BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260321
DTEND;VALUE=DATE:20260322
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250322T203636Z
LAST-MODIFIED:20260118T183602Z
UID:7392-1774051200-1774137599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Теофилакт Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 8. март\n21. март по новом календару \n\n\n\nСвети Теофилакт\, епископ Никомидијски\n\nКада први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског\, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном\, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор\, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин\, који беше иконоборац\, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору\, овај цар\, ипак\, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару\, па кад цар не попусти\, рече му Теофилакт: „Доћи ће\, царе\, на те љута погуба изненада\, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!“ Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде\, и где најзад преда душу своју Господу\, око 845. године. \n\n\n\nСвети свештеномученик Теодорит\n\nЦар Константин сагради у Антиохији цркву саборну\, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит\, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати\, иако беше крштен\, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц\, опет са именом Јулијан\, дође у Антиохију и опљачка златну цркву\, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога\, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви\, прорече му Теодорит ужасну смрт\, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа\, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви\, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс\, помоћник његов\, по пророчанству Теодоритову\, сконча убрзо добивши одмах посечењу\, овога праведника\, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара. \n\n\n\n\nИзван празног Раја Адам скрсти руке\,\nИзгнан и отуђен уздахну му муке;\nАнгели Hебecни дотле му другови\,\nХитро одлетеше\, као лепи снови\nИспред изгнаника\, испред проклетника\,\nA до јуче моћног рајскога власника!\nПа зарида Адам на студеној стени:\n– Авај мом потомству! Авај грешном мени!\nЈедан тренут презрех Створитеља мога\nДа презиран будем од свег створенога\nКроз дане и ноћи\, кроз столећа дуга –\nМесто Бога змију да имам за друга!\nMecтo ja да владам над свакојом твари.\nНада мном ће све сад\, све да господари:\nВетри и врућине\, природне стихије.\nСкоти и скорпије\, гадови и змије.\nИ место слободе ево страх ме држи\,\nИ мути ми мисли\, и леди до сржи.\nСамо један има што помоћи може:\nToг Једног увредих – o смилуј се\, Боже! \n\n\n\nРасуђивање\n\nБуди поверљив према Богу више него према мајци: све Њему исповеди – неће те издати\, све Његове заповести прими одмах као добре – неће те обманути. Но колико си поверљив према Богу\, толико буди опрезан према непријатељу: према телу\, свету и демону. Све ово лепше је изразио дивни Божји светитељ Јефрем Сирин рекавши: „У примању Божјих заповести имај простоту\, а у одбијању сплетки противничких – лукавство (голуб и змија).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у Гетсиманском врту и то:\n1. како поновљено заповеда ученицима\, да бдију и Богу се моле\,\n2. како Он три пута устаје са Своје знојне молитве\, обилази ученике\, и налази их да спавају\,\n3. како их снађе напаст зато што оставише свога Учитеља те сви побјегоше\, јер не бише приправни да одоле страху од људи\,\n4. како се и ми ленимо\, и не бдимо\, и не молимо се Богу\, због чега чим искушење наиђе напуштамо Господа Христа. \n\n\n\nБеседа\nо виду очију и о виду духа\n\nНа очи нађе се као човјек. (Филиб. 2\, 7) \nТо апостол Павле говори\, онај исти апостол\, који је о Господу Исусу рекао\, да је Он обличје Бога што се не види\, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1\, 15)\, и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2\,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме\, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен\, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека\, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело\, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног). \nИ данас ко суди само према ономе што види\, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи\, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде\, то је само једна мала завеса\, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе\, за то треба имати вид духовни\, тј. Духа Божјега у срцу своме\, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне. \nГосподе\, Тајно најслађа\, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-teofilakt-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teofilakt.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260320
DTEND;VALUE=DATE:20260321
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250322T203518Z
LAST-MODIFIED:20260118T183428Z
UID:7389-1773964800-1774051199@stsavanyc.org
SUMMARY:Светих седам свештеномученика Херсонских
DESCRIPTION:Пролог за 7. март\n20. март по новом календару \n\n\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских\n\nСветих седам свештеномученика Херсонских: Василије\, Јефрем\, Евгеније\, Елпидије\, Агатодор\, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена\, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника\, било од Јевреја\, или Грка\, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари\, шиљани од патријарха јерусалимског\, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону\, што огорчи Јевреје\, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније\, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог\, те у слободи и миру управљаше црквом\, сагради велики храм у Херсону\, и сконча мирно. Када последњи од њих\, Капитон\, би послан за епископа\, потражише дивљи Скити од њега знак\, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ\, па ако не изгори\, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа\, и без икакве повреде\, ни на телу\, ни на оделу\, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог\, Бог хришћански\, велики и силни\, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века. \n\n\n\nПреподобни Емилијан\n\nРодио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи\, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир\, те постом\, бдењем\, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде\, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост\, силније од сунца\, обасја целу ону гору\, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане\, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије\, и поживе дуго\, и упокојио се у Господу. \n\n\n\n\nЕмилијан тешко грешан\,\nA од греха душа боли\,\nЕмилијан неутешан\nЗа опроштај Бога моли:\n– O Свевишњи\, o пречудни.\nОд ког сунце светлост има\,\nХор ангелски од ког будни\nЖивот\, радост и сјај прима!\nСамо за те\, Боже\, марим\,\nПокајно се Теби вратих.\nСамо Теби благодарим\nШто сад живот право схватих.\nСузе\, сузе\, сузе лијем\,\nТело и дух сад ми пости.\nВид од света и слух кријем\,\nПрости\, Боже\, прости\, прости!\nЗа милост сам Твоју њива.\nОплеви ме и поори\,\nНек ми душа буде жива\,\nA плот нек се мучи\, мори.\nНајгори сам од свих људи\nЕво судим самог ceбe.\nТек ме\, Боже\, ти не суди\nТебе страх ме\, само Тебе! \n\n\n\nРасуђивање\n\nДебео коноп направљен је од танких влакана конопљаних. Једно танко влакно не може те држати везана нити те може удавити. Јер ти ћеш га лако\, ка’ од шале\, прекинути и ослободити га се. Али дебео коноп ако те веже\, држаће те везана\, чак и удавиће те. Нити га можеш прекинути лако нити га се ослободити. Као што дебео коноп постаје од танких и слабих влакана\, тако страсти људске постају од малих почетних грехова. Мале почетне грехове човек још и може прекинути и оставити. Али грех по грех\, понављано\, ткање постаје све јаче и јаче\, док се најзад не створи страст\, која онда од човека ствара онакву накараду какву само она може. Не можеш је лако ни одсећи\, ни удаљити од себе\, ни развенчати се с њом. О кад би се људи чували почетних грехова! Тада се не би толико мучили око свог ослобођења од страсти. \n„Одсецати укорњене страсти исто је тако тешко као одсецати прсте“\, рекао је један монах светогорски. Да се ослободи греховних страсти\, помогла је светом Емилијану помисао на смрт и\, разуме се\, благодат Божја\, без које се мучно ослободити од окова страсти. Мислити често на блиску смрт\, кајати се\, и од Бога просити свесилну благодат. То троје спасава човека од робовања страстима. Питали св. Сисоја за које се време могу страсти искоренити. Одговори светитељ: „Чим једна страст никне у теби\, одмах је искорењуј.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на молитви у Гетсиманији и то:\n1. како пада на лице Своје и моли се у три маха: оче\, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова\, али опет – нека буде воља твоја\,\n2. како се знојаше на молитви\, и зној Његов бијаше као капље крви које капаху на земљу\,\n3. како је све ово било због мене и тебе\, због греха мога и твога\, и ради спасења мога и твога. \n\n\n\nБеседа\nо руци издајниковој\n\nАли ево рука издајника мојега са мном је на трпези. (Лк. 22\, 21) \nНајтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра\, у логору; не само споља\, него и унутра\, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових\, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези\, коју је Христос благословио\, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа. \nНо зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин\, и Он корми и поји Своје госте. Ништа гости немају свога\, ништа! Свако добро и свако обиље\, које им се даје\, даје им се руком Христовом. Није ли\, дакле\, Христос присутан свакој трпези\, као домаћин и као слуга? И нису ли\, дакле\, руке свију оних који и данас издају Христа\, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб\, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем\, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов\, а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове\, а Њега изгоне из својих домова\, из својих школа\, из својих судова\, из својих књига\, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде\, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов\, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се\, дакле\, ни ти. Но држи се верно Христа Господа\, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш\, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој. \nО Господе Свепобедни\, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svetih-sedam-svestenomucenika-hersonskih/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-7-svestenomucenika-hersonskih.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260319
DTEND;VALUE=DATE:20260320
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250322T203323Z
LAST-MODIFIED:20260118T183417Z
UID:7386-1773878400-1773964799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света 42 мученика Аморејска
DESCRIPTION:Пролог за 6. март\n19. март по новом календару \n\n\n\nСвета четрдесет два мученика из Амореје\n\nОво беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје\, Сарацени узеше град\, заробише многе хришћане\, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство\, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци\, да их саветују да приме веру Мухамедову\, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама\, да је Мухамед прави пророк\, а не Христос\, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву\, па један рекао: моја је њива\, а други: није него моја\, при том један од њих имао много сведока\, да је његова њива\, а други немао ниједног сведока осим себе самог\, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста\, онога који има много сведока! – Право сте пресудили\, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке\, старе пророке\, које и ви признајете\, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему\, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк\, и нема ниједног сведока. – Постидеше се Сарацени\, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе\, што Бог нама даде победу над вама\, и даде нам најбоље земље у свету\, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било\, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско\, као и огњепоклонство персијско\, биле истините вере\, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо\, да Бог некад даје победу хришћанима\, а некад попушта муке и страдање\, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени\, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку\, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише. \n\n\n\nБлажени Јов\n\nРођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог\, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако\, не бојим се\, но с радошћу одлазим из света“. \n\n\n\nСвети мученици Конон отац и Конон син\n\nОтац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове\, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године. \n\n\n\n\nЦар светује младога Конона:\n– Безуман ти отац од старости\,\nТи\, младићу\, не слушај му речи\,\nНо Христа се одреци и мани\,\nЖртвуј жртву римским боговима\,\nПа да будеш код мене у части.\nКонон млади бодро одговара:\nПисано је\, царе мучитељу\,\nДа син чнни што од оца види\,\nИ дела се очевог не стиди.\nМене отац правој вери учи\,\nПравој вери и богопознању\,\nДа познајем Бога јединога\,\nСтворитеља мога милоснога\,\nДа познајем Христа Спаситеља\,\nОд смртности мог Избавитеља.\nШто учиниш c телом оца мога.\nTo учини и са мојим телом:\nA над душом ти не имаш власти\,\nДуше наше наша су својина\nИ својина Божијега Сина. \n\n\n\nРасуђивање\n\nДок год си на земљи\, сматрај себе као госта у Домаћина Христа. Ако си за трпезом\, то те Он части. Ако дишеш ваздух\, Његов ваздух дишеш. Ако се купаш\, у Његовој се води купаш. Ако путујеш\, по Његовој земљи путујеш. Ако сабираш имање\, Његово сабираш; ако ли расточаваш\, Његово расточаваш. Ако си моћан\, по Његовом допуштењу си моћан. Ако си у друштву људи\, у друштву си осталих Његових гостију. Ако си у природи\, у Његовој си градини. Ако си у самоћи\, Он је присутан. Ако се ма куда кренеш\, Он те види. Ако ма шта урадиш\, Он памти. – Он је најпажљивији Домаћин у кога си ти икад гостовао. Буди и ти пажљив према Њему. У доброга домаћина треба и гост да буде добар. Ово су све просте речи\, но оне ти казују велику истину. Сви светитељи знали су ову истину\, и према њој управљали живот свој. За то их је бесмртни Домаћин и наградио вечним животом на небу и славом на земљи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као животворни лек души и телу\, наиме:\n1. као лек што лечи и чисти душу од греховне болести и оживљава је\,\n2. као лек што лечи и чисти тело од похоти и порока\, и оживљава га\,\n3. као лек што оживљавајући човека чини га здравим чланом бесмртнога тела Христова\, који пак ако би до краја остао труо\, био би одсечен и бачен. \n\n\n\nБеседа\nо наследнику и о робу\n\nДок је нашљедник млад ништа није бољи од роба. (Гал. 4\, 1) \nДок је царевић у колевци\, шта је он бољи од сина робова? Нити је тело његово боље\, нити мисли његове узвишеније\, нити жеље његове чистије. Какав је син царев\, такав је и син робов\, такав и син просјаков. И за неколико година син царев не разликује се од сина роба. Када пак син царев порасте и са пуном свешћу о свом достојанству прими власт над царевином\, а када син робов порасте и са пуном свешћу подлегне јарму ропском\, тада се види огромна разлика. Тада се објављује јасно\, да наследник и роб нису једнаки\, јер роб има да робује а цар да господари. \nТако је и с хришћанином и нехришћанином\, хоће апостол да каже. Нехришћанин робује природи\, хришћанин влада природом. И нехришћански период историје рода људског показује како је човек био роб стихија\, роб тела\, роб идола и творења. А хришћански период историје рода људског показује како је човек господар и властелин\, племић царскога рода и наследник свега. \nЧак и они који су знали за једнога истинитог Бога\, као што су били Израиљци\, нису били према Богу као деца и наследници према оцу своме него као робови и слуге према господару и судији. А кад се наврши вријеме\, и дође на земљу Син Божји Јединородни\, Он учини да примимо посинаштво\, и да Духом Божјим ословљавамо Бога: Авва Оче! \nШто дође\, браћо\, Христос на земљу? Да нас учини бољим од робова\, да нам да право синова и дужност господара. Право синова јесте да именом Христовим зову Бога Оцем\, и дужност је господара да владају над собом\, над својим телом\, над својим мислима и жељама и над свом природом око себе. \nСине Божји Једнородни\, Твојом милошћу и жртвом ми смо примили посинаштво; о помози нам да га Твојом помоћи у чистоти и истини одржимо до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-42-mucenika-amorejska/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-42-mucenika-iz-amoreje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260318
DTEND;VALUE=DATE:20260319
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250322T203146Z
LAST-MODIFIED:20260118T183405Z
UID:7383-1773792000-1773878399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Конон; преподобни Марко
DESCRIPTION:Пролог за 5. март\n18. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Конон Исавријски\n\nПоучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога\, те га срце није вукло ни за чим светским\, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише\, он прво вече узе свећу и метну под суд\, па упита своју невесту: шта је боље\, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој\, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе\, да и њу\, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена\, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви\, посту и богомислију. Учини велика чудеса\, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога\, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен\, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку. \n\n\n\nСвети мученик Конон Баштован\n\nРодом би из Назарета. Беше благ и незлобив\, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери\, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама\, везан за кола кнежева\, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године. \n\n\n\nПреподобни Исихије Посник\n\nРођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору\, звану Мајонис\, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше\, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше\, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје\, а доцније Теофилакт\, епископ амасијски\, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године. \n\n\n\nПреподобни Марко Подвижник\n\nАскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој\, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту\, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене\, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном\, о покајању\, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност\, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх. \n\n\n\n\nАнгели су браћа наша старија и боља\,\nВоља Творца Свевишњега њихова је воља.\nОд светлости светлији су\, бржи и светлији\,\nОд ваздуха на планини лакши и свежији\,\nУ светлост су одевени\, светлост Творца свога\,\nТрудбеници неуморни дела Христовога.\nЗа људе су забринути\, брига им једина:\nКако Богу да поврате заблуделог сина\,\nКако своју млађу браћу из земље туђинске\nДа поврате у радосне дворе домаћинске.\nМихаило Архистратиг\, први међ првима\,\nШто Даница међу звезде\, он међ ангелима;\nПокајнику сваком хита да га Богу дигне\,\nКол’ко да је покајника он свакоме стигне.\nСлужит\, служит\, и служити – то je радост њему\,\nПрвенство је и на небу у служби ближњему.\nСлужба Koja живот крепи\, и мајку весели\,\nСлужба коју украшују венци неувели\,\nТа је служба ангелима радост и весеље\nЈер на славу Божју идe\, људ’ма на спасење. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАли зашто неки људи\, добро школовани\, и крштени као хришћани\, отпадају од Хришћанства и падају на философију и на научне теорије\, као тобож на нешто истинитије од Хришћанства? Из два главна разлога: или из сасвим површног познавања Хришћанства или због греха. Површно познање Хришћанства одбија од овога\, а грех бежи од Христа као злочинац од судије. Површни и порочни хришћани често су бивали исто тако огорчени непријатељи Хришћанства као и незнабошци. Површним и порочним угодније је купати се у плиткој бари људских мишљења него на опасној дубини Христовој. Јер оне који искрено пођу за Христом\, Христос непрестано позива на већу и већу дубину каб негда апостола Петра: хајде на дубину Свети Марко Подвижник пише\, да се закон Божји разуме сходно испуњењу заповести Божјих. „Незнање нагони (човека) говорити насупрот оном што је корисно\, а дрскост умножава пороке.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као тајну савршене љубави и то:\n1. због тога што она од Христове стране значи давање свега Себе Својим верним\,\n2. због тога што верни од своје стране с вером и поверењем примају Христа у себе\,\n3. због тога што она води радосном и плодотворном и спасоносном сједињењу Бога са човеком. \n\n\n\nБеседа\nо путовању с Христом на дубину\n\nХајде на дубину. (Лк. 5\, 4) \nТако нареди Господ Петру и осталим апостолима када преста говорити. То значи\, да Он прво даје поуку\, па одмах затим позива на дело. То исто и за нас важи: чим се научимо нешто из Јеванђеља\, одмах треба да пођемо да то остваримо. Ученици делатељи мили су Господу\, а не само ученици. \nХајде на дубину! Украј обале\, из плићине\, говорио је Господ народу\, који је мање посвећен у тајне царства Божјега\, а апостоле Он позива на дубину. У плићини је мања опасност\, али је и лов мањи. У плићини су змије и жабе и други мањи гадови водени – то је сва опасност; и у плићини су само малене рибе – то је сав лов. А на великој дубини је и опасност велика. Тамо су велики зверови морски и велике буре – то је опасност; но тамо су и велике и добре рибе у огромној количини – то је лов. О посвећени\, хајде\, дакле\, на дубину! \nХајде на дубину тајанственог мора животног\, но не крећи се без Христа на лађи својој. Нипошто. Јер не само што можеш провести сву ноћ свога живота не уловивши ништа као што се Петар жаљаше: сву ноћ смо се трудили\, и ништа не ухватисмо – не само то\, него можеш и горе проћи\, ако Христос није на лађи. Могу те буре сковитлати и у понор бацити\, могу те и големи зверови морски појести. Буре то су страсти твоје сопствене\, о посвећени\, које иду с тобом неминовно\, ако се кренеш на дубину без Христа. Големи зверови морски то су демони\, који за трен ока могу тебе упропастити као што за трен ока упропастише велики крд свиња од две хиљаде. \nИдеш ли пак с Христом на дубину\, не бој се ништа\, но радосно и храбро иди\, припијен уз Господа. Уловићеш најбољи лов\, и напунићеш њиме обе лађе\, и телесну и душевну. Најбољи лов уловићеш\, о посвећени\, и без опасности изаћи ћеш на обалу\, на обалу Царства Христовога. Само никуд без Христа! Ни у плићину\, ни на дубину. У плићини ће ти досадити и глад и многи ситни гад\, а на дубини ће те зло превелико снаћи. \nТи си наш крманош\, наша одбрана\, наше пристаниште\, о свемоћни Спаситељу! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-konon-prepodobni-marko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-konon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260317
DTEND;VALUE=DATE:20260318
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250322T203018Z
LAST-MODIFIED:20260118T183353Z
UID:7380-1773705600-1773791999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Герасим jордански
DESCRIPTION:Пролог за 4. март\n17. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Герасим\n\nОвај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди\, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ\, у којој је имао око 70 монаха\, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир\, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао\, ако би и што би хтео\, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву\, имали заједничку трпезу\, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола\, јер беше му трн у нози. Герасим приђе\, прекрсти се\, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти\, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре\, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону\, у време Маркијана и Пулхерије\, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора\, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога. \n\n\n\nСвети мученици Павле и Јулијана\n\nБрат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана\, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала\, која видевши многи незнабошци обрате се у веру\, те неки и од њих бише посечени\, 273. године и примише венце. \n\n\n\nСвети Јаков Посник\n\nЖивео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу\, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех\, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то\, жена се испуни страхом и ужасом\, покаја се и поправи свој живот. Али\, другом приликом он не одоле искушењу\, него паде са једном девојком\, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу\, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели\, но потом згреши с њоме\, и онда\, да би сакрио грех\, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе\, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера\, сличнога Давидовом\, како је опак зли демон; како\, по попуштењу Божјем\, може да обори највеће духовне дивове\, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове\, и не кажњава их онда када они сами себе казне. \n\n\n\n\nKo c висине веће падне\, више се угрува\,\nHa висину ко сe диг’о\, нек се бодро чува.\nИ апостол свети пише: „Ко мисли да стоји\nНек се чува да не падне\,“ нек се Бога боји.\nЈаков Посник див бејаше по високој души\,\nНо c висине омаче се\, и ђаво га сруши:\nA грех један другом хита\, 6луд убиству спеши\,\nЈаков Посник себе казни\, a Бoг гa утеши.\nГрех једини сву врлину може да расточи\,\nЈедна рупа на амбару све жито источи.\nДом испуњен мирисима једна шака гада\nИспразни га од мириса и напуни смрада.\nHe помаже сто победа ни стотину слава\nКад у битци најпоследњој изгуби се глава.\nДуховни је живот борба против вражјих хорди\,\nУ тој борби од почетка побеђен je горди.\nКо призива име Божје c дубоком смерношћу\nTaj у борби штићен бива Божијом милошћу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад би философија људска могла задовољити човека\, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије\, који у Атини проучише сву философију јелинску\, примише крштење? И блажени Августин\, који знаде и јелинску и римску мудрост\, зашто одбаци све\, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски\, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина\, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији\, коме беше позната сва философија индијска? И толики\, толики други\, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији\, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:\n1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека\,\n2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа. \n\n\n\nБеседа\nо колебљивости Пилата\n\nОд тада гледаше Пилат да га пусти…\nТада им га предаде (Пилат) да се разапне. (Јов. 19\, 12\, 16) \nОдткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова\, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска\, он се сагласио са делима таме. То је семе\, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном\, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости\, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном\, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш\, ниси пријатељ ћесару\, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу\, као што се и дан-данас понекад дешава. \nПилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера\, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно\, и неосетно а често и несвесно\, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи\, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина\, час опет тама телесна толико навали на њега\, да се он потпуно предаје њој. \nГосподе дуготрпељиви\, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока\, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја\, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-gerasim-jordanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-gerasim.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260316
DTEND;VALUE=DATE:20260317
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T233744Z
LAST-MODIFIED:20260118T183340Z
UID:7375-1773619200-1773705599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск
DESCRIPTION:Пролог за 3. март\n16. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Евтропије\, Клеоник и Василиск\n\nБеху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча\, они осташе у тамници иза њега\, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник\, још нечовечнији од свог претходника\, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи\, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена\, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива\, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника\, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера\, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих\, потом му понуди огромно благо – сто и педесет литара сребра – што Евтропије такође одби подсетив намесника\, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја\, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће\, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети\, за што они одадоше хвалу Христу\, што их удостоји оне смрти\, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов\, свети Теодор\, пре њих прослављен од Христа\, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године. \n\n\n\nСвета Пиамука Мисирка\n\nРади Христа не хте се удавати\, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране\, и то сваки други дан\, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу\, око 377. године. \n\n\n\nНепозната девојка из богате куће у Александрији\n\nИмађаше доброг оца\, који претрпи много и зло сврши\, и мајку злу\, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке\, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи\, да сав свој живот посвети Богу\, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја\, с Божјом помоћи\, и удостоји се царства небескога\, у коме се састаде с оцем својим богољубивим. \n\n\n\n\nУм сабран и дигнут к Богу Свевишњему\,\nСрце запаљено љубављу ка Њему\,\nHe хаје за муке\, нит за тело мари.\nНад таквим једино Господ господари.\nУм прилепљен Христу – то је најважније.\nTo на муци позна свети Евтропије\nИ Клеоник брат му\, и Василиск мили.\nСва три су у ватри ко у роси били.\nУм прилепљен Христу за муке не хаје.\nАко мука траје и молитва траје\,\nO муци не мисли но молитву кроји:\nKo сe Бога боји муке сe на боји.\nДва рођена брата на крст уздигнути:\nТело им се грчи\, но дух се не мути\,\nОба славе Бога који њих прослави\,\nИ смрт њима такву почасну достави.\nТелесна им риза цепа се и свлачи\nA дух стреми к небу\, дух од тела јачи:\nПрими Боже\, вичу\, дух наш у висине.\nТеби вечна слава\, o Божији Сине! \n\n\n\nРасуђивање\n\nГоворећи по човечански\, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви\, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина\, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога\, и Бог њега слуша“\, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је\, да Бог више слуша људе него људи Бога\, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега\, мора да испуни стидом свакога ко још савести има. Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга\, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „За време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:\n1. како Он изабра хлеб и вино\, два обична елемента исхране\, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.\n2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа\,\n3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино\, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога! \n\n\n\nБеседа\nо љубави к ближњим\n\nАли остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1\, 24) \nОзарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима\, да је за њега смрт добитак\, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт\, да би што пре стао уз Христа\, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави\, које растржу апостола и вуку га на две стране\, него једна иста\, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу\, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност. \nПа кад један смртан човек\, браћо моја\, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој\, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо\, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот\, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу\, на земљи\, међу људима. Ваистину\, морамо бити благодарни апостолу Павлу\, што нам је објашњавајући себе\, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу. \nГосподе\, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-evtropije-kleonik-i-vasilisk/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenici-evtropije-kleonik-vasilisk.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260315
DTEND;VALUE=DATE:20260316
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T233128Z
LAST-MODIFIED:20260118T183251Z
UID:7372-1773532800-1773619199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свмуч. Теодот Киринејски
DESCRIPTION:Пролог за 2. март\n15. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Теодот\, епископ Киринијски\, на острву Кипру\n\nЗбог своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија\, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким\, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега\, на кога се ја надам\, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја“. Удараху му клинце у тело\, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу\, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен\, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију\, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу\, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученик Троадије\n\nКао младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу\, која кад се растави од тела\, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку. \n\n\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\n\nЧетири стотине и четрдесет мученика\, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет\, а на другом других четири стотине\, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве\, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели\, по обичају незнабожних Лонгобарда\, играти око козје главе\, принете демонима на жртву од стране незнабожаца. \n\n\n\nПреподобни Агатон\n\nПреподобни Агатон\, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић\, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца\, а њему дати моје“. Није ли то савршена љубав? \n\n\n\nСвета мученица Евталија\n\nОва Евталија света беше девица из Сицилије\, и имаше мајку с истим именом\, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј\, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити\, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа\, крсти се и\, ваистину\, оздрави. Видећи то чудо\, и њена се ћерка крсти. Сермилијан\, пак\, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове\, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши\, јер јој милији беше Христос од брата\, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију\, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо\, но оста тврда срца. Он појури за сестром\, ухвати је и главу јој одсече\, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа\, да је Он донео мач међу људе\, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10\, 34-35). \n\n\n\n\nАгатон ћутљиви три године учи\nC кам’ном под језиком да мучи\, и мучи\,\nДа језиком својим не послужи греху\,\nНо да збори речи људма на утеху\,\nИ да слави Бога који га сотвори.\nЈедном када светац поче да говори\nОн o гневу рече: киме гнев овлада\nHe угађа Богy сада и никада\,\nМи имамо силу васкрсават мртве\,\nОд гневног никакве Бог не прима жртве\,\nКад се смрт наднесе и над Агатона\,\nСкупише се 6paћa да га виде бона!\nОн молитву шапта са великим страхом\,\nИз груди му навре уздах за уздахом.\nПитаху га браћа: зар се и ти бојиш\,\nO предобри оче\, кад пред Богом стојиш?\nПредобар си био\, свима је познато\,\nМеђ камење људско блист’о си ко злато!\nТад им старац рече са лицем светлијим\,\n– Ја сад\, децо\, стојим пред судом Божијим.\nСуд је људски једно\, a друго Божији –\nИ уздах се старцу оте још силнији. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАко неко изгуби веру у Бога\, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове\, да се неко назива хришћанином\, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа\, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота\, факта\, докази\, покази\, реалне појаве духовнога света – све то не само да сачињава темељ вере хришћанске\, него то сачињава и зидове\, и спратове\, и украсе\, и сав намештај\, и кров\, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света\, да и не говоримо о чудесним догађајима\, и јеванђелским и појеванђелским\, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери\, да њега не би требало готово ни звати религијом – због забуне\, да се не би мешало са осталим верама и реалигијама – него Откровењем\, Откровењем Божјим. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како мораде казати ученицима\, да ће га један од њих издати\,\n2. како и после свега што Он учини за Јуду\, и после прања ногу и наговештаја да Он зна његове издајничке намере\, Јуда остаде упоран у својим мислима о продаји за сребро и свога Учитеља и своје душе\,\n3. како Господу жао беше пропасти Јудине као и пропасти других издајника Њега и Његове цркве кроз све време до краја\, што све Он прозираше Својим свевидећим духом. \n\n\n\nБеседа\nо Оцу и Сину\n\nКо види мене види онога који ме посла. (Јов. 12\, 45) \nКо види светлост\, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост\, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца. \nТако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина\, не може знати за Оца. Ко позна Сина\, позна и Оца. Ко види Сина\, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје\, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело\, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет\, и сав живот људски\, био би тама\, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ. \nВаистину\, браћо\, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види\, тај је у тами. \nГосподе Сине Божји\, помози увек духу нашем да Тебе види\, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну\, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svmuc-teodot-kirinejski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260314
DTEND;VALUE=DATE:20260315
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T231418Z
LAST-MODIFIED:20260118T183235Z
UID:7369-1773446400-1773532799@stsavanyc.org
SUMMARY:Света преподобномученица Евдокија
DESCRIPTION:Пролог за 1. март\n14. март по новом календару \n\n\n\nПреподобномученица Евдокија\n\nЖивела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница\, а потом покајница\, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је\, Промислом Божјим\, неки стари монах Герман\, и то нехотично. Дошав послом у град\, он одседне код једног хришћанина\, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду\, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је\, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване\, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође\, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао\, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви\, да се разда сиромасима\, отпусти своје слуге и робове\, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу\, послушању\, трпљењу\, бдењу\, молитви и посту\, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година\, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат\, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија\, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера\, како један суд нечистоће може да се очисти\, освети и испуни скупоценим небеским мирисом\, благодаћу Духа Светога. \n\n\n\nПреподобни Агапије\n\nБио послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду\, и скончао мирно у Господу. \n\n\n\nСвета мученица Антонина\n\nРођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи. \n\n\n\n\nНекад жена грехом испуњена\,\nA напокон кротка покајница\nЕвдокија Богу се мољаше\,\nСве клечећи сузе пролеваше.\nTo разгори јарост у сатани\,\nПа јаросан к небесима викну:\n– Михаиле\, небесни војводо\,\nПравду збориш\, неправду ми твориш\,\nMoj тор смераш сасвим испразнити\,\nПоследњу ми овцу уграбити\,\nЗашто ову грешницу узимаш?\nГреси су joj тежи него моји!\nЈа за мало неко преслушање\nУ Ад падох и у вечне муке\,\nЊени греси као смрадно море\nСве окужи што joj сe приближи.\nТако злоба на добро се злоби\,\nПокајнику свакоме злокоби\,\nДок Михаил\, чувар покајника\,\nC ангелима Евдокији приђе\nИ узе је под своје окриље\,\nДахом својим растера демоне\nУ том c неба песма се разлеже:\n– Милост Божја тако благоволи\,\nДа се сваки покајник прихвати\,\nДа се сваком покајнику прости\,\nПокајање – људима спасење\,\nTo je Божја и милост и воља –\nБожја воља – сатани зловоља. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВерност и покорност вољи Божјој треба да красе живот свакога хришћанина. Бог прославља верне и покорне\, као што се то види и на животу св. Агапија. Овога светитеља као младића ухватише разбојници\, одведоше у Азију и продадоше неком Арапину. Пуних 12 година Агапије робоваше код овога Арапина ћутљиво и послушно; и пуних 12 година мољаше се он Пресветој Богородици да га ослободи ропства. Једне ноћи јави му се Богородица и рече му да устане и иде без страха своме старцу. Агапије устаде и дође у Свету Гору своме старцу. Када старац виде Агапија\, ожалости се\, мислећи да је сам побегао од свог господара. Агапије\, веран и покоран вољи Божјој\, одмах се врати у Азију\, јави се своме господару\, и исприча му све\, шта се с њим догодило. Чувши Арапин све\, задиви се добродетељи хришћана\, па пожели видети старца Агапијева. Узме дакле два своја сина и дође у Свету Гору. Ту се крсти са синовима својим\, сва тројица замонаше и остану до смрти подвизавајући се најпре под руководством старца Агапијевог а по том самог Агапија. И тако негдашњи сурови господари постану послушни ученици свога бившег роба\, верног и вољи Божјој покорног Агапија. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:\n1. како пере ноге ученицима\, и тиме их нарочито учи смерности и међусобној љубави\,\n2. како се Петар\, један од највернијих\, стиди и брани да му Господ опере ноге\,\n3. како се Јуда\, неверник и издајник\, не стиди и не брани да му Господ опере ноге.\n4. како и данас верни примају безбројна доброчинства Божја са узбуђењем и стидом\, а неверни примају исто то без узбуђења\, без стида\, и још са роптањем на Бога. \n\n\n\nБеседа\nо знању и творењу\n\nКад ово знате\, благо вама ако га извршујете. (Јов. 13\, 17) \nНајважније у овој изреци Господњој\, драга браћо\, јесте то\, да Господ не блажи знање него извршивање. Он не каже апостолима: благо вама кад ово знате. Тако су говорили неки незнабожачки учитељи\, који су само у знању гледали спасење. Не. Него Господ вели: благо вама ако га извршујете. Знање о спасењу донео је сам Господ Исус. До тога знања нико није могао доћи својим трудом. Неки од старих грчких философа говорили су\, да род човечји не може ни доћи до истине нити се спасти\, док сам Бог не дође на земљу. Господ је дошао међу људе и открио је људима знање. Ко год прима ово знање\, прима и обавезу да га извршује. О колико ће лакше бити на Суду ономе\, ко ово знање никад није примио па\, следствено\, није га ни извршивао\, него ли ономе ко је ово знање примио и пренебрегао његово извршење! О колико ће лакше бити на Суду неуким незнабошцима него ученим хришћанима! \nСам Господ показао се не само као зналац него и као извршилац. Његовом савршеном знању одговарало је и савршено извршивање. Он је сам лично\, пред очима ученика својих. извршио све заповести Своје. И ову заповест дао им је после извршеног дела смерности и љубави. Кад је опрао ноге ученицима\, онда им је заповедио да и они тако чине један другом. \nНије Господ дошао међу људе да прља људе\, него да их пере. Он никога није упрљао\, а опрао је свакога ко је хтео да се опере. Какав стид за многе од нас\, који се трудимо да само себе оперемо\, а двапут више трудимо се да друге упрљамо! О браћо моја\, то ми браћу рођену прљамо! И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао. \nГосподе\, опрости нам. Грешимо сваки дан против браће своје. И учини Господе\, браћу нашу\, коју смо ми упрљали\, светлијим од нас у царсту Твоме. Ти си праведан и све видиш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveta-prepodobnomucenica-evdokija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prep-evdokija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260313
DTEND;VALUE=DATE:20260314
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T231141Z
LAST-MODIFIED:20260118T183222Z
UID:7366-1773360000-1773446399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије исповедник преподобни Јован Касијан
DESCRIPTION:Пролог за 28. фебруар\n13. март по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Протерије\n\nОвај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор\, један од покретача монофизитске јереси\, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије\, муж свет и благочестив\, устаде против Диоскора\, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону\, на коме јерес монофизитска би осуђена\, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи\, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град\, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово\, обесни јеретици навалише у цркву\, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова\, 457. године. \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nДруг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше\, по Божјем Промислу\, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше\, и мирно сконча 747. године. \n\n\n\nСвештеномученик Нестор\, епископ Магидиски\n\nОдликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње\, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија\, и најзад на крст распет у Пергији 250. године. \n\n\n\nСвети блажени Николај\, јуродиви Псковски\n\nЖивео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године. \n\n\n\n\nДве природе Господ споји\,\nДа их више не раздвоји:\nЧовечанску и божанску\,\nДа их више не раздвоји.\nБог и Човек – личност једна\nНа две стране непосредна.\nБогочовек и Спаситељ\,\nРаздвојеног Сјединитељ\,\nВечних тајни Толковатељ\,\nЦарства светих Основатељ.\nБог човеку приђе ближе\,\nВечност спусти\, време диже\,\nХристос – труба Светог Тројства\,\nХристос – тајна чудног Двојства:\nБог истинит човек поста.\nДоле сиђе\, горе оста.\nНити паде нит посрну.\nНо телом се заогрну.\nTo je света љубав чиста.\nЉубав вечна\, вечно иста:\nМалим прстом диже дива\,\nA за ум је непојмљива. \n\n\n\nРасуђивање\n\nРетком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд\, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков\, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару\, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со\, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај\, у дугачкој кошуљи\, опасан конопом\, јашући на штапу\, као дете\, па узвикну: „Иванушка\, Иванушка\, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници\, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом\, ко је он и шта је\, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету\, Николај нађе комад сировог меса\, па кад му цар ступи у келију\, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи\, Иванушка\, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу\, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6\, 48) и то:\n1. као хлеб којим се душа храни и живи\,\n2. као хлеб којим се ум храни и просвећује\,\n3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава. \n\n\n\nБеседа\nо храни душевној\n\nЈа сам хлеб Живота. (Јов. 6\, 48) \nТако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим\, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић\, који стајаше близу самоубиства\, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој\, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело\, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну\, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа\, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот. \nХранимо\, браћо\, душу своју Христом\, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим\, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом\, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим\, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега\, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама\, телом и крвљу. Но причешће је опомена\, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо\, као што непрестано дишемо. \nО благи и слатки Господе наш\, покрени душе наше\, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik-prepodobni-jovan-kasijan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vaslije-ispovednik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260312
DTEND;VALUE=DATE:20260313
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T230926Z
LAST-MODIFIED:20260118T183210Z
UID:7363-1773273600-1773359999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Прокопије Декаполит преподобни Талалеј
DESCRIPTION:Пролог за 27. фебруар\n12. март по новом календару \n\n\n\nПреподобни Прокопије Декаполит\n\nОвај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског\, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове\, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина\, Прокопије устаде у заштиту икона\, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство\, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен\, хапшен\, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом\, погинувши душом раније\, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље\, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку. \n\n\n\nПреподобни Талалеј\, испосник Сиријски\n\nБеше најпре у манастиру светог Саве Освећеног\, но после се настани на неком гробљу многобожачком\, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога\, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године\, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства\, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године. \n\n\n\nПреподобни Тит Печерски\n\nБеше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију\, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав\, толика потом наста међусобна вражда и мржња\, посејана ђаволом. Тако се омрзоше\, да кад је један кадио у цркви\, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником\, но узалуд. Разболе се Тит\, и сви мишљаху\, умреће. Замоли да му доведу Евагрија\, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове\, но Еваргије се оте и побеже говорећи\, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече\, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију\, а када му опрости\, демони одбегоше и нападоше Евагрија\, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године. \n\n\n\nПреподобни Стефан\n\nНајпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године. \n\n\n\nСвети мученик Јулијан Подагрик\n\nСтрадао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи\, са својим учеником Кронионом\, у време цара Декија у Александрији. \n\n\n\n\nПростимо људима да Бог нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости.\nНе вреди молитва ни дуга пошћења\nБез милости праве и без опроштења.\nГрехови су губа\, Бог је лекар прави\,\nКога Бог очисти\, тога и прослави.\nСваку милост људи Бог милошћу плаћа\nБез милости гине ко грех грехом враћа.\nГнојем се не чисти гној из гнојних рана\,\nНит се тамом гони из тамнице тама\,\nНо чист мелем рану гнојну исцељује\,\nA тамничну таму светлост растерује.\nМилост је ко мелем тешком рањенику\,\nСвак се њој радује као светилнику.\n– He треба ми милост! – To безумник збори\,\nA за милост виче кад га јад обори!\nНа милости Божјој сунчају се људи\,\nТа\, милост нас Божја у живот пробуди!\nПростимо људима\, да Бor нама прости\,\nСви смо ми на земљи привремени гости. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад год смо ван благодати Божје\, ми смо и ван себе\, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек\, тј. човек више\, непокварене природе\, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов: \n„Светилник\, мада је напуњен уљем и има фитиљ\, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа\, по изгледу украшена свим врлинама\, ако нема светлости и благодати Светога Духа\, погашена је и мрачна“ (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15\, 10). Бити пак без благодати\, значи бити удаљен од Бога\, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће\, наша личност\, утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом. \nЗато на грешнике треба гледати као на болеснике\, као на немоћне сенке\, без стварности и без – ума. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15\, 1) и то:\n1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу светитеља\,\n2. као чокот који својим соком\, крвљу својом\, поји и храни све лозе на себи\,\n3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и на небу\,\n4. као чокот\, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота. \n\n\n\nБеседа\nо моћи Васкрситеља тела\n\nРазвалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2\, 19) \nТо Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју\, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено\, изломљено\, избодено\, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч\, и реч се Његова обистини. \nЗнак даде Господ Јеврејима\, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак\, какав никад нико пре Њега није могао дати\, они му не повероваше\, него збуњени и устрашени\, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу\, и да објаве лаж\, како тај чудесни знак није се десио\, него како су га ученици украли из гроба! \nНе помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова\, па ипак нису хтели веровати него су говорили\, за оправдање свога неверовања\, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро\, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска\, већа од хиљаде сунаца. \nА кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне\, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују – виде и верују. \nО браћо моја\, не грешимо се о милост Божју\, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја\, сви су знаци већ дати\, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум. \nГосподе Чудотворче\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-prokopije-dekapolit-prepodobni-talalej/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prokopije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260311
DTEND;VALUE=DATE:20260312
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T230426Z
LAST-MODIFIED:20260118T183157Z
UID:7360-1773187200-1773273599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Порфирије епископ Гаски
DESCRIPTION:Пролог за 26. фебруар\n11. март по новом календару \n\n\n\nСвети Порфирије\, епископ Гаски\n\nОвај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду\, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом\, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак\, пузећи на коленима\, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама\, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази\, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници\, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту\, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе\, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску\, но то тек после многих својих напора\, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази. \n\n\n\nСвети мученик Јован Калфа\n\nОвај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар\, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. „Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа“\, одговори Јован храбро\, „у Њега верујем\, Њему служим\, Њега исповедам“. После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње. \n\n\n\n\nИнок Марко Порфирија пита:\n– Свети oчe\, ти раслабљен беше.\nНа колени у цркву пузаше\,\nРуку моју у својој држаше;\nЈуче тако – a данас онако!\nБолан мркну\, ево здрав освану!\nКо те тако ненадно исцели?\nРеци име реткога лекара! –\nПорфирије Марку одговара:\n– Moj Створитељ мој је исцелитељ\,\nСиноћ заспах на светој Голготи\nСав савладан од тешкога бола\,\nУ сну видех јасно ко на јави\nМог Господа на крсту висећа.\nA на другом крсту разбојника.\nКако видех\, тако и завиках:\n– Помјани мја\, Боже и Господе\,\nПомјани мја у царству Твојему!\nГоспод благи разбојнику рече:\n– Сиђи доле\, тело му излечи\,\nKo ја теби што излечих душу. –\nРазбојник се брзо c крста спусти\,\nЗагрли ме\, пољуби и диже:\n– Приђи\, вели\, нашем Спаситељу!\nУ том c крста и Господ се сиђе\,\nКрст уздиже и положи на ме.\n– Прими рече\, ово дрво свето\,\nИ носи га рад вечног спасења. –\nЧим се крста дохватих рукама\,\nНамах стадох\, намах здрав постадох\nСлава Богу\, моме Створитељу\,\nСлава Христу\, моме Спаситељу! \n\n\n\nРасуђивање\n\nПротив оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје\, пише св. Златоуст овако: „Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом\, тискајући један другог\, пламтећи гневом\, вичући\, грдећи\, гурајући свога ближњег\, пуни метежа. О томе сам ја често говорио\, и нећу престати говорити. Зар не видите\, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким)\, када распоредитељ пролази по игралишту\, с венцем на глави\, оденут у дугачку хаљину\, држећи у руци штап\, а викач објављује\, да буде тишина и ред! Није ли ружно\, да тамо где ђаво торжествује\, бива таква тишина\, а тамо где Христос призива к Себи\, бива велика ларма? На игралишту ћутање\, а у цркви вика! На мору тишина\, а у пристаништу бура!… Кад си позват на обед\, ти не смеш изаћи пре других\, макар се и пре других наситио\, а овде док се још свршава страшна тајна Христова\, док још траје свештенодејство\, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи\, брзо је изашао\, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ (Из Беседе на Богојављење). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8\, 24) и то:\n1. како се диже бура док Господ спаваше\,\n2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ\,\n3. како Господ укори ученике због маловерства и утиша море и ветрове\,\n4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу\, ако Господа држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело – лађа\, срце – крма). \n\n\n\nБеседа\nо милостињи унутрашњој\n\nАли дајите милостињу од онога што је унутра\,\nи гле\, све ће вам бити чисто. (Лк. 11\, 41) \nЧистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист\, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава\, њена спољашња чистота никога неће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава\, ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу. \nНо погледајте\, браћо\, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња\, која се чини од срца\, чисти човеково срце. Милостиња\, која се чини од душе\, чисти човекову душу. Милостиња\, која се чини од свег ума\, чисти човеков ум. Једном речју\, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке\, она не чисти ни руку а камоли срце\, и душу\, и ум. Неопходна је и милостиња од руке\, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу. Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња\, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиња што иде од срца и ствара чистоту у срцу\, и у души\, и у уму. \nПречисти Господе\, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-porfirije-episkop-gaski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-porfirije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260310
DTEND;VALUE=DATE:20260311
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T230230Z
LAST-MODIFIED:20260118T182318Z
UID:7357-1773100800-1773187199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Тарасије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 25. фебруар\n10. март по новом календару \n\n\n\nСвети Тарасије\, патријарх Цариградски\n\nЊегов претходник\, Павле патријарх\, тајно напусти престо\, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом\, Тарасије\, сенатор и саветник царски\, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној\, Тарасије се прими и невољно овога чина\, да би помогао победи Православља над јересима\, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године\, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним\, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију\, узе некакву своју сродницу\, те живљаше с њом\, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов\, него га најпре посаветова\, потом изобличи\, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: „Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!“ док му не изнеможе језик\, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну\, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије Кефалас\n\nОвај светитељ био је савременик светог Антонија Великог. За њега се каже\, да је осамдесет година носио једну исту расу. Свети Антоније високо га је ценио и свима је говорио да је то истински подвижник који уме лечити и спасавати душе. \n\n\n\n\nТворац лучезарни\, светлошћу крунисан.\nНичим неизречен\, никим неописан\,\nОн подиже цркви мудре стројитеље\,\nИ пастире добре\, ревне бранитеље.\nЗбог грехова наших и муке попушта.\nМада је Он милост и доброта сушта.\nКо што тврду земљy љутим мразом справља\nИ чинећ је меком за усев приправља.\nТако срца наша мекша љутом муком\nНо све к добру води Својом благом руком.\nКроз тамнину муке Он у светлост гледа.\nИ тами после рока задржат се не да:\nКроз жалост и сузе Он радост прозире.\nУ крајеве сваког почетка продире.\nЈер Он је све поч’о\, Он и свршит’ жели\nКо ћe противстати када Он повели?\nНејак је\, рек’о би јеp сe вешто склања.\nИ сенком се дела скрива и заклања.\nКада сенка прође и свет крају стигне.\nИ црква готова небу се уздигне\,\nТад ће Сунце Правде\, што никад не трне\,\nЦрквом ка’ порфиром Себе да огрне. \n\n\n\nРасуђивање\n\nХришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме\, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда\, свеједно\, девојка се понаша као да је он непрестано ту\, код ње и с њом. Она мисли на њега\, пева њему\, говори о њему\, сања о њему\, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна\, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила\, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим\, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела\, тј. од материјалног дома\, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то:\n1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује\, тако да мораде ући у лађу\,\n2. како их учаше причама о сејачу\, семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка\,\n3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обичних\, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена. \n\n\n\nБеседа\nо немогућности тајнe\n\nНема ништа тајно што неће бити јавно. (Мк. 4\, 22) \nСве тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никакво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка\, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити\, и од Бога и од људи. Међутим\, то што су они мислили сакрити\, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година. \nЈуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа\, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда\, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22\, 48) \nЈош је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9\, 4) Каква дела\, какве ствари\, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског? \nНема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога\, и да се радујемо због овога. Да страхујемо – јер ће се сва наша тајна зла дела\, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо – јер ће се све добро што смо створили\, или пожелели\, или помислили у тајности\, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност\, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике\, и утолико већа радост за праведнике. \nГосподе човекољубни\, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-tarasije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-tarasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260309
DTEND;VALUE=DATE:20260310
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T122212Z
LAST-MODIFIED:20260207T222607Z
UID:7332-1773014400-1773100799@stsavanyc.org
SUMMARY:Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља
DESCRIPTION:Пролог за 24. фебруар\n9. март по новом календару \n\n\n\n\nОбретеније главе светог Јована Крститеља\n\nВелики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде\, жене Иродове. Када Јован би посечен\, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом\, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту\, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована\, жена Хузе\, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме\, ископа је тајно\, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе\, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса\, уплаши се и рече: „То је Јован кога сам ја посјекао\, он устаде из мртвих“ (Мк 6\, 16). После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа\, остави положај и сујету светску и замонаши се\, и као монах\, с именом Инокентије\, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију\, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу\, за коју му се јави тајанствено\, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке\, понирала у мрак заборава и опет објављивана\, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре\, мајке Михаилове и жене Теофилове\, и у време патријарха Игњатија\, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је\, да док би жив\, „Јован не учини ниједно знамење“ (Јн 10\, 41) а\, међутим\, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ. \n\n\n\nПреподобни Еразмо\, инок Печерски\n\nНаследи велико богатство од својих родитеља\, и све утроши на украшење цркава\, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта\, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима\, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова\, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни\, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима\, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: „Оци и браћо\, тако је како велите\, грешан сам и непокајан\, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије\, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање“. Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: „Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате“. И поживе још три дана\, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године. \n\n\n\n\nДа молимо Јована\,\nСлавног Крститеља.\nТрубу Спаситеља.\nСлугу Створитеља\,\nБогом послана\,\nДа нам помаже\nКако он може.\nДа молимо Јована\,\nСветог и страшног.\nДа би нам кроз њега\nПомог’о Вишњи Бог.\nO Јоване помози\nГде год опасност грози!\nВера да се очува\nПомози\, Јоване\,\nИ да нам буде крува\nДо краја у све дане\,\nИ да видимо у снопу\,\nУ сваком снопу Божију стопу!\nКад мркне да сване\nПомози Јоване\,\nГрешни да се покајемо\nПре него крају стигнемо.\nПре но Дан Суда гране.\nПомози Јоване. \n(Народна здравица) \n\n\n\nРасуђивање\n\nНису нам ни добри учитељи ни пријатељи\, који нам чине све по нашој вољи. Преп. Јован Мосха пише о некој знаменитој жени\, сенаторске фамилије\, како је посетила Свету Земљу. „Дошавши у Кесарију решила се остати ту и обратила са епископу с овом молбом: „Дај ми девојку\, да ме научи страху Божјем.“ Епископ јој пристави једну смерну девицу. После извесног времена епископ се сретне с оном женом па је запита: „Како је она девица коју сам ти приставио?“ „Добро је“\, одговори жена\, „но она је мало корисна мојој души\, зато што ми дозвољава да вршим своју вољу; а то је отуда што је она смерна\, а мени је потребно да ме она грди и да ми не дозвољава да чиним што ја хоћу.“ Епископ јој да неку другу\, с карактером доста грубим\, која стане жену грдити\, називати је безумном богаташком и томе слично. После извесног времена епископ опет упита жену: „А та девојка како се опходи с тобом?“ „Она истински користи души мојој“\, одговори сенаторка. – И тако она постане врло кротка (Луг Духовни). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као камен спотицања и то:\n1. за грешничко самомњење\, тј. за развраћен ум људски који умује чулно и телесно и противи се уму Христовом\,\n2. за грешничко самољубље\, т ј. за развраћено срце људско које не прима у себе ни богољубља ни човекољубља\,\n3. за грешничку самовољу\, тј. за развраћену вољу људску која се као таква противи вољи Божјој. \n\n\n\nБеседа\nо покајању и опроштењу грехова\n\nДа се проповиједа покајање у име његово\nи опроштење гријеха. (Лк. 24\, 47) \nОво је завршна порука Спаситељева светим апостолима. У овим речима\, као у ораховој љусци\, садржи се Јеванђеље измирења Бога са људима. Шта тражи Бог од људи\, и шта им даје? Тражи покајање\, а даје опроштење грехова. Тражи мало\, а даје све. Нека се само људи покају за учињене грехе и нека престану грешити\, и примиће од Бога све; не само све што им срце може пожелети\, него и више\, много више. Уистини\, безгрешнима је обећавао све. Безгрешници ће бити наследници царства Божјега\, синови Божји\, деца светлости\, деца бесмртности\, другови ангела\, браћа Христова. Безгрешни ће имати изобиље моћи\, изобиље радости. Безгрешни ће имати све\, јер им је све обећано. \nНека се само људи покају\, и примиће све. Нека се само просјак очисти и окупа и преобуче у чистоту пред вратима царског двора\, и биће одмах уведен у царски двор\, и биће сретнут и загрљен од цара\, и имаће све. Живеће с царем\, седеће за царском трпезом\, имаће све\, све\, све! \nО браћо моја\, ово нису само речи\, него је ово жива и света истина. Јер ми знамо да многи покајници и покајнице примише све ово што је обећано. Многи се јавише из оног света и потврдише истинитост ових речи\, посведочивши како сад живе као царски синови и царске кћери. Али се они покајаше благовремено; а нама још остаје да се покајемо\, ако желимо бити с њима заједно као наследници царства. \nГосподе милостиви\, помози нам да се покајемо пре смрти да бисмо и ми вечно живели. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\nгодине.
URL:https://stsavanyc.org/event/prvo-i-drugo-obretenje-glave-svetog-jovana-krstitelja/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/obretenje-glave-sv-jovana.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260308
DTEND;VALUE=DATE:20260309
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T121920Z
LAST-MODIFIED:20260207T222446Z
UID:7329-1772928000-1773014399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Поликарп Смирнски Св. Теодор Комоговински Теодорова субота
DESCRIPTION:Пролог за 23. фебруар\n8. март по новом календару \n\n\n\nСвети свештеномученик Поликарп\, епископ Смирнски\n\nОвај велики муж апостолски родио се беше као незнабожац. Свети Јован Богослов уведе га у веру Христову и крсти га. У раном детињству Поликарп оста сироче и према неком сновиђењу\, прими га једна племенита удова\, Калиста\, која га као сина подиже и васпита. Беше Поликарп од детињства благочестив и милосрдан. Старао се да подржава животом светог Вукола\, тадашњег епископа у Смирни\, а и свете апостоле Јована и Павла\, које је познавао и слушао. Свети Вукол га рукоположи за презвитера\, а пред смрт означи га за свога наследника у Смирни. Апостолски епископи\, који се сабраше на погреб Вуколу\, хиротонисаше Поликарпа за епископа. Од самога почетка би Поликарп обдарен силом чудотворства. Тако\, изгна злог духа из слуге некога књаза\, заустави молитвом страшни пожар у Смирни. Видећи ово многи незнабошци сматраху га једним од богова. Низвођаше кишу у сухо време\, исцељиваше болести\, прозираше\, прорицаше итд. Пострада за време цара Марка Аврелија. На три дана пред смрт прорече свети Поликарп: „Кроз три дана ћу бити сажежен на огњу ради Господа Исуса Христа!“ И кад га трећи дан војници ухватише и поведоше на суд\, он узвикну: „Нека буде воља Господа Бога мога!“ А када га судија саветоваше да се одрече Христа и призна римске богове\, рече Поликарп: „Не могу променити боље за горе!“ Нарочито Јевреји мржаху Поликарпа и настојаваху да се Поликарп спали. Када га везана ставише на ломачу\, он се мољаше дуго Богу. И беше врло стар\, и сед\, и светао као ангел Божји. И видеше сви људи\, како га пламен обавија\, али њега не додирује. Устрашени таквом појавом незнабожне судије наредише џелату да га копљем кроз пламен прободе. И када би прободен\, из њега истече веома много крви\, тако да се сав огањ погаси\, а тело његово оста цело и неопаљено. По наговору Јевреја нареди судија да се мртво тело Поликарпово спали по обичају јелинском. И тако спалише нечастиви мртвог онога кога живог нису могли спалити. Пострада свети Поликарп 167. године на Велику Суботу. \n\n\n\nПреподобни Дамјан\n\nПреподобни Дамјан\, монах манастира Есфигмена на Светој Гори. Био савременик и друг великог Козме Зографског. Подвизавао се на гори Самарији\, између Есфигмена и Хилендара. Упокојио се мирно 1280. године. Када се упокојио\, из његовог гроба кроз 40 дана исходио је диван и благоухан мирис. \n\n\n\n\nЧува Господ своје избранике\nДа не згину до суђена дана\,\nДа не згину док пoc’o не сврше.\nСветац Божји и старац Поликарп\nСа ђаконом својим путоваше\,\nЗаноћише у друмскоме хану.\nЂакон спава a старац се моли.\nДок се старцу ангел Божји јави\nИ нареди хитро да се дижу\,\nИ излазе из друмскога хана\,\nЈер хан скоро има да се сруши.\nБуди старац младога ђакона\,\nАли ђакон умopaн па спава.\nУ том опет ангел се појави\,\nОпет исту опомену даје\,\nОпет старац свог ђакона буди\,\nАли ђакон тешким сном савладан\nЧас се тргне\, час у сан потоне.\nИ трећи пут ангел се појави.\nИ трећи пут опомену даје.\nВиде светац да то није прелест\,\nНо истинска Божја опомена.\nСкочи светац и ђакона диже.\nПа из друмског хана искрочише.\nТек из хана што су искрочили\,\nСва се кућа сруши до темеља\,\nИзгибоше сви што у њој беху\nЗбог некаквих скритих безакоња.\nМлади ђакон страхом се испуни\,\nA светитељ у молитви ћути.\nВишњем Богу хвалу одадоше\nИспод звезда пут свој наставише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Поликарп пише Филибљанима о неком свештенику Валенту\, који је пао у грех среброљубља и утајио црквене новце\, следеће: „Много сам се ожалостио због Валента\, који је некада био код нас презвитер\, што је тако заборавио дани му чин. Зато вас молим\, чувајте се среброљубља\, и будите чисти и праведни. Уздржавајте се од свакога порока. Ко се сам не може уздржати\, како ће учити другога уздржању. Ко се предаје среброљубљу\, скрнави себе идолослужењем и убраја себе у ред незнабожаца. Ко не зна суда Божијега? или зар не знамо\, да ће свети судити свету? (I Кор. 6\, 2) – као што учи Павле. Ја\, уосталом\, нисам ништа сличнога приметио у вас\, нити сам што чуо у вас\, међу којима се подвизавао блажени Павле и о којима се он с похвалом одазива у почетку своје посланице (Филибљанима). Вама се он хвали по свима црквама\, које су у то време познале Бога; а ми Га још не бесмо познали (тј. Поликарп и житељи Смирне). Зато се ја врло жалостим\, браћо\, због Валента и његове жене. Нека им да Бог да се истински покају. А ви будите у томе благоразумни\, и не сматрајте их за непријатеље (II Сол. 3\, 15)\, но постарајте се да их исправите\, као страдајуће и заблуделе чланове\, да би све тело ваше било здраво. Поступајући тако\, ви сами себе назиђујете.“ Тако су светитељи поступали с грешницима: обазриво и болећиво; обазриво\, да би друге предупредили од сличнога греха\, и болећиво\, да би грешнике исправили и спасли. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са женом Самарјанком (Јов. 4) и то:\n1. како је ум женин најпре сав закоровљен телесним мудровањем\,\n2. како кротки Господ постепено узводи њен ум ка вишем и духовнијем умовању\,\n3. како се тај сусрет завршава обраћањем многих ка Христу\,\n4. како бачено семе Господње најпре као трули у телесном уму\, па како после васкрсава\, расте\, сазрева и доноси многи плод духовни. \n\n\n\nБеседа\nо пословима Христовим\n\nПослови које ми даде отац да их свршим\,\nови послови које ја радим свједоче за мене\nда ме отац посла. (Јов. 5\, 36) \nКакви су то послови Христови\, браћо? То су послови Домаћина који се вратио с пута и нашао кућу опљачкану и опустошену. То су послови Лекара који је ушао у најкужнију болницу и донео лекове и почео да лечи. То су\, даље\, послови Цара који се вратио у државу своју и нашао је подељену и разваљену и поданике своје као робље у туђини. То су послови старијега Брата који је отишао у даљину да потражи млађу браћу\, одлуталу и заблуделу\, осиромашелу и подивљалу. То су још послови Учитеља\, и Пастира\, и Јунака\, и Хранитеља. Ваистину\, то нису мали послови! Обичан човек\, са највећом светском ученошћу и умешношћу и храброшћу\, не би могао свршити ни за три хиљаде година оне послове које је Христос свршио за три године. Не један човек\, него сви људи свију времена заједно не би могли посвршавати Христове послове ни за сву вечност. \nКако је Господ посвршавао толике послове? Помоћу пет главних чуда: понижењем\, речју\, делом\, крвљу и васкрсењем. \nШта сведоче послови Христови? Сведоче\, прво\, да Га није земља послала него небо; друго\, да Га није послао ангел\, него Сам Отац небески; треће\, да за такве послове нико није довољан осим Онога који је велики колико и Бог\, мудар колико и Бог\, моћан колико и Бог\, милостив колико и Бог – да\, који је сам раван Богу. \nКако су сви наши послови незнатни према пословима Христовим! Само једно зрно Христове доброте и ревности\, вредноће и истинитости\, и ми наше послове можемо свршити савршено. Подари нам то зрно\, Господе Исусе\, јер га ми не можемо на земљи ни наћи нити заслужити. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-polikarp-smirnski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-polikarp.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260307
DTEND;VALUE=DATE:20260308
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T102114Z
LAST-MODIFIED:20260207T222350Z
UID:7326-1772841600-1772927999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици у Евгенији
DESCRIPTION:Пролог за 22. фебруар\n7. март по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Маврикије и седамдесет војника\n\nУ време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана\, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе\, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!“ Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине\, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним\, и вечном славом!“ Када их цар укореваше што су презрели част војничку\, дату им од њега\, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће\, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!“ Тада цар нареди\, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина\, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу\, о мучитељу\, и послао си напред пред нама Фотина\, војника Христова“. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато\, обнажише\, привезаше за дрвеће и намазаше медом\, да их комарци\, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радују с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године. \n\n\n\nМноги мученици у Евгенији\, близу Цариграда\n\nУ време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових\, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16\, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ\, који их је записао у Књигу Живих на небесима“. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I\, диван храм у XII веку. \n\n\n\nПреподобни Таласије и Лимније\n\nПустињаци сиријски. Један од њихових нарочитих подвига било је ћутање. По смрти светог Таласија 440. Лимније пређе ка светом Марону (14. фебр.) и тамо се подвизавао на врху планине под отвореним небом. \n\n\n\nСвети Папије Јерапољски\n\nУченик светих апостола и патролошки писац. Од њега имамо сведочанство о Јеванђељу Матејевом и Марковом\, о четири Марије и браћи Господњој\, као и један непотпуно сачуван спис: Изјашњење Речи Господње. \n\n\n\n\nОд корена благородна – лоза благородна\nФотин млади – жртва Богу красна и угодна!\nОтац виде где му сину главу одсекоше\,\nИ млазеве рујне крви како потекоше.\nМаврикије\, отац бодар\, срцу свом одоли\,\nНити викну\, нит зажали\, нити сузу проли.\nТи си ми га\, драги Боже\, рече\, даровао\,\nЗа сву љубав Твоју\, Блаже\, шта бих боље дао?\nУдостој и мене смрти као и Фотина\,\nТи што за нас пожртвова Свог Јединог Сина!\nМаврикије\, војник славан небескога цара\,\nОд земаљских поглавара он не прима дара\,\nНо он бодри своју чету\, поносну легију\,\nПред бездушним идолима да се не повију\,\nУ смрт води своју чету\, и кроз смрт животу –\nСлаб је језик да искаже ту ретку красоту…\nНек се нашим месом хране осе и стршљени\,\nИпак нисмо\, o војници\, нисмо побеђени.\nНек комарци крв нам сишу\, нека се нахране\,\nСкоро ћемо\, браћо моја\, бити c оне стране\,\nГде царују сви који су за Крст војевали\,\nРећи ћемо Христу Богу: нисмо Те издали! \n\n\n\nРасуђивање\n\nО непрестаном пребивању с Богом св. Антоније учи: „Душа твоја нека буде с Господом у свако доба\, а тело нека ти је на земљи\, као нека статуа. Стој увек пред лицем Господњим право. Страх од Бога нека ти је непрестано пред очима; исто тако и сећање смрти и одвратност од свега светскога. – Умири сваки дан\, да би живео; јер ко се боји Бога\, тај ће живети ва веки. Буди бодар непрестано\, да не би пао у леност и беспослицу. – Омрзни све\, светско и удаљи од себе\, иначе ће оно тебе удаљити од Бога. Омрзни све\, што ти доноси штету души. – Не одступај од Бога ради пролазних ствари. Нека ти послуже обрасцем и примером они\, који су љубили Господа свим срцем својим и творили добра дела. – Пре свега непрестано изливај молитву и одаји Богу благодарност за све што би се случило с тобом. – Будеш ли испуњавао све што је заповеђено\, то ћеш примити наследство\, које око није видело\, ни ухо чуло\, нити срце човечје помислило“ (Кор. 2\, 9). \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са Мартом и Маријом и то:\n1. како обе сестре срдачно примају Господа и желе чути Његову реч\,\n2. како се Марија више брине о духовном а Марта о телесном угошћењу божанскога Госта\,\n3. како се Господ више радује да Он некога угости духовном храном него ли неко Њега телесном. \n\n\n\nБеседа\nо будалама мудријим од света\n\nМи смо будале Христа ради. (I Кор. 4\, 10) \nТако говори велики апостол Павле\, који се најпре руководио светском мудрошћу\, која је против Христа\, док није познао лаж и гнилост мудрости светске и светлост и постојаност мудрости Христове. Тада се свети апостол није срдио на свет\, што га назива будалом Христа ради\, нити је се пак\, пркосећи свету\, сам либио да се назове тим именом. \nНије ни од какве вредности за нас како ће нас свет сматрати и називати. Важно је пак и преважно\, како ће нас ангели свети на небесима сматрати и назвати\, кад се после смрти сретнемо с њима. То је од судбоносне важности\, а остало је све ништа. \nИли смо ми будале за свет због Христа\, или смо будале за Христа због света. Но\, о како је малотрајан звук речи светске! Ако нам свет каже: будала! свет ће умрети\, и реч његова ће умрети. Шта онда вреди реч његова? Но ако нам бесмртници небески кажу: будала!\, то нити мре\, нити се скида с нас као вечна осуда. \nКо не верује у Живога Бога\, ни у бесмртан живот\, ни у ваплоћење Господа Христа\, ни у Христово васкрсење\, ни у истину јеванђелску\, ни у вечну Божју милост и правду – је ли чудо ако он сматра будалом онога ко у све то верује? \nО нека би свак од нас\, који се крстом крстимо\, не само лако подносио него са задовољством примао назив будале Христа ради! Радујмо се и веселимо се\, ако нас неверници тако назову\, јер то значи да смо близу Христа а далеко од неверника. Радујмо се и веселимо се\, и поновимо силним ехом свету у уши: да\, да\, заиста ми смо будале Христа ради! \nГосподе премудри\, крепи нас силом Твојом\, да се не страшимо невернога света ни кад нас шиба бичевима нити погрдним речима Тебе ради. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-u-evgeniji/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mavrikije-i-70-vojnika.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260306
DTEND;VALUE=DATE:20260307
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T101552Z
LAST-MODIFIED:20260207T222204Z
UID:7323-1772755200-1772841599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Тимотеј свети Евстатије
DESCRIPTION:Пролог за 21. фебруар\n6. март по новом календару \n\nСвети Захарија\, патријарх Јерусалимски\nУ време грчког цара Ираклија удари персијски цар Хозрое на Јерусалим 614. године\, опљачка град\, однесе Часни Крст у Персију и повуче у ропство огроман број хришћана\, међу овима и патријарха Захарију. Јевреји му помагаху у чињењу зла хришћанима. Између осталих јеврејских пакости помиње се и ова: откупе Јевреји од Хозроја деведесет хиљада хришћана и као своје робље све побију. Остао је четрнаест година стари патријарх у ропству. А од Часнога Крста пројаве се многа чудеса у Персији\, тако да су Персијанци говорили: “Хришћански Бог дошао је у Персију”. Доцније примора Ираклије цара персијског да врати Часни Крст с патријархом и преосталим робљем у Јерусалим. Сам цар Ираклије унесе Крст на својим леђима у свети град. Остале дане своје проведе свети Захарија у миру и пресели се ка Господу 631. године. На престолу га замени патријарх Модест\, после кога дође свети Софроније (в. 11. март). \nПреподобни Тимотеј\nПустињак на месту званом Символи на Олимпу азијском. Измалена ступи Тимотеј у манастир\, замонаши се\, и све до дубоке старости проведе земно време у посту\, молитви\, бдењу и непрестаном труду. Чист и целомудрен остао кроз цео живот. А чистим и целомудреним Бог даје власт над духовима злобе\, па је даде и Тимотеју. Својим трудом око душе своје свети Тимотеј успе\, да у себи сазида диван дом Духа Светога. Овај свети човек упокојио се 795. године. \nСвети Евстатије\, архиепископ Антиохијски\nВелики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштатству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу\, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго\, док најзад не предаде свету душу своју Богу\, 345. године. \nСвети Јован III Схоластик\, патријарх Цариградски\nКао адвокат рукоположен у чин свештеника\, потом постао патријарх 565. године. Писао каноне који су ушли у Номоканон. У време његово унета је у литургију божанствена песма: Иже херувими\, а исто тако и Вечери Твојеја Тајнија. Мирно скончао и предао душу своју Богу 577. године \n\nСпасоносно Крсно Древо\, крвљу обливено\,\nДуго беше ко у гробу тамом покривено!\nЈунак c тебе до три дана у тми становаше\,\nA ти триста годин дана под земљом лежаше.\nГоспод уста кад праоце ослободи ада\,\nИ ти уста кад за цркву слобода завлада.\nПотом Господ још на земљи задржа се мало\,\nИ ти још си неко време вернима сијало\,\nДокле добро не поможе веру утврдити\,\nДокле свако не научи крстом се крстити\,\nДок крштени не познаше силу крста свешћу –\nТим си и ти завршио службу своју c чешћу.\nНо тисућа још времена да дође и мине.\nСлика твоја\, сила твоја\, неће да угине.\nПред Часним се Крстом верни Христу Богу моле\,\nЧасним Крстом лече муке\, лече сваке боле. \nРасуђивање\nШта је то гатање? То су три врсте веровања: веровање у слепи случај\, веровање у ствари\, и веровање у свемоћ духова таме. Гатањем се проричу случајеви\, разликују моћи ствари и заклињу духови таме. Ниједна вера није тако одсудно осудила и одбацила гатање као вера хришћанска. Ниједна вера\, осим хришћанске\, није слободна и чиста од гатања. Остале су вере више или мање гатања\, и неке се састоје једино из гатања. Гатање значи потчињавање човека нижим тварима и бићима од човека. Отуда се гатање може назвати вером у мрак. Зато апостол Павле и говори: а поганијех и бапскијех гаталица клони се\, а обучавај се у побожности (I Тим. 4\, 7). Хришћанство је вера светлости у два смисла: прво — што оно уздиже човека над случајем\, над свим тварима и над духовима таме; и друго— што оно потчињава човека само власти живрг\, мудрог и свемоћног Бога. Постоји свевидећи Бог\, зато не постоји слепи случај. У духовном савезу с тим свевидећим и живим Богом човек може бити узвишенији од свих твари и моћнији од свих духова таме. \nСозерцање\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору с богатим младићем (Лк. 18\, 18) и то:\n1. како богаташ искаше савета но не беше приправан на жртву\,\n2. како му Господ указа на жртву\, потребну за куповину живота вечног\,\n3. како богаташ оде разочаран\, јер се не могаше растати од богатства свога.   \nБеседа\nо посту и молитви\n\nОвај се род ничим не може истерати\nдо молитвом и постом. (Мк. 9\, 29) \nОво је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку\, опаког злог духа\, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка\, кога је Господ ослободио од злог духа\, бацао је овај опаки дух час у ватру\, час у воду\, само да га погуби. \n\nДокле год један човек само мудрује о Богу\, дотле је он немоћан\, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли\, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери\, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити\, са стрпљењем и надом\, демону постаје тесно\, претесно\, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне\, демонијаштва\, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. \nО Исусе благи\, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама\, укрепи нас силом Духа Твога Светога\, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви\, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-timotej-sveti-evstatije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evstatije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260305
DTEND;VALUE=DATE:20260306
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T101219Z
LAST-MODIFIED:20260207T221621Z
UID:7320-1772668800-1772755199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Лав Катански
DESCRIPTION:Пролог за 20. фебруар\n5. март по новом календару \n\n\n\nСвети Лав\, епископ Катански\n\nПод вулканском планином Етном\, у граду Катани\, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор\, који опсењиваше народ разним маштаријама\, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему\, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра\, и кад се ватра разгори\, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори\, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац\, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток\, пресели се душом ка Господу\, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку. \n\n\n\nСвети свештеномученик Садок\n\nБи епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: „Јуче ја\, данас ти!“ Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах\, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: „Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег\, али сунцу и огњу нећемо се поклонити“. Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: „Опери нас\, Господе\, у крви нашој од грехова наших!“ И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти\, а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године. \n\n\n\n\nШта је сунце? око што не види.\nШта је огањ? слуга без памети.\nЦар Сапоре Садоку говори:\nПоклони се сунцу и пламену\,\nБоговима што владају светом\,\nПо науци мудрог Зороастра. –\nСадок цару благо одговара:\n– Здравље теби\, царе\, и весеље\,\nНо где умни клања се безумном?\nГде словесни слави – бесловесног?\nСунце – красно како твар Божија\,\nПламен – диван како слуга људи;\nНо твар може л’ Творца заменити?\nМоже л’ мртвац место живог бити?\nJe ли слика боља од сликара?\nЈе ли рало скупље од орача?\nЈедан Бог је\, царе\, на небеси\,\nУман\, красан\, добар и свемоћан\,\nТворац света видног и невидног\,\nПромислитељ свакога створења\,\nДародавац свих добрих дарова\,\nСведржитељ и човекољубац\,\nЊега јави Син јединородни.\nОн нас спасе персијске заблуде\,\nНаучи нас стати врх природе\,\nИ лицем се Творцу устремити\,\nЦелом душом к небу узвисити\,\nТамо где је наша домовина\,\nДомовина ангела и људи –\nСадок рече – Сапор га посече. \n\n\n\nРасуђивање\n\nФинија је вода од земље; финији огањ од воде; финији ваздух од огња; финија електрика од ваздуха. Па ипак је ваздух дебела стихија према духовном свету; и електрика је дебела стихија према духовном свету. \nВрло је фина електрика\, но глас је финији од електрике\, мисао је финија од гласа\, дух је финији од мисли. \nФини је ваздух\, и спроводи глас на велику даљину. Фина је електрика\, и спроводи светлост на велику даљину. Како ли тек свако дело и свака реч и свака мисао твоја бива спровођена до свих крајева духовнога царства. О како је страшно учинити грешно дело\, и рећи грешну реч\, и помислити безумну мисао! До како неизмерне даљине набирају се од тога таласи на мору духовном! Но не иди у далеке појединости света непознатога. Главно је да знаш и да мериш како свако твоје дело\, реч или помисао\, неизбежно чини утисак на четири стране: на Бога и свет духовни\, на природу\, на људе и на твоју душу. Ако се извежбаш у овом сазнању\, достићи ћеш виши ступањ спасоносне опрезности. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса у разговору са Никодимом (Јов. 3) и то:\n1. како Никодим\, иако учитељ у Израиљу\, савршено не схваташе духовне ствари\,\n2. како Господ намерно отпочиње разговор питањем духовног рођења – питањем најнеприступнијим уму Никодимову – да би тиме привео Никодима смерности\, а потом даље га обделавао као добру земљу\,\n3. како је Никодим у почетку са снебивањем и стидом прилазио Христу (као и данас што многи из учених чине)\, а после све одважније. \n\n\n\nБеседа\nо суду и осуди\n\nКоји Њега (Христа) вјерује\, не суди му се\,\nа који не вјерује\, већ је осуђен. (Јов. 3\, 18) \nНе суди се ономе ко верује Христа Господа\, јер он сам себе суди и исправља стопе своје према светлости која иде пред њим. Као човек у дубокој тами што подешава кораке своје према свећи у руци\, тако и онај ко верује Христа\, то јест ко се упутио за Христом као за светлошћу у тами живота. \nА онај ко не верује – већ је осуђен. То јест\, онај ко нема путовође на непознатом путу\, тек што је корачио први корак\, изгубио је пут и залутао. Ко не верује у Христа\, осуђен је на незнање\, на немоћ\, на гнев\, на тетурање по кривим и изукрштаним путевима\, на порок\, на очајање\, а можда и на самоубиство. Осуђен је у два света: у овоме свету на бесмислену\, телесну и варљиву егзистенцију\, а у оном на вечну пропаст. О како је таман пут деце неверовања\, и како дубок бездан између сваког њиховог првог и трећег корака! \nГосподе свемилосни\, заиста немамо ни у кога и ни у шта веровати ван Тебе. Ти си наш Спаситељ од таме\, греха и смрти. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-lav-katanski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-lav.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260304
DTEND;VALUE=DATE:20260305
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T100744Z
LAST-MODIFIED:20260207T221503Z
UID:7316-1772582400-1772668799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Архип\, Филимон и Апфија
DESCRIPTION:Пролог за 19. фебруар\n4. март по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Архип\, Филимон и Апфија\n\nАрхип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону\, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле\, пишући Филимону\, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе\, и то неке од њих на стално место\, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија\, Филимонова жена\, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди\, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци\, сазнав за овај скуп\, јурну и похватају све хришћане\, Филимона\, Архипа и Апфију\, као вође\, најпре ставе на шибу\, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију\, а Архипа изваде из рупе једва жива\, и оставе га на забаву деци. Деца\, пак\, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута. \n\n\n\nПреподобни Доситеј\n\nПреподобни Доситеј\, ученик славнога Авве Доротеја\, који живљаше у киновији преподобног Серида\, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе\, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви\, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад\, при растанку\, рече му\, да ако се жели спасти\, треба да пости\, да не једе меса\, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја\, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће\, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт\, па после неког времена опет једну четврт\, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране\, вазда говорећи му: „Једење је навика и колико ко навикне\, онолико и једе“. И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку. \n\n\n\n\nБезропотно послушање – готово спасење\,\nПрви бисер међ’ духовно предраго камење.\nОвај бисер одниза се Еви са ђердана.\nЗа њим и сва друга блага Богом дарована.\nЂаво и тад\, и сад\, збори: не слушајте Бога\,\nНо живите пo мислима само ума свога!\nТако збори враг искони што светлост омрзе\,\nТако зборећ\, непослушне својом замком врзе. \n+++ \nХристос дође\, људе викну\, послушно довика\,\nНепослушни на сву вику’ не даше отклика.\nРајска сцена понавља се од Христа до сада\,\nПослушан се у Рај диже\, непослушан пада.\nПрави инок послушан је оцу духовноме.\nОтац Цркви\, Црква Христу\, Господару своме\,\nПослушност је ка спасењу стаза поуздана\,\nПрва светлост\, први бисер – духовног ђердана. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Антоније учи: „Као што човек излази из матерње утробе го\, тако душа излази из тела гола. И једна душа бива чиста и светла\, друга умрљана гресима\, а трећа црна од многих грехова. – Као што изашавши из матерње утробе ничега се не сећаш шта је било у утроби\, тако изашавши из тела\, нећеш се ничега сећати шта је било у телу. – Као што изашавши из утробе\, ти си постао бољи и лепши телом\, тако изашавши из тела\, бићеш бољи и лепши на небесима. – Ако тело изађе из матерње утробе нездравим\, не може живети: и душа тако\, ако не достигне богопознање кроз добро владање\, не може се спасти нити бити у општењу с Богом. \nОрган вида телесног јесте око\, орган вида душевног јесте ум. Као што је тело слепо без очију\, тако је слепа и душа без правога ума и правога живота“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса посред простога народа и то:\n1. како Он с љубављу учи народ\, као родитељ децу своју\,\n2. како прост народ с љубављу прима речи Његове\, диви се делима Његовим\, и прославља Бога\,\n3. како и данас људи прости и неразвраћени примају речи Његове с радошћу и благодарношћу. \n\n\n\nБеседа\nо испиту\n\nКо је невјеран у малом\, и у многом је невјеран.\nИ ако у Туђем не бисте вјерни\, ко ће вам дати ваше? (Лк. 16\, 10-12) \nТако говори Домаћин оба света\, материјалног и духовног. Богатство материјално назива Он мало\, а богатство духовно назива Он много. Коме се да материјално богатство\, па се покаже себичан\, тврд\, охол\, немилостив и безбожан\, томе се не може дати духовно богатство\, јер кад је неверан у маломе\, биће неверан и у великоме; кад је неверан у телесном\, биће неверан и у духовном. \nУ туђем свету полаже човек испит\, па ако га положи\, добиће свој свет; ако ли пак падне\, ко ће му дати његов свет? Прави човеков свет\, домовина његова\, то је небески узвишени\, божански свет; земаљски свет пак\, свет грубости и пропадљивости\, туђина је за човека. Но у ту туђину он је послат да полаже испит за онај прави његов свет\, за његову небеску домовину. \nОбе изреке Спаситељеве\, дакле\, сличног су значења. О како је дубоко и истинито значење њихово! Као што светлост разгони таму\, тако ове речи Спаситељеве разгоне недоумицу нашу односно тога: зашто смо ми послати у овај живот? и шта нам треба чинити? Ко уме да чита чистим разумом\, томе је у ове две реченице речено све. \nЗнајмо\, дакле\, да Бог неће дати дар духовни\, дар разума\, ни вере\, ни љубави\, ни чистоте\, ни пророштва\, ни чудотворства\, ни власти над демонима\, ни прозорљивости\, на виђења небескога света ономе ко је проиграо\, и на зло употребио – као блудни син – дар телесног здравља\, или земаљског богатства или славе и положаја међу људима\, или познања материјалног света\, или неке друге вештине и умешности. \nГосподе преблаги\, подржи верност нашу према Теби у ономе што си нам поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-arhip-filimon-i-apfija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-apostoli-arhip-filimon-i-apfija.jpeg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260303
DTEND;VALUE=DATE:20260304
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T095616Z
LAST-MODIFIED:20260207T221403Z
UID:7313-1772496000-1772582399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Лав Римски свети Флавијан Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 18. фебруар\n3. март по новом календару \n\n\n\n\nСвети Лав I\, папа Римски\n\nРођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III\, а по смрти овога узведен\, и преко своје воље\, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима\, и спремао се већ да разори и сагори овај град\, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању\, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека\, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла\, који стајаху поред Лава\, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим\, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и\, следствено\, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону\, на коме се прочита посланица Лава\, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра\, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра\, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени\, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године. \n\n\n\nСвети Флавијан\, патријарх Цариградски\n\nСвети Флавијан\, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора\, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору\, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов\, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године. \n\n\n\n\n„Кад охолост дође\, дође и срамота“\nTo je реч Божија\, то наук живота.\nЈеретици ко су? Деца охолости\,\nДеца охолости\, очеви лудости.\nШта хтедоше они? Срамоту нанети\,\nЗато морадоше срамоту понети.\nЕвтих се поузда у помоћ евнуха\,\nФлавијан у помоћ Божјега Духа.\nОхолости увек и погиб’о следи:\nЕвтихиј пропаде\, Флавијан победи.\nДиоскору нада у песницу беше\,\nЗато сви векови и њега презреше.\nФлавијан избијен и ногама згажен –\nСад на земљи слављен\, a на небу блажен.\nОн истину брани без стра’ и застоја\,\nИстину одстоја\, ништа с’ не убоја.\nЛав римски му помоћ лавовску указа\nУ одбрани светлог Христовог образа.\nОва два јерарха\, и Евлогиј – трећи\nУпутише цркву победи и срећи.\nБез ‘ваких духова црква шта би била?\nУстрељена птица саломљених крила. \n\n\n\nРасуђивање\n\nС тешком и претешком муком и пожртвовањем требљен је кукољ јереси из пшенице православне истине. Јеретици су се од увек служили ниским средствима и ниским особама у подривању Православља. Архимандрит цариградски Евтихије и патријарх александријски Диоскор\, који су проносили јеретичко учење да у Христу нису биле две природе: божанска и човечанска\, него једна\, имали су за свога савезника у царском двору ниског евнуха Хрисафија. Уз њих је потајно била и царица Евдокија. Православље је лавовски бранио неустрашиви патријарх Флавијан\, у чему га је помагала царева сестра\, св. Пулхерија. Евнух је доносио цару Теодосију најгнусније клевете против Флавијана\, само да би цар овога отерао с престола и довео за патријарха јеретика Евтихија. Када ни ово ни све друго не успе\, јеретици се реше да убију Флавијана. И заиста\, на разбојничком сабору у Ефесу они га толико избију и изгазе да је св. Флавијан трећи дан предао Богу душу. Шта се догодило на крају? На IV Васељенском сабору Евтихије и Диоскор буду проклети. Евнух избачен из двора са срамом изгуби свој живот. Царица Евдокија протерана из Цариграда у Палестину. Флавијан и Пулхерија проглашени за светитеље. И вера православна победоносно утврђена. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса посред фарисеја и књижевника и то:\n1. како се Он труди да дигне фарисеје и књижевнике и да их спасе\, а како се они труде да Њега оборе и убију\,\n2. како Он жели да исправи сваку њихову помисао и реч\, а како они желе да искриве сваку Његову помисао и реч\,\n3. како је Он жалостан што не може да их оживи\, а како су они жалосни што не могу Њега да умртве. \n\n\n\nБеседа\nо борби немоћних са Свемоћним\n\nА главари свештенички договорише се\nда и Лазара убију. (Јов. 12\, 10) \nДоговорише се прво да убију Делатеља\, па онда и дело Његово. Јер васкрсли Лазар беше дело Христово. Шта вреди\, помишљали су они лукаво\, убити Чудотворца а оставити жива сведока Његовог највећег чуда? Тек онда би се народ распалио на њих као на злочинце! Па ипак се догодило\, да су убили Христа а промашили Лазара. Па онда? Па онда су они -или њихови једномишљеници – поубијали десетину Његових апостола\, а промашили стотине. Па онда су поубијали хиљаде\, а промашили стотине хиљада. Па онда су поубијали стотине хиљада\, а промашили милионе. Најзад се показало да су и побијени иза њихових леђа васкрсавали у живот као покошена трава а намењени убиству пред лицем убица расли као посејана трава. Узалуд је мудри Гамалил говорио: ако је ово дјело од Бога\, не можете га покварити (Дап. 5\, 39). Богоборци су кроз све векове узалуд оштрили своју немоћ\, да посеку усев Божји. Но што су га они више секли\, то је усев Божји бујније растао. \nО безумни христоборци\, и ондашњи и садашњи! Ваш топуз одбија се од града Христовога\, и удара у вашу сопствену колибу\, и руши је у прах и пепео. Кроз све векове имали сте довољно савезника: осим ђавола уз вас су били јеретици\, идолопоклоници\, фанатици\, гатари и врачари\, развратни кнежеви и богаташи\, насилници и сви отупели грешници. Побеђени сте до сада\, и без сваке сумње сви савезници ваши са вама заједно биће побеђени до на крај времена. \nНека је за то Теби\, свемоћни и неодољиви Господе\, слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-lav-rimski-sveti-flavijan-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-flavijan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260302
DTEND;VALUE=DATE:20260303
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250301T095430Z
LAST-MODIFIED:20260207T221242Z
UID:7310-1772409600-1772495999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети великомученик Теодор Тирон
DESCRIPTION:Пролог за 17. фебруар\n2. март по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Теодор Тирон\n\nТирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску\, у пук Мармаритски\, у граду Амасији\, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин\, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу\, и тамница закључана и запечаћена. Јер\, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу. У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: „Не бој се\, Теодоре\, Ја сам с тобом\, не узимај више земаљске хране и пића\, јер ћеш бити у другом животу\, вечном и непролазном\, са Мном на небесима“. У томе се јави мноштво ангела у тамници\, и сва тамница се осветли пресјајно\, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене\, и врло се уплашише. Потом би Теодор свети изведен\, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ\, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године. \n\n\n\nПреподобни Теодосије Бугарин и Роман\, ученик Теодосијев\n\nКао монах свети Теодосије настанио се недалеко од града Трнова где је основао обитељ\, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. године. Штитећи веру православну на том сабору\, он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. године. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти. \n\n\n\nСвета Маријамна (Марија)\n\nСестра светог апостола Филипа. Путовала са својим братом и заједно с њим проповедала јеванђеље у Јерапољу и по другим местима. После мученичке смрти Филипове\, Маријамна продужи свој мисионарски рад у Ликаонији\, где и сконча. \n\n\n\n\n„He бојте ce света\, јер ja свет надвлада’!“\nTo cy речи свете и онда и сада.\nTo je мелем прави за све страдалнике\,\nНајвише за дивне Божје мученике.\nНашто се бојати многобојазнога?\nO тај свет се боји и од хлада свога!\nНашто страх од силних и од властвујућих.\nИ од смртних твари\, стално умирућих?\nKo je c Домаћином\, не боји се дома\,\nДомаћин све види шта у дому има\,\nA ту ништа нема\, што Он не би знао\,\nE пa слуга Његов што би се бојао?\nПа још када чује Господа где вели:\n„He бојте се света!“ шта више да жели?\n„He бојте се света\, јер ја свет надвлада’!“\nХристос наш над светом царује и влада.\nТеодор се огњу и смрти подсмехну\,\nЗато доби венце што никад не вену. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУметник је онај ко из грубог и безобличног камења истеше и изваја облике сличне живим створењима. Уметник је онај ко из вуне овчије изатка разнобојан ћилим. Уметник је и онај ко из земљаних цигала сагради величанствен дворац. Но какав уметник у свету да се сравни с Уметником Христом\, који из људи неуких ствара мудраце\, из рибара апостоле\, из страшљиваца јунаке\, из развратника светитеље? Али све се мора подати руци уметника да би се створило оно што уметник зна и уме. И све ствари се у истини подају руци уметника. И људи се морају подати руци Христовој\, да би Он од њих истесао\, изаткао или саградио оно што једини Он зна и уме. Деветнаест минулих столећа сведоче нам да сви они који се не успротивише\, него се подадоше Христу Уметнику\, посташе од грубијана и незналица ангеловидна деца Божја. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као Уметника над уметницима и то:\n1. који од подивљалог од страсти тела људског ствара благородни орган сваке добродетељи\,\n2. који од хаоса у души људској ствара козмос\, чисто и светло огледало славе Божје\,\n3. који од облагорођених људи ствара царство непорочних\, државу светих – уметничко дело без примера и без сравњења. \n\n\n\nБеседа\nо смрти као спавању\n\nОн рече: не плачите\, није умрла него спава.\nИ подсмијеваху му се знајући да је умрла. (Лк. 8\, 52-53) \nРеч је овде о умрлој кћери кнеза Јаира. И сам Јаир рекао је да му је кћи умрла\, и слуге његове то су потврдиле. Но Господ Живодавац рече: не плачите\, није умрла. Људи му се подсмеваху знајући да је умрла. Незналице се праве да знају боље од Знанца. Слепи се праве да виде боље од Видовитог. А када девојка васкрсе и показа се жива\, незналице се зачудише чудом великијем (Мк. 5\, 42). \nИ дан-данас незналице се подсмевају када чују божанску истину. Божанска истина говори: има Бога живога! а незналице се подсмевају као знајући да Бога нема. Божанска истина говори: има царства небескога! а незналице се и ту подсмевају као знајући да царства небескога нема. Божанска истина тврди: васкрснуће мртви! а незналице и то одричу као знајући да то бити неће. А када се покаже Бог\, и јаве ангели Божји\, и објави царство небеско\, и васкрсну мртви\, онда ће се незналице зачудити чудом великијем. \nКо може спасти свет од незналица? Нико осим Христа Свезнајућег и Свемоћног. А чиме се могу спасти незналице? Ничим осим вером у Христа и вером Христу. Ко су највеће незналице у свету? Они који поричу ма шта што је Христос тврдио\, и тврде ма шта што је Христос порицао. Једном речју: они који мисле да знају нешто насупрот Христовом знању. То су највеће и најопасније незналице\, најопасније и по себе и по друге. \nБраћо моја\, знајте да нас све и свако може преварити\, само не Христос\, Господ и Пријатељ наш. Он зна увек\, а ми не знамо увек\, изузев кад гледамо у Њега и слушамо Њега. \nГосподе милостиви и премилостиви\, помози свима незналицама\, да се пре смрти и Суда зачуде чудом великијем\, да би се и они спасли у царству светих Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-teodor-tiron/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodor-tiron.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260301
DTEND;VALUE=DATE:20260302
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250313T222807Z
LAST-MODIFIED:20260207T221129Z
UID:7353-1772323200-1772409599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Памфил\, Порфирије и других 12 мученика
DESCRIPTION:Пролог за 16. фебруар\n1. март по новом календару \n\n\n\nСветих дванаест мученика\n\nСветих дванаест мученика\, што пострадаше у време цара Диоклецијана. Први из њих\, Памфил\, презвитер цркве у Кесарији Палестинској\, човек учен и благочестив\, исправи текст Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент\, стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма\, и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле\, муж честан и угледан\, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то\, још пет браће\, по телу и духу\, родом из Мисира\, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину\, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани\, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име\, рекоше: „Незнабожачка имена која нам је мајка дала\, одбацили смо и назвали смо се Илија\, Исаија\, Јеремија\, Самуил и Данило“. На питање\, одакле су\, рекоше: „Из Горњег Јерусалима“. Сви ови бише посечени\, а с њима пострада и младић Порфирије\, који потражи тела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије\, који приђе и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул\, слуга римског судије\, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан\, који мртва тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико\, и јевтино за драгоцено\, и смртно за бесмртно\, и преселише се ка Господу 308. године. \n\n\n\nСвети Марут\n\nСвети Марут\, епископ града Тагрита у Месопотамији. Славан због вере и доброте. Марут ублажи гнев персијског цара Издегерда према хришћанима\, испроси од њега мошти четири стотине мученика у Персији\, и основа нарочити град\, Мартиропољ\, где положи те свете мошти. У томе граду и он сконча свој земаљски пут 422. године и пресели се ка Господу. \n\n\n\nСвети преподобномученик Роман\n\nПрост и неписмен сељак из Карпениса. Сазнавши о јунаштву и слави мученика Христових\, млади Роман пожели и сам мучеништва. Оде у Солун где почне на улици хвалити веру Христову\, а Мухамеда називати баснословцем. Турци га страшно намуче\, па га продаду неком капетану галије. Хришћани га откупе од капетана и пошаљу на Свету Гору где Роман постане монах код чувеног старца Акакија. Но он је и даље желео мучеништва за Христа. С благословом старца оде у Цариград\, направи се сулуд и почне водити псето кроз улице турске. На питање шта то ради\, Роман одговори да он храни то псето као што хришћани хране Турке. Турци га баце у сув бунар где је без хлеба провео четрдесет дана. Потом га изваде и посеку. Из његовог тела три дана избијала светлост. Неки Енглез узме тело и однесе у Енглеску. А монах неки умочи пешкир у крв мученика. Тај пешкир се и данас чува у манастиру Дохијару. Пострада овај славни Христов војник 1694. године. \n\n\n\n\nМученици Христови\, благородно цвеће\,\nШто никад и за никад увенути неће.\nМученици Христови\, живи зимзелени\,\nШто се к небу пружасте\, крвљу обојени.\nМученици Христови\, мириси тамјана\,\nи кандила јелејна\, Богом обасјана.\nЗа красотом Христовом трком потекосте\,\nУ Рају се са Христом навек састадосте.\nСвет ћe бити и не бити\, a ви ћете бити.\nУ Рају се c Господом вечно веселити. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ ливади најважнија је трава. У њиви жито. У градини зелен. Нико се не хвали оградом ливаде више него сеном. Нити се ко хвали колибом на њиви више него житом. Нити се ко хвали јендецима у градини више него поврћем. Што се људи хвале државама? И друмовима у држави? И јендецима по ивицама државе? И градовима по држави? И свим осталим што није важније од ограде у ливади\, нити од колибе у њиви\, нити од јендека у градини\, кад се сравни са главним усевом\, са људима? Нису људи ради државе\, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса како се по тамним ноћима сам у горама моли за спасење моје и твоје и свих људи и то:\n1. како уздиже руке к небу\, како се савија до земље и како клечи на молитви многе ноћи\, на молитви за спасење моје и твоје и свих људи\,\n2. како се зноји на молитви и плаче за спасење моје и твоје и свих људи\,\n3. како бди и бодрствује на молитви и мучи Своје тело без сна и одмора за спасење моје и твоје и свих људи. \n\n\n\nБеседа\nо страшном камену\n\nСваки који падне на тај камен разбиће се;\nа на кога он падне сатрће га. (Лк. 20\, 18) \nКамен темељац је Христос Господ. Јуда је пао на тај камен\, и разбио се. Ирод је пао на тај камен\, и разбио се. Јулијан Одступник пао је на тај камен\, и разбио се. Арије је пао на тај камен\, и разбио се. Одрицатељи и ругатељи Христа падају на тај камен\, и разбијају се као грнчарски судови. \nНа Содом и Гомор пао је тај камен\, и Содом и Гомор сатрли су се. На Мисир пао је тај камен\, и Мисир се сатро. На Јерусалим је пао тај камен\, и Јерусалим се сатро. На народ јеврејски пао је тај камен\, и народ јеврејски се у комаде распрштао. На многа грешна колена и царства пао је тај камен\, и та грешна колена и царства распала су се у прах и пепео. \nСедамдесет и седам пута\, и више\, Господ опрашта грешницима\, но ако и преко тога грешници остану грешници\, хоће ли их Господ насупрот њихове воље спасавати? Неће\, јер то није начело спасавања људи. Начело је да људи драговољно пристану на спасавање од стране Бога. Ако људи седамдесет и седам пута\, и више\, неће да пожеле спасење од Бога\, онда и Бог неће. Онда се људи разбијају о камен\, мимо кога се не може проћи\, и сатиру се каменом\, који су издигли да баце далеко од себе. Зар се може рећи да је немилостив Бог\, који је покајаног разбојника на крсту спасао? Зар се може рећи да је неправедан кад је предао пропасти разбојника који му се и на самртном часу ругао? \nГосподе свесилни\, спаси нас! Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-pamfil-porfirije-i-drugih-12-mucenika/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-roman.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260228
DTEND;VALUE=DATE:20260301
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T221010Z
LAST-MODIFIED:20260207T221020Z
UID:7301-1772236800-1772323199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Онисим; преподобни Јевсевије Пустињак
DESCRIPTION:Пролог за 15. фебруар\n28. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Онисим\n\nЈедан од Седамдесет. Би роб Филимона\, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији\, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери\, то он измири ову двојицу\, Филимона и Онисима\, господара и роба\, написавши нарочиту посланицу Филимону\, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те“\, пише апостол Филимону\, „за чедо моје Онисима\, којега родих у оковима својим… Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност\, не више као роба\, него више од роба\, брата љубљенога…“ (Фил 1\, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом\, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена\, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године. \n\n\n\nПреподобни Евсевије\n\nПустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева\, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви\, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години. \n\n\n\n\nОнисим преславни ко роб живот поче\,\nКо апостол Христов и мученик доче.\nБезакони Тертул пита га за име.\n– Хришћанин ми име\, Онисим презиме.\n– Да ли си слободњак\, или роб некога ?\n– Роб бих Филимонов\, сад роб Христа Бога.\n– За какву те цену Филимон продаде?\n– Крв своју за мене Господ Христос даде.\n– Реци\, поштујеш ли државне богове?\n– He видим богове но само кипове\n– Животиња разних\, све кипове мртве:\nВола волу\, видим\, приносите жртве\,\nОвна овну тако\, тице ћуковима –\nЖивотиње живе мртвим скотовима.\nЖивље мртвијима\, јаче слабијима.\nHe\, ja сe не клањам таквим боговима!\nНо Господу Живом\, Господару моме\nИ Творцу\, Тертуле\, и моме и твоме.\n– Тертул сe наруга Божијем човеку\,\nНареди да мачем главу му посеку!\nВласници над телом посекоше главу\,\nАл’ не посекоше ни душу ни славу.\nОста славно име – свети Онисиме –\nИ небо и земља да се диче њиме. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа свакога човека драгоцен је мир душевни. Код оних који су стекли мир душевни\, тело може бити непрестано у покрету\, у раду\, у муци\, али душа њихова\, приљубљена Богу\, остаје увек у непоколебљивом миру. Св. Серафим Саровски учи: „Треба се старати свим начинима\, да се одржи мир душевни. Не узмућивати се увредама од људи. Зато је нужно по сваку цену уздржавати се од гнева\, и помоћу стражења (над самим собом) чувати ум и срце од непристојних покрета… За очување мира душевног потребно је такође избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем мир душевни се да сачувати. Када се човек налази у таквоме стању\, он добија божанска откровења. Да би се човек пак сачувао од осуђивања других\, мора стражити над самим собом; не сме ни од кога примати недуховних мисли\, и треба да је према свему (светскоме) мртав. Ми морамо неуморно чувати срце своје од непристојних помисли и утисака (Приче 4\, 23). Од сталног стражења над срцем\, у срцу се рађа чистота\, у којој се види Господ\, по речима вечне истине: блажени чисти срцем\, јер ће Бога видети (Мат. 5\, 8).“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као путника и то:\n1. како се путујући замара\, зноји\, гладни и жедни ради спасења мога\, твога и свих људи\,\n2. како се и ноћу труди за спасење моје\, твоје и свих људи\,\n3. како на свима путовима мисли\, брине и жели спасење мени\, теби и свима људима. \n\n\n\nБеседа\nо верном народу и неверним старешинама\n\nКад дође Христос\,\nеда ли ће више чудеса чинити него овај што чини? (Јов. 7\, 31) \nГоспод Христос чињаше чудесна дела пред свима\, и сви видеше\, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова\, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља: многи ће први бити последњи и последњи први. Они који беху први у части и власти\, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти\, беху први у вери у Њега. \nЗашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним\, те немаху ни гордости личне\, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса\, и слушаху божанске речи\, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу\, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти. \nВидите ли\, браћо\, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину\, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана! \nГосподе Исусе\, истино вечна\, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-onisim-prepodobni-jevsevije-pustinjak/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-onisim.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260227
DTEND;VALUE=DATE:20260228
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T220827Z
LAST-MODIFIED:20260207T220920Z
UID:7297-1772150400-1772236799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Авксентије; свети Кирил Словенски
DESCRIPTION:Пролог за 14. фебруар\n27. фебруар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Аксентије\n\nВрло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом\, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити\, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона\, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи\, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид\, губаве очисти\, помазав их јелејем\, тако и узетога подиже\, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење\, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели\, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима\, па онда им говорио\, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио\, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године\, а старо тело оста на земљи\, од које је и саздано. \n\n\n\nПреподобни Исакије\, затворник Печерски\n\nЖивео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи\, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору\, и то сваки други дан. Прелештен од демона\, који му се јаве у светлости ангелској\, он се поклони њима\, потом и самом сатани\, верујући да је то Христос. Од тога се разболи\, и одлежи две године\, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник\, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године. \n\n\n\n\nАксентије\, украс Православља\,\nЈедне ноћи у тишини немој\nМољаше се Богу са сузама\,\nИ духом се к небу узносаше\nК’о херувим c пламеним крилима\,\nДок се свецу поглед омакао\nУ poj звезда на своду небеском;\nЗагледа се старац\, заплака се\,\nПитају га свештени монаси\,\nДа им каже\, шта је угледао\,\nИ зашто се старац расплакао?\n– Децо моја\, свештени монаси\,\nВидех душу светог Симеона\,\nСимеона великог Столпника\,\nСтуба вере\, стуба Православља\,\nHoћac нам је Столпник преминуо\,\nДуша му се на небо узноси\,\nСјајни пламен\, сјајнији од звезда\,\nПоред нас се душа навратила\,\nМене грешног љупко поздравила. \n* \nОд те ноћи многе ноћи прошле\,\nДок вест дошла o смрти Столпника\,\nСви познаше истину визије\nШто је виде свети Аксентије. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗашто људи остављају једно место и селе се на друго? Углавном зато што се надају бити срећнији на другом месту. И заиста с гледишта светског живота и задовољства\, места могу бити различита\, боља и гора. Ко год се не нада бољем животу после смрти\, тај тражи бољу чулну пашу у овом животу. Но ако ослушнеш срце оних људи\, који су могли и умели живети на такозваним најбољим местима на земаљској кугли\, опазићеш незадовољство\, јад и очај. Нису нашли оно што су тражили. Јели су до пресита на сваком месту\, и најзад гладни гледају смрти у очи. \nА погледај светитеље хришћанске! Они су бирали места с најмање светске паше\, места „суха\, непроходна и безводна“. места усамљена и страшна\, места која најмање привлаче пажњу\, и о која се нико не отима. Сва су места на земљи они сматрали подједнако без вредности но бирали су ова места само зато да би се лакше приближили духом и умом својим бесмртној домовини својој. И ако би ко ослушнуо срцу њиховом\, опазио би радост и задовољство. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као родитеља који у пустињи плаче за децом својом\, вичући их и скупљајући их\, и то:\n1. децу народа израиљског (у оно време)\,\n2. децу свих народа на земљи\,\n3. децу свих времена од створења до краја. \n\n\n\nБеседа\nо обрнутим вредностима у царству Божјем\n\nАли ће многи први биши пошљедњи\nи пошљедњи Први. (Мат. 19. 30; Лк. 13. 30) \nКако је премудар Онај који изрече ове речи! Он не рече да ће сви први бити последњи а сви последњи први\, него многи. Ниједне погрешке нема у Јеванђељу и нигде ни једног преувеличења. \nЗашто Господ ограничи и не рече сви\, него многи. Искуство нас учи\, да су неки од оних који су били први у части на земљи\, остали први у части и код Бога. Било је царева који су са престола свога угодили Богу\, а било је људи ван сваке власти који су до смрти гневили Бога. Било је богаташа који су се доброчинством и вером спасли\, а било је сиромаха који су због злобе и неверовања примили осуду. Било је људи чувених који су одбацили и веру и добродетељ. И тако неки који су били први овде\, остали су први и тамо\, а неки који су последњи овде\, остали су последњи и тамо. \nАли\, авај\, многи први овде постали су последњи тамо. И о радости\, о правде Божје: многипоследњи овде\, постали су први тамо! \nГоспод нити је истицао нити похваљивао иједан сталеж\, иједан занат\, мимо све остале\, него је регрутовао (и дан-данас регрутује) војску светлости из свих сталежа\, од свих заната и занимања. За њега није мерило човека ни круна ни просјачка торба него вера – вера и добродетељ. \nГосподе премудри\, сети се и нас у царству Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-avksentije-sveti-kiril-slovenski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-aksentije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260226
DTEND;VALUE=DATE:20260227
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T220654Z
LAST-MODIFIED:20260207T220831Z
UID:7294-1772064000-1772150399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Симеон Мироточиви
DESCRIPTION:Пролог за 13. фебруар\n26. фебруар по новом календару \n\n\n\nПреподобни Симеон Мироточиви – Стефан Немања\n\nВелики владалац српског народа\, ујединитељ српских земаља\, творац независне српске државе\, бранитељ Православља\, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви\, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка\, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу\, и веру православну у држави\, тада\, по примеру свога сина Саве\, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин\, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду\, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу\, Бесребреницима\, светом Георгију\, светом Теодору\, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир\, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају\, Сава га\, по његовој жељи\, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: „Всјакоје диханије да хвалит Господа!“ И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године. \n\n\n\nПреподобни Мартинијан\n\nДивно је и предивно житије овога светитеља\, и вреди га прочитати у целини. Шта он све није претрпео само да испуни заповести Господње! У осамнаестој години удаљио се у планину\, звану Ковчежна\, у Кападокији\, и ту провео двадесет пет година у посту\, бдењу\, молитви\, и борби са многим искушењима. Кад је једна жена дошла да га куша\, и он види да ће пасти у грех с њом\, скочи бос у огањ и постоји у огњу док му бол не нагна сузе на очи и не убије у њему сваку пожуду. Кад су настала друга искушења\, он побегне на неку усамљену стену у мору\, и ту је живео. Но кад\, при неком бродолому\, и на ту стену исплива нека жена\, он скочи у море да се удави\, али делфин га дочека на леђа и изнесе на обалу\, по Божјем Промислу. Тада се реши да се више нигде не настањује стално\, него непрестано да путује. И тако за две године прође 164 града\, исправљајући и саветујући људе. Најзад стигне у Атину где и сконча 422. године. \n\n\n\nСвета Зоа и Фотинија\n\nЗоа беше најпре развратница и кушатељка светога Мартинијана\, па када виде овога испосника да скочи у огањ\, да би убио у себи сваку пожуду\, она се горко покаја\, оде у један манастир у Витлејему где се као испосница и затворница јуначки подвизавала. Искајавши све грехе своје\, она доби од Бога дар чудотворства. Свету Фотинију бура морска избаци на острво\, на коме се свети Мартинијан беше усамио. Мартинијан се одмах удаљи с острва\, а Фотинија сконча ту у посту и молитви. \n\n\n\n\nСa ужасом Зоа виде у огњу монаха\nКако гори без жаљења\, страха и уздаха!\nСа ужасом и са стидом Зоа покаја се:\n– O шта овај човек чини тек душу да спасе!\nЗаплака се\, поклони се\, опроштај замоли\,\nИ упита шта да ради те злу да одоли\,\nДа одоли злу и телу\, и да душу спасе.\nОд радости човек Божји – и он заплака се.\nПа je шаље у Витлејем блаженој Павлини:\n– Иди жено\, спасавај се\, иди не погини\,\nСве остало казаће ти блажена Павлина.\nСва скрушена оде Зоа преко мора сиња.\nПавлина је као сестру прими и упути.\nЗоа плаче\, Зоа слуша\, и трпи и ћути.\nДванаест лета тако прошло\, дванаест годиница\,\nПрочула се сестра Зоа као испосница.\nA пред смрт Бога пита\, сузама се мије\,\nДа ли joj је Бог простио? је ли или није?\nУ том жену слепу воде. па пред врата Зои:\n– Да прогледа помоли се! Помоли\, помоли!\nПомоли се плачем Зоа\, и прогледа жена;\nПозна Зоа\, тако позна\, да je опроштена.\nКроз грешнике Бог се слави\, када се покају\,\nТад на земљи чудесима ко звезде сијају. \n\n\n\nРасуђивање\n\nВелики Стефан Немања\, чију владарску реч свак је безусловно слушао\, и од кога су стрепели народи и цареви\, поставши монахом\, служио је монасима светогорским узоритим примером кротости\, смерности\, доброте и молитвености. И смрт његова била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника. Пао је у постељу 7. фебруара. Он призва Саву\, положи руке своје на њ и благослови га говорећи: „Чедо моје возљубљено\, светлости очију мојих\, утехо и чувару старости моје! ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но ти се не жалости\, чедо\, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо\, али састаћемо се тамо где више нема растанка.“ 12. фебруара св. Симеон нареди Сави да га обуче у самртничку мантију\, да му простре рогозу на земљу\, метне камен под главу и тако положи га. Тада призове све монахе и с њима се опрости. На освитку 13. фебруара\, када су монаси појали јутарње правило у цркви\, и гласови њихови допираху до ћелије самртникове\, св. Симеону се још једном засветли лице\, и он предаде душу своју Богу. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као јагње Божје и то:\n1. као јагње рођено у стану јагањаца\,\n2. као јагње гоњено од људи вучје ћуди\, као\, Ирода и др.\n3. као жртвено јагње које је трпељиво поднело муке и смрт\,\n4. као победоносно јагње Божје на престолу небеском. \n\n\n\nБеседа\nо љубави изнад сваке љубави\n\nКоји љуби оца или матер више него мене\,\nније мене достојан. (Мат. 10\, 37) \nЦело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег\, пролазно ради непролазног\, горе ради бољег\, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности\, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага\, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко\, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку\, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље\, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти\, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих\, скупљи од овог живота\, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега\, и мање и горче\, и слабије\, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими\, томе је лако све оставити\, све\, зато што је примио најбоље и најбољег. \nО Господе Исусе\, ризницо свих блага непролазних\, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби\, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-simeon-mirotocivi/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-mirotocivi.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260225
DTEND;VALUE=DATE:20260226
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T220454Z
LAST-MODIFIED:20260207T220741Z
UID:7291-1771977600-1772063999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Мелетије Антиохијски
DESCRIPTION:Пролог за 12. фебруар\n25. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвети Мелетије\, архиепископ Антиохијски\n\nОвај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси\, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут\, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству\, његов сопствени ђакон\, јеретик\, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме\, он диже своју руку увис\, отвори најпре три прста\, и показа народу\, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме\, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице\, он најпре диже три прста\, раздвојено\, један по један\, па их по том склопи уједно\, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију. \n\n\n\nСвети Алексије\, митрополит Московски\n\nВелики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице\, па заспи\, и у сну чује глас: „Алексије\, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи“. У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у „златну хорду“ татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа\, а други пут по позиву хана Амурата\, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа\, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње. \n\n\n\nПреподобна Марија\n\nДевојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца\, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир\, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу\, као младић. Умре отац\, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица\, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина\, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме\, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди\, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је „монах Марин“ био женско. Луда кћи крчмарева пак\, чим се дотаче моштију свете Марије\, оздрави\, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године. \n\n\n\nСвети Антоније\, патријарх Цариградски\n\nНајпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије. \n\n\n\nСвета Калија\n\nИздашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и\, доцније\, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута\, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима. \n\n\n\n\nЈединица и Тројица\, Једно и Троје\,\nХристос – Бог је и Човек је\, Једно и Двоје.\nТе две тајне највеће су и најдивније\,\nУ њима се кључ живота и бића крије.\nСвето Тројство у јединству\, пламен вечити.\nТри буктиње – пламен један\, пламен вечити.\nЈединица и Тројица – Једно и Троје.\nХристос – Бог је и Човек је – Једно и Двоје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Јован Златоуст наводи из живота св. Мелетија следећи пример који показује високу племенитост овога великог јерарха. „Било би неправедно пропустити оно што се догодило при самом изгнанству (Мелетијевом из Антиохије). Када је градоначалник сео у кола и посадио светитеља поред себе\, па почео журно да вози преко пијаце\, оспу грађани камењем као град са свих страна на његову главу\, јер они нису могли лако да се разлуче од свог архијереја\, и били су готови пре да се разлуче са животом него са овим светитељем. Но шта учини овај блажени муж? Видевши камење како лети\, он покри главу началникову својом одећом. Тако застиде он непријатеље својом превеликом кротошћу\, а следбеницима својим тиме даде поуку\, какву незлобност треба показивати према онима који нас вређају; како не само не треба им чинити никаква зла\, него свом силом отклањати од њих опасност која им грози.“ О самом спољашњем изгледу Мелетијевом вели даље Златоуст: „У истини највећа је наслада била видетн његово свето лице. Не само кад је учио\, или говорио\, него кад су људи просто гледали у њега\, он је био у стању да унесе\, у душу гледалаца сваку добродетељ.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као испосника и то:\n1. како је Он постио не да би укротио тело Своје пречисто\, него да би дао пример нама\,\n2. како је Он постио мене ради\,\n3. како ја треба да постим ради мога спасења и ради љубави Његове. \n\n\n\nБеседа\nо чудесној посети Сина Божјега\n\nИзиђох од оца\, и дођох на свијет\,\nи опет остављам свијет\, и идем к оцу. (Јов. 16\, 28) \nОве речи су\, браћо\, од судбоносне важности по нас. Јер од свега на овоме свету најважније је знати: има ли Бога и има ли живота после смрти? Ове речи су драгоценије од свега бисера на свету\, и од сунца и од звезда\, јер те речи изговорио је Онај који је најпоузданији и најистинитији сведок. Ваистину\, речи су ове извор највеће радости за нас\, погњурене у очајање\, и у смрт после очајања. Оне сведоче да има Бога и живота после смрти. Изиђох од Оца – то пре свега значи да постоји Бог\, од кога Господ Исус изиђе. И идем к Оцу – и то значи\, да постоји Бог Отац\, коме се Син Божји враћа. Обе ове речи значе у исто време да постоји живот вечни\, и да смрт не значи наше уништење. Јер ове речи Господ је изговорио пред саму смрт Своју. \nО слатке и дивне благовести! Оно што је срце свих људи и племена кроз све векове тамно наслућивало\, Господ је посведочио као факт\, као истину. \nЈош ове речи потврђују јединство Оца и Сина\, и божанство Господа и Спаса нашега. Бог нас је посетио\, браћо моја\, сам Свевишњи Бог – свети\, крепки и бесмртни Бог. То је врхунац утехе наше и радости наше. \nО Господе Исусе\, Сине Божји\, сведоче истинити свега добра за ким срца наша даноноћно жуде\, освети нас\, окрепи нас и обесмрти нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-meletije-antiohijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-meletije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260224
DTEND;VALUE=DATE:20260225
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T220237Z
LAST-MODIFIED:20260207T220642Z
UID:7288-1771891200-1771977599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Власије; свети великомученик Ђорђе Кратовац
DESCRIPTION:Пролог за 11. фебруар\n24. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Власије\n\nРодом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама\, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана – једни изгибоше\, други избегоше – тада се старац Власије повуче у планину Аргеос\, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека\, прибише се око њега\, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка\, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице\, да јој вук уграбио беше прасе\, учини силом своје молитве\, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише\, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене\, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље. \n\n\n\nСвети мученик Ђорђе Кратовац\n\nПореклом Србин\, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија\, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама\, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији\, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима. \n\n\n\nСвета Теодора\n\nГрчка царица\, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља\, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света\, за Цркву заслужна жена\, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду\, по Божјем дивном Промислу\, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански. \n\n\n\n\nЧему се ти тако клањаш\, хришћанине мој\,\nКад се клањаш иконама\, хришћанине мој?\n– Ja се клањам живом Богу\, створитељу мом.\nКлањам My се душом целом\, срцем и умом.\nТелесан сам\, па не могу да га сагледам.\nЗато лику Његовоме ја се поклањам.\nШта целиваш тако жарко\, хришћанине мој.\nКад иконе ти целиваш\, хришћанине мој?\n– Ја целивам Христа Бога и Спаситеља\,\nБогомајку\, хор ангела и светитеља.\nТелесан сам\, не могу да их се дотакнем\,\nПа ликове кад им љубим\, срцем олакнем. \n\n\n\nРасуђивање\n\nМатерија није зла сама по себи\, како су учили неки хришћански јеретици (као манихејци) и неки философи. Не само није зла. није она ни једини проносилац зла\, него колико она толико и дух. Сва твар материјална меланхолична је и страшљива због греха човекова\, но није зла. Материја је трулежна\, слаба и ништавна у сравњењу с бесмртним духом\, али она није сама по себи зла. А да је зла. зар би Господ Христос установио Причешће од хлеба и вина\, и зар би хлеб и вино назвао Својим телом и Својом крвљу? Да је материја сама по себи зла\, како би се људи крштавали водом? Како би апостол Јаков наређивао\, да се болесници помазују уљем? Како би освештана водица стајала ван кварежи и имала чудотворно дејство? Како би крст имао силу? Како би хаљина Христова пронела лековиту силу Спаситељеву\, од које се исцелила жена крвоточна? Како би мошти светитељске и иконе толико чудодејствовале и толико добра спроводиле људима из царства благодати? Како би\, дакле\, могло добро доћи људима кроз зло? Не\, не\, материја никако није зла сама по себи. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као доброг трговца\, који је дошао у овај свет као на пазар да да и да узме и то:\n1. да да труд Свој\, и да прими многобројне плодове радости од тог труда\,\n2. да да Себе понизити\, попљувати\, ишамарати\, изгребати\, избости\, распети\, да би у Своју вечну славу увео војску својих верних\,\n3. да да тело Своје\, да би избавио душе безбројне и безбројних. \n\n\n\nБеседа\nо расуђивању по телу и по духу\n\nВи судите по тијелу. (Јов. 8\, 15) \nТако рече Господ Свезнајући злим Јеврејима – ви судите по тијелу. Јер они беху ухватили у прељуби једну жену и хтедоше је каменовати због тог телесног греха. Но Господ прозре у душу женину и виде да се она да још спасти и исправити\, наведе ја на покајање и отпусти. Јер иако учини прељубу телом\, ипак душа њена не беше сва прељубна. Прељубни грех фарисеји су ипак непрестано носили у срцу своме\, но они су то вешто крили\, и то нису осуђивали\, а осуђивали су само и једино дело телесно код оних који се у томе ухвате. \nДуховни људи суде по духу\, а телесни по телу. И дан-данас Јевреји\, кажњени и по целом свету расејани\, никако не могу да се науче духовно мислити и судити\, него увек још мисле и суде само телесно\, само по спољашности\, по одредбама закона писаног на хартији или у природи – тек никако по духу. Јер кад би се научили судити људе и дела по духу\, они би одмах признали Господа Исуса као Месију и Спаситеља. \nЧувајмо се ми хришћани да не судимо само по телу. Чувајмо се\, да не будемо брзи осудити онога ко се због невештине омакне у недело\, ни похвалити онога ко се вештином држи да се не омакне пред људима\, а срцем је већ сав у понору греха. Чувајмо се од заблуде\, да људе и природу судимо према чулним утисцима\, и старајмо се да све духом просуђујемо духовно. Гле\, ми смо деца духа и светлости\, јер смо крштени. \nГосподе Исусе\, Ти нас учи и руководи да не мислимо и не судимо по телу него по духу. Теби слава и хвала вавек. Амин \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-vlasije-sveti-velikomucenik-djordje-kratovac/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-djordje-kratovac.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260223
DTEND;VALUE=DATE:20260224
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T220044Z
LAST-MODIFIED:20260207T220525Z
UID:7285-1771804800-1771891199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Харалампије (почетак поста)
DESCRIPTION:Пролог за 10. фебруар\n23. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Харалампије\n\nОвај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера\, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља\, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше\, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам\, браћо\, за то што остругавши моје старо тело\, ви обновисте дух мој за нови\, вечни живот“. Многобројна чудеса учини\, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе\, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење\, и да им умножи плодове земаљске. „Господе\, ти знаш\, да су људи месо и крв; опрости им грехе\, и излиј благодат Твоју на све!“ После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани. \n\n\n\nПреподобни Прохор Лободник\n\nЧудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба\, него се хранио лободом\, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом\, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо\, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији\, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео\, који је он раздавао с благословом\, бивао је со; пепео\, пак\, који би неко сам узео\, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије\, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе\, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со\, да иду сви у кнежев дворац\, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће\, нека они узму и носе као со. Народ тако учини\, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом\, те кад овај умре 1107. године\, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија. \n\n\n\n\nMaч зелен замахнут над Харалампијем\,\nсамо да се спусти!\nA светитељ клече\, Богу молбу диже:\nГосподе отпусти!\nГрехове отпусти свим људима грешним.\nСмилуј се понова:\nТруд им благослови\, и подај на њиви\nобиље плодова!\nНек имају свега\, та крв су и месо!\nНека ти певају.\nO подај им здравља\, здравља и весеља\,\nнек те се ceћajy!\nСвако зло одагнај\, спаси их од беде\,\nСвима им се смилуј.\nA пo смрти у Рај душе им уведи –\nГосподе помилуј!\nКо год се узмоли твом Харалампију\,\nиме ми помене\,\nПомози му\, Боже\, ради мука мојих\,\nпомози због мене!\nТад глас c неба дође: молитву ти примам\nДај ми душу саде!\nСветац душу пусти\, и у Рај узлете\nПре него мач паде! \n\n\n\nРасуђивање\n\nМноги тешки недузи који једног човека сналазе\, имају свог узрока\, знаног или незнаног\, у прошлости његовој. Узроци пак тих тешких недуга\, као рецимо лудила\, нису друго него повреда моралног закона Божјег. Када св. Харалампије беше мучен\, дозна цар мучитељ за његову чудотворну моћ па нареди те доведоше преда њ једног бесомучног човека\, да се увери да ли га Харалампије може излечити. Тог човека мучаше ђаво 35 година\, гонећи га по пустињама и брдима и бацајући га у блата или у провале. Када се тај лудак приближи Харалампију\, осети демон благоухани мирис од светог човека па повика: „Молим ти се\, слуго Божји\, не мучи ме пре времена\, но нареди ми и ја ћу изаћи; а ако желиш\, ја ћу ти казати како сам ушао у овог човека.“ И нареди му светитељ да каже. Рече демон: „Овај човек захтедне да покраде свога суседа па помисли у себи: ако прво човека не убијем\, нећу моћи заграбити његово благо. И оде и уби суседа свога. Затекавши га у таквом делу\, ја уђох у њега\, и ево већ 35 година станујем у њему“. Чувши ово\, светитељ Божји нареди демону да одмах изађе из човека и остави овога на миру. Демон изађе\, а бесомучник поста здрав и миран. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као красоту свега створенога света и то:\n1. као красоту свих ствари\, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха\,\n2. као красоту људи\, најразумнијих бића у свету материјалном\, красоту ублеђену од страха и меланхолије греха\,\n3. као красоту чисто умног\, бестелесног света ангела\,\n4. као красоту Свете Тројице\, пројављену Њиме и кроз Њега. \n\n\n\nБеседа\nо греху оних који тврде да виде\n\nКад бисте били слијепи\, не бисте имали гријеха. (Јов. 9\, 41) \nРечи ове рекао је Јеврејима Онај који им је дао закон преко пророка\, да им служи као вид души. Јевреји примише тај вид\, али зажмурише намерно и злобно. Зато им праведни Господ и рече ове праведне речи. \nОве су речи сушта правда\, и онда\, и данас\, и заувек\, јер слепац нема греха\, ако загази у туђи усев\, или узме туђу хаљину место своје. Ако ли то учини онај ко има очи\, учиниће грех и примиће осуду. Ако ли то учини онај ко има очи\, но намерно их затвори\, и он ће учинити грех и примити осуду. \nШта да се каже пак за оне који су примили крштење и миропомазање\, као два ока душе\, па ипак греше као некрштени? На последњем Суду с њима се неће поступати као са слепорођенима\, него као са преступницима\, који сами себе онаказише\, сами себе ослепише. \nА шта тек да се каже за оне који примише и остале тајне благодатне\, у пуноћи православној\, и који имају пред собом примере светитеља\, и који непрестано слушају опомену и укор цркве Божје\, па ипак иду те иду странпутицом? На последњем Суду такви се неће моћи изговорити никаквим слепилом\, него ће бити суђени као преступници који сами себе\, и друге око себе\, слепилом онаказише. \nГосподе страшни\, спаси нас греха. Господе милостиви\, отвори нам очи за пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-haralampije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-haralampije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260222
DTEND;VALUE=DATE:20260223
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T215629Z
LAST-MODIFIED:20260207T220411Z
UID:7282-1771718400-1771804799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Никифор (Беле покладе)
DESCRIPTION:Пролог за 9. фебруар\n22. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Никифор\n\nЖитије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља\, учени свештеник Саприкије и обичан\, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником\, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана\, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости\, и да се у миру растану: „Молим те\, мучениче Христов“\, говораше Никифор\, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника\, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова\, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем\, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени\, не чини то\, не одричи се Господа нашег Исуса Христа\, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин\, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији\, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ\, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена. \n\n\n\nСвештеномученик Петар Дамаскин\n\nО овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку\, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч\, био је велики подвижник. Несебичан до крајности\, он није имао ниједне своје књиге\, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску\, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси\, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово. \n\n\n\n\nОсам врста знања Дамаскин наброја\nЗа људе духовног и божанског соја:\nПрво: знање скорби и свих искушења\,\nДруго: знање суме својих сагрешења\,\nСвојих сагрешења и Божје доброте.\nTpeћe: знање језе\, муке и страхоте\,\nПред смрт и у смрти\, и по разлучењу\,\nКад душа предстане праведном суђењу.\nЧетврто: познање Христа Спаситеља\,\nЊеговог живота\, и свих светитеља\,\nСветитељских дела\, трпљења и речи\,\nШто ко сребрн-звоно кроз векове јечи.\nПето је познање природних својстава.\nСмена и промена физичких појава.\nШесто је познање облика и ствари\,\nСвих чувствених бића\, природних утвари.\nСедмо: знање света умног\, духовнога\,\nАнгелског и адског\, и доброг и злога.\nA осмо је знање – познавање Бога\,\nЈединог Светога. Крепког\, Бесмртнога.\nБогословљем ово знање именују\nДо њега се ретки\, ретки узвисују:\nНајвећа чистота богослову треба\,\nЈер нечисто срце не стиже до неба.\nДамаскин присвоји седам нижих знања\nИ до осмог дође\, до богопознања.\nA осмо се Богом даје и дарује\,\nОно нит се учи\, нит се заслужује. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Петар Дамаскин пише о општим и посебним даровима Божјим па вели: „Општи су дарови четири стихије\, и све што од њих бива\, као и сва дивна и страшна дела Божја\, изложена у Божественом Писму. А посебни су они које Бог даде сваком човеку понаособ: било богатство ради милостиње\, или сиромаштво ради трпљења с благодарношћу; било власт ради правосуђа и утврђивања врлине. или потчињеност и робовање ради брзог спасења душе; било здравље ради помоћи немоћним\, или болест ради венца од стрпљења; било разум и вештину у добитку ради врлине\, или немоћ и неумешност ради покорне смерности… Све ово\, иако изгледа супротно једно другом\, ипак је по намени све врло добро.“ У закључку вели да смо дужни Богу благодарити за све дарове\, а са стрпљењем и надом подносити све недуге и злокључења. Јер све што нам Бог даје или попушта на нас. користи спасењу нашем. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као извор радости и то:\n1. у мукама живота\, које само Он може заменити радошћу\,\n2. у ропству страсти\, које само Он може заменти радошћу слободе\,\n3. у смрти\, из које нас само Он може васкрснути. \n\n\n\nБеседа\nо речи Божјој јачој од смрти\n\nКо одржи ријеч моју\, неће окусити смрти до вијека. (Јов. 8\, 52) \nАко свећа гори у соби\, неће бити таме докле свећа гори и светли. Ако се јело усоли\, сачуваће се од кварежи. Ако неко држи реч Христову у души својој\, тај држи и со и светлост\, и живот пребиваће у њему. Таква душа неће ни потамнети у овом животу нити трулежну смрт окусити. \nКо држи реч Христову у себи\, тога држи реч Христова; подржава га она изнутра\, и храни\, и осветљава\, и оживљава. Био он у телу или ван тела\, он се осећа подједнако жив од речи Христове. Смрт може одвојити душу му од тела\, али не од Христа\, то јест од неумирућег вечног живота. Смрт тела даће живоносној души његовој само слободнијег полета у загрљај љубљенога Христа Живодавца. \nАли шта значи\, браћо\, одржати реч Христову у себи? То значи: прво – одржати је у уму своме\, мислећи о њој; друго – одржати је у срцу своме\, љубећи је; треће – одржати је у вољи својој\, испуњујући је на делу\, и четврто – одржати је и језиком\, јавно је исповедајући кад је потреба за то. Једном речју\, одржати реч Христову значи – испунити се њоме и испунити је. Ко тако буде одржао реч Христову\, ваистину неће окусити смрт довека. \nО Господе наш\, Господе јаки\, јачи од смрти\, даруј нам јачине и разума\, да одржимо реч Твоју свету до краја. Да не окусимо смрти\, и смрт да не окуси нас – да се не дотакне трулеж душе наше. Милостив нам буди\, Господе свемилосни. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-nikifor/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nikifor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260221
DTEND;VALUE=DATE:20260222
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T215357Z
LAST-MODIFIED:20260207T220308Z
UID:7279-1771632000-1771718399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Теодор Стратилат; свети Сава\, Други Архиепископ српски
DESCRIPTION:Пролог за 8. фебруар\n21. фебруар по новом календару \n\n\n\n\nСвети великомученик Теодор Стратилат\n\nИма мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти\, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања\, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор\, војвода римски\, у војсци цара Ликинија\, и градоначелник града Ираклије\, презре и своју младост\, и лепоту\, и чин војводски\, и милост царску\, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан\, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија\, што скруши идоле од сребра и злата\, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову\, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: „Слава Теби Боже мој\, слава Ти!“ Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне\, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун). \n\n\n\nСвети пророк Захарија\n\nЈеданаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету\, младету магаричину; (Зах 9\, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату\, тридесет сребрника; (Зах 11\, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира\, и овце ће се разбјећи. (Зах 13\, 7) Пророк Захарија назива се Срповидцем\, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике\, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа\, око 520. године пре Христа. \n\n\n\nСвети Сава II\, архиепископ Српски\n\nСин краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија\, под именом Саве II\, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи. \n\n\n\n\nПредислав се загледао\,\nМлад Предислав заплакао.\nКраљица га мајка пита\,\nКуд му поглед тако скита?\n– У што гледаш\, Предиславе?\n– У лик стрица\, светог Саве.\nКраљ Стефане сину рече:\n– Да те женим\, слатки сине\,\n– Ја се старим\, време тече\,\nКоју волиш? Кажи име!\nA Предислав оца штује\nАл’ за жену ни да чује.\nПредислав се монах гради\,\nХристовом се речју слади\,\nИ назва се Сава Втори\,\nСузе рони\, па говори:\n– Настављај ме\, свети Саво\,\nЈевађелским путем право!\nУмре краље и краљица\nИ патријарх Арсеније\,\nОста црква удовица.\nОд части се Сава крије\,\nАл’ част двојна на њег слети:\nБи владика\, и још – свети. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Серафим Саровски пише о очајању: „Као што се Господ брине о нашем спасењу\, тако се човекоубица ђаво стара да доведе човека до очајања. Јуда издајник био је малодушан\, и неискусан у борби\, зато ђаво\, видећи га у очајању\, напао је на њ и принудио га да се удави. А Петар\, тврди камен\, павши у велики грех\, као искусан у борби\, није очајавао и није изгубио присуство духа\, но пролио је горке сузе од топла срца\, и ђаво видећи то\, побегао је од њега као огњем опаљен. И тако\, братије\, учи преподобни Антиох\, када очајање нападне на нас\, не треба да му се подамо\, но укрепљени и ограђени светом вером\, с великим мужеством рецимо лукавоме духу: „Шта имаш ти с нама\, отпадниче од Бога\, бегунче с неба и робе лукави? Ти нам не смеш ништа нахудити. Христос\, Син Божји\, има власт над нама и над свим. А ти\, пагубниче\, удаљи се од нас! Укрепљени Његовим часним крстом ми попиремо твоју змијску главу.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као војводу и то:\n1. као војводу који је изашао у борбу против сатане\,\n2. који је изашао у борбу против греха у људима\,\n3. који је узео у одбрану добро од зла у свету\,\n4. који је победио сатану\, грех и смрт. \n\n\n\nБеседа\nо томe како прави хришћанин срета мржњу света\n\nИ сви ће омрзнути на вас имена мојега ради (Лк. 21\, 17) \nСви који воле себе више него Бога\, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; \nСви који воле тело више него душу\, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; \nСви који воле овај свет више него вечно Царство Божје\, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; \nСви који воле грех више него врлину\, омрзнуће на следбенике Господа Исуса. \nБрој ових мрзитеља имена Исусовог некад је већи\, некад мањи. Но ма колики да је њихов број\, не бојте се\, браћо\, јер број ангела и светитеља јесте огроман. Број ваших сродника на небесима\, то јест оних који љубе Господа Исуса\, превишава број звезда на небу и песка у мору. О не бојте се\, с вама је Христос\, а то значи да сте ви увек надмоћнији од мрзитеља ваших. Кад је Најјачи на вашој страни\, ви сте увек многобројнији\, јер сте увек јачи од свакога броја непријатеља ваших. \nО Господе Исусе\, Господе свесилни\, само Ти увек буди с нама\, и помози нам\, да ми увек будемо неодступно с Тобом\, и страха ће нашег нестати. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\nћи.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-teodor-stratilat-sveti-sava-drugi-arhiepiskop-srpski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-teodor.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260220
DTEND;VALUE=DATE:20260221
DTSTAMP:20260418T082105
CREATED:20250218T214951Z
LAST-MODIFIED:20260207T220220Z
UID:7276-1771545600-1771631999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Партеније Лампсакијски
DESCRIPTION:Пролог за 7. фебруар\n20. фебруар по новом календару \n\n\n\nСвети Партеније\, епископ Лампсакијски\n\nСин некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља\, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу\, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва\, храмове идолопоклоничке затвори\, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест\, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека\, мољаше га зли дух да га не изгони. „Даћу ти ја другог човека\, у кога можеш ући и у њему обитавати“\, рече му Партеније. Упита зли дух: „Ко је тај човек?“ „Ја сам тај човек“\, одговори му светитељ\, „уђи и обитавај у мени!“ Чувши то\, зли дух побеже као огњем опаљен\, вичући: „Како бих ја могао ући у дом Божји?!“ Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку. \n\n\n\nПреподобни Лука Јеладски\n\nРодом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса\, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена\, а мањи део\, што му преостаде\, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце\, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде\, виде се с мајком\, но опет се од ње удаљи\, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу\, а дању је радио у башти и на њиви\, не себе ради\, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро. \n\n\n\nПреподобна Мастридија\n\nЖивела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха\, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година\, и за све време\, по сили Божјој\, нити јој је нестало боба\, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године. \n\n\n\nХиљаду и три мученика у Никомидији\n\nПострадали у време Диоклецијана. \n\n\n\n\nГрад Никомидија кано звезда сија\,\nКа’ звезда Даница\, источна столица.\nАл’ једног дана. вољом Дуклијана\,\nПосечена беху четири дворјана\,\nЕвсевије\, Baca\, Евтихије смели\nИ Василид чудни\, славом неувели.\nПосечени беху за Христово име\nИ Никомидија замрачи се тиме.\nТе четири главе не беху крај страве\nНи тек прво цвеће покошене траве:\nХиљаду робова\, слугу\, послушника\,\nШто служаху верно четири мученика\,\nХиљаду ко Један\, и тројица више\,\nКо да вина пише\, грају направише\,\nHe\, не пише вина\, опи их истина\,\nИ крв\, и победа Божјега Сина. –\nХришћани смо и ми\, царе нечастиви\,\nХришћани смо и ми\, што ти воља чини!\nИ ми сви желимо тамо да ходимо\nКуд одоше наши дични господари.\nО’ чудне смелости! O дивне верности!\nАл’ то не умањи царске свирепости.\nИ хиљада душа земљу оставише\,\nРајска им се врата широм отворише. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСв. Исидор Пелусиот овако тумачи неке речи Св. Писма: Од двојице који мељу\, један ће се узети а други оставити (Мат. 24\, 41) значи: многи се посвећују духовном животу но с различитим умишљајем: једни искрено и истрајно\, а други лабаво и сујетно. Први ће се узети у царство Божје\, а други ће се оставити. \nШта значи молитва о Чаши? И зашто се Господ молио да га мимоиђе чаша страдања (Мат. 26\, 42)? Значи\, да нико не треба да тражи опасност\, али кад опасност дође\, хришћанин треба да је прими и издржи храбро. \nО пет лудих девојака (Мат. 25) св. Исидор вели: све су оне заиста чувале девство\, али нису имале остале врлине\, нарочито милосрђе. А само девство није довољно за улазак у царство Божје. Не помаже девство\, ако је девственица горда и себична. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам Господа Исуса као сејача и то:\n1. као сејача\, чије семе лагано но сигурно расте\,\n2. као сејача нове науке\, нове силе и новога поретка\,\n3. као сејача нове духовне хране\, којом ће се род људски хранити до краја времена. \n\n\n\nБеседа\nо тесногрудим\, којима је злочин ближи од љубави Божје\n\nГледате да ме убијете\,\nјер ријеч моја не може у вас да стане. (Јов. 8\, 37) \nЗашто реч Христа није могла да стане у старешине јеврејске? Зато што су они били потпуно испуњени злобом те у њима није било места за божанско семе\, за божанску благовест. Све што је расло у души њиховој\, то је био усев сатански\, антихристовски. Зато су они и гледали да убију Христа. Кроз благодатног Псалмиста Господ говори: испразните се и разумите да сам ја Бог (Пс. 46\, 10). Треба се\, дакле\, прво испразнити од свега богопротивнога\, тј. од свега онога што смета да се у нама настани светлост богопознања. Када се човек од тога испразни\, онда\, и тек онда\, може он разумети\, да је Бог – Бог. А докле год човечју душу испуњавају богопротивне мисли\, богопротивни осећаји и богопротивна хотења\, дотле човек уопште не може да слуша ни да прима реч о Богу. Ко год пак нема Бога у себи\, тај се труди\, по неком пакленом нагону\, да искорени Бога из душе онога\, ко га има. Гледате да ме убијете. Зашто? Зато што ниједна божанска реч Христова није могла наћи склоништа ни пријема у безбожним срцима њиховим. Немајући ничега сличног са Христом Господом\, јеврејске старешине нису могли имати од самог почетка никакве пријатељске везе с Њим. \nО Господе Исусе\, благи Спаситељу наш\, помози нам испразнити се од свега греховног семена у нама\, да би реч Твоја света могла уселити се у нас\, и обасјати\, и оснажити\, и васкрснути нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. \n\n\n\n\n 
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-partenije-lampsakijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-partenije.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR