ\, где призна свој злочин и би посечен. И тако својом крвљу опра крвави грех свој. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење Гадаринских лудака (Мат. 8\, 28) и то:\n1. како Господ изгони демоне из лудака\, и лудаци постају мирни и кротки\,\n2. како Господ стоји крај мене и чека\, да буде позват да ми помогне и очисти ме од сваког злог духа\, који ме држи против Бога и одваја од Бога. \n\n\n\nБеседа\nо уздању у Господа а не у свој разум\n\nУздај се у Господа свијем срцем својим\, а на свој разум не ослањај се. (Приче Сол. 3\, 5) \nКад би се све планине кренуле на тебе\, да ли би их ти могао рукама одгурнути? Не би. А кад би се мрак за мраком свих тајни на небу и на земљи навалио на малену свећицу твога разума\, да ли би их твој разум могао осветлити? Још мање. Не ослањај се на свој разум\, јер и од те ништавне ствари\, коју ти називаш разумом\, већи део ништа друго није до мртав пепео. Не ослањај се на свој разум\, јер и он пита\, а не одговара. О човече\, не ослањај се на свој разум\, јер то је друм\, по коме јури светина\, гладна\, и жедна\, шарена и радознала\, светина чулних утисака. \nУздај се\, о човече\, у Господа свијем срцем својим. У Њега је разум бесконачни и свевидовити. Мој је разум моја је сила (8\, 14)\, говори Господ. Он гледа стазе којима крв твоја тече\, и сва распућа којим мисли твоје лутају. Он ти се са сажаљењем и љубављу нуди за вођу\, а ти се уздаш у твој помрачени и ништавни разум! А где би твој разум пре твога рођења? И где би твој разум онда\, када ти се тело уобличаваше\, када ти срце поче врити крвљу\, када ти се очи почеше отварати\, када ти глас поче из грла тећи? По чијем разуму би све то док твој још спаваше као угаљ у рудокопу? Па и од кад ти се твој разум пробудио\, можеш ли набројати све обмане\, на које те је навео\, све лажи\, у које те је уплео\, све опасности\, које није предвидео? О брате мој\, уздај се једино у Господа свијем срцем својим! Он те је безброј пута избавио до сада од твога сопственог разума\, од обмана и лажи његових\, од опасности\, у које те је гурао. Што је слепац према окатом\, то и твој разум према разуму Божјем. Уздај се у вођу\, о слепче. Уздај се\, брате\, једино у Господа свијем срцем својим. \nО Господе Свевидећи\, Вечни и Непогрешни Разуме\, дубљи од васионе и светлији од сунца\, избави нас и од сада од заблуда нашег разума. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-mir-marta-i-marija-sv-joanikije-crnogorski-sv-svestmuc-djordje-bogic/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mitrofan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260618
DTEND;VALUE=DATE:20260619
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203118Z
LAST-MODIFIED:20260204T091145Z
UID:7720-1781740800-1781827199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Доротеј; преподобни Петар Коришки
DESCRIPTION:Пролог за 5. јуни\n18. јуни по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Доротеј\, епископ Тирски\n\nБио епископ тирски од времена Диоклецијана\, па све до времена Јулијана Одступника\, под којим намучен би и пострада за веру православну. Живео на земљи сто седам година\, и угодивши Богу преселио се у живот вечни 361. године. Био је врло учен муж. Написао многа поучна дела на грчком и латинском језику. Нарочито је чувена његова грчко-латинска Синтагма. \n\n\n\nПреподобни Теодор пустињак\n\nЧудотворац. Очистивши дух свој дугим подвигом у пустињи Јорданској\, добио од Бога дар чудотворства. Путујући лађом за Цариград\, догоди му се да лађа залута\, и неста на њој воде за пиће. Када од жеђи сви путници на лађи беху близу смрти\, Теодор подиже руке к небу\, помоли се Богу и крсним знаком прекрсти морску воду. Потом рече лађарима да захвате из мора и пију; и кад пише\, беше вода слатка. Када се сви почеше клањати Теодору\, он их мољаше\, да не благодаре њему но Господу Богу\, који то чудо учини по своме човекољубљу. Мирно сконча 583. године. \n\n\n\nПреподобни Анувије\n\nЈедан од великих Мисирских монаха. Много пострадао за веру праву. Када су га пред смрт посетила три старца пустињака\, он\, прозорљивац\, открије им све тајне срца њихова. Мирно сконча у другој половини V века. \n\n\n\nБлажени Игор\, кнез Черниговски и Кијевски\n\nГоњен од својих сродника\, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани\, незадовољни династијом Олговића\, хтедну да је истребе. Јурну на манастир\, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће\, саме од себе запаљене\, и то у неколико махова\, а над црквом\, где је сахрањен био\, видео се стуб огњени. То је било 1147. године. \n\n\n\nПреподобни Петар Коришки\n\nРодом из села Корише\, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха\, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске\, он се неко време склонио у Црну Ријеку\, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио\, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву\, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку\, где и данас почива. \n\n\n\nБлажени Константин\, митрополит Кијевски\n\nУ дане онога блаженог кнеза Игора\, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским\, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима\, не тражећи за то благослов патријарха цариградског\, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике\, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима\, а други Константина. Тада\, по жељи кнежева руских\, патријарх посла трећега\, некога Теодора\, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године\, отворише његов тестамент\, у коме он заклињаше\, да га не сахрањују него да га баце у поље\, да га пси поједу\, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање\, но ипак са великим ужасом\, узму људи тело митрополитово и баце у поље\, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом\, муње су севале\, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви\, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога. \n\n\n\n\nАнувије још три тамне ноћи\,\nПа ћеш Богу на истину поћи:\nКажи нама слово полезное! –\nТри га старца питаху утроје\,\nАнувије одзбори старцима:\n– Изложен сам био гоњењима\nЗа Крст часни и за веру праву.\nХтедох дати за Господа главу\,\nНо Господ ме од тога одврати\nМученички венац не хте дати.\nНикад земно од Бога не тражи\nСваким добром Господ ме ублажи\,\nСветли ми се ангели јављаху\,\nНебесну ми храну доношаху.\nШто год просих\, од Бога получих.\nМноге тајне видех и докучих\,\nВидех небо и ангелске лике\,\nАпостоле\, свеце\, мученике\,\nЛик небесни свети и радосни\,\nИ Рај чудни\, чудни и сладосни.\nВидех Пак’о и муке грешничке\,\nИ све тамне војске сатанинске\,\nЛаж на уста никад не изрекох.\nОд свих сласти земних се одрекох\,\nХристов лик ми више сунца сија\nПрост’те старци\, грешног Анувија! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНикада не нарушавај пост у среду и у петак. Taj пост је Црквом заповеђен и добро образложен. Ако си икад у животу нарушио тај пост\, моли се Богу\, да ти опрости\, и више не греши. Благочестиви људи не сматрају себе разрешеним од тог поста ни на путу\, па чак ни у болести. Св. Пахомије сретне једном људе где носе мртваца\, и види два ангела у спроводу. Он се замоли Богу\, да му се открије тајна присуства ангела при сахрани тога човека. Какво добро учини тај човек\, да га свети ангели Божји прате у спроводу до гроба? Тада по Божјем Промислу приђу оба ангела Пахомију и објасне му овако: „Један је од нас ангел среде a други ангел петка. Па како је овај човек увек до саме смрти постио среду и петак\, то ми почасно спроводимо његово тело. Како је он до смрти сачувао пост\, то га и ми прослављамо.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење узетога (Мат. 9\, 1) и то:\n1. како благи Господ поврати здравље човеку узету\, само рекавши му: устани и ходи!\n2. како и моју узету (паралисану) душу износи Црква пред Господа\, да joj Господ поврати здравље\, само ако ја то хоћу. \n\n\n\nБеседа\nо оправданости милостиње\n\nНе одреци добра онима којима треба\, кад можеш учинити. (Приче Сол. 3\, 27) \nНе одриче ни теби Господ оно што теби треба\, не одреци ни ти човеку\, кога ти је Господ послао у сусрет\, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ\, подај му и не откажи. Сети се\, колико ти је година живота\, и колико сати у једном дану\, и колико минута у једноме сату – свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу\, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје\, и твоја немилост пећи ће те као жеравица\, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем. \nНе реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи\, и сви су просјаци у Господа\, и цареви као и надничари\, и богаташи као и слуге – сви су просјаци Господа – па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече\, заблагодари Богу\, што и од тебе неко тражи какво добро\, било материјално било духовно! То значи\, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом\, да би ти се поверило веће. \nО Господе свебогати\, омекшај срце наше и просвети разум наш\, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти\, Свемилостиви\, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-dorotej-prepodobni-petar-koriski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-dorotej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260619
DTEND;VALUE=DATE:20260620
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203247Z
LAST-MODIFIED:20260204T091158Z
UID:7723-1781827200-1781913599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Висарион и Иларион Нови
DESCRIPTION:Пролог за 6. јуни\n19. јуни по новом календару \n\n\n\nПреподобни Висарион\n\nРођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и „не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим“. Посетио је светог Герасима на Јордану\, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем\, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао\, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године. \n\n\n\nПреподобни Иларион Нови\n\nИгуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога\, чије је и име узео. Моћан у молитви\, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева\, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу\, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години. \n\n\n\nПреподобни мученици Архелаја\, Текла и Сузана\n\nКао монахиње\, чисте и девствене\, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном\, оне одбегну у Кампанију\, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи\, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет\, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој\, одговори она: „Силом Христовом попирем силу ђаволску\, људе учим разуму\, да познаду једног истинитог Бога\, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним“. Све три девице беху бијене\, врелом смолом поливане\, у тамници глађу морене\, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште\, јавише им се ангели\, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише\, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово\, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја. \n\n\n\n\nВисарион свети\, без крова и крува\,\nОд детства до гроба девственост очува:\nТелесну чистоту и чистоту ума\,\nЗато препун беше силе и разума\,\nБожанског разума и божанске силе\,\nРадостан у духу\, без туге униле.\nБез туге униле и без мисли мрачни’\nУм чист и прозорљив\, ко кристал прозрачни.\nКад љубав Божанску у срцу разгори\nОн чудеса многа и славна сотвори:\nПо води хођаше као и по суху.\nИ бич страшни беше сваком мрачном духу.\nОн устави сунце\, и одложи вече\,\nИ све поста’ делом што устима рече.\nTo Божија Сила дејствова у њему\nЈер он Богу беше послушан у свему.\nЧудотворни свече\, помози и нама\nПред престолом Божјим твојим молитвама! \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗлурадост је прљава хаљина\, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата\, и ти си пао\, на радост ђавола\, који је једном удицом две рибе уловио\, Братство по телу велика је веза\, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата\, по телу\, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу\, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани – сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху\, који беше учинио неки грех\, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље\, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно васкрсење кћери Јаирове (Мат. 9\, 18) и то:\n1. како Господ уверава људе\, да девојка није умрла него да спава\,\n2. како је Он ухвати за руку и девојка уста жива\,\n3. како и моју мртву од греха душу може Господ васкрснути једним додиром Духа Свог Животворног. \n\n\n\nБеседа\nо чувању срца\n\nСврх свега што се чува чувај срце своје\, јер из њега излази живот. (Приче Сол. 4\, 23) \nУ срцу је воља\, у срцу је љубав\, у срцу је ум – у срцу је образ Пресвете Тројице Божанске. Срце је дом Оца\, и жртвеник Сина и радионица Духа Светога. Бог срце хоће: сине\, дај ми срце! О брате мој: сврх свега што се чува\, чувај срце своје! Нека се планине претуре\, нека се мора исуше\, нека те пријатељи оставе\, нека те богатство изневери\, нека ти тело црви разједу\, нека свет сручи на тебе сву поругу коју има\, ти се не бој\, само чувај срце своје\, чувај га и прилепи га уз Господа\, подај га Господу. Из срца излази живот – откуд живот у срцу\, ако у њему не борави дах господара и источника живота – Бога? \nДобар човек из добре клијети износи добро\, а зао човјек из зле клијети износи зло (Мат. 12\, 35). То су речи Господа\, који пуни клијет срца твог богатством Својим. Шта је то добар човек? То је добра клијет срца. Шта је то зао човек? То је зла клијет срца. Од срца (злог човека) излазе зле мисли\, убиства\, прељубе\, курварства\, крађе\, лажна свједочанства\, хуле на Бога (Мат. 15\, 19): а од доброг срца излази: мир\, трпљење\, доброта\, милост\, вјера\, кротост\, уздржање (Гал. 5\, 22 – 23). Видиш ли\, како је срце људско огромно слагалиште? Видиш ли\, шта све може да стане у срце људско? О\, брате\, сам Бог Дух Свети\, када благоизволи\, може да стане у срце људско. И не само може\, него и хоће. Само Он чека\, да ти припремиш срце за Њега. Да га обратиш у храм\, јер Бог Дух Свети само у храму станује. Као што змија чува главу\, тако и ти\, сине\, чувај срце своје. Сврх свега што се чува\, чувај\, сине\, срце своје! Јер у њега улази и из њега излази живот\, који је од живога Бога. \nГосподе Животодавни\, помози нам\, да сачувамо срце своје\, за Тебе\, за Тебе Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-visarion-i-ilarion-novi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-visarion.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260620
DTEND;VALUE=DATE:20260621
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203405Z
LAST-MODIFIED:20260204T091213Z
UID:7726-1781913600-1781999999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Теодор Анкирски
DESCRIPTION:Пролог за 7. јуни\n20. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Теодот Анкирски\n\nОвај Христов мученик беше потајни хришћанин\, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака\, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци\, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај). \n\n\n\nСвете мученице Кириакија\, Велерија и Марија\n\nСве три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана\, оне се повукоше из града у једну колибу\, и ту се неусипно Богу мољаху\, постећи и плачући\, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд\, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким. \n\n\n\nСвештеномученик Маркел\, папа Римски\n\nУ време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану\, који га беше узео за сацара\, Максимијан поче зидати купатила у Риму\, такозване Терме\, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак\, који имаше велику моћ над демонима\, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову\, Артемију\, и ћерку цара персијског\, Јовију\, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија\, и ђакон Сисиније\, Смарагд и Ларгије\, другови Кириакови\, и ђакон Апронијан\, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр\, и старац Сатурнин и Крискентијан\, и блажене девице Прискила и Лукина\, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел\, папа\, дуго чуваше стоку\, па најзад од глади\, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу. \n\n\n\nСвештеномученик Маркелин\, папа Римски\n\nБеше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком\, он принесе жртву идолима\, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја\, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом\, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше\, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина\, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече\, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану\, баци преда њ ону драгоцену хаљину\, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града\, заједно с три добра мужа: Клавдијем\, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена\, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу\, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер\, рече: „Ко се смирује\, узвисиће се“. \n\n\n\nПреподобни Данил Скитски\n\nИгуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит\, позову га братија\, да заједно с њима бежи. Он им одговори: „Ако се Бог не брине о мени\, на што ми и живети?!“ Још је говорио Данил: „Уколико се тело твоје гоји\, утолико ти душа мршави“. Подвизавао се у општежићу четрдесет година\, а потом\, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији\, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија\, свету Томаиду (в. 13. април)\, и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу. \n\n\n\n\nO грешниче\, баци очајање\,\nПа принеси Богу покајање.\nОчајање – врагу радовање.\nГле\, Маркелин архијереј беше\,\nПа када га на муке узеше.\nОн пред царем Господа издаде\,\nАл’ очају себе не предаде\,\nНо грех страшни исповеди јавно\nИ крвљу га својом опра славно.\nO грешниче\, и ти не унивај\nИ ко змију грехе не сакривај\,\nГрех сакривен\, змија у недрима!\nСрце једе тајним грешницима.\nПетар згреши – хитро грех одбаци\,\nТако чине прави покајници.\nКад апостол и папа згрешише\nИ од Бога опроштени бише.\nКако за те да нема проштења\,\nСамо кај се\, ал’ без одоцњења.\nСмрт те љута може одоцнити\nИ од Бога навек одвојити.\nХитно\, хитно бацај очајање.\nИ принеси хитно покајање! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ светитеља је врло изоштрена свест. Оно што обични људи сматрају малим грехом\, светитељи сматрају великим преступом. За авву Данила прича се\, да су га трипут хајдуци хватали и одводили у гору. Двапут се срећно спасао из ропства\, a трећи пут кад је хтео побећи\, удари каменом једног од њих и убије\, па умакне. To убиство падне му на савест као тешко олово. У недоумици шта да ради\, оде александријском патријарху Тимотеју\, исповеди му се и потражи савет. Патријарх га ублажи и ослободи сваке епитимије. Но њега је савест гризла\, и он оде у Рим папи. Папа му каже исто што и патријарх Тимотеј. Опет незадовољан Данил је редом посетио и остале патријархе\, у Цариграду\, Антиохији и Јерусалиму\, исповедајући се свима њима и тражећи савет. Но остане незадовољан. Тада се врати у Александрију и пријави власти као убица. Власт га ухапси. Када буде суђење пред кнезом\, Данил исприча све како је било и замоли\, да и сам буде убијен\, како би душу спасао од огња вечног. Зачуди се кнез свему томе\, и рече му: иди\, оче\, моли се Богу и за мене\, па макар још седам других убио! – Незадовољан и овим Данил се реши узети једног губавог човека\, однети га к себи у ћелију и служити му до смрти\, и кад овај умре\, тада узети другог. Тако и учини; и тек на тај начин успокоји своју савест. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење жене крвоточне (Матеј 9\, 20) и то:\n1. како жена крвоточна са великом вером дохвати се скута од хаљине Господа Исуса и оздрави\,\n2. како је и моја душа као жена крвоточна док год робује телу и крви\,\n3. како једним додиром до Христа Господа душа моја може бити исцељена и одухотворена. \n\n\n\nБеседа\nо угледању на мрава\n\nИди к мраву ленивче\, гледај путове његове и омудрај. (Приче Сол. 6\, 6) \nВоља је Творца\, који нас је послао у овај свет\, да делујемо док смо у свету. Сам Господ Исус заповеда: делујте\, стражите! Он похваљује оне који умножавају дате им таланте\, и осуђује лењивце који своје таланте закопавају. Своје време на земљи он назива службом и вели\, да није дошао да Му послуже него да Он послужи. Он узима за пример Оца Свога небеског и вели: Отац мој до сада делује\, и ја делујем. Делујте докле светлост имате. наређује Он ученицима Својим. \nО страшне срамоте за човека\, када му се за пример вредноће истиче мрав; једна бесловесна твар! Но кад човек не уме да се угледа на вредноћу Бога\, нужно је упутити га да се угледа бар на мрава. Мрав цело лето ради и спрема себи зимницу. Спремамо ли\, браћо\, и ми зимницу\, коју ћемо отворити и показати после смрти? О да не изађемо празних руку пред Онога\, који нам пуним рукама даје док смо у овом животу! \nЛењост је један од смртних грехова. Јер умртвљује душу у човеку. Лено тело је гнездо порока; лена душа насеобина ђавола. \nГосподе Свемогући\, који си сав мир и сав делатност у исто време. избави нас од погубне лености\, и покрени нас Духом Твојим Светим на сва дела блага\, ради спасења душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-teodor-ankirski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot-2.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260621
DTEND;VALUE=DATE:20260622
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203541Z
LAST-MODIFIED:20260204T091307Z
UID:7729-1782000000-1782086399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Теодор Стратилат
DESCRIPTION:Пролог за 8. јуни\n21. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Јефрем\, патријарх Антиохијски\n\nУ време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа\, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију\, порушену земљотресом и огњем\, одреди цар војводу Јефрема\, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ\, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник\, и нико не знаде\, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже\, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна\, да је епископ и прорече Јефрему\, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено\, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста\, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте\, чистоте\, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут\, да би убедио једног јеретика\, да је Православље истинито\, стави у огањ свој омофор\, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик\, ужасну се\, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје. \n\n\n\nПреподобни Зосим Финикијски\n\nОвај светитељ рођен би у селу Синди\, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој\, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса\, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога\, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном\, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву\, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње\, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије\, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку. \n\n\n\nСвети великомученик Теодор Стратилат\n\nОвај светитељ празнује се (в. 8. фебруар)\, и тамо је његово житије описано\, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању\, своме слуги Вару: „Тело моје“\, рече\, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск\, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели\, да је он лично био у тој цркви\, видео лик светитељев на дувару и трагове од стинуле крви. \n\n\n\n\nСвети Јефрем\, препун благочешћа\,\nБеше војник противу злочешћа\,\nПротив грешних јереси и глупи’\nA за Цркву што Аристос откупи\nЧесном крвљу\, низ крст изливеном\,\nЧесном крвљу вечно прослављеном.\nЧува Јефрем стадо од вукова\nИ растура гнезда паукова.\nЈефрем свети\, избраник Божији\,\nСветлост беше у Антиохији\,\nЗасја Црква кроз његова уста\nКо у време славног Златоуста\,\nБог’ прослави Свога слављеника\nЧудотворном моћи целебника.\nЈефрем – звезда у прошлости славној.\nЈефрем дика Цркви Православној. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтрах у страдању и страх од нестрадања. To je један исти страх\, и он означава бојазан духовна човека\, да ли се Бог није удаљио од њега. Када је света Катарина претрпела многе и тешке муке\, јави joj се Господ\, и она Га упита: „Где си био Господе досад\, да ме утешиш у толиким страдањима?“ A Господ joj одговори: „Овде сам ја био\, у твом срцу.“\nНо не мањи страх може да наиђе на духовна човека\, када дуго на њ не наилазе страдања. Ушао инок у једну цркву у Александрији\, и видео неку жену како клечи пред иконом Спаситељевом и c плачем вапије ка Господу: „Оставио си ме\, Господе\, помилуј ме\, Милостиви!“ После молитве упита инок жену: „Ко те је увредио\, да се тако горко жалиш Богу?“ одговори жена: „До сада ме нико није увредио; и баш зато ја и плачем\, јер ме је Бог оставио и за три године никаквим страдањем није ме посетио. За ово време нити сам ја боловала\, нити син мој\, нити ми је ишта од домаће живине пропало.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење двојице слепаца (Мат. 9\, 27) и то:\n1. како слепци вапијаху ка Господу\, да би им отворио очи\,\n2. како се Господ дохвати очију њихових и учини им по вери\, и они прогледаше\,\n3. како и моју слепу душу може Господ додирнути и духовни ми вид повратити\, ако c вером к Њему вапијем. \n\n\n\nБеседа\nо Цару над царевима\n\nМном цареви царују\, и владаоци постављају правду.\nМном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске.\nЈа љубим оне који мене љубе. (Приче Сол. 8\, 15-17) \nДа не помисли цар\, да својом силом и мудрошћу царује\, јер ће поруган бити од безсилних и безумних. Да не помисли владар\, да по својој памети и вољи правду поставља међу људима\, да не помисли лудост\, смешну и за децу. Да не помисле кнезови и поглавари и судије\, да владају по нечијој вољи и милости мимо Божје воље и милости\, јер ће се угрувати до смрти на поледици\, којим се клизају сви они што Бога заборављају. \nЈа љубим оне који мене љубе\, говори Господ. То Господ говори на првом месту царевима и кнезовима и судијама људским. Јер ако они љубе Господа\, мили су Господу веома. Ако они љубе Господа\, љубиће Га и народи\, над којима они владају и суде. А ако народи љубе Господа\, љубиће и своје цареве и кнезове и судије. \nУколико је један човек уздигнут влашћу и чашћу над људима\, утолико треба да је ближи Богу од људи над којима је уздигнут. \nО браћо моја\, Господ се распео за нас на крсту\, и тиме је показао Своју љубав према нама. Онај који се распео за нас\, ваистину више нас љуби од онога\, ко се само весели с нама за трпезом. Па кад љубимо толико своје пријатеље око трпезе\, како да не љубимо Онога\, ко се из љубави према нама распео на крсту! \nО Господе благословени\, отвори нам вид духовни\, да бисмо видели сву неизмерну дубину љубави Твоје\, и да бисмо се и ми разгорели љубављу према Теби! Теби слава и хвала вавек. Амин
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-teodor-stratilat/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jefrem.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260622
DTEND;VALUE=DATE:20260623
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203838Z
LAST-MODIFIED:20260204T091318Z
UID:7732-1782086400-1782172799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Кирило Александријски
DESCRIPTION:Пролог за 9. јуни\n22. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Кирил\, архиепископ Александријски\n\nПорекла племићког и близак сродник Теофила\, патријарха александријског\, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима\, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру\, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином\, ходили су обучени у бело одело\, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех\, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве\, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка\, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки\, тровали\, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег\, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија\, патријарха цариградског\, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил\, заступајући у исто време и папу римског Целестина\, по молби овога\, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен\, анатемисан\, и од цара прогнан на источну границу царства\, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик\, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!“ \n\n\n\nСвети Кирил Бјелозерски\n\nРођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом\, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ\, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским\, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици\, да му покаже пут\, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: „Кирило\, изађи одавде и иди на Бело језеро!“ И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом\, оде у пределе белојезерске и тамо\, у густој боровој шуми\, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства\, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога\, и оде ка Господу\, кога је целог века љубио жарком љубављу. \n\n\n\n\nСвети Кирил непоколебиви\nВером својом вселену удиви.\nКрстом часним јунак огради се\nНа душмане Цркве ополчи се.\nНа Јевреје\, Крста дин-душмане.\nИ удари на новацијане.\nШто се собом сами погордише\nИ милости границу ставише\,\nОсудише грешнике пре Суда\,\nСили божјој одрекоше чуда\,\nАл’ највише Кирило засија\nКад се диже против Несторија.\nРушитеља Православне вере\nХулитеља Божије Матере.\nМатер Божја поможе Кирилу.\nТе победи сву вражију силу.\nЦркву свету очисти од плеве.\nСве помоћу Богомајке Деве.\nБеше Кирил витез Православља\,\nЗато Црква Кирила прославља\nИ њему се моли без престанка\,\nДа нас штити од вражјег устанка\,\nO Кирило\, звездо међ звездама.\nПомози нам твојим молитвама \n\n\n\nРасуђивање\n\nМи грешимо ако сматрамо за дужност да мрзимо оне које и наши сродници мрзе. Та мржња прелази на нас као нека фамилијарна болест. Усвајајући љубав својих сродника\, ми усвајамо и њихову мржњу. Toj слабости подавали су се понекад и велики духовни дивови. Патријарх Теофил никако није волео св. Јована Златоуста\, и до смрти остао је његов огорчени противник. Св. Кирил\, његов сродник и наследник на престолу александријском\, примио је ту мржњу против Златоустог светитеља и дуго је носио у себи. Узалуд га је саветовао св. Исидор Пелусиот да промени мишљење o Златоусту и да га упише у диптих светих; Кирил није могао променити своју зловољу. Тада Пресвета Богородица\, за чију славу и чест толико се бораше Кирил против Несторија\, јави се Кирилу у једној визији са мноштвом ангела и са Јованом Златоустом – у великој слави. И Света Пречиста умоли Златоуста\, да би опростио Кирилу\, и загрлише се и друг друга целиваше. Та визија је потпуно променила осећање Кирилово према Златоусту\, и Кирил се са стидом кајао\, што је онако нерасудно мрзео Златоуста као великог светитеља Божјег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење немога и беснога (Мат\, 9\, 32) и то:\n1. како Господ изгна из њега ђавола\, и неми проговори.\n2. како се ђаво свим силама стара да учини душу моју немом\, да не прославља Господа\,\n3. како Господ може\, ако ја пожелим\, једном речју удаљити од мене нечистог духа и учинити ме харфом славе Божје. \n\n\n\nБеседа\nо онима који љубе смрт\n\nСви који мрзе на ме\, љубе смрт. (Приче Сол. 8\, 35) \nТако говори Господ\, Створитељ неба и земље\, кроз пророка Свога. Ко мрзи Мудрост Божју\, мрзи на Бога\, а ко мрзи на Бога\, што има да љуби друго осим смрти? Није ли све ван Господа смрт? Сунце и звезде\, мора и планине\, животиње и биље – шта је то све него мртва прашина\, уобличена и оживљена силом Божјом\, речју Божјом\, мудрошћу Божјом. Ко не љуби Бога\, тај не само – не љуби Бога\, него он не љуби ништа што је од Бога\, тј. ни красоту звезда\, ни поредак мора и планина\, ни животну силу која је у животињама и биљкама. Ко не љуби Бога\, тај изузима и удаљава Бога из природе. Шта онда остаје? Само мртва\, безоблична\, тамна\, прашина – само смрт. Но и та прашина је створена Богом. И ту прашину мора богомрзац дати Богу\, и оно што се не дотиче Бога\, то јест: смрт\, грех и ђаво. Ко не љуби Бога\, тај у ствари љуби смрт\, грех и ђавола. Богомрзац је сваки играчка ђавола\, плод греха и залогај смрти. \nАко Тебе мрзимо\, о Господе љубави\, немамо кога ни шта волети. Јер и оно што волимо од Тебе је. Безуман је\, ко воли зраке а мрзи сунце; и ко воли капље воде а мрзи извор. \nНадахни нас животворном љубављу према Теби. Свељубавни Господе наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-kirilo-aleksandrijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-kiril-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260623
DTEND;VALUE=DATE:20260624
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T203958Z
LAST-MODIFIED:20260204T091333Z
UID:7735-1782172800-1782259199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Тимотеј Бруски
DESCRIPTION:Пролог за 10. јуни\n23. јуни по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Тимотеј\, епископ Бруски\n\nЗбог велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства\, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана\, који се одрече Христа\, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници\, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то\, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај\, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију. \n\n\n\nСвети мученик Александар и Антонина\n\nБеху обоје из Александрије\, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу\, Александар\, по наређењу ангела Божјег\, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини)\, огрну је својим војничким плаштом\, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне\, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина\, сама се пријави судији\, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке\, потом их бијаше по голом телу\, а ране им паљаше свећама\, и најзад баци у огањ\, који беше наложен у једној рупи\, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија\, Фист\, у часу смрти мученика\, поста нем\, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори. \n\n\n\nСвети Васијан\, епископ Лавдијски\n\nКао незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља\, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове\, и да би избегао њихов гнев\, по заповести светог Јована Богослова\, који му се јави\, оде у Равену и јави се епископу Урсу\, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града\, и ту се дуго подвизаваше трудом\, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији\, Васијан би изабран\, сходно неком откровењу у сну\, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија\, и чуо из уста овога\, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости\, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје\, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне\, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља. \n\n\n\n\nВасијан Свети Господа вољаше\,\nВасијан свети Господа мољаше\,\nГоспод милостив\, благодат му даде\,\nВасијан прозре шта све људи раде\,\nКако демони игру злу играју\,\nИ како људе на зло навраћају.\nВасијан једном чаршијом хођаше\,\nТрговца виде где лажно мераше\,\nA црни ђаво у кантару стоји\,\nТе криво мери и неправо броји\,\nТрговцу мило што све људе вара\nИ c мало робе чини много ћара!\nВасијан свети ка дућану крочи:\nТрговче\, викну\, та отвори очи!\nO не радуј се због добитка\, лака\,\nОтвори очи\, погледај ортака! –\nУтом трговцу отворише с’ очи\,\nЂавола смотри\, и назад одскочи\,\nИспуњен страха\, испуњен трепета\,\nСва добит\, виде\, беше му проклета.\nЗарида љуто\, и пред свеца клече\nМоли се за ме – Васијану рече.\nПокај се\, покај! – Васијан гa учи\,\nДа ти се душа вечно не узмучи\,\nСвоме ортаку ђаво новце даје\,\nАли му душу тражи за уздарје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНије свеједно јести оброк свој c благословом и јести га без благослова. Сваки оброк је трпеза Божја коју је сам Бог поставио за нас. Зато треба Богу\, као домаћину\, благодарити и његов благослов просити. Благословено јело је и слађе и ситије; док је неблагословено и неслатко и несито и – нездраво. Једном цар Теодосије Млађи изашао у шетњу у околину Цариграда\, па видећи колибу неког монаха\, сврати у њу. Упита старац цара\, да ли жели што јести? „Хоћу\,“ одговори цар. Старац изнесе пред цара хлеба\, зејтина\, соли и воде. Цар jeo и пио\, па упитао монаха: „Знаш ли ти ко сам ја?“ „Бог тебе зна!“‘ одговори монах. „Ја сам цар Теодосије.“ Монах се поклони цару ћутке. Рекне му цар: „Ја сам цар и од цара рођен\, но веруј ми никад у животу нисам jeo тако слатко као данас у тебе.“ „А знаш ли ти због чега?“ упита старац. „Због тога\,“ продужи он\, „што ми монаси свагда c молитвом и благословом припремамо храну\, отуда и худа храна у нас се обраћа у слатку; у вас пак припремају храну c много труда\, но благослов не траже (од Бога)\, отуда и укусна храна бива неукусном.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење човека са сухом руком (Мат. 12\, 10) и то:\n1. како Господ рече сухоруком: пружи руку своју! пружи\,\n2. како су и моје руке сухе кад год не дајем милостињу. Господ ми непрестано говори: пружи руку своју! \n\n\n\nБеседа\nо томе како грешника сналази оно чега се боји\n\nЧега се боји безбожник\, оно ће га снаћи; а што\nправедници желе\, Бог ће им дати. (Приче Сол. 10\, 24) \nБезбожник се боји скоропостижне смрти\, лопов се боји обијача\, убица се боји мача\, гордељивац се боји срамоте\, отмичар се боји глади\, прождрљивац се боји болести\, клеветник се боји суда истине. Оно чега се безбожник боји\, оно ће га и снаћи. \nПраведник жели чисту савест\, праве мисли\, мир\, милосрђе\, љубав\, истину\, правду\, кротост. И Бог му то даје још док је овде на земљи. Праведник жели Царство Божје\, жели Рај\, жели друштво ангела и светитеља\, жели гледање лица Божјег у животу бесмртном. И Бог му то све даје онда када га призове к Себи. \nО како је праведан Господ према безбожницима\, и како је преблаг Он према праведницима! Оно чега се безбожник боји\, оно Господ попушта на њ\, а оно чега се праведник боји\, оно Господ отклања од њега. Чега се праведник боји? Само греха. И Бог отклања грех од праведника и управља ноге његове на пут добродетељи; и Бог чува праведника од злих духова\, сејача греха\, и благодаћу својом залева усев добродетељи у срцу његовом. \nО Господе Свевидећи\, сачувај нас од путова безбожничких\, и од добити безбожничке\, и од страха безбожничког! Помози нашем колебљивом срцу\, да се утврди у жељи само онога што је Теби угодно. Јер оно што је Теби угодно\, оно ће на крају победити и царовати\, а све остало биће предано труљењу и забораву. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-timotej-bruski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-timotej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260624
DTEND;VALUE=DATE:20260625
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204132Z
LAST-MODIFIED:20260204T091346Z
UID:7738-1782259200-1782345599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Вартоломеј и Варнава
DESCRIPTION:Пролог за 11. јуни\n24. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Вартоломеј апостол\n\nЈедан од дванаест великих апостола. По свему изгледа\, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом\, девицом Маријамом – а за неко време и са светим Јованом Богословом – проповедао Јеванђеље најпре по Азији\, потом у Индији и\, најзад\, у Јерменији\, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију\, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију\, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина\, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес\, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју\, многи притрче да скину апостоле с крстова\, но Филип беше већ издахнуо\, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију\, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију\, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст\, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса\, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских\, где га епископ Агатон\, по откровењу у сну\, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу\, одевен у беле ризе\, и благословио га Јеванђељем\, да би могао певати песме духовне: „Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!“ Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му\, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса. \n\n\n\nСвети Варнава апостол\n\nЈедан од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф\, но апостоли су га прозвали Варнавом\, Сином Утехе\, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја\, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима\, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова\, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту\, то се оно прозвало „место здравља“. У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму\, и то трипут у три ноћи\, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време\, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве\, би установљено\, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве. \n\n\n\nПразновање иконе „Достојно јест“\n\nи чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао\, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму\, буде сав узбуђен\, како због садржаја\, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају\,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу\, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград\, а песма и до данас остала у цркви. \n\n\n\n\nОсамљени инок у ноћи у храму\nМолитвом усрдном гони c душе таму\,\nУ том дође монах\, ничим необичан\nСтаде и он пјети\, ко пјенију вичан.\nТада први инок поче „Честнјейшую“\nМајку Божју славећ\, мајку Славнјейшую.\nЧудни гост му рече o том славопоју:\n– Код нас\, рече\, другче ову песму поју\,\nМи не почињемо као ти што поче.\nНего са „Достојно“\, преподобни оче!\nИ целу му песму „Достојно“ изусти\,\nИнок се стараше да реч не упусти.\n– O мој врли брате\, сада лакше дишем\nОд те твоје песме\, дај да је запишем!\nНо оловке нема\, нема ни хартије.\nХрам – место молитве a не писаније!\nТада гост поноћни храм осени крстом\nИ писати поче по камену прстом.\nПо камену писа ко по воску меку\,\nЗачуди се инок овоме човеку.\nКо си? – пита инок необичног госта.\nИме ми је Гаврил\, то нек ти је доста.\nУ томе га неста. Инок са ужасом\nАрхангела позна под монашком расом.\nTo што он написа\, нико не избриса –\nНапуни се црква небесног мириса. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине сe o спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине – то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића\, Варнава и Павле\, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Када Варнава постане хришћанином\, он се истрајно и плачевно молио Богу\, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце\, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу o Христу Господу\, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га c пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво\, учитељу истине\, сад сам се уверио\, да је истина што си ми o Христу говорио!“ Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског\, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење слепо-немог човека (Мат. 12\, 22) и то:\n1. како Господ исцели човека\, слепог и немог\,\n2. како и моју душу\, слепу и нему због удаљености од Христа\, може Господ тренутно исцелити\, само ако ја приведем ка Господу душу своју. \n\n\n\nБеседа\nо господару и робу\n\nКо жали прут\, мрзи на сина својега; а ко га\nљуби\, кара га за времена. (Приче Сол. 13\, 24) \nЧовекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу\, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби\, онога и кара\, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12\, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести\, прутом недаћа\, прутом губитка\, прутом глади\, прутом неродице\, прутом суше\, прутом поплаве\, прутом смрти сродника и пријатеља\, прутом злих демона\, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји\, којима Бог шиба децу Своју\, да би их поправио\, уразумио\, просветио и спасао. \nЗашто родитељ да не бије децу своју\, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања\, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу\, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи\, него да буде слуга духа\, да помогне духу\, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку\, и са духом савест\, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу\, господару своме. Ако господар спава\, онда се на слуге удара\, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности\, неће жалити ударце\, које су примиле\, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину\, ко жали прут\, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу\, издаје господара. \nО Господе Премудри\, отвори срце родитељима\, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-vartolomej-i-varnava/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vartolomej-i-varnava.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260625
DTEND;VALUE=DATE:20260626
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204259Z
LAST-MODIFIED:20260204T091359Z
UID:7741-1782345600-1782431999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Онуфрије Велики; преподобни Петар Атонски
DESCRIPTION:Пролог за 12. јуни\n25. јуни по новом календару \n\n\n\nПреподобни Онуфрије Велики\n\nПуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље\, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег\, и цео изглед његов блештећи\, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом\, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом\, које се ретко находило у пустињи\, а после тога\, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу\, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма\, која је доносила добар плод урме\, и отвори се извор живе воде. „А највише“\, рече Онуфрије\, „храним се и појим слатко речима Божјим“. На питање Пафнутијево\, како се причешћује\, одговори пустињак\, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију\, да је то дан његовог одласка из овога света\, преклони колена\, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело\, Пафнутије се врати у свој манастир\, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима\, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године. \n\n\n\nПреподобни Петар Атонски\n\nРодом Грк\, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа\, буде заробљен\, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату\, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу\, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници\, додирну му жезлом својим окове\, и ови се истопише као восак\, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим\, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи\, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се\, дакле\, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину\, где проведе педесет три године у тешким подвизима\, у борби са глађу и жеђу\, са жегом и мразом\, а највише са силама демонским\, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом\, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла\, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац\, који је ловио јелене по Атону\, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију. \n\n\n\nПреподобни Тимотеј\, пустињак Мисирски\n\nПодвизивао се најпре у Тиваиди\, а потом удаљио се у пустињу\, где је провео тридесет година. Угодивши Богу\, скончао мирно. \n\n\n\nПреподобни Васијан и Јона\n\nМонаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење\, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики\, спасавши се од буре\, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали. \n\n\n\n\nСвети Петар у пустињи страшној\,\nСваким земним благом сиромашној\nНо богатој ђаволским варкама\,\nСве победи плачним молитвама\,\nСрце стеже и ка Богу диже.\nУм усправи и к небу уздиже\,\nНеподвижан ко стена међ стењем\,\nМорен глађу и свеноћним бдењем\nУправи се у свакој правоти\nКо бесплотан у земаљској плоти.\nПол’ столећа на Атонској гори\nСамо c Богом у молитви збори\nОд старости као снег побели\,\nНит човека виде нит пожели.\nБог му откри прозор од небеса\,\nВиде Петар безбројна чудеса\,\nБожју Мајку и Божје анђеле\,\nИ предивне Божје светитеље.\nАнђела му Господ пошиљаше\,\nСвету причест са неба даваше.\nДок се Петар див духовни створи\nКо град неки на високој гори.\nДа учитељ буде вековима\,\nПример диван светим монасима. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелика је и дивна тајна Причешћа. Чак и отшелници и пустињаци ни за чим нису толико жудели колико да им се да могућност да приме Свето Причешће. Св. Марија Египћанка умолила је св. Зосима\, да joj донесе свету тајну на Јордан и да је причести. Преп. Пафнутије враћајући се од св. Онуфрија\, наиђе у пустињи на скромно обиталиште четворице младића подвижника. Кад их је Пафнутије упитао\, да ли се и како причешћују\, они одговоре\, да сваке суботе и недеље посећује их ангел Божји и даје им Свето Причешће. Пафнутије остане до прве идуће суботе и лично се увери. Кад је сванула субота\, цело оно обиталиште испуни се неисказано дивним мирисом\, и када сви они беху на молитви\, ангел Божји у виду прекрасног младића\, светлог као муња\, појави сe c пречистим Тајнама. Пафнутије се уплаши и падне на земљу од страха. Но они га дигоше и приведоше ангелу\, те се и он заједно са њима причести из руку ангелових. \nИз руку ангелових причешћивао се и св. Онуфрије\, по његовом сопственом казивању\, као и многи други отшелници и пустињаци. Сасвим је\, дакле\, погрешно мислити\, као да се отшелници и пустињаци нису причешћивали. Бог\, који је промишљао o њиховој телесној храни\, није их оставио ни без животворне хране тела и крви Христа Господа. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно умножење хлеба у пустињи (Мат. 14\, 15) и то:\n1. како Господ нахрани пет хиљада људи c благословених пет хлебова\,\n2. како је Он тај хлеб животни\, који једино и може чудесно нахранити моју гладну душу\, коју сав остали свет укупно не може нахранити. \n\n\n\nБеседа\nо дворцу и колиби\n\nДом безбожнички раскопаће се\, а колиба\nправеднијех цвјетаће. (Приче Сол. 14\, 11) \nДвор Иродов лежи у рушевинама\, а пећина Витлејемског Младенца стоји. Круне ћесарске изгубљене су\, а кости мученика сачуване су. Палате незнабожачких царева претвориле су се у гомиле камења и прашине\, а пећине испосничке разрасле се у прекрасне храмове. Златни идоли расути су у ништа\, а вериге апостола Петра чувају се као светиња. Силна држава римска сада је само једна прича о мртвацу\, док је колиба хришћанска\, Црква Света\, данас најмоћнија држава на свету. Где су Јевреји\, Богоубице? Расути по свету. Где су силни Римљани? У гробу. Где је сила крвавог Нерона? Где моћ опаког Диоклецијана и подлог Максимијана? Где успех Јулијана богоотпадника? Где су те куле високе? Тамо где и кула Вавилонска: под прахом и пепелом\, под срамом и проклетством. \nПођите по своме граду и распитајте\, колико је домова безбожничких раскопато? Колико ли колиба праведничких узрасло у домове прекрасне? На правди је\, браћо\, засновано небо и земља\, на Божјој непоколебљивој правди. Зато све творевине безбожничке јесу као надути мехур\, који прсне и табани га мимопролазника згазе. Дворови фараонски и вавилонски су као згажени мехури\, а шатор праведног Аврама зелени се и цвета у вечности. О браћо моја\, како је свесилна и дуготрајна правда\, и како је неправда хучна и пролазна као олуја на летњем дану! \nО Господе Праведни\, како си величанствен и доследан у држању правде. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-onufrije-veliki-prepodobni-petar-atonski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onufrije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260626
DTEND;VALUE=DATE:20260627
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204413Z
LAST-MODIFIED:20260204T091503Z
UID:7744-1782432000-1782518399@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Акилина; свети Трифилије Левкусијски
DESCRIPTION:Пролог за 13. јуни\n26. јуни по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Аквилина\n\nРођена у палестинском граду Вивлосу\, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански\, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа\, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење\, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану\, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају\, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе\, она паде као мртва. Намесник\, мислећи да је Аквилина уистини мртва\, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште\, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: „Устани\, буди здрава!“ И девица устаде\, и би здрава\, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу\, молећи Га\, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. „Иди\, биће ти\, како молиш!“ чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори\, и она дође и уђе\, слично духу\, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом\, видећи живу девицу\, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину\, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године. \n\n\n\nСвети Трифилије\, епископ Леквусије Кипарске\n\nУченик светог Спиридона\, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив\, чист мислима\, девствен целога живота\, „живи извор суза“ и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим\, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године. \n\n\n\nСветa Ана и син јој Јован\n\nКао сироче узета у кућу некога великаша\, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре\, навали родбина на његовог сина\, да отпусти своју жену\, због ниског јој рода\, и да се ожени другом\, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином\, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво\, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада\, по Промислу Божјем\, искрца се на то острво неки јеромонах\, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала. \n\n\n\n\nДок ђакон бејаше свети Трифилије.\nОн читаше Псалтир и Јевангелије:\nСмерно\, слаткогласно народу читаше\,\nA Спиридон свети пажљиво слушаше.\nЈедном кад у цркви\, набијеној светом\nПрекрасно читаше главу o узетом\,\nКако Господ благи болесника виде\,\n– Узми одар! рече\, и болник отиде.\nТрифилије одар са „ложе“ замени.\nТад Спиридон рече: дођи\, синко\, к мени!\n– Како реч да мењаш\, мој ђаконе драги\,\nРеч коју изусти наш Спаситељ благи.\nРеч одар изаће из Његових усти\nA ти „ложе“ рече\, реч Његову пусти!\nTa je књига\, синко\, надахнута свише\,\nЗато све читајмо како у њој пише.\nЈеванђелске речи препуне су силе\nA људске су речи немоћне и гниле.\nОдар људски није што и зверско ложе\,\nЗато реци\, синко: опрости ми Боже!\nТрифилије ђакон погрешку увиде\,\nПокаја се горко и много застиде.\nБлажен Трифилије због духовног оца\nСпиридона светог\, славног чудотворца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКротост и незлобивост красила је светитеље наше\, и она им је давала снаге и разума\, да не враћају зло за зло. Када се цар Констанције\, син Константинов\, разболи у Антиохији\, он позва св. Спиридона\, да му чита молитву. Св. Спиридон\, у пратњи свога ђакона Трифилија\, крете се са Кипра и дође у Антиохију пред царски двор. Беше Спиридон одевен у худо одело. На глави имађаше просту плетену капу\, у руци штап од палме\, a на прсима ношаше обешен неки земљани судић\, у коме имаше уља испод Часнога Крста (како то би онда обичај хришћанима у Јерусалиму на себи носити). Тако одевен\, a притом изнурен од поста и дуга пута\, светитељ ниуколико и ничим не одаваше свој чин и достојанство. Па када он хтеде крочити у двор царев\, неко од царских слугу\, мислећи да је то обичан просјак\, удари га шамаром по једном образу. Кротки и незлобиви светитељ окрете му и други образ. \nКада c трудом успе да дође до цара\, дотаче се руком главе цареве\, и цар оздрави. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно хођење Господа по води као пo cyxy (Maт. 14\, 25) и то:\n1. како лађа c ученицима беше у невољи ноћу на таласима морским\, и како Господ\, провидевши то\, пожури им у помоћ\,\n2. како сам и ја често у невољи од мрака и таласа страсти\, и како милостиви Господ жури к мени у помоћ ходећи изнад страсти као по тврду путу. \n\n\n\nБеседа\nо путу живота и путу смрти\n\nНеки се пут чини човјеку прав\, а крај му је пут к смрти. (Приче Сол. 14\, 12) \nПонекад се човеку учини\, да је пут безбожнички прав\, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се\, и не би никада крочио на тај пут. \nАко се крај једнога пута свршава пропашћу\, зар је тај пут прав? Зато\, човече\, не реци ни о једном путу\, да је прав\, ако му крај не видиш! Питаш: како ја\, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне\, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе\, а пре тебе\, умиру. Но онај први је пут поузданији\, и ако се држиш њега\, знај\, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти. \nСамо је онај пут прав\, који је од Бога указан као прав\, А сви други путови\, који се твоме уму учине као прави\, а не поклапају се са путом Божјим\, криви су и смртоносни. Гле\, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима\, ако ти се учине прави? Не иди\, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут\, указан од Бога\, ако ти се и крив учини\, прав је\, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали\, и кад ум наш не би био грехом укривљен\, нама се никад ни за час не би могло учинити\, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим\, а једини прав пут – кривим. \nО Господе Свевидећи\, Путовођо наш\, исправи ум наш\, да се не задржава на кривим путовима. Ти си\, Исусе\, једини пут\, истина и живот\, а оно што ми умујемо мимо Тебе\, јесте распут\, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-akilina-sveti-trifilije-levkusijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-akvilina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260627
DTEND;VALUE=DATE:20260628
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204532Z
LAST-MODIFIED:20260204T091516Z
UID:7747-1782518400-1782604799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Јелисеј; свети Методије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 14. јуни\n27. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Јелисеј\n\nЖивео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију\, открије овоме\, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја\, сина Сафатова\, од племена Рувимова\, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима\, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима\, а по чудесној сили\, која му се даде од Бога\, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску\, а другу\, опет\, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје\, како народу\, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости. \n\n\n\nСвети Методије\, патријарх Цариградски\n\nРодом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво\, у тамницу\, са два обична разбојника\, где проведе пуних седам година\, у влази\, без светлости и без довољно хране\, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила\, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву\, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити\, скверни јеретици најмише неку жену\, која изјави\, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност\, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом\, који је сам тражио\, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери\, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово\, обрадује се\, а јеретици постиде. Тада и она жена призна\, да је наговорена и плаћена\, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију\, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје. \n\n\n\nСвети Јован\, митрополит Евхаитски\n\nПрозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену\, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме\, што су му се јавили свети Василије\, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му\, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога\, ко је од та три светитеља већи\, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем\, и канон Ангелу Хранитељу\, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године. \n\n\n\nПреподобни Нифонт\n\nРођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору\, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести\, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба\, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем\, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења\, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се\, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше“. Најзад рече: „Време је да идем!“ И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године. \n\n\n\n\nШта помаже благо и свет овај убав\,\nШта власт сва и сила кад је човек губав?\nВојвода је Неман\, но губом покривен\nСав од губе бео\, ка’ од гноја сливен.\nПа војвода жури к Божијем човеку\,\nСамо још од њега надајућ се леку\,\nC целим караваном одела и злата\,\nTo Божјем човеку нека буде плата!\nЈелисеј му рече да Јордану ходи\nИ седам се пута окупа у води.\nРасрди се Неман у својој несрећи:\n– Немамо л’ ми’река\, бистријих и већи?\nИ хоћаше хитно дома да се врати\,\nНо мудри га слуга од тога одврати.\nГосподару\, рече\, хитно не одступај\,\nГле\, Јордан је близу\, иди се окупај!\nПослуша га Неман\, к Јордану пожури\nИ седам се пута у реку загњури.\nЗдрав постаде Неман\, проказа одлете\,\nЗдрав постаде Неман и чист као дете.\nБог је један\, викну\, Богу Израиљу\,\nОн чудеса славна чини у обиљу! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Неће нас спасти место\, ако не творимо вољу Божју“\, вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се\, како је живео у једном манастиру\, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног\, који га је вређао\, он се пресели у други манастир. \nУ том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала. \nОн пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив\,“ Извуче хартију и написа крупним словима: \n„Све ћу да отрпим ради Исуса Христа\, Сина Божјега.“ Када ступи у четврти манастир\, и ту су га једни волели a други вређали\, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио\, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа\, Сина Божјега.“ И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14\, 25) и то:\n1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне\,\n2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре\, и како и ја полазим но тонем због мале вере \n\n\n\nБеседа\nо смерности као претечи славе\n\nПрије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75\, 33) \nОвде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа\, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе\, није прослављен\, а кога Бог прослави\, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога\, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5\, 44)\, рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите\, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5\, 41). \nКо тражи славу од људи\, тај иде путем гордости\, а ко тражи славу од Бога\, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу\, браћо\, мора тако бити\, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе\, слава никад доћи неће. \nО Господе Исусе\, узоре и учитељу смерности\, славо наша једина\, и Прослављачу свих смерних и кротких\, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jelisej-sveti-metodije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jelisej.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260628
DTEND;VALUE=DATE:20260629
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204655Z
LAST-MODIFIED:20260204T091529Z
UID:7750-1782604800-1782691199@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. Амос; СВ. МУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР И СВ. СРПСКИ МУЧЕНИЦИ - ВИДОВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 15. јуни\n28. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Амос\n\nРођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом\, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца\, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа\, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство\, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио\, он прорекне\, да ће Асирци покорити Израиљ\, да ће посећи цара и синове Амасијине\, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно\, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују\, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет\, Књига пророка Амоса.) \n\n\n\nСвети мученици Вит\, Модест и Крискентија\n\nСвети Вит рођен је у Сицилији\, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали\, и руководили га и крепили у подвигу\, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији\, који га је тукао\, осуши се рука\, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела „којима очи беху као звезде\, а лица као муње“. Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити\, ангел му се јави и преведе га\, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију\, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева\, за што га цар не награди него\, напротив\, љуто намучи\, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију\, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу. \n\n\n\nПреподобни мученик Дула\n\nЖивео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство\, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху\, и хтеде му руке одсећи\, сходно закону за таква недела\, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења\, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне. \n\n\n\nСвети мученик Лазар\, кнез српски\n\nЈедан од великаша српских\, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград\, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом\, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје\, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску\, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву\, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници). \n\n\n\nСвети Јефрем\, патријарх српски\n\nКао син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору\, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави\, па нажалост и у цркви\, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор\, он се горко заплакао\, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године\, отказао се престола и предао га Спиридону\, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој\, 1388. године\, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године\, када сконча\, у осамдесет осмој години свога живота\, и пресели се ка Господу\, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи. \n\n\n\nБлажени Августин\, епископ Ипонски\n\nБлагодарећи саветима\, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац\, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски\, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430). \n\n\n\n\nВит прекрасни\, пун небеснога меда\,\nПред неверним Христа исповеда\,\nA руга се мртвим идолима\nИ идолским мрачним жречевима.\nХриста слави ко силу Божју\,\nПравди учи оца и судију\,\nАл’ оба се на њег ополчише\,\nМалом Виту муке припремише.\nНо Бог чува Своје мученике\nИ прославља Своје слављенике.\nВит требаше и цару у очи\nДа Господа Христа посведочи\,\nИ у Риму да пострада јавно.\nДа му име буде више славно.\nMaлoг Вита ангели држаху.\nMaлoг Вита ангели вођаху\,\nИ душу му ангели узеше\nУ Рај зеше\, Богу је поднеше. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНије лако увек победити у себи дух сујетљивости и кичења: у томе су успевали само велики духовници са великом Божјом благодаћу на првом месту\, са непрекидним стражењем над душом својом и са врло финим духовним опажањима и разликовањима. Авва Нистерој ходио једном путем са својим сабратом. Наједанпут спазе на путу змију. Сабрат брзо побегне у страну\, a за њим побегне и велики Нистерој. „3ар се и ти бојиш\, оче?“ упита монах Нистероја. Одговори овај старац: „He\, синко\, не бојим се\, но морао сам побећи – иначе не бих побегао од духа сујетљивости. To јест: да сам ја остао на месту\, ти би се мени дивио\, a ja бих се од тога сујетио!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење многих болесника (Матеј 14\, 36) и то:\n1. како се многи болесници само дотакоше скута хаљине Господње\, и оздравише\,\n2. како и душа моја може оздравити\, ако се ја дотакнем тела и крви Његове\, као телесне хаљине Божанства Његовог. \n\n\n\nБеседа\nо сиромаху и његовом Створитељу\n\nКо се руга сиромаху\, срамоти створитеља његова. (Приче Сол. 17\, 5) \nАко си богат\, чиме си богат ако не имањем Божјим? Ствари\, које чине твоје богатство\, чије су ако не Божје? Ако се\, дакле\, гордиш оним што имаш\, гордиш се туђом имовином\, гордиш се Божјом позајмицом. Што се онда ругаш сиромаху\, који има у рукама мање туђе имовине? Што му се ругаш\, ако је он узео на зајам од Бога мање него ти? Ако је мање узео\, мање и дугује; а ти који си више узео\, више и дугујеш. Не само што не треба да се ругаш сиромаху\, него треба да му се дивиш. Гле\, он води борбу на мегдану овога света са много мање средстава од тебе. Обојица сте војници\, само што ти војујеш као војник изобилно снабдевен са свим потребама\, а он војује го и гладан. Ако обојица подлегнете и предате се непријатељу\, он ће бити лакше суђен од тебе; ако ли пак обојица победите\, он ће примити већу награду од тебе. и његова ће се победа више славити од твоје. \nКо се руга нагом и гладном војнику\, руга се цару његовом. Ко се руга сиромаху\, срамоти створитеља његова. Ако знаш\, да је сиромахов створитељ и твој створитељ један и исти\, ти му се нећеш ругати. Ако знаш\, да и сиромах стоји у истом борбеном реду у ком и ти\, ти ћеш га огрнути и нахранити и приближити га к себи. \nО Господе Сведржитељу\, неизмерна је мудрост Твоја у економији стварања. Обасјај нас Духом Твојим Светим\, да се дивимо тој економији\, и да са страхопоштовањем и љубављу гледамо на сва створења Твоја\, гледајући их кроз Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-amos-sv-mucenik-knez-lazar-i-sv-srpski-mucenici-vidovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-car-lazar.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260629
DTEND;VALUE=DATE:20260630
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T204939Z
LAST-MODIFIED:20260204T091724Z
UID:7753-1782691200-1782777599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Тихон Аматунски Чудотворац
DESCRIPTION:Пролог за 16. јуни\n29. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети Тихон\, епископ Аматунтски\n\nЧудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа\, а посвећен славним Епифанијем\, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност\, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану\, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога\, а он се помоли Богу\, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је\, опет\, посадио сухо шибље од лозе\, и лоза је озеленела и у своје време плод донела. \n\n\n\nСвети мученици Тигрије и Евтропије\n\nОва двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда\, запали се саборна црква\, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји\, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога\, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропије чтец. Градски началник\, неки некрштени Грк Оптат\, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа\, који га ушкопи. Ослободивши се ропства\, он се сав предаде на службу цркви\, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога „кротког\, смиреног\, милостивог и гостољубивог“ човека Оптат стави на велике муке\, па га онда посла на заточење у Месопотамију\, где у тамници и сконча. Евтропије\, девственик од рођења\, чист\, непорочан и незлобив\, би бијен воловским жилама и штаповима\, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу\, чу се у ваздуху слатко ангелско појање. \n\n\n\n\nЗлатоуст преславни кo opо сe вије\,\nУз њега Тигрије и чтец Евтропије\nКо орлићи мали\, но чили и верни\,\nСледоваху њему\, незлобни\, нескверни;\nA немоћна злоба пакошћу се служи.\nНемоћне и злобне ђаво брзо здружи.\nУстадоше злобни на Божије слуге.\nИ излише на њих море од поруге.\nКao паликуће\, Божји кућаници\,\nНа муке вргнути\, дивни мученици:\nАли мука свака и јест за јунаке –\nИ мука презире врлином нејаке!\nТигрије презвитер и чтец Евтропије\nМуком потврдише истине Божије.\nКao паликуће Божији јунаци\nУморени бише – невини јагањци!\nОрлићи за орлом својим одлетеше\nИ у Рај сладосни на одмор падоше.\nA злоба из блата за орлима лаје –\nУ блату се рађа. у блату остаје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНабрајајући чудеса вере хришћанске\, ми не треба никад да заборављамо безбројна и велика чудеса промене срца и нарави људи\, истински обраћених у веру. Колико је јаросних злочинаца ова вера упитомила! Колико крвожедних разбојника преобратила у незлобне јагањце! Колико развратника обратила у чисте девственике! Колико себичних среброљубаца научила милосрђу! Колико плашљиваца навела на пут крајњег самопожртвовања! За руског кнеза Владимира пише митрополит Филарет: „Сластољубиви\, како је немогуће више\, јазичник Владимир у хришћанству је постао узор чистог супружанског живота; отпустио је од себе све жене и наложнице и живео c једном\, благоверном Аном. Опаки\, осветљиви и крвожедни братоубица у незнабоштву он је у хришћанству био најнежнијим пријатељем бедних. Беднима је навек био отворен доступ к њему\, и он им је раздавао и храну и новац штедром руком. И више од тога: „болесни нису у стању да дођу до мога двора“ говорио је он\, и наредио је\, да се по улицама вози месо\, риба\, хлеб\, квас и мед. Јеванђелске речи: „блажени милостиви проникле су у саму дубину срца његовог и постале му законом живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење кћери жене Хананејке (Мат. 15\, 22) и то:\n1. како жена Хананејка истрајно и поновљено мољаше Господа\, да joj спасе ћерку од ђавола\, који је мучаше\,\n2. како Господ похвали веру женину и исцели joj ћерку\,\n3. како Господ може ослободити и моју душу од ђавола\, који је напада у удаљености од Бога\, само ако My се истрајно и c вером молим. \n\n\n\nБеседа\nо томе како смрт и живот зависе од језика\n\nСмрт је и живот у власти језику. (Приче Сол. 18\, 21) \nНије ли ово потврдио сам Господ Исус када је рекао\, да ће људи за сваку празну реч дати одговора на Страшном Суду? Није ли Он изриком рекао: својијем ћеш се ријечима оправдати\, и својијем ћеш се ријечима осудити (Мат. 12\, 36-37)? Ко се оправда\, примиће живот; ко се осуди\, примиће смрт. Видите ли\, дакле\, како је у власти језика и живот и смрт? А апостол Јаков вели: ко у ријечима не погрешује\, онај је савршен човјек\, може зауздати и све тијело (Јак. 3. 2). Велика је\, ваистину\, и неиспитана тајна речи\, и утисак речи не да се измерити ни израчунати. Данас се реч људска може вештим справама да пренесе с краја на крај наше планете. Реч речена језиком у Америци може да се чује ухом у Европи. Није ли то слика свечувења Божјега? О браћо моја\, ми не можемо ништа шапнути земљи\, што неће чути небеса. Свака наша реч излази пред сабор ангела Божјих. Сваку злу реч нашу прима Ад\, и чува је као залогу наше вечне смрти; а сваку реч благу прима Рај\, и чува је као залогу нашег вечног живота. Ваистину\, премудро говори и благовремено нас опомиње старозаветни мудрац речима: смрт је и живот у власти језику! \nО Господе Спаситељу наш\, вечна Речи Божја\, помози нам зауздати језик наш\, да не говори на погибао нашу. Помози нам говорити језиком само оно што је по светој вољи Твојој а на наше вечно спасење у животу бесмртном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-tihon-amatunski-cudotvorac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tihon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260630
DTEND;VALUE=DATE:20260701
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T205100Z
LAST-MODIFIED:20260204T091552Z
UID:7756-1782777600-1782863999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Мануил\, Савел и Исмаил
DESCRIPTION:Пролог за 17. јуни\n30. јуни по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Мануил\, Савел и Исмаил\n\nБраћа рођена\, Персијанци\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им\, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве\, да су они страни поданици\, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства\, а не због чега другог; да су хришћани\, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери\, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их\, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе\, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!“ Ангел Божји јави им се\, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду\, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше\, би земљотрес велики\, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе\, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже\, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски\, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате\, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу\, и сам погибе са срамом\, на радост и смех целога света. \n\n\n\nПреподобни Пиор\, отшелник Нитријски\n\nЗагрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску\, где се херојски подвизавао. За њега кажу\, да никад није седао за трпезу да једе\, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини\, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом“. Када су га позвали у савет да се суди неки брат\, који беше нешто згрешио\, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан\, шта му то значи\, одговори светитељ: „Врећа песка на леђима – то су моји греси\, које ја не видим\, а кеса песка – то су греси мога брата\, које ја треба да судим“. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!“ Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку. \n\n\n\n\nОд хришћанске мајке и паганског оца\nТри рођена брата\, дивна миротворца:\nМануил и Савел и Исмаил млади –\nРади Христа мртви земаљској наслади –\nКренуше се вољно да миру послуже\,\nПерсе и Јелине миром да удруже.\nНо ђаволски слуга\, Јулијан проклети\,\nO вери се поче са три брата прети\,\nИ нуђаше браћу\, крштену у Христу\,\nДа његову веру уcвoje нечисту.\nТад рекоше браћа крунисаном зверу:\n– Нисмо зато дошли да мењамо веру\,\nНо мир да правимо\, царе од Јелина\,\nМи веру имамо у Божијег Сина.\nГоре се за боље још може и дати\nНо боље за горе луд може мењати. –\nРазјарен Јулијан\, ад у њему гори.\nУ мукама љутим три брата умори.\nНо Бог свевидећи што зна свему цену\nНа опаког цара гневом се покрену:\nЈулијан опаки\, пред Богом нејаки\,\nСрамном умре Cмpћy\, насмеја се сваки\,\nНасмеја сe сваки ко му гордост знаде\nИ кроз њега немоћ неправде познаде. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПротивници Христови увек су постизали обрнут резултат својим напорима против Христа. Место да зауставе реку Хришћанства\, они су је ширили\, удубљивали и чинили шумнијом. Место да је исуше\, они су проузроковали такорећи потоп од ње по васцелом свету. Где је један мученик пао\, ту се чета хришћана створила; где је нанет срам\, поникла је слава; где се рекло – крај Хришћанства\, ту је био почетак бујнијег усева. Мимо све обзире и обичаје међународне Јулијан Одступник је убио персијске изасланике\, за мир: Мануила\, Савела и Исмаила\, из свог лудачког идолопоклоничког фанатизма. Шта je Јулијан тиме постигао? Умножио је број хришћана\, увећао број светих мученика\, и ускорио крај и себи и паганизму. Посредно и нехотично Одступник је помогао распрострањењу и удубљењу Хришћанства. И то не само својим опаким гоњењем\, него и нехотичним изјавама. Тако у препирци c хришћанима он је изјавио: „Христос није ништа у свом животу учинио што би заслуживало славу\, осим ако се то не рачуна великим делом\, што је он лечио хроме и слепе и изгонио демоне!“ O бедника њега! Кao да отварање очију једном једином слепцу моћном речју није веће дело од покорења десет царевина! Но драгоцено је то што је он као највећи издајник Христа после Јуде признао чудеса Христова. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно преображење Господа Исуса (Матеј 17\, 1) и то:\n1. како преображеном Господу засја лице као сунце\,\n2. како и ја\, помрачен грехом\, могу силом и благодаћу Христовом засјати првобитним сјајем безгрешна човека. \n\n\n\nБеседа\nо погибељи оних који лажно сведоче\n\nСвједок лажан неће остати без кара\, и ко говори лаж\, погинуће. (Приче Сол. 79\, 9) \nОно што бива у свету\, види Бог и све војске небеске. Како\, дакле\, може човек сакрити истину код толиких сведока истине! И не само да небеске војске виде истину но и ревнују за истину. Како\, дакле\, може један смртан човек ићи против истине\, што значи против безбројних небеских ревнитеља истине! Ваистину\, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж наместо истине. Кад милион видовитих ангела знају истину\, може ли један човек сакрити истину? Може ли неко устати против истине\, и остати некажњен? О браћо моја\, ништа лажније нема од лажи! ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе! \nОно што бива унутра у човеку\, то види Бог и све војске небеске. То види нарочито ангел хранитељ човеков. И овај ангел хранитељ не подноси\, да човек износи из себе и о себи оно што није у њему. Остане ли човек упоран у лажи\, ангел његов напустиће га и предаће га потпуно духовима лажи. Тешко тада томе човеку! Шта му вреди лажно сведочити против њега пред Богом и небеском војском! Боље томе човеку да се није ни родио. Јер ко год лаже\, Духу Божјем лаже\, и Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти. \nО Господе истинити\, подржи нас силом Духа Твога Светога\, да никад не сведочимо лажно. Ослади нам истину Твоју свету и одврати лажну реч са језика нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-manuil-savel-i-ismail/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-manuil-savel-ismail.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260701
DTEND;VALUE=DATE:20260702
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T205455Z
LAST-MODIFIED:20260204T091930Z
UID:7759-1782864000-1782950399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Леонтије\, Ипатије и Теодул
DESCRIPTION:Пролог за 18. јуни\n1. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Леонтије\n\nБио војвода римски у финикијском граду Триполису\, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе\, „великотелесан узрастом\, снажан\, крепак и храбар у биткама“. Царски намесник Адријан посла један одред војске\, да ухвате Леонтија\, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда\, Ипатије\, разболе се успут од љуте трескавице\, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш\, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев\, помози ми!“ Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим\, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова\, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све\, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред\, пре осталих војника\, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа\, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу\, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула\, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе\, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице\, Оца и Сина и Светога Духа“. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани\, нареди да их без поштеде бију\, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија\, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише\, но он се приљежно Богу мољаше\, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи\, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије\, који је то све и записао на оловним плочама\, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године. \n\n\n\nПреподобни Леонтије прозорљиви\n\nПореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се\, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме\, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат\, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања\, а по смрти из његових моштију потекло је миро. \n\n\n\n\nЛеонтије срца лавовскога\,\nЛавовскога срца и имена\,\nОн се Бога не постиде свога\nНо пред свима Христа исповеди.\nХриста Бога\, Спаситеља света\,\nМладост\, cнaгу и војводство презре\nРад истине Христа распетога\nИ од смрти славно васкрслога.\nЛаскан\, чашћен\, слављен и дариван.\nОн се Бога не одрече свога\,\nШибан\, пљуван\, струган и распињан.\nОн се Бога не одрече свога.\nНо што већа мука и поруга\nTo плам вере већи и светлији\,\nЦарство римско и све адске силе\nНа њега се беху окомиле.\nАл’ он знаде да сам не бејаше\,\nНо да Христос уз њега стајаше.\nСтуб камени сред гневних трсака\,\nСтуб пламени сред робова мрака.\nСвојом вером народе задиви.\nЖивот даде\, да вечито живи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nC коликом пажњом један научник испитује појаве природне\, још са већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божје. Ево шта сведочи o дејству Причешћа један од великана духовних. О. Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести\, онога дана кад је од мене примила Причешће\, почела се поправљати. Девојчица на смрти\, после Причешћа почела се поправљати\, јести\, пити и разговарати\, док је пре тога она била готово без свести\, у трзавици\, и ништа није ни јела ни пила.“ O кад би сваки свештеник c пажњом научника и c љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства св. Причешћа слично О. Јовану! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење момчета кога је ђаво мучећи бацао час у огањ\, час у воду (Мат. 17\, 14) и то:\n1. како Господ запрети ђаволу и момче оздрави\,\n2. како и мене зли дух баца час у огањ страсти час у воду телесности\,\n3. како и мене Господ може спасти од падања у огањ и у воду\, само ако Mу сe помолим. \n\n\n\nБеседа\nо задужењу Бога\n\nГосподу позајима ко поклања сиромаху\, и платиће му за добро његово. (Приче Сол. 19\, 17) \nИ сиромах који проси и богаташ који даје – обојица задужују Господа\, но само под условом да сиромах проси у име Господње и са смирењем\, и да богаташ даје у име Господње и са милосрђем. Свако ко прима\, треба да зна\, да Божје прима; и свако ко даје\, треба да зна\, да Божје даје. Такво давање има цену\, и такво примање има цену. Сви ми наги улазимо у овај свет\, и наги излазимо из њега. Сви смо ми просјаци пред Господом\, јер ничега немамо\, што нисмо од Господа примили. Зато поклањај брату сиромаху\, као што је и теби Бог поклонио. Туђе узимаш и своме дајеш\, кад милостињу чиниш. Сиромах човек ближи ти је од свега твога имања\, као што је и Богу\, створитељу људи\, сваки човек драгоценији несравњено од свега имања свога. Ако ти је дато богатство\, дато ти је на кушање. Да се искуша срце твоје! Да види Бог и све војске небеске\, да ли си ти разумео\, од кога је твоје богатство и на што ти је оно дато. Благо теби\, ако знаш\, да је имање твоје од Бога и Божје! Благо теби\, ако сиромахе рачунаш у задругаре своје\, у чељад своју\, и њима делиш од онога што је теби Бог поверио!\nО како је неизмерно човекољубље Божје! Гле\, све што имаш\, припада Богу\, па ипак Бог сматра себе дужником твојим\, ако ти од Његовог узимаш и сиромасима дајеш\, и платиће ти за добро твоје. Каква милост с овом да се равња! \nО Господе човекољубиви\, отвори ум наш да разумемо тајну Твоје милости\, и омекшај срце наше као восак\, да као восак гори и светли одблеском неисказиве милости Твоје! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-leontije-ipatije-i-teodul/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-leontije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260702
DTEND;VALUE=DATE:20260703
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T205745Z
LAST-MODIFIED:20260204T091941Z
UID:7762-1782950400-1783036799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Јуда; преподобни Пајсије Велики; свети Јован Шангајски
DESCRIPTION:Пролог за 19. јуни\n2. јули по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јуда\n\nЈедан од Дванаесторице. Син Јосифов и Саломин\, а брат Јакова\, брата Господњег. Са Саломом\, ћерком Ангеја\, сина Варахина Захаријана\, имађаше Јосиф дрводеља четири сина: Јакова\, Јосију\, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев\, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: „Јуда слуга Исуса Христа\, брат Јаковљев“ (Јд 1\, 1). И ако се и он могаше назвати братом Господњим колико и Јаков\, он то не чињаше из смирења и стида\, јер у почетку он не вероваше Христу Господу; и када старац Јосиф пред смрт хтеде и Исусу дати део имања као и осталој деци својој\, сви се томе успротивише па и Јуда\, само Јаков драговољно одели део од свога дела и намени га Исусу. Још се Јуда назива Левијем и Тадејем. Има још један Тадеј\, од Седамдесеторице апостола (в. 21. август)\, но овај Тадеј\, или Јуда\, био је један од великих апостола. Проповедао је Јеванђеље по Јудеји\, Самарији\, Галилеји\, Идумеји\, Сирији\, Арабији\, Месопотамији и Јерменији. У Едеси\, граду Авгаровом\, допунио је проповед онога другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата\, би ухваћен од незнабожаца\, распет на крст и стрелама убијен\, да вечно царује у царству Христовом. \n\n\n\nПреподобни Пајсије Велики\n\nМисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу\, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову\, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду\, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија\, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји\, па и сам Господ Христос. „Мир теби\, возљубљени угодниче мој!“ рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана\, још чешће по недељу дана\, а једном је\, по сведоџби Јована Колова\, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе\, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ\, и чесно их сахранио. \n\n\n\nСвети мученик Зосим\n\nВојник римски у време цара Трајана. Храбро исповедао своју веру у Христа Господа\, због чега је претрпео љуте муке. Усред мука чуо глас с неба: „Мужај се\, Зосиме\, и крсти се. Ја сам с тобом!“ Ангели Божји јављали му се у тамници. После многих мучења секиром посечен 116. године. \n\n\n\nПреподобни Јован отшелник\n\nПодвизавао се у VI веку близу Јерусалима. Подвигом достигао високи ступањ чистоте и силе\, тако да му се зверови покораваху. У дубокој старости упокоји се у Господу 586. године. \n\n\n\n\nПајсије велики од младих ноката\nЗа собом затвори од свих жеља врата.\nДух дизаше к Богу\, тој јединој жељи\,\nКо и сви велики древни светитељи.\nПитаху монаси дивнога Пајсија:\nКoja добродетељ већма Богу прија?\nОна што се крије! – рече им Пајсије.\nA која се јавља Богу мила није.\nКад Пајсије Бога животом прослави\nПрослављени Господ Христос му се јави:\n– Мир ти\, угодниче\, шта желиш\, реци ми\,\nПо жељи биће ти\, попроси и прими!\nКада ове речи од Господа зачу.\nПајсије ко дете предаде се плачу.\n– O Господе благи\, човек сам прегрешан\,\nИ због греха многих много неутешан.\nПо Твојој милости грехе ми опрости\nСве што згреших\, Боже\, од ране младости\,\nИ силу ми даруј за будуће време\nДа од нових греха не товарим бреме.\nДа до конца свога вољу Твоју творим\nЉубављу све већом спрам Тебе да горим.\nИспуни му Господ ову мудру жељу\nИ благослов даде Своме светитељу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУпиташе једном иноци Пајсија Великог „Реци нам\, оче\, реч o спасењу\, и како треба да живимо по Богу?“ A старац им одговори: „Идите\, па држите заповести Божје и чувајте предања Отаца.“ Предање Отаца то је искуство светитеља у области духовној\, искуство огромно од близу две хиљаде година\, искуство многих стотина и хиљада светих људи и жена. Какво пребогато стовариште мудрости! Каква непрегледна хрпа доказа сваке истине Светога Писма! И све то благо\, сву ту мудрост\, све те доказе\, сав тај опит протестанти су одбацили! O безумља неисказаног! O просјачке сиромаштине! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење два слепца (Мат. 20\, 30) и то:\n1. како два слепца вапијаху ка Господу: помилуј нас\, Господе\, сине Давидов\,\n2. како се милостиви Господ дохвати очију њихових\, и они прогледаше.\n3. како сам и ја грехом заслепљен; и како и ја могу прогледати ако завапијем Господу да ме се дохвати. \n\n\n\nБеседа\nо освети и Осветнику\n\nНе говори: вратићу зло. Чекај Господа\, сачуваће те. (Приче Сол. 20\, 22) \nНе свети се; не враћај зло за зло. Доста је зла од суседа твога; ако му ти вратиш зло за зло\, удвостручићеш зло у свету; ако ли му не вратиш\, он још може покајањем сагорети своје зло; и тако ћеш ти трпљењем и праштањем смањити зло у свету. \nНе свети се; не враћај зло за зло; чекај Господа\, Он види и памти\, и у своје време узнаћеш и ти и твој злотвор\, да Господ види и памти. Питаш се: шта сам учинио тиме\, што нисам вратио зло за зло? Учинио си најмудрије дело што си могао учинити у даном случају\, наиме: уступио си своју борбу Јачем од себе\, и Јачи ће се победоносно борити за тебе. Ако ступиш у борбу са злотвором\, можеш бити побеђен. Но Бог не може бити побеђен. Уступи\, дакле\, своју борбу Победоносном и Непобедивом\, па стрпљиво чекај. \nНаучи се од малог детета: када дете мало буде нападнуто од неког у присуству свога родитеља\, оно не враћа напад нападом нега гледа у родитеља и плаче. Оно зна\, да ће га родитељ заштитити. Како ти да не знаш оно шта мало дете зна? Твој небески Родитељ је непрестано крај тебе. Зато: не свети се; не враћај зло за зло; него гледај у Родитеља и плачи. Само тако осигураћеш победу себи у сукобу са злим људима. \nО Господе Свесилни\, који си рекао: Моја је освета\, заштити нас свемоћном руком Твојом од неправедника\, и уздржи нас од освета. Усаветуј нас Духом Твојим Светим\, да је веће јунаштво отрпети него осветити се. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-juda-prepodobni-pajsije-veliki-sveti-jovan-sangajski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-juda.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260703
DTEND;VALUE=DATE:20260704
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T205855Z
LAST-MODIFIED:20260204T091953Z
UID:7765-1783036800-1783123199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Методије; преподобни Наум Охридски
DESCRIPTION:Пролог за 20. јуни\n3. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Методије\, епископ Патарски\n\nИз млада се посветио подвигу и као град на гори био виђен и позван на епископство у граду Патари Ликијској. Учен и красноречив архијереј\, Методије је писао против јереси Оригенове. Његове „богодухновене речи као муња засијаше по свему свету“. Незнабошци се дигоше на њега\, мучише га и посекоше у Халкиди Сиријској 311. године. \n\n\n\nСвети мученици Аристокл\, Димитријан и Атанасије\n\nАристокл би свештеник саборне цркве у граду Тамасу на Кипру и провођаше богоугодан живот. Због његове велике ревности к вери удостоји се гласа с неба\, да иде у Саламину Кипарску и прими венац мучеништва. Њему се придружише Димитријан ђакон и Атанасије чтец. Дошавши у Саламину\, ови Божји људи почеше проповедати Христа. Незнабошци их ухвате и после истјазања Аристокла мачем посеку\, а Димитријана и Атанасија у огњу спале 306. године. \n\n\n\nПреподобни Наум Охридски\n\nГлавни му је празник 23. децембра\, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени\, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности\, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо\, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну. \n\n\n\nСвети Калист I\, патријарх Цариградски\n\nКао ученик Григорија Синаита подвизавао се на Атону у скиту Магулу код Филотејског манастира пуних двадесет осам година. Ту је он саградио доцније обитељ светог Маманта. Буде изабран за патријарха цариградског 1350. године. После четири године удаљи се с престола патријаршког поново у Свету Гору. Но у време цара Јована Палеолога поново буде враћен на престо\, где као патријарх остане до смрти. Упокојио се 1368. године на путу за Серез\, куда је ходио царици српској Јелени\, да иште помоћ против Турака. У друштву са Игњатијем саставио красно руководство за подвижнике. Осим тога написао житије светог Григорија Синаита и светог Теодосија Трновског\, као и многобројне беседе. Интересантно је споменути\, како је свети Максим Капсокаливит прорекао смрт патријарху Калисту. На путу за Србију Калист удари на Свету Гору. Видећи га\, свети Максим рече: „Овај старац неће више видети своје пастве\, јер позади њега чује се надгробно пјеније: блажени непорочни в пути“. \n\n\n\nСвети Левкије\, епископ Врунтисиопољски\, у Италији\n\nРођен у Александрији и рано ступио у манастир. Удостојио се великих откровења и моћне благодати\, тако да је и мртве васкрсавао и демоне из људи изгонио. Био најпре епископ у Александрији\, па по заповести с неба пређе у Италију у незнабожачки град Врунтисиопољ\, који сав покрсти и у коме сагради храм Богоматери. По многом и успешном труду преселио се у вечност у време цара Теодосија II\, у V веку. \n\n\n\nБлажени Студије\n\nЗнаменити патриције и конзул у Цариграду. Основао близу Златних Врата цркву светог Јована Претече и манастир\, прозват по њему Студијски. Овај манастир је постао знаменит по многим славним мужевима\, духовницима\, подвижницима и за веру страдалницима\, од којих је најпознатији свети Теодор Студит. Латински крстоносци разорили су ову обитељ 1204. године\, но обнови је цар Константин Палеолог Порфирородни 1293. године. На том месту сада се налази турска џамија. \n\n\n\n\n– Левкије\, Левкије\, срца убељена.\nУ Књизи Живота блаженог имена\,\nСпомен ћe ти вечни на небеси бити\nA на земљи црква тебе ћe славити!\nТакав глас Левкије c небеса услиша\nИ мир благоухан срце му утиша.\nНа Левкија светог враг се црни диже\nНо Левкије на њег крстом се подиже.\nВражијим стрелама он се не ујазви\nНо сву вражју силу силом Божјом разби.\nБог му силу даде\, доброме пастиру\,\nТе сачува стадо у грешном Мисиру.\nЈош основа цркву у Врунтисиопољу\nИ научи људе штитит’ Божју вољу.\nНарод крсти многи и велможе славне\,\nСве обасја лучем вере православне.\nЧудесима својим цео свет задиви\,\nПa Господу оде – венац славе прими. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Кипријан пише o бесмрћу: „Кад би неки знаменит човек теби нешто обећао\, ти би поверовао његовом обећању и не би ни помислио\, да ће те обманути онај који је вазда веран својој речи. Но гле\, вероломниче\, теби говори сам Бог\, и ти се са сумњом колебаш! Бог је теби обећао бесмрће по исходу из овог света\, и ти дрско сумњаш у то обећање! To значи: сасвим не познавати Бога\, значи: неверовањем вређати Христа Господа и Учитеља.“ O како је силна вера у светитеља Божјих! И како јасна и разумна и добро образложена простим но силним примерима! \nНесвети не сумњају зато што су тобож разумнији\, него зато што су несвети. Светији Човек је увек разумнији\, јер у чистом огледалу свога срца види истину. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно усахнуће неплодне смокве (Матеј 21\, 19) и то:\n1. како Господ прокле смокву са много лишћа a без плода\, и смоква усахну\,\n2. како је и мој живот са много лишћа – телесне бриге\, жеље\, мисли – a без духовног плода\, те може доћи под исто проклетство\, ако се не поправим. \n\n\n\nБеседа\nо томе како је наше спасење у рукама Божјим\n\nКоњ се спрема за дан боја\, али је у Господа спасење. (Приче Сол. 27\, 31)  \nМи смо дужни да се припремимо\, но од Бога зависи наш успех. Сва наша припрема само је као предлог Богу\, али не одлучује припрема но Бог. Зато мудро народ каже по опиту своме: човек предлаже а Бог располаже. \nВојниче Христов\, опремај ум свој као доброг коња\, оружај срце своје врлинама\, челичи вољу своју подвизима\, али знај – да је спасење у Господа. \nОрачу Христов\, ори и преоравај душу своју\, сеј добро семе јеванђељско у њу сваки дан\, плеви њиву душе своје од корова\, стражи над њом\, али знај – да је спасење у Господа. \nТрговче Христов\, вежбај се сваки дан у доброј трговини\, мењајући материјално за духовно\, и земаљско за небесно\, и смртно за бесмртно\, али знај – да је спасење у Господа. \nНије помогао коњ фараону у Црвеном мору. Нити је помогло богатство Вавилону у дан расплате с Богом. Све може неко припремити\, па ипак у одсудном часу све изгубити. Јер спасење није у припреми него у Господу. Зато су светитељи\, мада најприправнији за Царство Божје\, и на самртном часу уздисали не знајући\, да ли ће бити примљени у Царство. О како су добро памтили они реч Господњу: кад свршите све што вам је заповеђено\, говорите: ми смо залудне слуге (Лк. 17\, 10)! \nБудимо спремни\, браћо\, за дан искушења\, добро утегнути\, и опасани\, и наоружани\, али не уздајмо се у своју спрему него у Господа. \nО Господе Спаситељу наш\, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-metodije-prepodobni-naum-ohridski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-metodije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260704
DTEND;VALUE=DATE:20260705
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T210010Z
LAST-MODIFIED:20260204T092006Z
UID:7768-1783123200-1783209599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Јулијан Тарсијски; преподобна Анастасија Српска
DESCRIPTION:Пролог за 21. јуни\n4. јули по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Јулијан Тарсанин\n\nБлагородног\, сенаторског порекла; живео у Тарсу Киликијском\, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру\, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град\, све мучећи га и све наговарајући\, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина\, да се одрекне Христа\, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете\, учећи га и храбрећи да не клоне духом\, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама\, па баце у море\, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу\, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика“\, рекао је Златоуст\, „исходио је свети глас\, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака“. И још: „Узми кога било\, сумашедшег и бесног\, и приведи овоме светоме гробу\, где су мошти мученикове\, и видећеш\, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара“. Из ових речи јасно је\, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана. \n\n\n\nПреподобни Јулије и Јулијан\n\nРођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству\, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату\, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу\, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у Господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова. \n\n\n\nСвети мученик Арчил II\, цар Грузински\n\nБеше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност. \n\n\n\nСвети мученик Луарсаб II\, књаз карталински у Грузији\n\nИ отац му\, Георгије X\, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу\, близу Шираса\, у којој протамнова седам година. Тада\, по наредби шаха Абаса I\, би обешен у тамници са двојицом слугу\, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска. \n\n\n\n\nКад Јулије и брат му Јулијан\nСаградише Богу Свевишњему\nДеведест и девету цркву\,\nТад Јулијан гробницу сагради\nЗа свог брата свештеног Јулија\,\nПа кад брату гробницу показа\,\nЈулије му кротко говораше:\n– Припремај се\, мој брате рођени\,\nГроб је овај за тебе саграђен\,\nПрипремај се да пред Бога пођеш\,\nПре твог брата\, грешнога Јулија.\nA Јулију Бог је одредио\nСаградити још и стоту цркву\nНа острву неком усамљеном.\nКако рече преславни Јулије\,\nКако рече\, онако сe cтeчe\,\nПре старијег млађи брат се смири\,\nA старији сто цркви намири\,\nПа кад стоту на острву сазда\,\nТад се и он у вечност пресели. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек почне да се вежба у ћутању\, ћутање му изгледа ниже од говора; но када се извежба у ћутању\, онда зна да је говор нижи од ћутања. Рекао монах св. Сисоју: „Ја бих хтео да сачувам срце моје\, али не могу“\, на што му старац одговори: „Како можемо ми сачувати срце\, кад капија срца нашег – језик – стоји отворена?“ Упитали једанпут Харилеуса\, синовца Ликургова\, зашто је стриц његов издао тако мало закона. Он одговори: „Јер не треба много закона онима који много не говоре.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење слепог Вартимеја (Мк 10\, 46) и то:\n1. како Вартимеј c вером вапије ка Господу за исцељење\, и како га Господ исцељује\,\n2. како и ја седим слеп душом крај пута\, којим Господ пролази\, и ако вапијем к Њему\, исцелиће ме. \n\n\n\nБеседа\nо сејању и жетви\n\nКо сије безакоње\, жњеће муку. (Приче Сол 22\, 8) \nАко чиниш безакоње\, може те мука и обићи онога дана\, када чиниш безакоње\, но она је чула глас безакоња\, и доћи ће неизоставно у свој дан. \nПонеко сејање је слатко\, и понека је жетва горка. Понеко сејање личи на живот\, но плод и жетва су му смрт. \nПази и научи се из Светога Писма: \nЕва посеја безакоње кроз непослушност\, и снађе је мука порођајна. Каин посеја безакоње кроз братоубиство\, и снађе га мука бесаног лутања по земљи. \nСодом и Гомор посејаше безакоње\, и пожњеше муку грозне смрти. \nСинови Илије првосвештеника посејаше безакоње\, јер чињаху скверну покрај Ковчега Завета\, и пожњеше муку\, јер горко изгубише живот у боју. \nСети се Саула\, његовог безакоња и његове муке. Па се сети Ахава и Језавеље. Па се сети Ирода и Јуде. Па се сети дана данашњега\, и дана јучерашњега\, и дана прекјучерашњега\, и свакога прошлог дана\, и ослушни речи свакога дана: ко сије безакоње\, жњеће муку! Има ли села на свету\, коме ова наука није пред очи постављена? Има ли крова\, који под собом не скрива такву науку? Има ли и једног живог човека\, који се није осведочио у ову науку на живим примерима око себе? \nО Господе Премудри\, кад не бисмо знали вољу Твоју\, мање бисмо одговарали. Но кад си нам дао да је знамо\, Премилостиви\, додај нам силе да је и извршујемо кроз све дане живота нашег: Теби слава и хвала вавек. Амин
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-julijan-tarsijski-prepodobna-anastasija-srpska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-julijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260705
DTEND;VALUE=DATE:20260706
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T210154Z
LAST-MODIFIED:20260204T092020Z
UID:7771-1783209600-1783295999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Јевсевије
DESCRIPTION:Пролог за 22. јуни\n5. јули по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јевсевије\, епископ Самосатски\n\nВелики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски\, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха\, Мелетије\, велико светило цркве\, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов\, Констанције\, зацари се један гори од њега\, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове\, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело\, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији\, Финикији и Палестини\, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике\, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године\, на коме беху двадесет седам архијереја\, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски\, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре\, а зацари се зли Валент\, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију\, Јевсевије у Тракију\, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан\, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију\, Јевсевије у Самосат\, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове\, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин\, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску\, која у том граду беше силна\, изобличио\, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно\, од које ране овај велики ревнитељ Православља\, светитељ и мученик\, умре\, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године. \n\n\n\nСвети мученик Зинон и Зина\n\nСвети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана\, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима\, исповеди своју веру у једнога живога Бога\, и посаветова Максима\, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода\, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници\, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ\, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом\, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион. \n\n\n\nПреподобна Анастасија\, мајка Светог Саве\n\nСупруга Стефана Немање. Мајка Вукана\, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти. \n\n\n\n\nЦрква никад није без пастира\,\nНи без мука нити без јунака.\nКад мач оштри севну голијатски\,\nОтпор даде пастир Самосатски\,\nЈевсевије\, и c њим Мелетије\,\nКо две звезде – трећа: Пелагије.\nПравославља светог ревнитељи\,\nЦркве Божје славни светитељи.\nМука беше тада за хришћане\,\nЉута мука са обадве стране\,\nC једне стране бесни јеретици\,\nC друге стране цари безумници.\nТешко беше душу сачувати\nИ истину Божју одстојати\,\nПротив лажи и против насиља.\nСред корова мало би босиља\,\nМало\, мало смиља и ковиља!\nТри јерарха – три мирисна цвета.\nДоста меда за сав отров света.\nЈевсевије ко ревнитељ поче\nИ свој живот ко мученик доче.\nЈевсевије првосвештениче\,\nБлагослови\, Божји угодниче! \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗашто Господ благи попушта на истиниту веру нападе и муке\, док јересима и незнабоштву допушта наслађивање спокојством? „Зашто?“ пита се и св. Јован Златоусти\, и одмах одговара: „зато\, да би ти познао слабост њину (тј. јереси и незнабоштва)\, када видиш да се оне и без узнемиравања саме од себе распадају\, и да би се убедио у силу вере\, која трпи беде\, па чак и кроз противнике своје умножава се.“ „Споримо ли\, дакле\, c незнабошцима или c бедним Јудејцима\, довољно је истаћи за доказ божанствене силе то што вера (хришћанска)\, подвргавана безбројним борбама\, одржала је победу“ чак и када је цео свет стајао против ње. \nA св. Исак Сирин говори: „Чудна љубав Божја према човеку познаје се\, када је човек у бедама\, што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју a спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божје у покоју и слободи.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно онемљење првосвештеника Захарије (Лк. I 20) и то:\n1. како Захарија не поверова ангелу Божјем\, да стара утроба његове жене може зачети и родити\, и како због тога онеми\, по речи ангелској\,\n2. како сам и ја као немилом ударен\, кад не могу довољно да говорим o чудесима Божјим\, јер ми је вера малена. \n\n\n\nБеседа\nо томе како се лењивац изговара\n\nЛењивац говори: лав је на пољу. (Приче Сол. 22\, 13). \nДа би оправдао своју леност\, лењивац истиче тешкоће и препреке некоме послу\, и увеличава их преко сваке мере. Ако му смета један човек\, он ће рећи\, да му смета цело село; ако шушти лишће\, он ће правдати\, да не може на посао због буре; ако је пред кућом зец\, он ће рећи – лав! Само да не изађе из куће\, и само да одложи посао. \nЛењост је сасвим супротна природи човековој\, Природа је човекова делателна: она тражи да послује\, да ради\, да зида. Леност је поуздан знак изнакажености природе код једног човека. Да је леност страшан порок\, јасно је из тога\, што један делателан човек никад не завиди лењивцу\, док лењивац завиди делателном; исто онако као што трезвен човек не завиди пијанцу\, док пијанац завиди трезвеном човеку. \nО Господе\, Створитељу сведелателни\, спаси нас од тупе и порочне лењивости\, којом се ми удаљујемо од природе своје првосаздане\, од образа и подобија Твога\, Владико свих твари! Надахни нас Духом Твојим Светим\, сведвижним и радостотворним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-jevsevije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-jevsenije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260706
DTEND;VALUE=DATE:20260707
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T212412Z
LAST-MODIFIED:20260204T092213Z
UID:7774-1783296000-1783382399@stsavanyc.org
SUMMARY:Света мученица Агрипина; Владимирска икона Мајке Божје
DESCRIPTION:Пролог за 23. јуни\n6. јули по новом календару \n\n\n\nСвета мученица Агрипина\n\nАгрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски\, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте\, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу\, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима\, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа\, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију\, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града\, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године. \n\n\n\nСвети мученици Евстохије\, Гај и други с њима\n\nБи Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана\, па видећи јунаштво хришћанских мученика\, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом\, Лолијем и Урбаном. Сви ови\, и још други уз њих\, беху изведени пред суд\, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово. \n\n\n\nСпомен иконе Пресвете Богородице Владимирске\n\nКада татарски цар Ахмет опколи Москву\, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске\, ипак она изађе победоносна. Јер\, наиђе одједном неописани страх на Татаре\, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице\, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда. \n\n\n\nПовест о покајању Теофила\n\nОвај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја\, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава\, прими натраг написану хартију\, коју беше ђаволу дао\, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га\, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима\, него их и у светитеље увршћује. \n\n\n\n\nАгрипина\, чистија од крина.\nОбручница Божијега Cинa\,\nСветлија joj душа од пламена\,\nA тврђа joj вера од камена.\nПод шибом сe Господу мољаше.\nУ ранама псалме псалмоваше\,\nСвим прашташе\, све благосиљаше\,\nКо стуб крвав на суду стајаше.\nКад joj кости беху сакрушене.\nАнгел сиђе – ране залечене!\nНo кад нове муке налегоше\,\nАгрипину силе издадоше\,\nАгрипина дух Богу предаде\,\nДуша оде\, a тело остаде.\nСвете мошти свете Агрипине\nОдбрана су земље Сицилије.\nЛекарство су невољних и болних\nA заштита од хорди убојних.\nМолитвама свете Агрипине\nНека и нас многа беда мине. \n\n\n\nРасуђивање\n\nНезлобиво трпљење – то је трпљење хришћанско; a трпљење c немоћном злобом не разликује се много од освете. Светитељи наши велики су у свакој добродетељи јеванђелској\, но o како су велики и величанствени у незлобивом трпљењу! Ваљда нам се они чине у тој добродетељи највећи зато што смо ми у њој најмањи. Када оци пустињски беху једном окружили Јована Колова да чују поуку\, добаци неки завидљивац: „Твој сасуд\, Јоване\, пун је отрова!“\, на што незлобиви Јован одмах одврати: „To си ти рекао видећи само спољашњост\, a шта ли би тек рекао\, кад би видео унутрашњост?“ A кад су св. Кипријана\, еп. картагенског\, извели на посечење\, он нареди да после његове смрти даду џелату његовом за труд 25 златника. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење Захаријино од немила (Лк. 1\, 64) и то:\n1. како Захарија онеми због неверовања ангелу Божјем\,\n2. како проговори чим испуни заповест ангелску (Лк. 1\, 63)\,\n3. како ће и од моје душе отпасти немило\, чим почнем испуњавати заповести Божје\, и како ће душа моја бити пуна словесности и мудрости по Богу. \n\n\n\nБеседа\nо томе како не треба завидети грешницима\n\nНе завиди злијем људима. (Приче Сол. 24\, 1) \nЗавиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе\, кад је зло већа болест од губе. Губа је болест тела\, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав\, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав\, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком\, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла\, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех. \nЗавиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш\, да ли си праведан\, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш\, онда ниси праведник; ако ли не завидиш – онда се радуј\, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника\, и знајући\, сажаљева га – а не завиди му. И праведник познаје болест греха\, језовиту и смртоносну\, па не завиди грешнику но сажаљева га. \nО Господе добри и сажаљиви\, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-mucenica-agripina-vladimirska-ikona-majke-bozje/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-agripina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260707
DTEND;VALUE=DATE:20260708
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T212531Z
LAST-MODIFIED:20260204T092225Z
UID:7777-1783382400-1783468799@stsavanyc.org
SUMMARY:РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ - ИВАЊДАН
DESCRIPTION:Пролог за 24. јуни\n7. јули по новом календару \n\n\n\nРођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег\n\nНа шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил\, архангел Божји\, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице\, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег\, и зато му се језик веза немилом\, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца\, какво би име он желео дати сину\, он\, будући нем\, написа\, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик\, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији\, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод\, када посла да се покољу деца по Витлејему\, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине\, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен\, а крв његова се усири и скамени на плочама\, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру\, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар). \n\n\n\nСвети Никита\, епископ Ремесијански\n\nДруг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен\, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима\, најбоље показује песма\, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике\, обраћене у монахе\, питомце мира. Где беху обичаји зверова\, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини\, где је раније становао злотвор“. Столица светог Никите био је град Ремесијан\, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига\, као шест књига о вери\, књигу о палој девојци(која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку. \n\n\n\nСвети мученуци Орентије\, Фарнакије\, Ерос\, Фирмос\, Фирмин\, Кириак и Лонгин\n\nРођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом\, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска приношаше жртве боговима\, али Орентије са браћом изјави\, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идолима. Без обзира на њихове војничке заслуге\, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе\, но успут свих 7\, један за другим\, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово. \n\n\n\n\nЧудом Божјим Јован у свет дође\,\nКа ‘но Исак Сарин и Аврамов\,\nЧудом Божјим оста у животу\nОд крвава ножа Иродова\nНож промаши младенца Јована\,\nНe промаши оца Јованова:\nЧудом Божјим Јован у пустињи\nОдржи се тридесет година\,\nСлуги божјем – ангели пастири\,\nСиротану – ангели чувари!\nРасте Јован – јагње умиљато\,\nДа Јагњету Божијем послужи\,\nДа дан бео пре сунца објави\,\nНепознатог позна и прослави.\nЗавршетак великих пророка\nИ почетак Божјих апостола.\nКо Илија c Богом разговара\nКо апостол и љуби и кара\,\nСин чудесан првосвештеника\,\nБрат првенац Божјих мученика. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЈедна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе\, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити\, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак\, још мање\, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача\, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу\, он је приметио извесну нејасност код писца\, за коју он мудро каже\, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине\, ту излагане\, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи)\, и не могу бити објашњене само речима… \nИ ово\, додаје велики патријарх\, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа\, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе\, страсти и упутства\, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2\, 27) и то:\n1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију\, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост\,\n2. како и моја душа\, ако је заматорила у гресима\, не може познати Господа. \n\n\n\nБеседа\nпротив злурадости\n\nКад падне непријатељ твој\, немој се радовати\, и кад\nпропадне\, нека не игра срце твоје. (Приче Сол. 24\, 17) \nЧовек је\, немој се радовати паду његовом. Брат ти је\, нека ти не игра срце\, кад пропадне. Бог га је створио за живот\, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада\, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога\, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу\, ти да се веселиш? \nКад непријатељ твој падне\, моли се Богу за њега\, да га Бог спасе\, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он\, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио\, треба ли други да се смеје и радује. Гле\, малени каменчић\, који је разбио онај лонац\, чека само нечију руку да га дигне\, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца\, и малени каменчић може разбити стотину лонаца\, \nКад се једна овца изгуби\, треба ли да се радује остало стадо? Не\, не треба да се радује. Јер гле\, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се\, кад непријатељ твој падне\, јер се ни Пастир твој и његов\, Господ Исус Христос\, не радује паду његовом. \nО Господе Исусе Христе\, Пастиру Добри\, изрини злурадост из срца наших\, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/rodjenje-svetog-jovana-pretece-ivanjdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/rodjenje-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260708
DTEND;VALUE=DATE:20260709
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T212716Z
LAST-MODIFIED:20260204T092236Z
UID:7780-1783468800-1783555199@stsavanyc.org
SUMMARY:Света преподобномученица Февронија
DESCRIPTION:Пролог за 25. јуни\n8. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобна мученица Февронија\n\nКћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком\, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској\, у манастиру\, где њена тетка\, Вриена\, беше игуманија. Лисимах\, син некога великаша\, имаше жељу да се ожени Февронијом\, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина\, посла га на Исток\, са Селином\, стрицем његовим\, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер\, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах\, напротив\, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири\, Селин дође у град Сивапољ\, близу ког беше манастир девички са педесет испосница\, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година\, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости\, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде\, раније игуманије\, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига\, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге\, и то стојећи скривена иза завесе\, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију\, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком\, он нареди да је шибају\, потом да јој зубе избију\, потом да јој одсеку руке\, па прси\, па ноге\, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља – тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега\, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир\, где буде чесно сахрањено\, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења\, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама\, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград. \n\n\n\nПреподобни Дионисије\n\nКтитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору\, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте\, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј\, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије\, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду\, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту\, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба\, да ту треба да подигне манастир\, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену\, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу\, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ\, оде Дионисије поново у Трапезунт\, и тамо сконча живот\, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице\, названа Похвала\, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању\, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици\, састављен патријархом Сергијем. \n\n\n\n\nФевронија дева Христа исповеда\nСтојећи пред судом\, крвава и бледа.\nФевронија млада ко палмова грана.\nОд краснога плода грана отежана\,\nПа Селину збори: „Ја женика имам.\nИ никакве части од тебе не примам\,\nХристос моја слава\, Христос моја дика.\nO да красна лика мојега Женика!\nСеци\, сеци ноге – пут су превалиле!\nСеци\, сеци руке – посо су свршиле!\nСеци\, сеци језик – срцем ћу сe молит!\nКрши\, крши уста – срцем ћy говорит!\nШибај\, дроби\, тело – нашто ћe ми тело?\nЛепше ми је Женик спремио одело.\nНa небеси горе међ многим светима\,\nУ сладосном Рају међу ангелима.\nКада ја отидем\, не мисли\, Селине\,\nДа ће јед живота твога да угине.\nНо чуј ме и памти: гле\, дана истога\nСкупа ћемо поћи пред Бога Живога:\nТи као мучитељ – ја мучена тобом\,\nСвак ће своја дела да понесе собом. \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Ко жели отклонити од себе будуће беде\, мора c радошћу подносити садашње“. рекао је Марко Подвижник. За велику беду сматрају људи клевету; и мало је оних који ову беду подносе без роптања. O красни плоде благодушно поднесене напасти! Напаст нам се даје за добру духовну трговину\, a ми пропуштамо прилику остајући празни на пазару. Гле\, и Атанасије\, и Василије\, и Златоуст\, и Макарије\, и Сисоје\, и хиљаде других следбеника Најоклеветанијег били су оклеветани. Но Бог\, који све устројава на наше спасење\, тако је устројио био\, да на трњу клевете никну мирисне руже славе за све оклеветане ради имена Његовог. Да није био оклеветан\, зар би Стефан видео небо отворено и славу Божју на небу? И клевета на Јосифа целомудреног није ли послужила на још већу славу његову? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесни риболов на дубини (Лк. 5\, 4) и то:\n1. Како апостоли одоше на дубину и c благословом Господа уловише препуно рибе\,\n2. како сам ја празан и гладан док стојим у плићини чула и ту ловим силу и мудрост\,\n3. како треба да пођем на дубину духовну\, c благословом Господа\, и тамо уловим добар лов. \n\n\n\nБеседа\nо данашњем и сутрашњем дану\n\nНе хвали се сјутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донијети. (Приче Сол. 27\, 1) \nДа се не хвалимо\, браћо\, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт\, и Он њима располаже. Само Бог једини зна\, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико\, дакле\, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле\, још ове ноћи може душа изаћи из тела\, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља\, од богатства и части\, од сунца и звезда\, и наћи се у друштву сасвим непознатом\, на месту невиђеном\, на суду неочекиваном. \nМесто да се хвалимо даном сутрашњим\, боље да се молимо Богу да нам да хлеб наш насушни данас. Можда нам је данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи\, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану\, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никакве добра\, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога. \nГосподе праведни\, сагори безумну сујету у нама. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prepodobnomucenica-fevronija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-fevronija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260709
DTEND;VALUE=DATE:20260710
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T212922Z
LAST-MODIFIED:20260204T092248Z
UID:7783-1783555200-1783641599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Давид Солунски
DESCRIPTION:Пролог за 26. јуни\n9. јули по новом календару \n\n\n\nПреподобни Давид\n\nРодом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби\, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом\, молитвом и бдењем\, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку\, метнуо тамјан\, и окадио цара\, без икакве повреде руке своје. Видећи то\, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно\, и преселио у блажену вечност 540. године. \n\n\n\nПразник иконе Тихфинске\n\nОва икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду\, но на седамдесет година пред пад Цариграда\, 1383. године\, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу\, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење. \n\n\n\nПразник иконе Одигитрије\n\nОву је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу\, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим\, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри\, побожној Пулхерији\, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву\, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну\, пред Своју икону\, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград\, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске\, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске\, море се усколеба\, лађе се потопише\, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид\, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана\, онако је после и нађена. \n\n\n\nПразник Богородичине иконе Лидске\, или Римљанке\n\nПатријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода\, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем. \n\n\n\n\nИкону Лидску Богоматере\nПатријарх Герман\, заточеник вере\,\nИспосла папи из Цариграда\nКад за иконе исток пострада.\nИкона пође по врху воде.\nБржа но броди што морем броде\,\nЛакша од воде и од зефира.\nВрхом таласа\, воду не дира.\nДуго икона у Риму оста\,\nДоста времена\, година доста\,\nСве док цареви иконоборни\nОд борбе c Христом сташе уморни\nA кад мир златни Исток позлати\nИкона Лидска дома се врати\,\nЛакша од воде и од зефира\nВрхом таласа\, воду не дира\,\nДве престонице\, две мученице\,\nПознаше силу Богородице\,\nСилу пречудну Лидске иконе\nШто мртве диже и лечи болне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПокајање је неопходно за хришћанина непрестано\, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“\, говори св. Марко Подвижник\, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао\, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник\, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах\, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја\, па ћe и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем a игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе\, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13\, 11) и то:\n1. како Господ метну руку на жену згрчену\, и жена се исправи\,\n2. како је и душа моја као жена згрчена\, и к земљи искривљена\,\n3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју\, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена. \n\n\n\nБеседа\nо страху безбожника\n\nБјеже безбожници кад их нико не гони\, а праведници су као лавићи без страха. (Приче Сол. 28\, 1) \nИ сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне\, безбожник мисли: осветник долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. \nО браћо моја\, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха\, грех од ђавола\, а ђаво је отац сваке лажи. \nСтрах је први плод греха. Кад Адам сагреши\, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну\, он рече: чух глас твој\, па се поплаших (Пост. 3\, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег\, но\, напротив\, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши\, поплаши се! \nА праведници су као лавићи без страха. Без греха\, без страха. Без греха\, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни\, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници\, само праведници. \nО Господе безгрешни\, спаси нас од празнога страха\, но пре тога сачувај нас од греха\, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-david-solunski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-david.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260710
DTEND;VALUE=DATE:20260711
DTSTAMP:20260418T234028
CREATED:20250618T213036Z
LAST-MODIFIED:20260204T092300Z
UID:7786-1783641600-1783727999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Сампсон Странопримац
DESCRIPTION:Пролог за 27. јуни\n10. јули по новом календару \n\n\n\nСвети Сампсон Странопримац\n\nОвај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму\, где изучи све светско знање тога времена\, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан\, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу\, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград\, где живљаше у једном маленом дому\, из кога расипаше на све стране\, као сунце зраке светлости\, милостињу\, утеху\, савет\, наду\, лек и\, уопште\, помоћ беспомоћним\, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики\, и болест његова\, по уверавању свих лекара\, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу\, с великим усрђем\, и Бог му откри у сну\, да ће га Сампсон исцелити. И заиста\, када цар сазнаде за Сампсона\, дозва га у свој двор\, и само што старац стави своју руку на болно место\, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то\, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: „О царе\, имадох ја и злата и сребра и осталог имања\, но све оставих ради Христа\, да бих добио вечна блага небеска“. Но кад цар настојаваше да му нешто учини\, Сампсон свети замоли цара\, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек\, сав испуњен силом и добротом небеском\, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија\, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали. \n\n\n\nСвети Севир\, презвитер\n\nЖивео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника\, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест\, да је болесник умро. Сав устрашен\, као да је он убица онога човека\, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Севир исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре. \n\n\n\nСвета Јоана Мироносица\n\nЖена Хузе\, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља\, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори\, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно. \n\n\n\n\nКад мртвац оживе\, питаху га људи:\nРеци где си био? и ко те пробуди?\nБио сам у месту страха и ужаса.\nУ друштву црнаца вукова и паса\,\nУ дубини пуној нечистоће сваке\,\nУ безданој тмини без иједне зраке.\nИ када ми очај душу сву обузе\nНеки светли младић за руку ме узе.\nТада хладне струје дубином хукнуше\nИ псоглави црни на мене рукнуше:\n– Наш је овај\, наш је! Куд га водиш сада?\nЗар га не познајеш\, грађанина Ада?\nНа то ангел рече: Севир за њег моли!\nИ ја га одводим пo Господњој вољи.\nЈош један пут мора у тело да следи\,\nГле\, Севир га тражи\, да га исповеди!\nДа га исповеди и да га причести.\nОдбите се војске злобе и обести!\nТако ангел рече\, па полете са мном\nПо хладноме Аду\, по бездану тамном.\nДок на светлост стиже\, и до тела мога.\nTo je историја мене умрлога.\nO какво је благо – исповеђен бити\nИ причешћен у свет бесмртни ступити! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне\, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама\, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију“\, то су речи блаженог Теофила Кијевског (+ 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији\, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху\, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих – без тога се ниједно створење људско неће спасити.“ Оплакивати или објављивати – како пише\, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати\, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!“ To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам чудесно исцелење човека од дебеле\, водене\, болести (Лк. 14\, 2) и то:\n1. како се Господ дохвати човека са дебелом болешћу\, и овај оздрави и оде дома\,\n2. како је душа моја – будући под теретом телољубља – под теретом дебеле\, или водене\, болести\,\n3. како Господ може једним додиром исцелити дебелост душе моје и ослободити је од сувишног терета страсне влаге. \n\n\n\nБеседа\nо високом заклону\n\nКо се у Господа узда\, биће у високом заклону. (Приче Сол. 29\, 25) \nУ заклону је Господњем праведник\, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио\, јер Ноју је Господ био заклон високи. \nНо има\, браћо\, један потоп гори од потопа воденог\, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре\, кад се задиме и зацрне\, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје – где ће човек побећи\, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа\, једино у заклон Његов\, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом\, но он је побегао и склонио се под руку Господњу\, у заклону високом спасао се од огња\, од дима и смрада гонећих страсти. \nНи од једног потопа не спасава човек – спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему\, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим. \nГосподе Свевишњи\, што седиш на високом престолу\, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш\, и пружи нам руку\, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих\, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-sampson-stranoprimac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-sampson.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR