BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York - ECPv6.15.20//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-WR-CALNAME:Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
X-ORIGINAL-URL:https://stsavanyc.org
X-WR-CALDESC:Events for Serbian Orthodox Church of Saint Sava in New York
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20250309T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20251102T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260417
DTEND;VALUE=DATE:20260418
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250413T214056Z
LAST-MODIFIED:20260201T180002Z
UID:7495-1776384000-1776470399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јосиф Химнограф
DESCRIPTION:Пролог за 4. април\n17. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јосиф Песмописац\n\nРођен у Сицилији\, од родитеља благочестивих и добродетељних\, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун\, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту\, крајњој уздржљивости\, непрестаном молењу\, псалмопојању\, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит\, посетивши Солун\, заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера\, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином\, овај Јосиф би упућен у Рим\, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит\, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа\, и непрестано је за то благодарио Богу\, сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године\, на Божић\, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и наједанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости\, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству\, препоручујући га као: „човека Божјег\, ангела у телу\, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу\, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883. год. \n\n\n\nСвета мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња\n\nУ време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута\, сестра епископа\, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте\, због чега навалише многи просиоци\, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи\, сви жреци објаснише цару\, да је царица отрована од Фервуте\, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута\, сестра њена\, и робиња њихова\, као хришћанке\, престружу тестером\, да се три половине телa ставе на једну страну а три на другу\, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343. год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога. \n\n\n\nПреподобни Зосим\n\nМонах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао\, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу\, у VI столећу. \n\n\n\nПреподобни мученик Никита\n\nСловенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез\, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима\, Турци га ставе на муке\, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу\, 1808. год. \n\n\n\n\nСлушкиња Господња\, девица Фервута\,\nКо невино јагње на заклању ћута\,\nНити рече: јаој! нити рече: куку!\nНо с радошћу прими и поднесе муку.\nОна презре призрак и земаљске лажи\,\nЈер јој Господ беше од свег света дражи\,\nУ царскоме двору болест и празнина\nБез чудесне вере у Божијег Сина;\nМеђу жречевима тамнина проклета\nБез познања Творца и небесног света.\nТелесна лепота – камен спотицања\,\nБез љубави Божје\, вере и надања\nФервута се зато сва жртвова Христу\,\nСве предаде свету осим душу чисту.\nЊен телесни кавез мучитељ раздроби\nНо не може душу живу да зароби;\nРасече се кавез\, душа у Рај оде\,\nУ праву слободу из лажне слободе.\nПрсну крв по земљи\, тело земљом поста\,\nА Фервута жива у вечности оста. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКо прославља Бога\, и Бог њега прославља. То се показало јасно и обилно у животу светитеља. Св. Јосиф Песмописац заиста прослави Бога и делом\, и страдањем\, и песмом. А Бог њега прослави и за живота и по смрти. За живота јави му се св. отац Николај у тамници и ослободи га тамнице. А када св. Јосиф премишљаше\, да ли да спева канон св. апостолу Вартоломеју\, јави му се овај апостол\, обучен у беле одежде\, и рече Јосифу да је Богу угодно да он спева тај канон. Када се Јосиф упокоји\, дознаде један грађанин из Цариграда за славу\, којом Бог прослави угодника свога. Тај човек беше дошао у цркву св. Теодора Фанерота\, да се моли овоме светитељу\, да му јави\, где се сакрио један његов одбегли слуга. Јер св. Теодор беше познат у народу као светитељ који јавља где се налази нешто изгубљено или украђено\, због чега беше и прозват Фанерот (Откривач). Три дана и три ноћи мољаше се човек\, па кад не доби никаква одговора од светитеља\, хтеде отићи. У том часу јави му се св. Теодор у визији и рече: „што се љутиш\, човече? Јосиф Песмописац растављаше се душом од тела\, те смо били код њега; па кад се упокоји ове ноћи\, сви ми\, које је он славио песмама\, спроведосмо душу његову на небеса\, и пред лице Божје постависмо. Зато одоцних да се теби јавим“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како се душа Његова враћа из Ада поново у тело:\n2. како Он Својом силом божанском\, којом је васкрсавао друге мртваце\, васкрсава и Своје сопствено тело. \n\n\n\nБеседа\nо цркви тела Господњега\n\nРазвалите ову цркву\, и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2\, 19) \nТако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју\, тако ни Јевреји не разумеше\, и наругаше Му се. Господ их не укори за то\, али што рече\, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово\, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем\, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем\, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. \nРазвалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква\, разваљена\, била је стешњена у један мрачан гроб\, и тешким каменом спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; Она је имала Своју светлост\, Своје Сунце Правде\, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба\, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим\, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници Цркве бездушно су гонили и мучили Цркву\, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла\, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових. \nО Васкрсли Господе\, не предај нас трулежи и вечној смрти\, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-josif-himnograf/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-josif.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260418
DTEND;VALUE=DATE:20260419
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250413T214301Z
LAST-MODIFIED:20260201T180059Z
UID:7498-1776470400-1776556799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Агатопод и Теодул
DESCRIPTION:Пролог за 5. април\n18. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Агатопод и Теодул\n\nПрви беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином\, а други младићском целомудреношћу. У време Диоклецијанове хајке на хришћане\, ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше\, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „ми смо хришћани!“ Сви савети судије да се одреку Христа и поклоне идолима осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт\, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину\, он узвикну: „ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!“ – Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу\, и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима\, као ангел светао\, у белом оделу\, и нареди им да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина\, 303. године. \n\n\n\nПреподобни Марко Трачески\n\nНазива се још и Атинским јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини\, умреше му родитељи. Он помисли у себи да је смрт и за њега неизбежна\, и да се треба припремати благовремено за чесан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи\, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију)\, у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година\, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу\, и жеђу\, и мразом\, и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега\, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну\, у виду хлеба\, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона\, да ли сад у свету има хришћана\, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море\,“ – да се тако и збуде? У том часу покрете се планина\, на којој беху\, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Св. Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба\, која је прихвати. Поживе св. Марко 130 година и упокоји се око 400. год. \nМолитва Светога Марка \n\n\n\n\nЕво час последњи на земљи ми куца\,\nОдлазим где Господ сија место сунца\,\nИз прашљиве ризе телесне излазим\,\nИ пред лице Твоје\, о Христе\, полазим.\nЈедну жељу јоште по земљи простирем\nПред престолом Твојим с молитвом понирем;\nСпасења ја желим свему људском роду\,\nСвима и свакоме од греха слободу.\nЖелим да се спасу врли испосници\,\nИ на Твојој њиви вредни работници.\nЖелим да се спасу узници због Тебе\,\nРад љубави Твоје што жртвују себе\,\nИ грешници љути што чине насиља\nИ они што трпе због Тебе насиља\,\nСпасење лаврама с монасима многим\,\nСпасење вернима\, плачним и убогим\,\nСпасење црквама по целој вселени\,\nПастирима цркве\, свима к’о и мени\,\nСвим слугама Божјим и свим слушкињама\,\nКоје ил’ свет знаде\, ил’ крије осама;\nСпасење крштеним и усиновљеним\,\nЖивотворним Духом Божјим оживљеним:\nСпасење смернима и милостивима\,\nВерним царевима\, верним кнежевима;\nСваком срцу људском\, и здраву и бoну\,\nСпасење и брату мом Серапиону.\nО Господе силни\, то је жеља моја\nИ молитва крајња. Буди воља Твоја! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Живи тако као да те нема у овоме свету\, и имаћеш мир“. Тако је говорио св. Антоније своме ученику. Чудна поука\, но истинита. Највише беде и немира навлачимо ми на себе тиме што желимо да се што више осетимо и припознамо у овоме животу. Што год се пак један човек више повлачи од света\, што год чешће созерцава овај свет као постојећи и без њега\, и што год се јаче удубљује у мисао о својој непотребности овоме свету\, то ће он стајати ближе Богу и имаће дубљи мир душевни. Сваки дан умирем\, куне се апостол Павле (I Кор. 15\, 31)\, т. ј. сваки дан се осећам као да ме нема у овоме свету. Али зато се он осећао духом сваки дан као грађанин небески. Када мучитељ Фаустин упита св. Теодула: „зар није бољи живот од љуте смрти?“ одговори Теодул: „Ваистину и ја тако појмих\, да је бољи живот од смрти\, због чега се и реших да презрем ово смртно и маловремено животарење на земљи\, да би био учасник бесмртног живота.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како се земља потресе при Његовом повратку у тело као и при Његовом растанку са телом;\n2. како се ангели спустише на гроб да послуже Њему као што су Му служили увек кад је Он то одобравао. \n\n\n\nБеседа\nо испуњењу пророчанства\n\nНећеш оставити душе моје у аду\, нити\nћеш дати да светац твој види трулења. (Пс. 16\, 10) \nТо су речи надахнутог тајновидца\, речи светле\, пророчке. То Давид говори за Христа Господа\, за душу Његову и за тело Његово\, то јест за оно што је човечанско у Њему. Да се ове Давидове речи односе на Христа васкрслога\, то је посведочио апостол Петар у првом свом говору одмах после силаска Духа Светога. (Дела Ап. 2\, 27). Јер вели: Давид умрије\, и укопан би\, и гроб је његов међу нама до овога дана. Не могу се\, дакле\, оне речи односити на Давида\, иако он то говори као од себе и о себи\, него на неког потомка Давидовог по телу. Давидово је тело иструлело\, иструлела су и тела других његових потомака. Христос је пак његов потомак по телу\, који нити оста у Аду нити Му тело виде трулења.\nПредвидјевши говори (Давид) за васкрсеније Христово. Заиста\, сјајно пророчанство! Заиста\, чудесна видовитост! Како су ове речи морале звучати и као неразумљиве и као неразумне за све јеврејске тумаче Псалама пре васкрсења Господа! Кад се печат скиде са гробне плоче\, скиде се печат и са многих сасвим тамних и нејасних пророчанстава. Христос васкрсе\, и тајне посташе јава. Гробна плоча диже се не само са Његовог светог тела него и са многобројних речи и визија пророчких. Христос васкрсе\, и пророчке речи васкрсоше. Силаском у Ад Господ изведе душе праведних отаца и пророка у небесну светлост\, а Својим васкрсењем изнесе речи и визије њихове у светлост разума и истине. \nХристос васкрсе\, и све што је добро\, праведно и истинито\, пре и после Васкршњега јутра\, васкрсе. \nО васкрсли Господе\, уврсти и нас у васкрсле грађане царства Твога бесмртнога! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-agatopod-i-teodul/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-marko-traceski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260419
DTEND;VALUE=DATE:20260420
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250413T214440Z
LAST-MODIFIED:20260201T180143Z
UID:7501-1776556800-1776643199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Евтихије Цариградски
DESCRIPTION:Пролог за 6. април\n19. април по новом календару \n\n\n\nСвети Евтихије\, патријарх Цариградски\n\nРођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим\, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин\, који ће\, по слутњи\, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија\, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета година\, посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима Цркве\, како својом ученошћу\, тако и благочешћем. Када наста препирка\, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми\, он заступаше мишљење да могу\, позивајући се на Књигу Царства\, 13\, 1-8 и на IV књ. Царства 23\, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет\, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар\, наиме\, и паде у монофизитску јерес афтартодокета\, која лажно учаше да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно\, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси\, због чега га цар одагна у прогонство\, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци\, и показа се великим чудотворцем\, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре\, а њега наследи Јустин\, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки\, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа\, коме је верно и храбро служио целога свога живота\, 582. године. \n\n\n\nСветих сто двадесет мученика пострадалих у Персији\n\nКада цар персијски Сапор опљачка византијске земље\, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу\, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица\, Богу посвећених. Чесно сви пострадање\, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа. \n\n\n\n\nЕвтихије Христа цару сведочаше:\n– Христос\, рече\, тело немоћно имаше\,\nТело подложно и глади и болу\,\nСлично но не исто с телом на престолу.\nЗрак раба на земљи Цар славе понесе\nНо плот прослављену на небо узнесе.\nГде би сузе биле у привидном телу?\nГде зној\, царе\, крвав на привидном челу?\n„Гладан сам!“ „Жедан сам!“ збораше Истина\,\nЗашто у лаж тераш Божијега Сина?\nКад глад Своју свету Он гладан сведочи\nА ти Њему: сит си! говориш у очи?\nКад Он жедан виче док на крсту виси\,\nА ти Му одвраћаш: ниси жедан\, ниси!\nО велики царе\, не збор“ нечестије\,\nИза твојих речи сам демон се крије.\nЗалуд цркве зидаш\, када веру рушиш\,\nИ залуд кандила\, кад им светлост тулиш.\nХристове су муке од свих мука веће\,\nСва се историја око Крста креће.\nКрст је за то чесан\, целебан и страшан\,\nШто је извор бола\, препун и издашан.\nНа Крсту је Христос – човек приковани\,\nКрв\, зној и јецање – а не сан сањани. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЗа једнога древног беседника прича се\, да се трудио и дању и ноћу да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!“ На што он њему одмах одврати: „ни ја њему\, да буде једини!“ – Ако не можеш бити првокласни светитељ\, као свети Антоније\, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи\, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи\, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи\, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније\, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише;\n2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом васкрсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу. \n\n\n\nБеседа\nо победи над последњим непријатељем\n\nПоследњи ће се непријатељ укинути – смрт. (I Кор. 15\, 26) \nЧовеку је први непријатељ ђаво\, други грех\, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим понижењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех\, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље наше Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо\, него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује\, само Његово оружје коси. Ми смо без силе и без оружја\, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену\, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио ђавола за нас. \nДа умремо себи\, да умремо телесним жељама и страстима – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи\, да уселимо Њега у срце своје – то је цена\, коју Он тражи\, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно\, но ово је цена по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори: Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15\, 57). \nО васкрсли Господе\, обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми Ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-evtihije-carigradski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evtihije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260420
DTEND;VALUE=DATE:20260421
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250413T214607Z
LAST-MODIFIED:20260201T180234Z
UID:7504-1776643200-1776729599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Георгије Митиленски
DESCRIPTION:Пролог за 7. април\n20. април по новом календару \n\n\n\nСвети Георгије исповедник\n\nЗбог велике добродетељи\, коју задоби дугим подвигом\, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита Митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином\, који попираше иконе свете\, би и овај свети старац позват од цара у Цариград на сабор епископа\, који требаше\, по жељи царевој\, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара него са још неким храбрим епископима устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона\, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816. год. Би чудотоворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу. \n\n\n\nПреподобни Нил Сорски\n\nЈедан из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508. год. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда. \n\n\n\nСвети мученик Калиопије\n\nЈединац син\, од Бога исплакан\, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти\, мајка га метну у лађу\, даде му довољну суму новаца\, и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу\, Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он\, на наваљивање залуделе светине\, не хте узети учешћа у томе глупом пиру\, би догуран војводи Максиму\, коме исповеди да је хришћанин. Војвода нареди те га бише оловним штаповима\, и на огњу пекоше\, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина\, мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним\, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу\, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду\, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште\, она дотури џелатима пет златица\, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако\, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста\, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304. год. \n\n\n\nПреподобни Данило Перејаславски\n\nИмао је као нарочити подвиг старање о мртвима. Кадгод би чуо да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен\, он би журио\, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540. год. Мошти његове целе почивају. \n\n\n\nПреподобни Григорије Синаит\n\nВелики светитељ и подвижник Синајски и Атонски. (Види 8. август). \n\n\n\n\nОтпутуј тамо где смрти није! –\nМајка му збори и с њим се прашта\,\nО срећи свога јединца мaшта.\nКалиопије младић прекрасни\nВојводи веру своју објасни:\n– Христос ми живот\, пут и истина\,\nХристос ми жеља\, жеља једина!\nКалиопија распећу воде\,\nЗа њим гомиле народа ходе.\nОн блед и миран\, увезан круто\,\nКорача тихо\, измучен љуто.\nМајка му шапће: Калиопије!\n– Путујем\, мајко\, где смрти није!\nМученик Христов\, мученик славни\,\nКрст прими тежак и стрмоглавни.\nНад телом мртвим мајка се свија:\nСузама мије Калиопија\,\nИ шапће тихо: Калиопије!\n– Ево ме\, мајко\, где смрти није! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Духовни началници треба да се одликују од подначалних колико и пастири од оваца“. Тако говори св. Исидор Пелусиот (тумачећи I Посл. Тимотеју). Живот свештеника увек служи примером\, било добрим било злим. Добрим животом свештеник потврђује Јеванђеље\, а злим одриче га. Нико у свету није у стању ни тако потврдити истину Јеванђеља ни тако одрећи је као свештеник животом својим. Добар свештеник разликује се по дејству своме од злог свештеника не мање него пастир од вука. Зато ће удео добрих свештеника бити са синовима Божјим\, а удео злих са зверовима таме. Добри пастири Цркве и при самом издисају своме бринули су о стаду свом\, које остављају после себе. На самртној постељи св. Јосиф Песмопевац молио се Богу: „Сачувај стадо Твоје\, о Сине Божји\, све саздано десницом Твојом заштити до краја времена. Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје. Дај невести Твојој (Цркви Светој) мир вечан и тишину безбурну“. А св. Антипа\, горећи у усијаном бакарном волу\, мољаше се Богу: „не само мене\, но и оне који буду после мене учини учасницима милости Твоје!“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрсење Господа Исуса\, и то:\n1. како жене мироносице с мирисима приступају гробу\, да намиришу Онога који је благоухани мирис неба и земље;\n2. како им ангел објављује васкрсење Господа речима: што тражите живога међу мртвима? \n\n\n\nБеседа\nо тражењу Живога међу мртвима\n\nШто тражите живога међу мртвима? (Лк. 24\, 5) \nАнгел Божји пита мироносице жене као с чуђењем: што тражите живога међу мртвима? Тајновидац Бога и силе Божје као да хоће да каже: како сте могли и за тренутак помислити да је Он плен смрти? Не знате ли да је Он началник живота? Не знате ли да је сав живот кроз Њега\, и да ниједан живи створ не може ни с које друге стране позајмити ни једну кап живота? Зар вам Он није довољно показао на земљи Своју власт над животом и над смрћу? Ко даде живот мртвоме Лазару? Ко узе живот неплодној смоковници? \nО браћо моја\, престанимо и ми тражити Живога међу мртвима. Ако неко од нас још увек тражи Христа међу умрлим\, нека престане с тим душегубним трудом. То је узалудни труд Јевреја\, и безбожника\, и нехришћана. Ми знамо да Господ Животодавац није у гробу него на престолу славе на небесима. Дух непомрачен грехом гледа у небо и не види гроб; и дух помрачен грехом гледа у гроб и не види небо. Грех и добродетељ управљају духовним видом човечјим и откривају му свако свој свет противположан један другом. Грех обара вид духа к земљи и открива му свет трулежи; добродетељ уздиже вид духа к небу и открива му свет бесмртни и – Христа васкрслога као Цара у томе свету. \nО браћо моја\, не тражимо живот од створења него од Створитеља. И не чинимо још тежи грех\, наиме: не тражимо Створитеља на гробљу створења\, ни светлосног Бесмртника у тами смртној. \nГосподе Исусе\, Победниче смрти\, к Теби вапијемо: васкрсни и нас у живот вечни из трулежи и таме смртне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-georgije-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-nil.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260421
DTEND;VALUE=DATE:20260422
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T140438Z
LAST-MODIFIED:20260201T180405Z
UID:7508-1776729600-1776815999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол Иродион\, Агав\, Руф и други с њима
DESCRIPTION:Пролог за 8. април\n21. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Иродион\, Агав\, Руф\, Асинкрит\, Флегонт и Ермије\n\nБеху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите\, пише Павле Римљанима\, Иродиона рођака мојега (16\, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави\, камењем га удараше по устима\, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва\, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру\, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво\, прорекао је велику глад по целом свету\, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго\, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом\, који иђаше за Јерусалим\, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас\, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21\, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16\, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт\, који се на истом месту спомиње\, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија\, споменут с осталима\, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима\, страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога. \n\n\n\nСвети Нифонт\, епископ Новгородски\n\nОдликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год. \n\n\n\nСвети Келестин\, папа Римски\n\nВелики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год. \n\n\n\n\nИзбраници Божји\, апостоли свети\,\nПотрчаше трком и стигоше мети.\nТашти свет презреше\, к Богу се пружише\,\nЗемно жртвоваше\, вечно задобише\nЉубав према Христу\, јача од свих сила\,\nКроз мрак незнабоштва њима је светлила\nТрка је свршена\, битка добијена\,\nВојска од јунака Христу приведена.\nПобедних венаца у Христа је много\,\nКад би хтео и ти\, венчат’ би се мог’о\nАпостоли свети\, умолите Бога\,\nДа и нас не лиши царства небеснога. \n\n\n\nРасуђивање\n\nИма јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог\, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту\, изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „опрости\, но од када се замонаших не једох ништа заклано!“ На то Епифаније: „а ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!“ Удивљен Иларион рече: „твоја је врлина\, свети Владико\, већа од моје!“ – Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост\, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност\, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме\, но само оно не спасава без овога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. у телу земаљском\, пре васкрсења\, у телу подложном глади\, болу и смрти;\n2. у телу небеском\, по васкрсењу\, у телу неподложном глади\, болу и смрти. \n\n\n\nБеседа\nо васкрсењу мртвих\n\nАли\, рећи ће неко: како ће устати мртви?\nи у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15\, 35) \nАпостол Павле унапред зна приговоре\, које ће неверни чинити васкрсењу из мртвих\, па их унапред и одбија. Како ће устати мртви? питају се и данас неверни\, који ни телесним очима не виде чудеса васкрсења у природи\, а камо ли духовним. Безумниче\, продужује апостол\, ти што сејеш\, неће оживљети ако не умре. Док семе у земљи не умре\, не израста биљка\, то јест нешто сасвим различито од семена. Но неверни гледа очима\, и не види\, него се и даље пита: како ће васкрснути мртав човек? Како? Онако како је Христос васкрсао. Он се спустио мртав у гроб\, а дигао жив. Васкресење из смрти показује и природа; но јаче од природе показује васкрсли Господ. Да би нам олакшао веровати и надати се – веровати у васкрсење уопште\, и надати се нашем сопственом васкрсењу\, Он је сам васкрсао из гроба\, васкрснувши пре тога Лазара Четвородневнога\, и сина Наинске удовице и ћерку Јаирову. \nНо у каквом ће телу устати мртви? питају се неверни. У онаквом у каквом Бог хоће. У Бога је безброј врста тела. Сва тела пак дели апостол у две групе: у земаљска и у небеска. У небеска тела\, дакле\, обући ће се они који су умрли у земаљским телима: нетрулежно замениће трулежно\, бесмртно замениће смртно\, красно замениће ругобно. Но и у небеском телу човек ће познати себе и друге око себе\, као што човек познаје себе и кад је обучен у просјачке рите и кад је обучен и царску порфиру. \nГосподе пребогати\, не предај нас вечној трулежи\, но као царске синове обуци нас у одећу бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-irodion-agav-ruf-i-drugi-s-njima/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-irodion.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260422
DTEND;VALUE=DATE:20260423
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T140602Z
LAST-MODIFIED:20260201T180453Z
UID:7511-1776816000-1776902399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Евпсихије
DESCRIPTION:Пролог за 9. април\n22. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Евпсихије\n\nБеше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника\, када у Кесарији управљаше Црквом Божјом св. Василије Велики\, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму\, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан\, разгневи се веома и нареди\, да се виновници посеку\, да се многи хришћани узму у војску\, да се удари огроман данак на хришћане\, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни\, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто\, а по том посечен\, 362. год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију\, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш\, о царе\, ми ти принесмо хлеб\, којим се хранимо\, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску“. – На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!“ – Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије\, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу. \n\n\n\nПреподобни мученик Вадим\n\nУ време персијског цара Сапора би и Вадим\, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа\, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан\, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно\, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог\, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком\, устрашен од достојанственог лика св. Вадима\, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа\, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање\, те сам себе прободе мачем\, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. год. \n\n\n\n\nМужествени Вадим смрт у очи гледа\nИ Нирсана жали што га снађе беда\nНирсан с голим мачем пред Вадимом стоји\,\nНе боји се Бога\, ал’ се свеца боји\nЗамахује мачем\, замахује\, спушта!\nПред витезом божјим – малодушност сушта!\n– Нирсане\, Нирсане! Вадим њему збори\,\nНа путу за вечност Вадим ти говори:\nПорек’о си Христа\, лаж си пригрлио\,\nСамом себи душу сам си погубио.\nЈа смрт жељно чекам сваког Божјег сата\,\nДа од вечног царства отвори ми врата.\nНо од твоје руке ја жалих умрети\,\nИ никад те више\, кнеже\, не видети\nИздајника Христа вечна криће тама\,\nА два пута црња – убицу хришћана –\nТо изрече светац\, па умуче муком\,\nИ Нирсан га закла уздрхталом руком.\nТако лав погибе од плашљива зеца!\nНо ког’ уби Нирсан? Себе или свеца?\nВечна правда збори: лупеж себи суди\nА Божијем свецу ништа не нахуди. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича се за Перикла\, да је био човек безмало савршене људске лепоте\, но да му је глава била сувише дугуљаста и личила на дулек\, тако да је изазивао подсмех кад год би се појављивао гологлав. Да би сакрили овај његов недостатак овога великог мужа свога народа\, грчки вајари су га увек радили са калпаком на глави. Кад су неки из незнабожаца знали да скривају недостатке свога ближњега\, колико више смо\, дакле\, ми хришћани дужни то чинити? Чашћу један другога већег чините (Рим 12\, 10)\, наређује апостол онима који се држе Христа. Како ћемо рећи\, да се држимо Христа кроткога и пречистога\, ако сваки дан трујемо ваздух причама о туђим гресима и недостатцима? Скривати своју врлину и туђи недостатак – у овоме је главна мудрост духовна. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он јавља Марији Магдалени у врту\, и Марија Га у први мах не познаје\,\n2. како Он кротко ословљава Марију\, и Марија Га познаје и радује Му се\, и радост своју саопштава ученицима. \n\n\n\nБеседа\nо потреби смрти ради рода многог\n\nЗаиста\, заиста вам кажем: ако зрно\nпшенично паднувши на земљу не умре\,\nонда једно остаје; ако ли умре много\nрода роди. (Јов. 12\, 24) \nЗашто сејач баца пшеницу у земљу? Да ли за то да би пшеница умрла и иструлела? Не\, него зато да би живела и род родила. Сејући семе\, сејач и не мисли о смрти и трулењу семена него о животу и роду његовом. Ваистину\, с радошћу сеје сејач семе своје\, не мислећи о смрти семена него о животу и роду. \nСејач је Христос Господ\, а људи су пшеница Његова. Он је благоизволео назвати нас пшеницом. Много је и другог семена на земљи\, но ништа није драгоценије од пшенице. Зашто нас посеја Господ по земљи? Да ли зато да би умрли и иструлели? Не\, него зато да би живели и род родили. Он узгредно помиње нашу смрт\, помиње је само као услов живота и многог рода. Циљ сејања није смрт него живот. Но семе мора прво да умре и да иструли; и Он то само помиње\, јер зна да ми то сви и сувише добро знамо. Само нас узгредно подсећа на то\, док је Његово Јеванђеље у главноме повест о животу\, о животу и роду. О томе нам Он много говори\, јер зна да ми то не знамо\, и да се гушимо од незнања и сумње. И не само да нам говори много о животу него нам и показује живот. Васкрсењем Својим показује нам јасније од сунца живот и род многи. И сва историја Цркве Његове јесте јасна мапа живота. \nО Господару живота несавладљивог\, спаси нас од смрти греховне. Избави нас од смрти душевне. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-evpsihije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-evpsihije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260423
DTEND;VALUE=DATE:20260424
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T140726Z
LAST-MODIFIED:20260201T180521Z
UID:7514-1776902400-1776988799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Терентије
DESCRIPTION:Пролог за 10. април\n23. април по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Теренције\, Африкан\, Максим\, Помпије и осталих 36 с њима\n\nПострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу\, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње\, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви\, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: „чувајмо се\, браћо\, да се не одрекнемо Христа Бога нашега\, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!“ – Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу\, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана\, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату\, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници\, додирну окове окованих\, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени\, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима\, да саберу што више отровних гадова\, као змија и скорпија\, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника\, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница\, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога\, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. год. \n\n\n\nСветих 6000 мученика у Грузији\n\nУ Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира\, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615. год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши\, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов\, у само свитање Ускрса\, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова\, са свећама у руци. Када шах сазна\, да су то монаси он запита с чуђењем: „зар још није сва Грузија предана мачу?“ и нареди војницима\, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу\, и исеку на комаде најпре игумана\, који први пред њих изиђе\, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви\, и неувелим венцима се увенчаше 1615. год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира\, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне. \n\n\n\n\nШест хиљада Божјих угодника\nВаскрсу се светлом радоваху\,\nШест хиљада човечјих срдаца\,\nЦело стадо незлобних јањаца!\nСа свећама цркву опхођаху\,\nСлатке песме Васкрсу појаху.\nДок вук страшан из поноћне таме\nС вучићима гладним не насрну\,\nДа покоље незлобне јагањце\nТо не беху јањци но пастири\nНамученог рода Грузинскога\,\nСветитељи и просветитељи\,\nСве иноци\, дивни подвижници\nАрсеније смрт предвиде свима\,\nПа овако збори иноцима:\n– Браћо моја\, синови Грузије\,\nЧас је дош’о чаша да се пије\nСлатка чаша страдања за Христа.\nЕво јуре вуци кроз планину\nБрже\, браћо к пречистом Причешћу.\nА по томе крвавом крштењу!\nПокајте се за се и за народ\,\nПа све мисли Богу управите\,\nЗлотворима својим опростите\,\nРајска нам се отварају врата\nНек брат сваки сваког прости брата.\nХристос воскрес – да ми воскреснемо\,\nВерни смо му док не издахнемо! \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад човек одлепи свој ум од земље и отвори га према Богу са жељом да угоди Богу\, тада му Бог открива вољу Своју на разне начине. Св. Петар Дамаскин пише: „ако човек има свецелу намеру угодити Богу\, то га Бог учи вољи Својој или кроз мисли\, или кроз неког човека\, или кроз Свето Писмо.“ Такав човек постане пажљив и осторожан\, и очекује изнутра и споља настављења Божја. За њега престају да постоје случајности. И цео свет за њега постаје као десетоструна харфа\, која не одаје ниједан звук без прста Божјег. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави двојици ученика на путу за Емаус\, и како Га ови не познаше;\n2. како тој двојици гораху срца док им Он говораше\, и како Га познаше тек кад им Он благослови и преломи хлеб\,\n3. како Господ одједном поста невидљив за њихове очи. \n\n\n\nБеседа\nо живој нади\n\nБлагословен Бог и отац Господа нашег\nИсуса Христа\, који нас по великој милости\nсвојој препороди за жив нaд васкресенијем\nИсуса Христа из мртвијех. (I Петр 1\, 3) \nКо има мртво надање\, браћо\, а ко има живо надање? Онај има мртво надање\, ко се нада у мртве ствари; а онај има живо надање\, ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у себе и у друге људе; а живо надање има онај ко се нада у живога Бога. \nИ још\, мртво надање има онај ко се нада у срећу и благостање у овом кратком земаљском битисању\, и не простире никакву наду преко гроба; а живо надање има онај ко се нада у васкрсење и бесмртни живот у царству небеском. \nВаистину\, боље је живо надање од мртвог надања\, као што је боље живот од смрти; као што је боља светлост од таме; као што је боље здравље од болести; као што је бољи ум од безумља. \nНо ко донесе и показа људима живо надање – ко\, и како? Апостол Петар одговара на ово питање: Господ наш Исус Христос\, и то васкрсењем из мртвих. Нико други до Господ Исус Христос; и ничим другим тако као Својим сопственим васкрсењем из мртвих. Својим васкрсењем Господ је окрилатио зачмало надање људско\, и пружио га преко гроба\, и показао му циљ и сврху и плод иза гроба. \nСве ово не тврди неки лаковеран човек но апостол\, који се дуго колебао у вери\, и који се три пута одрицао Христа. Зато је његово сведочанство о васкрслом Господу и о значају васкрсења Његовог неисказано драгоцено за нас. \nО Господе васкрсли. Победниче смрти\, ишчупај из нас мртво надање и усади живо надање\, молитвама светога Петра\, апостола Твога великога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-terentije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-terencije-i-ostali.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260424
DTEND;VALUE=DATE:20260425
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T140844Z
LAST-MODIFIED:20260201T180537Z
UID:7517-1776988800-1777075199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Антипа
DESCRIPTION:Пролог за 11. април\n24. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Антипа епископ Пергамски\, у Азији\n\nСпомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2\, 13)\, који би убијен код вас\, гдје живи сотона\, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти\, опадачи\, насилници\, крвосмешници\, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме\, као ружа посред трња\, као злато посред блата“. Добрим и праведним сматраше се онај\, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању\, у тумачењу снова\, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња\, демони се јаве жречевима у сну и исповеде\, како се они боје Антипе\, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе\, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови\, господари васионе\, плаше мене\, смртног човека\, и морају да беже из овога града\, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда:“ И још им говораше светитељ о вери Христовој\, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин\, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем\, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа\, унутра у огњеном волу\, слављаше Бога с благодарношћу\, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год. \n\n\n\nСвети мученик Прокес и Мартинијан\n\nБеху тамничари на римској тамници\, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска\, они се крстише\, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима\, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш\, Господе?“ упита Га Петар. А Господ одговори\, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град\, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика\, Прокес и Мартинијан. \n\n\n\n\nУ огњеном волу к’о у светлом храму\nАнтипа хришћанин не трпи осаму:\nУ срцу му чистом Господ обитава\,\nНит га огањ пече\, нити га је страва\nТрпељиво светац све за Христа сноси\,\nПа молитве Христу из огња узноси:\n– О свесилни Христе\, Царе свих векова\,\nСто пута Ти хвала за страдања ова!\nНек сагори огњем све грешно у мени\,\nДа бих скупљи био по небесној цени.\nМолим Ти се\, Спасе\, чувај паству моју\nУ овоме граду\, у страсноме гноју!\nКрв нека ју моја у вери укрепи\,\nИ срце јој Твојој љубави прилепи.\nИ за незнабошце молим Ти се\, Блаже\,\nОтргни их једном од демонске лаже;\nИ за све грешнике што Твој закон руже\,\nУпути их Теби једином да служе.\nГле\, све је у власти Твоје свете воље\,\nНајзад још те молим: нек је цркви боље! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Нема покоја на земљи онима који желе спасење“\, говори св. Јефрем Сирин. Борба је непрестана\, било споља било изнутра. Непријатељ дејствује час видљиво кроз људе и друге твари\, час невидљиво кроз помисли. Час се он приказује отворено као непријатељ и дејствује сурово\, час под видом ласкавог пријатеља заводи лукавством. Оно што се дешава у рату између две противничке војске\, дешава се и сваком човеку појединачно у борби са прелестима овога света. Ваистину „нема покоја на земљи онима који желе спасење“. А кад дође спасење\, дође и покој. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Симон Петар и други ученик брзо дотрчаше ка гробу да провере вест о васкрсењу Господа;\n2. како један за другим уђоше у гроб и видеше хаљине и убрус;\n3. како обојица видеше и вероваше\, и по том сведочише и за своје сведочанство умреше. \n\n\n\nБеседа\nо два Адама: смртотворном и животодавном\n\nЈер како по Адаму сви умиру\, тако\nће и по Христу сви оживљети. (I Кор. 15\, 22) \nПо Адаму сеје се у срамоти\, по Христу устаје у слави. Од Адама је грех\, од Христа правда. Од Адама немоћ и смрт\, од Христа сила и живот. Сходно Адаму сви ћемо помрети\, сходно Христу сви ћемо оживети. Оно је човек земаљски\, ово је човек небески. Оно је човек телесни\, ово је човек духовни. \nХристос није васкрсао ради Себе него ради нас\, као што није ни умро ради Себе него ради нас. Ако Његово васкрсење не значи и наше васкрсење\, онда је Његово васкрсење горчина а не сласт. Где би онда била љубав Божја? И где смисао свега нашег земаљског бедног битисања? и где смисао Христовог доласка на земљу? \nОнде где Адам скончава\, Христос почиње. Адам скончава у гробу\, Христос почиње васкрсом из гроба. Адамово колено\, то је семе под земљом\, које гнили и трули\, и не види сунца и не верује\, да оно може изаћи испод земље и развити се у зелену биљку са лишћем\, цветом и родом. Христово колено\, то је озеленела њива\, на којој пшеница расте\, и зелени се\, и листа\, и цвета\, и доноси род многи. \nПо Адаму не значи само да ћемо ми једнога дана умрети\, него значи да смо ми већ мртви – мртви сви до једнога. По Христу не значи само да ћемо ми једнога дана оживети\, него да смо већ оживљени\, т. ј. семе је почело у земљи клијати и на светлост сунца избијати. Но потпун израз смрти је гроб а потпун израз живота бесмртног у Царству Божјем. \nУм Адамових синова саглашава се са смрћу\, мири се са трулењем\, и тоне све дубље у земљу. Ум Христових синова буни се против смрти и трулежи и све се више упиње да исклија човека у светлост\, чему и благодат Божја помаже. О васкрсли Господе\, отрезни ум свих синова људских\, да би бегали од таме и пропасти\, и пружали се ка светлости и животу вечном\, који је у Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-antipa/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-antipa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260425
DTEND;VALUE=DATE:20260426
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T141031Z
LAST-MODIFIED:20260201T180554Z
UID:7520-1777075200-1777161599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Василије Исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 12. април\n25. април по новом календару \n\n\n\nПреподобни Исаак Сирин II\n\n(Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско\, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака\, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако\, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи\, Исаак се наднесе над њега\, и зли дух побеже од њега\, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања\, но он све одби\, и ништа не прими\, него се повуче у шуму\, где направи себи келију\, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства\, нарочито због видовитости. Једном увече нареди он братији да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија\, коме ће тај ручак\, кад немају радника. Кад тамо\, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то\, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике\, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. – Други пут дођу два човека безмало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута\, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах\, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде\, када познаду своје одело\, које они беху у оном дрвету скрили. – Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут\, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку\, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе.“ \n\n\n\nСвети Василије исповедник\n\nУ време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији\, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века\, и пресели се ка Господу. \n\n\n\nПреподобни Акакије\n\nИз села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник\, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98. години\, 1730. год. \n\n\n\nПреподобна Атанасија\n\nРођена на острву Егини\, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир\, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан\, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. Иако је била игуманија у манастиру\, била је слушкиња свима осталим сестрама\, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства\, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860. год. \n\n\n\n\nАтанасија завет изврши\nНа земљи засја к’о звезда јасна\,\nТелесну немоћ духом надвлада\,\nЗаволи Бога још као млада;\nПостом и бдењем тело исуши\,\nСамо да стекне спасења души:\nИмање много бедним раздаде\,\nСву себе вољи Божјој предаде.\nВиђење виде у светом храму:\nСветлост небеска просече таму\,\nИ глас јој дође: Атанасија\,\nКротост и смерност – то Богу прија\,\nУ том се вежбај од свега више\nДок срце куца и дух ти дише. –\nАтанасија\, душа прекрасна\,\nИ гордост сваку у себи скрши\,\nВољи се Божјој даде потпунце\,\nПослушна Богу к’о јарко сунце.\nЉубав љубављу Господ одврати\nИ благодаћу труде јој плати.\nА кад се сврши рок јој земаљски\nДаде јој живот\, бесмртни\, рајски. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ злога цара Константина Копронима беше добра ћерка\, девица Антуса „красна грана на злом дрвету“. На све наваљивање свога оца да се уда она оста упорна\, јер беше тврдо везана срдачном љубављу за Христа Господа. А када јој отац умре\, Антуса раздаде имање ништим и постаде инокиња у некоме манастиру. Колико су за дивљење многи благородни мужеви\, који оставише сујету светску и пођоше уским путем за Христом\, толико су двапут више за дивљење женске\, које презреше и младост\, и богатство\, и све пролазне привлачности света ради љубави Христове. Да је богаташу тешко ући у царство Божје\, рекао је сам Господ\, – тешко\, да\, но не немогуће. Лако је презрети богатство и сав свет ономе ко презре самога себе. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслога Господа Исуса\, и то:\n1. како улази кроз затворена врата међу ученике Своје и дарује им мир;\n2. како Његово прослављено тело нема никаквих материјалних препрека\, да се појави где хоће. \n\n\n\nБеседа\nо граду који се зида\n\nОвде немамо града који ће остати\,\nнего тражимо онај који ће доћи. (Јевр. 13\, 14) \nНе беху ли\, браћо\, Вавилон и Нинива велики и чудни градови? Данас се само гуштери легу по прашини кула њихових. И Мемфис и Теба не беху ли гордост фараона и кнежева људских? Данас је мучно утврдити место где су ти градови некад били. \nНо оставимо градове од камена и цигле; погледајмо на градове од крви и меса и костију. Људи дуже и брижљивије зидају град свога тела него ли тврђаве и катедрале. По осамдесет и по сто година зидају људи градове тела свога; и на крају виде да је труд њихов узалудан: оно што су деценијама зидали са бригом и даноноћним страхом стропоштава се у прашину гробну у једноме трену ока. Чији град телесни не сруши се и не завали у прашину? Ничији. \nНо оставимо градове телесне; погледајмо по градовима среће\, које људи с колена на колено зидају. Материјал из кога су ти градови сазидани јесте: весеље\, сласт\, имање\, власт\, част\, слава. Где су ти градови? Као паучина обмотавају људе за час\, и као паучина се цепају и ишчезавају чинећи срећне несрећнијим од несрећних. \nВаистину\, ми овде немамо града који ће остати. \nЗато тражимо онај град који ће доћи. То је град сазидан од духа\, живота и истине. То је град коме је сам и једини неимар Господ Исус Христос. Тај град се назива царством небеским\, бесмртним животом\, двором ангела\, пристаништем светитеља\, уточиштем мученика. У том граду нема двојства од добра и зла него је све јединство добра. Све што је сазидано у томе граду сазидано је за увек. Свака цигла у томе граду остаје\, без краја и конца. А цигле су живи ангели и људи. На престолу у том граду седи и влада васкрсли Господ Исус Христос. \nО Господе васкрсли\, избави нас испод рушевина времена и уведи нас милостиво у Твој вечити град небески. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-vasilije-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-isaak-sirin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260426
DTEND;VALUE=DATE:20260427
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T141329Z
LAST-MODIFIED:20260201T180702Z
UID:7523-1777161600-1777247999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Артемон Лаодикијски
DESCRIPTION:Пролог за 13. април\n26. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Артемон\n\nБи свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон\, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом“. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије\, посвећене томе „богу“. Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште\, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма\, Виталије\, видећи ово чудо\, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!“ И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу\, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ’ дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше\, праћен увек са два своја омиљена јелена\, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега\, коме је Артемон свети верно служио. \n\n\n\nСвети мученик Крискент\n\nИз града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен. \n\n\n\nСвета мученица Томаида\n\nРођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац\, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји\, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху\, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе\, него ту у одаји буде затечен и предат суду\, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом да су многи будући мучени блудном страшћу\, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит\, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476. год. \n\n\n\n\nКо пострада због злочеста дела\nС ангелима не има удела:\nКо л’ пострада због Божије воље\,\nИ рад Христа понесе невоље\,\nОд вернога ил’ од невернога\,\nТај ће лице сагледати Бога.\nТомаида\, Божија слушкиња\,\nБи по срцу права богомољка\,\nНо пострада рад Божјег закона\nОд својега свекра осиона.\n– Прођ’ се\, свекре\, бедног тела мога!\nЗар се вишњег ти не бојиш Бога?\nТело људско – ма да просто блато\nРад душе је од Бога нам дато.\nАко тело грехом упрљамо\,\nДуши својој крила саламамо\,\nОд Бога је одвајамо живог\,\nИ дајемо у плен нечестивог. –\nСлеп од страсти свекар је расече:\n– Бог да прости! праведница рече.\nАл’ убицу слепило постиже –\nДвострук слепац по Паклу гамиже. \n\n\n\nРасуђивање\n\nКад су мученика Крискента\, племића Мирликијског\, извели на суд\, судија га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе\, он најзад рече Крискенту: „поклони се само телом\, а душом клањај се твоме Богу!“ На то му честити Крискент одговори: „не може тело чинити ништа независно од душе\, које му је покретач и вођ“. И за то би Крискент убијен.-Јасна поука\, да хришћанин не може бити дволичан. И још једна више: да хришћанин има дужност и телом служити своме Творцу\, а не само душом. Овим се опровргава и лажни став неких хришћана\, који телесно живе као незнабошци\, а међутим хвале се да они душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје\, и стављају се у службу два господара\, иако су најсветија уста то огласила за немогућност. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се због Томе\, тренутно јединог неверног међу ученицима\, поново јавља у Свом прослављеном телу;\n2. како Тома својим прстима опипа ожиљке рана на пречистом телу Господњем\, и поверова. \n\n\n\nБеседа\nо Томином опиту\n\nГоспод мој и Бог мој! (Јов. 20\, 28) \nКад је апостол Тома опипао ране Господа Исуса он је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! \nКад је Марија Магдалена чула глас Васкрслог она је у души узвикнула: Господ мој и Бог мој! \nКад је Савле видео светлост и чуо речи Васкрслог\, он је признао: Господ мој и Бог мој! \nКад су незнабошци с дивљењем гледали како безбројни мученици радосно подносе муке и питали их ко је тај Христос\, свак је одговарао: Господ мој и Бог мој! \nКад су се ругачи ругали војскама испосника и питали их\, ко је тај рад кога они налажу на себе тежак подвиг\, сви су имали један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су се подсмевачи подсмевали девојкама\, које се заветоваху девствовати\, и питали их\, ко је тај рад кога се оне одричу брака\, све су имале један одговор: Господ мој и Бог мој! \nКад су среброљубци с чуђењем питали многе богаташе\, ко је тај рад кога раздају своје богатство и постају сиромаси\, сви су они одговарали једно и исто: Господ мој и Бог мој! \nНеки Га видеше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га само чуше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опипаше и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки Га опазише у ткиву догађаја и у судбама народа и рекоше: Господ мој и Бог мој! Неки осетише присуство Његово у животу своме и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Неки Га распознаше по неком знамењу\, на себи или на другима\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! А неки пак само чуше о Њему од других\, и повероваше\, и узвикнуше: Господ мој и Бог мој! Ваистину\, ови последњи су најблаженији! Узвикнимо и ми сви од свега срца\, ма како да смо дошли до познања Њега или до сазнања о Њему: Господ мој и Бог мој! Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-artemon-laodikijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-artemon-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260427
DTEND;VALUE=DATE:20260428
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T141520Z
LAST-MODIFIED:20260201T180715Z
UID:7526-1777248000-1777334399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Мартин исповедник
DESCRIPTION:Пролог за 14. април\n27. април по новом календару \n\n\n\nСвети Мартин исповедник\, папа Римски\n\nПостао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II\, унук Ираклијев\, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у Цркви\, сам цар написа књижицу Типос\, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа\, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу\, молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим\, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу\, али наговори једног војника\, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним\, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију\, и војвода Олимпије оде у Сицилију\, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу\, Теодора\, да веже и доведе папу под оптужбом да он\, папа\, стоји у дослуху са Сараценима\, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе\, овај одговори да је то клевета\, да он нема никакве заједнице са Сараценима\, противницима Хришћанства\, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања\, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград\, где болан преболан лежаше дуго у тамници\, мучен тескобом и глађу\, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон\, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу\, ради кога је много пострадао\, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт\, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина\, и молећи цара да Мартина ослободи. \n\n\n\nСвети мученици Антоније\, Јован и Евстатије\n\nСва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец\, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени\, један за другим\, на једном истом дубу\, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице\, у коју положе чесне мошти мученика\, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни. \n\n\n\nСвети мученици Ардалион Глумац\n\nБио је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру\, исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана\, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно да је он хришћанин\, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен\, и пострада за Христа\, и умре привезан на усијану гвоздену лесу\, одигравши тако праву и чесну улогу мученика. \n\n\n\n\nСвети Мартин папа пред Сенатом збори:\n– Нека ми се тело скрши и сагори\,\nИ најљуће муке радосно поднећу;\nНо праве се вере ја одрећи нећу.\nСпаситељ је благи Бог и Човек био\,\nДва јестества разна с две воље носио\,\nНо оба јестества у једној личности\,\nИ обадве воље у једној светлости.\nТакву су нам веру сви Оци предали\,\nЗа такву су веру многи пострадали.\nНек пострадам и ја\, од свих јевтинији\,\nСлуга свог Господа\, од свих најгрешнији! –\nТако Мартин веру исповеди свима\nИ истину рече пред јеретицима.\nО што човек вреди\, кад се Бога боји:\nНад људима малим к’о планина стоји! \n\n\n\nРасуђивање\n\n„Монаху приличи љубити Бога као син\, и бојати Га се као роб“\, вели св. Евагрије. Наравно\, то приличи и сваком хришћанину\, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх\, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!\n2. како им опет напуни мреже рибом\, и они Га познаше\, но не смедоше питати: ко си ти? \n\n\n\nБеседа\nо личном опиту свију апостола\n\nШто чусмо\, што видјесмо очима\nсвојима\, што расмотрисмо и руке\nнаше опипаше… то јављамо вама. (I Јов. 1) \nЕто каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци\, нити као философи\, а најмање као теоретичари\, који стварају претпоставке о нечем\, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили\, но које су њих неочекивано окружиле\, о факту\, кога нису они нашли него који је њих\, тако рећи\, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима\, нити су изучавали психологију\, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов – једно скроз чувствено\, телесно занимање. И кад су ловили рибу\, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање\, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали\, него су још опрезније и лаганије\, са страхом и недоумицом и многим колебањем прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим\, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан\, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука\, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана\, с Њим ходали\, с Њим разговарали\, с Њим јели\, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата\, којима су сазнали и утврдили један крупан факт\, на име: да је Христос Богочовек\, Син Бога Живога\, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих. \nО Господе васкрсли\, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-martin-ispovednik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-martin.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260428
DTEND;VALUE=DATE:20260429
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T141641Z
LAST-MODIFIED:20260201T180729Z
UID:7529-1777334400-1777420799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим
DESCRIPTION:Пролог за 15. април\n28. април по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Аристарх\, Пуд и Трофим\n\nОви беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19\, 29; Колош. 4\, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа\, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим\, заједно са Марком\, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње једанпут (II Тим. 4\, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима\, а после се обратио у Цркву\, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20\, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу. На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4\, 20). У време Неронова гоњења\, када апостол Павле би посечен\, посечени беху и сва три ова славна апостола. \n\n\n\nСвети мученик Сава Готски\n\nУ Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село\, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке\, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене\, ја сам хришћанин.“ Видећи га кнез бедна и сиромашна\, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!“ – Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци\, па изненадно нападоше на дом Савин\, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје\, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу\, па их онда обојицу везаше уз дрво\, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи\, сећајући се речи апостолских\, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити\, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима\, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке\, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос\, у време цара Валента\, ратујући с Готима\, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31. години\, 372. године. \n\n\n\nСвети мученици Василиса и Анастасија\n\nДве благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу\, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене. \n\n\n\n\nМученици светли крв своју пролише\,\nИ сву земљу црну крвљу обагрише.\nБеше огањ силан у коме гораху\,\nНо силнија љубав ко’м Христа љубљаху.\nЗа највише добро мучеником бити –\nКакво благо с овим може се мерити?\nСвепобедни Христос\, цар онога века\,\nВаше храбре душе на небу дочека.\nОн их к Себи узе из ангелских руку\,\nИ сву вашу тешку благослови муку. \n\n\n\nРасуђивање\n\nО созерцању пише св. Григорије Синаит: „Тврдимо\, да има осам главних предмета созерцања; прво\, Бог невидљиви и безвидни\, безпочетни и несоздани\, проузроковач свега што постоји\, тројично\, једино и пребитно Божанство; друго\, чин и стање умних сила; треће\, састав видљивих ствари; четврто\, домостројно ваплоћење Слова; пето\, свеопште васкрсење: шесто\, страшни други долазак Христов; седмо\, вечна мука; осмо\, царство небеско. Прва четири су јављена и припадају прошлости\, а последња четири нису још јављена и припадају будућности\, премда се и ова четири јасно созерцавају од оних\, који су помоћу задобијене благодати стекли потпуну чистоту ума. Ко приступа овоме послу (созерцања) без светлости благодати нека зна\, да он зида фантазије\, и да нема созерцања.“ Тако пише велики и видовити Григорије Синаит\, који оно што знаде\, знаде из личног опита. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он брине и за телесну храну Својих ученика: како преломи и благослови хлеб ученицима у Емаусу;\n2. како крај језера питаше ученике: еда што имате за јело? па кад Му рекоше да немају\, Он им спреми хлеба и рибе и даде им. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ћемо ми личити на онога кога љубимо\n\nЉубазни\, сад смо дјеца Божија\, и\nјош се не показа шта ћемо бити; него\nзнамо да кад се покаже\, бићемо као и\nон\, јер ћемо га видјети као што јест. (I Јов. 3\, 2) \nДо сад смо били робови\, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла\, а сад смо слуге добра\, врховнога добра на небу и на земљи. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека\, а сад ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком\, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас држали ђаво\, грех и смрт\, у непрестаном страху\, а сад ћемо живети близу Бога\, у слободи и радости. \nСад… Кад сад? Сад кад се Господ јави на земљи у телу\, кад нам даде науку светлости\, слободе и живота; када васкрсе славно и показа се у прослављеном телу Своме; и када испуни сва пророчанства пророкa и сва обећања Своја. Сад смо и ми деца Божја\, синови видјела и насљедници царства. \nИ бићемо као и Он. То се\, истина\, још није показало\, али се Он показа\, и то је за сад довољно. Он се показа какав је красан човек у васкрсењу\, и ми знамо\, да ћемо и ми бити такви као и Он. Апостол Јован каже: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Не каже: ми слутимо\, или: нама је речено\, него вели: ми знамо\, да ћемо бити као и Он. Јер Он није васкрсао ради Себе него ради нас. Он није устао из гроба\, да само покаже Своју силу мртвацима без наде\, него да увери мртваце да ће и они оживети\, и да им покаже\, какви ће бити кад оживе. Нити су апостоли писали: ми знамо због сујете пред незналицама него због братске љубави према људима\, да би сви људи то исто знали – да би и ми знали. О васкрсли Господе\, утврди и у нама ово спасоносно знање\, молитвама апостола Твојих светих. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-aristarh-pud-i-trofim/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilisa.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260429
DTEND;VALUE=DATE:20260430
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T141812Z
LAST-MODIFIED:20260201T180743Z
UID:7532-1777420800-1777507199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свете мученице Агапија\, Хионија и Ирина
DESCRIPTION:Пролог за 16. април\n29. април по новом календару \n\n\n\nСвете мученице Агапија\, Хионија и Ирина\n\nСестре рођене\, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри\, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац\, нађе тело мучениково\, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га\, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати\, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница\, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се\, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке\, да се поклоне идолима\, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару\, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета\, које су поручене\, за погођену цену\, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију\, поведоше за њим све робове и сужње\, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу\, хтеде да оскрвни девице\, но када хтеде ући к њима у тамницу\, у време када се оне мољаху Богу\, њему се узе памет\, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби\, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај\, нареди да други војвода\, Сисиније\, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење\, а Ирину задржа још неко време надајући се да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште\, ангели Божји спасоше ову чисту девицу\, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду\, но не могавши се успети\, нареди\, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид и с њим мученице: Харнеса\, Никија\, Галина\, Калида\, Нунехија\, Василиса и Теодора\n\nБачене у море\, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах\, Господе\, и војска гоњаше за мном\, Господе\, и не одрекох се Тебе\, Господе\, спаси дух мој! -видећи их тако незнабошци најпре се задивише\, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску\, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. год. \n\n\n\n\nЧисте душе\, чиста тела\,\nК’о три крина\, чиста бела\,\nТри сестрице јунакиње\,\nСветог Духа златне скриње\,\nКрв пролише\, живот даше\,\nВенцима се увенчаше.\nАгапија – љубав чиста\,\nХионија – к’о снег блиста\,\nИ Ирина – име мира\,\nУ мукама к’о сред пира\nВеличаху живог Бога\nИ Господа Васкрслога:\nВишњи Боже што имамо\nТеби\, ево\, све давамо:\nТело\, душу\, и све муке –\nСве у Твоје прими руке!\nСпаси тело огња течног\,\nСпаси душу гнева вечног!\nО хвала Ти што нас створи\,\nИ још мука удостоји! –\nТри сестрице\, три девице\,\nЗбог Тројице мученице. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрича старца Варлаама. Имао један човек три пријатеља; два од њих љубљаше он искрено\, а трећега с досадом избегаваше. Деси се да цар позва тог човека да плати дуг. Он се обрати за помоћ првом пријатељу\, но овај га се одрече и оде. Он се обрати другом\, но ни овај му не поможе. Он се са стидом обрати трећем\, и овај радосно пође са њим пред цара. Толковање: први пријатељ је богатство\, други родбина\, а трећи добра дела човекова у овом свету. Цар је Бог који кроз смрт шаље позив и тражи дуг. Човек умирући тражи помоћи у свога богатства\, но ово се окреће и прелази одмах у руке другог господара. Тада се он обраћа родбини\, но родбина та испраћа самог и остаје. Тада он помишља на добра дела своја\, која је с досадом вршио\, и ова одмах полазе са њим на пут пред Цара и Судију. – Ко има уши да чује\, нека чује. Једини пратиоци душе за онај свет јесу дела човекова\, било добра\, било зла. Све оно што је човеку било мило и драго оставља га и окреће се од њега; само дела његова\, сва до једнога\, иду са њим. Ко има разум да разуме\, нека разуме. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се јавио жив\, после смрти\, пет стотини људи одједном\, по сведочанству ап. Павла;\n2. како се јавио апостолу Јакову\, опет по сведочанству ап. Павла (I Кор. 15\, 6-7);\n3. како су у време ап. Павла били живи још многи изван круга апостола\, који су Га видели. \n\n\n\nБеседа\nо отрежњењу од греха\n\nОтријезните се једанпут као што\nтреба\, и не гријешите. (I Кор. 15\,34) \nОву заповест даје апостол у вези са васкрсењем Христовим. Пошто је изређао многе доказе васкрсења Господњег\, он одлучно заповеда вернима\, да се отрезне као што треба и да више не греше. \nЗашто апостол ставља наше отрежњење у зависност од васкрсења Господа? Зато што је васкрсење Христа из мртвих главни утук грешењу. И зато што нас ништа у свету не може одвратити од грешења као сазнање да је Господ устао из гроба\, да жив седи сада на престолу славе и да чека нас на Своме Суду. Грешење и после тога сазнања савршено је безумље. А отрежњење од грешења после тога сазнања савршено је природно и разумно. \nОтријезните се једанпут као што треба! Не полутански него потпуно. Избите из своје памети и сећање на грех. Јер грех је као биљка која може расти и у најбезводнијим крајевима. Једна кап влаге – и привидно усахла биљка озелени. И једно сећање на привидно давно умрли грех оживљава га и чини силним. \nНезнабошци\, који не имадоше пример васкрсења из мртвих и грешише\, имаће неког оправдања на Суду. Они ће рећи: није било ништа тако силно што би нас могло отрезнити од грешења. Ми смо држали да је гроб последње ушће реке човечјег живота\, јер нисмо имали доказа живота после смрти. Тако ће незнабошци. Али како ћете се ви\, хришћани\, оправдати\, ви који сазнасте за васкрсење Христа и не отрезнисте се; ви који чусте толика сведочанства о Васкрсу и о Суду\, и продужисте грешити\, – како ћете се ви оправдати? \nБраћо моја\, отрезните се једанпут као што треба и не грешите\, јер Христос васкрсе из гроба. О васкрсли и живи Господе\, помози нам отрезнити се од грешења једном за свагда. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/svete-mucenice-agapija-hionija-i-irina/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenice-agapija-hionija-irina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260430
DTEND;VALUE=DATE:20260501
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250422T142118Z
LAST-MODIFIED:20260201T180800Z
UID:7535-1777507200-1777593599@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Симеон Персијски
DESCRIPTION:Пролог за 17. април\n30. април по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Симеон епископ Персијски\n\nУ време опакога цара Саворија\, или Сапора\, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера\, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан\, који се најпре беше одрекао Христа\, а после\, дирнут укором св. Симеона\, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче\, да би био последњи посечен\, те да би могао храбрити хришћане до краја\, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ\, уздрхта целим телом. А царев пристав\, Фусик\, који беше потајни хришћанин\, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче\, затвори очи\, и буди мужествен\, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече\, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори\, а тако исто и ћерку његову\, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен\, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха\, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341. или 344. год. \n\n\n\nСвети Акакије\, епископ Мелитински\n\nПодвизаваше се у граду у ком се и роди\, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије\, епископ тога града\, који је участвовао на II Вас. Сабору\, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу\, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно\, 435. год. \n\n\n\nСвети Агапит папа Римски\n\nПослат од Теодота\, краља Готског\, цару Јустинијану у Цариград\, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље\, и скончао 536. год. \n\n\n\nПреподобни Саватије и Зосим\n\nOсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435\, а Зосим 1478. год. \n\n\n\n\nНа острву пусту сред бурнога мора\,\nВан сујете светске и ван разговора\,\nЗосим своју душу молитвама храни\nИ именом Божјим од демона брани.\nДемони се злобни на њег’ озлобише\nИ сву своју силу на њег’ устремише.\nГовори им Зосим: залудна вам мука\nСве докле ме штити Божја моћна рука.\nЈе ли Божја воља да ме умртвите\,\nТад удрите брзо\, и не дангубите!\nШто се претварате у звери и змије\,\nУ вукове љуте\, тигре и скорпије\,\nКад немате снаге ни колико сени\,\nДа би штету какву направили мени?\nВи сте страшни само за синове греха\nИ за љубитеље насладе и смеха.\nАл’ за љубитеље Христовога ига\nИ Богоматере\, и чистог подвига\,\nВи сте као магла\, коју ветар носи\,\nТе час је доноси а час је односи.\nАко магла може стену ишчупати\,\nТо и мене грешног ви поколебати!\nОставте се мене\, ја се вама не дам\,\nЈа сам слуга Христов\, ја у Христа гледам. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПосле Халкидонског Сабора цар Анастасије\, јеретик\, посла у заточење правоверне патријархе Илију Јерусалимског и Флавијана Антиохијског. Једнога дана провидеше оба ова светитеља смрт цара јеретика\, и послаше истовремено један другом извешће о том говорећи: „Анастасије умре\, да пођемо и ми и пресудимо се с њим пред Богом!“ Цар умре\, а после два дана оба патријарха умреше. Каква ревност према истини вере! И какво кротко полагање на суд Божји! Овим светитељима није било до што дужег живљења на земљи него до истине Божје. Нити су они пак казали: ми смо пресудили\, него: нека Бог пресуди! Наше бављење на земљи и није само тек ради бављења но ради личног определења за добро или за зло\, за истину или за лаж. Благо нама ако се у свему положимо на вољу Божју и суд Божји. Но за све треба имати силну веру. Силну веру имађаху ови архипастири православни. Силну веру имаше и св. Акакије. Једном у време велике суше\, кад народ већ очајаваше\, овај дивни Акакије учини литију с народом по граду и ван града. И уреди да ван града буде литургија\, пред црквом св. Евстатија. Освећујући св. Дарове\, Акакије не хте налити воду у вино\, него се мољаше Богу\, да Он Свевишњи пусти воду у путир из облака. И Бог услиши молитву вернога раба Свога\, и пусти дажд обилан\, како у суха поља тако и у часни путир. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он још 40 дана по васкрсењу бави на земљи показујући се верним и утврђујући их у вери;\n2. како Он тим четрдесетодневним јављањем показује\, да није васкрсао Себе ради но људи ради. \n\n\n\nБеседа\nо дивном обећању Христовом\n\nКоји побиједи даћу му да сједи са мном\nна пријестолу мојему. (Откр. 3\, 21) \nТо је\, браћо\, обећање Христа\, Победиоца ђавола\, греха и смрти. Но и ђаво\, и грех\, и смрт јачи су од човека – ко их може победити? Нико осим Христа\, и оних који чврсто стану уз Христа и с Његовим оружјем ступе у борбу. \nЂаво је стар као свет\, и старији још од света. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити онога који се многе хиљаде година учи борби против људи? Како ће један смртан створ савладати сва ђаволска искушења\, чији број износи колико и број зала на земљи? Никако\, ако не зна да Господ Исус победи три главне врсте ђаволских искушења на гори високој. И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од времена и моћнијег од свих ангела\, злих и добрих. \nГрех је стар као и ђаво. Како може човек\, чији се век мери педљу\, избећи грех\, који се као заразна болест и зао мирис преноси с колена на колено и с човека на човека од кад човек постоји на овој и оваквој земљи? Никако\, ако не зна да је постојао један Човек\, један једини\, који не згреши\, ни у рођењу ни по рођењу\, Богочовек Исус Христос\, који смерношћу Свога човечанства и огњем Свога божанства скруши грех на Крсту? И никако\, ако човек не стане чврсто уз Христа\, старијег од греха и моћнијег од свих сејача и носиоца греха. \nСмрт је стара као и човек\, истерани из Раја. Како може човек\, чији се век мери педљу\, победити смрт на овоме гробљу светскоме? Никако\, ако не призна силу Крста и страдања Христова\, и истинитост васкрсења Његова из гроба. Никако\, ако не стане чврсто уз Христа\, свемоћног победиоца смрти. \nО каква красна награда онима који победе! Они ће седети увенчани венцима славе на престолу највећега Победиоца на небу и на земљи! Њему нека је слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-simeon-persijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-simeon-persijski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260501
DTEND;VALUE=DATE:20260502
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250504T114643Z
LAST-MODIFIED:20260201T180905Z
UID:7563-1777593600-1777679999@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован
DESCRIPTION:Пролог за 18. април\n1. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован\n\nУченик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот\, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман\, он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820. год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија. \n\n\n\nСвети мученик Јован Нови Јањински\n\nРодом из Јањине\, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше\, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград\, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери\, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио ислам\, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама\, вргоше га у тамницу. Други дан – беше дан Васкрса Христова – поново га поведоше на истјазање\, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!“ Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете\, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов\, Христу следујем\, за Христа умирем\, да би с Њим живео!“ После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики\, спремљен за њега\, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу\, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу\, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију\, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. г. \n\n\n\nСвети мученици Виктор\, Зотик\, Зинон\, Акиндин и Северијан\n\nСви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке\, и храброст овога славног мученика\, и чудеса многа која се појавише тада\, они примише веру хришћанску\, за коју ускоро и пострадаше\, и славом увенчани бише. \n\n\n\n\nЗанатлија Јован од чесна заната\,\nДуша му је светла као грумен злата\,\nОсветљена дивно Христовом науком\,\nПа он моли Бога\, да га венча муком:\n– О победни Христе\, што се распе за ме\,\nОчисти ме муком од греховне таме!\nО не дај ми срамну славу издајника\,\nНо венчај ме муком Твојих мученика.\nДухом Твојим Светим за муке ме спреми\,\nПа попусти муке\, на ме их устреми\,\nИ ти\, Богомајко\, милошто без краја\,\nШто под Часним Крстом Свога Сина стаја\,\nПомоли се за ме у време мучења\,\nДа постојан будем као тврда стена.\nСмилујте се и ви свети апостоли\,\nДа враг рода људског мени не одоли.\nМученици свети\, радовање моје\,\nПримите и мене у редове своје!\nА сад мучитељи\, издајице Бога –\nВаш је мач и огањ – ево тела мога! \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ једноме опису мучења хришћана под персијским царем Сапором каже се: „мачеви се утупеше\, маченосци попадаше\, мачековци заморише – а Крст се све више уздизаше и блисташе из крви мученика Христових.“ Колико и колико су пута гонитељи хришћана самоуверено мислили\, да су свршили са хришћанством за свагда! У ствари они су свршавали свој живот док се хришћанство увек изнова зеленило и цветало. Па ипак\, и поред тога искуства неки наши савременици мисле да се хришћанска вера може силом искоренити. Но само не кажу\, којим начином? и заборављају\, да су сви начини безбројно већ пута пробани\, и сви безуспешно. С разлогом је Тертулијан довикнуо незнабошцима: „Узалуд пролевате крв нашу: крв мученика семе је хришћана“. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење донесе неизречену радост онима који Га љубљаху;\n2. како Његово васкрсење донесе неизречену горчину онима који Га мрзаху;\n3. како ће и Његов последњи долазак у свет\, у слави и сили\, изазвати код разних људи разна осећања\, или радост или горчину. \n\n\n\nБеседа\nо сведочанству поузданих сведока\n\nСами смо видјели славу његову. (II Петр. 1\, 16) \nКад апостоли говоре о славном васкрсењу Господњем они говоре у множини. Јер сваки од њих предаје своје сведочанство и сведочанство осталих другова својих. Тако и апостол Петар пише: јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашег Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем\, него смо сами видјели славу Његову. \nНатанаил није хтео веровати само по чувењу. Зато га апостол Филип позва: дођи и види! Натанаил дође\, и виде и верова. Тако и сви остали апостоли: док се не приближише Христу\, докле не чуше и не видеше\, не хтеше веровати. Приповетке мудро измишљене нису привлачиле апостоле. Њихов здрави природни смисао тражио је очевидна факта а не приче. \nО браћо моја\, наша је вера добро утврђена и доказана. Траг Божји у свету добро је утрвен. Нико не мора сумњати. Христово васкрсење добро је посведочено. Нико не мора очајавати. Сумња и очајање два су црва\, која се рађају од упљувака греха. Ко не греши\, тај јасно види утрвени траг Божји у свету и јасно познаје васкрсење Христово. \nО васкрсли Господе\, укрепи нас силом Духа Твог Светог\, да не грешимо\, те да не ослепимо за траг Твој у свету и за светло васкрсење Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260502
DTEND;VALUE=DATE:20260503
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250504T114809Z
LAST-MODIFIED:20260201T180917Z
UID:7566-1777680000-1777766399@stsavanyc.org
SUMMARY:Преподобни Јован Ветхопешчерник
DESCRIPTION:Пролог за 19. април\n2. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Јован Ветхопешчерник\n\nПодвизавао се у т. зв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем\, свом душом и свим умом својим\, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини\, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту\, молитви и бдењу\, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу. \n\n\n\nСвети мученик Христофор\, Теона и Антонин\n\nОва тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен\, они гледаху муке његове\, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара\, одбацише оружје\, скидоше са себе појасеве војничке\, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке\, и најзад вргнути у огањ\, где им тела сагореше\, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год. \n\n\n\nСвети Трифун патријарх Цариградски\n\nУ цара Романа\, а тај цар владаше Византијом почетком Х века\, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха\, јер га беше заветовао духовном звању још од малена\, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун\, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину\, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан\, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији\, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова\, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви\, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци\, и престави се Господу\, 933. год. \n\n\n\nПреподобно мученик Агатангел\n\nИз Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака\, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори\, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу\, он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну\, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. год. у 19. години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману. \n\n\n\nПреподобни Симеон Боси\n\nПодвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским\, и прославио се чудотворством. Ходио је бос\, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду. \n\n\n\n\nНезлобиви Трифун\, пастир оседели\,\nНезлобношћу венац стјажа неувели.\nЦар хоћаше криво рад сујете празне\nНе бојећ’ се Бога ни Божије казне.\nПатријархом бити част је пред људима\nНо бреме пред Богом и пред ангелима;\nДечко може стадо чуват бесловесно\nАл’ где му је мудрост за стадо словесно?\nНезлобиви Трифун правду Божју штити\n– То не може\, царе\, рече\, никад бити!\nДај човека зрелог\, мудријег од мене\,\nКој’ ће Божјом Лађом крманит’ кроз стене\,\nА не дете једно\, ма и син твој био\,\nКој’ би Лађу Божју о стене разбио! –\nЦар Роман учини како сам пожели\,\nТе свеца Трифуна и народ уцвели.\nА Божије око по свету се шета\nГледајућ’ где треба венац где освета. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСтарац духовник рече: „устајући изјутра\, говори самоме себи: тело\, ради\, да би се исхранило; душо\, буди трезвена\, да би се спасла и Царство наследила!“ – Ово није само гола реч\, него је ово био устав многих хиљада монаха кроз векове и векове\, свакодневни устав живота. Радом су се хранили\, а молитвом трезвили. Зашто само монаха? Зар то не може бити устав свакога следбеника Христова? Није ли нам сам Христос дао јасан пример у томе\, т. ј. пример у труду телесном и у трезвењу непрестаном молитвом? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он у прослављеном телу Своме близу Својих ученика; близу оних који Га траже (Марија Магдалена у врту); близу оних који су у страху (ученици у затвореној одаји); близу оних који су гладни (на обали језера);\n2. како је Он и сада близу сваког оног од нас ко Га тражи\, ко је у страху\, и ко је гладан. \n\n\n\nБеседа\nо опрезности према свему што није по Христу\n\nБраћо\, чувајте се да вас ко не зароби\nфилософијом и празном пријеваром\,\nпо казивању човечијему\, по науци\nсвијета\, а не по Христу. (Колош. 2\, 8) \nБраћо нека нас не зароби философија\, која нагађајући говори\, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини\, знамо од саме Истине\, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине\, апостоле и светитеље. Ако ли\, због грехова наших\, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска\, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе\, тела\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не преваре празна казивања човечја\, од човека и по човеку\, као тобож да нема онога света\, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле\, ми знамо поуздано да има онога света. И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса\, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом\, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола\, светитеља и многобројних тајновидаца\, којима Бог откри\, због њихове чистоте и светости\, праву истину о ономе свету. Ако ли\, због грехова наших\, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима\, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима\, и бићемо робови мрака\, греха и смрти. \nБраћо\, нека нас не заведе наука светска\, која испитује животиње\, биље и камење\, и вели\, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима\, те отуда дрско тврди\, као да Бога и нема. Јер гле\, ми знамо\, да Творац и не може бити као твар међу тварима\, него је Он изнад свих твари\, и различит од свих твари. \nА ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса\, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари\, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи. \nНего прославимо Господа Исуса\, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли\, Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prepodobni-jovan-vethopescernik/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-jovan-vethopescernik.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260503
DTEND;VALUE=DATE:20260504
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250504T115200Z
LAST-MODIFIED:20260201T180930Z
UID:7569-1777766400-1777852799@stsavanyc.org
SUMMARY:Преп. Теодор Трихина; преп. Јоасаф српски; Свети Николај Жички
DESCRIPTION:Пролог за 20. април\n3. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Трихина\n\nЦариграђанин\, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје\, и дом\, и богатство\, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу – да би само мање сна имао – ишао је вазда гологлав\, и одевао се у једну хаљину од кострети\, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400. год. Тело му се показало мироточивим. \n\n\n\nПреподобни Анастасије Синајски\n\nИгуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником\, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник\, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника)\, који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685. год. и отишао ка Господу\, коме је верно послужио. \n\n\n\nБлажени Анастасије Синаит\n\nПатријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ\, чистота живота\, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску\, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија\, и хтеде прогнати и Анастасија\, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре\, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо\, тада Јустин\, наследник његов\, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству\, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599. год. \n\n\n\nБлажени Григорије патријарх Антиохијски\n\nЈерменин по народности. Би игуман манастира Фарана\, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола\, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем\, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593. године. \n\n\n\nСвети апостол Закхеј\n\nБио најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19\, 1 -9)\, уђе у дом његов\, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру\, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској\, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао. \n\n\n\nПреподобни Атанасије Метеорит\n\nРођен 1310. год. Подвизавао се у Св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства. \n\n\n\n\nАнастасије\, отац богоносни\,\nТруд на се прими молитвен’ и посни\,\nПодвиге држа дуге и истрајне\,\nСве докле духом не упозна тајне.\nТад уста своја отвори медена:\n– Христос је\, рече\, спасенија стена.\nНе реци лудо: Он је давно био\,\nГде је Он сада\, да би ми зборио? –\nЕвангелије\, Његов завет свети\,\nКо би се мог’о њему одупрети?\nОно ти збори место самог Христа\,\nТа то су уста Његова пречиста!\nТи опет збориш: да Га видим желим! –\nПогледај умом и срцем свецелим\nУ Причест свету\, од вина и хлеба\,\nТу је Он телом\, шта ти друго треба?\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје!\nПред духовником грехе исповеди\,\nКрв потом пиј Му и тело Му једи.\nПокај се само. Почнеш ли с кајањем\nЖивећеш правдом и светлим надањем.\nПокај се\, брате\, покај грехе своје\,\nХиљаду смрти око тебе стоје. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСвети Анастасије Синајски учи: „свакоме хришћанину даје се од Бога ангел да га чува целога живота (осим ако га неко злим делима не прогна). Но као што дим прогони пчеле\, и зли смрад голубове\, тако и чувара живота нашега\, ангела\, удаљују од нас греси наши: пијанство\, блуђење\, гнев и остало… Сваког верног човека ангел наставља сваком добром делу\, док демони упињу се да саблазне верне и лише их царства небеског…“ Да су ангели близу људи и да се старају за људе\, о томе сведочи цело Свето Писмо\, а нарочито Нови Завет. Осим тога постоје у Православној Цркви безбројна предања светих људи и жена\, која сведоче ово што свети Анастасије тврди на име: да свакога од нас у овом животу прати благи и моћни весник Божји\, војник Цара небеског\, ангел светлости. Ко\, осим луда\, одгони доброг пријатеља од себе? Ваистину\, само лудаци и крајње незналице\, одгоне греховима својим своје најбоље пријатеље\, своје ангеле хранитеље. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како се Он као свемоћни Победилац смрти не свети Својим непријатељима\, који Га намучише и распеше\, него остављајући их самим себи подржава Своје устрашене пријатеље;\n2. како Он и данас\, као и у сва времена\, незлобив и кротак\, не жури на освету невернима него жури на помоћ вернима. \n\n\n\nБеседа\nо једном и једином темељу спасења\n\nТемеља другога нико не може поставити\nосим онога који је постављен\, који је\nИсус Христос. (I Кор. 3\, 11) \nЈевреји кажу: темељ је Мојсеј. Мухамеданци кажу: темељ је Мухамед. Кратковиди природњаци кажу: темељ је природа. А ми питамо: да ли Мојсеј васкрсе из гроба? И да ли се Мухамед вазнесе у небо? И да ли природа даје Духа Светога Утешитеља? Мојсеј не васкрсе; Мухамед се не вазнесе у небо; а природа не само не даје људима Духа Светога Утешитеља него дише мржњом против човека\, и режи на њега\, и показује нокте. \nНе може бити темељ свету онај ко је у греху зачет\, ко је сам чинио грехе; ко је лутао и тражио савета у жена; ко је туђом силом чинио нека дела; ко је у гробу иструхнуо\, и чије име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. А Мухамед и Мојсеј у греху су зачети\, грехе су чинили\, тражили су савета у жена\, туђом силом чинили су дела\, у гробу су иструхнули\, и њихово име доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nЗато се\, браћо\, немамо куд обзирати по историји и тражити други неки темељ осим Господа Исуса Христа\, који је зачет без греха\, који не учини ни једнога греха; који не луташе и не искаше савета ни у кога; који је Својом сопственом силом чинио моћна дела; који није иструхнуо у гробу\, и чије име не доводи људе у двоумицу односно пута\, истине и живота. \nНе каже апостол да је Христос поставио неки темељ\, него да је Он сам Собом тај постављени темељ. Он је сва правда\, зато је Он и темељ сваке правде. Он је сва истина\, зато је Он и темељ сваке истине. Он је сва мудрост\, зато је Он и темељ сваке мудрости. Он је сва сила\, зато је Он и темељ сваке силе. Он је све добро\, зато је Он и темељ сваког добра. Он је сав живот\, зато је Он и темељ живота у оба света\, у овоме и у ономе. Господе васкрсли\, Ти си темељ спасења нашег и живота вечног. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/prep-teodor-trihina-prep-joasaf-srpski-sveti-nikolaj-zicki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-anastasije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260504
DTEND;VALUE=DATE:20260505
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250504T115323Z
LAST-MODIFIED:20260201T180943Z
UID:7572-1777852800-1777939199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Јануарије
DESCRIPTION:Пролог за 21. април\n4. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Јануарије\n\nИ други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама\, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ\, огањ се расхлади невидљивом росом\, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама\, док се кости не забелеше\, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије\, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше\, па заједно са епископом у град Путеол доведоше\, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије\, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше\, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то\, да је једна бедна удовица\, којој беше умро јединац син\, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305. год. \n\n\n\nСвети мученик Теодор\n\nИ други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима\, који се имаху послати на службу у двор царски\, Теодор се успротиви и изјави да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама\, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова\, наложи други огањ и баци једног од твојих војника\, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога“. Хтеде намесник заиста да баци једног од војника\, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих\, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле\, па ако су богови\, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече зато\, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово\, намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника\, Сократа и Дионисија\, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст\, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени\, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом. \n\n\n\n\n– Цару једном служим\, и другом не могу\,\nСлужим Христу живом\, Господу и Богу!\nТако Тодор рече римском намеснику\,\nНамесник га гледа к’о у красну слику\,\nПа га поче најпре одвраћати тихо\,\nНо сва одвраћања осташе на лихо.\nУ огњеној пећи\, с двојицом другова\,\nТодорова уста препуна псалмова.\nБог хлађаном росом страшни огањ поли\,\nУ сред огња Филип свог Господа моли\, –\nДа пре смрти мајку једном видет може\n– По милости то ми још учини\, Боже!\nИ мајка се јави свом сину у пећи\,\nЈедно другом рече што имаде рећи.\nФилипу старицу намесник призива\,\nСтарица се њему послушно одзива.\n– Звао сам те\, рече\, да светујеш сина\nДа с’ одрекне јавно Назарећанина\,\nИ призна богове римске царевине\,\nАко желиш синак да ти не погине. –\nA Филипа рече: пре него га роди’\nЈа се молих Богу: помилуј Господи!\nИ извешће примих\, да ћу доживети.\nСвог сина распета за Христа видети.\nИ зато сам сада спрам смрти немарна\nЗа смрт нас обоје Богу благодарна. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЧувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски\, у наше дане\, говори исто тако: „срце је фино\, лако духовно\, небесно по природи својој\, – чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце – храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій\, того растлитъ Богъ (I Кор.\, 3\, 17).“ Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је\, под условом да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче\, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско\, иста жеђ његова и глад његова\, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;\n2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском. \n\n\n\nБеседа\nо Христу у срцу верних\n\nДа се Христос усели вјером у срца ваша. (Ефес. 3\, 17) \nНема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав\, а престо љубави је срце. \nАко ти је Христос у срцу\, онда ти је Он – Бог. Ако ли ти је Он само на језику\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости\, па ма Га ти и називао Богом\, Он је играчка за тебе. Чувај се тада\, о човече\, јер се нико не може некажњено играти с Богом. \nСрце је привидно тесан орган\, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог\, оно је напуњено и препуњено\, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет\, без Бога\, оно остаје празно. \nБраћо\, нека се Христос\, васкрсли и живи Господ\, усели вером у срца ваша\, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате\, Христос ће остати само на језику вашем\, или на хартији\, или на зиду\, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику\, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце\, и напојићете се истински\, и осетићете сласт неисказану. \nО васкрсли Господе\, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему\, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-januarije/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-januarije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260505
DTEND;VALUE=DATE:20260506
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T214245Z
LAST-MODIFIED:20260201T180956Z
UID:7575-1777939200-1778025599@stsavanyc.org
SUMMARY:Пр. Теодор Сикеот; св. свештеномученик Платон Бањалучки
DESCRIPTION:Пролог за 22. април\n5. мај по новом календару \n\n\n\nПреподобни Теодор Сикеот\n\nБеше му место рођења село Сикеа у Галатији\, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана\, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је\, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности\, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све – само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година\, и онда умоли Бога\, да га ослободи те службе\, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир\, где у старости преда душу своју Господу\, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. год. \n\n\n\nСвети мученик Леонид\n\nОтац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. год. Најпре му царским указом све имање одузето\, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче\, не брини за нас\, и не избегавај мучеништва због нас“ (тј. због деце). \n\n\n\nПреподобни монах Виталије\n\nУ време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок\, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове\, а ноћу је одлазио у блудне домове\, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили\, Виталије би умолио жену\, да она легне и спава\, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге\, треће код треће\, и тако редом док не би изређао све\, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната\, те једне су се удале\, друге пошле у манастир\, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили\, пљували\, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио\, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре\, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога. \n\n\n\n\nВиталије инок у великом граду\nС молитвом у срцу хита своме раду\,\nА светина грешна праведна се прави\,\nПа инока ружи и пљује по глави.\nИнок лице брише и трпи и ћути\,\nНити одговара нит’ се на ког љути\nТада младић неки и развратник стари\nВиталију приђе па га ошамари.\nИ рече му младић: ти скверни монаше\,\nДокле ћеш мучити ти стрпљење наше?\n– Зашто ме удари? Виталије рече\,\nУдарен ћеш бити – да се сав град стече –\nИ не прође много а младић полуди\nШто Божјег човека без Бога осуди.\nИ урлаше младић\, сав град уплаши се\,\nВиталије мирно Богу престави се.\nТада лудак дође на гроб светитеља\nИ на гробу нађе себи исцелења.\nПа исприча младић повест још недавну\nИ одаде хвалу Виталију славну. \n\n\n\nРасуђивање\n\nУ време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе\, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа\, или јереја\, или монаха на делу грешном\, ја бих га покрио својом хаљином\, да нико више не види грех његов“. – Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу\, те нема ни воље ни времена\, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет\, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља\, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште\, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или – тамница. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;\n2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти. \n\n\n\nБеседа\nо сили Божјој у слабости људској\n\nКад сам слаб онда сам силан. (II Кор. 12\, 10) \nУ Светом Писму нема противречности\, те и ове речи нису противречност\, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку\, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност\, јер он се боји препона\, и бега и од сенке\, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез\, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. \nКад сам слаб онда сам силан. То јест\, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје\, онда сам силан. Кад знам\, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме\, и кад се сав положим на моћ и милост Божју\, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету\, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити\, него вапијем к Богу\, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора\, онда сам силан. Кад видим\, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава\, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу\, и кад се с вером помолим за Божју благодат\, онда сам силан. \nО безсилна браћо моја\, положимо се на силу Божју\, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни\, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу\, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју\, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб\, вели\, онда сам силан. Ваистину\, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи\, а духован улази у смисао\, и расејава привидну противречност опитом. \nО васкрсли Господе\, смилуј се немоћи нашој\, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/pr-teodor-sikeot-sv-svestenomucenik-platon-banjalucki/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/prepodobni-teodor-sikeot.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260506
DTEND;VALUE=DATE:20260507
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T214419Z
LAST-MODIFIED:20260201T181336Z
UID:7578-1778025600-1778111999@stsavanyc.org
SUMMARY:СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН
DESCRIPTION:Пролог за 23. април\n6. мај по новом календару \n\n\n\nСвети великомученик Ђорђе\n\nОвај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа\, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску\, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна\, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане\, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди\, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу\, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди\, те га везаше на точак\, под којим беху даске са великим ексерима\, и да га тако окрећу\, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров\, тако да му само глава беше ван земље\, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу\, и Бог га исцељиваше тренутно\, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе\, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра\, и главни жрец Атанасије\, и земљоделац Гликерије\, и Валерије\, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења\, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима\, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима\, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин\, и богатство\, и царску почаст\, и пријатеље\, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. \n\n\n\nСвети мучченик Лазар Нови\n\nОвај новомученик\, Лазар\, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу\, Соми\, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе\, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања\, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу\, овај млади мученик би убијен\, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје\, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. \n\n\n\n\nСвети Ђорђе на коњу високу\nОд аждаје избави девојку\,\nНа копљу му знаменије крста\,\nОружије свето\, непобедно\,\nТим оружјем аждају порази\,\nЗдраву оцу девојку поврати\,\nСамог Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи.\nСвети Ђорђе са срцем јуначким\,\nСве богатство раздаде убогим\,\nА част светску и славу одбаци\nРад имена Христа Победнога\,\nМуке прими\, муке драговољне\,\nТело скруши рад спасења души\,\nСамог Бога добротом задужи\nВенцем славе Бог му се одужи.\nЂорђе свети и победоносни\nИ сад ходи са копљем крстатим\,\nПравду брани\, неправду кажњава.\nКо га виче с вером и плакањем\,\nКо га моли с душевним кајањем\,\nЂорђе свети у помоћ му лети.\nЂорђе Бога добротом задужи\,\nВенцем славе Бог му се одужи. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПри некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и\, као са великим гнушањем\, испричају цару\, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе\, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом\, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;\n2. како је Његово васкрсење мир мој\, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу. \n\n\n\nБеседа\nо буђењу чистога разума\n\nЕво вам\, љубазни\, већ пишем другу\nпосланицу у којима будим напомињањем\nваш чисти разум. (II Петр. 3\, 1) \nВидите ли\, браћо\, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум\, не би остало ниједне људске душе на земљи\, која не би поверовала у Христа Господа\, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света\, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. \nНишта тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом\, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим\, мутним\, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто\, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају\, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски\, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити\, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни\, чисти\, јасни\, видовити\, од Бога саздани разум. О браћо моја\, помозимо у буђењу људи светом апостолу\, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди\, помозимо му бар у колико се нас самих тиче\, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини\, видећемо\, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један\, док је нечист разум – легион! \nО васкрсли Господе\, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-velikomucenik-georgije-djurdjevdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sveti-djordje.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260507
DTEND;VALUE=DATE:20260508
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T214630Z
LAST-MODIFIED:20260201T181349Z
UID:7581-1778112000-1778198399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученик Сава Стратилат; свети Сава Ердељски; св. свештеномуч. Бранко
DESCRIPTION:Пролог за 24. април\n7. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученик Сава Стратилат\n\nУ време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму\, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин\, он смело стаде пред цара\, баци преда њ свој војнички појас\, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама\, шибан\, гвожђем струган\, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама\, но јави се жив и здрав. Његови другови\, војници\, видећи очигледно да Бог помаже Сави\, примише веру Христову. Њих 70 на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку\, где предаде душу Богу\, 272. год. И душа му оде ка Господу\, коме је веран остао у мукама многим. \n\n\n\nПреподобна Јелисавета\n\nУ раној младости ступи у монаштво у манастиру св. Козме и Дамјана у Цариграду\, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом\, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима\, нарочито према болним и страдалним. Даром\, који јој Бог даде\, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти и мошти јој беху целебне\, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. год. \n\n\n\nСвети мученици Евсевије\, Неон\, Леонтије и Лонгин\n\nОва четворица беху војнички другови св. Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса св. Ђорђа\, ови дивни војници посташе хришћани\, због чега бише посечени. \n\n\n\nСвети мученици Пасикрат и Валентин\n\nКада судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима\, а тако исто и брата мученикова Папијана\, који беше отпао од Христа због страха од мучења\, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „тело је смртно и огњем сагорева\, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!“ Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово\, око 228. год. \n\n\n\nПреподобни Тома Јуродиви\n\nКад год по послу манастирском беше у граду Антиохији\, овај Тома се прављаше луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Тада Тома прорече: „од сада нити ћу ја што примити од Анастасија\, нити ће ми Анастасије моћи што дати!“ После једног дана умре Анастасије\, а и Тома при повратку за манастир издахну. И тако се зби пророчанство овог светог човека. Престави се св. Тома у Дафни код Антиохије\, у време патријарха Домина (546-560 г.). \n\n\n\nСвети новомученици Лука и Никола\n\nДивни младић Лука\, кројач по занату\, пострада за Христа 1564. год.\, а Никола 1776. год. \n\n\n\n\nСвети Тома луд се прави\nРади Христа Спаса свога\,\nА у срцу Бога слави\,\nТворца света Јединога.\nУ срцу му Божје име\,\n– Помилуј ме благи Боже!\nСвоју душу храни тиме:\n– Помилуј ме благи Боже\,\nНе брине се Тома свети\nШта ће свијет о њем’ рећи\,\nНек свет виче\, нека прети\,\nПрави Суд ће Бог изрећи.\nКо је свету угађао\nПред Богом се наш’о лажан\,\nА Тома се насмејао\nСвету што се прави важан.\nО ти сенко поврх вода\,\nШто се тако важна правиш?\nСва је стварност у Господа.\nКад за ништа сматраш себе\,\nТим ћеш Њега да прославиш. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрепоручујући хришћанима да долазе у храм на молитву Златоуст вели: „ако неко донесе потчињеним грађанима царску или кнежевску грамату\, грађани не испитују живот доносиоца\, да ли је он богат или сиромашан\, или праведан или грешан\, но сви пажљиво слушаше оно што он чита. Ако ли неко није чуо\, пита онога ко је чуо. Па кад толико страхопоштовање имате од земаљскога цара\, како ли тек треба да слушате нас (свештенике) овде где Творац небесних сила говори кроз нас грешне?“ И заиста\, што је Св. Писмо друго него Грамата Цара небеснога! Како да нас не интересује сваки дан и сваки час та јединствена и спасоносна Грамата\, кад нас интересују и најмање наредбе најмањих власти у држави? Св. Антоније рекао је: „све што радиш\, имај за то оправдање у Св. Писму.“ Но како ћеш имати оправдање у Св. Писму\, ако не знаш Св. Писмо? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса и то:\n1. како Његово васкрсење одгони од нас сваку смућеност\, туробност и печал.\n2. како Његово васкресење уноси у душе људске ведрину\, храброст и добру вољу. \n\n\n\nБеседа\nо ништавилу свега у сравњењу са Христом\n\nДржим све да су трице\,\nсамо да Христа добијем. (Филиб. 3\, 8) \nАпостол који ово пише имао је светску ученост\, имао је богатство и пријатеље\, имао је младост и здравље\, имао је све изгледе на светске успехе у своме народу. Но он каже: све оставих! Ради Христа Исуса Господа својега све остави. Пред светским мудрацима постаде као будала\, пред богаташима као просјак\, пред пријатељима као непријатељ; младост и здравље изнури драговољним мукама и страдањима; све изгледе на светске успехе затвори сам себи једним потезом. И зашто све ово учини ти\, о свети апостоле Павле? Зато што држим све да су трице\, само да Христа добијем. \nПа да ли се\, браћо\, превари апостол Павле оставивши све као трице\, и да ли доби нешто више добивши Христа? Двадесет столећа сведоче\, да се апостол не превари\, и да добивши Христа доби несравњиво и више и боље од онога што остави и жртвова. Доби мудрост изнад сваке светске учености\, и богатство нетрулежно и непропадљиво; и пријатеље у лицу нелажних ангела Божјих; и бесмртну младост без болести и старења; и успех божански\, који траје без промене у животу вечном. Све ово он доби добивши Христа. И све ово он доби оставивши све што свет даје љубимцима својим. \nЗаиста\, браћо\, бољи је Христос од света; и нема речи којима би се описала Његова надмоћност над светом. Свет своје љубимце обмањује\, а Христос Своје љубимце истински награђује. Јер свет даје мало а узима све; даје трулеж а узима живот. Христос пак тражи мало а даје све; тражи да одбацимо трулеж а даје живот вечни. Христос је\, браћо\, наш једини истински пријатељ. \nО васкрсли Господе Христе\, помози нам одрећи се трица\, одрећи се трулежи\, и даруј нам живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenik-sava-stratilat-sveti-sava-erdeljski-sv-svestenomuc-branko/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-mucenik-sava-stratilat.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260508
DTEND;VALUE=DATE:20260509
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T214748Z
LAST-MODIFIED:20260201T181404Z
UID:7584-1778198400-1778284799@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостол и јеванђелист Марко - Марковдан
DESCRIPTION:Пролог за 25. април\n8. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол и јеванђелист Марко\n\nБеше Марко сапутник и помоћник апостола Петра\, који га у посланици својој првој назива сином својим\, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму\, умолише га верни\, да им напише спасоносну науку Господа Исуса\, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље\, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва\, идолопоклонства\, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији\, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију\, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју\, да јој постави епископа\, свештенике и ђаконе\, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка\, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере\, и када градоначелник поче трагати за Марком\, овај одбеже поново у Пентапољ\, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију\, на велику радост свих верних\, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци\, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу\, где му се најпре јави ангел небески\, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби\, Марко\, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје\, Господе\, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене\, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. \n\n\n\nСвети Аниан\, други епископ Александријски\n\nКад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији\, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара\, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку\, и поче крв тећи\, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку\, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду\, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем\, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској. \n\n\n\n\nЈеванђелист Марко у Мисир долети\nКао пчела с медом. И Мисир осети\nСласт Христовог меда\, сласт науке живе\,\nИ почеше људи Христу да се диве:\nКако се ваплоти у божанској бризи\nЗа спасење људи\, како се понизи\,\nИ васкрсе како у слави и сили.\n– По густом смо мраку ми досад ходили!\nРекоше Мисирци: сад нам сунце грану\,\nРадујмо се\, људи\, овом светлом дану! –\nНо свој усев дивни Марко крвљу зали\,\nИдоли због тога сви су попадали.\nИ Мисир се крсти\, земља фараонска\nПоста њива Божја\, црква апостолска. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛењиве руке брзо запосли ђаво\, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена\, човек хтео нехтео мора бити запослен\, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити\, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци\, без изузетка\, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда\, духовног и телесног\, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује\, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља\, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд\, телесни и духовни;\n2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога\, који трудове наше броји\, мери и чува за Дан Суда. \n\n\n\nБеседа\nо апостолском трудољубљу\n\nНити за бадава хљеб једосмо у кога\,\nнего у труду и у послу\, дан и ноћ радећи\,\nда не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3\, 8) \nПрво испунити\, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради\, да и не једе\, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди\, да ничији хлеб не једоше за бадава\, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! \nЕво медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан? \nУ неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница\, котарица\, асура\, и од других ручних радова. Даноноћни труд\, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио\, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола. \nО браћо\, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску\, бежимо брзо из ње\, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови\, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе\, дивни у труду Своме око свих створења Својих\, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-marko.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260509
DTEND;VALUE=DATE:20260510
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T214926Z
LAST-MODIFIED:20260201T181417Z
UID:7587-1778284800-1778371199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети свештеномученик Василије Амасијски
DESCRIPTION:Пролог за 26. април\n9. мај по новом календару \n\n\n\nСвештеномученик Василије\, епископ Амасијски\n\nЛикиније\, зет цара Константина\, чијом сестром беше ожењен\, претвараше се пред великим царем као хришћанин\, но када доби од цара на управу цео Исток\, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома\, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству\, Ликиније се предаде безмерно свима страстима\, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру\, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици\, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију\, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино\, упућено царици\, паде у руке царском евнуху\, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира\, одмах посла да се доведе у Никомидију\, и она и епископ. У међувремену умре Глафира\, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море\, 322. год. Његови клирици\, по указању ангела Божјега\, нађоше му тело близу града Синопа\, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа\, и пренеше у Амасију\, где га чесно сахранише у храму\, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија\, победи га\, ухвати и посла на заточење у Галију\, где сконча свој богомрски живот. \n\n\n\nСвети Јанићије Девички\n\nСрбин из Зете. Као младић\, обузет љубављу Христовом\, остави дом и домаће своје\, и удаљи се у предео Ибра\, у ушчеље Црне Ријеке\, у пештеру тесну\, у којој се\, по предању\, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима\, он одбеже у Дреницу\, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи\, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку\, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту\, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница\, монахиња Ефимија\, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год. \n\n\n\nСвети Стефан\, епископ Пермски\n\nРус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов\, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу\, сву зараслу у коров незнабоштва\, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског\, а када савлада језик\, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се\, као презвитер\, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа\, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи\, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд\, муку\, злобу и понижење\, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву\, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу\, 1396. год. \n\n\n\n\nВасилије лежи у тамници\nЗа крст часни и веру Христову;\nПсалме поје\, Богу благодари\,\nШто му муке за правду подари\nЦарев трибун Василију збори:\n– Слушај\, старче\, цар ти поручује\,\nЛикиније\, штићеник богова\,\nДа принесеш жртву идолима\,\nА човека Христа да с’ откажеш\,\nНе хтеднеш ли\, смрт те чека худа. –\nВасилије сија од радости\,\nПа трибуну дивно одговара:\n– Иди кажи твом цару опаку:\nДа ми дадеш и све твоје царство\,\nА узмеш ми Христа васкрслога\,\nВише ћеш ми узет’ него дати.\nИздајниче Христа Спаситеља\,\nЗар и мене правиш издајником?\nСмртодавче\, смрти се не бојим\,\nЈа сам слуга Христа Живодавца. \n\n\n\nРасуђивање\n\nСветитељи су живи\, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут\, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је\, објасни му светитељ\, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич\, почисти га\, уреди\, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр\, Мађар\, с одредом војске. Доведе игумана\, Дамаскина\, у гробницу пред ћивот св. Јанићија\, и упита га шта има под плочом? „Светиња\,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима\, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило\, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу\, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир\, па побегну. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како је Његово васкрсење светлост велика\, што разгони таму наше сумње\, незнања и очајања односно живота по смрти;\n2. како је Његово васкресење светлост велика\, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај. \n\n\n\nБеседа\nо Христу као потврди свега добра\n\nЈер син Божји Исус Христос којега ми\nвама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије\,\nне би да и не\, него у њему би да. (II Кор. 1\, 19) \nХристос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста\, сва истинита\, сва светла\, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен\, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је\, а све што је греха\, лажи\, злобе и неправде ван Њега је. \nТакву науку\, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност\, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра. \nДржимо се\, браћо\, и ми те јединствене Личности\, тог јединственог пута и те јединствене науке. \nСвесилни Господе\, помози нам силом Духа Твога Светога\, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-svestenomucenik-vasilije-amasijski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/svestenomucenik-vasilije.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260510
DTEND;VALUE=DATE:20260511
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T215256Z
LAST-MODIFIED:20260201T181430Z
UID:7590-1778371200-1778457599@stsavanyc.org
SUMMARY:Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару
DESCRIPTION:Пролог за 27. април\n10. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Симеон\n\nЈедан од Седамдесет апостола. Би син Клеопин\, а Клеопа опет би брат Јосифа\, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа\, поверова Симеон\, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова\, брата Господњег и првог епископа Цркве Јерусалимске\, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави\, тада би овај Симеон\, рођак Јаковљев\, постављен за епископа у Јерусалиму. И он\, као други епископ у Светоме Граду\, управљаше Црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини\, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту\, као и његов Господ\, коме верно послужи на земљи. \n\n\n\nПреподобни Стефан епископ Владимирски\n\nУченик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега\, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника\, управи живот преп. Стефана тако да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше Црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. год. \n\n\n\nСпаљење моштију светог Саве архиепископа Српског\n\nТело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља\, да тражи утехе и лека. Бојећи се\, да се из тога места не дигне буна на Турке\, Синан паша Београдски нареди\, те се мошти Савине пренесу у Београд\, и ту спале\, на Врачару\, 27. априла 1594. год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља\, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи. \n\n\n\nПреподобни Јован исповедник\n\nИгуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова\, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила\, и сконча у прогонству\, око 832. год. \n\n\n\n\nСимеон блисташе младошћу и снaгом\,\nКада се приближи Учитељу благом\nВиде не рођака знаног му по телу\nНо незнаног Бога у телесном велу;\nИ свет сав му мркну од веље светлости\,\nКада себи дође\, са светом се прости\,\nИ ко силан ор’о у високом лету\nОн дух диже к небу и небеском свету.\nОн кроз Христа позна Божију доброту\,\nИ бесмртне Жизни бесмртну красоту\nЈош кроз Христа позна правога Човека\,\nЗато презре славу и част овог века;\nПредаде се труду као медна пчела\,\nНе жалећи младост\, не жалећи тела\,\nТек да закон Христов испуни до краја\nИ удостоји се божанскога Раја.\nИ на крсту распет\, стогодишњи старац\,\nНе осети смртни јадовити жалац\,\nЈер већ духом беше он васкрс’о давно\, –\nСад чека и телом да васкрсне славно. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПрава вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом\, ко је од свих њихових пророка\, почев од Монтана и његових женa\, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде\, никада.“ – Православни светитељ\, дакле\, хоће овим да каже\, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу\, зато свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена – с кратким одисајима – то је одлика вере и Цркве Православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра\, споља од иновераца\, а изнутра од јеретика. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам васкрслог Господа Исуса\, и то:\n1. како заповеда\, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;\n2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино\, силу с више од Духа Светога. \n\n\n\nБеседа\nо гоњењу побожних\n\nСви који побожно хоће да живе уХристу Исусу\,\nбиће гоњени. (II Тим\, 3\, 12; Дела Ап. 14\, 22) \nИ Господ Исус ово је прорекао\, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли\, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве\, исповедници и мученици\, ово су рекли\, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати\, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати\, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не\, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена\, и то гоњена: од незнабожаца\, од идолопоклоника\, од јеретика\, од одступника\, од страсти и порока\, од греха и безакоња\, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења\, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије\, и хиљаде спаљених вичу друкчије\, и хиљаде исечених доказују друкчије\, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја\, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. \nКоји хоће побожно да живе\, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова\, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо\, који потврђује истинитост пророчанства. \nО васкрсли Господе\, дај нам светлости да будемо побожни до краја\, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/spaljivanje-mostiju-svetog-save-na-vracaru/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-simeon.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260511
DTEND;VALUE=DATE:20260512
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250505T215427Z
LAST-MODIFIED:20260201T181846Z
UID:7593-1778457600-1778543999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети апостоли Јасон и Сосипатр
DESCRIPTION:Пролог за 28. април\n11. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостоли Јасон и Сосипатер\, и Керкира девица\n\nПрва двојица беху од Седамдесет апостола\, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16\, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле\, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског\, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље\, ова два апостола стигоше на острво Крф\, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу\, где беху затворени 7 разбојника: Саторније\, Јакисхол\, Фаустијан\, Јануарије\, Марсалије\, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то\, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле\, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи\, па сазнавши због чега их муче\, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју\, и затвори је у нарочиту тамницу\, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа\, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори\, но девица оста жива. Видећи то чудо\, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата\, но лађа потоне у мору\, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову\, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости\, и ту скончаше земни живот свој\, и преселише се у дворе Господње. \n\n\n\nСвети мученици Максим\, Дада и Квинтилијан\n\nПострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. \n\n\n\nСвети мученик Тибал\n\nСловенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову\, и пострада у месту Цибалу. \n\n\n\n\nДевица Керкира\, и нежна и чиста\,\nИз царскога двора чу за име Христа\,\nИ то свето име срцем јој завлада\,\nТе готова беше за њег’ да пострада.\nОтац ћерку учи\, но како? и чему?\n– Бог је један\, оче\, поклони се Њему!\nЊегова је љубав кроз Христа јављена\,\nТом љубављу сад сам и ја ујазвљена.\nЈа не жалим себе\, нит’ се мука бојим\,\nТи што хоћеш чини\, ја пред Богом стојим. –\nУ пламену стоји Керкира девица\,\nТиха\, кротка\, светла\, као голубица.\nЦрвен пламен букти\, сва тамница пуца\,\nКеркирино срце небојазно куца\,\nУ срцу се гнезди молитва и нада\,\nТиме она огањ не огањ њу свлада\,\nУстрељена дева љубављу божанском\,\nРастави се лако с таштином земаљском\,\nТело јој разнеше смртоносне стреле.\nГоспод прими душу девице свецеле. \n\n\n\nРасуђивање\n\nТајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету\, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима\, учињеним кроз три године после крштења\, и Човечанство кроз оних 30 година\, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства\, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив\, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;\n2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике; \n\n\n\nБеседа\nо тражењу лица Господњега\n\nТражим лице твоје Господе! – Покажи\nсвијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4\,7; 31\,16) \nЦар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње\, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања\, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег\, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем\, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења\, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог\, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице\, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем! \nО браћо моја\, потражимо и ми сјајно лице Господње\, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу\, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу\, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо\, браћо\, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом\, браћо\, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком\, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога\, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје\, да би окусили оно бесмртно пиће\, којим се ангели опијају. \nО Господе светлоносни\, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-apostoli-jason-i-sosipatr/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostoli-jason-i-sosipater.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260512
DTEND;VALUE=DATE:20260513
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250514T212705Z
LAST-MODIFIED:20260201T181858Z
UID:7599-1778544000-1778630399@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Василије Острошки
DESCRIPTION:Пролог за 29. април\n12. мај по новом календару \n\n\n\nСвети Василије Острошки\n\nРодом из Попова Села у Херцеговини\, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој\, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом\, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског\, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу\, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној\, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима\, и када Тврдош би разорен од Турака\, пресели се Василије у Острог\, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу\, у XVI веку\, оставивши своје целе и целебне мошти\, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани\, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. \n\n\n\nСветих Девет мученика у Кизику\n\nОвих девет храбрих мученика\, љубављу Христовом загрејани\, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа\, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика\, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније\, Руф\, Антипатер\, Теостих\, Артем\, Магн\, Теодот\, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку. \n\n\n\nПреподобни Мемнон чудотворац\n\nОд младости предаде се Мемнон посту и молитви\, и толико себе очисти\, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике\, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама\, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу\, и пресели се у небеске дворе Господње. \n\n\n\n\nСвети Василије\, Божји угодниче\,\nИ од сваке муке чудни целебниче\,\nСилом Христа свога Ког возљуби много\,\nНајтеже болнике ти си лечит’ мог’о\,\nТо и сада можеш сваком ко те штује\nИ у живог Бога ко тврдо верује.\nНе престај помагат’\, славо српског рода\,\nНе престај за грешне молити Господа.\nТи си светац Божји у небеској слави\nА свеци су људи духом цели\, здрави.\nУ теби видимо ми правог човека\,\nСлободног од греха\, и препуног лека\,\nУ ком огањ гори Духа Свесветога\,\nУ ком љубав стоји Христа Васкрслога.\nЗахвални смо теби\, и Богу свесилну\,\nШто кроз Тебе лије милост преобилну\,\nКроз Свог свеца чудна и ангелолика –\nВасилија српског\, Божјег угодника! \n\n\n\nРасуђивање\n\nНишта се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету\, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем\, духовном. Ниједну намеру\, ниједну жељу\, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи\, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени\, јуродиви. Цар је телом био истина у храму\, али умом је био на Врапчијем Брду\, недалеко од Москве\, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио\, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија\, и упита га где је он био. „У цркви\,“ одговори Василије\, и одмах упита он цара: „а где си ти био\, царе?“ „И ја у цркви\,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину\, Иванушка\, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“ \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;\n2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових. \n\n\n\nБеседа\nо несравњивој љубави Христовој\n\nДа бисте могли познати – претежнију\nод разума љубав Христову. (Еф. 3\, 19) \nПретежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег\, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави\, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум\, удаљен од Бога\, не схвата никако Божју љубав\, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење\, кроз закон и пророке\, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе\, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег\, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја\, изнад речи и разума\, многе је запленила и повратила Богу\, т. ј. уразумила\, дала им нови разум\, чист и светао; но многе је опет збунила\, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. \nДа бисте могли познати\, вели апостол. Како ћемо\, браћо\, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума\, пробуђењем и разбистрењем разума\, просветљењем и узвишењем разума\, очишћењем и обожењем разума\, једном речју – стицањем новог разума\, који би имао ту способност\, да разуме љубав Христову\, претежнију од садашњег грешног разума људског. \nО дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи\, тај осети\, да си ти истовремено и дубина љубави Божје! \nО Господе вазнесени на небо\, осветли разум наш разумом Твојим\, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима\, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег\, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама\, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-vasilije-ostroski/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-vasilije-ostroski.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260513
DTEND;VALUE=DATE:20260514
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250514T212832Z
LAST-MODIFIED:20260201T181912Z
UID:7601-1778630400-1778716799@stsavanyc.org
SUMMARY:Св. апостол Јаков Заведејев
DESCRIPTION:Пролог за 30. април\n13. мај по новом календару \n\n\n\nСвети апостол Јаков\n\nСин Заведејев и брат Јованов\, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога\, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола\, којима је Господ откривао највеће тајне\, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама\, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму\, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген\, и Филип\, ученик Хермогенов\, бише побеђени силом истине\, коју Јаков проповедаше\, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини\, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт\, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште\, Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!“ И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа\, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију\, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења. \n\n\n\nСвети Донат\n\nЕпископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства\, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг\, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше\, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани\, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу\, дохвати га и викну: „устани\, брате\, и види шта имаш са зајмодавцем својим!“ Тада се мртвац диже\, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога\, и рече му\, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију\, коју оживели мртвац поцепа\, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу\, 387. год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији. \n\n\n\nСвета мученица Аргира\n\nОва нова мученица беше родом из Брусе\, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина\, загледа се у њу неки Турчин из комшилука\, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду\, како је хтела примити ислам\, па после одрекла. Од судије до судије\, из тамнице у тамницу\, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду\, 1725. год. \n\n\n\n\nЗаведејев Јаков од тројице беше\,\nШто пречудне тајне Христове видеше\,\nШто видеше Спаса преображенога\,\nОдећом белога\, лицем пламенога\,\nИ у врту опет видеше Га тужна\,\nУ крлетци света к’о немоћна сужња.\nЗбуњен беше Јаков овом супротношћу\,\nДок просвећен не би васкрсном светлошћу.\nА кад Господ уста\, Јаков поверова;\nРазбише се сумње као облак сновa!\nПа још Дух кад сиђе и силу му даде\,\nЈаков непобедив војвода постаде.\nВојевати поче и дању и ноћу\,\nИ чудеса творит’ с Божијом помоћу.\nСве за име Христа\, све у славу Христа\,\nДок то свето име светом не заблиста.\nЗалуд крвав Ирод одсече му главу\nБог војводи своме даде вечну славу. \n\n\n\nРасуђивање\n\nЛеже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци\, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах\, јер се ви бојите смрти; други пут – јер нисте спремни за смрт; трећи пут – јер идем од труда у покој.“ – Видите\, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт\, и он види\, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању\, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот\, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога\, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха\, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу\, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани? \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса\, и то:\n1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;\n2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе. \n\n\n\nБеседа\nо обасјању Христовом\n\nУстани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех\,\nи обасјаће те Христос. (Ефес. 5\, 14) \nСвети апостол Павле\, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским\, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство\, опит\, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван\, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио\, и устао\, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао\, па онда из времена кад се пробудио\, па кад је устао\, па кад је Духом васкрснуо\, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој\, и верује\, да и сви други људи\, ако хоће\, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости. \nНо обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити\, ни устати\, ни васкрснути из мртвих\, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи\, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку\, на путу за Дамаск\, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу\, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење\, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова\, или су га имали па изгубили\, јесу као успавани\, као мртви. \nО Господе благи\, пробуди нас\, дигни нас\, васкрсни нас\, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sv-apostol-jakov-zavedejev/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-apostol-jakov.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260514
DTEND;VALUE=DATE:20260515
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250514T212949Z
LAST-MODIFIED:20260201T181925Z
UID:7604-1778716800-1778803199@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети пророк Јеремија
DESCRIPTION:Пролог за 1. мај\n14. мај по новом календару \n\n\n\nСвети пророк Јеремија\n\nРођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту\, недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече\, да ће његов погреб бити као погреб магарца\, тј. избациће се мртав ван Јерусалима\, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници\, Јеремија призва Варуха\, који стаде код прозорчића тамнице\, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство\, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице\, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече\, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети\, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим\, проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон\, да се не надају повратку у Јерусалим\, јер ће остати у Вавилону седамдесет година\, што се и догоди. У долини Тотеф\, под Јерусалимом\, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву\, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом\, проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим\, цара Седекију убију\, град опљачкају и разоре\, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф\, на месту где су деца клана на жртву идолима и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават\, где је Мојсеј умро\, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир\, где проживи четири године и тада буде од својих сaнародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Дјеве са Младенцем. Постоји предање\, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији. \n\n\n\nПреподобни мученик Акакије Папучар\n\nИз села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу\, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна\, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа\, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса“. Син послуша мајку и\, с благословом Светогорских отаца\, оде у Цариград\, где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону. \n\n\n\nПреподобни Пафнутије Боровски\n\nСин татарског великаша\, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године\, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник\, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године. \n\n\n\n\nЈеремија девственик и пророк. –\nБожју вољу он људима јавља\nКад у греху људи угнилише\nИ законе Божје погазише.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nРечи су му као пламен живи\,\nГрешне пали\, праведнима светли;\nСузе су му као сузе мајке\nНад породом својим умирућим.\nКазна једна\, пророк је провиђа\,\nКазна једна сто пут заслужена.\nМилост Божја у правду сe мења.\nВиче пророк\, и плаче\, и прети\,\nНарод грешни зове покајању.\nНарод слуша што главари кажу\,\nA главари пророку се смеју\,\nИ речи му за лаж проглашују!\nНо пророк се не да заморити:\nСвоје речи мукама печати;\nЗлобни људи пророка убише\,\nТе га гласним навек учинише.\nРеч пророка свака испуни се –\nЦарство паде\, пророк прослави се. \n\n\n\nРасуђивање\n\nПреп. Пафнутије Боровски говорио је својим ученицима\, да се човекова душа и дела његова скривена могу познати по погледу очију. Ученицима је то изгледало невероватно\, све док овај Божји човек није то потврдио у ствари\, и то y више махова. Прозирући у туђе судбе Пафнутије је прозрео и у своју. На недељу дана\, будући још здрав\, он je прорекао\, да ћe y идући четвртак разлучити се од овога света. A када је овај четвртак освануо\, он је радосно узвикнуо: „Ево дана Господњега\, веселите се људи; ево дође дан очекивани!“ – Ето тако дочекује смрт човек који је целога века мислио o растанку са овим светом и o сусрету c Богом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како се два ангела јављају ученицима док ови још гледају за вазнесеним Господом\,\n2. како ангели објављују\, да ће Господ доћи онако као што Га ученици видеше да одлази у небо. \n\n\n\nБеседа\nо сили речи Господње\n\nНије ли ријеч моја као огањ\, говори Господ\, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23\, 29) \nЈесте\, Господе\, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника\, а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника\, а разбија у прашину срца непокајаних грешника. \nНе гораше ли наше срце у нама кад нам говораше (Лк. 24\, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право\, оно гори од речи Господње\, и топи се од милине\, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено\, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново. (II Мојс. 7\, 13) \nЗалуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена\, у тврђаве своје од железа\, у тврђаве своје од сребра и злата\, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња\, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења\, у која се грешници утврђују. \nЗалуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом\, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском\, не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога\, или против Бога\, као силан и неодољив маљ. \nО браћо\, не уздајмо се у творевине своје од камења\, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења\, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом\, неголи прах пред силом ветра. \nО Господе свесилни\, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-prorok-jeremija/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-prorok-jeremija.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260515
DTEND;VALUE=DATE:20260516
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250514T213140Z
LAST-MODIFIED:20260201T181938Z
UID:7607-1778803200-1778889599@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети Атанасије Велики; Свети Михаил
DESCRIPTION:Пролог за 2. мај\n15. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Еспер\, Зоа\, Кириак и Теодул\n\nУ време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера\, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани\, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава\, него оно што им се даваше они бацаху псима\, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал\, разгневи се веома\, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу\, но деца осташе непоколебљива у вери и\, шта више\, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ\, где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња. \n\n\n\nСвети Атанасије Велики\, архиепископ Александријски\n\nУ данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром. \n\n\n\nСвети мученици Борис и Гљеб\n\nСинови великога кнеза Владимира\, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена\, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк\, најстарији му син\, кнез кијевски\, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса\, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна\, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана\, и буду сахрањена у граду Вишгороду\, где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила\, која исцељује људе од разних болести и мука. \n\n\n\nСвети Михаил (Борис)\, цар Бугарски\n\nРођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике\, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери\, али је нова вера победила и крст се заблистао на многим храмовима\, што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима\, као и међу Србима\, утврдише нарочито Петочисленици Охридски\, ученици светих Кирила и Методија\, који су народу проповедали на народном\, словенском језику\, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство\, Михаил се обуче поново у војводско одело\, припаса мач\, скиде Владимира с престола\, па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу\, повуче се у тишину и\, у подвигу и молитви\, мирно сконча земни живот „у благој вери\, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа\, велик\, чесан и благоверан“\, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године. \n\n\n\n\nМихаил Бугарски крстом народ крсти\,\nУ Христово стадо пагане уврсти.\nИ примером својим људска срца косну\,\nДа заволе људи веру спасоносну.\nПа построји цркве\, безбоштво истреби\,\nИ Божијег Духа прослави у себи.\nЈош напусти славу и сујете луде\,\nИстини и правди он научи људе.\nНe пожали себе рад Божјег имена\nИ ради спасења бугарског племена.\nВенчан би на земљи венцем царовања.\nA на небу венцем вечног радовања. \n\n\n\nРасуђивање\n\nБлажени Максим\, Христа ради јуродиви\, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме\, он је одговарао: „Јесте зима љута\, али је сладак Рај!“ И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе“. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт\, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт\, једну дијету за духовно оздрављење наше\, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо\, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. \nЗемља од нас тражи много веће жртве\, не обећавајући нам никакву награду после смрти. \nЗемља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско\, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб\, као крај свему и плату за све. \nХристос тражи да жртвујемо само земљу\, и животињство наше\, и грех\, и порок\, и свако неваљалство\, и зато нам обећава васкрсење и бесмртан живот у рају. Јесте зима љута\, али је сладак Рај! \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:\n1. како My ce ученици поклонише\,\n2. како се враћају у Јерусалим c великом радошћу. \n\n\n\nБеседа\nо извору живе воде и о сухом бунару\n\nЧудите се томе\, небеса… вели Господ\,\nјер два зла учини мој народ: оставише\nмене\, извор живе воде\, и ископаше себи\nбунаре\, бунаре испроваљиване\, који не\nмогу да држе воду. (Јерем. 2\, 12-13) \nЈе ли ово речено само за онда\, или и за данас? Извесно\, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски\, или и за наш народ? Извесно\, и за наш народ. Као што је речено: не убиј\, не укради\, не сведочи лажно\, не само за оно време него и за сва времена\, и не само за јеврејски народ него за све народе\, тако и ово. И ово важи и данас и увек\, за сваки народ и за сваког човека\, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар\, да из њега пије кишницу. \nИзвор живе воде је сам Господ\, непресушан\, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски\, који се ради насупрот Бога и Божјег закона\, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво\, и среброљубље\, и прождрљивост\, и разврат\, и властољубље\, и сујета\, и поклоњење идолима\, и гатарство\, и све остало што има ђавола за саветника\, грех за копача\, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе\, небеса\, и згрозите се и упропастите се! вели Господ (Јеремија 2\, 12)\, како се избезуми човек\, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу\, које му још више распаљује жеђ! \nО браћо\, и наш народ учини два зла\, јер заборави Господа као извор свакога добра\, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може\, не може\, браћо. Још мање се може наћи мира\, и среће\, и задовољства\, и радости\, и живота\, и ма каквог добра\, у бунарима греха и безбоштва. \nО Господе\, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити\, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших\, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-atanasije-veliki-sveti-mihail/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-atanasije-veliki-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20260516
DTEND;VALUE=DATE:20260517
DTSTAMP:20260417T205315
CREATED:20250516T170534Z
LAST-MODIFIED:20260201T182039Z
UID:7610-1778889600-1778975999@stsavanyc.org
SUMMARY:Свети мученици Тимотеј и Мавра
DESCRIPTION:Пролог за 3. мај\n16. мај по новом календару \n\n\n\nСвети мученици Тимотије и Мавра\n\nЧудна је судба ових дивних мученика\, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању\, беху изведени на суд због вере хришћанске\, пред тиваидског намесника Ариана\, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше тако\, да му од бола\, зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука\, но кад је муж охрабри\, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше\, а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука\, којима би убрзо подлегли\, да их није крепила благодат Божја\, они бише обоје распети на крст\, једно према другом. И тако висећи на крсту\, осташе у животу пуних девет дана\, саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу\, за кога претрпеше крсну смрт\, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године. \n\n\n\nПреподобни Теодосије Кијево-Печерски\n\nОд најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке\, а нарочито још кад му мајка\, једнога дана\, смотри железни појас око нага тела\, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене\, није мене достојан“\, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући\, он посаветова мајку\, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом\, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију\, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи\, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу\, због његове девствене чистоте\, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим\, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим\, и исцељиваше болести\, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем\, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих. \n\n\n\n\nТимотеј и Мавра\, распети и бледи\,\nКроз Господа Христа једно друго гледи\,\nИ духом се виде боље но очима\,\nБолом узвишени над свима стварима.\nПа Тимотеј збори: Мавро\, сестро моја\,\nТи си женска страна\, – већа мука твоја!\nНо не клони\, сестро\, молитвом се крепи\,\nСве помисли своје уз Христа прилепи.\n– Одговара Мавра: брате Тимотеје\,\nДух Божји осећам\, у души ми веје;\nОн ме држи бодру\, немоћну ме снажи\,\nA Исус сладчајши муке моје блажи\,\nHo за тебе бринем\, мој поносе дични\,\nКакви боли могу твојим бити слични?\nHo joш мало\, мало\, мој слађани брате\,\nПа ће руже c трња мука да процвате\,\nСвој небесној војсци ти ћеш бити дика\,\nСамо трпи\, трпи\, без гласа и крика.\nБодрствујмо\, брале\, сном да не заспимо\,\nМоже Господ\, доћи\, – да с’ не постидимо.\nЕво сва небеса видим отворена\,\nНевиђена блага нама припремљена. –\nТад Тимотеј Маври: o дивна сестрице\,\nХристова невесто\, славна мученице\,\nПрославимо Бога за милост My красну\,\nШто попусти на нас смрт овакву часну.\nO слава Ти\, Спасе\, што за нас пострада:\nДух у Твоје руке предајемо сада. \n\n\n\nРасуђивање\n\nАвва Јован Колов упита монахе: „Ко је продао Јосифа?“ Један одговори: „Браћа његова.“ Ha то ћe старац: „He браћа\, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је\, дакле\, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира.“ Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој\, зато и губимо добре плодове\, који се жању на крају непријатности\, поднетих са смирењем. \nАвва Пимен је говорио мудро: „Ми смо оставили лак јарам\, тј. самоукорење\, a натоварили смо тежак тј. самооправдање.“ \nХришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим\, испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом. \n\n\n\nСозерцање\n\nДа созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:\n1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник\,\n2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо. \n\n\n\nБеседа\nо томе како ће се посрамити идолопоклоници\n\nПосрамиће се они … који говоре дрвету: ти си отац мој;\nи камену: ти си ме родио. Јер мени окренуше леђа а не лице;\nа кад су у невољи говоре: устани и избави нас! (Јерем. 2\, 26-27) \nВаистину\, посрамиће се сви они\, браћо\, који не виде даље од дрвета и камена\, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала\, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу\, они и не могу да виде друго до створења\, и заборављајући Творца\, они створења оглашују Творцем. Природа је\, веле\, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе\, нижи од природе\, слуга у крилу природе\, роб на ланцу природе\, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу\, и завикаће к Богу: устани и избави нас! \nЗашто вичу Богу: Устани? – као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји\, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом\, док су се уздали у своју силу – они су Га оборили у животу своме\, и избацили Га из живота свога. Зато\, кад их притисне невоља\, вичу му: устани! \nА Господ је кротак\, и устаје\, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински\, и одбацивши грешну своју љубав\, нека се врати љубави к Богу\, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену\, а лице к Богу живом\, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт\, него за живот. \nО браћо\, не тражимо помоћи у беспомоћних\, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем\, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу\, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо\, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада. \nО Господе вазнесени\, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље\, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.
URL:https://stsavanyc.org/event/sveti-mucenici-timotej-i-mavra/
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://stsavanyc.org/wp-content/uploads/sv-timotej-i-marva.jpg
END:VEVENT
END:VCALENDAR