Желим да искористим ову прилику да поздравим Вас, сав верни народ парохије Саборног храма Светог Саве у Њујорку, и да Вам пре свега захвалим на Вашој љубави, бризи и оданости нашој Светој Цркви. Управо су те вредности оно што је важно и што нам је потребно у овом тренутку, када народ ове парохије жали због губитка свог светог храма.
Аврам Маслов, говорећи о томе шта је све потребно деци да би могла да уче, створио је једну хијерархију потреба. По тој скали, да би деца могла да уче успешно и да се сконцентришу, потребна им је храна, дом, безбедност и љубав. Међутим ја бих овај ред изменио и рекао: свим људским бићима је пре свега и изнад свега потребна љубав. То су у суштини основа и темељ наше вере, традиције и идентита. Ово је најлепше формулисао Свети Владика Николај Велимировић. Као човек великог срца и душе, гајио је љубав према целом човечанству. Захваљујући њему и тој љубави, добили смо храм Светог Саве овде у Њујорку скоро као дар. У разговору са једним мојим парохијанином из Кливланда, Драганом Чупковићем, Владика је изразио суштину нашег идентитета. Он је рекао: ”Видиш Драгане, овај свет је један велики суд пун хране, а српски народ је његова со. Бог је расуо Србе по целом свету да дају укус тој храни.” Шта се овде подразумева под сољу? Рекао бих, љубав, срце и душа. Ово је поготово важно да имамо у виду сада када је нашем народу у Њујорку потребна утеха, охрабрење, елан, да иде напред у ово време невоље. Наглашавам ове принципе, јер сматрам да су они много важни у овом тренутку. Ово су врло добро знали велики људи пре нас. Када су Спартанци молили свог војводу да изгради чврсте и високе зидове око Спарте, како би се заштитили од непријатеља, он је одбио да то учини рекавши: „Најјачи зидови Спарте су њени синови!” Много пута сам се уверио у ову истину. Наиме, већина нашег народа је дошла из oтаџбине са „једним кофером” у Америку. Међутим, тај наш народ је поседовао љубав, оданост, саосећање и поверење. Не само да је тај народ опстао, већ је добар део њега напредовао и успео да превазиђе свој потенцијал. Исто тако сам видео породице и појединце, које су наследили од својих предака, дедова, бака и родитеља, велика имања, али горе наведене принципе нису имали. Они нису расточили своје имање. Њихово имање је само од себе изчезло.
Док планирамо да подигнемо наш храм, имајмо у виду да ми нисмо у градњи и задужбинарству почетници. Штавише, задужбинарство је у крви нашег народа. Погледајте наше цркве и манастире, како и поред свих препрека, невоља и патњи ипак усправно стоје. Неке од ових светиња су вековима биле откривене, без крова и кубета; али искрена жеља, непрестана чежња и дубоко саосећање, су увек били живи. То не значи да је градња ових светиња била једноставан и безболан подухват. Насупрот, она је захтевала напор и труд. И ми не смемо избегавати и бежати од њих, јер све што је аутентично и трајно захтева напор, зној и сузе. Коначно, радост се неће доживети од довршетка храма, већ од напора и труда, који су неопходни да се до тог завршетка дође.
протојереј Живојин Јаковљевић