Психологија у служби Богу
Одржан трећи годишњи Институт Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу, Калифорнија, од 13. до 16. фебруара, 2017. године
У понедељак, 13. фебруара 2017. године започео је рад дугоочекиваног трећег годишњег црквеног Православног Института Светих Севастијана и Мардарија. Домаћини овогодишњем Институту били су Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим и парохија Светог великомученика Георгија у Сан Дијегу у сарадњи са Свештеничким братством Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, а са благословом Епископског савета Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци.
За време регистровања учесника и њиховог доласка могло се видети много познатих лица из Епархије западноамеричке, али исто тако и из других епархија Српске Православне Цркве, као и лица која по први пут учествујуу раду Института. Овогодишњи Институт је имао више учесника из Епархије источноамеричке захваљујући епископу Иринеју који је љубазно предочио своме свештенству о потребном учешћу ради неопходног обогаћивања пастирског знања и искуства. По завршеном регистровању, вечерњу службу је служио протојереј Предраг Бојовић из парохије Светога Саве у Сан Габријелу, у Калифорнији. Старешина храма протојереј Братислав Кршић је упутио поздравне речи топле добродошлице свима, нарочито овогодишњем предавачу др протојереју Василеосу Термосу са супругом презвитером Астерулом, позивајући их на вечеру и топли пријем.
Први дан Института
Свештенство и верни народ су испунили храм Светог великомученика Георгија ујутро, у уторак, на јутарњој служби на празник Светог мученика Трифуна, коју је служио гост Епархије, јеромонах Платон Јовић из Епархије бањалучке. Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим пожелео је добродошлицусвом свештенству и верницима, као и многима који су дошли из других епархија. Он је поздравио и Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, који се такође обратио присутнима указујући на плодни рад Института у области теологије и пастирске службе. Отац Добривоје Милуновић, председник Свештеничког братства Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, такође је поздравио сабране. Коначно, отац Дамаскин, игуман манастира Светог Германа Аљаског, најавио је овогодишњег предавача др протопрезвитера ВасилеосаТермоса.
Пред почетак првог предавања отац Василеос је присутнима испричао о својој личној вези и искуству са Србима и Србијом које је почело још док је био студент медицине када је упознао оца Јустина Поповића годину дана пре његовог уснућа у Господу. Том приликом отац Јустин Поповић му је даровао служебник са посветом и благословом који је он узео ка срцу и носи у топлим успоменама.
Тема првог предавања је била: Зависност и појединац: психолошки и теолошки приступ. Зависност (едикција) је највише везана за зависност од супстанци као што су дрога, алкохол, док у ширем смислу може да се односи на било које компулзивно понашање које доноси негативне последице ономе који пати од њих, али исто тако онима који долазе у непосредни додир са том особом. У научној литератури оно је дијагнозирано као поремећај можданог наградног система. Шта би била најближа инстанца савременом схватању зависности у патристичкој литератури? Наравно, одговор остаје отворен за даље дискусије, али можемо да кажемо да оно што ми зовемо едикцијом (зависношћу) Свети Оци зову задњи степен раста у страстима. По светоотачком учењу, развој страсти почиње тако што се прво јављају провокативне мисли које нас искушавају, а затим повезивање тих мисли са осећањима и на крају пристајање, односно, сагласност воље са тим мислима. Ако се човек не отргне од таквих мисли у том моменту, онда оне постају хабитуалне, тј. учестале, док сам ум постаје преокупиран страсним нагонима. Коначно, у задњем степену, човек пада у ропство страстних нагона. Свети Нил Сорски (око 1433.-1508.) писао је да овај задњи степен, тј. ропство јесте “оно што Свети Оци зову страст”. Он даље каже: “После дужег времена одређена мисао нађе место у души, а затим, као навика постаје део човекове природе. Дозволивши да та мисао уђе у њега, као последица, она га непрестано узнемирава… Као понављана фантазма, мисао се нуди узбурканој души која је принудно привлачи више него све остале мисли.”
Ово патристичко схватање задњег степена страсти као ропство веже са неким кључним стварима које је отац Весилеос поменуо у своме чланку “Ако је едикција одговор, шта је онда само питање?” Гледајући овде на питање едикције из телолошке перспективе, отац Василеос разматра то питање у контексту људске слободе. Прво, он указује на парадокс нашег времена када смо се борили за достигнуће слободе и независности, али истовремено смо показали невероватну вољу да подвргнемо нашу унутрашњуљудскуслободу разноразним едикцијама, које су многе од њих непознате у прошлости. Друго, отац Василеос износи аргуменат у којем каже да су едикције укорењене у нагону за контролу, који постаје опсесија, који опет резултира у парадоксалној илузији да он уствари има контролу, док у реалности пада у ропство едикцији. Другим речима, човек тражи контролу док се укључује у награђујућу стимулацију имајући илузију да може да престане са таквом активношћу. Такaв један нагон и илузија за контролом су инкомпатибилане са стварним односима. Отац Василеос, посматрајући ово, каже: “Прави однос је непредвидив и није субјекат контроле, а то је управо оно што едикт покушава да избегне… Истински однос је синониман са слободом”.
Постављен на овим наведеним оквирима анализе, излаз из глиба едикције постаје јасан. У православној теологији, знамо да је човек створен да буде у односу, тј. у заједници са Богом и са осталим људима.
Овогодишњи рад Института разликовао се од досадашњих тиме што је ове године било назначено време за групне дискусије и размене искустава. Учесници су били подељени у две групе са следећим темама: “Пастирска брига адикта”,“Задовољство наспрам радости код данашњих хришћана”. Свака група је дискутовала самостално у назначеним просторијама своју дату тему и само претходно предавање. На крају, сви учесници су поново дошли да заједно изнесу закључке, дискусије, као и питања сваке групе. После тога уследили су одговори оца Василеоса, који је изнео своје богато искуство из пастирске службе и психологије.
Рад првог дана Института завршен је вечерњом службом и вечером у припрему за Господњи празник Сретење и свету Литургију наредног дана.
Други дан Института: Психологија у служби Богу
На празник Сретења Господњег, а што је био и други радни дан Института Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу, свету Литургију служили су Епископи западноамерички Максим и источноамерички Иринеј са свештенством и верним народом.
За време омилије Његово Преосвештенство г. Иринеј је пренео надахнутим речима дар сусрета са Господом који сви имамо у дветој Литургији, као сусрет Светог Симеона са Христом у самом празнику. -И управо због овог сусрета који истински доживљавамо у Литургији, имамо наду и, штавише, предукус, оног великог и задњег сусрета са Христом на Његовом Другом и славном доласку, поручио је владика Иринеј.
После доручка друго предавање и наставак рада Института почео је темом психосоматског здравља свештенства и њихових породица у Северној и Јужној Америци и Европи. Позивајући се на податке анкете спроведене међу свештенством Цркве у Грчкој и Грчке Архиепископије у Америци, отац Василеос је обележио три примарне области стреса на данашње свештенство. Област на коју се фокусирао укључила је спољни притисак који произилази из саме природе свештенства, затим унутрашња питања која се јављају из саме личности и психолошког састава свештеника и чланова његове породице, као и сама међусобна питања свештеника са парохијанима, осталим свештенством и његовом породицом.
По завршетку предавања уследила су многа питања која су захватала главне, али, и широке оквире тематике. Многа питања била су фокусирана на изазове на пољу међупарохијских односа. Будући да је служио као парохијски свештеник 30 година, отац Василеос је указао на важност произналажења баланса између екстремних реаговања као пресудан чинилац за ублажавање многих заједничких стресних реаговања свештенства.
Следећи део рада се односио на дискусију у којој су учесници подељени у три групе са једном темом датој свакој групи. По завршетку ручка и одмора, уследила је презентација резултата дискусије сваке групе са детаљним запажањима, питањима теолошког и пастирског садржаја и дискусијом на теме, после чега су уследили одговори од стране оца Весилеоса. Он је вешто и одмерено са пуно пажње износио своје надахнуто пастирско, теолошко и медицинско знање подржавајући сваку тезу са конкретним примером из личног пастирског рада, светоотачког Предања, Црквене традиције или, пак, из Светог Писма.
Други дан предавања на Институту закључен је дивним наступом чланова фолклорне групе Морава из парохије сандијешке најављених од стране протојереја Братислава Кршића. Епископ г. Иринеј је на крају позвао присутне да пожеле протојереју Велимиру Петаковићу са протиницом Љубинком многаја љета поводом 58 година брака.
Трећи дан Института: Психологија у служби Богу
После јутарње службе 16. фебруара 2017. године, на празник Светог Симеона Богопримца и пророчице Ане, на Институту Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу одржано је последње предавање на тему “Како може знање психологије помоћи у духовном животу?”.
Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности.
Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима.
Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави.
Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави.
Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна.
Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему.
Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”, “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса.
Последи дан Института завршен је вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све!
са енглеског превео протојереј Брацо Кршић