– Kаже се да је Бог човеку, као утеху, дао два начина да се бори са свакодневним невољама. Дао му је сан и наду. Ако се узме у обзир само сан, испосатви се да човек преспава трећину свог живота. Међутим, треба имати у виду да је Бог човеку дао још један насушан дар. Дао му је ум и способност размишљања. Истовремено, иако дар, зависно од нас самих, размишљање може да буде и штетно и корисно. Старац Тадеја, који индетификује квалитет наших мисли са квалитетом нашег живота, изразио је то веома садржајно кроз једну моћну и дубоку мисао: „Какве су ти мисли, такав ти живот.” Управо је ум тај основни дар, који нам је Бог дао, који нас чини боголиким бићима. Будући да само ми храм Божији, то јест, наша тела су црква, онда је наш ум олтар. Уколико у том олтару, нашем уму, не буде хармоније, доброте, саосећајности, смирености, и кротости, без обзира на материјални сјај око нас, наш мислени свет и душевни амбијент ће одражавти немир, смутњу, и пометњу. Зато и наш велики Владика Николај, који је, не само потекао из нашег народа, но и учио од народа, дивно је то изразио, рекавши да спољашња лепота ни у једном случају не гарантује скаладан унутрашњи свет. Поредећи љуску лепоту са бистрим потоцима, он вели: „Као што у бистрим потоцима живе жабе тако и у лепим главама живе ружне мисли. Лепота спољашња без лепоте унутрашње, која подразумева управљање и надзор над својим мисаоним светом, личи на домаћина који је, сазидавши сјан дом, заборавио да устроји врата и прозоре, па као последица тог пропуста улазе му у кућу гуске и свиње кад пожеле. Толико су му се одомаћили ови гости, да је домаћин на њих навикао до те мере да су му људи, гости постали чудни.” Зато су сe свеци, који су често бирали места пуста, непроходна и безводна, око којих се нико није отимао, усмеравали само на тај свој унутрашњи живот и душевну атмосферу. А када бисти ослушнули њихова срца, осетили бисте, мир, склад и задовољство. Такав је био велики Мојсије, познат као „пријатељ Божији”, чије је лице буквално светлело физички. Не само да је сјај његовог лица засењивао оне који су се сусретали са њим, већ је овај сјај био одраз његове истинске унутрашње доброте, кростости, и величине, са којим је он засењивао и освајао свет.
Уверен сам да исто тако и свака наша лепа реч и позитивна мисао имају велику силу, која може да охрабри обесхрарене, ојача слабе и одушеви разочаране. Не само да ће овај племенити однос према другима оставити силан печат на њих, већ ће истовремено и на исти начин, и нас саме охрабрити, инспирисати, ојачати и одушевити.
протојереј Живојин Јаковљевић