KO SMO?
Većina ljudi na svetu počinje dan sa ogromnim izborom mogućnosti da rade šta god požele. Mislimo šta god želimo, ponašamo se kako u datom trenutku želimo.
Kada krenete na put, nikad se ne vratite isti kao kad ste započeli svoje putovanje, pa makar to bilo i da smo ostarili par dana.
Kada počnete dan kako želite i krenete gde želite, a vratite se nešto drugačiji, poželite li da to podelite?
Na poziv oca Milana Dragovića, parohijani iz hrama Svetog Save u Njujorku, uputili su se na proslavu stogodišnjice osnivanja prve eparhije Srpske pravoslavne crkve u SAD-u i Kanadi, među kojima sam se, iz ove perspektive gledano, uputila i krenula kao list na vetru i ja.
Naša Parohija koja broji veliki broj mladih ljudi se par nedelja unazad dogovarala oko putovanja. Potenciram to mlađi, jer složićete se, mladi često zahtevaju da im se posveti više vremena i možda ne uviđaju koliko je bitno znati ko ste, šta ste, odakle potičete, a često ne znamo čak ni šta želimo, ni kako da započnemo promene. Govorim u množini, jer zaista smatram da mlađe generacije rado započinju avanture i nesvesno se upućuju na putovanja ne znajući šta destinacija donosi. Tabula rasa, sećate se?
Zahvaljujući ideji oca Milana da nas upozna sa parohijanima crkve Svetog Nikole u Džonstauna, u svojoj prethodnoj parohiji, i pokaže ikonostas koji podseća na ikonostas koji se nalazio u sabornoj crkvi Svetog Save u Njujorku pre nego što je izgorela, zadesili smo se u gradu o kome ne znamo baš ništa.
Na toj tabli sada su ispisana imena parohijana u Džonstaunu koji tradiciju očuvanja identiteta, čuvaju sa najjačim štitom i stoje ponosno ispred njega dok nas dočekuju ispred svoje crkve Svetog Nikolaja. Otac Dragan Vuković i njegova porodica nas uvode u ovu zajednicu ljudi, na kojima već pri prilazu vidimo šta znači ova građevina i ono šta ona predstavlja. Jedan od parohijana je i Slobodan Purić, gospodin čiji je otac bio Radiša Purić, jedan od prvih sveštenika Parohije u Džonstaunu i u kome je služio punih 25 godina.
Tradicija, kazete? Ne samo to. Bilo je nemoguće ostati imun na dozu ponosa i gostoprimljivost ljudi koji su odvojili svoje vreme da pripreme večeru za svoje goste, pokažu svoj drugi dom i objasne šta im sve crkva predstavlja. U hodnicima se nalaze slike, ikone i dokumenta o posetama prestolonaslednika i sveštenstvu – svi tragovi istorije o kojima svaki od prisutnih može da svedoči kao da je lično i prisustvovao. Rodoljublje? Nikada pre nisam bila u prilici da osetim šta ovakva jedna institucija predstavlja svojim meštanima – to nije samo duhovni hram i utočiste, to je porodica. Kada zajednica postaje porodica? Onda kad postane nebitno šta i koliko vi doprinosite, koliko ste tu gde jeste, već da ste tu gde treba da budete i da znate da iza mora razloga stojite baš vi i samo vi.
Svi parohijani Džonstauna su s pravom ponosni na svoj hor. Među njima, Svetozar Đurić – Peti (dobio je nadimak “Peti” kao peti sin svojih roditelja!) je već 74 godine član crkvenog hora! Ušavši u crkvu, pevaju tropar Svetom Nikoli kao dobrodošlicu nama – Svetosavcima, na šta mi odgovaramo troparom našeg zaštitnika Svetog Save. Anđelski glasovi se ujedinjuju i uzdižu na Nebesa! Uverena sam da nećete ostati ravnodušni kad budete u prilici da posetite ovu Porodicu.
Nastavljamo put ka Pitsburgu.
Emocije naviru dok prilazimo sledećem hramu da prisustvujemo Svetoj Liturgiji. Ispred ulaza u hram Svetog Ilije u Alikvipi, uz ime napisano na ćirilici, stoji i datum izgradnje hrama. Datira iz 1954. godine. Pitanje koje postavljam sebi i ljudima oko sebe je jednostavno, Trivia pitanje: koliko pravoslavnih hramova je izgrađen u SAD u 21.veku
Narednog dana, još veći broj ljudi puni redove Saborne crkve Svete Trojice u Pitsburgu dok sveštenstvo prilazi i dočekuje dolazak svog Vladike Irineja. Zapažam osmehe na licima i čujem ponos u njihovim glasovima dok objašnjvaju ko su i odakle su. Od svih mesta na kojima su danas mogli da budu, ovi ljudi, da l’ dolazili iz bliza ili iz daleka, su tu da podrže, pre svega, sami sebe i onoga što njihovo JA njima samima predstavlja. Dok traje Liturgija, bilo je nemoguće da se ne primeti lakoća vazduha i količina mira i, istovremeno, strahopoštovanja koju prisutni poseduju. Svoju snagu prepoznajemo po tome koliko smo u stanju da izdržimo i koliko možemo da se menjamo. Snaga društva je u jedinstvu, koje, opet, to društvo pretvara u Zajednicu. Jedan je tu da usmeri, jedan da govori, jedan da deluje, jedan da prašta, a Jedan da sudi. Ko smo? Dok slusam reči Vladike koji ponavlja reči Svetog vladike Nikolaja: “Istorijo, reci mi ko si, da bih mogao znati ko sam ja” i osvrćem se oko sebe i pitam: da li smo zadovoljni ko jesmo, ko smo postali, ko ćemo tek biti? Svi mi prisutni činimo i pišemo istoriju samo svojim postojanjem. Nije li to već velika obaveza? Jeste, i tako je treba i tretirati. Dolaskom u naše svete hramove, posetom događaja bitnih za nasu Zajednicu, doprinosima bilo koje vrste u skladu sa našim mogućnostima, kao i verom i znanjem. Ako sa ponosom ne prihvatimo sebe i ono šta predstavljamo i ko u biti jesmo, ne možemo ni očekivati da će bilo ko drugi.
Baka Mim, kojoj je na prijemu Vladika u ime naše Eparhije uručio Visoko odlikovanje SPC – Orden Svetog Despota Stefana Lazarevića, je tokom svog govora rekla jednu divnu rečenicu: “Ja sam što sam i volim ko sam”. A vi? Ne dozvolite da izgovori koje slušate ili govorite sebi budu prepreka. Svi mi imamo svrhu koju nesvesno zanemarujemo. Sve dok postoji želja, dok umem i znam, postoji i način. Postojimo MI.
Ni jedna velika bitka nije dobijena preko noci, ni jedno drvo ne dobije mnogobrojne godove za godinu dana, a ni jedan narod nije izgubio identitet dokle god živi njegov jezik, vera i kultura. Narod čini svet. Mi smo svet, da?
Iako mladi žive u svom svetu, gde se sve dešava brzo: brzo jedemo, brzo kucamo poruke, brzo živimo, sve je na klik daleko i imamo expedited free shipping, ne mogu, a da se ne zapitam možemo li i mi da postignemo bar koliko i starije generacije? Mozemo li mi da budemo talas promene, poboljšanja? Parohija u Njujorku ima oca Milana – ukoliko niste, dozvolite sebi da upoznate njega i njegovu divnu porodicu. Bićete oduševljeni koliko snage i ideja može da vam donese samo jedan razgovor. Nedavno mi je rekao: “Božija blagodat je kao tok vode u reci; koliko god brana da postavimo, voda uvek nadje put da nastavi da teče.” Biti u mogućnosti da danas uradite nešto za nečije bolje sutra jeste moguće. Pokažite. Dajte. Uradite. Odvojite vreme. Svako od nas ima bar jednu ideju ili je sposoban da sprovede nečiju ideju u delo. Budite vi ta promena, budite vi taj glas. “Juče sam bio pametan i želeo sam da menjam svet. Danas sam mudar. Stoga menjam sebe.”
Jelena Živković
